50.

PITANJA PRAVNE I POSLOVNE SPOSOBNOSTI FIZICKIH LICA KOJA DAJU

POVODA SUKOBU ZAKONU

51. KOLIZIONE NORME ZA PRAVNU I POSLOVNU SPOSOBNOST FIZICKIH

LICA

Pod pravnom sposobnoscu podrazumevamo svojstvo jednog lica na osnovu kojeg

ono moze biti nosilac prava i obaveza. U najvecem broju zemalja pravna sposobnost
nastaje rodjenjem, ali se, ponegde, zahtevaju i dodatni uslovi sticanja. Tako se pojedina
prava (npr. nemacko, svajcarsko…) zadovoljavaju cinjenicom da je dete rodjeno zivo,
dok se u odredjenim (npr. francusko pravo) zahteva i sposobnost za zivot, a u nekim (kao
sto je spansko pravo) zahteva se 24 sata zivota da bi dete steklo pravnu sposobnost. Kao
moguc problem moze se navesti i problem nasciturusa, tj. razlika koja postoji u uslovima
pod kojima zaceto a nerodjeno dete moze imati neka prava. Razlike postoje i po pitanju
momenta prestanka pravne sposobnosti. Problemi mogu nastati ako je u pitanju
proglasenje nestalog lica za umrlo i komorijenti. Za ovo pitanje je pitanje jesu li umrli
istovremeno (sto vazi u austrijsko i nemacko pravo) ili su pojedinci nadziveli druge
(francusko pravo).
Pod poslovnom sposobnoscu podrazumevamo sposobnost jednog lica da svojim
sopstvenim radnjama stice prava i obaveze. U pogledu poslovne sposobnosti razlike su
mnogo vece i za praksu znacajnije, cime problemi sukoba zakona postaju tezi i brojniji.
Uglavnom svi sistemi govore o apsolutnoj poslovnoj sposobnosti i nesposobnosti, kao o
krajnjim tackama. Prostor izmedju njih je razlicito regulisan i govori se o delimicnoj
sposobnosti i nesposobnosti, s posebnim razlikama u pogledu starijih maloletnika (koje
ugovore mogu zakljuciti, mogu li uci u brak, zaposlenje…). Velika je neujednacenost u
pogledu uzrasta koji dovodi do punoletstva. U najbrojniju grupu zakonodavstava,
odgovarajuci uzrast za sticanje poslovne sposobnosti je 18 godina (vecina evropskih
zemalja, SAD, i polovina kanadskih provincija). U nekim drzavama je to 19 godina
(polovina kanadskih provincija), u nekim je 20 (Japan i Tajland), a u nekim je to 21
godina (Argentina, Malezija, Singapur…). Povod za sukobe zakona daje i emancipacija,
tj. sticanje poslovne sposobnosti pre punoletstva, koja nije svuda prihvacena (kao npr. u
engleskom pravu nije prihvacena). Emancipacija se razlikuje po svojim vidovima kao i
po pravnim posledicama do kojih dovodi. Znacajne razlike postoje i u pogledu shvatanja
ogranicene poslovne sposobnosti, razlike koje se krecu od dusevne bolesti, preko
rasipnistva, pa do udaje.
Sve ovo ukazuje na znacaj kolizione odluke, odredjivanja merodavnog prava u
pogledu pravne i poslovne sposobnosti fizickih lica. Istorija medjunarodnog privatnog
prava poznaje veoma mnogo slucajeva u kojima je ishod spora zavisio od toga po kojem
pravu ce se ceniti sposobnost odredjenog lica. Kao klasican primer, navodi se engleska
odluka iz 1800. godine. Maloletni Roberts se zaduzio za vreme gostovanja Kraljevskog
cirkusa u Edinburgu (Skotska). Dug je obuhvatao cenu raznih vrsta pica. Da Roberts, koji
je kao izvodjac ucestvovao u programu Kraljevskog cirkusa, ne bi bio prinudno zadrzan u
Skotskoj, priskocio mu je u pomoc gospodin Mel i platio dug. Problem je bio u tome sto
Roberts nije bio spreman da vrati Melu dug, pozivajuci se na svoju poslovnu
nesposobnost. Odluka u sporu izmedju Robertsa i Mela, zavisila je od toga da li ce se
poslovna sposobnost Robertsa ceniti prema engleskom pravu, kao pravu pripadnistva
Robertsa, ili pak prema skotskom pravu. Sud je nasao da je merodavno skotsko pravo,
kao pravo mesta gde je nastala obaveza – lex loci actus.
U pogledu odredjivanja merodavnog prava za sposobnost fizickih lica javljaju se tri
osnovna koliziona resenja:
1. Primena prava drzavljanstva (lex nationalis);
2. Primena prava domicila (lex domicilii);
3. Primena prava mesta nastanka obaveze (lex loci actus);
Posebno su siroko prihvacene tacke vezivanja lex nationalis i lex domicilii.

52. DRZAVLJANSTVO I DOMICIL KAO TACKE VEZIVANJA ZA

RESAVANJE SUKOBA ZAKONA
Drzavljanstvo- Državljanstvo je bitna veza ( odnos) na osnovu koje se određuje
pripadnost jednog lica jednoj državi. To je javnopravni odnos između države I lica u
kojem lice, državljanin stiče najširi status, tj.dostupna su mu sva prava (privatna,
ekonomska, politička idr) koja obezbeđuju pravni system dotične države za svoje
građane. Pojedini autori državljanstvo svrstavaju u status pojedinca. Materija
državljanstva spade u domain reserve svake pojedine države što znači da svaka država
može na bazi svojih normi dati svoje državljanstvo pojedincu ili mu ga može oduzeti. U
nekim složenim državama, pored saveznog postoji I državljanstvo republika, kantona ili
drugih jedinica koje čine kon(federaciju).
Postoje dva metoda sticanja državljanstva:
1) Jus sanguinius- preko državljanstva roditelja, deca nasleđuju njihov državljanski
status ( deca državljanstva Srbije će imati srpsko državljanstvo);
2) Jus soli- po teoriji rođenja ( dete rođeno na domaćoj teritoriji imaće domaće
državljanstvo.
STICANJE DRŽAVLJANSTVA PO ZAKONU O DRŽAVLJANSTVU RS.
Osnovni način sticanja državljanstva je u momentu rođenja. Postoje dopunski načini
sticanja državljanstva tokom života pojedinaca, najčešće kao posledica promene
državljanskog statusa. Osnovni načini sticanja državljanstva ( ZOD RS iz 2004 god) su:
1) Po poreklu (jus sanguinis) . Po sili zakona (ex lege) dete stiče srpsko
državljanstvo poreklom ako su mu:
1) Oba roditelja državljani Srbije, bez obzira na mesto rođenja;
2) Je jedan od roditelja državljanin Srbije, a dete je rođeno u Srbiji bez obzira na
državljanstvo drugog roditelja;
3) Je jedan od roditelja državljanin Srbije a drugi nepoznat ili apartird, čak iako
je dete rođeno u inostranstvu. Dete rođeno u inostranstvu, može steći
državljanstvo kao srpski državljanin po poreklu ako do 18.godine bude
prijavljeno kao srpski državljanin u diplomatsko-konzularnom predstavništvu
Srbije I podnese zahtev za upis u matičnu knjigu državljana. Zahtev podnosi
roditelj koji je srpski državljanin a uz zahtev prilaže I saglasnost deteta
starijeg od 14 god. Ako naš državljanin propusti ovaj način, svom detetu
pribavi srpsko državljanstvo, potomak ima naknadni rok od 5 godina da to
sam zatraži, sve do navršene 23 godine života. Ovo se odnosi I na potpuno
 usvojenu decu-adoptio plrena (sticalac državljanstva smatra se državljanom
Srbije od rodjenja).
2) Rodjenjem na teritoriji RS ( Ius soli). Dete rođeno ili nađeno na teritoriji Srbije ,
ako su mu roditelji nepoznati ili apartridi, ostaje bez državljanstva I da bi se
predupredila pojava apartrida od rođenja, u takvoj situaciji dete će steći
državljanstvo Srbije. Detetu, koje je na ovaj način steklo državljanstvo, ono
prestaje na zahtev roditelja do navršene 18.godine, ako se utvrdi da su mu oba
roditelja stranci( ako je dete starije od 14 godina za ovakav zahtev potrebna je I
njegova saglasnost). Državljanstv u tom slučaju prestaje danom dostavljanja
rešenja.
Dopunski načini sticanja državljanstva Srbije su:
1) Prijem (naturalizacija)- Ima tri oblika:
1) Obična naturalizacija-dostupna svim strancima. Omogućava sticanje
državljanstva svim strancima koji to žele I podnesu odgovarajući zahtev.
Prijem može podneti punoletan, poslovno sposoban stranac( ili apartrid)
koji je do podnošenja zahteva imalo najmanje 3 godine neprekidno
prijavljeno prebivalište u Srbiji I koji je dobio dozvolu za stalno
nastanjenje. Boraviti 3 godine u Srbiji mogu sva lica na osnovu dozvole
privremenog boravka. Dobiti odobrenje za stalno nastanjenje mogu samo
određene kategorije stranaca, najpre je to neko kome je clan uže porodice
1) naš državljanin; 2) stranac koji je kod nas već stekao dozvolu stalnog
nastanjenja; 3) neko ko je našeg porekla; stranac koji je uložio sredstva u
našu privredu.
Za apikante često obeshrabrujuće deluje I uslov da se mora odreći svog
prethodnog državljanstva ( od ovoga se odustaje samo u izuzetnim
situacijama: kada odricanje nije moguće ili se ne može razumno očekivati).
Olakšana naturalizacija predviđena je za bračne drugove naših državljana,
gde je potrebno da imaju odobren stalni boravak ( nije potrebno da se
odreknu postojećeg državljanstva, niti se zahteva prethodni druži boravak na
naštoj teritoriji).
2) Naturalizacija u specijalnim okolnostima- dostupna sprskim emigrantima
i članovima njihove porodice . Postoje grupe čiji je prijem u srpsko
državljanstvo toliko poželjan da se ne zahteva odricanje ili otpust iz
stranog državljanstva a dozvoljena je bipartridija I polipatridija). Sve što
punoletni I poslovno sposobni iseljenici, njihovi potomci ili bračni
drugovi treba da urade kako bi dobili srpsko državljanstvo jeste da
podnesu izjavu da Srbiju smatraju svojom zemljom. Naturalizacija po
etničkom principu je rezervisana za pripadnike srpskog naroda ili nekog
drugog naroda ili etničke zajednice na teritoriji RS, koji nemaju
prebivalište na teritoriji RS ( ovo zbog toga kako bi pripadnici srpskog
naroda ma gde god bili imali mogućnost da steknu srpsko državljanstvo).
3) Izuzetna naturalizacija- dostupna je samo licima čija je naturalizacija od
interesa za zemlju, koji može biti ekonomski, kulturni I naučni. Jedini
uslov je da lice bude punoletno I poslovno sposobno, a nije potrebna
izjava da Srbiju smatraju svojom državom ( sva naturalizacija može voditi
 polipatridiji). O prijemu u naše državljanstvo odlučuje Vlada na predlog
nadležnog ministarstva
2) Po međunarodnim ugovorima- Sticanje dvojnog državljanstva može biti
predmet međunarodnih ugovora. Njime se nastoji rešiti problem nastali
raspadom država, promenama granica. Od novijih sporazuma, pažnju
zarađuje Ugovor o dvojnom državljanstvu koji je naša zemlja zaključila sa
BIH 2003. Građani BIH se po principu povoljnijeg prava, mogu koristiti I
odredbama ZOD za prijem u srpsko državljanstvo I odredbama dvostranog
ugovora. Potrebna je punoletnost I trogodišnje prebivalište na teritoriji Srbije
( ali ne I poslovna sposobnost). Pošto konvencija uređuje dvojno
državljanstvo, nije potrebno dobiti otpust iz državljanstva BIH da bi se dobilo
srpsko državljanstvo kao ni zahtev da Srbiju smatraju svojom zemljom.
Potrebno je da aplikant nije osuđen u BIH za krivična dela za koje je
propisana kazna zatvora preko 3 godine kao i da u Srbiji nije proteran sa
teritorije Srbije u određenom period koji prethodi donošenju zahteva za
državljanstvo.
DRZAVLJANSTVO – Zakonodavac se opredelio za drzavljanstvo, kao za tacku
vezivanja, pri odredivanja merodavnog prava za statusna, porodicna i nasledna pitanja.
Ovo je relativno normalno opredeljenje zakonodavca jedne emigrandske zemlje.
Cinjenica je da je znatno vise ljudi iz nase zemlje emigriralo nego sto je u nju imigriralo.
Vezivanjem preko drzavljanstva, ti emigranti se povezuju za nase pravo.
U vezi sa koriscenjem drzavljanstva kao tacke vezivanja, posebne teskoce predstavljaju
lica koja su apatridi (lica bez drzavljanstva) i bipatridi (lica sa vise drzavljanstva). Do
pojave apatrida dolazi zbog cinjenice da pojedine zemlje poznaju razlicite osnovne
nacine sticanja drzavljanstva. Npr. Ukoliko zemlja X usvoji sistem sticanja drzavljanstva
iskljucivo po ius sanguinis, a zemlja Y iskljucivo po ius soli, dete rodjeno na teritoriji
zemlje X, od roditelja koji imaju drzavljanstvo zemlje Y, postace apatrid od rodjenja.
Nijedna od zemalja nece dati svoje drzavljanstvo. Zemlja X jer smatra da mu taj status
treba dati zemlja Y, i obrnuto. Isti je razlog pojave bipatrida: ukoliko se dete drzavljana
zemlje X rodi na teritoriji zemlje Y – dete je bipatrid od rodjenja. Obe zemlje ce dati
svoje drzavljanstvo (zemlja X zato sto su roditelji njeni drzavljani, a zemlja Y zato sto se
dete rodilo na njenoj teritoriji). Ako je rec o bipatridima, domaci organ ce ga tretirati kao
da ima samo domace drzavljanstvo. Ako je drzavljanin vise stranih drzava, potrebno je
utvrditi tzv. efektivno drzavljanstvo, a to je drzavljanstvo kojim se lice u stvarnosti sluzi.
Ako je rec o apatridima, drzavljanstvo kao tacka vezivanja mora se zameniti nekom
supsidijarnom tackom vezivanja, a to je po pravilu, prebivaliste (domicil), a ako nema
prebivaliste, ona boraviste. Postavlja se pitanje po kom se pravu odredjuje drzavljanstvo
jednog lica, u slucaju da, po merilima raznih drzava, to lice ima razlicita drzavljanstva.
Ovde je rec o problemu kvalifikacije, koja se resava prema pojmovima i normama zemlje
verovatnog drzavljanstva. Takav stav je zauzela i nasa praksa.
Ako je reč o bipartridima I jedino od državljanstva tog lica je domaće, domaći organi će
ga tretirati kao da ima samo domaće državljanstvo. Ako je državljanin vise stranih
država, potrebno je utvrditi efektivno državljanstvo kojim se dotično lice služi, gde se
ispituje gde ima prebivalište, gde je zaposlen itd.
Ako je reč o apartridima državljanstvo kao tačka vezivanja mora se zameniti nekom
supsidijarnom tačkom vezivanja a to je domicil. Problem klasifikacije po kome se pravu
određuje državljanstvo jednog lica u slučaju da po merilima raznih država to lice ima
različita državljanstva, resave se prema pojmovima I normama zemlje verovatnog
državljanstva.
Pravila za rešavanje problema bipartrida-apartrida su:
1) Bipartrid će se smatrati našim državljaninom, ako mu je jedno od državljanstva
naše. Ako ima vise stranih državljanstva, smatraće se da je državljanin države u
kojoj ima prebivalište. U slučaju da nema prebivalište ni u jednoj od država čiji je
državljanin , tada će se smatrati državljaninom te države sa kojom je u najbližoj
vezi.
2) Lica koja nemaju nijedno državljanstvo, lex nationalis se automatski zamenjuje
drugom tačkom vezivanja-lex domicili. Ako lice nigde ne bi imalo ni prebivalište
ni boravište ili se čak njegovo prebivalište ne može utvrditi, dolazi druga
supsidijarna tačka vezivanja a to je zakon mesta boravišta.

DOMICIL – Kao i u drugim pravima, i u okviru naseg prava je sporno da li imamo jedan
ili vise koncepata prebivalista (tj. da li pojedinac istovremeno moze imati vise
prebivalista). U nasoj novijoj knjizevnosti, preovladava stav protiv multidomicijarnosti,
mada postoje sudske odluke koje je dozvoljavaju. Istovremeno je i dilema da li moze
postojati lice koje nigde nema domicil (pojava bezdomicijarnosti). Sporan je i nacin
prestanka domicila: da li prestaje preseljenjem bez namene vracanja ili je dovoljan
gubitak jednog od dva konstitutivna elementa domicila. Domicil ima dva osnovna
konstitutivna elementa: fakticki i voljni. Fakticki element se sastoji u prisustvu na jednom
mestu (boravak) a voljni u nameri lica da trajno ostane na tom mestu. Dodaje se i treci
element, a to je poslovna sposobnost, jer se smatra da lica koja nemaju poslovnu
sposobnost imaju zakonski domicil u mestu prebivalista svojih roditelja ili staratelja.
Fakticki (objektivni) element ima tri komponente: mesto stanovanja, protok vremena i
odnos lica prema drustvenoj sredini. Voljni (subjektivni) element se manifestuje putem
konkludentnih radnji, kao sto su kupovina kuce, dovodjenje porodice u mesto stanovanja
i td. Ukoliko se neko odseli iz jednog mesta, ali zadrzi nameru da se u njega vrati, nestala
je jedna od konstruktivnih komponenti. Medjutim, u nasem pravu je misljenje da domicil
ne prestaje gubitkom jednog elementa, narocito ne ako je voljni element onaj koji je prvi
nestao. Dodatne teskoce se javljaju u vezi sa domicilom nasih drzavljana koji duze vreme
borave i rade u inostranstvu. U tom slucaju, sasvom je jasno uspostavljen fakticki
element domicila, ali istovremeno, vecina takvih slucajeva nema nameru da trajno ostane
u inostranstvu vec nameravaju da se vrate u zemlju. Nasa pravna politika isla je ka
njihovom vezivanju za domovinu preko fikcije da su oni stekli samo boraviste u
inostranstvu i da su zadrzavli svoj domicil. Ne postoji saglasnost kako domicil prestaje u
našoj teoriji. Relativno često je da neko izgubi nameru da u jednom mestu trajno ostane
a da se ne odseli odmah, nego tek nakon određenog perioda.
Domicil stranaca u Srbiji
Stranci moraju da ispune određene dostane uslove da bi stekli prebivalište izvan države
čiji državljanstvo imaju ( u Srbiji je ovo pitanje uređeno zakonom o kretanju I boravku
stranaca iz 1989). Stranac kome je odobreno stalno nastanjenje u Srbiji, ima prebivalište
u mestu u kome je nastanjen sa namerom da u njemu stalno živi. U Srbiji može imati
prebivališe samo stranac kome je odobreno stalno nastanjenje, a čije odobrenje je u
nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koje je formulisalo kao mogućnost (
kao ne obaveza) . Stalno nastanjenje se može odobriti strancu:
1) kome je neko od članova uže porodice državljanin Srbije ili stranac kome je
odobreno stalno nastanjenje u Srbiji;
2) koji je zaključio brak sa državljaninom Srbije;
3) Koji je sprskog porekla;
4) Koji je uložio sredstva u Srbiji radi obavljanja privrednih I društvenih delatnosti.
Stranaci koji podnose zahtev za odobrenje stalnog nastanjenja, moraju podneti I dokaze o
tome da imaju obezbeđena sredstva za izdržavanje. Nadležni organ o zahtevu odlučuje
rešenjem.
Domicil se koristi kao supsidijarna tačka vezivanja ako se po primarnoj tački vezivanja
ne može odrediti merodavno pravo za dati odnos sa elementom inostranosti. Domicil ima
ulogu pri određivanju merodavnog prava za formu testamena kao alternativne tačke
vezivanja. Domicil nekog lica u Srbiji utrvđuje se prema našem pravu, lex fori.
UOBIČAJENO (REDOVNO BORAVIŠTE) I BORAVIŠTE
Domicil I uobičajeno boravište imaju jedan zajednički konstitutivni element- boravak na
određenoj teritoriji, koji mora biti konstantan ali ne I neprekidan. Razlika je u tome što
domicil mora postojati animus semper vivendi, a za uobičajeno boravište ona ne postoji
ali zato postoji navika (animus residendi). Razlika postoji I u trećem ( Jezdićevom)
elementu- poslovnoj sposobnosti. Pošto je uobičajeno boravište činjenični concept, nije
potrebna poslovna sposovnost za njegovo sticanje, mogu ga imati I maloletnici. Boravište
se javlja kao supsidijarna tačka vezivanja u statusnim odnosima . Kod boravišta nedostaje
voljni element( namera da lice trajno ostane). Dakle, jedno lice ima boravište u mestu gde
faktički boravi . Moguće je da jedno lice ima prebivalište u jednom a boravište u drugom
mestu.
BORAVIŠTE / UOBIČAJENO BORAVIŠTE STRANACA U SRBIJI
Boravište stranaca podrazumeva mesto u kome on privremeno boravi a taj privremeni
boravak može da ima različite dužine i to do:
1) Isteka važenja poslovne vize za strance kojima je izdata poslovna viza;
2) 3 meseca za vreme važenja vize, za strance koji dođu u Srbiju sa stranom putnom
ispravom;
3) 7 dana za strance koji prelaze preko teritorije RS.
Stranci koji podnesu zahtev za odobrenje privremenog boravka, odobrenje se može izdati
sa rokom važenja do jedne godine. U zahtevu se moraju navesti razlozi iz kojih se traži
odobrenje a na zahtev nadležnog organa ( MUP-a) moraju se podneti dokazi o
opravdanosti tih razloga kao I o tome da se podnosioci zahteva raspolazu sredstva za
izdržavanje. Privremeni boravak se strancu može produžiti, ako za to postoje opravdani
razlozi I to svaki put na dodatnih godinu dana. Stranac u Srbiji može imati I uobičajeno
boravište ( ne samo boravište).
DILEMA IZMEĐU DRŽAVLJANSTVA I DOMICILA KAO TAČKE VEZIVANJA
Pristalice državljanstva ističu da je to jača veza , da je manje podložna promenama, da se
znatno lakše utvrđuje. Pristalice domicile ističu da je prebivalište mnogo realnija veza sa
jednom teritorijom, da je logičnije da se nečija sposobnost ravna prema pravu sredine u
kojoj živi. Značajni su interesi dveju grupa država:
 1) Imigracione- države u koje tradicionalno dolaze doseljenici i radnici drugih
zemalja ( njima više odgovara domicil kao tačka vezivanja je rim omogućava
kontrolu nad statusom doseljenika koji su zadržali svoje ranije državljanstvo);
2) Emigracione- države iz kojih ljudi odlaze da vi postali ekonomski emigrant (
njime vise odgovara princip državljanstva).
53. SPOSOBNOST PRAVNIH LICA (TESKOCE OKO ODREDJIVANJA
PRIPADNISTVA PRAVNIH LICA)

Pripadnost pravnih lica predstavlja pravnu vezu izmedju jednog pravnog lica i odredjene
drzave, preko koje to lice postaje titular odredjenih prava i potpada pod jurisdikciju
odnosne drzave. Za razliku od fizickih lica koja pravnu sposobnobnost dobijaju
rodjenjem, oblicima udruzivanja ili imovinskim masama ovo svojstvo moze biti
pridodato tek ukoliko ih neka drzava prizna za pravna lica. Danas postoje dva glavna
oblika povezivanja drzave sa udruzenjem:
1. Sistem inkorporacije (osnivanja) – Ukoliko je drustvo osnovano po domacim
propisima, ono crpi subjektivitet iz domaceg prava.
2. Sistem stvarnog sedista – Subjektivitet izvlaci iz domaceg prava samo ukoliko
lice ima i stvarno sediste na domacoj teritoriji.
Znacajne razlike, uporednopravno posmatrajuci, postoje povodom kvalifikacije pojma
“pripadnistvo”. Teskoce su potencirane time sto je danas veoma cesta pojava da se jedna
privredna organiacija vezuje za vise drzava. Najteze je odrediti pripadnistvo
multinacionalnih kompanija. One mogu da budu organizovane na razlicite nacine sa
razlicitim pravnim statusom u pojedinim drzavama, bilo da su posebno inkorporisane ili
ne. Pod ovakvim uslovima odredjivanje pripadnosti je slozeno. Teorija i praksa nude
razna merila:
1/ Pripadnost se odredjuje prema drzavljanstvu clanova glavnog organa - Ovaj
kriterijum je nepodoban jer su clanovi glavnog organa veoma cesto drzavljani
raznih drzava.
2/ Registracija (inkorporacija) pravnog lica – Po ovom kriterijumu pravno lice
pripada onoj drzavi u kojoj je registrovano, tj. po cijem pravu je osnovano, bez
obzira na to da li je stvarno sediste pravnog lica u toj drzavi ili u nekoj drugoj.
Nedostatak je u tome da je moguce izvrsiti fiktivnu registraciju pravnog lica u
drzavi za koju ono nije stvarno vezano.
3/ Stvarno sediste pravnog lica – Pod stvarnim sedistem smatra se, uglavnom,
sediste glavnog organa uprave. Da bi se po ovom kriterijumu dao pravni
subjektivitet nekom udruzenju, najcesce je neophodno da ono ima i stvarno
sediste u drzavi po cijem pravu je osnovano.
4/ Centar eksploatacije, odnosno centar privredne aktivnosti jednog pravnog lica –
Ovaj pojam nije dovoljno indikativan.
5/ Posebno merilo se predvidja za vanredne prilike – Smatra se da jedno pravno
lice pripada onoj drzavi ciji drzavljani to pravno lice efektivno kontrolisu (princip
kontrole).
Nase pravo prihvata drzavljanstvo (pripadnistvo) pravnih lica kao tacku vezivanja za
odredjivanje merodavnog prava u pogledu sposobnosti pravnih lica. U nekim nasim
bilateralnim konvencijama postavlja se kao kriterijum da pravno lice pripada drzavi po
cijem je pravu osnovano. ZMPP postavlja merilo kojim se odredjuje pripadnost pravnih
lica i u slucajevima kada problem nije resen medjusobnim sporazumima. Dva su
pokazatelja pripadnosti:
a) Pravo po kome je pravno lice osnovano;
b) Stvarno sediste pravnog lica.

54. IZVORI MEDJUNARODNOG PORODICNOG PRAVA

Za medjunarodno privatno pravo od posebnog su znacaja bile odredbe Osnovnog zakona

o braku. Njegove kolizione norme nisu bile potpuno, ali su davale odgovor na nekoliko
veoma vaznih pitanja. Osnovni zakon o starateljstvu takodje je sadrzavao dva clana koji
su uredjivali odnose sa elementom inostranosti. Donosonje ZMMP oznacava znacajnu
prekretnicu. Ovaj zakon posvecuje mnogo prostora odredjivanju merodavnog prava u
porodicnopravnim odnosima sa elementom inostranosti. Sadrzi brojnije i kompletnije
kolizione norme nego kolizione norme u drugim oblastima, mada ima i nekih pravnih
praznina. Pored ZMPP znacajni izvor kolizionih normi su i bilateralne konvencije.
Vecina tih konvencija regulise uzajamnu pravnu pomoc, uzajamne pravne odnose u
gradjanskim, porodicnim i krivicnim stvarima. Izvori medjunarodnog porodicnog prava u
Srbiji osim ovih konvencija cine i dve specijalne bilateralne konvencije koje regulisu
priznanje i izvrsenje stranih sudskih odluka o zakonskom izdrzavanju, i to: a) Sporazum
izmedju SFRJ i Republike Austrije o uzajamnom priznavanju i izvrsavanju odluka o
izdrzavanju; b) Sporazum izmedju SFRJ i Kraljevine Belgije o priznavanju i izvrsavanju
stranih sudskih odluka o izdrzavanju.
Tri multilateralne konvencije koje je nasa zamlja ratifikovala su:
a) Njujorska konvencija o ostvarivanju alimentacionih zahteva u inostranstvu;
b)Haska konvencija o gradjanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece;
c) Evropska konvencija o priznanju i izvrsenju odluka o staranju o deci i u ponovnom
uspostavljanju odnosa staranja.

55. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA MATERIJALNE USLOVE

ZA ZAKLJUCENJE BRAKA

Brak je ustanova koja je pod posebnom zastitom drzave, i u pogledu punovaznosti braka
drzava propisuje uslove, kako materijalne tako i formalne. U vecini drzava brak se shvata
kao zajednica zivota jedne zene i jednog muskarca, te se postojanje ranijeg braka tretira
kao bracna smetnja. Monogamija, medjutim, nije svuda preduslov bracne srece posto
jedan broj zakonodavstava poznaje i priznaje i brak koji je zajednica jednog muskarca i
vise zena (najvise 4 zene). Razlika postoji i u proceni da li dusevna bolest predstavlja
apsolutnu smetnju. Postoje razlike i u pogledu broja smetnji. Danas se u nekim drzavama
postavlja pitanje da li je razlicitost polova neophodan preduslov za zakljucenje braka.
U pogledu materijalnih uslova za zakljucenje braka uporedno medjunarodno privatno
pravo priznaje dva pristupa pri postavljanju kolizionih normi:
1) Prvi pristup odredjuje kao merodavno pravo zemlje u kojoj se brak zakljucuje –
Dobra strana je jednostavno koliziono resenje, nadlezni organ primenjuje domace
pravo koje najbolje poznaje. Zatim, eliminise i problem kvalifikacije izmedju
materijalnih i formalnih uslova za zakljucenje braka. Glavna zamerka jeste sto
 ono sirom otvara vrata izgradnji zakona i tako omogucuje zakljucivanje brakova
protivno uslovima koje propisuju personalna prava buducih bracnih partnera.
2) Drugi pristup podrazumeva personalno pravo buducih bracnih partnera – Ovaj
pristup je prihvaceniji. Javljaju se i brojne dileme i to najpre o odredjivanju merila
za pripadnost jednoj drzavi, odnosno postavlja se pitanje da li primat dati
drzavljanstvu ili domicilu. Zatim je pitanje kako treba posmatrati slucajeve kada
su buduci bracni partneri razlicitog drzavljanstva ili domicila, a njihova prava
postavljaju razlicite materijalne uslove za punovazno sklapanje braka. Prema
resenju Osnovnog zakona o braku, koje je preuzeo i ZMPP, pred domacim
maticarem ce moci da se zakljuci brak sa elementom inostranosti samo ako je
udovoljeno uslovima prava onih drzava ciji su drzavljani buduci bracni partneri,
kao i osnovnim uslovima domaceg prava.

Elementi resenja koje sadrzi ZMPP:

1/ Kumulativna primena lex nationalis buducih bracnih partnera – Ako su buduci
partneri drzavljani razlicitih drzava, kumulativno ce se primeniti propisi tih
drzava o materijalnim uslovima za zakljucenje braka. Ta kumulacija moze biti:
obicna (potrebno je ispunjenje uslova propisanih u oba merodavna prava) ili
distributivna (potrebno je ispunjenje uslova u pravu sopstvenog drzavljanstva).
Vise pristalica ima koncept distributivne kumulacije, iz teznje da drzave zadrze
kontrolu nad statusom svojih drzavljana. Postoje apsolutne smetnje za zakljucenje
braka koje iziskuju primenu obicne kumulacije. U ZMPP jasno je formulisan
princip distributivne kumulacije bez ikakvih izuzetaka: u pogledu uslova za
zakljucenje braka, merodavno je, za svako lice, pravo drzave ciji je ono
drzavljanin u vreme stupanja u brak.
2/ Primena dela lex fori – Prema ZMPP, cak i ako prema lex nationalis
odredjenog lica postoje uslovi da to lice zakljuci brak, nadlezni organ u Srbiji ipak
nece dozvoliti zakljucenje tog braka ako u pogledu tog lica postoji jedna od tri
smetnje predvidjene prema pravu Srbije:
- postojanje ranijeg braka;
- srodstvo;
- nesposobnost za rasudjivanje.
U pogledu materijalnih uslova za zakljucenje braka sa elementom inostranosti, primenice
se kumulativno nacionalni zakoni verenice i verenika s tim da je kumulacija distributivna.
Bez obzira na to da li je samo jedan od verenika strani drzavljanin ili su to oboje, pored
uslova iz njihovih nacionalnih zakona treba postovati i tri uslova koja postuje nase pravo.

56. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA FORMU BRAKA SA

STRANIM ELEMENTOM

Forma braka spada medju najznacajnije elemente putem kojih se nastoji braku obezbediti
odgovarajuce dostojanstvo, ali i pravnu sigurnost. U jednom broju drzava to je crkvena
forma, u drugim gradjanska forma, a pored ove dve javljaju se razlike u uporednom pravu
i drugim pitanjima kao sto su sklapanje braka preko punomocnika, pitanje prethodnog
oglasavanja braka, zakljucenje braka pred kapetanom broad i dr. Prisutan je i problem
kvalifikacije. Postoje odredjena pitanja koja se u nekim pravima kvalifikuju kao problemi
forme braka, dok se ta ista pitanja prema drugim pravima kvalifikuju kao materijalni
uslovi za zakljucenje braka. U brakovima se elementom inostranosti, forma daje povoda
za razlikovanje dve situacije:
1. Tice se zakljucivanje brakova pred domacim organom i shodno tome na
domacoj teritoriji kada se element inostranosti javlja u subjektu;
2. Priznanje brakova koji su zakljuceni u inostranstvu kada se element inostranosti
javlja u pravima i obavezama.
Za svaku od ovih situacija vezuju se odredjeni kolizioni problemi. U prvoj, to je
odredjivanje merodavnog prava za formu. U drugoj, odredjivanje merodavnog prava za
priznanje brakova koji su zakljuceni u inostranstvu.
* MERODAVNO PRAVO ZA FORMU BRAKA KOJI SE ZAKLJUCUJE NA
TERITORIJI DOMACE DRZAVE - Osnovno koliziono resenje u pogledu forme
braka sa elementom inostranosti je mesto zakljucenje braka izrazeno kao lex loci
celebrationis (pravo mesta svecanosti). Zakon mesta zakljucenja braka je u vecini
zakonodavstava imperativnog karaktera, ali neka zakonodavstva poznaju ilex
nationalis kao alternativno resenje za slucaj brakova stranih drzavljana koji se
zakljucuju na teritoriji domace drzave. ZMPP postavlja pravilo lex loci
celebrationis – za formu braka merodavno je pravo mesta gde se brak zakljucuje.
* MERODAVNO PRAVO ZA PRIZNAVANJE BRAKOVA KOJI SU
ZAKLJUCENI U INOSTRANSTVU – Ukoliko buduci bracni partneri odluce da
zakljuce brak u inostranstvu, oni ce to po pravilu morati da urade u formi koja je
propisana u toj drzavi kao mesto zakljucenja tog braka. Merodavno pravo za
priznanje brakova zakljucenih u inostranstvu odredjuje se na osnovu maksime
“brak punovazan u mestu zakljucenja, punovazan je svuda”. U domacim
brakovima nadlezni organ ucestvuje u postupku zakljucivanja brakova i pri tom
postupa na nacin koji je propisan u domacem pravu. U slucaju inostranih brakova,
nadlezni organ treba da se izjasni o pravnom odnosu koi je nastao u inostranstvu i
da na osnovu prava koje je merodavno po domacoj kolizionoj normi prizna brak
za punovazan ili da odbije da ga prizna sa svim posledicama koje iz takve
situacije proiziliaze. Priznanje inostranog braka drzavljanina RS moglo bi da se
odbije samo ukoliko bi pravo koje je bilo primenjeno prilikom zakljucenja tog
braka u konkretnoj formi bilo u suprotnosti sa javnim poretkom Srbije. S obzirom
na afirmaciju savremenog duha tolerancije prema razlicitostima, koji se zasnova
na postovanju ljudskih prava, kao i promenama u drustvenim shvatanjima, verski
brak punovazan po pravu mesta zakljucenja ne bi vredjao javni poredak Srbije cak
ni ako se ima u vidu formulacija koja je upotrebljena u ZMPP, tj. kao Ustavom
utvrdjene osnove drustvenog uredjenja. Ovakav stav ne iskljucuje, nacelno, da
neka odredjena inostrana forma braka ne bi eventualno mogla da bude protivna
javnom poretku u konkretnom slucaju, iako je to teze zamislivo.

57. DIPOLOMATSKO-KONZULARNI BRAKOVI

Diplomarsko-konzularni brakovi u medjunarodnom privatnom pravu smatraju se

domacim brakovima posto se zakljucuju pred ovlascenim organom domace drzave i na
eksteritorijalnom delu drzave. To su brakovi koji se u stvarnosti zakljucuju u
inostranstvu, u prostorijama diplomatskog ili konzularnog predstavnistva domace drzave
koje na osnovu diplomatskog, odnosno konzularnog prava uzivaju eksteritorijalnost i u
kojima predstavnici drzave imenovanja primenjuju pravo drzave imenovanja, ukljucujuci
i kolizione norme. Dakle, medjunarodno privatno pravo diplomatsko-konzularnim
brakovima prilazi kao pitanju forme brake. Potrebno je posebno ovlascenje na osnovu
koga se ova aktivnost moze obavljati. Radi priznanja tako zakljucenih brakova u drzavi,
na cijoj teritoriji se nalazi predstavnistvo, uslove postavlja i ta drzava. Dakle, ako bi
verenici zeleli da zakljuce brak u inostranstvu oni bi to mogli da ucine i u domacoj formi
po domacem pravu pred diplomatskim ili konzularnim predstavnistvom svoje drzave, ali
samo ako bi bili ispunjeni uslovi, kako onih koji se ticu ovlascenja predstavnistva za
zakljucenje brakova, tako i onih koji se ticu samih lica koji zele da zakljuce brak. Prema
ZMPP, ti uslovi su sledeci:
1. Da bi predstavnistvo moglo obavljati zakljucivanje brakova mora ga za to
ovlastiti funkcioner koji rukovodi organom uprave nadleznim za inostrane
poslove;
2. Da bi brakovi zakljuceni pred ovlascenim predstavnistvima bili punovazni i u
drzavi u kojoj se nalazi doticno predstavnistvo potrebno je da se ta drzava ne
protivi tome da strana predstavnistva na njenoj teritoriji obavlja aktivnost koja ne
spada u redovnu nadleznost tih organa;
3. Treci uslov tice se svojstva subjekata – verenika. Oni treba da budu srpski
drzavljani. Nikakav drugi uslov uslov u pogledu njih nije potreban.
4. Pozitivno pravo Srbije daje mogucnost da lica koja imaju drzavljanstvo Srbije
mogu pred domacim predstavnistvima zakljuciti brak sa licima koja imaju
drzavljanstvo neke druge drzave a ne drzave prijema, ukoliko je to pitanje
regulisano medjunarodnim sporazumima (Jugoslavija-Norveska; SFRJ-Sri
Lanka).

58. DEJSTVA BRAKA

Dejstva braka mogu biti:

1) Imovinska- obuhvataju pitanja režima imovine bračnih partnera ( ona koja su
posedovali pre zaključenja braka I ona koja je stečena za vreme trajanja braka) I
pitanja raspodele ovlašćenja između bračnih partnera u upravljanu imovinom,
2) Lična ( opšta) sva prava I dužnosti koji imaju osnov u braku a ne spadaju u
bračno-imovinske odnose u razvodu odnose roditelja I dece, opšta pitanja statusa.
Lična prava I družnosti obuhvataju: 1) poslovnu sposobnost žene, 2) izdržavanje, 3)
porodično ime,4 ) određivanje mesta stanovanja, 5) zakonska hipoteka, 6) pravo
odvojenog života, 7) bračne dužnosti, 8) bračna vernost, 9) uzajamna pomoć I
podrška.

Kod imovinskih dejstva braka izvori sukoba su različiti koncepti bračno-imovisnkih

režima.
S jedne strane je zakonski režim( zajednica dobara-modifikovane verzije koje nastaju
kombinacijom detalja I zavisi od toga koja imovina ulazi u zajednicu dobara,
odvojena imovina- univerzalna zajednica dobara, upravljanje jednom vrstom imovine,
raspolaganje imovinom, odgovornost za dugove) a s druge ugovornim režim
 imovinskih odnosa u braku ( postavljaju se posebne kolizione norme sa tačkama
vezivanja koje su tipičnije za ugovorne odnose).
Kod ličnih dejstava braka, polaui se od zajedničkog državljanstva a ako su bračni
partneri državljani različitih država, dalja vezivanja se kreću: od poslednjeg
zajedničkog državljanstva, zajedničkog prebivališta, poslednjeg zajedničkog
prebivališta, lex fori, do novijih tendencija koje su izražene u principu najtešnje veze.
Kod mobilnog sukoba zakona , merodavno pravo u domenu ličnih dejstva braka treba
da bude promenljivo.
Prava koja su stečena za vreme važenja jednog merodavnog prava se ne menjaju, a
novo merodavno pravo se primenjuje samo na nove situacije koje nastaju posle
promena relevantnih činjenica.
Polazno rešenje je pravo zemlje čiji su državljani oba bračna partnera zajednički lex
nacionalis. Ako nemaju, reguliše se supsidijarna tačka ali imajući u vidu I to da se
zbog prirode dejstva braka ne može predvideti kumulativna primena dva merodavna
prava jer bi mogla da dovede do toga da jedno merodavno pravo predviđa zajedničku
tekovinu a drugo režim odvojenih dobara. Ako bračni partneri nemaju zajedničko
državljanstvo, tačka vezivanja bi mogla da bude zajednički domicil, ako ne bi imali ni
domicil u istoj državi, možda bi ga imali u toku trajanja braka, pa bi moglo doći u
obzir eventualno poslednji zajednički domicil ili zajedničko boravište.
Unutar imovinskih dejstava braka, zakonski imovinski I ugovorni imovinski odnosi
bračnih partnera spadaju pod istu kolizionu normu, koja važi za lična dejstva braka.
Od tog merodavnog prava zavisi mogu li bračni partneri sami da izaberu merodavno
pravo u odnosu na svoj bračno-imovisnki ugovor. Dopuštenost I domašaj autonomije
volje ceniće se prema lex cause.
Ukupno dejstvo braka određeno je na sledeći način (prvo rešenje):
1. Zajednički lex nationalis bračnih partnera;
2. Ako su državljani različitih država, merodavno je pravo države u kojoj oboje
imaju prebivalište;
3. Ako nemaju ni zajednički domicil, primeniće se pravo države u kojoj su bračni
partneri imali poslednje zajedničko prebivalište;
4. Ako ni ovo merilo ne donosi rešenje, kao posledica mogućnosti lex fori.

Za ugovorne imovinske odnose, lične I zakonske, bračno-imovinske ugovore,

merodavno će biti pravo koje su bračni partneri izabrali, samo ako takav izbor
dozvoljava merodavno pravo države u kojoj oboje imaju prebivalište. Ovakva
autonomija volje naziva se izvedenom autonomijom volje jer se njena dopuštenost I
njene granice cene prema lex cause.
U pogledu mobilnih sukoba zakona, kod ugovornih imovinskih odnosa, merodavno je
pravo koje je po navedenim merilima bilo merodavno u vreme zaključenja bračno-
imovinskog ugovora. To znači da kasnije promene državljanstva ili domicile neće
imati uticaja na određivanje merodavnog prava za ugovorne imovinske odnose
bračnih partnera. Kod ličnih I zakonskih imovinskih odnosa, relevantno je
državljastvo ili domicil koji bračni partneri imaju u vreme kada se problem postavlja.

59. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA NEVAZNOST BRAKA

Izmedju uslova za zakljucenje braka i razloga za ponistaj braka (nistavi i rusljivi brakovi)
postoji veoma jasna paralela. Brak ce se ponistiti upravo iz razloga sto u vreme njegovog
zakljucenja nije bio ispunjen neki od razloga za punovaznost. Merodavno pravo za
ponistaj brakova sa elementom inostranosti je ono koje je u vreme zakljucenje brakova
bilo merodavno za formu i za materijalne uslove. Formalna punovaznost ceni se po lex
loci celebrationis (ili po lex nationalis ako se prethodno pravilo shvata kao alternativno),
a materijalna punovaznost po lex nationalis, lex domicili i lex fori, u zavisnosti od toga
po kom pravu je brak bio zakljucen. Bitno je da je uzrok ponistaja postojao u vreme
zakljucenja braka i po pravu koje je bilo merodavno za njegovo zakljucenje. Iako se ovo
resenje cini opravdanim zbog pravila da se punovaznost nekog pravnog akta moze
procenjivati samo po onom pravu koje je bilo primenjeno prilikom njegovog nastanka, u
uporednom pravu ima i resenja koja pitanja nevaznosti braka porocenjuju po pravu koje
je merodavno za razvod. Svaki uzrok nevaznosti braka treba ceniti po onom pravu po
kome je cenjeno ili je trebalo da bude cenjeno njegovo postojanje prilikom zakljucenja
braka. ZMPP merodavno pravo za nevaznost braka odredjuje u cl. 34 – za nevaznost
braka (nepostojanje i nistavost) merodavno je bilo koje pravo po kome je brak zakljucen.
Kod ponistenje braka sa elementom inostranosti, domaci nadlezni organ ce primeniti ono
pravo prema kome je brak zakljucen, pri tome treba obratiti paznju na sledece: za
zakljucenje braka ne mora biti merodavno jedno pravo, vec to mogu biti i vise prava. U
vezi sa primenom prava koje je bilo merodavno za zakljucenje braka, treba obratiti
paznju na jos dva pitanja.
1/ Prvo pitanje se postavlja povodom formulacije clana 34 ZMPP koji odredjuje
merodavno pravo za nevaznost braka. Naime, ukoliko su bracni drugovi (zena iz
RS i muz iz Venecuele), zakljucili brak u SAD gde imaju prebivaliste, trebalo bi
primeniti pravo domicila. Medjutim, da je brak zakljucen u Srbiji primenilo bi se
pravilo lex nationalis obe drzave.
2/ Drugo pitanje je povodom vremenskog sukoba zakona s obzirom na promene
koje mogu nastati u sadrzaju merodavnog prava u razdoblju izmedju zakljucenja
braka i zahteva za oglasenja njegove nevaznosti. Ovaj problem moze da se javi na
dva nacina: a) do promene merodavnog prava moze doci na taj nacin sto bi
bracni partneri promenili svoje drzavljanstvo ili domicil; b) kada se menjaju
norme istog merodavnog prava. Resenje za prvi nacin jeste da ukoliko je jedan od
bracnih drugova promenio drzavljanstvo relevantno pravo za ocenu uzroka za
ponistaj ostaje lex nationalis u vreme zakljucenja braka. Kada je u pitanju drugi
nacin, argumenti koji polaze od prirode ustanove ponistaja navode nas da damo
primat ranijim propisima, tj. ako lex nationalis ostaje isto pravo, ali se norme tog
prava menjaju u intervalu izmedju zakljucenja braka i podnosenja zahteva za
ponistaja. Drugacije resenje bi eventualno bilo moguce samo sa oslonom na
princip favor matrimonii, kada norme donete nakon zakljucenja braka uklanjaju
razlog za ponistaj koji je kao takav postojao u vreme zakljucenje braka.

60. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA RAZVOD BRAKA

Ovo je jedno od najvise diskutovanog pitanja medjunarodnog privatnog prava. Uporedno

koliziono pravo poznaje tri osnovna resenja s tim sto je osnovna dilema u tome da li ici u
korak sa tendencijama olaksanja razvoda ili pak traziti kumulativnu primenu personalnih
prava sto moze da oteza razvod.
Drzave common law sistema primenjuju lex fori. U prilog merodavnosti prava mesta
suda govori njegova jednostavna primena za postupajuci sud, kao i ekonomicnost
postupka. S druge strane, time se omogucuje izigravanje zakona i u kombinaciji sa
supstancijalnim pravom koje bi favorizovalo lake uslove za razvod podstice stvaranje tzv.
raja za razvode.
Drugo osnovno resenje je lex domicilii za razvod braka sa elementom inostranosti i ono
je u skladu sa shvatanjem da je pozeljno da se statusna pitanja uredjuju po pravu koje je
merodavno za status uopste, tj. po personalnom pravu bracnih partnera. Prebivaliste je i
moderno resenje. Losa strana ovog resenja jeste ukoliko bracni partneri imaju prebivaliste
u razlicitim drzavama. Primena lex domicilii jednog i drugog, sto je logicno, moze staviti
one koji zele da se razvedu pred ozbiljne teskoce ako merodavna supstancijalna prava
imaju razlicite ili nespojive uzroke za razvod.
Trece osnovno resenje je lex nationalis. Lex nationalis kao koliziona norma za razvod
braka u odnosu na lex domicilii uziva prednost zbog vece stalnosti i pravne sigurnosti
koja iz toga sledi. Otezano je i izigravanje zakona, kao i nastanak sepajucih odnosa u
pogledu samog razvoda. Glavna mana je ista kao i u slucaju prebivalista kao tacke
vezivanja. Drzavljanstvo kao tacka vezivanja ne stvara teskoce ukoliko bracni partneri
imaju zajednicko drzavljanstvo. U protivnom sledi ili kumulativna primena prava dveju
drzava, ili alternativna resenja koja ne bi otezavala razvod i ne bi isla na ustrb moguceg
razvoda braka.
Koliziono pravo Srbije u pogledu razvoda braka sa elementom inostranosti cini ZMPP i
bilateralne konvencije. U odnosu na kolizionu normu iz Osnovnog zakona o braku, koja
je nametnula kumulativnu primenu lex nationalis i lex fori i tako otezala razvod, ZMPP
odrazava teznju da se istakne nacelo slobode licnosti, i sledstveno tome nacelo
razresivosti braka. Dozvoljava se primena samo prava Srbije, ako se na taj nacin olaksava
razvod.

61. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA IMOVINSKE ODNOSE U

VANBRACNOJ ZAJEDNICI

Vanbracne zajednice, slobodne zajednice, neformalni brakovi, slobodni brakovi, defacto

brakovi i sl. su izrazi koji se upotrebljavaju za oznacavanje parova koji zive zajedno, a da
nisu prosli ceremoniju zakljucenja braka. To je drustvena pojava koja moze da ima
posledice, kako na licne, tako i na imovinske odnose partnera medju sobom, ali i u
odnosu na treca lica. Vanbracne zajednice zivota sa elementom inostranosti su isto tako
cinjenice zivota kao sto su i unutar granica pojedinih drzava medju partnerima koji su
drzavljani domace drzave. Ako vanbracni partneri imaju zajednicko drzavljanstvo ali zive
u nekoj drugoj drzavi, ili ako su partneri drzavljani razlicitih drzava, medjunarodno
privatno pravo treba da odredi merodavno pravo za njihove medjusobne odnose za vreme
trajanja te zajednice, kao i po njenom okoncanju, a trebalo bi i da odredi i merodavno
pravo za odnose izmedju partnera i trecih lica. Za konstituisanje zajednice merodavno bi
bilo pravo drzavljanstva kumulativno, za licna i imovinska dejstva supsidijarno
postavljene tacke vezivanja od zajednickog drzavljanstva preko zajednickog prebivalista
do prava mesta suda. Ugovorni imovinski odnosi potpadali bi pod lex loci contractus ili
pod pravo koji partneri izaberu ako je izbor dopusten po pravu mestu zakljucenja
ugovora. U skladu sa tim, predlaze se direktna primena prava drzave u kojoj partneri
zive, dakle, lokalnog prava a ne personalnog. Posledica ove konstruktivne teorije bi bila
da vanbracna zajednica proizvodi dejstva samo u okviru pravnog sistema koji su partneri
odlucili da prihvate, a to je mesto njihove zajednice zivota. Merodavno pravo za pojedina
sporna pitanja koja poticu iz vanbracne zajednice odredjuje se primenom kolizionih
normi i nacela koja vaze u odgovarajucim domenima gradjansko pravnih odnosa, ili se
primenjuju kolizione norme koje vaze za odnose u braku ili povodom braka.
Odredbe ZMPP: Za imovinske odnose partnera merodavan je pre svega, zajednicki lex
nationalis lica koja zive u vanbracnoj zajednici. Ako nisu drzavljani iste drzave,
merodavno je pravo drzave u kojoj imaju zajednicko prebivaliste. Kada je rec o
ugovornim imovinskim odnosima, merodavno je isto pravo s tim sto ZMPP precizira da
je rec o drzavljanstvu odnosno prebivalistu u vreme zakljucenja ugovora.
Vanbracne zajednice zaista nema bez zajednickog prebivalista, ali imovinski zahtevi na
osnovu vanbracne zajednice zivota, mogu se postaviti i nakon prestanka vanbracne
zajednice. Takvu mogucnost eksplicitno predvidja i pravo Srbije. Moguce je dakle da
(bivsi) partneri nemaju zajednicko prebivaliste u vreme kada jedan od njih postavlja
prema drugom imovinsko pravni zahtev.

62. MERODAVNO PRAVO U POGLEDU STATUSA DECE

Status dece u okviru medjunarodnog privatnog prava moze da se shvati kao prethodno u
odnosu na obostrana prava i obaveze, koji proizilaze iz sveukupnih odnosa izmedju
roditelja i dece. Zastita dece vrsi se afirmacijom nacela najboljeg interesa deteta sto
podrazumeva prirodnu ravnopravnost bracne i vanbracne dece. Koliziono pravna pitanja
ove oblasti porodicnih odnosa sa elementom inostranosti obuhvataju:

a) Odredjivanje merodavnog prava u pogledu bracnog porekla deteta – Bracno

dete je ono koje je rodjeno u braku, za vreme trajanja bracne zajednice njegovih
roditelja. Ako je brak punovazan, bracnost deteta se javlja kao licno dejstvo braka
i vazi pretpostavka da je muz majke otac deteta. Da li je brak iz koga dete potice
punovazan, pitanje je koje se u medjunarodnom privatnom pravu odredjuje po
kolizionoj normi koja se odnosi na punovaznost braka i ono se javlja kao
prethodno u odnosu na glavno pitanje bracnosti deteta. Neka prava se npr. ne
zadovoljavaju cinjenicom da je dete rodjeno za vreme trajanja braka njegovih
roditelja, vec trazi da je dete i zaceto u braku. Bracno poreklo deteta se odredjuje
na osnovu prava koje je merodavno za licna dejstva braka po medjunarodnom
privatnom pravu (Grcka, Nemacka, Rumunija). Lex nationalis deteta je
merodavno po pravu Bugarske. Lex nationalis roditelja u Austriji, Lex nationalis
muza majke u Kuvajtu, Finskoj… U anglosaksonskim zemljama primenjuje se
Lex fori. Pozitivno pravo Srbije u ovom domenu su ZMPP i bilateralne
konvencije, s tim sto treba posebno razmotriti pitanje ustanovljenja bracnog
porekla i pitanja osporavanja istog. *Ustanovljenje bracnog porekla - ZMPP ne
sadrzi posebnu kolizionu normu za ovo pitanje. U skladu sa odredbom cl. 2
ZMPP moguca su tri resenja:
 (1) Merodavno pravo za bracno poreklo deteta je ono koje
odredjuje i licna dejstva braka. Ovo je najprihvatljivije resenje.
(2) Pitanje bracnog porekla se javlja kao posebno pitanje u odnosu
na opste pitanje odnosa roditelja i dece. Ovo resenje smatra se
neprihvatljivim iz koncepcijskih razloga.
(3) Trece resenje je ono koje ZMPP propisuje za priznavanje,
utvrdjivanje ili osporavanje ocinstva.
*Osporavanje bracnog porekla – Cl. 41 ZMPP odnosi se na priznanje,
utvrdjivanje ili osporavanje ocinstva, odnosno materinstva. Merodavno je pravo
drzave ciji je drzavljanin u vreme rodjenja deteta bilo lice cije se ocinstvo
osporava.

b) Odredjivanje merodavnog prava u pogledu vanbracnog porekla deteta –

Vanbracnim se smatra dete koje rodi zena koja nije u braku, dete koje rodi zena u
pogledu koje se ne moze primeniti zakonska pretpostavka o bracnosti deteta, ili
dete koje rodi udata zena ali je ocinstvo muza majke uspesno osporeno.
Savremeno uporedno koliziono pravo pokazuje veliku raznolikost. Ipak mogu se
identifikovati dve glavne tendencije. S jedne strane su resenja koja za krajnji cilj
imaju favorizovanje interesa deteta a sa druge strane ona koja merodavno pravo
vezuju za lice cije se ocinstvo ustanovljava bilo priznanjem bilo odlukom
nadleznog organa. ZMPP Srbije odredjuje merodavno pravo za vanbracno poreklo
u cl. 41: za priznanje, utvrdjivanje ili osporavanje ocinstva, odnosno materinstva,
merodavno je pravo drzave ciji je drzavljanin u vreme rodjenja deteta bilo lice cije
se ocinstvo, odnosno materinstvo priznaje, utvrdjuje ili osporava. Iz ovoga
proizilazi da se kolizione norme odnose na poreklo deteta, ali ono nije imenovano
eksplicitno vec posredstvom pojedinih nacina putem kojih se to poreklo
ustanovljava.

c) Odredjivanje merodavnog prava u pogledu pozakonjenja – Vanbracno dete

moze da stekne status bracnog deteta putem pozakonjenja. Ono nastaje kao
dejstvo naknadnog zakljucenja braka izmedju roditelja vanbracnog deteta ali
moze nastupiti i povodom odluke nadleznog organa. Iz ovoga sledi da je
pozakonjenje nacin priznavanja statusa bracnosti vanbracnom detetu i ono je
sluzilo sticanju prava i duznosti bracnog deteta makar i naknadno, od momenta
zakljucenja braka njegovih roditelja ili od momenta pravosnaznosti odluke
nadleznog organa. Sto se tice kolizionih resenja za pozakonjenje, s jedne strane su
ona koja tacku vezivanja odredjuju s obzirom na jednog ili oba roditelja, a s druge
strane dolaze do izrazaja savremena shvatanja koja u prvi plan stavljaju interes
deteta i favorizuju pravo koje bi moglo da osigura status bracnosti. U prvu grupu
spadaju ona resenja koja predvidjaju kao merodavno pravo drzavljanstvo ili
domicila roditelja odnosno oca deteta sa kombinacijom sa personalnim pravom
deteta za pitanje njegove saglasnosti ili saglasnosti njegovog staraoca za
pozakonjenje ili bez te kombinacije. Karakteristika druge grupe resenja jeste da se
tezi ka tome da se pozakonjenje obezbedi radi cega se cesto postavljaju
alternativne tacke vezivanja.
 Pozitivno pravo Srbije – Ako roditelji vanbracnog deteta imaju zajednicko
drzavljanstvo, pozakonjenje ce se ceniti prema tom pravu. Ukoliko su roditelji
drzavljani raznih drzava, merodavno je pravo drzave onog roditelja po kome je
pozakonjenje punovazno. U interesu deteta i favorizovanju pozakonjenja postavlja
se jos jedna tacka vezivanja. Ukoliko po pravu zajednickog drzavljanstva roditelja
ili ukoliko nisu drzavljani iste drzave po pravu drzavljanstva bilo koga od njih
nema uslova za pozakonjenje, a i roditelji i dete imaju prebivaliste u Srbiji,
merodavno ce biti pravo Srbiji.

63. MERODAVNO PRAVO ZA ODNOSE RODITELJA I DECE

U savremenom drustvu nacela uredjenja odnosa izmedju roditelja i dece svakako

postavlja Konvencija o pravima deteta UN koja potvrdjuje princip nediskriminacije,
princip najboljeg interesa deteta a predvidja i prava deteta da iznosi svoje misljenje po
pitanjima koja se ticu njega samog, a sve ovo cini odnose na kojima se razvijalo pravo
odnosa izmedju roditelja i dece u periodu posle II svetskog rata. Ovi odnosi
podrazumevaju skup duznosti i prava koja roditelji imaju prema svojoj deci. Taj skup
duznosti i prava cini roditeljsko pravo. Ovo pravo pripada i jednom i drugom roditelju.
Medjutim, u zavisnosti od konkretne situacije, roditeljsko pravo mogu da vrse zajednicki
oba roditelja ili samostalno jedan od roditelja.
Karakteristika kolizionog regulisanja problematike odnosa roditelja i dece u prvom redu
jeste da ono ne prati ni brojnost ni slozenost pitanja koja se u ovom domenu javljaju.
Eventualno se izdvaja pitanje zakonskog regulisanja a ostali problem iz ovog odnosa
podvode se pod jednu opstu kolizionu normu. ZMPP u pogledu odnosa izmedju roditelja
i dece usvaja koliziono resenje koje polazi od toga da su subjekti tog odnosa kako
roditelji tako i dete. Odredba cl. 40 kao jedina koja odredjuje merodavno pravo za odnose
izmedju roditelja i dece obuhvata sva pitanja koja se mogu svrstati u roditeljsko pravo, tj.
u odnose roditelja i deca: prava i duznosti koja se ticu licnosti, ostvarivanje roditeljskog
prava i td. Red supsidijarnih tacki vezivanja pocinje zajednickim drzavljanstvom roditelja
i dece, bez obzira na njihovo prebivaliste. Ukoliko su oni drzavljani razlicitih drzava,
tacka vezivanja za merodavno pravo koje ce urediti njihove medjusobne odnose je
zajednicko prebivaliste, koje treba da bude u granicama jedne drzave, a ne u istom mestu
ili na istoj adresi. Ukoliko roditelji i deca nemaju zajednicko drzavljanstvo ili prebivaliste
u istoj drzavu primenice se domace pravo, tj. pravo Srbije, ako je dete ili jedan od
roditelja drzavljanin Srbije. Ukoliko roditelji i dete nemaju zajednicko drzavljanstvo, a
nemaju ni prebivaliste u istoj drzavi, niti je dete ili neki od roditelja drzavljanin Srbije,
merodavno ce biti pravo drzavljanstva deteta.
MERODAVNO PRAVO ZA POVERAVANJE DECE NA CUVANJE I
VASPITANJE – Pravo Srbije nema posebnu kolizionu normu za poveravanje dece na
cuvanje i vaspitanje. Iz toga sledi da se na pitanja poveravanja dece prilikom razvoda
braka roditelja, prilikom faktickog prestanka zajednickog zivota roditelja, prilikom
prestanka braka, ili uopste zajednickog zivota roditelja usled smrti jednog od njih, u
slucaju vanbracnih roditelja koji ne zive zajedno primenjuje se koliziona norma iz cl. 40
ZMPP. Opravdano bi bilo da se kao tacka vezivanja koristi princip najblize veze, pri
cijem opredeljivanju bi se moralo voditi racuna o zastiti najboljeg interesa deteta.
 HASKA KONVENCIJA O GRADJANSKO-PRAVNIM ASPEKTIMA
MEDJUNARODNE OTMICE DECE – Prilikom poveravanja dece na cuvanje i
vaspitanje jednom roditelju, pri cemu se drugom daje pravo na vidjanje, prica se neretko
zavrsava da deca budu bez saglasnosti odvedena ili zadrzana kod drugog roditelja u
inostranstvu, sa nadom da ce kod nadleznog organa u inostranstvu biti izdejstvovana
odluka u korist onog ko je decu odveo. Haska konvencija o medjunarodnom privatnom
pravu je 1980. godine ponudila tekst Konvencije o gradjansko-pravnim aspektima
medjunarodne otmice dece na potpisivanje i ratifikaciju. Postala je jedna od najuspesnijih
u istoriji. Ona je u 2006. godini bila na snazi u 77 drzava. Jugoslavija je ratifikovala
konvenciju, a kontinuitet clanstva nastavila je Srbija. Konvencija je ponudila mehanizam
pravne pomoci drzavama clanicama, koji treba da obezbedi sledece:
1/ Hitan povratak dece koja su nezakonito odvedena ili zadrzana u bilo kojoj
drzavi ugovornici;
2/ Postovanje u drugim drzavama ugovornicama prava na staranja i prava na
vidjenje koja su ustanovljena u doticnoj drzavi ugovornici.
Svaka drzava ugovornica duzna je da odredi centralni izvrsni organ cijim posredstvom se
ostvaruju obaveze nalozene Konvencijom. Ukoliko je odvodjenje ili zadrzavanje deteta
nezakonito prema Konvenciji, nadlezni organ drzave u kojoj je dete odvedeno ili
zadrzano, nalozice u roku od 6 nedelja od dana pokretanja postupka hitan povratak deteta
u drzavu njegovog stalnog mesta nastanjenja. Odvodjenje ili zadrzavanje deteta je
nezakonito, ako je tim aktom povredjeno pravo na staranje, tj. ako je taj akt nezakonit
prema pravu drzave u kojoj je neposredno pre odvodjenja ili zadrzavanja dete imalo
redovno boraviste.

64. MERODAVNO PRAVO U POGLEDU OBAVEZE IZDRZAVANJA

Ostvarivanje zakonskog izdrzavanja sa elementom inostranosti je veoma slozeno, i u

praksi veoma znacajno pitanje. Materiju zakonskog izdrzavanja uredjuje citav niz
multilateralnih konvencija kao sto su Haska konvencija o pravu koja se primenjuje na
obaveze izdrzavanja prema deci, Haska konvencija o pravu koja se primenjuje na
obaveze izdrzavanja, Konvencija Skandinavskih zemalja o nekim pitanjima koja se
odnose na brak, usvojenje i starateljstvo, Njujorska konvencija o ostvarivanju
alimentacionih zahteva u inostranstvu (ratifikovala Jugoslavija i ona ne sadrzi kolizione
norme)…
Obaveza zakonskog izdrzavanja proistice iz porodicnog odnosa- braka, roditeljstva,
srodstva i cilj joj je davanja jednog lica (duznika izdrzavanja) drugom licu (poverioca
izdrzavanja) radi podmirivanja potreba za zivot ovog drugog. Ni u jednom pravu nije
sporno da obaveza izdrzavanja ima svoju osnovu u braku i roditeljstvo, kako bracnom
tako i vanbracnom. Za srodstvo po tazbini to se ne moze jednosmisleno tvrditi. Razlike
postoje i u pogledu utvrdjivanja obima izdrzavanja i elemenata koji sluze za to da se
utvrdi koje su potrebe poverioca izdrzavanja i mogucnosti duznika, prestanka obaveze
izdrzavanja, trajanja izdrzavanja, ostvarivanja zakonskog izdrzavanja sudskim putem,
koji bi trebalo da bude efikasno i brzo posto jedino tako moze da ostvari cilj.
PRAVNE KATEGORIJE U DOMENU OBAVEZE IZDRZAVANJA KOJE
IZISKUJU POSEBNO KOLIZIONO RESENJE – Moze se razlikovati pet situacija, pet
pravnih kategorija koje ukljucuju odredjene vidove obaveze izdrzavanja i koje imaju
poseban kolizioni tretman:
- Izdrzavanja medju bracnim partnerima;
- Izdrzavanje u vanbracnoj zajednici;
- Izdrzavanje izmedju roditelja i dece;
- Izdrzavanje izmedju usvojioca i usvojenika;
- Izdrzavanje izmedju ostalih srodnika.

IZDRZAVANJE IZMEDJU RODITELJA I DECE – Postavlja se pitanje da li je

opravdano primeniti isto koliziono resenje bez obzira na to da li se kao poverilac
izdrzavanja javlja roditelj ili dete. ZMPP ne pravi takvu razliku iako usvaja koliziono
resenje koje u izvesnoj meri favorizuje dete. To znaci da ce se primeniti pravo koje je
blize detetu i u onim slucajevima kada je dete duznik a ne poverilac obaveze izdrzavanja.
Koliziono resenje cl. 90 ZMPP koji govori o odnosima roditelja i dece, a obuhvata i
pitanje izdrzavanja, jeste sledece: prva tacka vezivanja je zajednicki lex nationalis
roditelja i deteta. Ako oni ne bi bili drzavljani iste drzave, slede tri supsidijarne tacke
vezivanja. Najpre zajednicki domicil roditelja i dece a ako nemaju zajednicki domicil,
pravo Srbije – ali pod pretpostavkom da dete ili neki od roditelja ima drzavljanstvo
Srbije, i konacno ako se nijedna od ovih tacaka vezivanja ne bi mogla primeniti
merodavan je lex nationalis deteta.
OBAVEZA IZDRZAVANJA IZMEDJU OSTALIH SRODNIKA – Sporovi
medju srodnicima sa inostranim elementom retko se javljaju pred domacim sudovima.
Stoga je ovo pitanje malo raspravljano. Bilateralne konvencije koje je zakljucila nasa
zemlja ne regulisu ovaj vid izdrzavanja osim Ugovora sa Madjarskom koji predvidja kao
tacku vezivanja zakon drzavljanstva poverioca izdrzavanja. U nasoj teoriji je veoma mali
broj eksplicitnih stavova. Ajzner i Shtempihar predlazu da merodavno bude pravo
drzavljanstva duznika i to prihvata ZMPP te predstavlja kao tacku vezivanja lex
nationalis duznika izdrzavanja.
OBAVEZA IZDRZAVANJA IZMEDJU USVOJIOCA I USVOJENIKA – Izvori
po ovom pitanju su ZMPP a od bilateralnih konvencija samo ona zakljucena sa
Francuskom po kojoj je merodavan lex nationalis usvojioca. Slicno kao i u pogledu
drugih pitanja u oblasti porodicno pravnih odnosa ZMPP cini pokusaj da se odredi pravo
koje ima jednake kontakte sa obe strane i postavlja sledece koliziono resenje: primarna
tacka vezivanja je zajednicki lex nationalis usvojioca i usvojenika. Ako nisu drzavljani
iste drzave, prva supsidijarna tacka vezivanja je zajednicki lex domicilii, u suprotnom
merodavno je pravo Srbije pod uslovom da su usvojenik ili usvojilac drzavljani Srbije.
Ako se nijedna od ovih tacaka vezivanja ne bi se mogla primeniti merodavan je lex
nationalis usvojenika.

65. MERODAVNO PRAVO ZA USVOJENJE SA STRANIM ELEMENTOM

Supsticijarno uporedno pravo u materiji usvojenja daje povoda sukobu zakona zbog
razlika koje postoje po pitanjima pravne prirode usvojenja, zbog razlika u uslovima koje
treba ispuniti za zasnivanje usvojenja na strani kako lica koja se mogu pojaviti kao
usvojioci tako i lica koja mogu biti usvojenici, ukljucujuci i pitanje prirodne saglasnosti
prirodnih roditelja, deteta i drugih lica zbog razlika koje postoje u pogledu prestanka
usvojenja. Poseban znacaj imaju dejstva usvojenja, povodom kojih se postavljaju pitanja
odnosa usvojenika sa svojom prirodnom porodicom, i odnosa usvojenika sa usvojiocem
ili usvojiocima.
MERODAVNO PRAVO U POGLEDU ZASNIVANJA I PRESTANKA
USVOJENJA – U pogledu zasnivanja usvojenja i saglasnosti odredjenih lica primetne su
dve tendencije:
1/ lex fori – je tradicionalno resenje common law sistema.
2/ personalno pravo najcesce u formi prava drzavljanstva. Merodavno pravo za
koliziona pitanja usvojenja opravdano je statusnom prirodom usvojenja, dejstvima
kojima nastaju za usvojioca i usvojenika vaznoscu priznanja odluke o usvojenju u
drugim drzavama.
Medjunarodno privatno pravo Srbije u pogledu zasnivanja i prestanka usvojenja
predvidja merodavnost prava drzavljanstva usvojioca i usvojenika u vreme zasnivanja,
odnosno prestanka usvojenja. Ako je drzavljanstvo usvojenika i usvojioca razlicito
postavlja se pitanje kako zastiti obzire pravne sigurnosti, odnosno kako obezbediti
medjunarodnu punovaznost usvojenja. Zakonodavac to cini propisujuci kumulativnu
primenu prava drzavljanstva svakog ucesnika u odnosu. ZMPP daje koliziona resenja za
sledece situacije:
1) Ako su usvojilac i usvojenik drzavljani iste drzave, merodavno je pravo
njihovog zajednickog drzavljanstva.
2) Ako su drzavljani razlicith drzava onda kumulativno pravo obeju drzava;
3) Ako bracni partneri zajednicki usvajaju, merodavna su kumulativno prava
drzava ciji je drzavljanin usvojenik i prava drzava ciji su drzavljani i jedan i drugi
bracni partner.
Navedene odredbe vaze i za prestanak usvojenja. Nedostatak je u tome sto se ne sprovodi
razlika izmedju ponistaja i raskida usvojenja. Ponistaj moze da usledi iz razloga koji
postoji u vreme zasnivanja usvojenja, ukoliko nije udovoljeno nekom od uslova koji je
propisan merodavnim pravom, odnosno pravima. Raskid usvojenja je izazvan obicno
razlogom koji nastane u toku trajanja odnosa izmedju usvojioca i usvojenika te se u
pogledu dozvoljenosti raskida i njegovih konkretnih razloga moze smatrati opravdanim
primena prava koja je merodavno za dejstvo usvojenja. Formu usvojenja treba ceniti
prema pravu mesta gde se usvojenje zasniva.
MERODAVNO PRAVO ZA DEJSTVA USVOJENJA – Zasnivanje usvojenja
ima za cilj da se izmedju usvojioca i usvojenika uspostavi odnos roditelja i deteta. Da li
ce taj odnos biti izjednacen sa odnosom koji je zasnivan na krvnoj vezi ili ce postojati
odredjena ogranicenja zavisi od dejstva usvojenja.
Da bi se razumeo znacaj odredaba koji odredjuju merodavno pravo za dejstvo usvojenja
sa elementom inostranosti treba odrediti njegov domasaj:
a) Posle punovaznog zasnivanja usvojenja izmedju usvojioca i usvojenika nastaje
trajan odnos. Tacka vezivanja za dejstvo usvojenja je stalna, ne izaziva mobilni
sukob zakona, odnosno kasnije promene cinjenica ne uticu na sadrzaj odnosa.
b) Za realizaciju prava i duznosti izmedju usvojioca i usvojenika ciji je osnov u
usvojenju, merodavno je pravo u pogledu odnosa izmedju roditelja i dece, u
pogledu nasledjivanja, u pogledu odredjivanja licnog imena i td.
ZMPP kao opsti izvor prava u oblasti usvojenja sa elementom inostranosti merodavno
pravo za dejstvo usvojenja odredjuju u cl. 45. Tacka vezivanja je cinjenica koja je
zajednicka za usvojioca i usvojenika. Supsidijarna resenja su sledeca:
/1/ Pravo zajednickog drzavljanstva usvojioca i usvojenika u vreme zasnivanja
usvojenja;
/2/ Pravo drzave zajednickog prebivalista usvojioca i usvojenika ukoliko su
drzavljani razlicitih drzava u vreme zasnivanja usvojenja;
/3/ Pravo Srbije ako u vreme zasnivanja usvojenik i usvojilac nisu drzavljani iste
drzave niti imaju prebivaliste u istoj drzavi, a jedan od njih je drzavljanin Srbije;
/4/ Pravo drzave ciji je drzavljanin usvojenik ako u vreme zasnivanja usvojenja
usvojilac i usvojenik nemaju zajednicko drzavljanstvo ni prebivaliste u istoj
drzavi niti je neko od njih drzavljanin Srbije.

66. IZVORI MEDJUNARODNOG NASLEDNOG PRAVA U SRBIJI

Zakon o nasledjivanju iz 1955. je bio prvi izvor medjunarodnog naslednog prava. On je

uredjivao ovu oblast propisujuci kolizione norme koje su bile savremene i izdrzale su
proveru prakse. Ove norme primenjivale su se kao pravna pravila sve do donosenja
ZMPP. ZMPP je preuzeo koliziona resenja bivseg saveznog Zakona o nasledjivanju, tako
da se moze reci da postoji kontinuitet kolizionih pravila u oblasti nasledjivanja. Izvore
cine i neki medjunarodni sporazumi. U znatnom broju bilateralnih konvencija koje je
zakljucila bivsa Jugoslavija, sadrzana su pravila o odredjivanju merodavnog prava za
nasledno pravne odnose (Bugarska, Madjarska, Poljska…). Tu spadaju takodje i
multilateralne konvencije koje uredjuju neka pitanja testamentalnog nasledjivanja. To su:
Haska konvencija o sukobima zakona u pogledu oblika testamentalnih odredaba i
Konvencija o jednoobraznom zakonu o obliku medjunarodnog testamenta (doneta pod
okriljem OUN).
U vezi sa Haskom konvencijom treba naglasiti da se ona primenjuje bez obzira na
reciprocitet, tacnije ona je ratifikacijom postal deo naseg medjunarodnog naslednog prava
te se primenjuje bez obzira na to da li ostavilac, naslednici ili zaostavstina pripadaju ili ne
pripadaju nekoj drzavi potpisnici konvencija.

67. DVE OSNOVNE KONCEPCIJE O ODREDJIVANJU MERODAVNOG

NASLEDNOG PRAVA

Prema jednom konceptu, najvaznije je da se na raspravljanje zaostavstine primenjuje

jedno pravo, bez obzira na to da li se razni delovi zaostavstine nalaze u raznim drzavama
i bez obzira na to da l;i zaostavstinu cine pokretne ili nepokretne stvari. To je princip
jedinstvene zaostavstine. Usvajanje ovog principa znaci primena prava drzavljanstva
ostavioca.
Prema drugom konceptu, pristalice podeljene zaostavstine ne teze ka tome da se razliciti
delovi zaostavstine podvrgavaju razlicitim pravima ali prihvataju takvu podelu da bi se
mogao uvaziti princip da se na nekretnine primenjuje uvek pravo one zemlje gde se
nekretnina nalazi. Pravo Srbije stoji u principu na pozicijama jedinstvene zaostavstine, s
tim da postoje izvesna odstupanja.
U bilateralnim konvencijama EX Jugovslavije koncept jedinstvene zaostavstine ima jasnu
prevagu ali takodje postoje izuzeci kao npr. ugovor sa Mongolijom i Bivsem SSSR.
Izvesno odstupanje od principa jedinstvene zaostavstine sadrze jos neke bilateralne
konvencije, ali samo po jednom specificnom pitanju – u pogledu zaostavstine bez
naslednika. U konvencijama sa bivsom SSSR, Mongolijom, Rumunijom predvidjeno je
da u slucaju zaostavstine bez naslednika nekretnine pripadaju drzavi ciji je drzavljanin
ostavilac. U ugovorima sa Bugarskom i Madjarskom je predvidjeno da ce se
nasledjivanje pokretne imovine bez naslednika vrsiti prema lex nationalis ostavioca a
nekretnine prema zakonu zemlje gde se nekretnine nalaze.
Na osnovu dileme koje se javljaju navodi se i nova pojava o kolizionom regulisanju ovog
pitanja, tj. pojava autonomija volje, odnosno izbor merodavnog prava za zakonsko i
testamentalno nasledjivanje sa elementom inostranosti. S jedne strane uvodi se
mogucnost izbora merodavnog prava od strane ostavioca ali je taj izbor ogranicen. S
druge strane, Haska konvencija o merodavnom pravu za nasledjivanje imovine umrlih
lica takodje ponavlja mogucnost ogranicenog izbora merodavnog prava za raspravljanje
zaostavstine.
U ovim kolizionim resenjima znacajno je to da se mogucnost izbora prava propisuje i za
zakonsko nasledjivanje pod uslovom da je ostavilac u vreme smrti zadrzao vezu sa
drzavom za cije se pravo opredelio. Izbor se ogranicava i na taj nacin sto se dejstvo
izabranog naslednog prava ne prostire na imperativne norme prava koje je bilo
merodavno u nedostatku izbora.
XVI zasedanje Haske konvencije za medjunarodno privatno pravo zavrsilo se usvajanjem
Konvencije o merodavnom pravu za nasledjivanje imovine umrlih lica. Propisano je da
buduci ostavilac, moze putem izricite izjave date u formi koja vazi za formu raspolaganja
imovinom za slucaj smrti, odredi pravo koje ce biti merodavno za nasledjivanje njegove
imovine. Ovakva izjava ce imati dejstvo samo ukoliko je doticno lice u vreme davanja
izjave ili u vreme smrti bilo drzavljanin ili je imao uobicajeno boraviste u drzavi cije je
pravo odredilo kao merodavno.

68. KOLIZIONE NORME ZA ZAKONSKO NASLEDJIVANJE

ZMPP sadrzi dve kolizione norme:

1. Za nasledjivanje merodavno pravo drzave ciji je drzavljanin bio ostavilac u
vreme smrti;
2. Za sposobnost za pravljenje testamenta merodavno je pravo drzave cije je
drzavljanstvo zavestalac imao u momentu sastavljanja testamenta.

MERODAVNO PRAVO ZA ZAKONSKO NASLEDJIVANJE – Koliziona norma za

zakonsko nasledjivanje u Srbiji je lex nationalis ostavioca u vreme smrti. Ako je ostavilac
u toku svog zivota imao vise drzavljanstava, relevantno je ono koje ima u momentu smrti.
Ono se odredjuje prema merilima cl. 11 ZMPP. Pravila nalazu da ce sa srpskim
drzavljaninom smatrati onaj bipatrid koji ima pored nekog stranog drzavljanstva i
drzavljanstvo Srbije. Bipatrid koji ima dva ili vise stranih drzavljanstava smatrace se da
je drzavljanin one drzave u kojoj ima prebivaliste a ako ne bi imao prebivaliste ni u
jednoj od zemalja cije drzavljanstvo ima smatrace se da je drzavljanin one drzave sa
kojom je u najblizoj vezi. Za apatride primenjuje se kao tacka vezivanja lex domicilii a
ako to lice nema domicil merodavno je pravo njegovog boravista. U slucaju da doticno
lice nema ni boraviste, merodavno ce biti pravo Srbije.
Prilikom primene ZMPP treba voditi racuna o ranvoa. Do uzvracanja i upucivanja ce
uvek doci, kada propisi strane zemlje ciji je drzavljanin ostavilac predvidjaju da se ima
primeniti zakon zemlje u kojoj je ostavilac imao domicil a ostavilac je imao u vreme
smrti domicil u Srbiji, ili u nekoj trecoj zemlji. Putem ranvoa moze doci do toga da sud
bude u situaciji da na razlicite delove zaostavstine primenjuje razlicita prava, iako je u
Srbiji prihvacena koncepcija o jedinstvenoj zaostavstini.
Zakon o nasledjivanju iz 1955. predvidjao je i retorziju pri odredjivanju merodavnog
prava za nasledjivanje. Ona je znacila da primena stranog prava na raspravljanje
zaostavstine stranog drzavljanina bila uslovljena time sto se pred sudovima zemlje ciji je
drzavljanin bio ostavilac, na raspravljanje zaostavstine jugoslovenskih drzavljana
primenjivalo pravo Jugoslavije. ZMPP ne sadrzi pravilo o retorziji u oblasti odredjivanja
merodavnog prava i primenjivanja stranog prava koje je odredjeno kao merodavno, na
osnovu odredaba ZMPP pa tako i u oblasti nasledno pravnih odnosa.

69. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA TESTAMENTALNO

NASLEDJIVANJE

TESTAMENTALNA SPOSOBNOST - Prema ZMPP merodavno je pravo drzave ciji je

drzavljanin bio zavestalac u momentu sastavljanja testamenta. Nesporna je minimalna
starosna granica za raspolaganje imovinom za slucaj smrti i sposobnost za rasudjivanje
zavestaoca.
Ukoliko je u momentu sastavljanja testamenta, testator po pravu svog drzavljanstva bio
ograniceno sposoban zbog svojih godina ili je prema tom pravu imao potrebnu
sposobnost za rasudjivanje, njegovo stanje kasnije nece uticati na punovaznost testamenta
po osnovu sposobnosti.
SADRZAJ TESTAMENTA – U pogledu testamenta primenjuje se isto pravo kao u
pogledu zakonskog nasledjivanja. Lex nationalis ostavioca u momentu smrti odredjuje
sledeca bitna pitanja testamentalnog nasledjivanja: slobodu raspolaganja i oblike
raspolaganja imovinom za slucaj smrti, ogranicenje kruga lica koja mogu biti univerzalni
ili singularni sukcesori, odredjivanje kruga lica koja su nuzni naslednici i velicina nuznog
dela i td.
FORMA TESTAMENTA – Pravo Srbije preuzelo je pravila Haske konvencije o
sukobima zakona u pogledu testamentalnih odredaba. Bivsa Jugoslavija je bila prva
zemlja koja je ratifikovala konvenciju. Ova konvencija primenjuje se bez obzira na
reciprocitet, sto znaci da se odredbe primenjuju i u pravu onih drzava koje nisu clanice
Konvencije. Pojedina zakonodavstva mogu da prosire listu prava po kojima ce se
alternativno ceniti oblik testamenta. Pa tako ZMPP sadrzi alternative lex fori koju
Konvencija ne poznaje.
Prema pravu Srbije testament ce u pogledu forme biti punovazan ukoliko ispunjava
uslove propisane po jednom od sledecih prava:
1/ Pravo mesta gde je testament sastavljen;
2/ Pravo drzave ciji je drzavljanin bio ostavilac u momentu sastavljanja testamenta;
3/ Pravo drzave ciji je drzavljanin bio ostavilac u momentu smrti;
4/ Pravo drzave u kojoj je ostavilac imao domicil u vreme sastavljanja testamenta;
5/ Pravo drzave u kojoj je ostavilac imao domicil u vreme smrti;
6/ Pravo drzave u kojoj je ostavilac imao boraviste u vreme sastavljanja testamenta;
7/ Pravo drzave u kojoj je ostavilac imao boraviste u vreme smrti.
Pored ovih predvidjena je i osma alternativa kada su u pitanju nekretnine i to je mesto
nalazenja nekretnine. ZMPP dodaje i devetu alternative preuzetim pravilima Haske
konvencije a to je lex fori, odnosno pravo Srbije.

70. MERODAVNO PRAVO ZA NEPOKRETNOSTI

Kada je reč o stvarnim pravima na nekretninama, prihvaćena je tacka vezivanja lex rei
sitae. Nekretnine su deo suverene države, pa se ne može dozvoliti da se njihov status
procenjuje prema nekom drugom pravu . Sticanje, gubljenje I menanje stvarnih prava na
nekretninama, vezuje se za neke službene radnje organa države gde se nalaze nekretnine.
Ako bi se primenilo pravo koje ne predviđa te službene radnje ili predviđa drugacije
službene radnje, odgovarajući organi ne bi mogli da sprovedu potrebne formalnosti što
znači da ne bi došlo do konstituisanja stvarnog prava sa punim dejstvom. Stvarna prava
na nekretninama cene se prema pravu zemlje gde se neopokretnost nalazi.
Npr. Na sticanje nekretnine koja se nalazi u Francuskoj primeniće se francusko pravo,
bez obzira na to što je sticalac srpsko pravno lice, a prenosilac Švajcafrac, pa će imovina
preći na našeg sticaoca, shodno francuskom pravu, samim zakljucenjem ugovora, bez
ikakvog upisa u javne knjige.
U stvarnim službenostima tangirane su sve nekretnine:povlasno I poslužno dobro a slično
je I u susedskim pravima. Kada se nekretnine nalaze u različitim zeljama pravilo lex rei
sitae istovremen ukazuje na dve države, dva prava tako da podrazumeva zakon mesta
nalaženja stvari I zakon države gde se nalazi poslužno dobro ali I zakon države gde leži
povlasno dobro. Trebali bi dati primate pravu države gde se nalazi nekretnina koja ( ili
čiji vlasnik ) trpi izvesna ogranjčenja. To bi u stvarnim službenostima bilo pravo države
u kojoj se nalazi poslužno državo.
Službenosti su izvedene iz svojine I predstavljaju njeno ograničenje. Po principu
restrikcije službenosti, pod lex rei sitae po pitanju stvarne službenosti podrazumeva se
mesto nalaženja poslužnog dobra. U slučaju susedskih prava koja su jednosmerna, u
kojima se može razlikovati jedna nekretnina čiji vlasnik trpi ograničenja I drugi čiji
vlasnik koristi ovlašćenja, za lec rei sitae treba smatrati propis zemlje u kojoj se nalazi
nekretnina na kojoj se ograničava svojina. U ovom slučaju I u pogledu uslova vršenja
susedskog prava, primenjivalo bi se pravo zemlje u kojoj se nalazi nekretnina čiji vlasnik
trpi izvesna ograničenja.
71. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA STVARNA PRAVA NA
POKRETNIM PRAVIMA

U pogledu stvarnih prava na pokretnim stvarima lex rei sitae je vladajuce ali ne i jedino
koliziono resenje. Kao alternativa, javlja se princip mobilia personom sequuntur, tacnije –
pokretnosti prate licnost, koji dovodi do primene personalnog prava, vlasnika pokretne
stvari.. U nekim pravima lex rei sitae je zamenjen – u potpunosti ili delimicno, sa lex loci
actus, pravom zemlje u kojoj se preuzima pravni posao koji se odnosi na pokretnosti.
Princip mobilia personom sequuntur, najranija je alternative za lex rei sitae, i javlja se vec
u srednjem veku. Najpre se primenjuje na vece imovinske mase, a zatim i na pojedinacne
pokretne stvari.
U anglo-americkom pravu izvesnu podrsku dobija lex loci actus kao tacka vezivanja za
stvarna prava na pokretnostima. Ona nikada nije bila vladajuca
Medju idejama koje se javljaju na planu odredjivanja merodavnog prava za
stvarnopravne odnose treba pomenuti i predlog da odredjenu ulogu dobije i autonomija
volje, koja bi mogla da donese efikasnije resavanje nekih problema
U posleratnom pravu zalazu se za lex rei sitae kako za nepokretne tako i za pokretne
stvari, a ovo resenje prihvata i ZMPP. Medjutim postoje odredjena odstupanja ili neke
dopune ovom pravilu.

PROMENE MESTA NALAZENJA POKRETNE STVARI – Navedeni su odredjeni

primeri – detaljnije str 358.
Problemom ,,mobilnog sukoba zakona” u oblasti stvarnih prava bavio se Institut za
medjunarodno pravo, i u svojo Rezoluciji predlaze relativno kompleksno resenje – prava
koja su valjano stecena na stvari dok se ona nalazila na jednoj odredjenoj teritoriji treba
da se postuju kada se stvar naknadno nadje na drugoj teritoriji.
Rezolucija institute ima u vidu jednu od dveju osnovnih situacija u kojima se javlja
conflit mobile u pogledu stvarnih prava. To je situacija kada se stvar premesta sa
podrucja u kome postoje uslovi za oformljenje odredjenog stvarnog prava, ili
stvarnopravnog dejstva, na podrucju na kojem ti uslovi ne postoje. Druga situacija postoji
kada se stvari prenose iz zemlje u kojoj ne postoje uslovi za oformljenje stvarnog prava
ili stvarnopravnog dejstva, u zemlju po cijem pravu ti uslovi postoje. U prvoj situaciji,
steceno pravo se ne gubi ako se stvar premesti u zemlju cije pravo trazi vise uslova, ili
drugacije uslove, za njegovo sticanje. Isto tako ako je stvarno pravo punovazno
izgubljeno u jednoj zemlji,nece automatski ,,oziveti” ako se stvar prenese u drugu zemlju
cije pravo ne priznaje gubitak tog stvarnog prava pod datim uslovima.U drugoj situaciji
retko se zauzimaju eksplicitna stanovista, a ona koja se zauzimaju su razlicita.
Resenje koje bi moglo da usvoji nase pravo – ZMPP ne sadrzi pravila koja bi postavila
koliziono resenje za slucaj da se dodje do promene mesta nalazenja stvari.Nakon analize
razlicitih mogucih resenja, izlozeni su sledeci stavovi
1) ne treba traziti jedinstveno resenje svih kolizionih problema koji nastaju usled
promene mesta nalazenja stvari.
2) u slucajevima kada se stvar premesta iz drzave u kojoj postoje uslovi za
oformljenje ili gubljenje stvarnog prava u zemlju po cijem pravu se traze dodatni uslovi,
merodavno je pravo ranijeg mesta nalazenja stvari, tj. pravo po cijim su se normama prvo
stekli svi uslovi, za oformljenje ili gubitak stvarnog prava, dok se stvar u toj zemlji
nalazi.
3) u slucajevima kada se stvar premesta iz drzave po cijem pravu se nisu stekli
uslovi za sticanje stvarnog prava, u zemlju po cijim normama je stvarno pravo vec
steceno doc ice do formiranja stvarnog efekta samim premestanjem stvari u drzavu cije
pravo predvidja blaze uslove – ali pod pretpostavkom da je prema pravu ranijeg mesta
nalazenja stvari vec stvoreno jedno pravno stanje.
 4) ako se stvar premesta iz zemlje u kojoj su uslovi za formiranje stvarnog prava
strozi u zemlju u kojoj su ti uslovi blazi, a u prvoj zemlji nije stvoreno nikakvo pravno
stanje, stvarnopravni efekat ne moze nastati prostim premestanjem stvari.
5) sva ova pravila mogu da vaze i u pogledu odrzaja, s tim sto ce se rezultati
ponekad korigovati sa ustanovom zabrane fraus legis u slucajevima kada se odrzaj
dovrsava pod povoljnijim uslovima lex rei sitae.

72. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA STVARNA PRAVA NA

STVARIMA U TRANZITU

PROBLEM STVARI U TRANZITU – Pod stvarima u prevozu, tranzitu (res in transitu),

treba podrazumevati robu koja je u prevozu i nalazi se na teritoriji drzave koja nije ni
zemlja odasiljanja ni zemlja opredeljenja, ili se nalazi u nicijem prostoru, tj. na
otvorenom moru ili u vazdusnom prostoru iznad njega. Ne smatra se kao stvar u tranzitu
stvar koja putuje zajedno sa vlasnikom , recimo prtljag.
Problem stvari u prevozu nastaje u onom periodu u kome se stvar nalazi izmedju zemlje
odasiljanja i zemlje opredeljenja, i to samo ukoliko se, u tom vremenu, zakljuci odredjeni
pravni posao ciji je cilj konstituisanje nekog stvarnog prava na toj stvari. Ratio legis koji
stoji iza lex rei sitae ukljucuje predstavu o vezi sa suverenitetom mesta nalazenja stvari, a
ta veza – ako nije konacna – ipak trajnija, sadrzajnija, sto kod res in transitu nije slucaj.
Isto tako, u periodu dok se stvari u prevozu nalaze u prevoznom sredstvu na otvorenom
moru ili u vazdusnom prostoru iznad njega – primena lex rei sitae void nemogucoj
situaciji, jer se roba ne nalazi ni u jednoj drzavi.
TACKE VEZIVANJA STVARI U TRANZITU – Zakon o medjunarodnom privatnom i
procesnom pravu Ceske, istice kao tacku vezivanja mesto iz koga je stvar poslata. Haska
konvencija o merodavnom pravu za prenos svojine kod medjunarodne kupovine telesnih
pokretnih stvari stoji na istim pozicijama. Gradjanski zakon Portugala zalaze se za drugo
resenje, prihvatajuci mesto opredeljenja kao tacku vezivanja – lex loci destinationis.
ZMPP takodje prihvata ovaj stav.
Ova tacka vezivanja je posebno opravdana kada je rec o stvarnopravnim efektima na bazi
pravnih poslova koji se zakljucuju dok se stvar nalazi u tranzitu. Nesto je drugacija
situacija kada je pravni posao zakljucen pre nego sto se nadje na teritoriji zemlje koja nije
ni drzava odakle je poslata, ni drzava opredeljenja. U takvom slucaju resenje treba traziti
u principima pomociu kojih se resave ,,mobilni sukob”.
Isto resenje bi bilo pogodno i za odrzaj u vezi sa res in transitu. Treba, dakle, primeniti
pravila za resavanje ,,mobilnog sukoba” s tim da se ne uzimaju u obzir prava zemalja
kroz koje se stvar nalazi u tranzitu.
Nestaje opredeljenje za primenu lex loci destinationis u slucajevima kada se transit
prekida, ako je rec o nekom drugom izvrsnom aktu, ako je rec o zakonskoj zalozi na
stvari u korist, npr. zeleznice tranzitne drzave. Tada treba ostati na primeni opsteg
kolizionog pravila za stvarna prava, lex rei sitae.
U teoriji se takodje smatra da nestaje osnova za primenu lex loci destinationis u slucaju
kada stvari putuju zajedno sa vlasnikom ili drzaocem. Za takve slucajeve podleze se kao
tacka vezivanja lex rei sitae, ili lex nationalis vlasnika, odnosno drzaoca.
73. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA STVARNA PRAVA ZA
OSNOVNA SREDSTVA PREVOZA

OSNOVNA SREDSTVA PREVOZA I RAZLOZI ZA NJIHOV POSEBAN TRETMAN

– Smatra se da odredjene kategorije pokretnih stvari, zbog njihovog znacaja, treba
upodobiti nekretninama. U kolizionopravnu kategoriju osnovnih sredstava prevoza
spadaju brodovi i vazduhoplovi, a blizu toj kategoriji su i zeleznice. ZMPP govori o
sredstvima prevoza koja imaju drzavnu pripadnost.
Brodovi i vazduhoplovi imaju drzavnu pripadnost koja se formira upisom u upisnik
brodova, odnosno registar vazduhoplova. Ovi upisi imaju konstitutivno stvarnopravno
dejstvo, za razliku, od npr. dejstva registracije motornih vozila. Narocita vezanost
brodova i vazduhoplova za drzavu registracije, kao i trajniji karakter te veze, takodje
nalazu odstupanja od pravila lex rei sitae.
TACKE VEZIVANJA ZA OSNOVNA SREDSTVA PREVOZA – Opste je prihvaceno u
uporednom pravu da je merodavno pravo za stvarna prava na brodovima i
vazduhoplovima pravo drzave ciju pripadnost brod, odnosno vazduhoplov ima tzv. –
zakon zastave. Pripadnost broda, odnosno vazduhoplova odredjuje se prema registraciji.
Prema tome, brod ili vazduhoplov imaju ,, nacionalnost” one drzave u kojoj su
registrovani.
Zakon o pomorskoj i unutrasnjoj plovidbi predvidja isto resenje za brodove u gradnji. U
pogledu stvarnih prava na zeleznicama, primenice se ista koliziona pravila koja se odnose
na res in transitu.
Zakon predvidja da se sva svojinska pitanja vezana za osnovna sredstva prevoza resavaju
po zakonu zastave. Istom pravu se imaju podrvci zakonska zalozna prava na brodu, sto
nije nesporno u uporednom pravu, ali se moze prihvatiti kao resenje. Medjutim kada je u
pitanju zaplena broda radiu osiguranja potrazivanja, zakon zastave se ne bi mogao
primeniti, vec bi se pretpostavke za taj zahtev cenile po mestu zaplene, dakle pravu
zemlje u cijoj je luci doslo do zaplene.

74. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA STVARNA PRAVA NA

HARTIJAMA OD VREDNOSTI I STVARNA PRAVA IZ HARTIJA OD
VREDNOSTI

Osobeni problemi prilikom utvrdjivanja merodavnog stvarnog prava u pogledu hartija od

vrednosti nastaju pre svega usled moguceg razdvajanja i divergentnog kretanja same
stvari i hartije u kojoj je inkorporisano stvarno pravo na doticnoj stvari. Razmatranja su
ogranicena na one hartije od vrednosti u kojima je inkorporisano stvarno pravo
(konosman).
STVARNA PRAVA NA HARTIJI – Merodavno pravo u pogledu stvarnih prava
na hartiji je mesto nalazenja hartije – lex cartae sitae. Lex cartae sitae je samo poseban
izraz za lex rei sitae u pogledu hartija od vrednosti. Pravilo lex cartae sitae valja dopuniti
posebnim normama koje vaze za slucaj “mobilnog sukoba” kao i za res in transitu, da bi
se dobilo adekvatno resenje za situacije u kojima se menja mesto nalazenja hartije od
vrednosti u toku procesa sticanja ili gubljenja stvarnog prava na hartiji.
 STVARNA PRAVA IZ HARTIJE – Prema americkom pravu i pravnoj teoriji –
koji spadaju medju veoma retke koje posvecuju posebnu paznju ovom pitanju –
merodavno pravo je pravo mesta nalazenja stvari u vreme izdavanja hartije.
Prilikom odredjivanja merodavnog prava za prenos stvarnih prava iz hartije dilemma
nastaje razdvajanjem mesta nalazenja stvari i mesta nalazenja hartije. U nasoj teoriji je
istaknuto misljenje da bi trebalo primeniti lex rei sitae kao tacku vezivanja. Trebalo bi ga
dopuniti pravilima za konfli mobil i za res in transitu, narocito ako je rec o konosmanu.
Brojna shvatanja daju prednost mestu nalazenja hartije od vrednosti ili pokusavaju da
nadju kompromis izmedju dva oprecna resenja. Leflar smatra da nakon sto je doslo do
inkorporacije stvarnog prava u hartiji od vrednosti ona postaje dominantna stvar, te je za
sve dalje promene koje se ticu nosioca stvarnog prava iz hartije merodavno pravo je
mesto nalazenja hartije – lex cartae sitae. Po svajcarskoj teoriji treba da se nadje
kompromis u alternativnoj primeni lex rei sitae i lex cartae sitae u razlicitim
kombinacijama. Shnicer smatra da se daje prednost mestu nalazenja stvari ako je lice
kome to ide u prilog savesno – a inace treba primeniti mesto nalazenja hartije. Niderer
smatra da ce prenos prava iz hartije biti punovazan ako je valjan bilo prema lex rei sitae
bilo prema lex cartae sitae. Konvencija pruza siroku zastitu kupcu postavljajuci zakon
mesta nalazenja hartije kao jedno od vise alternativnih prava, prema kojima sticanje moze
biti punovazno.

75. IZVORI KOLIZIONIH NORMI ZA UGOVORE U PRAVU SRBIJE

Do donosenja ZMPP imali smo razradjene kolizione norme za ugovore u dva zakona:
Zakon o pomorskoj i unutrasnjoj plovidbi i Zakon o obligacionim i osnovnim materijalno
pravnim odnosima u vazdusnoj plovidbi. Postojala je tendencija da se norme ovog
zakona putem analogije primene na neke druge ugovore, sve do donosenja ZMPP kada su
ostali na snazi, ali bez potrebe za analogijom. Ovi zakoni prestali su da vaze 1998. a
njihovo mesto zauzeli su Zakon o pomorskoj i unutrasnjoj plovidbi i Zakon o
obligacionim odnosima i osnovama svojinsko pravnih odnosa u vazdusnom saobracaju.
ZMPP predstavlja posebne tacke vezivanja za 19 ugovora a jednom opstom klauzulom
daje resenje za ostale ugovore koji nisu poimenicno navedeni. Postavljeno je i pravilo o
autonomiji volje (stranke same biraju merodavno pravo). Kolizione norme koje se ticu
ugovora nalaze se samo u nasim ugovorima sa Madjarskom i Poljskom. Obe Konvencije
sadrze kolizionu normu za formu pravnih poslova. Ugovor sa Poljskom sadrzi i norme o
pravima i obavezama iz ugovora pa prema njemu merodavno je pravo strane ugovornice
na cijoj je teritoriji zakljucen ugovor, ako strane nisu izricito izabrale drugo pravo i ako
nije rec o nekretninama. Bivsa Jugoslavija nije ratifikovala nijednu visestranu konvenciju
posvecenu odredjivanju merodavnog prava za ugovore, ali postoje neke kolizione norme
u visestranim konvencijama iz oblasti medjunarodnog transporta koje smo ratifikovali.
Moze se zakljuciti da je izvor kolizionih normi u oblasti ugovora kod nas odredbe ZMPP,
odnosno norme ZPUP i ZOSOVS.

76. AUTONOMIJA VOLJE (pojam, znacaj, pravna osnova, granice primene)

POJAM I ZNACAJ – Prilikom odredjivanja merodavnog prava za ugovore javlja

se jedno svojevrsno resenje pod imenom autonomija volje u medjunarodnom privatnom
pravu. Autonomija volje je tacka vezivanja koja ovlascuje stranke da ucine izbor
merodavnog prava koje ce se primeniti za regulisanje njihovog ugovornog odnosa. Na
medjunarodnom planu autonomija volje dobija sve siru primenu. Praktican razlog za
prihvatanje autonomije volje u medjunarodnom privatnom pravu lezi u posebnim
teskocama pri utvrdjivanju merodavnog prava za ugovore. Dakle, autonomija volje je od
kljucnog znacaja pri utvrdjivanju merodavnog prava za ugovore, i iz toga proizilazi da je
veoma vazno da se precizira autonomija volje kao kolizioni instrument i da se odrede
granice njenog domasaja.
GRANICE AUTONOMIJE VOLJE – Autonomija volje se moze koristiti u svim
gradjansko pravnim i privatno pravnim ugovorima. Najstriktnija ogranicenja postavlja
Konvencija o ugovorima o medjunarodnom prevozu robe drumom, pa prema njoj stranke
ne mogu da ugovore primenu pravila drugacijih od normi koje postavlja konvencija. U
nekim slucajevima ogranicenja nisu postavljena pozitivnim propisom, ali ih sugerise
praksa i prihvata teorija. Smatra se da stranke kod cesije, kod zastupnistva, posrednistva,
ne mogu da izaberu merodavno pravo koje bi se odnosilo na efekte ovih poravnih poslova
prema trecim licima. Kod ugovora ciji su predmet nekretnine, predvidjeno je samo jedno
koliziono resenje – lex rei sitae.
Postoje dve oprecne koncepcije o pravnoj prirodi autonomije volje u medjunarodnom
privatnom pravu. Jedni se zalazu za shvatanje o koliziono-pravnoj autonomiji volje, dok
drugi prihvataju koncepciju o materijalno-pravnoj autonomiji volje. Prema koliziono-
pravnom stanovistu (subjektivna teorija) autonomija volje je svojevrsna tacka vezivanja
(lex voluntatis). Nece se primeniti samo one norme izabranog merodavnog merodavnog
prava koje su suprotne javnom poretku drzave foruma (suda ili drugog organa primene).
Druga koncepcija, materijalno-pravna, izborom merodavnog prava stranke na posredan
nacin menjaju ili dopunjuju dispozitivne norme onog prava koje je inace merodavno. Ne
mogu, medjutim, menjati imperativne norme prava koje je merodavno na osnovu
kolizione norme foruma. U nasoj teoriji prevagu ima koliziono-pravna koncepcija.
Jos jedno bitno pitanje jeste veza izmedju izabranog prava i ugovornog odnosa. Po
jednom shvatanju mogucnosti za izbor su ogranicene, strane ugovornice mogu da biraju
samo jedno izmedju prava sa kojim je ugovorni odnos povezan (sistem enumeracije).
Drugi nacin je elasticniji, pa umesto nabrajanja prava ciji izbor dolazi u obzir,
zakonodavac dozvoljava da izabrano pravo treba da bude u vezi sa ugovorom. Dakle,
moze se birati kao merodavno pravo i pravo sa kojim ne postoji koneksitet.
Sto se vremenskog momenta tice, najbolje je uciniti izbor pri samom zakljucenju
ugovora. Tako postaje moguce da stranke od pocetka tacno znaju kakav je njihov
ugovorni polozaj i sadrzina prava i obaveza. U nasoj arbitraznoj praksi prihvata se izbor
koji je ucinjen nakon zakljucenja ugovora. Rimska konvencija o merodavnom pravu za
ugovorne obaveze daje resenje: stranke se mogu u svakom trenutku sporazumeti da se
ugovor prosudjuje prema pravu razlicitom od onog koje je bilo merodavno, bilo na
osnovu ranije izabranog prava bilo na osnovu drugih odredaba ove Konvencije. Promena
sporazuma o merodavnom pravu, nakon zakljucenja ugovora ne utice na formalnu
vaznost ugovora kao ni na prava trecih lica.
Treba prihvatiti i naknadni izbor ali je preporucljivo birati merodavno pravo u vreme
zakljucenje ugovora.
PRAVNA OSNOVA – Autonomija volje je ustanova pozitivnih medjunarodnih
privatnih prava pa samo postojanje i granice autonomije volje utvrdjuje se pravom drzave
cije se medjunarodno privatno pravo primenjuje – a to je drzava suda (lex fori).
Autonomija volje kao ni druge tacke vezivanja ne mogu se ceniti prema drugom
merodavnom pravu, osim prema medjunarodnom privatnom pravu foruma. Ostaje
primedba da se u trenutku zasnivanja odnosa ne zna koji je zakon – zakon zemlje suda,
jer se ne zna u kojoj ce se zemlji voditi spor ukoliko do njega dodje. Na osnovu ove
primedbe sledi zakljucak da ne postoji ni jedno pravo koje daje ovlascenje strankama za
izbor, te tacka vezivanja “visi u vazduhu”.

77. KOLIZIONE NORME ZA UGOVORE U ODSUSTVU AUTONOMIJE VOLJE

Autonomija volje veoma je celishodan, al;i nedovoljno koriscen instrument za

odredjivanje merodavnog prava. U nedostatku izbora, sudovi i drugi organi primene
odredjuju merodavno pravo pomocu supsidijarnih tacaka vezivanja, koje su predvidjene u
kolizionim normama zemlje suda. Koliziona norma je formmulisana u fiksnoj formi
ukoliko u sebi sadrzi neposredno tacku vezivanja, a to su prebivaliste, drzavljanstvo,
mesto nalazenja stvari, i mesto zakljucenja ugovora.
LEX LOCI CONTRACTUS – odnosno mesto zakljucenja ugovora, najstarija je tacka
vezivanja. Ovo resenje je bilo posebno opravdano u vremme kada je transport bio
nerazvijen i ogromne prakticne teskoce su stajale na putu svake komunikacije sem
posredne. Poslovi se obicno sklapaju na sajmovima uz prisustvu obeju strana, a sajmovi
cesto imaju in eke svoje pravosudne organe, pa prema tome, mesto zakljucenja ugovora
postaje zaista kljucno, tacnije odlucujuce. Brzi razvoj saobracaja i komunikacije preko
prepiske, telefona, teleprintera, faksova i elektronske poste dovode do toga da mesto
zakljucenja ugovara moze biti sasvim slucajno, i javlja se ozbiljna teskoca pri
utvrdjivanju koje mesto se ima smatrati mestom zakljucenja ugovora. Ova tacka
vezivanja javlja se u nasem pravu, u ZPUP, ali samo kao pomocna tacka vezivanja, i to
na ogranicenom domenu. Zakon mesta zakljucenja ugovora je prihvacen kao tacka
vezivanja i u nasim bilateralnim konvencijama sa Poljskom.
LEX LOCI SOLUTIONIS – zakon mesta ispunjena, odnosno izvrsenja ugovora, javlja se
kasnije nego lex loci concratus. Medjutim javljaju se teskoce. Mesto izvrsenja je lako
utvrditi ako je to mesto utvdjeno u ugovoru, ili ako je do ispunjena vec doslo, ali veoma
cesto nastaje bez ispunjena, a strane ugovornice ne oznacavaju uvek mesto ispunjena
ugovora, cime daju povoda kvalifikaciji tog pojma. Teskoce postoje i kada u jednom
ugovoru ima dva ispunjenja i ona se cesto vezuju za najmanje dva mesta, te tada lex loci
solutionis ukazuje na vise prava. U nasem pravu lex loci solutionis se prihvata u ZPUP i
u ZOSOVS , kao pomocne tacke vezivanja.
DOMICIL (SEDISTE) DUZNIKA KARAKTERISTICNE OBAVEZE – Tokom
poslednjih decenija medju tackama vezivanja za ugovore u prvi plan izbija domicil
duznika karakteristicne obaveze (prestacije). Pitanje je koja prestacija je karakteristicna.
Odgovor je lako dati od momenta kada se preslo sa naturalne na robovlasnicku privredu:
karakteristicna je ona obsveza koja diferencira razne tipove ugovora i koja je prisutna u
svakom individualnom ugovoru odredjenog tipa. Kod nenovcanih obaveza, koje
diferenciraju ugovore na tipove. Karakteristicna je dakle, obaveza speditera, gradjevinara,
i td. i zbog toga na ugovorni odnos treba primeniti pravo domicile duznika. Za
oznacavanje prava domicile , nosioca karakteristicne obaveze u kupoprodaji, koristi se
latinski naziv – lex loci venditoris (zakon mesta prodavca).
Ova tacka vezivanja prihvata se u sve vecem broju zemalja, ponegde u kombinaciji sa
drugim resenjima.Ovo vezivanje je cvrsto, nije slucajno i lako se utvrdjuje.
PRINCIP NAJTESNJE POVEZANOSTI, ODNOSNO NAJBLIZE VEZE – je koliziono
resenje koje se javlja u drugoj polovini XX veka, takodje spada medju uspesnija resenja,
medju one solucije koje je savremena praksa opravdala i koje se siroko primenjuju. Ovaj
nacin, ne izdvaja jedan tip veze izmedju pravnog odnosa i zainteresovanih poredaka kao
odlucujuci, vec se sudiji nalaze da ispita sve veze i da, imajuci u vidu kako kvantitet, tako
i kvalitet veza, utvrdi sa kojim je pravom dati ugovoni odnos najtesnje povezan. Sudu je
dakle ostavljena mogucnost da primeni ovo pravo cija bi primena u datom konkretnom
slucaju bila najlogicnija. Ako vezivanje unapred utvrdjuje zakonodavac, dolazi se do
adekvatnog resenja – u najboljem slucaju – samo u tipisnim slucajevima, u onim
slucajevima koje je zakonodavac imao u vidu.
Ovaj princip danas je prihvacen u anglosaksonskim pravima. Bio je i u nasem Zakonu o
pomorskoj i unutrasnjoj plovidbi i Zakonu o obligacionim i osnovnim
materijalnopravnim odnosima u vazdusnoj plovidbi, a i dalje je prisutan u ZOSOVS .
Ovaj princip prihvata i ZMPP, uz domicil nosioca karakteristicne obaveze.
KOMBINACIJA PRINCIPA NAJTESNJE POVEZANOSTI I NEKE NEPOSREDNO
VEZUJUCE TACKE VEZIVANJA (VIA MEDIA – OTVORENA KOLIZIONA
NORMA) – Osnovna teskoca u vezi sa primenom principa najtesnje povezanosti jeste u
tome sto ova tacka vezivanja omogucava razlicite interpretacije, ted a bi se ovi nedostaci
otklonili, stvorena je kombinacija ovog principa sa drugim, neposredno vezujucim
kolizionim merilima, cime se doslo do posebne kolizione norme, tj. otvorene kolizione
norme.
Ovu kombinaciju prihvata i ZOSOVS, ako iz bitnih okolnosti ne proizilazi nista drugo,
na glavna prava i obaveze, primenjuje se, kao najblize, pravo drzave u kojoj je vreme
zakljucenja ugovora prevozilac imao prebivaliste, tj. sediste a na sporedna prava i
obaveze pravo mesta gde su te radnje izvrsene, odnosno gde je trebalo da budu izvrsene.
ZMPP – prihvata kombinaciju principa najblize veze i jedne neposredno vezujuce tacke
vezivanja (domicile ili sedista nosioca karakteristicne obaveze). Smatra se da najbliza
veza postoji upravo sa drzavom na koju ukazuje neposredno vezujuca tacka vezivanja,
“ako iz bitnih okolnosti ne proizilazi nista drugo”.

78. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA U POGLEDU FORME

UGOVORA

OSNOVNA TACKA VEZIVANJA – LOCUS REGIT ACTUM – Pored prava i obaveza,

forma ugovora takodje moze da predstavlja povod za sporove. Najcesca je dilemma da li
se ugovor moze valjano sklopiti u usmenoj formi, ili je neophodna pismena forma. U
tome postoje razlike u razlicitim zakonodavstvima.
Osnovna tacka vezivanja kojom se odredjuje merodavno pravo u pogledu forme ugovora
je locus regit actum. To pravilo odredjuje da se forma ugovora ima ceniti prema mestu
gde je ugovor nastao, tj. gde je zakljucen. Ovo pravilo ne odnosi se samo na ugovore, vec
i na druge pravne akte, ukljlucujuci jednostrane pravne akte.
Poseban problem je pitanje mesta zakljucenja distansionih ugovora, tj. ugovora
zakljucenih inter obsentes. ZMPP ne sadrzi odgovor na ovo pitanje, vec ovo pitanje treba
resavati kvalifikacijom ZOO, tj. primenom teorije prijema, ako je prihvat ponude
primljen u Srbiji, tu je mesto nastanka ugovora.
IZUZECI PRAVILA LOCUS REGIT ACTUS – Kod ugovora ciji su predmet nekretnine,
ovo pravilo zamenjuje se drugom tackom vezivanja, tacnije – lex loci sitae. ZMPP ne
postavlja posebno pravilo o formi pravnih poslova ciji su predmet nektretnine, vec govori
samo o merodavnom pravu za “ugovore koji se odnose na nekretnine”, i to u onom delu
zakona koji je posvecen merodavnom pravu u pogledu prava i obaveza iz ugovora. Dakle
forma ovakvih ugovora ce se ceniti prema lex loci sitae, a ne prema lous regit actum.
FAKULTATIVNOST PRAVILA LOCUS REGIT ACTUM – znaci da se forma ne mora
ceniti prema pravu mesta zakljucenja ugovora, vec da se moze ceniti i prema nekom
drugom pravu, i to onda kada ugovor ne bi bio punovazan, sto se forme tice, u odnosu na
pravo drzave gde je sklopljen, pa ce se forma ceniti prema jednom drugom pravu. Ugovor
ce biti punovazan u pogledu forme ako ispuni uslove bilo prava mesta zakljucenja
ugovora, bilo dr.prava po kojem se ceni. Ne zavisi od sudije da li ce konsultovati i drugo
pravo ako je ugovor nevazeci prema pravu mesta zakljucenja. Sudija to mora uciniti.
Prema ZPUP i ZOSOVS, jos jedno pravo je i lex causae – ovo je pravo koje se
primenjuje na ugovor u celini, tj. pravo koje je merodavno za sadrzinu, za prava i
obaveze iz ugovora. Isto resenje je prihvaceno kao opste pravilo u ZMPP, pa prema tome,
ugovor ce biti punovazan u pogledu forme, ako je punovazan bio prema pravu mesta
zakljucenja ugovora bilo prema pravu koje je merodavno za sadrzinu ugovora.
AUTONOMIJA VOLJE U POGLEDU FORME UGOVORA – Do primene prava
autonomije volje na formu ugovora moze se doci na posredan i na neposredan nacin.
1. Ako stranke izaberu jedno pravo kao merodavno za ugovor u celini, ono dolazi
u obzir, posrednim putem, da bude primenjeno i na formu, kao lex causae, dopuna
principa locus regit actum u smislu pomenutih odredaba ZMPP, ZPUP ili ZOSOVS.
2. Sto se tice neposrednog biranja merodavnog prava, nase pravo nema jasni stav.
Ajzner smatra da je takav izbor moguc. Dakle, stranke mogu da izaberu merodavno pravo
za formu ugovora, ali je potrebno uciniti dve napomene”
- takav izbor nije moguc u pogledu ugovora za koje ne vazi locus regit actum, vec
neki izuzetak od tog pravila koji je imperativne prirode
- pravo koje bi izabrale stranke da bude merodaavno za formu ugovora ne javlja
se kao dopuna, alternative principa locus regit actum, vec zamenjuje to pravilo.
Merodavno ce biti samo pravo koje su stranke izabrale
79. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA U POGLEDU ZASTARELOSTI

Zastarelost je institute koji srecemo u raznim granama prava, i podrazumeva gubitak

ovlascenja usled proteka vremena. U uporednom pravu ne postoji jedinstveno shvatanje o
pravnoj prirodi zastarelosti, a ni opsteprihvacena tacka vezivanja, i mogu se raqzlikovati
dva glavna misljenja o njoj. Sa jedne strane je anglosaksonsko poimanje zastarelosti kao
institute procesnog prava, a sa druge to je misljenje da je zastarelost institute materijalnog
prava. Po prvom, na ovo pitanje ima se primeniti lex fori, kao i na druga procesna pitanja.
Po drugom shvatanju, primenjuje se pravo koje je merodavno za sadrzinu pravnog posla,
odnosno pravne radnje povodom koje se postavilo pitanje njene zastarelosti.
Sto se tice naseg ZMPP, zastupljen je staav da je neophodno na zastarelost primeniti
pravo koje je merodavno za sadrzinu pravnog odnosa ili pravne radnje povodom koje je
se pitanje zastarelosti postavlja.
Nasa zemlja je jedna od 47 zemalja clanica Konvencije o zastarelosti potrazivanja u
oblasti medjunarodne kupoprodajne robe. U situacijama kada se sediste prodavca i kupca
nalazi u razlicitim zemljama ugovornicama ili kolizione norme foruma vode primeni
prava zemlje ugovornice, sudovi ce umesto nacionalnih pravila o roku zastarelosti
primeniti konvencijski rok od 4 godine.

80. PITANJE CEPANJA UGOVORA

Moze se desiti da se na isti ugovor primeni vise prava, pa je to poznati problem u

medjunarodnom privatnom pravu. Za ovu pojavu najcesce se koristi nemacki izraz
“Spaltung”, ili francuski “depecage”, a kod nas to je termin “cepanje ugovora”.
Do ove pojave moze doci na dva nacina:
- Moze sam zakon da postavi razlicite tacke vezivanja u pogledu razlicitih
pitanja.
- Na primenu vise prava mogu da uticu i stranke. Bilo na taj nacin sto bi
izabrale razlicita prava u pogledu razlicitih delova ugovora, bilo tako sto bi
izabrale jedno pravo koje ne pokriva sva pitanja, cime se otvara mogucnost da
se u pogledu ostalih pitanja primeni neko drugo pravo na koje ukazuju
kolizione norme.
Sa druge strane, cepanje statute ugovora javlja se u dva vida :
- kao veliko cepanje, kada se razna prava primenjuju na pojedine faze ugovora,
od njegovog rodjenja do smrti,
- kao malo cepanje, kada se jedno pravo vezuje za prava i obaveze jednog
saugovaraca, a drugo za prava i obaveze drugog.
ZPUP i ZOSOVS predvidjaju mogucnost da stranke doprinesu primeni vise prava na isti
ugovor, te clanovi ovih zakona govore da ce se najbliza veza i druge zakonske tacke
vezivanja primeniti ako nije izvrsen valjan izbor merodavnog prava, “na ceo ugovor, ili
na neki od odnosa koji proisticu iz ugovora”.
ZMPP ne postavlja nikakvo pravilo koje bi onemogucavalo ili ogranicavalo “cepanje
ugovora”, pa treba zakljuciti da u nasem zakonodavstvu postoji mogucnost da se na razne
delove ugovora primene razlicita prava, i da na to mogu da uticu i stranke.

81. BECKA KONVENCIJA O MEDJUNARODNOJ PRODAJI ROBE

Jugoslavija je ratifikovala ovu konvenciju, i ona za razliku od Rimske, ona unifikuje

znacajni deo normi u oblasti medjunarodne prodaje robe.
Ova Konvencija primenjuje se za ugovore o prodaji robe zakljucene izmedju strana koje
imaju svoje sediste na teritorijama razlicitih drzava:
- kad su te drzave – drzave ugovornice,
 - kad pravila medjunarodnog privatnog prava upucuju na primenu prava drzave
ugovornice.
Iz ovoga sledi da ce se BK primeniti u dve situacije:
1. Ako i prodavac i kupac imaju sediste u zemljama clanicama BK, na njihov
ugovor ce biti primenjena BK. Postupajuci sud ne mora da konstatuje kolizione norme i
pronadje merodavno nacionalno pravo, osim u situacijama kada je potrebno odluciti o
pitanjima koja ratione materiae nisu regulisana Konvencijom.
2. Cak i ako uslov sedista u drzavama ugovornicama nije ispunjen, BK ce se
primeniti kada pravila medjunarodnog privatnog prava upucuju na primenu prava drzave
ugovornice. Ovaj uslov bice ispunjen u sledecim slucajevima:
a) Postupajuci sud, nasavsi da se stranke nisu sporazumele oko merodavnog
prava, primenice svoje kolizione norme i na njih kao merodavno pravo odredi pravo
drzave clanice Konvencije.
b) Smatra se da bi ovako trebalo da postupi sud zemlje kaja nije clanica BK.
Primena BK nije neminovnost, jer stranke uvek mogu u svom ugovoru iskljuciti njenu
primenu.
Sto se nase drzave tice, nasi sudovi se ponekad ne snalaze bas najbolje u njenoj primeni,
cak ni u jednostavnoj situaciji. Najcesci tip propusta jeste to da sud previdi (ili ne vidi) da
se Konvencija ima primeniti. Sud zatim iznalazi merodavno pravo putem ZMPP,
primenjujuci najcesce nas ZOO.
U zalbama postupka takve presude imaju razlicitu sudbinu. U jednom slucaju je Visi
trgovinski sud ukinuo ovakvu presudu i vratio je prvostepenom na ponovno odlucivanje.
Nakon godinu dana, isti sud je po zalbi u jednom drugom slucaju postupio drugacije.Iako
je utvrdio da je prvostepeni sud propustio da primeni BK, sud konstatuje kako “cinjenica
da je u konkretnom slucaju primenjen pogresan materijalnopravni propis, ne utice na
valjanost pobijene odluke, i nije dovoljan razlog koji bi doveo do njenog ukidanja”.

82. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA POSEBNE UGOVORE (O

KUPOPRODAJI, O POMORSKOM PREVOZU STVARI PUTNIKA I
PRTLJAGA, O VAZDUSNOM PREVOZU, OZELEZNICKOM TRANSPORTU I
DRUMSKOM PREVOZU, O PRENOSU TEHNOLOGIJE)

KOLIZIONE NORME ZA UGOVOR O KUPOPRODAJI – Kupoprodajni ugovor

svakako ima centralni znacaj u razmeni dobara. U pogledu prava i obaveza kupca i
prodavca primenjuje se, pre svega, pravo koje su stranke izabrale kao merodavno –
podrazumevajuci da je izbor ucinjen izricito ili precutno i u odredjenim granicama.
Prema ZMPP, kao merodavno pravo uzima se domicil koji je prodavac imao u vreme
kada je takva ponuda data.
U pogledu forme ugovora, polazno koliziono pravilo je locus regit actum. Ugovor ce biti
punovazan u pogledu forme i ako forma odgovara pravu koje se primenjuje na prava i
obaveze. U pogledu kupoprodaje nekretnina merodavno je pravo prema lex rei sitae
umesto locus regit actum.
KOLIZIONE NORME ZA UGOVOR O PREVOZU STVARI, PUTNIKA I PRTLJAGA
– U pogledu prava i obaveza ZPUP predvidja primenu prava koje su stranke izricito ili
precutno odabrale. Izricito se predvidja da se nece primeniti lex voluntatis u slucaju da je
merodavnost tog pravaugovorena izigravanjem zakona, kao ni u slucaju kada ugovoreno
pravo vredja nas javni poredak. Zakon predvidja i jos neke specificne situacije u kojima
se ne moze ugovoriti strano pravo:
- kada je rec o odgovornosti brodara za gubitak, manjak ili ostecenje tereta,
posredi je odgovornost koja se zasniva na imperativnim odredbama naseg
Zakona, a luka ukrcaja, ili luka odredista je u nasoj zemlji,
- kada je posredni prevoz putnika, a primenom drugog prava putnik bi bio
stavljen u nepovoljniji polozaj nego po odredbama naseg Zakona.

U nedostatku izricite ili precutne autonomije, primenice se sledece pomocne tacke

vezivanja:
- za glavna prava i obaveze ugovornih strana – lex loci concractus,
- za sporedna prava i obaveze – lex loci solutionis,
- za ugovor o prevozu putnika ili stvari zakljucen na osnovu unapred utvrdjenih
opstih uslova brodara – pravo drzave ciji je drzavljanin ili ciju drzavnu
pripadnost ima brodar,
- za ugovor o tegljenju – lex fori.
Sto se forme ugovora tice, primenjuje se locus regit actum, kao osnovno pravilo. Ono je
fakultativne prirode, forma ce biti punovazna i ako ispunjava uslove lex causae, prava
koje je merodavno za prava i obaveze.
UGOVOR O VAZDUSNOM PREVOZU – Najvazniji medjunarodni sporazumi u ovoj
oblasti su Varsavska konvencija o izjednacavanju izvesnih prava koja se odnose na
medjunarodni vazdusni prevoz, i Cikaska konvencija o medjunarodnoj civilnoj avijaciji.
Bivsa Jugoslavija je ratifikovala obe ove konvencije. Varsavska sadrzi normu u pogledu
procenjivanja greske usled koje nastupa steta – i kao resenje predvidja lex fori.
Ako norme konvencije ne pokrivaju postavljena pitanja, merodavno pravo ce se odrediti
prema kolizionim normama Zakona o obligacionim odnosima i osnovama
svojinskopravnih odnosa u vazdusnom saobracaju.
Autonomija volje trpi odredjena ogranicenja, koja su postavljena u prilog lex fori. Zakon
poznaje 3 ogranicenja:
1. Nece se primeniti izabrano pravo, ako bi putnik primenom drugog prava bio
stavljen u nepovoljniji polozaj nego primenom odredaba ovog zakona,
2. Iskljucuje se autonomija volje kada je ugovorni odnos posebno cvrsto povezan
sa Srbijom. Smatrace se da postoji tako cvrsta veza kad su obe strane sa prebivalistem ili
sedistem u Srbiji, a mesto polaska ili opredeljenja se nalazi u Srbiji. Tada se primenjuju
odredbe ZOSOVS.
3. Ne iskljucuje se autonomija volje, vec se samo smanjuje njen domasaj. Ako
postoji znacajna povezanost izmedju ugovornog odnosa i domaceg prava, dozvoljava se
materijalnopravna, ali ne i kolizionopravna autonomija volje. Smatra se da postoji takav
stepen povezanosti kada se meto polaska ili opredeljenja nalazi u Srbiji.
U odsustvu autonomije volje, primenice se pravo koje je najtesnje povezano sa
ugovorom, a kod glavnih prava i obaveza to je pravo drzave u kojoj prevozilac ima
prebivaliste u vreme zakljucenja ugovora. Kod sporednih prava i obaveza primenice se
lex loci solutionis, tj. pravo mesta gde su radnje izvrsene, ili gde ih je trebalo izvrsiti.
U pogledu forme ugovora, merodavno je pravo, koj eprihvata i ZMPP, a to je – lex
causae.
UGOVOR O ZELEZNICKOM TRANSPORTU – za ovaj ugovor nema posebne domace
kolizione norme, pa se primenjuju opste norme i principi koji vaze za ugovore, kao i neka
parcijalna pravila koje smo prihvatili u medjunarodnim konvencijama.
U nedostatku autonomije volje primenice se pravo zemlje gde se u vreme prijema ponude
nalazilo sediste prevozioca. U pogldeu forme, merodavni su – locus regit actum i lex
causae.
UGOVOR O DRUMSKOM PREVOZU – u medjunarodnoj Konvenciji o drumskom
prevozu robe, koju je ratifikovala Jugoslavija, iskljucuje autonomiju volje. Ako
Konvencija ne sadrzi resenje, ili nema uslova za primenu Konvencije, primenice se
kolizione norme koje se primenjuju i u zeleznickom i vazdusnom prevozu – to su resenja
koja prihvata ZMPP.
UGOVOR O TRANSFERU TEHNOLOGIJE – Nas zakonodavac polazi od toga da u
ugovoru o transferu tehnologije treba odstupiti od principa veze sa nosiocem
karakteristicne obaveze, pa ZMPP postavlja kao tacku vezivanja sediste primaoca
tehnologije u vreme zakljjucenja ugovora. Ovo resenje vazi ako stranke ne izaberu neko
drugo pravo, ili ako posebne okolnosti slucaja ne ukazuju na to da postoji najbliza veza sa
drugim pravom.\

83. NACIONALNI IZVORI MEDJUNARODNOG UGOVORNOG PRAVA

ZEMLJE EU I RIMSKA KONVENCIJA – Rimska konvencija (Konvencija o

merodavnom pravu za ugovorne odnose) se primenjuje bez uslova reciprociteta, sto znaci
da se kolizione norme koje Konvencija sadrzi primenjuju uvek, bez obzira na to da li
primena kolizione norme vodi do prava zemlje clanice EU ili neke trece zemlje. Ova
konvencija unifikuje kolizionopravnu materiju zemalja clanica EU, tj. ranije kolizione
norme prestaju da vaze i zamenjuju ih resenja Konvencije.
Preduslov primene odredaba Konvencije jeste postojanje inostranog ellementa, a to je
svaka obligacija koja izaziva sukob zakona. Iz ovoga proizilaze 2 zakljucka. Prvo,
Rimska konvencija se ima primeniti na svaku ugovornu obavezu koja je zasnovana na
cinjenicnim stanju vezanom za najmanje dve drzave. Drugo, ona se nece primenjivati u
cistim internim odnosima, tj. ukoliko u odnosima nema stranog elementa.
ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA
*AUTONOMIJA VOLJE – Stranke imaju mogucnost da odrede pravo koje ce se
primenjivati u njihovom ugovornom odnosu i tako odredjeno pravo primenjuje se u
celini, tj. u svom imperativnom i dispozitivnom delu. Sam izbor prava moze biti izricit ili
precutan.
Konvencija predvidja da na jedan ugovor mogu se primeniti i vise prava, ali razlog mora
biti opravdan i da ne dovodi do kontradiktornosti.
Takodje, ugovaraci mogu naknadno, u bilo koje doba, da postignu saglasnost da ce se ceo
ugovor ili deo podvrci nekom drugom pravu, a ne onom koje ga je do tada regulisalo, i
smatra se da naknadni izbor deluje ex tunc (od pocetka)
Ukoliko su ugovaraci izabrali merodavno pravo, a svi drugi elementi odnosa su bili, u
momenu izbora, vezani za neku drugu zemlju, imperativne norme te zemlje ne mogu se
derogirati.
Konvencijom je odredjeno i pravo merodavno za ocenu postojanja i punovaznosti
sporazuma o izboru merodavnog prava, a to je sam ugovor, koji ne deli sudbinu glavnog
ugovora, i kao takav on mora biti rezultat slobodne volje ugovaraca, pa se postavlja
pitanje koje ce pravo biti merodavno da proceni postojanje validne saglasnosti. Po
konvenciji, to je – lex causae.
*PRAVO MERODAVNO U ODSUSTVU AUTONOMIJE VOLJE – Konvencija ovde
predvidja princip najblize veze, pa je sud duzan da kvantifikuje veze ugovora sa
pojedinim zamljama, a mora ih i vrednovati.
Moguce je da dodje i do cepanja ugovora. Primena vise zakona na jedan isti ugovorni
odnos, nije moguca samo kada su stranke ugovorile njihovu primenu, vec i kada sud
oceni da je to celishodno.
Konvencija takodje uvodi pretpostavku da je ugovor u najblizoj vezi sa zemljom
uobicajenog boravista, odnosno sedista glavne uprave nosioca karakteristicne prestacije.
Samim tim je merodavno pravo zemlje na cijoj teritoriji je, u momentu zakljucenja
ugovora, imalo uobicajeno boraviste, ili sediste glavne uprave, lice koje vrsi
karakteristicnu prestaciju, a to je ono lice cija je prestacija nenovcana. Ova pretpostavka
“pada” onog momenta kada sud utvrdi da je ugovor u jacoj vezi sa nekom drugom
zemljom.
*ZASTITA SLABIJE STRANE – U okviru ove Konvencije postavljena su koliziona
pravila u pogledu potrosackih ugovora i ugovora o radu.
-Potrosacki ugovori – su oni kojima neko sebi pribavlja robu ili usluge u svrhu koja nema
veze sa delatnoscu ili profesionalnim aktivnostima koje obavlja. Zastitu treba da uzivaju
samo oni potrosaci koji su bili relativno pasivni, i postoje 3 takve situacije :
1. ako je ugovor sklopljen u zemlji gde potrosac ima uobicajeno boraviste, a
sklapanju ugovora je prethodila izricita ponuda ili reklamiranje u toj drzavi, a potrosac je
u toj drzavi preduzeo i sve radnje koje vode zakljucivanju ugovora.
2. ako je prodavac primio narudzbinu potrosaca u zemlji gde potrosac ima
uobicajeno boraviste
3. ako su posredi situacije u kojima je potrosac narucio robu u drugoj drzavi, a put
u tu drugu drzavu je organizovao prodavac kako bi potrosaca potstakao na kupovinu.
- Ugovor o radu – zaposleni koji zakljucuju pojedinacne ugovore o radu predstavljaju
drugu vrstu zastite. Ako u ugovoru nije izabrano merodavno pravo, primenice se pravo
zemlje u kojoj zaposleni obavlja svoj rad. Ako rad obavlja u vise drzava, ali ni u jednoj
redovno, primenice se pravo zemlje sa kojom je ugovor u najblizoj vezi.
*PRAVO MERODAVNO ZA FORMU UGOVORA – Ako je ugovor zakljucen izmedju
ugovornih strana koje se nalaze u istoj drzavi, ugovor je formalno punovazan ako
ispunjava uslove koje propisuje lex causae ili les loci concractus. Ako su se ugovaraci u
vreme zakljucenja ugovora nalazili u razlicitim drzavama, merodavno je alternativno bilo
lex causae, bilo pravo zemalja u kojima se ugovaraci nalaze.
*MATERIJALNA PUNOVAZNOST UGOVORA – DETALJNIJE STR 420. 421. 422.

84. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA MENICNU (CEKOVNU)

SPOSOBNOST
Menica i cek spadaju medju najvaznije i najsire koriscene instrumente platnog prometa i
kredita. Neophodno je da lica koja se javljaju kao duznici i poverioci budu veoma dobro
upucena, jer cak i naizgled, beznacajan propust moze imati velike posledice.
Znacajne razlike postoje po pitanju forme menice i ceka. Ova forma nema samo znacaj
dokaza, vec je ona bitan sastojak same obaveze – bez nje nema proizvodjenja menicnih i
cekovnih dejstava, a ponekad to void i nistavosto. Sto se naseg prava tice, mora postojati
8 osnovnih elemenata da bi se jedno pismeno nazivalo menicom:
- oznacenje da je to menica, napisano u slogu isprave, na jeziku na kome je
isprava sastavljena,
- bezuslovan uput da se plati odredjena suma novca,
- ime platise,
- oznacenje dospelosti,
- mesto isplate,
- ime lica kome se, ili po cijem nalogu se, ima platiti,
- oznacenje dana i mesta izdavanja menice,
- potpis izdavaoca.
Najveca razlika izmedju sistema koja postoji u sferi menicnih i cekovnih obaveza, jeste
da zemlje zenevskog sistema poznaju menicno jemstvo a u engleskom ta ustanova je
nepoznata. Opsta koliziona pravila koja vaze za obligaciono pravo i za stvarno pravo
mogu biti primenljiva u materiji kolizijie statuta kod menice i ceka samo u meri u kojoj
oni nisu u suprotnosti sa specijalnim kolizionim pravilima menicnog i cekovnog prava.
Ovo pre svega vazi za kolizionu autonomiju volje. Donete su tri konvencije posvecene
menici: Jednoobrazni Zakon o menici, Konvencija o taksama i Konvencija o sukobu
zakona u materiji menice, i donete su tri paralelne konvencije koje pokrivaju materije u
oblasti ceka. Menica i cek spadaju medju one oblasti za koje imamo posebne razradjene
kolizione norme u nasem pozitivnom pravu. Te norme se grupisu oko tri pitanja:
- menicna (cekovna) sposobnost;
- forma menicnih (cekovnih) obaveza;
- prava i obaveze kod menice (ceka).

MENICNA (CEKOVNA) SPOSOBNOST – U pogledu sposobnosti jednog lica

da se menicno obaveze, tacka vezivanja je lex nationalis.Ovo osnovno pravilo ima dve
dopune: renvoi i teoriju najvece vrednosti menicne obaveze. ZMPP poznaje primenu
ustanove uzvracanja i upucivanja na dalje pravo. Primenjujucu zakon drzavljanstva
menicnog obveznika, sud treba da konsultuje i kolizione norme tog prava. Ako one
prihvataju neku drugu tacku vezivanja (a ne lex nationalis) i ako su relevantne cinjenice
takve da ukazuju na drugo pravo, treba prihvatiti takvo uzvracanje ili upucivanje. Teorija
najvece vrednosti menicne obaveze podrazumeva da ako menicni duznik ne bi bio
sposoban prema svom lex nationalis, odnosno prema pravu na koje lex nationalis
upucuje, treba konsultovati pravo drzave u kojoj je menicna obaveza preuzeta (lex loci
actus).

85. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA FORMU MENICNIH

(CEKOVNIH0) OBAVEZA I RADNJI
Koliziono pravilo u pogledu forme menicnih obaveza i radnji za odrazavanje menicnih
prava je locus regit actum, pravilo koje je najsire prihvaceno za formu praavnih radnji. To
znaci da ce se oblici menicnih radnji ceniti prema pravu drzave gde su preuzete. Ovo
pravilo potvrdjeno je i kod nas, pa prema Zakonu o menici oblik primanja menicnih
obaveza, odredjuje zakon zemlje na cijem su podrucju te obaveze primljene. Kada je u
pitanju oblik primanja menicnih obaveza, nase pravo predvidja 2 dopune uz locus regit
actum.
1. Kada je obaveza primljena u inostranstvu, izmedju nasih drzavljana, i nije
zadovoljena forma prema pravu zemlje gde je obaveza primljena, ali su zadovoljeni
uslovi koji u pogledu forme postavlja nase pravo, primenice se nase pravo i smatrace se
da je obaveza preuzeta u punovaznoj formi. Prema tome, uz locus regit actum, kao
dopunska tacka vezivanja javlja se zakon zajednickog drzavljanstva. Zenevske
konvencije ne predvidjaju ovu dopunsku tacku vezivanja ali dozvoljavaju da pojedine
drzave stave rezervu na Konvenvncije pruhvatanjem ove dopune (radi zastite domacih
interesa).
2. Druga dopuna se predvidja u pogledu sukcesivno preuzetih menicnih obaveza.
U lancu menicnih obaveza sve obaveze se zasnivaju na inicijalo izdatoj menici, iz nje
izvlace pravnu snagu i obaveznost. Za naknadno preuzete obaveze vazi nacelo njihove
samostalnosti, sto znaci da kasnije obaveze ne izvlace svoju vaznost jedna iz druge. Ali
ako sama menica nije punovazno izdata, po opstem pravilu locus regit actum, nista ne
moze da spase kasnije obaveze. Druga dopuna primenjuje se upravo onda kada se
neregularnost forme odnosi na izdavanje menice, tj. izdavanje menice koje nije
punovazno prema locus regit actum, ipak nece onemoguciti punovaznost kasnije obaveze
ako prema pravu drzave, gde je preuzeta kasnija obaveza vaze i kasnija i ranija.

86. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA PRAVA I OBAVEZE KOD

MENICA (CEKA)

U pogledu prava i obaveza kod menice, javiljaju se dve tacke vezivanja : zakon mesta
preuzimanja menicne obaveze i zakon mesta gde je menica plativa.
Pravo drzave u kojoj je menica plativa merodavno je za prava i obaveze glavnih menicnih
duznika – akceptanta kod trasirane menice i izdavaoca sopstvene menice. PO tom pravu
ceni se i pitanje moze li se akcept ogranicniti na deo svote, zatim da li je imalac menice
duzan da primi delimicnu isplatu, ili pak moze to da odbije. Po lex loci solutionis se
odredjuju i mere koje se imaju preduzeti u slucaju gubitka ili kradje menice.
Pravo drzave u kojoj je preuzeta menicna obaveza merodavno je za prava i obaveze svih
ostalih menicnih duznika. Zakon o menici pod mestom preuzimanja obaveze
podrazumeva mesto gde je dat potpis menicnog duznika. Pravo mesta gde je dat potpis
vazi za trasanta kod trasirane menice, za indosante, avaliste i intervenijente. Odredjuju se
jos neka pitanja kao sto su rokovi za ostvarenje regresnih zahteva.

87. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA VANUGOVORNU

ODGOVORNOST
U oblasti vanugovorne odgovornosti centralni znacaj imaju gradjanskopravni delikti. Taj
znacaj se ogleda i u kolizionom regulisanju. Deliktima se posvecuuje velika paznja kako
u pozitivnim pravima tako i u teoriji. Ostalim oblicima vanugovorne odgovornosti
posvecuje se manja paznja. Clanovima ZMPP regulisane su obligacije koje nastaju na
osnovu pravnog posla (voljne obligacije – ugovori i jednostrani pravni poslovi).
Obligacije mogu nastati i iz odnosa susedstva, srodstva i sl. One se na kolizionom nivou
regulisu kolizionim normama koje vaze za odnose iz koje one nastaju. Iz uporednog
medjunarodnog privatnog prava proizilazi da se sfera vanugovornih obaveza pokriva
dvema osnovnim kategorijama odnosa: deliktima i kvazikontraktima, iako nije
neuobicajeno da celokupna materija bude regulisana samo jednom kolizionom normom.
Nas zakonodavac, zbog teskoca u definisanju pojmova i njihovog razgranicenja nije
koristio ovaj pristup, vec je potrazio izraz u pojmu “odgovornost za stetu”. Ona moze
proizlaziti iz ugovora ali i ne mora. Ukoliko proizlazi iz ugovora rec je o ugovornoj
odgovornosti kaja potpada pod ugovorni statut, a ukoliko je rec o vanugovornoj
odgovornosti za stetu ona moze biti posledica delikta, i kvazi kontrakta (kvazi delikta).
Stoga, sve stete koje ne proisticu iz nekog posebno regulisanog pravnog odnosa podvode
se pod pojam vanugovorna odgovornost za stetu. Predmet ovako formulisane kolizione
norme je da pokriva sve slucajeve odgovornosti za stetu koja je nastala a da medju
ucesnicim aodnosa nije postojala prethodna obaveza izvrsenja dogovorenog. ZMPP ne
koristi termin kvazi kontrakti vec nabraja 4 kategorije odnosa na koje se odnosi:
1. sticanje bez osnova (kondikcijski zahtevi)
2. poslovodstvo bez naloga (negotiorum gestio)
3. upotreba stvari bez poslovodstva (verzioni zahtevi – action de in rem verso)
4. sve druge vanugovorne obaveze koje ne proizlaze iz odgovornosti za stetu.

ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA KVAZI KONTRAKTE

Uporedno materijalno pravo u sferi kvazi kontrakata, posebno neosnovanog obogacenja
dosta je razlicito. Razlike su primetne vec na nivou pristupa, a po pitanju da li je
neosnovano obogacenje jedinstveno regulisano , ili se kondikcije i verzije tretiraju
odvojeno. Razlike su i po pitanju bitnih elemenata institute, kod zahteva za korelaciju,
obim restitucije…
Kod kolizionog regulisanja sticanja bez osnova, teorija i praksa suocavaju se sa ozbiljnim
alternativama. Jedna mogucnost je da se merodavno pravo trazi sa oslonom na neku vrstu
osnove za neosnovano obogacenje. Te osnove u pravom smislu reci naravno nema, ali
postoji neka putativna osnova. Dakle, nema pravno valjane osnove ali je razlig sticanja u
nekom poslu (makar nevazecem) preko kojeg se moze doci do merodavnog prava. Druga
alternative je da se resenje trazi sa oslonom na mesto gde se ostvarilo obogacenje. Zbog
toga veza sa merodavnim pravom treba da se trazi u cinjenici “pomeranje imovine”.
Prema tome merodavno je pravo zemlje u kojoj je doslo do obogacenja, tj. sticanja. U
nasoj starijoj teoriji oviim pitanjem se bavio Ajzner koji smatra da treba primeniti
ugovorni statut pravnog posla koji je dao podlogu neopravdanom obogacenju. Resenje
koje prihvata ZMPP krece se u istom pravcu.
Kondikcijski zahtevi – Do neosnovanog obogacenje ce doci ukoliko se plati
nepostojeci dug. Buduci, da ce to biti neki pravni posao, najcesce ugovor, to se
pravila o neosnovanom obogacenju za procenu kondikcijeskog zahteva trebaju
traziti u obligacionom pravu zemlje do koje ce se doci primenom poveznica koje
 vaze za ugovorne odnose. Ukoliko je rec o postojecem ugovoru po kome je doslo
do dvostruke isporuke moguca je primena lex voluntatis ukoliko su stranke,
koristeci autonomiju volje, izabrale merodavno pravo za svoj ugovor.Ukoliko,
dug nikada nije ni postoja, jer nije postoja osnov, primena lex voluntatis je
nemoguca vec se do merodavnog prava dolazi na bazi supsidijarnih tacaka
vezivanja koja vaze za ugovore.
Verzioni zahtevi – Pod upotrebom stvari bez poslovodstva treba podrazumevati
slucajeve u kojima se iskoriscena stvar pretvara u nesto drugo ili prestaje da
postoji, ili joj se smanjuje vrednost. U nasoj sudskoj praksi, to je nacesce u
slucaju upotrebe tudjeg gradjevinskog materijala, gradjenje na tudjem zemljistu, i
neosnovanog koriscenja tudjeg stana. Za resavanje sukoba zakonazakonodavac se
opredelio za primenu prava zemlje na cijioj su se teritoriji dogodile cinjenice koje
su dovele do nastanka ove veze.
U pogledu poslovodstva bez naloga, merodavno pravo se cesto trazi preko lica koja se
javljaju kao poverilac i duznik. Prema jednom shvatanju merodavno je pravo dominus
negotii (lica u ciju korist odnosno za koje je ranja izvrsena), ili pak negotiorum gestor
(lica koja vrse radnje bez naloga). Nase pozitivno pravo je na stanovistu da je u
negotiorum gestio merodavno obligaciono pravo zemlje u kojoj je radnja izvrsena.

88. ODREDJIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA GRADJANSKOPRAVNE

DELIKTE

Gradjanskopravni delikti sa elementom inostranosti su prirodna propratna pojava

medjunarodne razmene dobara i usluga i drugih medjunarodnih kontakata. Merodavni
pravni poretci cesto predvidjaju veoma razlicite pravne posledice nedozvoljenih radnji iz
kojih je proistekla steta. Krupne razlike postoje u pogledu procenjivanja odgovornosti (u
nekim drzavama se polazi od subjektivne, u drugim od objektivne odgovornosti, a postoje
i kompromisna resenja). Povod sukobima zakona su razlicite vrste naknade stete koje
predvidjaju pojedina zakonodavstava. Brojni su pristupi prema nacinu odmeravanja stete
kao i prema mnogim drugim pitanjima. Koliziono regulisanje ove problematike do
nedavno je bilo veoma ujednaceno. Prvo specificnoo koliziono resenje za delikte je bio
princip lex loci delicti commissi, koje se zadrzalo veoma dugo i bilo opste prihvaceno u
najvecem broju zemalja.Ovaj princio je i danas vladajuci, ali u novim socijalnim
uslovima javljaju se kontroverze, kreiraju se izuzeci i stvaraju se alternativna resenja.
PRINCIP LEX LOCI DELICTI COMMISSI – podrazumeva da se primenjuje
pravo drzave u kojoj je izvrsen delikt, Mesto izvrsenja delikta javlja se kao tacka
vezivanja jos u XIV veku. Ranije, ovo resenje nije imalo alternative, ali damas se
javljaju izvesni dopunski principi kao sto je lex fori. Prema nekim shvatanjima, uz
lex loci delicti commissi treba postaviti dopunski princip, lex fori. I kada je ovaj
dopunski princip prihvacen ne odnosi se na citavu problematiku delikta vec samo,
na pitanje protivpravnosti radnje. Radnja ce se smatrati protivpravnom samo ako
je takvom smatraju zakon mesta izvrsenja delikta i zakon suda. U pogledu ostalih
pitanja primenjuje se samo zakon mesta izvrsenja delikta. Osnovna teskoca u
primeni lex loci delicti commissi kao tacke vezivanja javlja se kada posledica
delikta ne nastupa u istoj drzavi u kojoj je izvrsena i radnja. U takvim slucajevima
javlja se slozeni problem kvalifikacije pojma mesta izvrsenja delikta. U nekim
 zemljama tim mestom smatra se mesto deliktne radnje a u drugim zemljama,
mesto posledice. Posebne teskoce javljaju se u retkim slucajevima kada se delikt
dogodi na “nicijoj zemlji” – brodu, otvorenom moru, ili vazduhoplovu.
U nasem pozitivnom pravu osnovna koliziona resenja sadrzi ZMPP , a od znacaja su i
neke druge norme, pre svega norme Haske konvencije o zakonu koji se primenjuje na
saobracajne nezgode, kao i norme Zakona o pomorskoj i unutrasnjoj plovidbi. Donosenju
ZMPP prethodile su 2 diskusije o tome kakvo treba da je stanoviste naseg zakonodavca,
odnosno treba l ii u kojoj meri odstupiti od principal ex loci delicti commissi. Pravno
misljenje Vrhovnog suda Jugoslavije je mogucnost da se umesto lex loci delicti commissi
primeni pravo najblize veze ako je to povoljnije za zrtvu. ZMPP se oslanja na suzeni broj
hipoteza. Ne postavlja razlicita pravila za razlicite situacije, vec se uglavnom zadrzava na
jednom osnovnom pravilu uz neka preciziranja. Osnovno resenje koje prihvata ZMPP je
lex loci delicti commissi. Istovremeno , zakonodavac je svestan problema lokalizacije
delikta, ukoliko se teritorija na kojoj je do radnji doslo ne poklapa sa teritorijom na kojoj
je posledica nastupila (locus laesionis). Mesto izvrsenja radnje treba odredjivati in
concreto. Ako je radnja pozitivna (commissio) onda je to mesto u kome se nalazio stetnik
u momentu njenog preuzimanja, a ukoliko je negativna (ommissio), to je mesto u kome je
stetnik ima da dela. ZMPP dozvoljava odstupanje od lex loci delicti commissi samo u
dobro pozznatim slucajevima u kojima je primena zakona mesta delikta prakticno
nemoguca (slucajevi kada se dogadjaj iz kojeg proizlazi stetna posledica na brodu,
otvorenom moru, vazduhoplovu)

89. HASKA KONVENCIJA O MERODAVNOM PRAVU ZA DRUMSKE

SAOBRACAJNE NEZGODE

Oktobra 1964.god. Haska konferencija za medjunarodno privatno pravo, razmatrala je

mogucnost donosenja jedne konvencije o odredjivanju merodavnog prava za sve delikte.
Tokom raspravljanja odustalo se od ovog projekta i doslo se do zakljuckka da bi bilo
tesko doci do konsensusa na sirem terenu tee se pokusalo stvaranje konvencije na uzem
podrucju saobracajnih delikata odnosno, delikata u drumskom saobracaju. Tako, sacinjen
je tekst konvencije oktobra 1968. god. koji je stupio na snagu 1971.god. i koju je nasa
zemlja ratifikovala.Haska konvencija nastoji da pomiri razlicite pristupe i tendencije.
Resenje se nalazi u sledecem : lex loci delicti commissi je zadrzano kao osnovno resenje,
ali je predvidjen veliki broj izuzetaka. Pravilo koje kroz izuzetke zamenjuje ovo pravilo
nije fleksibilan princip najblize veze, vec jedna tacka vezivanja koja se relativno lako
utvrdjuje – a to je mesto registracije vozila.
Ova konvencija se primenjuje na gradjansku vanugovornu odgovornost koja proistekne iz
saobracajne nezgode. Ova formulacija obuhvata sve oblike i vidove odgovornosti osim
krivicne i ugovorne. Konvencija se odnosi i na odredjivanje merodavnog prava povodom
imovinskopravnog zahteva u krivicnom postupku. Konvencija se jednako odnosi i na
motorna i na nemotorna vozila. Jedan od kljucnih pojmova koji koristi Konvencija je
registracija vozila, tj. mesto registracije vozila. U sklopu Konvencije ta tacka vezivanja je
na ravnopravnoj nozi sa lex loci delicti commissi. U slucaju odsustva registracije, kao i u
slucaju da je vozilo registrovano u vise drzava, merodavno ce biti pravo zemlje redovnog
smestaja vozila (stacioniranja). Po pravilu, mesto redovnog stacioniranja vozila moze
doci u obzir samo kada je kriterijum mesta registracije neprimenljiv.(jer registracije nema
ili ih ima vise). U jednom izuzetnom slucaju, medjutim, mesto redovnog stacioniranja
vozila zamenjuje mesto registracije vozila, ne zato sto je ta tacka vezivanja
neprimenljiva, vec je nepogodna. To ce biti slucaj kada se mesto registracije ne poklapa
sa redovnim boravistem ni vozaca niti vlasnika, ili drzaoca vozila.
Konvencija se primenjuje bez obzira na reciprocitet, sto znaci da su ratifikacijom norme
postale deo naseg medjunarodnog privatnog prava, i primenjuju se bez obzira na to za
koje drzave vezuje pravni odnos. Medjutim, ne postoji obaveza da se Konvencija primeni
i na unutrasnje sukobe zakona.
Haska konvencija u izvesnoj meri ogranicava svoju primenu u samom domenu
saobracajnih delikata. Iz polja dejstva Konvencije iskljucena su neka pitanja, a to su:
- odgovornost proizvodjaca, prodavca i servisera vozila,
- odgovornost vlasnika puta ili lica cije je zadatak odrzavanja puteva,
- odgovornost za postupke drugih lica, izuzev odgovornosti vlasnika vozila ili
nalogodavca,
- regresivni zahtevi izmedju lica odgovornih za stetu,
- regresivni zahtevi na subrogaciju u pogledu osiguravajucih drustava,
- zahtevi koje postavljaju ustanove socijalnog osiguranja ili javni fondovi.

Konvencija prihvata jednu kombinaciju lex loci delicti commissi i mesta registracije
vozila s tim da ulogu osnovnog pravila zadrzava lex loci delicti commissi. Da bi doslo do
primene prava mesta registracije vozila treba da dodje do sticaja okolnosti koje se mogu
podeliti u dve grupe:
a) okolnosti koje se ticu vozila i aktera nezgode,
b) okolnosti koje se ticu podnosioca zahteva, tj. lice prema kome se javlja odgovornost.
Uslov koji se tice vozila i aktera nezgode formulisan je i tako sto se postavlja zahtev da
vozilo , odnosno, vozila, koja ucestvuju u saobracajnoj nezgodi budu registrovana u istoj
zemlji. Ako u nezgodi ucestvuje i lice koje se nalazilo van vozila, ovaj uslov se siri time
sto se trazi da to lice ima redovno boraviste u istoj zemlji u kojoj su registrovana vozila
koja su ucestvovala u nezgodi. Pored uslova koji se ticu vozila i aktera, treba da se ispuni
jos jedan od alternativnih uslova koji se ticu podnosioca zahteva, tj. lica prema kojem se
javlja odgovornost. Ti alternativni uslovi su sledeci:
a) da zahtev postavlja vozac, drzalac, sopstvenik ili drugo lice koje polaze neko
pravo na vozilo,
b) da zahtev postavlja zrtva koja je bila putnik – pod dopunskom pretpostavkom
da to lice ima redovno boraviste van drzave u kojoj se dogodila nezgoda.
c) da zahtev postavlja zrtva koja nije bila putnik, vec se nalazila van vozila.
U slucaju da u nezgodi ima vise zrtava merodavno pravo se odredjuje posebno prema
svakoj od njih.

90. PRAVA STRANACA DA STUPAJU U PRIVATNOPRAVNE ODNOSE U

NASOJ ZEMLJI I PRAVNI POLOZAJ STRANACA U SRBIJI

Novi ustav Srbije predvidja da stranci u skladu sa medjunarodnim ugovorima imaju u RS

sva prava zajemcena ustavom i zakonom, izuzev prava koja po ustavu i zakonu imaju
samo drzavljani RS. Paznju privlace 2 pojedinosti. Prvo, ustavom ili zakonom se
odredjena prava mogu rezervisati samo za domace drzavljane. Drugo, zelevsi da naglasi
znacaj medjunarodnih ugovora u oblasti opsteprihvacenih i neotudjivih prava, doslo se do
nespretne redakcije clana 17. koja bi mogla sugerisati cak i da se prava zajemcena
ustavom ostvaruju samo ako je to u skladu sa medjunarodnim ugovorima. Ipak, nekoliko
drugih odredbi ustava, jasno sugerisu, da je formulacija clana 17. rezultat omaske, a ne
neke skrivene intencije zakonodavca. Ovu ustavnu klauzulu, nacionalnog tretmana,
ocigledno je lako ograniciti na nivou zakona. Stoga je za potpuniju sliku neophodno
analizirati zakonska resenja.

91. PRAVO STRANACA NA BRAK

Opsta deklaracija o pravima coveka UN propisuje: punoletni muskarci i zene, bez

ikakvih ogranicenja u pogledu rase, drzavljanstva ili veroispovesti, imaju pravo da sklope
brak i osnuju porodicu. Oni su ravnopravni prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog
trajanja i prilikom njegovog razvoda. Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim
pravima potvrdjuje ovu odredbu. Vazan document predstavlja i Evropska konvencija o
zastiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.Zakljucak o pravu na brak kao opstem pravu,
sled i iz tekstova drugih medjunarodnih konvencija kao sto su Konvencija o pristanku na
brak, o minimalnoj starosti za sklapanje braka i o registrovanju brakova, i Konvencija o
eliminisanju svih oblika diskriminacije zena.
Pravo stranaca na brak danas je, u vecini drzava, postavljeno kao opste pravo, tj. pravo
koje je dostupno strancu pod jednakim uslovima kao domacem drzavljaninu.Jednake
uslove treba shvatiti na nacin da lex fori drzave pred cijim organom stranac zeli da stupi u
brak ne postavlja, sa svoje strane, nikakve posebne uslove, sobzirom na svojstvo stranaca.
Drugo je pitanje da uslovi za sklapanje braka potpadaju pod merodavno pravo odredjeno
kolizionom normom domace drzave i da to pravo moze fakticki otezati sklapanje braka
stranca u domacoj drzavi, zbog smetnji koje domace porodicno pravo ne poznaje. Izvesna
odstupanja od principa da je pravo stranaca na brak opste pravo, postojala su u nekim
zakonodavstvima za slucajeve braka stranaca sa domacim drzavljaninom. U odredjenom
periodu posle II svetskog rata, postojala je odredjena zastita statusa domacih drzavljana. I
nas Osnovni zakon o braku poznavao je neka ogranicenja u pogledu prava stranaca da
zakljucuju brak u Jugoslaviji. Danas je to pravo u Srbiji opste pravo – proizilazi iz
Ustava i ratifikovanih medjunarodnih ugovora.

92. PRAVO STRANACA DA BUDE USVOJITELJ I USVOJENIK

Pravo stranaca da budu usvojitelji u Srbiji regulisano je Porodicnim zakonom. Osim

njega postoje i drugi, posredni izvori, a to je najpre Konvencija o pravima deteta UN. Iz
Ustava proizilazi da stranci u skladu sa medjunarodnim ugovorima imaju u RS sva prava
zajemcena ustavom i zakonom izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo
drzavljani RS. To znaci da stranci u Srbiji imaju pravo da budu usvojenici ili usvojitelji i
d aim to pravo nece biti uskraceno iz razloga sto nisu domaci drzavljani. Drzave clanice
Konvencije koje priznaju i/ili dozvoljavaju sistem usvojenja obezbedjuju da najbolji
interesi deteta budu odlucujuci. Pravo stranca da bude usvojitelj moze da bude uslovljeno
time da se u domacim okvirima ne moze naci odgovarajuce resenje. Kao posredan izvor
sluzi i Zakon o drzavljanstvu RS u pogledu pitanja da li strani drzavljanin moze biti u
ulozi usvojenika u Srbiji. Predvidjeno je da usvojenik – stranac stice srpsko drzavljanstvo
u slucaju potpunog usvojenja na osnovu odredaba koje se odnose na sticanje
drzavljanstva poreklom.
Teoretski gledano, moguce su tri situacije u kojima se moze postaviti pitanje prava
stranaca da budu usvojioci ili usvojenici:
1. Kada stranac (ili lice bez drzavljanstva) zeli da usvoji pred srpskim organom
dete koje ima strano drzavljanstvo. U ovom slucaju Srbija nema izrazen interes za
zastitu domacih drzavljana, te se to pravo moze priznati kao opste pravo.
2. Kada usvojitelj - domaci drzavljanin usvoji stranca (dete sa stranim
drzavljanstvom ili dete koje je apatrid)pred organom Srbije. U ovom slucaju
pitanje se svodi na to da li dete – potencijalni usvojenik, kao stranac moze da
bude usvojeno u Srbiji. Ukoliko srpski organi imaju osnova da private nadleznost
i u ovom slucaju ovo je opste pravo.
3. Treca situacija je kada stranac zeli da usvoji dete – domaceg drzavljanina.
Ovakvi slucajevi su najcesci u praksi i istovremeno najosetljiviji. Prema
Porodicnom zakonu, usvojitelju koje je strani drzavljanin ov pravo odredjuje se
kao relativno rezervisano, sobzirom na to da on mora da ispuni dodatne uslove
koji nisu predvidjeni za slucaj da se u ulozi usvojitelja pojavljuje domaci
drzavljanin. Potrebno je da budu ispunjena 2 postavljena uslova:
a)da se ne mogu naci usvojitelji medju domacim drzavljanima
b) da se minister nadlezan za porodicnu zastitu saglasi sa usvojenjem.
Strani drzavljani podnose pismeni zahtev za zasnivanje usvojenja preko
minstarstva nadleznog za porodicnu zastitu.

93. PRAVO STRANACA DA BUDE STARALAC ILI STICENIK

Ovo pitanje otvara slicne dileme kao i problematika prava stranaca da budu usvojioci ili
usvojenici. Ovo pitanje nije regulisano domacim propisima, osim odredbe Ugovora o
uzajamnom pravnom saobracaju sa Madjarskom. Odredjena kolebanja postoje kada se
postavlja pitanje moze li strani drzavljanin da bude sticenik domaceg drzavljanina, a jos
slozenije je pitanje moze li strani drzavljanin da bude staralac domacem drzavljaninu.
Pravo stranaca da budu staraoci ili sticenici drugog stranog lica, kao i pravo stranaca da
budu sticenici domaceg drzavljanina priznaje se kao opste pravo. Takvo resenje
prihvatljivo je i kod nas. Sto se tice prava stranaca da budu staraoci domacem
drzavljaninu u teoriji se smatra da bi ovo pravo trebalo usloviti dopunskim uslovima.
Prema ugovoru o uzajamnom pravnom saobracaju sa Madjarskom ovo pravo priznaje se
stranim drzavljanima samo izuzetno u slucaju da je stranac imao domicil u domacoj
drzavi. Ono je postavljeno kao relativno rezervisano pravo.

94. PRAVO STRANACA DA NASLEDJUJU U SRBIJI

Prema Zakonu o nasledjivanju strani drzavljani pod uslovom reciprociteta, imaju u Srbiji
ista nasledna prava kao i domaci drzavljani, osim ako je medjunarodnim ugovorom
drugacije propisano. Ova vezanost prava za reciprocitet, potvrdjuje se i u pogledu
nasledjivanja nekretnina. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa predvidja da
stranac moze, pod uslovom uzajamnosti, nasledjivanjem sticati nepokretnosti na teritoriji
RS. Iz oba zakona proizilazi da stranci nasledjuju u Srbiji pod uslovom da i domaci
drzavljani mogu da nasledjuju u strancevoj zemlji. Ovde je rec o formalnom reciprocitetu
po pravnoj sadrzini. Reciprocitet izmedju Srbije i neke zemlje u pogledu nasledjivanja
moze da postoji na osnovu medjunarodnog ugovora (diplomatski reciprocitet) ili na bazi
faktickog priznavanja prava na nasledjivanje (fakticki reciprocitet). U odsustvu
diplomatskog, reciprocitet se pretpostavlja sve dok se ne dokaze suprotno. Ovo je i stav
sudske prakse. Poseban problem o reciprocitetu pri nasledjivanju predstavljaju apatridi.
Ne moze se govoriti o reciprocitetu sa zemljom njihovog drzavljanstva, jer oni nisu
drzavljani nijedne zemlje. Tada su moguce 2 solucije :
- da se iskljuci mogucnost da ta lica nasledjuju,
- da se omoguci da nasledjuju bez postavljanja uslova reciprociteta.
Moze se zakljuciti da je pravo stranaca da nasledjuju u Srbiji relativno rezervisano pravo,
koje je dostupno pod uslovom formalnog reciprociteta.

95. PRAVO STRANACA DA STUPAJU U STVARNO PRAVNE ODNOSE

Ako je rec o stvarnim pravima na pokretnim stvarima, ona se obicno

uporednopravno javljaju kao opste pravo. U nasem pozitivnom pravu, u Zakonu o
osnovama svojinskopravnih odnosa potvrdjen je ovaj princip.Nije sporno da stranac
moze da stice i druga stvarna prava na pokretnim stvarima pod istim uslovima kao i
domaci drzavljani, osim u posebnim slucajevima kada je to zakonom iskljuceno ili
ograniceno. Postoji jedno ogranicenje u pogledu sticanja oruzja, ali ono nije ogranicenje
prava stranaca jer se postavlja i odnosu na domace drzavljane. Kvalifikacija stvari kao
pokretne ili nepokretne i prava kao stvarnog, obligacionog ili naslednog, vrsi se po lex rei
sitae.
Nasuprot stvarnim pravima na pokretnim stvarima, stvarna prava na nekretninama
po pravilu se tretiraju kao relativno rezervisana prava, a negde kao apsolutno rezervisana
prava. Poseban rezim prava stranaca na nepokretnosti objasnjava se ekonomskim,
politicko – bezbednosnim, socijalnim, nacionalnim, etnickim i rasnim razlozima. Kako je
jedna od obaveza drzava koje pristupaju EU tad a ukinu ogranicenja koja se prema
strancima postavljaju u pogledu sticanja nekretnine, perspektiva ogranicenja se posmatra
kao privremena. Ogranicenja, koja ipak jos postoje (u nekim drzavama) a koja se
stavljaju strancima prilikom sticanja nekretnina jesu razliciti. U nekim zemljama stranci
ne mogu da sticu nekretnine u pogranicnim zonama, a u nekim svako sticanje nekretnina
uslovljava se odobrenjem, a u nekim drzavama SAD sticanje nekretnina je moguce ali
samo do odredjenog limita. U nasem pozitivnom pravu, propisi o pravima stranaca daa
sticu stvarna prava na nekretninama nalaze se u Ustavu i Zakonu o osnovnim
svojinskopravnim odnosima. Predvidjeno je da stranci mogu sticati nepokretnosti u RS
pod uslovima predvidjenim zakonom ili medjunarodnim ugovorom. Reciprocitet, dakle,
nije ustavna vec zakonska kategorija. ZOSO predvidja da stranci mogu steci svojinu pod
uslovom reciprociteta (opsti uslov). Stranci (pravna i fizicka lica) koji obavljaju delatnost
u nasoj zemlji mogu da sticu svojinu na nekretninama poslovima inter vivo samo u
namenske svrhe , tj. ako sui m te nekretnine neophodne radio obavljanja delatnosti.
Strana fizicka lica mogu putem nasledjivanja sticati svojinu na nepokretnostima. Strana
diplomatska i konzularna predstavnistva, kao i specijalizovane agencije UN mogu da
sticu nekretnine u svojinu za sluzbene potrebe, ako za to dobiju odobrenje od
Ministarstva pravde (ovde se uslov reciprociteta ne postavlja). ZOSO posebno uredjuje
uslove za sticanje jednog drugog stvarnog prava, a to je dugorocni zakup turistickih i
drugih pratecih objekata. Ti uslovi su :
- zakupodavci mogu biti samo preduzeca koja obavljaju turisticku ili
ugostiteljsku delatnost,
- dugorocni zakup se zakljucuje najkrace na 5 a najduze na 30 godina, s tim sto
se po isteku ugovornog roka, zakup moze produziti.

96. PRAVA STRANACA DA STICU OBLIGACIONA PRAVA

Pravo stranca da bude nosilac obligacionih prava uglavnom se svuda priznaje kao opste
pravo. To znaci da stranac moze da zasnuje ugovorni odnos i moze da stice trazbena
prava kao kupac, prodavac, poslugoprimac, poslugodavac… moze steci i prava na osnovu
prouzrokovanja stete i prava na restituciju, kao i domaci drzavljanin. Mogu se javiti neki
izuzeci koji se utvrdjuju zakonom. Najznacajniji izuzetak odnosi se na sklapanje ugovora
o nekretninama. Na prakticnom planu se ogranicenja sticanja obligacionuih prava cesto
javljaju i kao ogranicenja u prekogranicnom pruzanju usluga (cross border provision of
services). U pogledu pristupa trzistu ogranicenja su neminovna, iako su te barijere sve
nize kako odmice process pridruzivanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji i EU. Ostra
ogranicenja predvidjena su i u pogledu kabotaze (transport unutar drzave) u recnom,
drumskom i vazdusnom saobracaju.

97. PRAVO STRANACA DA ZASNUJU RADNI ODNOS

Stranci mogu da zasnuju radni odnos u Srbiji. To je regulisano Zakonom o uslovima za

zasnivanje radnog odnosa sa stranim drzavljaninom. Rec je o relativno rezervisanom
pravu, tj. stranci koji zele da zasnuju radni odnos u Srbiji, pored uslova koji se traze i od
nasih drzavljana, treba da ispune i dodatne uslove:
1. Da strani drzavljanin ima odobrenje za stalno nastanjenje ili odobrenje za
privremeni boravak u Srbiji,
2. Da stranac dobije odobrenje za zasnivanje radnog odnosa. Ovo odobrenje
izdaje republicka, odnosno, pokrajinska organizacija nadlezna za poslove
zaposljavanja. Odobrenje za zasnivanje radnog odnosa se ne trazi ako se radni
odnos zasniva radi obavljanja strucnih poslova utvrdjenih ugovorom o ulaganju
sredstava stranih lica, ugovorom o dugorocnoj proizvodnoj kooperaciji, ugovorom
o poslovno-tehnickoj saradnji ili pak ugovorom o prenosu tehnologije.
3. Da je rec o radnom mestu za koje je opstim aktom organizacije, u kojoj se
stranac zaposljava, predvidjeno da ga mogu obavljati i stranci.
Protiv resenja kojim se odbija zahtev za zasnivanje radnog odnosa moguce je uloziti
zalbu u roku od 15 dana od dostavljanja resenja. U roku od 30 dana nadlezni organ mora
resiti po zalbi, sto znaci da je postupak relativno hitan. U momentu zasnivanja radnog
odnosa stranac mora dati pismenu izjavu o prihvatanju nadleznosti nasih sudova, u
slucaju spora sa preduzecem. Privremene ili povremene poslove u trajanju do najvise 3
meseca u jednoj kalendarskoj godini, stranac moze obavljati bez ikakvih posebnih
odobrenja.
98. PRAVO STRANIH ULAGACA

Iako se cesto istice kako kapital nema nacionalnu pripadnost, svedoci smo svakodnevnih
pokusaja da se odobrovolje i privuku strani investitori. U malim i relativno siromasnim
ekonomijama, strane investicije se vide kao najbolja mogucnost pokretanja razvoja.
Drzave u tranziciji uglavnom predvidjaju preferencijalni tretman stranih ulagaca. Dakle,
za razliku od grupa prava u kojima je najbolje sto stranci mogu ocekivati nacionalni
tretman, prilikom stranih ulaganja ide se i korak dalje pa se za strane ulagace predvidja
povlasceni status. U zemljama bivseg socijalizma pitanje tretmana stranih ulagava ima
svoju ideolosku komponentu. Bivsa Jugoslavija je bila prva socijalisticka zemlja koja je
omogucila ulaganje stranih kapitala. Sustina je bila da strani ulagac ne stice svojinska
prava, vec samo ucestvuje u socijalistickom privrednom subjektu (jugoslovenski model).
Danas je situacija drugacija. Zeme Istocne Evrope pruzaju mnogo bolji polozaj za strane
ulagace.
Nase pravo poznaje 4 osnovna oblika stranih ulaganja, a to su:
1. osnivanje novog preduzeca (samostalno ili sa drugim domacim ili stranim
ulagacem;
2. kupovina udela ili akcija potojeceg srpskog preduzeca;
3. sticanje svakog drugog imovinskog prava kojim strani ulagac ostvaruje svoje
interese;
4. ugovor o koncesiji sa BOT aranzmanom.
Nijedan od navedena cetiri nacina nije ekskluzivno rezervisan za strana ulaganja. Naime,
i srpski drzavljani mogu dokapitalizovati ili kupiti neko srpsko preduzece, kupiti njegove
akcije, poslovnu zgradu i td. Osnovni zakon kojim se regulise pitanje stranih ulaganja
kod nas je Zakn o stranim ulaganjima. Pored njega od vaznosti je i Zakon o koncesijama,
kao i bilateralne konvecije.
Ulaganja su moguca u gotovo svim privrednim delatnostima. Ogranicenja su zadrzana u
oblastima koje su identifikovane kao vazne za bezbednost drzave (npr. proizvodnja i
promet oruzja).
Na strana ulaganja na teritoriji Srbije primenjuje se srpsko prvo. U slucaju da izmedju
nase zemlje i zemlje iz koje dolazi ulaganje postoji medjunarodni sporazum, primenjuju
se odredbe koje su povoljnije za stranog ulagaca.

Ko se smatra ulagacem?
ZOSU i ZOK sadrze identicne definicije, na osnovu kojih se odredjuje da li se se neki
ulagac smatra stranim ili domacim. U pogledu fizickih lica, stranim ulagacem smatra se
strano fizicko lice. To je lice koje je strani drzavljanin ili apatrid koji nema prebivaliste u
Srbiji. Apatridi sa prebivalistem u Srbiji tretiraju se kao domaci investitori. Stranim
ulagacem se smatra i drzavljanin Srbije koji ima prebivaliste ili boraviste u inostranstvu,
u trajanju od najmanje godinu dana, U pogledu pravnih lica, stranim ulagacem se smatra
strano pravno lice koje ima sediste u inostranstvu. U slucaju da to strano lice kod nas
eventualno ima ogranak ili predstavnistvo, ne menja stvar.

Obaveze i prava stranog ulagaca

Osnovna obaveza stranog ulagaca je unos odredjenog uloga, a to je istovremeno i osnovni
cilj domaceg zakonodavstva. Ulog stranog investitora moze biti u stranoj konvertibilnoj
valuti, dinarima, stvarima, pravima intelektualne svojine, hartijama od vrednosti i drugim
imovinskim stvarima. Nenovcani ulozi se moraju izraziti u novcu, tj. pri ulaganju mora
biti utvrdjena njihova vrednost.
ZOSU predvidja i prava koja se garantuju stranim ulagacima. Pre svega, preduzece koje
posluje sa stranim kapitalom uziva jednak polozaj kao i preduzeca koja su osnovala
domaca lica. Ono sto stekne, strani ulagac moze konvertirati u stranu konvertabilnu
valutu i profir prebaciti tamo gde smatra da je potrebno (repatrijacija profita je slobodna).
Stranom ulagacu se nude i odredjene garancije u pogledu eksproprijacije. Drzava uvek
ima pravo da nacionalizuje strano ulaganje, ali se smatra da kompenzacija koja se daje
stranom ulagacu za to mora biti adekvatna, brza i pravedna.
Zakon sadrzi i jednu posebnu klauzulu, koja se moze nazvati klauzulom “zamrzavanja”
ili stabilizacionom klauzulom. Po njoj, prava stranog ulagaca stecena u momentu upisa
stranog ulaganja u registar ne mogu biti suzena naknadnom promenom propisa.

KONCESIJE I BOT – Krupne investicije od velikog su znacaja za ekonomski

razvoj. Drzave u razvoju svesne su da dobra infrastruktura cini trziste privlacnijim. Jedan
nacin da se to postigne jeste da se drzava pojavi kao investitor i u sopstvenoj reziji
pristupi realizaciji takvih projekata. Medjutim, kada je rec o siromasnim zemljama,
finansijska sredstva one moraju da traze u inostranstvu. Kraj proslog i pocetak ovog ceza
obelezava koncept da se krupne investicije poveravaju privatnim (uglavnom stranim)
investitorima i to putem koncesija.
Koncesija je ugovor kojim se na koncesionara (strano ili domace lice) prenosi pravo
koriscenja prirodnog bogatstva ili dobra u opstoj upotrebi, ili mu se daje dozvola za
obavljanje delatnosti koja je od opsteg interesa, od strane koncedenta, pod posebno
propisanim uslovima i uz naknadu. Poseban oblik koncesije je koncesija po BOT sistemu
(Build Operate Transfer – izgradi, koristi, predaj) kada investitor ima obavezu da izgradi
odredjeni objekar, a zatim taj objekat moze da eksploatise odredjeni period (ne duze od
30 godina), nakon cega taj objekat prelazi u svojinu RS. Predlog za davanje koncesije
podnosi se Vladi, koja na bazi njega donosi koncesioni akt, koji se objavljuje u Slubenom
glasniku. Koncesioni akt sadrzi sve bitne informacije o koncesiji koja se daje, kao i druge
bitne uslove tendera i parameter buducih odnosa izmedju drzave i koncesionaru. Davalac
koncesije (koncedent) je uglavnom Vlada, mada to moze biti i jedinica lokalne
samouprave. Za obavljanje koncesione delatnosti, koncesionar mora u roku od 60 dana
od dana zakljucenja koncesionog ugovora osnovati posebno preduzece u RS.

99. PRAVO STRANACA DA OSNIVAJU PREDSTAVNISTVA I OGRANKE U

SRBIJI

Strana lica mogu osnivati predstavnistva i ogranke u Srbiji. I ogranak i predstavnistvo su

izdvojeni, pravno zavisni delovi stranog pravnog lica, bez sopstvenog pravnog
subjektiviteta. Dok predstavnistvo moze da obavlja samo prethodne i pripremne radnje u
vezi sa zakljucenjem ugovora, ogranak predstavlja jaci stepen komercijalnog prisustva
tranog pravnog lica na nasoj teritoriji i moze, u skladu sa srpskim propisima, da obavlja
samo one delatnosti za koje je registrovan njen osnivac. Ovo pravo stranih lica,
regulisano je Zakonom o privrednim drustvima, Zakonom o spoljnotrgovinskom
poslovanju i Uredbom o registraciji predstavnistava stranih pravnih lica u registar
privrednih subjekata.
Predstavnistvo stranog lica nema svojstvo pravnog lica i ne moze zakljucivati ugovore u
spoljnotrgovinskom prometu, vec moze samo da obavlja druge poslove po nalogu
osnivaca. Jedini izuzetak su predstavnistva za agencijske poslove u vazdusnom
saobracaju, koja mogu da prodaju sopstvena prevozna dokumenta (avio-karte).
Registracija ogranaka i predstavnistava stranih lica se obavlja pri Agenciji za privredne
registre.

100. PRAVO STRANACA NA INDUSTRIJSKU SVOJINU (interni međunarodni

režim zaštite)
Prava industrijske svojind obuhvataju ; 1.patent; 2.pravo na model-uzorak; 3. na robni I
uslužni žig, 4.pravo na oznaku porekla robe 5.pravo na tehničko unapređenje.
Predmet zaštite je nematerijalno dobro ili apsolutno pravo koje svom titularu treba da
obezbedi ekskluzivnost u ekonomskom iskorišćavanju.
Interni režim zaštite- Stranci imaju pravo na sticanje I zaštitu industrijske svojine u Srbiji
pod uslovom uzajamnosti.
U našoj zemlji, ono je dostpuno pod uslovom formalne uzajamnosti što znači da će
strano lice moći da ostvaruje pravo na priznanje ili zaštitu nekog oblika industrijske
svojine pod istim uslovima kao I domaći državljani u pogledu istog prava na industrijsku
svoojinu.
Prema načinu nastanka, pravo na industrijsku svojinu dostupno je stranim licima pod
uslovom faktičke uzajamnosti. Strana lica ostvaruju zaštitu svojinu pod formalnim I
materijalnim uslovima domaćeg prava, tako da je neophodno da strano lice podnese
prijavu za zaštitu prava industrijske svojine od kada počinje da teče period zaštite. Stranci
imaju mogućnost da prenesu stečeno pravo industrijske svojine po osnovu ugovora
saglasno pravu koje je merodavno za ugovor.
Međunarodni režim zaštite- Medjunarodni izvori prava intelektualnu svojinu ne sadrže
materijalna pravila kojima se ono regulise
Pariskom konvencijom o zaštiti industrijske svojine 1883.uspostavljen je sistem zaštite na
temelju nacionalnog postupka za državljane zemlje članica Konvencije I za lica koja u
tim zemljama imaju prebivališe ili industrijsko I trgovačko preduzeće. Lice koje želi da
ostvari zaštitu prava industrijske svojine mora najprave da podnese prijavu nadležnom
organu gde posle podnosenja prijave svaka država primenjuje nacionalni postupak
zaštite koji je predviđen za domaća lica.
Princip prava prvenstva prihvata većina nacionalnih prava na industrijsku svojinu kao I
konvencijska regulativa. Konvencijsko pravo prvenstva stiče lice koje prvo podnese
prijavu za priznanje I zaštitu industrijske svojine u skladu sa nacionalnim propisima o
industrijskoj svojini.
Madridski aranžman o zaštiti žiga 1891.je dopunski ugovor Pariske konvencije čija je
svrha stvaranje povoljnijih uslova za priznanje I zaštitu prava industrijske svojine u
zemljama članicama konvencije.
U procesu unifikacije pravila patentne zaštite na nivou Evrope usvojena je Konvencija o
evrsopskom patent, kojom je ustanovljena Evropska organizacija za patente I evropsko
pravo za izdavanje patenta.
101. AUTORSKA PRAVA STRANACA

Autorsko pravo je originalna duhovna tvorevina kao rezultat intelektualnog rada autora,
izražena u određenoj formi bez obzira na umetničku, naučnu ili drugu vrednost, nameru,
sadržaj ili I način ispoljavanja.
Prema Zakonu o autorskim I srodnim pravima, autorsko delo su pisana dela, drama,
govorna dela, muzička I likovna delam dela arhitekture primenjene umetnosti.
Nacionalni režim zaštite. Autorskopravnu I srodnu zaštitu autorskih I srodnih prava,
uživaju strana lica kao I domaća pod određenim uslovima.
Autorsko delo stranog autora zaštićeno je u nasoj zemlji ako je autor lice koje ima
autorska prava na osnovu međunarodnog sporazuma ratifikovanog u našoj zemlji iako
postoji uzajamnost između naše zemlje I zemlje kojoj autor pripada.
Strano lice, nosilac autorskog dela sa ostalim autorima uživa nacionalni tretman ako je
delo nedeljivo (ako se doprinos svakoj autora u stvaranju autroskog dela može odvojiti)
svaki autor podleže posebnom režimu zaštite ( kojim su obuhvacena I pravna lica u
kontekstu kolektivnog ostvarivanja autorskih I srodnih prava).
Autorska prava stranaca po osnovu međunarodnih izvora normi – Sporazumevanje
država na širem novou u materiji autorskih prava vezuje se za 19.veka I za usvajanje
Bernske konvencije o zaštiti književnih I umterničkih dela 1886. Koju je prihvatio veliki
broj zemalja pa se ona smatra svetskom konvencijom, čiji režim zaštite uživaju autori:
1. Državljani drugih država Unije, za njihova dela objavljena ili neobjavljena.
2. Koji nisu državljani država Unije za dela koja su prvi put objavili u nekoj od tih
državi ili istovremeno u nekoj od njih I državi koja nije članica Unije.
3. Koji nisu državljani države Unije, ako imaju redovno boravište u jednoj državi od
država Bernske unije.
Rok zaštite autora utvrđen Konvencijom, odnosi se na vreme trajanja života I 50
godina posle smrti.
Svetska konvencija o autorskom pravu – Pod okriljem UNESCO-a u materiji
autorskog prapva donešena je Univerzalna konvencija o autorskom pravu
1952.potvrđena I u nasoj zemlji.
Srbija se nalazi u procesu prilagođavanja međunarodnim standardima postavljenim
posebno TRIPS sporazumom ( Sporazum o trgovinskim aspektima prava
intelekturalne svojine ) što je usloov pristupa Svetskoj trgovinskoj organizaciji I
porodici zemalja EU.
102. MEDJUNARODNA NADLEZNOST (pojam i znacaj, medjunarodna i mesna
nadleznost)

POJAM – Pitanje medjunarodne sudske nadleznosti je najvaznije ptanje u

problematici medjunarodne nadleznosti i njemu se posvecuje vise padnje nego
medjunarodnoj nadleznosti drugih organa. Pravila o medjunarodnoj nadleznosti sudova
postavljaju granice jednog pravosuda, odredjuju onaj krug situacija u kojima jedno
pravosudje ima pravo i duznost da postupa. Svaka drzava ima svoja pravila o
medjunarodnoj nadleznosti. U jednom sporu sa elementom inostranosti mozemo se
obratiti samo pravosudju one drzave cije norme o medjunarodnoj sudskoj nadleznosti
predvidjaju nadleznost svojih sudova za taj slucaj. Sudovi drugih drzava kojima bi smo se
eventualno obratili – nakon sto utvrde da nisu nadlezni da postupaju odbili bi da
raspravljaju o tuzbi. Medjutim, moguce je da zakonodavsatva vise drzava dozvoljavaju
nadleznost svog pravosudja u istom slucaju – kada se pojavljuju pozitivan sukob
nadleznosti ili konkurencija nadleznosti. U takvim situacijama tuzilac je u mogucnosti da
se opredeli za sud jedne od zemalja kome ce se obratiti i tada se govori o pojavi
konkurentne nadleznosti. Moguc je i vakuum nadleznosti, iako je on redak u praksi. U
tom slucaju u pomoc priskacu pravila o nadleznosti po nuzdi, ukoliko ih ima, ili nastupa
denial of justice (odbijanje pravde).
ZNACAJ – Od medjunarodne sudske nadleznosti moze da zavisi, pre svega, uhod
spora, jer sudovi svakog pravosudja polaze od sopstvenog medjunarodnog privatnog
prava. Na ishod spora moze da utice i okolnost sto svaki sud primenjuje svoje
proceduralne norme, a od pravila o izvodjenju i oceni dokaza, kao i drugih pravila
postupka, takodej zavisi ishod spora. Znacaj medjunarodne nadleznosti podvucen je i
time sto se bitno potenciraju pogodnosti, odnosno nepogodnosti koje proizlaze iz
cinjenice da se spor vodi na jednog teritoriji.
MEDJUNARODNA I MESNA NADLEZNOST – Osnovna slicnost izmedju
medjunarodne i mesne nadleznosti jeste u tome sto je u oba slucaja rec o teritorijalnom
razgranicavanju kompetencija . Osnovna je razlika, pak, u tome sto pravila o
medjunarodnoj nadeznosti vrse razgranicenja kompetencija pravosudja drzava, a pravila
o mesnoj nadleznosti odredjuju koji ce stvarno nadlezan sud biti teritorijalno nadlezan
unutar iste drzave. Iz ove razlike proizilazi i to da od medjunarodne nadleznosti moze da
zavisi ishod spora, dok od mesne, u nacelu, ne. Sud na svoju medjunarodnu nadleznost
pazi po sluzbenoj duznosti u toku celog postupka, dok to nije slucaj sa mesnom, o kojoj
se vodi racuna samo po prigovoru stranke i samo do odredjene faze postupka. Vracajuci
se na slicnost, potrebno je istaci da su pravila medjunarodne i mesne nadleznosti cesto
identicna, da se oslanjaju na ista merila. U mnogim drzavama pravila o mesnoj
nadleznosti koriste se i u funkciji normi o medjunarodnoj nadleznosti. Kod nas je ova
situacija postojala do donosenja ZMPP. Ovaj zakon posvecuje mnogo prostora posebnm
normama o medjunarodnoj nadleznosti.

103. DIREKTNA I INDIREKTNA MEDJUNARODNA NADLEZNOST

Kriterijum za podelu pravila o medjunarodnoj nadleznosti na pravila o direktnoj, odnosno

pravila o indirektnoj medjunarodnoj nadleznosti je procesni memenat u kome se ocenjuje
nadleznost i svrha ocene nadleznosti.
Primenom pravila o direktnoj medjunarodnoj nadleznosti resava se, u momentu
zasnivanja nadleznosti za odlucivanje, da li je jedno pravosudje uopste nadlezno, ima li
pravo i duznost da postupa u jednoj stvari.
Primena pravila o indirektnoj nadleznosti dolazi u obzir u kasnijem momentu, nakon
donosenja pravosnazne odluke, kada se postavlja pitanje dejstva te odluke u nekoj drugoj
drzavi. Tada ce se primeniti norme o indirektnoj nadleznostite druge drzave u kojoj se
trazi priznanje sudske odluke da bi se utvrdilo da li je pravosudje, koje je donelo odluku
bilo nadlezno za donosenje odluke.
Prema tome, srpska pravila o direktnoj nadleznosti odlredjuju mogu li srpski sudovi da
postupaju u jednoj stvari, a nasa prravila o indirektnoj nadleznosti odredjuju mozemo li
prihvatiti nadleznost stranog suda koji je vec doneo odluku a koju treba priznati kod nas.

104. ISKLJUCIVA I KONKURENTNA MEDJUNARODNA NADLEZNOST

Iskljuciva nadleznost pravosudja jedne zemlje iskljucuje nadlenost sudova drugih drzava.
U slucajevima kada je po nasim propisima iskljucivo nadlezno srpsko pravosudje, nije
dozvoljeno da strano pravosudje postupa. Ako bi ipak postupalo i donelo odluku, takva
odluka u Srbiji bi bila bez dejstva, ne bi se mogla priznati. Takodje, u stvarima koje su
iskljucivo rezervisane za domace pravosudje, stranke ne bi mogle da ugovore nadleznost
sudova neke strane drzave. Treci slucaj jeste u stvarima u kojima postoji iskljuciva
nadleznost srpskog suda, tada ce se odbiti i prigovor medjunarodne litispendencije.
Iskljuciva nadleznost se predvidja izuzetno u sucajevima kada jedan pravni odnos ima
veoma snazne kontakte sa domacim pravosudjem i postoji izrazit interes da se
raspravljanje tih odnosa rezervise za domace sudove. U ZMPP iskljuciva nadleznost
srpskog pravosuda predvidjena je u sledecim slucajevima:
- stvrnopravnio sporovi na nekretninama (pod uslovom da se nekretnina nalazi u
RS);
- bracni sporovi (pod uslovom da je tuzenik srpski drzavljanin ii ma domicil u RS)
- sporovi radi utvrdjivanja i osporavanja ocinstva ili materinstva (pod uslovom da
se kao tuzenik javi dete koji je srpski drzavljanin ii ma prebivaliste ili boraviste u
RS);
- postupci za raspravljanje nepokretne zaostavstine koja se nalazi u RS;
- sporovi o cuvanju, podizanju i vaspitanju deteta (ako su tuzeni i dete nasi
drzavljani i imaju i domicil u RS);
- postupci radi davanja dozvole maloletniku za stupanje u brak (a brak se
zakljucuje u inostranstvo);
- postupak za proglasenje umrlim srpskog gradjanina;
- postupak o usvojenju ili prestanku usvojenja lica koje je drzavljanin RS i u njoj
ima domicil;
- postupak u vezi sa starateljstvom nad srpskim drzavljaninom.
U ostalim slucajevima, za koje se predvidja direktna nadleznost domaceg pravosudja, rec
je o konkurentnoj (elektivnoj) nadleznosti. To znaci da postoji osnova za nadleznost
domaceg pravosudja, ali time ne iskljucuje se nadleznost drugog pravosudja – sto
prakticno znaci da necemo odbiti priznanje odluke stranog suda, da je moguca
prorogacija nadleznosti i da ce se usvojiti prigovor medjunarodne litispendencije.
RELATIVNA ISKLJUCIVA MEDJUNARODNA NADLEZNOST- Za jednu
vrstu nasih normi, moze biti sporno da li su to pravila o iskljucivoj nadleznosti. Takvu
normu nalazimo u cl. 17 Zakona o stranim ulaganjima. Prema ovoj odredbi, sporove koji
proisticu iz stranih ulaganja moze da resava samo domaci sud, ali se stranke mogu
dogovoriti da spor povere nekoj domacoj ili stranoj arbitrazi.

105. OPSTA I POSEBNA MEDJUNARODNA NADLEZNOST

 Opsta medjunarodna nadleznost je nadleznost jednog pravosudja za sve vrste
sporova i drugih postupaka. Ako postoji baza za opstu medjunarodnu nadleznost u Srbiji,
nasi ce sudovi (ili drugi organi) moci da postupaju u odnosu na nekog tuzenog, bez obzira
na to da li je on tuzen radi naknade stete, ispunjenja ugovora, razvoda braka… Najcesci
osnov za zasnivanje opste nadleznosti jeste prebivaliste tuzenog na odredjenoj teritoriji.
Medjutim neke drzave propisujju i druge kriterijume kao osnov opste nadleznosti. Tako
anglosaksonski sudovi, mogu nadleznost zasnovati na tome sto je tuzenom tuzba urucena
na teritoriji suda. Sudovi SAD mogu nadleznost zasnovati i nad tuzenim koji ima
sistematske i trajne kontakte sa forumom.
Oslonac za opstu medjunarodnu sudsku nadleznost je veza sa tuzenim, ostvarena preko
njegovog prebivalista (za pravna lica - sedista), a u nekim slucajevima i boravista.
Prebivaliste tuzenog bice uvek dovoljna osnova za nadleznost srpskog suda. Ako u
parnici ima vise tuzenih koji imaju svojstvo materijalnih suparnicara dovoljno je da samo
jedno od njih ima prebivaliste u RS da bi srpski sud zasnovao nadleznost za sve njih. U
ovom slucaju govori se o atrakciji (privlacenju) nadleznosti za materijalne suparnicare.
Materijalni suparnicari su lica koja su u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici, ili
lica cija prava i obaveze proisticu iz iste cinjenice ili pravne osnove. Kada je rec o
pravnim licima relevantno je njihovo sediste. U slucaju sumnje o tome gde se nalazi
sediste, kao sediste se tretira mesto u kome se nalaze organi upravljanja. U vanparnicnom
postupku gde nema tuzenog, relevantno je prebivaliste onog lica cija je uloga bliza ulozi
tuzenog – a to je lice prema kome je podnet zahtev. U vanparnicnom postupku nema
zasnivanja medjunarodne nadleznosti preko boravista lica prema kome je podnet zahtev.
Kada je rec o fizickim licima, cesto se kao alternativna osnova za nadleznost javlja i
boraviste tuzenog. Takvog je stanovista i nase pravo. U nasem pravu, razlikuju se dve
situacije u kojima seboraviste moze javiti kao osnova za opstu medjunarodnu sudsku
nadleznost: a) ako tuzeni nema prebivaliste ni kod nas ni u drugoj drzavi (vagabund),
b)ako tuzeni negde ima prebivaliste ali je potrebno da postoji i neka druga veza izmedju
spora i domace teritorije. ZMPP trazi da u tom slucaju obe parnicne stranke budu
drzavljani Srbije.
O posebnoj nadleznosti govori se kada se nad tuzenim nadleznost nekog
pravosudja zasniva za raspravljanje jedne poseebne kategorije odnosa, tj. sporova. Dakle,
posebna nadleznost se nad tuzenim zasniva van njegovog opsteg foruma, na osnovu
nekih drugig kontakata koje je ostvario sa forumom posebne nadleznosti. Ako takav
kontakt postoji, zasnivanje nadleznosti je opravdano, ali samo u odredjenoj vezi ili
srazmeri sa kontaktom koji tuzeni ima u tom forumu.Dakle, tako na primer, ako se
nadleznost zasniva kao forum delicti commissii, ona vazi samo u pogledu zahteva za
naknadu stete pricinjene tim deliktom. Drzave ponekad propisuju i odredbe o nadleznosti
koje su prekomerne (egzorbitantne) tj. gde se posebna nadleznost zasniva u
nesrazmernom obimu. U SAD precedentno pravo dopusta zasnivanje posebne nadleznosti
ako, tuzeni ima barem minimalne kontakte sa forumom, i to kontakte koji su u vezi sa
sporom.
U nasem pravu postoji znacajan broj normi koje postavljaju prava o posebnoj
medjunarodnoj sudskoj nadleznosti. Pogodna ilustracija principa na kojima se temelje
norme ZMPP o nadleznosti predstavljaju pravila o posebnoj nadleznosti u bracnim
sporovima. ZMPP trazi pored drzavljanstva jedne stranke, jos neke dopunske
pretpostavke da bi srpski sud bio nadlezan u bracnom sporu. Srpski sud ce biti nadlezan u
bracnom sporu iako nisu ispunjene pretpostavke za opstu medjunarodnu nadleznost:
- ako oba bracna druga imaju nase drzavljanstvo,
- ako je samo tuzilac nas drzavljanin ii ma prebivaliste u RS,
- bez obzira na to kojeg su drzavljanstva bracni drugovi, ako su svoje poslednje
zajednicko prebivaliste imali u RS i ako u vreme podnosenja tuzbe za razvod,
tuzilac ima prebivaliste ili boraviste u Srbiji.
Nasi sudovi ce biti nadlezni u sporovima o imovinskopravnim zahtevima ako se na
domacoj teritoriji nalazi imovina tuzenika ili predmet koji se trazi tuzbom.

106. ZAKONSKI I SPORAZUMNO ODREDJENA MEDJUNARODNA

NADLEZNOST

U nasem pravu postoje odredbe kako o sporazumu kojim stranke utvrdjuju nadleznost
stranog suda (prorogacija strane nadleznosti pracena derogacijom domace), tako i o
sporazumu o nadleznosti srpskog suda (prorogacija domace nadleznosti pracena
derogacijom strane). Prorogacija nadleznosti je sporazum stranaka kojim one odredjuju
sud neke zemlje koji ce odlucivati o nekoj njihovoj pravnoj stvari. Ugovarajuci
nadleznost, stranke ispoljavaju svoju procesnu autonomiju volje. Sporazum o nadleznosti
srpskog suda ce biti valjan:
1. ako je jedna od stranaka drzavljanin Srbije,
2. ako nije po sredi pravna stvar koja se tice bracnih, porodicnih i statusnih
odnosa.
Sporazum o nadleznosti stranog suda, bice valjan:
1. ako je jedan od ugovaraca strano lice,
2. ako nije po sredi pravna stvar koja se tice pracnih, porodicnih i statusnih
odnosa.
3. ako nije rec o sporovima za koje postoji iskljuciva nadleznost srpskih sudova,
po propisima naseg prava.
Sporazum o nadleznosti moze biti ucinjen izricito i precutno. Sporazum o medjunarodnoj
nadleznosti moze biti zakljucen posle nastanka spora u vidu posebnog pismena
(prorogacionog ugovora), ili pre nastanka spora jos u momentu zakljucenja ugovora o
osnovnom poslu u vidu klauzule, u ugovoru kojim se svi sporovi koji mogu nastati iz tog
ugovora poveravaju sudu odredjene zemlje (prorogaciona klauzula). U sadrzinskom
smislu ovaj sporazum bi mogao predvidjati nadleznost suda odredjene zemlje, za vec
nastali spor, ili za sve buduce sporove koji nastanu iz odredjenog pravnog odnosa.
Prorogacioni sporazum je samostalan pravni posao, koji ne deli sudbinu glavnog
ugovora: nistavost potonjeg ne utice na punovaznost prvog. O postojanju prorogacionog
sporazuma sud vodi racuna samo po prigovoru stranaka.

107. PARNICNA I STRANACKA SPOSOBNOST STRANACA

Pod stranackom sposobnoscu podrazumevamo svojstvo nekog subjekta da moze biti

stranka u postupku odnosno nosilac procesnih prava i duznosti. S druge strane, parnicna
sposobnost, je sposobnost stranke da preduzima punovazne procesne radnje u parnici,
kao i da prema njoj budu preduzete punovazne parnicne radnje koje imaju
procesnopravna dejstva. Pitanje da li jedno lice ima stranacku sposobnost treba razumeti
u smislu da li jedan subjekat prema pravu za njega merodavnom, uopste moze biti stranka
u nekom postupku.
Merodavno pravo za stranacku i parnicnu sposobnost fizickih i pravnih lica odredjeno je
u ZMPP. Po pravilima sadrzanim u ZMPP , stranacka i parnicna sposobnost, stranca,
fizickog lica, ceni se prema pravu njegovog drzavljanstva, a za pravna lica na bazi teorije
inkorporacije korigovane teorijom stvarnog sedista. Prema tome, moguce je da pred
nasim sudom bude parnicno sposobno lice koje prema srpskim propisima ne bi bilo
parnicno sposobno, ako lex nationalis postavlja blaze kriterijume od naseg prava. Ako bi
lex nationalis postavio visu granicu, strano fizicko i pravno lice bi ipak moglo punovazno
da obavlja parnicne radnje, iako nije parnicno sposobno prema lex nationalis, ali je
parnicno sposoban prema lex fori.

108. POLOZAJ STRANCA U GRADJANSKOM SUDSKOM POSTUPKU U

PRISUSTVU STRANOG ELEMENTA

Polozaj stranaca pred nasim sudovima u nacelu je izjednacen sa polozajem domacih

drzavljana. Takav stav prihvacen je u veci broj drzava. To je logicno, jer ako se
dozvoljava strancu da bude nosioc odredjenih oprava prirodno je omoguciti i njihovu
zastitu. Ipak u gotovo svim drzavama, pa i kod nas, postoje izvesne manje razlike
izmedju polozaja stranaca i polozaja domacih drzavljana u gradjanskom postupku. U
nasem pozitivnom pravu, kao i u pravima vecine drugih zemalja razlike donosi jedna
specificna ustanova koja se odnosi samo na strance, tzv.aktorska, tuzilacka kaucija
(cautio iudicatum solvi), kao i uslovna dostupnost stranaca jedne druge ustanove koja je
dostupna domacim licima – prava na besplatnu sudsku pomoc.

109. CAUTIO IUDICATUM SOLVI I BESPLATNA SUDSKA POMOC

CAUTIO IUDICATUM SOLVI – Obaveza polaganja cautio iudicatum solvi je

obaveza stranca koji se javlja u sporu kao tuzilac da polozi odredjeni iznos kao kauciju za
obezbedjenje parnicnih troskova druge strane, tuzenika. Razlog postavljanja ovog pravila
je nastojanje da se spreci zloupotreba. Naime, moguce je, da stranac zbog pravila o
troskovima parnicnog postupka izlozi tuzenika troskovima koji se ne mogu uvek
nadoknaditi bez obzira na to sto tuzenik dobija spor. Da bi doslo do polaganja kaucije za
obezbedjenje parnicnih troskova potrebna su 2 uslova:
a) da je tuzilac stranac ili apatrid koji nema prebivaliste u RS. To moze biti
fizicko i pravno lice.
b) da tuzeni istakne zahtev za polaganje obezbedjenja.
Prema tome, sud ne moze da obaveze stranog tuzioca na polaganje kaucije po sluzbenog
duznosti. Osiguranje parnicnih troskova moze traziti svaki tuzeni bez obzira na
drzavljanstvo ili prebivaliste. Tuzbeni zahtev za polaganje kaucije moze se i usmeno
postaviti na zapisnik. Zahtev se moze postaviti samo na pripremno rocistu, ili na prvom
rocistu za glavnu raspravu (ako se pripremno rociste ne odrzava). Postoji izuzetna
mogucnost da se zahtev postavi kasnije, a to je slucaj kada tuzeni tek naknadno sazna da
postoje pretpostavke za trazenje kaucije (u tom slucaju zahtev se moze podneti odmah
cim se sazna z ate pretpostavke, a najkasnije do okoncanja prvostepenog postupka).
Kaucija se daje u deposit suda, u novcu ili drugim vrednostima, i njome mogu biti
obuhvaceni samo troskovi postupka do pravosnaznosti, ne i po vanrednim pravnim
sredstvima. O zahtevu odlucuje sud resenjem, i slobodan je prilikom odredjivanja visine
obezbedjenja, ali ne moze se dosuditi vise nego sto je tuzeni trazio. Postoji vise izuzetaka
od obaveze polaganja kaucije. Ti izuzeci se mogu podeliti prema dva osnova:
1. Prema vrsti spora o kome je rec:
- bracni spor, utvrdjivanje i osporavanje ocinstva i materinstva;
- spor koji se odnosi na zakonsko izdrzavanje;
- potrazivanje tuzioca iz radnog odnosa u RS;
- protivtuzba;
- tuzba za izdavanje platnog naloga;
- menicna ili cekovna tuzba.
2. Prema drzavama odakle je stranac – nece postojati obaveza polaganja kaucije
kada je strani tuzilac iz zemlje u kojoj ni nasi drzavljani ne polazu kauciju kao
tuzioci.
BESPLATNA SUDSKO POMOC – ZPP nasim drzavljanima otvara mogucnost
da vode postupak, da traze zastitu svojih prava i kada za to ne bi imali materijalne uslove.
Stranka ima pravo da bude oslobodjena placanja parnicnih troskova ako ne bi bila u
mogucnosti da snosi te troskove, bez stete na svoje nuzno izdrzavanje, ili po nuzno
izdrzavanje svoje porodice. To pravo naziva se siromasko pravo. Oslobodjenje moze biti
delimicno (oslobodjenje od sudskih taksi), i potpuno (oslobodjenje od svih troskova).
Ovo pravo priznaje se strancima koji imaju prebivaliste u RS, pod istim uslovima kao i
domacim drzavljanima. Sto se tice stranaca koji nemaju prebivaliste u RS neophodno je
da se ispuni dodatni uslov a to je uslov uzajamnosti. Ovo pravo rezervisano je za fizicka
lica. Da bi stranac bio oslobodjen troskova mora podneti domacem sudu uverenje svog
nadleznog organa o imovnom stanju, isto kao sto to cine domaci drzavljani. Pod tim
uverenjem se smatra poreska prijava i uverenje o drugim izvorima prihoda. Izdaje je
organ zemlje u kojoj stranac ima prebivaliste a ne drzavljanstvo.

110. STRANA LITISPENDENCIJA

Najcesci oblik medjunarodne sudske nadleznosti je konkurentna (elektivna) nadleznost.

To znaci da mogucnost obracanja sudovima Srbije ne iskljucuje mogucnost da se stranke
u istom sporu obrate i sudu u nekoj stranoj drzavi. Da li ce ovakva mogucnost postojati
zavisi od toga da li su cinjenice na kojima je moguce zasnovati medjunarodnu nadleznost
fakticki razmestene po raznim drzavama. U situacijama u kojima postoji stvarna
mogucnost da se parnica povede u vise drzava moguce je da strane u sporu preferiraju
razlicite forume. Kao rezultat ovakvih razlicitih preferenci i forum shoppinga cesto se
desava da se postupak efektivno vodi u vise drzava. Na podrucju istog pravosudja dve
pravnosnazne odluke donete u istoj stvari automatski se iskljucuju. Cim je jedan sud
doneo pravosnaznu odluku, ona je res iudicate na podrucju celog pravosudja. Prema ZPP,
sud pred kojim je parnica kasnije pocela da tece, odbacuje tuzbu koja je pokrenuta o
istom zahtevu izmedju istih stranaka. Na medjunarodnom pravu stvari stoje nesto
drugacije. Pokrenuta parnica u inostranstvu nije bezuslovno punovazna sudska odluka na
domacoj teritoriji. Da bi jedna strana odluka imala dejstvo pravosnazno presudjene stvari
na podrucju domaceg pravosudja, treba da prodje odredjenu proveru u postupku
egzekvature (priznanja). Imajuci u vidu da ce se strana odluka izjednaciti sa domacom,
tek ako bude priznata, u teoriji se javlja misljenjem da bi domaci sud trebalo da obustavi
postupak tek ako utvrddi da bi se mogla priznati odluka koja ce se doneti u postupku koji
je u toku u inostranstvu. Pored ocene da li je strani sud nadlezan, domaci sud moze da
oceni i to da li postoji reciprocitet izmedju domace zemlje i zemlje u kojoj je ranije
zapoceta parnica. ZMPP je na stanovistu da ranije pokrenuta parnica u inostranstvu ima
odredjene procesne efekte. Efekat, tj. pravna posledica medjunarodne litispendencije, nije
u tome da ce domaci suda da odbaci tuzbu kako je to u unutrasnjoj litispendenciji, vec u
tome da ce sud prekinuti postupak. ZMPP ne precizira kada i pod kojim uslovima ce se
postupak nastaviti, ali smisao prekida je u tome da se saceka dok se donese strana odluka
id ok se otkloni neizvesnost o tome hoce li se ta strana odluka, priznanjem, izjednaciti sa
domacim odlukama. Ukoliko se strani postupak ne okonca meritorno, ili se meritorna
odluka ne prizna u RS, prekinuti postupak pred nasim sudom bi se nastavio. Prekid
postupka ne sledi po sluzbenoj duznosti, vec ce sud to uciniti na predlog stranke (bilo
koje). Da bi sud uvazio prigovor medjunarodne litispendencije potrebno je ispunjenje 3
dodatna uslova, koja ne postoje kod internih litispendencija. Ti uslovi su :
1. Da je prvo, ranije, pred stranim sudom pokrenut postupak (ne i parnica),
2. Da je u pitanju spor za koji ne postoji iskljuciva nadleznost srpskih sudova,
3 Da postoji uzajamnost izmedju Srbije i zemlje u kojoj je ranije pokrenut
postupak

111. MEDJUNARODNA PRAVNA POMOC

.Prisustvo stranog elementa u pravnom odnosu o kojem se raspravlja pred medjunarodno

nadleznim sudom, znaci da se odnos vezuje za vise suvereniteta, sto cesto dovodi do toga
da i odredjene parnicne radnje preduzeti na podrucju raznih suvereniteta. Posto sud ne
moze da deluje na podrucju druge drzave, parnicne radnje na teritoriji strane drzave mogu
se preduzeti samo u saradnji sa stranim organima. U uslovima razvijenog medjunarodnog
pravnog saobracaja ovakva saradnja je u interesu svih drzava. I nasi sudovi se cesto
obracaju za pravnu pomoc inostranim sudovima, a takodje i obavljaju parnicne radnje
kod nas po molbi stranog suda. Radnja koja se najcesce obavlja putem pravne pomoci i
koja ima najveci znacaj jeste dostavljanje.
DOSTAVLJANJE – U sporovima sa stranim elementom dostavljanje ima
poseban znacaj i za njega se vezuju posebne teskoce. Nepravilno izvrseno
dostavljanje predstavlja jedan od razloga za odbijanje priznanja strane odluke
zbog tzv. povrede prava odbrane. U nasem pravu, dostavljanje sa elementom
inostranosti regulisano je u ZPP kao i u bilateralnim i multilateralnim
medjunarodnim ugovorima. ZPP razlikuje nekoliko nacina dostavljanja licima u
inostranstvu :
1. Ako je rec o stranim drzavljanima ili pravnim licima, kao i licima koja uzivaju
imunitet, dostavljanje se vrsi diplomatskim putem (ako drugacije nije odredjeno
medjunarodnim ugovorom). Izuzetno, pravnim licima sa sedistem u inostranstvu
moze se dostavljati i preko njihovog pretstavnistva u Srbiji ako ga imaju.
 2. Ako je rec o nasim drzavljanima, dostavljanje se moze vrsiti preko naseg
konzularnog pretstavnika ili preko pravnog lica registrovanog za poslove
dostavljanja – ali samo ako lice kome je pismeno upuceno pristane na takav nacin
dostavljanja.
3. Dostavljanje se moze vrsiti i posebnom punomocniku za prijem pismena, koga
postavlja inostrana stranka ili nas sud.
Komunikacija sa stranim sudom tece, u nacelu, diplomatskim posredstvom.
Medjutim, npr. haske konvencije predvidjaju komunikaciju konzularnim putem.
Prema Haskoj konvenciji oo olaksavanju medjunarodnog pristupa sudovima
svaka drzava ugovornica imenuje jedan centralni organ koji je zaduzen za prijem
molbe za sudsku pomoc. Svaka drzava ugovornica imenuje i jedan ili vise
otpremnih organa. Zahtevi za pravnu pomoc prosledjuju se izmedju ovih organa
na obrascima koje je utvrdila Konvencija. Pored nacina opstenja vazno je i pitanje
jezika. Po Haskoj konvenciji zamolnica za dostavljanje treba da bude sastavljena
na jeziku zamoljene drzave. Medjutim, neke bilateralne konvencije predvidjaju i
mogucnost da se zamolnica sastavi na jeziku drzave molilje, i to bez overenog
prevoda (ovakva resenja prihvataju ugovori sa Austrijom, Bugarskom, Ceskom,
Madjarskom, Slovackom, Poljskom i Rusijom). Neki bilateralni ugovori
predvidjaju da jezik zamolnice bude jezik drzave gde se zamolnica sastavlja
(ugovor sa Rumunijom i UK).
Pored dostavljanja medjunarodna pravna pomoc obuhvata i brojne druge procesne radnje,
kao sto su izvodjenje dokaza, informastivno saslusanje stranaka, dostavljenje izvoda o
stanju prava… Sto se tice nacina opstenja i jezika opstenja vazi pravilo kao i za
dostavljanje. Troskove pruzanja pravne pomoci snosi, po pravilu, zamoljena strana,
polazeci od pretpostavke da ce se ti troskovi medjusobno kompenzirati izmedju te dve
drzave. Medjutim, ako je rec o vestacenju, koje iziskuje vece troskove, zamoljena strana
moze da trazi naknadu troskova. Postoje odredjena nacela na kojima se zasniva
medjunarodna pravna pomoc, a tri najvaznija su:
1. Princip suverenosti koji daje povoda pravnoj pomoci i ujedno postavlja njene
okvire. Ovaj princip podrazumeva da je osnovni nacin vodjenja postupka na
teritoriji strane drzave – vodjenje postupka sa oslonom na pravnu pomoc.
2. Princip ravnopravnosti, koji se ostvaruje prvenstveno pomocu uslova
reciprociteta. Upravo kroz taj uslov stvara se i odredjena medjuzavisnost.
3. Princip efikasnosti.
112. LEGALIZACIJA STRANIH JAVNIH ISPRAVA
Isprave se najčešće koriste u parnicnom postupku kada se treba dokazati određena
činjenica.
Prema izdavaču isprave se dele na:
1. javne isprave koju je izdao državni organ u granicama svojih ovlašćenja ili
organizacija sa javnim ovlašćenjima ( njome se dokazuje istinitost onoga što se u njoj
utvrđuje ili određuje);
2. private- izjednačavaju se sa javnom I po zakonu je overena od strane nadležnog
organa.
Legalizacija stranih javnih isprava podrazumeva da u postupku sa elementom
inostranosti, nadležni organi I zainteresovana lica mogu pribavljati javne isprave o
sadržini stranog prava, koja ima istu dokaznu snagu kao I domaća, ako je propisano
overena I ako se u državi porekla isprave priznaje ista dokazna snaga isprava naših
nadležnih organa ( reciprociteta). Legalizacijom (overom) isprave potvrđuje se
verodostojnost potpisa lica koje je ispravu potpisalo I verodostojnost pecata stavljenog na
ispravu.
Legalizacija stranih isprava može biti:
1) unutrasnja ( vrsi se od strane države u kojoj je isprava izdata),
2) medjunarodna ( predstavlja postupak diplomatsko-konzularnih predstavništva
države u kojoj ispravu treba upotrebiti).
Legalizacija se vrši na zakonom propisan način. U našoj zemlji, legalizacija podrazumeva
overu od strane opštinskog suda, nadležnog za područje na kome je sedište izdavaoca
isprave, nakon čega isprava mora proći overu državnog organa uprave za poslove
pravosuđa a zatim I overu potpisa I pečata od strane Mnistarstva inostranih poslova
(odsek za legalizaciju).
Haska konvencija o ukidanju potrebe legalizacije stranih javnih isprava 1961, pod
legalizacijom podrazumeva autenticnost potpisa, pečata I svosjtva organa ( Srbija je
ratifikovala). Cilj konvencije je ukidanje potreba diplomatske ili konzularne legalizacije
stranih javnih isprava država ugovornica. Na javne isprave jeden države članice treba
upotrebiti na teritoriji druge države ugovornice, primenjuje se uprošćeni postuoaj a
jedina formalnost koja se može zahtevati jeste stavljanje potvrde na uspravu u vidu
pečata sa oznakom ,, apostille “ čiji je obrazac potpisan konvencijom od strane organa
koji je izdao ( kod nas apostil stavlja opštinski sud). Sadržina potvrde može glasiti na
službenom jeziku organa koji je izdaje uz obavezu apostila na francuskom jeziku. Apostil
predvidja I Haska konvencija o olakšanju međunarodnog pristupa sudovima.

113. SISTEMI PRIZNANJA I IZVRSENJA STRANIH SUDSKIH ODLUKA

Razlikujemo vise sistema priznanja izvrsenja stranih sudskih odluka, kroz koje se u
razlicitoj meri pruza podrska medjunarodnoj saradnji.
1. Sistem ogranicene kontrole – ovaj sistem je danas najsire prihvacen u svetu, a
prihvata ga i nase pravo. Njegova sustina je u tome sto se omogucuje izvesna kontrola
strane odluke, ne prihvata se akt organa stranog suvereniteta bezuslovno, ali je ta kontrola
ogranicena i sumarna. Preispitivanje se moze vrsiti samo u pogledu taksativno navedenih
pitanja koja su procesnog znacaja. Vazno je reci i to da se u okviru ovog sistema strana
odluka ne moze preinacavati, niti se moze ukinuti i vratiti stranom sudu na ponovno
odlucivanje. Moguca su samo 2 resenja: da se prizna strana odluka, onakva kakva jeste,
ili da se uskrati priznanje.
2. Sistem neogranicene kontrole – slican kao i sistem ogranicene kontrole, s tim
sto, ako je rec o neogranicenoj kontroli, preispitivanje strane odluke se nece zadrzati na
formalnoj strani strane odluke, vec ce se preispitati i kvalitet utvrdjenog cinjenicnog
stanja i primenjeno materijalno pravo. I ovaj sistem stekao je priznanje u nasem sistemu
prava ali samo kada je rec o priznanju statusnih odluka.
3. Sistem revizije – Ovaj sistem dozvoljava da se vrsi preispitivanje inostrane
presude u istoj sirini kao u sisitemu neogranicene kontrole, ali tome se dodaje i
mogucnost da se strana odluka preinaci. Ovaj sistem napusta se u modernism pravima.
Poslednje njegovo znacajno uporiste bilo je u francuskoj praksi pre 40-ak godina.
 4. Sistem prima facie evidens – Prema ovom sistemu pred sudom koji odlucuje o
priznanju vodi se zapravo, u nacelu, nov postupak koji zapocinje tuzbom action rei
iudicati. To znaci da je u tom postupku iskljucen prigovor presudjene stvari. U nekim
zemljama ovaj sistem prakticno se priblizuje sistemu ogranicene kontrole.Medjutim,
granica njihovog razlikovanja je klizava, jer se u nekim zemljama ogranicene kontrole,
npr. Nemacka, postupak vodi kao parnicni i pokrece se tuzbom.
5. Sistem nepriznavanja stranih odluka – Ovaj sistem poznaju ona prava po
kojima se u nacelu, ne mogu priznati ili izvrsiti strane presude, osim ako je to
medjunarodnim ugovorom drugacije predvidjeno (skandinavske zemlje, Rusija,
Moldavija, Uzbekistan, Ukrajina…)

U vezi sa navedenim sistemima, postoje odredjene napomene:

- Ne mogu se sva pozitivnopravna resenja jednostavno, i cisto svrstati u jedan od
pomenutih sistema.
- Kod nas sistem priznanja i izvrsenja je jedinstven, tj. ne postoji jedan sistem za
priznavanje a drugi za izvrsenje stranih sudskih odluka.
- Odredjena napomena postoji i u vezi sa terminom “egzekvatura”. Pod
egzekvaturom strane sudske odluke, najcesce se podrazumeva izvrsenje strane
sudske odluke, ali neretko ovaj izraz se koristi i u smislu priznanja strane odluke.
Pod egzekvaturom se, pre svega, podrazumeva postupak ispitivanja pretpostavki
za davanje dozvole izvrsenja ili priznanja strane odluke.
-Napomena postoji i u vezi termina “izvrsenje”, i termin “priznanje i izvrsenje
strane odluke”. Pod izvsenje se ne podrazumevaju mere izvrsenja (prenidba,
prodaja stvari i sl.), vec proglasenje jedne strane odluke izvrsnom, tj. njeno
upodobljavanje sa domacim izvrsnim naslovom. Tek onda se pristupa njenom
konkretnom izvrsavanju (u smislu prenidbe i sl.).

114. USLOVI ZA PRIZNANJE I IZVRSENJE STRANIH SUDSKIH ODLUKA

Da bi mogla biti priznata i proglasena izvrsnom , strana sudska odluka treba da udovolji
odredjenim uslovima koji navode nasi pozitivni propisi. Uslove koje postavlja ZMPP
dobro su poznati. To su pretpostavke (smetnje), koje se ticu nadleznoosti stranog suda,
pravosnaznosti, prava odbrane, i td. Skor svi uslovi priznanja formulusani su negativno,
tj. formulisani su u formi smetnji priznanja.
1. Medjunarodna nadleznost suda koji je doneo odluku – Ovo je prva
pretpostavka za priznanje strane odluke. Priznanjem stranih odluka ostvaruje se
medjunarodna saradnja, ali istovremeno se pretpostavlja da se vodi racuna i pori
prihvatanju nadleznosti. Na pitanje na koji nacin treba proceniti da li je sud koji je doneo
odluku imao dovolljnu vezu sa spornim odnosom, opste je prihvacen stav da se ova
procena vrsi prema standardiima zemlje u kojoj se trazi priznanje. Ti standardi su zapravo
norme o indirektnoj nadleznosti te drzave. Ne postoji saglasnost o tome kakve treba da su
norme foruma pomocu kojih se ocenjuje nadleznost stranog suda koji je doneo odluku.
Postoji nekoliko tipova resenja. Prema jednoj , najstrozijoj varijanti, strani sud ne moze
da buide nadlezan ukoliko u datom sporu moze da sudi i domaci sud. Ovaj tip resenja nije
nigde u potpunosti prihvacen. Po drugoj varijanti, pravila o direktnoj nadleznosti su
izjednacena sa pravilima o indirektnoj nadleznosti. To je konceept bilateralizacije oi
znaci da ce se priznati nadleznost stranog suda u svim onim slucajevima u kojima je ta
nadleznost bazirana na okolnostima koje opravdavaju i nadleznost domaceg suda. ovaj
pristup bio je prihvacen u nasem ranijem ZPP. Na kraju, prema trecoj varijanti, koja je
najblaza, priznaje se nadleznost stranog suda u svakom slucaju osim ako je strani sud
postupio u sporu za koji je iskljucivo nadlezno domace pravosudje. Na ovo stanoviste
baziran je i ZMPP. Prema nasem ZMPP priznanje strane sudske odluke se moze odbiti sa
pozivom na nenadleznost stranog suda samo u slucajevima u kojima postoji iskljuciva
nadleznost domaceg pravosudja. U bracnim sporovima, iskljuciva nadleznost domaceg
pravosudja nece biti razlog za odbijanje priznanja ako priznanje trazi sam tuzeni ili ako se
ne protivi priznanju.
2. Pravosnaznost odnosno izvrsnost strane sudske odluke – Strana sudska odluka
koja pretenduje da bude priznata kod nas treba da bude pravosnazna, a ako se postavlja i
pitane njenog izvrsenja, onda treba da bude i izvrsna. To je sasvim logicno jer ne bi imalo
nikakvog smisla, priznati odluke koje jos nisu konacne u zemlji svog porekla, protiv
kojih se tamo jos moze uloziti redovni pravni lek.Da li je jedna inostrana odluka
pravosnazna i izvrsna ceni se prema normama zemlje u kojoj je odluka doneta.
Pravosnaznost i izvrsnost se dokazuje potvrdom nadleznog stranog suda koju je duzno da
podnese lice koje trazi priznanje, odnosno izvrsenje.
3. Postovanje prava odbrane – Razlicita procesna prava ne pruzaju iste sanse
strankama prilikom izlaganja svojih stanovista. Princioi i oravila dokaznog postupka,
negde vise, negde manje, oggranicavaju porava stranaka da koriste sva moguca sredstva
da bi izlagale i branile svoja stanovista. Provera postovanja prava odbrane ne znaci
proveru da li je lice protiv kojeg je odluka doneta imalo na raspolaganju one mogucnosti
koje bi imalo prema pravu zemlje priznanja, vec znaci proveru da li je to lice uopste
dobilo sansu da aktivno ucestvuje u postupku. U nasem pravu vladajuce je stanoviste
prema kojem je princip postovanja prava odbrane zapravo element javnog poretka i tak
princip se uspesno moze stititi primenom normi o javnom poretku. Prema ZMPP
nepostovanje prava odbrane moze da dovede do odbijanja priznanja samo po prigovoru
lica protiv kojeg je odluka doneta. Da li je postovano pravo odbrane ceni se krozocenu
ispravnosti dostavljanja. Ako poziv, tuzba ili resenje kojim je zapocet postupak nisu licno
dostavljeni nece se priznati strana odluka, izuzev ako bi to lice prema kome nije uredno
izvrsena dostava ipak ucestvovalo u postupku. Pored ispravnosti dosatvljanja za ocenu je
od znacaja i jos jedan element a to je ostavljanje odvoljno dugog roka za pripremu
odbrane. Duzina tog roka je fakticko pitanje, koje se ad hoc procenjuje. Postavlja se
pitanje koje je lice zasticeno kroz prigovor o nepostovanju prava odbrane. Prema ZMPP
to je lice protiv koga je odluka donesena (a ne recimo tuzeni kao npr. nemacko i
peruansko pravo).
4. Odsustvo pravosnazne domace odluke u istoj stvari – Ne moze se priznati
strana odluka ako u istoj stvari postoji domaca pravosnazna odluka – bez obzira na to koji
je postupak ranije zapocet. Ranije pokrenut postupak u inostranstvu moze, pod
odredjenim uslovima, da dovede do prekida postupka u istoj stvari kod nas. Ali ako je
kod nas u jednoj stvari vec doneta pravosnazna odluka, time se iskljucuje mogucnost da
se u istoj stvari prizna strana odluka. Priznanje strane odluke ne sprecava samo postojanje
domace pravosnazne odluke vec i postojanje vec priznate strane odluke. Ovo je sasvim
logicno, imajuci u vidu da se priznata strana sudska odluka izjednacava sa domacom, te
protivnoku stoji na raspolaganje exepcio rei iudicate. Ovaj razlog za odbijanje priznanja
nije bio navedem u nasim ranijim propisima, ali je teorija i ranije bila na tom stanovistu.
5. Odsustvo ranije zapocetog postupka pred srpskim organom u istoj stvari –
ZMPP predvidja da ce srpski sud zastati sa postupkom priznanja, sve do okoncanja
postupka po tuzbi o istoj stvari izmedju istih stranaka koji je ranije pokrenut pred srpskim
nego pred stranim sudom. Dakle, rec je o litispendenciji u kojoj je postupak ranije
zapoceo kd nas, ali se stani sud pokazao ekspeditivnijim i brze doneo odluku.Sudbina
prekinutog postupka priznanja zavisi od sudbine srpske odluke po tuzbenom zahtevu.
Ako se srpski postupak okonca meritornom odlukom ta odluka odmah postaje res
iudicata. Ako se srpski postupak ne okonca donosenjem meritorne odluke, postupak
priznanja bi se nastavio.
6. Uzajamnost - Da bi se strana odluka priznala treba da postoji uzajamnost. Nasi
sudovi ce priznati i izvrsiti samo odluke koje su poreklom iz zemalja sa kojima u tom
pogledu postoji reciprocitet. Reciprocitet koji se trazi treba da je materijalni prema svojoj
pravnoj sadrzini, jer formalni ne dolazi u obzir prilikom priznanja i izvrsenja stranih
odluka, jer bi to znacilo da se strane odluke izjednacavaju sa domacim. Materijalni
reciprocitet znaci da ce se prema stranim odlukama postupati na nacin na koji se u zemlji
porekla postupa sa nasim sudskim odlukama. Sto se nacina nastanka tice, dovoljan je
fakticki reciprocitet. Naime, nije neophpdno da se uzajamnost garantuje medjunarodnim
ugovorom, ili paralelnim zakonima, vec je dovoljno da se u stranoj drzavi u praksi
priznaju i izvrsavaju nase odluke. Veoma je znacajno sto ZMPP sadzi pravilo da se
reciprocitet pretpostavlja, predvidjajuci da se postojanje uzajamnosti u pogledu priznanja
strane sudske odluke pretpostavlja dok se suprotno ne dokaze. U nasem pozitivnom pravu
pretpostavljeni reciprocitet ne znaci da se sud oslanja samo na dokaze koje prezentira
protivnik predlagaca. Ako postoji sumnja sud moze da uzme u obzir i druge informacije,
a posebno objasnjenje nadleznom ministarstvu. Ako reciprocitet trazimo na relacijama
sudskih odluka uopste, govori se o nedeljivom reciprocitetu. Deljivi reciprocitet znaci da
je on deljiv u smislu da u relacijama sa istom drzavom moze da postoji u pogledu jedne
kategorije odluka a da ne postoji za odluke u drugoj materiji. Koncept deljivog
reciprociteta je u interesu trazioca priznanja. ZMPP navodi i neke slucajeve u kojima se
reciprocitet uopste ne postavlja kao uslov za priznanje stranih odluka a ti izuzeci su:
a) za odluke donete u bracnim sporovima ili sporovima radi utvrdjivanja ili osporavanja
ocinstva ili materinstva,
b) kada priznanje i izvrsenje strane odluke trazi srpski drzavljanin,
c) ako se strana odluka odnosi na licno stanje drzavljanina drzave porekla odluke.
7. Postovanje javnog poretka – Pored uslova koji se ticu proceduralne strane
odluke postoji i jedan uslov koji dopusta izvesno preispitivanje merituma, a to je uslov
postovanja javnog poretka. Priznace se strana odluka i ako je njeno meritorno resenje
drugacije od onog koje nudi nase materijalno pravo. Ali ako je strana odluka suprotna
nasem javnom poretku tolerancije vise ne moze biti te ce se odbiti priznanje i izvrsenje
strane odluke.ZMPP predvidja da se nece primeniti strano pravo ako bi njegovo dejstvo
bilo suprotno Ustavom utvrdjenim osnovama drustvenog uredjenja.

115. POSTUPKA PRIZNANJA I IZVRSENJA STRANIH SUDSKIH ODLUKA

O priznanju stranih odluka kod nas moze odlucivati samo sud a ne i neki drugi organ. O
priznanju odluka sud moze raspravljarti na dva nacina: kao o glavnoj stvari i
prejudicijalno i kao o prethodnom pitanju u drugim sudskim postupcima.
PRIZNANJE KAO PREDMET POSTUPKA – za raspravljanje pitanja priznanja
stranih sudskih odluka, u prvom stepenu, nadlezni su visi ili privredni sudovi. ZMPP
regulise pitanje mesne nadleznosti ali to cini na nacin koji opravdava zakljucak o mesnoj
nadleznosti svakog stvarno nadleznog suda u RS, kome se predlagac obrati sa tvrdnom da
bi na teritoriji tog suda mogao koristiti stranu odluku.Ovo vazi pre svega za deklaratorne
i konstitutivne odluke, a u manjoj meri za kondemnatorne odluke. Postupak se pokrece
zahtrtevom za priznanje a ne zahtevom za priznanje i izvrsenje. Postupak se okoncava
resenjem o priznanju, a ne resenjem o priznanju i izvrsenju. Postupak se pokrece po
nacelu dispozitivnosti a za njegovo pokretanje ovlascene su stranke iz postupka pred
stranim sudom. Jasno je, da predlagac mora imati pravni interes, posto je odluka o
priznanju deklaratorne prirode. Samim tim, postavlja se pitanje moze li postupak
priznanja pokrenuti poverilac iz kondemnatorne odluke kojoj je paricioni rok istekao.
ZMPP to ne regulise. Ukoliko se protivnik predlagaca ne odazove pozivu, postupak ce se
nastaviti. Resenje o priznanju deluje erga omnes i mora biti obrazlozeno. Protiv njega
nezadovoljna strana moze uloziti zalbu, i onjoj odlucuje sud viseg stepena.
PRIZNANJE KAO PRETHODNO PITANJE – Ako je o priznanju strane odluke
resavano kao o glavnoj stvari odluka suda obavezuje sve druge organe. Ako to nije slucaj,
svaki sud moze o priznanju resavati kao o prethodnom pitanju, sa dejstvom samo za taj
postupak. Iz ovoga sledi da ova solucija ne iskljucuje mogucnost naknadnog podnosenja
zahteva, za priznanje strane sudske odluke, kao glavne stvari u vanparnicnom postupku.
Ovo je moguce stoga sto odluka o prethodnom pitanju ne ulazi u izreku resenja o glavnoj
stvari i nije obuhvacena pravnom snagom. Kao i o prethodnom pitanju, o priznanju se,
zavisno od glavne stvari, moze raspravljati u parnicnom ili vanparnicnom postupku.

117. PITANJE IMUNITETA

Posmatrajuci razvoj medjunarodnog gradjanskog procesnog prava ucljiva je tendencija

izjednacavanja stranih i domacih sudova. Razlika koja jos postoji, kao sto je cautio
iudicatum solvi i besplatna sudska pomoc, postaje sve vise zanemarljiva. Postoje i
odstupanja u drugom pravcu. Odredjene kategorije stranih lica imaju privilegije u
postupku pred domacim orgsnima, u smislu da ostaju van domasaja domace nadleznosti i
postupka pred domacim pravosudjem. Na odredjenom prostoru obziri medjunarodnog
javnog prava dobijaju primat pred logikom privatno pravnih odnosa i sporova te neki
subjekti koji imaju specijalni polozaj uzivaju imunitet.Svrha tog imuniteta je
obezbedjivanje obavljanja funkcija i manevarskog prostora koje priznaje medjunarodno
javno pravo, a njegova posledica na terenu medjunarodnog privatnog prava je izuzece od
sudske nadleznosti i od izvrsenja. Krug lica koja uzivaju imunitet, kao i granice tog
imuniteta, odredjuje medjunarodno javno pravo.
IMUNITET DIPLOMATSKIH I KONZULARNIH PREDSTAVNIKA I
MEDJUNARODNIH ORGANIZACIJA – Pravila o imunitetu diplomatskih i konzularnih
predstavnika kao i medjunarodnih organizacija postavljena su pravilima medjunarodnog
obicajnog prava i pravilima multilateralnih medjunarodnih konvencija. Ovi subjekti
uzivaju, u interesu nesmetanog obavljanja svojih funkcija, veoma sirok jurisdikcioni
imunitet, kako od krivicnog tako i od gradjanskog sudstva. U pogledu imuniteta
diplomatskih i konzularnih predstavnika osnovni izvor su dve becke konvencije: Becka
konvencija o diplomatskim odnosima i Becka konvencija o konzularnim odnosim. Oni
uzivaju imunite u onim drzavama u kojima su akreditovani, tj. u drzavi prijema misije ,
sto podrazumeva da oni nisu izuzeti od sudstva u svojoj drzavi. U drzavi u kojoj su
akreditovani imaju skoro apsolutni imunitet koji podrazumeva da ne mogu biti tuzeni
pred sudovima drzave akreditacije (ni po osnovu akata koje preduzimaju u obavljanju
funkcije ni po osnovu akata koje preduzimaju u licnom svojstvu). Njihov imunitet se
prostire i na izuzece od mera izvrsenja. Jedino odricanje od imuniteta omogucuje voljenje
postupka i preduzimanje mera izvrsenja protiv njih. Diplomatski agenti uzivaju imunitet
od gradjanskog sudstva kako u pogledu sluzbenih tako i privatnih akata, osim u 3 slucaja:
- ako je rec o stvarnopravnoj tuzbi koja se odnosi na privatne nepokretnosti koje
se nalaze na teritoriji drzave prijema,
- ako je rec o nasledju u kojem se diplomatski agent pojavljuje kao izvrsilac
testamenta, upravitelj zaostavstine, naslednik,
- ako je rec o profesionalnoj ili trogovackoj delatnosti koju diplomatski agent
obavlja u drzavi u kojoj je akreditovan a van svojih sluzbenih funkcija.
Imunitet uzivaju i clanovi porodice diplomatskog agenta, ako nisu drzavljani drzave u
kojoj je diplomatski agent akreditovan. Clanovi administrativnog, tehnickog i posluznog
osoblja uzivaju imunitet samo u vezi sa radnjama i poslovima preduzetih u okviru svojih
sluzbenih funkcija i pod uslovom da nisu drzavljani drzave akreditacije, niti imaju
domicil u toj drzavi.
Imunitet konzularnih funkcionera i sluzbenika je uze postavljen. Oni imaju imunitet samo
u vezi sa obavljanjem konzularnih funkcija. Oni nece uzivati imunitet ako rec o :
- postupku pokrenutom na osnovu ugovora koji je konzulazni funkcioner ili
sluzbenik zakljucio, a nije postupio izricito ni precutno kao punomocnik drzave
koja ga je imenovala,
- postupku koji je pokrenulo trece lice za stetu nastalu iz nezgodekoju je u drzavi
prijema prouzrokovao brod, vazduhoplov ili vozilo,
- postupku u vezi sa privatnim zanimanjem.
Sto se medjunarodnih organizacija i njihovih predstavnika pravila imuniteta su slicna.
Najvazniji izvori tih prava su Konvencija o privilegijama i imunitetima UN…????

118. POJAM I VRSTE MEDJUNARODNIH TRGOVINSKIH ARBITRAZA

Arbitraze su nedrzavne institucije za resavanje sporova koji sui m poverile same stranke.
One su poznate iz najranijih vremena i zapravo prethode sudovima. Arbitraza ima
odredjene prednosti kao i nedostatke u odnosu na drzavno pravosudje. Ona moze znatno
vise da se prilagodi osobenostnima pojedinih slucajeva nego sto su to u stanju sudovi cija
se organizaciona struktura i pravila postupanja postavljaju cvrsto unapred sa neodredjeni
broj veoma razlicitih slucajeva. Postupak pred arbitrazom je mnogo manje formalan ii
ma uslova da bude brz i pruzi sire mogucnosti za trazenje kompromisnog resenja.
Arbitraze mogu da odlucuju samo u sporovima u kojima bi volja samih stranaka mogla
da zameni presudu ako bi se stranke poravnale. One ne mogu da odlucuju u onim
stvarima za koje je neposredno i intenzivnije zainteresovano drustvo kao celina, u kojima
se moraju primenitiimperativne norme bez obzira na to sta stranke zele
(npr.spoljnotrgovinske arbitraze ne mogu da odlucuju o uvoznim i izvoznim dozvolama).
Kada su u pitanju negativne strane kao naznacajnije navodi se mogucnost zloupotrebe,
nametanja nepravicnih resenja ekonomski slabije strane. Eventualne greske se ne mogu
ispraviti zalbom. Ipak, pozitivne osobine imaju prevagu.
Postoje dve osnovne vrste spoljnotrgovinskih arbitraza:
1. Ad hoc arbitraze – stvaraju stranke za resenje jednog slucaja imenujuci obicno
jednog ili troje arbitrara. To mogu biti pravnici, strucnjaci za spoljnu trgovinu i
eksperti za neka tehnicka pitanja. Imenovani arbitrari sastaju se na mesto koje
stranke odrede, ili koje su sami odredili, kako bi vodili postupak na nacin koji su
odredile stranke ili oni sami. To znaci da ce od dogovora stranaka ili dogovora
izabranih arbitrara zavisiti proceduralna pravila i tehnicki detalji. Nakon
donosenja odluke arbitraza prestaje da postoji i pravno i organizaciono.
2. Stalna (insitucionalna) arbitraza – je ona koja ima stalnu organizacionu
strukturu, tehnicke uslove i pravila postupka. Nadleznost ovih arbitraza takodje se
uspostavlja voljom stranaka. Ipak, organizaciono one postoje i pre i nakon
donosenja odluke za sta sui h ovlastile stranke. Ove abritraze najcesce organizuju
privredne komore.
U novije vreme zapaza se tendencija institucionalizacije ad hoc arbitraze. To se postize
na taj nacin sto ugledna udruzenja i organizacije formmulisu model – pravila o ustrojstvu
i pravilima postupka arbitraze, koja stoji na raspolaganju strankama. Posebno su znacajna
model – pravila UNCITRAL – a, koja su postala siroko prihvacena, i koja danas
predstavljaju tipican okvir ad hoc arbitraze.
Institucionalne arbitraze mozemo podeliti u 2 grupe:
a) Zatvorene – su one arbitraze koje resavaju samo sporove u kojima se kao jedna
strana javlja clanica organizacije, udruzenja koje je osnovalo institucionalnu
arbitrazu. Njih najcesce osnivaju trgovacka udruzenja, banke, berze, privredne
komore.
b) Otvorene – su one kojima se mogu obratiti dve stranke od kojih nijedna nije
clanica organizacije ili udruzenja prei kojem postoji arbitraza. Najveci broj
institucionalnih arbitraza su otvorenog tipa.

Pored spoljnotrgovinskih arbitraza, cesta je pojava u medjunarodnoj praksi da stranke

iznose sporna pitanja pred ustanovu ili ad hoc telo koje je samo slicno arbitrazi. Tako
posotje “prave” arbitrazne ustanove koje donose odluke podobne za prinudno izvrsenje
(npr. Arbitrazni sud za pamuk u Avru, Francuska). Od znacaja su i razne ustanove za
koncilijaciju i medijaciju.

119. NADLEZNOST MEDJUNARODNIH TRGOVINSKIH ARBITRAZA

POJAM I VRSTE ARBITRAZNI SPORAZUMA - Medjunarodne trgovinske

arbitraze mogu da budu nadlezne za resavanje jednog spora samo na osnovu sporazuma
stranaka. Arbitrazni sporazumi dobili su izuzetno cvrst oslonac u clanu II Njujorske
konvencije, koji predvidja kljucne obaveze sudova svih potpisnica konvencije. Ako bi se
jedna stranka obratila sudu iako postoji arbitrazni sporazum, sud ce po zahtevu jedne od
stranaka uputiti stranke na srbitrazu – izuzev ako bi sud utvrdio da je arbitrazni sporazum
nistav ili nepodoban za primenu. To znaci da se zakljucivanjem valjanog arbitraznog
sporazuma zaista obezbedjuje arbitrazno resavanje sporova, jer su sudovi svuda u svetu
obavezni da daju primat arbitraznom sporazummu.Razlikujemo dvr vrste arbitraznih
sporazuma: kompromis i kompromisorna klauzula. Komporomis je sporazum stranaka da
podvrgu arbitrazi jedan spor koji je vec nastao. To je jedan pismeni sporazum nezavisan
od osnovnog pravnog posla medju strankama. Kompromisorna klauzula je deo glavnog
ugovora koji se zakljucuje medju strankama. Na osnovu nje, stranke se sporazumevaju da
sve buduce sporove iz datog ugovora podvrgnu arbitrazi.
AUTONOMIJA ARBITRAZNOG SPORAZUMA I PRINCIP “KOMPETENZ -
KOMPETENZ” – U savremenoj teoriji se smatra da arbitrazna klauzula pretstavlja jednu
posebnu pravnu celinu cija je pravna sudbina nezavisna od sudbine glavnog ugovora.
Eventualna nistavost glavnog ugovora ne pogadja automatski arbitraznu klauzulu.
Autonomija arbitraznih sporazuma (odvojivost , separabilitet) je nacesce spas za
arbitraznu klauzulu, jer omogucuje arbitrazno odlucivanje i u slucaju kada je glavni
ugovor nepunovazan. Ako prihvatimo princip da glavni ugovor i arbitrazna klauzula
mogu da imaju razlicite sudbine, postoji mogucnost i to da glavni ugovor bude
punovazan a da arbitrazna klauzula bude nevazeca. Sa principom autonomije povezan je i
princip “kompetenz - kompetenz”, (kompetencija za kompetenciju), cija je sustina u tome
da su arbitri kompetentni da sam i odluce o svojoj kompetentnosti (nadleznosti). Posto je
ovaj princip danas siroko prihvacen, arbitri mogu sami da odluce da li je osporeni
arbitrarni sporazum punovazan ili ne.
USLOVI ZA PUNOVAZNOST ARBITRAZNIH SPORAZUMA –
1. Da je rec o medjunarodnoj arbitrazi. Potrebno je da je rec o sporu iz
medjunarodnih poslovnih odnosa, a to su odnosi u kojima stranke u vreme
zakljucenja arbitraznog sporazuma imaju sediste u raznim drzava.
2. Uslov arbitrabiliteta. Njegova je sustina u tome da je arbitraza samostalan
nedrzavni nacin resavanja sporova.
3. Ne moze se zakljuciti punovazni arbitrazni sporazum ako je rec o sporu za koji
je predvidjena iskljuciva nadleznost naseg pravosudja.
4. Odredjivanje broja arbitrara nije uslov punovaznosti arbitraznog sporazuma, jer
ako stranke to propuste, arbitri ce se odrediti prema pravilniku stalne arbitraze ili
propisima merodavnog prava. Vazno je da je broj arbitrara neparan.
5. Pismena forma je pretpostavka za punovaznost srbitraznog sporazuma.
6. Domasaj arbitraznog sporazuma. Arbitrazni sporazum ne zamenjuje sudsku
nadleznost u svim sporovima medju strankama, vec samo u onim koji su unutar
domasaja konkretnog arbitraznog sporazuma.

120. IZVORI NORMI MEDJUNARODNOG ARBITRAZNOG PRAVA

Arbitrazno resavanje sporova tezi tome da, sa jedne strane, stvori jedan fleksibilan
mehanizam koji bi se u dobroj meri oslobodio strogosti nacionalnih procesnih prava a da
se istovremeno zadrzi mogucnost i prava na sudsku intervenciju ako mehanizam koji su
kreirale stranke ne bi doneo rezulat. Arbitrazni postupak uredjuju sledece norme:
1. Autonomija volje stranaka – Stranacka autonomija svakako je differentia
specifica arbitraznog resavanja sporova. Stranke su slobodne da odrede ko ce,
gde, i kako ce da im resi spor. Sloboda stranaka da odrede mehanizam je izuzetno
 siroka, ali ipak ima neke gdanice u nacionalno procesnim normama i
medjunarodnim sporazumima.
2 Institucionalna pravila nedrzavnog poretka – Stranke nece, gotovo nikada, same
da formuulisu citav proceduralni okvir odlucivanja. Zbog toga stranke se
oslanjaju na postojece vec izgradjene modele, eventualno dodajuci ili
modifikujuci neke elemente. Ako se stranke opredel za ad hoc arbitrazu,
institucionalna pravila ne mogu pruziti oslonac ali su od pomoci model – pravila.
Od posebnog su znacaja arbitrazna pravila UNCITRAL (komisija UN za
medjunarodno trgovacko pravo), koja pretstavljaju otvoreni model i primenice se
ako ih stranke private. Arbitraza moze iskljuciti nadleznost i kada je ona
ugovorena, ako arbitrazni ugovor sadrzi odredbe koje nisu u skladu sa
nadleznostima Arbitraze i nacelima Arbitraze, odnosno ako su zahtevi i postupci
od obe strane u toku postupka takvi da onemogucavaju normalno odvijanje
arbitraznih postupaka.
3. Drzavne procesne norme – One postavljaju odredjene granice stranackoj i
institucionalnoj samoregulativi, a pored toga pokrivaju i neka pitanja do kojih
samoregulativa ne dostize. Ove norme su nezaobilazne, i kada je rec o priznanju i
izvrsenju stranih odluka, o ponistaju domacih odluka, imenovanju arbitara. RS je
2006.godine donela Zakon o arbitrazi, kojim su stavljene van snage odredbe
ZMPP i ZPP.
4. Medjunarodni sporazumi – Medjunarodne trgovinske arbitraze ne bi mogle da
budu uspesne bez medjunarodnih sporazuma koji obezbedjuju da se arbitrazni
postupak i njegov rezultat (odluka) priznaju i van granica odredjene zemlje. Jedan
od najvazznijih medjunarodnih sporazuma je svakako Njujorska konvencija o
priznanju i izvrsenju stranih arbitraznih odluka. Vazna je i Vasingtonska
konvencija o resavanju investicionih sporazuma izmedju drzava i drzavljana
drugih drzava. Od znacaja je Evropska konvencija o medjunarodnoj trgovinskoj
arbitrazi, kao i Zenevski porotokol o arbitraznim klauzulama.
5. Pitanje hijerarhije raznih normi – Odnos pojedinih izvora normi je slozen. Sa
jedne strane, nagodbe samih stranaka i institucionalna pravila ne mogu biti u
suprotnosti sa imperatiivnim normama nacionalnih prava i medjunarodnih
sporazuma. Sa druge strane u skladu sa principom da je arbitrazno resavanje spora
izbor i kreacija stranaka, nece ostati valjana odluka koja se donosi na nacin koji se
kosi sa dogovorom stranaka. Arbitrazni sporazumi, postupci, pa i arbitrazna
prava, sve vise su standardizovani. Nas ZOA predvidja da postupak koji nije u
saglasnosti sa sporazumom stranaka, ne pretstavlja razlog za ponistaj, ako je u
datom slucaju sporazum stranaka u suprotnosti sa imperativnim normama Srbije.

121. POSTUPAK PRED MEDJUNARODNIM TRGOVINSKIM ARBITRAZAMA

O postupku spoljnotrgovinskih arbitraza uopste ne bi se moglo govoriti, a ne moze biti

reci ni o jedinstvenim pravilima postupanja arbitraza unutar jedne drzave, jer na postupak
u svakom slucaju bitno uticu same stranke ili arbitrari. Posebno je tesko izvesti neke
opste zakljucke o postupku ad hoc arbitraza, jer one nemaju unnapred formiranu
porceduralnu zaledjinu. Postojeca model – pravila, a posebno model – pravila
UNCITRAL – a pruzaju znacajnu pomoc pri organizovanju postupka pred arbitrazama ad
hoc. Ugovaranjem primene model – pravila, postupak pred ad hoc arbitrazama vodice se
priblizno u istim proceduralnim okvirima, kao i postupak pred nekom institucionalnom
arbitraznom.
Institucionalne aribitraze vode postupak, pre sveg ana osnovu svojih pravinlnika. Tek ako
pravilnici ne bi imali resenje za neko konkretno pitanje, dolazi u obzir primena nekih
drugih normi. Pravilnici intitucionalnih arbitraza predvidjaju uglavnom 3 nacina dopune
svojih normi:
- Supsidijarne procesne norme mogu da pdrede same stranke,
- Moze se prepustiti arbitrima da odrede pravila postupka,
- Mogu se primeniti pravila parnicnog postupka – obicno drzave u kojoj se vodi
arbitrazni postupak.
Poslednje resenje nije celishodno jer norme u parnicnom postupku pojedinih drzava nisu
prilagodjene osobenostima arbitraznog postupka, ili sadrze norme koje su neprimenljive.
Jedan od veoma specificnih i slozenih proceduralnih problema koji se javljaju u
arbitraznom odlucivanju je problem izbora arbitara u slucaju da to ne ucine stranke. Ako
je rec o 3 arbitra, sto je najcesce, stranke se obicno dogovore da svaka sreana imenuje po
jednog, a da izabrani arbitri postignu sporazum o trecem, koji nacesce postaje predsednik
veca. To je jedan korektan mehanizam koji vodi racuna o ravnopravnosti stranaka, ali
nije uvek efikasan. Jedna stranka moze relativno lako da osujeti njegovo dejstvo, ako
jednostavno ne imenuje svog arbitrara. Do ozbiljnih teskoca moze doci i u fazi
konstituisanja arbitraznog veza - ako se dva arbitra odredjena od stranaka ne mogu
sloziti oko treceg. U takvim ili slicnim situacijama institucionalne arbitraze, mogu da
nadomeste pasivnost stranaka i odrede treceg arbitra. Pravilnici institucionalnih arbitraza
predvidjaju mehanizme za resavanje ovog problema. Situacija je teza ako je u pitanju ad
hoc arbitraza, jer tada ne postoji kompetentna institucija koja bi mogla sama da odredi
arbitre. Prema model – pravilima UNCITRAL – a, organ imenovanja ce odrediti same
stranke, a ako to one ne ucine na scenu stupa generalni sekretar Stalnog arbitraznog suda
u Hagu. Generalni sekretar nece sam da imenuje arbiter al ice odrediti organ imenovanja.
Nakon sto je konstituisano, arbitraza vodi postupak prevashodno prema pravilniku koji su
izabrale stranke. Relevantne su i konkretne institucije stranaka, te minimalne procesne
garancije koje postavlja lex arbitri.

122. POSTUPAK PRED NASOM SPOLJNOTRGOVINSKOM ARBITRAZOM

Spoljnotrgovinska arbitraza (STA), pri Privrednoj komori Srbije je institucionalna

arbitraza. STA ima svoj pravilnik i nastavlja tradicije Spoljnotrgovinske arbitraze pri
Privrednoj komori Jugoslavije. Prvi pravilnik je donela Trgovinska komora FNRJ, 1947.
godine koji je zamenjen pravilnikom koji je donela Savezna spoljnotrgovinska komora
1958.godine, a koji je modifikovala Savezna privredna komora 1967.godine. Potom, je na
snazi bio Pravilnik koji je donela Privredna komora Jugosllavije 1997.god. Danas je na
snazi Pravilnik koji je nastao izmenama i dopunama Pravilnika iz 1997.god. i te izmene
usvojila je Privredna komora Srbije 2004.dogine.
U slucaju da pravilnik ne sadrzi odgovarajuce odredbe za resenje nekog pitanja,
primenice se pravila koja same stranke postave, a ako to nisu ucinile onda odredbe ZPP.
Stranke ne mogu sa postave takva pravila koja su nespojiva sa principima na kojima
funkcionise STA. Ako ipak to ucine, STA nece prihvatiti da resi spor. Pravilnik STA
izricito predvidja mogucnost da se postupak vodi prema model – pravilima UNCITRAL
–a, sto dokazuje visoke ocene koju ova model – pravila imaju kod nas. Moze se istaci da
je postupak pred STA fleksibilan i uproscen radi efikasnosti. Predsednik veca moze biti
samo arbitar koji se nalazi na listi.

123. PRIMENA MATERIJALNOG PRAVA PRED MEDJUNARODNIM

TRGOVINSKIM ARBITRAZAMA

Odredjivanje merodavnih materijalnih pravila, na osnovu kojih medjunarodne trgovinske

arbitraze, resavaju sporove spada medju veoma slozene probleme. S tim u vezi izdvajaju
se najznacajniji tipovi resenja problema odredjivanja merodavnih pravila.
1. Prvi nacin se ne razlikuje od postupka odredjivanja merodavnog prava pred
sudovima. Polazi se od kolizionih normi jednog nacionalnog prava (obicno drzave
u kojoj arbitraza zaseda), te se primenjuje materijalno pravo one drzave na koju te
kolizione norme ukazuju.
2. Karakteristika drugog tipa resenja su nenacionalne kolizione norme kao
polazna tacka, kolizione norme koje nisu uzete iz medjunarodnog privatnog prava
odredjene drzave. Ovo resenje ima prilican broj pristalica u doktrini, i prihvaceno
je u znacajnom broju medjunarodnih sporazuma. Njega predvidja i Evropska
konvencija o medjunarodnoj trgovinskoj arbitrazi, koju smo i mi ratifikovali. Ovaj
tip odrazumeva da se ne polazi od kolizionih normi jedne drzave vec kolizionu
normu odredjuju sami arbitri.
3. Ovaj tip resenja karakterise jos potpuniji raskid sa normama pojedinih drzava.
Sa oslonom na nedrzavni karakter arbitraze, javlja se i odlucivanje bez oslona na
neko materijalno pravo. Javlja se resenje spora na osnovu opstih principa,
pravicnosti, ex aequo et bono, javlja se odlucivanje za koje je najprihvatljiviji
francuski naziv amiable composition.
4. Odlucivanje putem oslona na autonomno pravo medjunarodne trgovine ili novi
lex mercetoria, takodje tezi ka emancipaciji od nacionalnih prava, ali se pri tom
stvara jedna alternative nacionalnim, obligacionim i privrednim pravima.
Medjunarodne konvencije, jednoobrazni zakoni, medjunarodni obicaji, opsti
uslovi, samoregulativni ugovori, sadrze neuporedivo razredjenija pravila od ppstih
principa i pravicnosti. Oseca se tendencija institucionalizacije ovih pravila, a u
njihovoj sistematizaciji i razradi sve vecu ulogu igraju OUN i njegovi razni
specijalizovani organi, pre svega UNCITRAL i regionalne ekonomske komisije.
Kao moguce anacionalno merodavno pravo javljaju se principi UNIDROID za
medjunarodne trgovinske ugovore.
5. U znacajnom broju odluga arbitri koriste istovremeno vise metoda u
obrazlaganju meritornog resenja.Cesto se pored pozivanja na jedno nacionalno
supstancijalno pravo, pozivaju i na norme lex mercatori, ili principe UNIDROID,
eventualno i na norme drugog prava koje dolazi u obzir da bude merodavno.

124. UTVRDJIVANJE POREKLA ARBITRAZNE ODLUKE

Tradicionalno su se razlikovala 2 osnovna tipa povezanosti izmedju arbitraza jednog
pravnog poretka , tj. dva osnovna kriterijuma za odredjivanje porekla arbitrazne odluke.
Kao merilo isticali su se personalni i teritorijalni kriterijumi.
1 Shvatanja o odlucujucem znacaju personalne veze su manje zastupljena u teoriji
i bez veceg odjeka u praksi. Jedan od glavnih zastupnika ovog kriterijuma bio je
Demanz, koji smatra da su odlucujuci kriterijumi vezivanja drzavljanstvo, i
domicil arbitara odnosno, predsednika veca ako su arbitri razlicite nacionalnosti.
Prema drugom, takodje personalno shvatanju kljucna veza za odredjivanje porekla
arbitrazne odluke jeste drzavljanstvo ili domicil stranaka.
2. Pokusaji lokalizacije arbitraze pomocu elemenata teritorijalne povezanosti uvek
sui male vise pristalica, i od veceg su uticaja na razvoj prakse. Jedan od
najizgradjenijih kriterijuma teritorijalne lokalizacije arbitraze, jeste princip
vezivanja arbitraze za sediste arbitraze. Po drugom, takodje teritorijalnom
shvatanju, poreklo arbitrazne odluke, odredjuje se prema mestu donosenja odluke.
Prema model – zakonu UNCITRAL – a, smatra se da je arbitrazna odluka doneta
u mestu koje je naznaceno u samoj odluci.
3. Pored 2 osnovna pristupa, poznati su jos neki nacini lokalizacije arbitrazne
odluke. U tom smislu spominje se shvatanje o lokalizaciji arbitrazne odluke
pomocu zakona arbitraze, tj. zakona koim su stranke podvrgle arbitrazni proces.
Javlja se i shvatanje da je odlucujuca okolnost promenjeno procesno pravo.

Prema nasem ZOA, stranim se smatraju dve kategorije arbitraznih odluka:

- Odluke koje su donete van teritorije RS,
- Odluke koje su donete na teritoriji RS, ali pri cijem donosenju je primenjeno
pravo strane drzave.

125. PRIZNANJE I IZVRSENJE STRANIH ARBITRAZNIH ODLUKA

(unutrasnji medjunarodni izvori)

Problem izvrsenja arbitraznih odluka je potenciran time sto arbitraze nisu neposredno
vezane za drzavni aparat, koji se javlja kao aparat za prinudno izvrsenje onih odlukakoje
se ne izvrsavaju dobrovoljno. Ipak, procenat dobrovoljnog izvrsenja arbitraznih odluka je
dosta visok. U nasem pravu norme o priznanju i izvrsenju sudskih odluka postavljene su
u ZOA. Sto se tice uslova koji su neophpdni za priznanje i izvrsenje stranih arbitraznih
odluka, ZOA je prihvatio principe Njujorske konvencije, i priznaje 2 kategorije razloga iz
kojih se moze odbiti priznanje strane arbitrazne odluke :
1. razlozi koji se mogu uzeti u obzir samo ako ih stranka iskaze i dokaze. –
*Potrebno je da je arbitraza koja je donela odluku bila nadlezna. Ako su stranke
podvrgle arbitrazni sporazum pravu neke druge drzave, potrebno je da budu
ispunjeni uslovi za punovaznost arbitraznog sporazuma prema tom pravu, a ako
stranke nisu izabrale merodavno pravo, punovaznost arbitraznog sporazuma ce se
ceniti prema pravu zemlje u kojoj je odluka odneta. *Postovanje prava odbrane je
uslov koji se javlja kako u egzekvaturi sudskih, tako i u egzekvaturi arbitraznih
odluka. *Kada arbitri prekorace svoja ovlascenja, zamislive su dve situacije –
odbijanje egzekvature ili priznanje i izvrsenje dela odluke. Nas zakonodavac je
usvojio fleksibilnije resenje, a to je da ce se u tom slucaju priznati odluka u onom
 delu u kojem nema prekoracenja. *Priznanje se moze uskratiti i ako je u pogledu
arbitraznog postupka ili sastava arbitraze povredjena odredba arbitraznog
sporaazuma. *Arbitrazna odluka je konacna cim je doneta, te razlog za odbijanje
egzekvature moze biti samo onaj ponistaj koji je izvrsen ili u zemlji u kojoj je
doluka doneta , ili u zemlji po cijem je pravu odluuka doneta.
2. razlozi koje sud uzima u obzir i ceni po sluzbenoj duznosti. – *Odbice se
priznanje i izvrsenje ako predmet spora nije arbitralan. *Nece se priznati strana
arbitrazna odluka koja bi bila protivna javnom poretku.
Sto se samog postupka tice, to je poseban postupak koji se zavrsava resenjem kojim se
priznaje i izvrsenje odobrava, ili se pak, odbija. Pored toga, o priznanju se moze doneti
odluka kao o prethodnom pitanju u izvrsnom postupku. Mesno je nadlezzan za davanje
egzekvature sud na cijem podrucju treba sprovesti postupak priznanja, odnosno izvrsenja.
Pravila o stvarnoj nadleznosti postavljaju republicki propisi.
ZOA precizira i koja dokumenta treba da podnese stranka koja trazi priznanje i izvrsenje
strane arbitrazne odluke:
- izvorna odluka ili njen overen prepis,
- izvorni ugovor o arbitrazi ili njegov overen prepis
Ako dokumenta nisu na jeziku koji su u sluzbenoj upotrebi pred sudom egzekvature,
stranka mora da podnese i overen prevod.
Sto se multilateralnih sporazuma o priznanju i izvrsenju stranih arbitraznih odluka,
najbitnije su Zenevska konvencija o izvrsenju arbitraznih odluka i Njujorska konvencija o
priznanju i izvrsenju stranih arbitraznih odluka., kao i jos dva sporazuma koja su
relevantna za ovu materiju – Zenevski protocol o arbitraznim klauzulama i Evropska
konvencija o medjunarodnoj trgovinskoj arbitrazi.
ZOA sledi Njujorske konvencije.

126. PONISTAJ DOMACE ARBITRAZNE ODLUKE

Tuzba za ponistaj je drugo moguce pravno sredstvo protiv arbitraznih odluka. U Model –
zakonu, razlozi iz kojih se moze izreci ponistaj su oni isti iz kojih se, prema Njujorskoj
konvenciji, moze odbiti priznanje. U Srbiji dejstvo domace arbitrazne odluke nije
uslovljeno nikakvom sudskom proverom ex officio, ali postoji mogucnost da se domaca
arbitrazna odluka napada tuzbom za ponistaj. Takva tuzba se moze podneti sudu u roku
od tri meseca od dana prijema arbitrazne odluke.. Ako dodje do ispravke, tumacenja, ili
dopune odluke, rok pocinje da tece od dana kada je modifikovana odluka dostavljena.
Razlozi za ponistaj su slicni razlozima za odbijanje, i to su:
1. razlozi koje ce sud uzeti u obzir samo po inicijativu strane koja trazi ponistaj.
* Ako arbitrazni sporazum nije punovazan prema pravu koje su odredile stranke.
* Ako je stranka koja trazi ponistaj bila onemogucena da iznese svoje stavove.
*Prekoracenje ovlascenja arbitara je takodje razlog za ponistaj.
*Ako je u pogledu arbitraznog postupka ili sastava arbitraze povredjena odredva
arbitraznog sporazuma, odnosno odredba pravila arbitrazne institiucije.
*Ako se zasniva na laznom iskazu svedoka ili vestaka, ili se zasniva na
falsifikovanoj ispravi, odnosno ako je do odluke doslo usled krivicnog dela
arbitara ili stranke.
2. razlozi koje sud ceni ex officio.
 *Arbitralnost.
*Povreda javnog poretka Srbije.
Postavilo se pitanje da li arbitrazni sporazum ostaje na snazi nakon sto bi odluka bila
ponistena, tj.da li dejstvo arbitraznog sporazuma prestaje nakon sto se donese bilo kakva
odluka, ili nakon sto se donese punovazna arbitrazna odluka. ZOA se opredelio za resenje
po kojem sporazum i dalje vazi nakon ponistene odluke, tj. stranke mogu ponovo da se
obrate arbitrazi. Od ovog pravila postoji izuzetak, a to je slucaj kada stranke u svom
arbitraznom sporazumu odrede i imena arbitara – sto je veoma retko.