VISOKA MEDICINSKA ŠKOLA "MILUTIN MILANKOVIĆ"

BEOGRAD

PREDMET: PSIHIJATRIJA

TEMA: ANKSIOZNI POREMEĆAJI

Profesor: Student:

Dr. Med. Tanja Ilaković Violeta Velimirović

Ass. Biljana Martinovic

Beograd, godina 2022.

 SADRŽAJ

1.UVOD...........................................................................................................................................3

2. GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ................................................................4

2.1 ETIOLOGIJA GENERALIZOVANOG ANKSIOZNOG POREMEĆAJA....................6

2.2 RAZVOJNA PERSPEKTIVA I PSIHOSOCIJALNI FAKTORI....................................7

3. Psihoterapija anksioznih poremećaja.....................................................................................10

4. POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ (PTSP)......................................................11

5. ZAKLJUČAK........................................................................................................................13

6. LITERATURA.......................................................................................................................14

2
 1.UVOD

Anksiozni poremećaji su kompleksni poremećaji i teško ih je precizno konceptualizovati, s

obzirom na to da svaki od njih može imati drugačije oblike i različite manifestacije simptoma,
koji se kreću od prisustva intruzivnih, nekontrolabilnih, negativnih misli, pa sve do naglih
padova krvnog pritiska (Barlow, Pincus, Heinrichs, & Choate, 2003). Opreznost u odnosu na
preteće aspekte vlastitog okruženja je istovremeno i protektivna i neprijatna dispozicija. Kod
ljudi, osećaj ovakve opreznosti predstavlja anksioznost, koja je najčešće praćena karakterističnim
odgovorima autonomnog nervnog sistema i odbrambenim ponašanjem (Gordon & Hen, 2004).
Iako doživljaj anksioznosti ima bazično protektivnu funkciju, prekomeran nivo anksioznosti
dovodi do difunkcionalnosti u svakodnevnom životu, pa su pojedinci koji pate od nekog
anksioznog poremećaja često blokirani velikim brojem emocionalnih i fizičkih poteškoća
(Gordon & Hen, 2004). Iako je kategorija anksioznih poremećaja veoma široka, ona bazično
podrazumeva prisustvo dve emocije koje se nalaze u osnovi svih anksioznih poremećaja: straha i
anksioznosti (Barolow et al., 2003).

Iako su povezane na fundamentalnom nivou, danas je veoma dobro poznato da su

anksioznost i strah distinktne emocije, kao i da je osećanje anksioznosti jedan od neizostavnih
simptoma mnogih vrsta psihopatoloških poremećaja (Barolow et al., 2003). Anksioznost se može
definisati kao na budućnost orijentisana emocija koju karakteriše prisustvo negativnog afekta,
telesnih simptoma napetosti i hronične tenzije, čiji je fokus na potencijalno pretećim ili opasnim
događajima koji se mogu javiti u nekom trenutku u budućnosti, bilo da je ta budućnost vrlo
bliska (u istom satu, danu, nedelji), ili seže i nekoliko godina unapred. Strah, sa druge strane,
predstavlja trenutnu reakciju „alarma“ na sadašnju opasnost i karakteriše ga intenzivna akcija
bežanja (Barolow et al., 2003).

3
 1.1GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ

Generalizovani anksiozni poremećaj (GAD) karakteriše intenzivna anksioznost i briga

oko većeg broja događaja ili aktivnosti. Pojedinci sa GAD-om izveštavaju da je brigu koju
osećaju izuzetno teško kontrolisati. Ta briga je povezana sa nekolicinom telesnih simptoma, kao
što je tenzija mišića, umor, iritabilnost, problemi sa spavanjem i nemir, koji su povezani sa
značajnim smanjenjem funkcionalnosti u svakodnevnom životu, i traju najmanje 6 meseci (APA,
2000). U poređenju sa drugim anksioznim poremećajima, GAD ima manje precizno
konceptualizovano teorijsko razumevanje poremećaja; dodatno, GAD je i dijagnostička
kategorija koja se najviše menjala tokom poslednjih 25 godina (Campbell & Brown, 2002).

Dijagnostička kategorija GAD-a ostaje kontroverzna do danas, jer neki autori smatraju da
GAD ne predstavlja autonoman sindrom, već nespecifičan klaster “rezidualnih” simptoma
anksioznosti koji predstavljaju deo, odnosno ostatke, nekog drugog poremećaja (Breier, Charney,
& Heninger, 1985); neki drugi autori ističu da je precizniji termin “tip anksioznog
temperamenta” (Asiskal, 1998); te da GAD zapravo predstavlja vulnerabilnost za razvoj drugih
anksioznih poremećaja ili poremećaja raspoloženja (Brown, Barlow, & Liebowitz, 1994). Iz tih
razloga istraživanja GAD se dodatno komplikuju. Međutim, po DSM-IV-TR, GAD je
konceptualizovan kao poremećaj kog definišu hronična briga i perzistentni somatski simptomi
(Brown et al., 2001). Generalno, GAD predstavlja hronično stanje koje fluktuira sa trenutnim
nivoima stresa u životu pacijenta (Brown, 1997).

Rezultati nekolicine istraživanja (Massion, Warshaw, & Keller, 1993; Woodman, Noyes,
Black, Schlosser, & Yagla, 1999) sugerišu da je uzrast pacijenata u kom se javljaju prvi
simptomi GAD-a niži nego kod drugih anksioznih poremećaja, što dodatno ukazuje na njegovu
specifičnost u odnosu na druge anksiozne poremećaje. Za kliničare je ponekad teško da razlikuju
GAD od normalne brige i anksioznih stanja povezanih sa nekim drugim anksioznim
poremećajima (Campbell & Brown, 2002).

4
 Borkovec (1994) je opisao brigu kao pretežno verbalnu, konceptualnu aktivnost
usmerenu na rešavanje problema. Ovaj autor je brigu definisao i kao pokušaj kontrole
neodređenosti i izbegavanja negativnog afekta povezanog sa nedostatkom kontrole (Borkovec,
1994). Pretpostavka je da se patološka briga održava negativnim potkrepljenjem, povezanim sa
izbegavanjem negativnog afekta. Izbegavanje nagativnog afekta može inhibirati obradu
emocionalno pretećih stimulusa, što se smatra neophodnim u redukciji anksioznosti, i što,
paradoksalno, dovodi do ponovnog korišćenja brige kao mehanizma izbegavanja negativnog
afekta (Brown, 1997).

Patološka briga se razlikuje od normalne brige i po procentu dana koji su utrošeni na

brigu, kao i u količini distresa koji takva briga izaziva. Neki istraživači (Wells & Carter, 1999)
sugerišu da se najvažnija razlika između patološke brige, kod GAD, i normalne brige, krije u
količini metabrige, odnosno zabrinutosti i obuzetosti brigom koja pogađa individuu (“brinem
zato što mnogo brinem”). Model sugeriše da je patološka briga rezultat interakcija između
pozitivnih verovanja koja se tiču prednosti brige kao stila prevladavanja, i negativne procene
brige (Wells & Carter, 1999). Wells i Carter (1999) navode da pacijenti sa GAD brigu održavaju
izbegavanjem misli povezanih sa negativnim verovanjima u vezi brige, uz istovremeno
korišćenje brige kao strategije suočavanja sa stresom. Ono što je zajednično jeste da svi modeli
GAD naglašavaju važnost izbegavanja i kognicija u održavanju poremećaja (Barolow et al.,
2003).

5
 1.2ETIOLOGIJA GENERALIZOVANOG ANKSIOZNOG
POREMEĆAJA

Pretpostavka je da se nastanak i razvoj GAD-a javlja usled neurobiološke i psihološke

vulnerabilnosti aktivirane negativnim ili stresnim životnim događajem (Roemer et al., 2002). Ta
neurobiološka i psihološka vulnerabilnost razvija se kao rezultat ranog iskustva i učenja, i
obrazaca interakcija sa drugima. Kod GAD-a, kada se vulnerabilnost individue aktivira
negativnim događajem, fokus pažnje se zadržava na negativnim životnim događajima. Ta
usmerenost na negativne događaje razlikuje GAD od ostalih anksioznih poremećaja, koji
usmeravaju pažnju na konkretne spoljašnje objekte kao što su fobični objekti, ili unutrašnji
događaji, kao kod paničnog napada (Barlow et al., 2003). Individua razvija osećaj da su ti
događaji nepredvidivi i nekontrolabilni, potvrđujući psihološku hipotezu koja proizilazi iz ranog
iskustva (Roemer et al., 2002). Tako započinje maladaptivni proces premeštanja fokusa pažnje sa
zadatka koji se trenutno radi, na samoevaluativni režim koji dalje povećava uzbuđenje (Roemer
et al., 2002). Kao što je ranije navedeno, psihološka i neurobiološka vulnerabilnost vode
fundamentalnoj percepciji nedostatka kontrole nad potencijanom pretnjom. Ovaj opaženi
nedostatak kontrole vodi distorzijama u procesiranju informacija i povećanjem pažnje, te
usmeravanjem na brigu (Roemer et al., 2002). Proces brige postaje negativno potkrepljujući
upravo u pokušaju da se kontroliše ovaj spiralni proces.

Međutim, pretpostavka je da prisustvo samo jedne vrste vulnerabilnosti, bilo psihološke,

bilo neurobiološke, nije dovoljno da dovede do razvoja GAD. Prisustvo jedne vulnerabilnosti
može voditi specifičnom ličnom stilu pojedinca, koji podrazumeva kombinaciju pesimizma,
pobudljivosti, niskog samopoudanja, i nepostojanje kliničkih manifestacija simptoma. Ono što je
značajno jeste da sinergični efekat kombinacije genske vulnerabilnosti i ranih iskustava
najverovatnije vodi kliničkoj manifestaciji GAD (Roemer et al., 2002). Savremene teorije učenja
naglašavaju kako rano učenje može biti faktor vulenerabilnosti koji može dramatično uticati na
emocionalne posledice traumatskih i stresnih životnih događaja, implicirajući poreklo anksioznih
poremećaja (Mineka & Zinbarg, 2006).

6
 Takva istorija ranog učenja, zajedno sa temperamentalnom vulnerabilnošću, može
predstavljati dijatezu o tome kako su određene individue više osetljive na štetna i stresna iskustva
koja nekad vode razvoju anksioznih poremećaja. Kada se uzme u obzir ta dijateza, kao i različite
kontekstualne varijable tokom i nakon traumatskih događaja, dolezi se na korak bliže
razumevanju etiologije i smera poremećaja.

1.3RAZVOJNA PERSPEKTIVA I PSIHOSOCIJALNI FAKTORI

Empirijske i epidemiološke studije anksioznosti pokazuju da se ispoljavanje GAD menja

tokom života (Barolow et al., 2003). S obzirom na to da GAD naglašava važnost postojanja brige
ili nekontrolabilnih kognicija, dijagnostifikuje se i kod veoma male dece, na uzrastu od svega
nekoliko godina (na primer, dete od 7 godina može ispoljavati brigu za veliki broj životnih
pitanja, odnosa sa roditeljom, siblinzima, školskim obavezama, druženju sa vršnjacima, isl.)
(Chorpita & Barlow, 1998). Često su roditelji ti koji daju informacije o prirodi briga svoje dece,
ali često obezbeđuju i model i inicijalnu negativnu evaluaciju brige za svoju decu (Chorpita &
Barlow, 1998). Neki autori (Barolow et al., 2003) smatraju da deca koja su preanksiozna možda
imaju urođeno viši nivo pobuđenosti povezan sa intenzivnom brigom i povišenom tenzijom.
Uglavnom, ispoljavanje brige se izgleda menja tokom vremena; podaci samoprocene sugerišu
značajno veći nivo anksioznosti kao crte i kao stanja, brige, hipersenzitivnosti i više nivoe
depresivnosti kod starije dece, u adolescentskom uzrastu, sa dijagnozom generalizovanog
anksioznog poremećaja (Barolow et al., 2003). Brown (1997) smatra da postoje dve odvojene
putanje za razvoj GAD u odraslom dobu.

Jedan od puteva jeste da se GAD posmatra kao hronična i celoživotna bolest, jer mnogi
pacijenti kojima je dijagnostifikovan GAD izveštavaju da su problemi sa anksioznošću i brigom
počeli još tokom detinjstva (Brown, 1997). Drugi put razvoja GAD je potkrepljen izveštajima
pacijenata da je osećanje izuzetne anksioznosti i brige, koje je dovelo do disfunkcionalnosti,
počelo tokom odraslog doba, i to najčešće kao reakcija na stresan životni događaj.

7
 Brojni autori daju empirijsku potvrdu da je GAD hronično oboljenje koje se najčešće
razvija u detinjstvu ili adolescenciji i perzistira sve do starosti (Beck, Stanley, & Zebb, 1996;
Blazer, George, & Hughes, 1991; Kessler, Brandenburg, et al., 2005; Le Roux, Gatz, &
Wetherell, 2005; Mackintosh, Gatz, Wetherell, & Pedersen, 2006). Stope remisije za GAD su
relativno niske kod različitih uzrasta (Schuurmans et al., 2005; Woodman, et al., 1999). Kada je
u pitanju starija populacija, u poređenju sa istraživanjima na mlađoj populaciji, malo toga se zna
o GAD-u, iako epidemiološke studije ukazuju da je GAD jedan od psihijatrijskih poremećaja sa
najvećom prevalencom u kasnijem dobu, sa procenjenom stopom od 7.3% (Beekman, Bremmer,
Deeg et al., 1998).

Nadalje, briga ima važne posledice i korelate u starijem uzrastu: stariji ispitanici koji
izveštavaju o visokom nivou brige takođe izveštavaju o višim nivoima anksioznosti i lošijem
zdravstvenom stanju, nego oni ispitanici koji ne brinu (Beck et al., 1996, Mackintosh et al.,
2006). Istraživanja ukazuju da je više faktora povezano sa pojavom GAD-a i hronične brige, kao
što su: sociodemografske varijable, genski uticaji, lična istorija učenja pojedinca, neuroticizam
kao dimenzija ličnosti (Mackintosh et al., 2006).

Dodatno, postoje studije (Rapee, 2002) koje ukazuju da zaista postoje određeni rizik
faktori za razvoj anksioznog poremećaja koji su povezani sa razvojem i ranim detinjstvom, a to
su: izbegavajući temperament deteta, anksioznost roditelja, stilovi vaspitanja roditelja, te učenje
po roditeljskom modelu. Empirijski podaci sugerišu da majke dece sa anksioznim poremećajima
izveštavaju o većim problemima spavanja, plakanju itd. u prvih godinu dana života (Rapee and
Szollos, 2002); ove rezultate potkrepljuju i nalazi longitudinalnih studija dece, u kojima su deca
koja pokazuju više pomeranja udovima i plakanja u prvih godinu dana života, pre kategorizovana
kao bihevioralno inhibirana u prve tri godine života, te u studijama praćenja u narednih 7 godina
pokazuju više anksioznih simptoma (Kagan & Snidman, 1999). Međutim, rana tendencija ka
višem nivou pobuđenosti i emocionalnosti, možda dovodi do kasnijeg većeg rizika za razvoj
inhibiranog temperamenta, te veće vulnerabilnosti za razvoj anksioznog poremećaja, ali su ovi
stavovi istraživača i teoretičara i dalje na nivou spekulacije.

8
 Pokazano je da inhibirani temperament, kao jedan od rizik faktora za kasniji razvoj
anksioznih poremećaja, obuhvata i genske i sredinske uticaje, te da sredinski faktori verovatno
igraju veliku ulogu u kasnijem fenotipskom oblikovanju temperamenta (Rapee, 2002).
Izbegavajući (inhibirani) temperament deteta operacionalno je definisan kao smanjena frekvenca
prilaženja nepoznatim ljudima, intenzivan distres u novim i neobičnim situacijama, smanjeno
osmehivanje, interakcije sa drugima, i teškoća u uključivanju u socijalne situacije (Rapee, 2002).
Kao najvažnija komponenta ovakvog temperamenta ističe se izbegavanje kao strategija
suočavanja sa stresom, koja je, istovemeno, i centralna karakteristika dece sa kliničkom
dijagnozom GAD-a (Rapee, 2002). Međutim, uprkos tome što izbegavanje potencijalne pretnje
može biti jedno od centralnih koncepata koje određuje i inhibirani temperament i kasnije
anksiozne poremećaje, važno je naglasiti da su detetova uzbuđenost i emocionalnost u interakciji
sa psihosocijanim faktorima.

Ovi pokazatelji oblikuju tendenciju reagovanja izbegavajućim obrascem u neodređenim

ili pretećim situacijama (Rapee, 2002). Neki autori (Eley, 1999) to navode kao razlog zašto se u
bihevioralno genetičkim studijama pokazuje da je značajan procenat varijanse GAD kod dece
objašnjen uticajem deljene sredine, koja se gubi kod odraslih pacijenata sa GAD. Neki od takvih
pokazatelja u ranom uzrastu su: anksioznost roditelja koja je povezana sa razvojem GAD kod
dece (Fyer, Mannuza, Chapman, Martin, & Klein, 1995; Beidel & Turner, 1997); zatim stil
roditeljstva, kao što je hiperkontrolišući i hiperprotektivan, je često povezan sa anksioznim
poremećajima kod dece (Hudson & Rapee, 2001; Krohne and Gutenberg 1990; Rapee, 2001);
pojedini autori ističu važnost učenja po modelu roditelja za razvoj GAD kod dece (Gerull &
Rapee, 2002). Interesantno, istraživanja pokazuju da se roditeljski uticaji na razvoj GAD tokom
odrastanja sve više gube, i postaju važniji uticaji vršnjaka, drugih grupa isl.

9
 1.4Psihoterapija anksioznih poremećaja

Termin anksioznost se može koristiti da označi normalnu reakciju na opasnost (koja se tada
obično razlikuje od straha, jer smatra blažim i produženim) ili da ukaže na patološku promene
raspoloženja, odnosno za simptom koji nije u vezi sa stvarnim opasnost; nego se očekuje
opasnost koja je skrivena i nedefinisana, nedefinisana, ili lebdeća, zapravo nestvarna,
neprepoznata ili nepoznato, a dolazi od samog čoveka.

Anksioznost (anksioznost, strah) je bolno stanje bespomoćnosti i ranjivosti. To je stanje

napetosti, zabrinutosti, očekivanja da će se dogoditi nešto strašno. Anksioznost je veoma
neprijatno iskustvo u kome osoba nije svesna svog izvora ili objekta straha, i predstavlja
iščekivanje nepodnošljivog stanja preplavljenosti spoljne i unutrašnje sile. Osećaj anksioznosti, u
poređenju sa organskim i fiziološkim poremećajima, tačnije sa sekretornim i motornim
pražnjenjem, obuzima čoveka čak iu najtežim slučajevima. predstavlja nepodnošljivo stanje i
neuporedivo iskustvo.

Uznemiren reakcija je pokušaj oslobađanja anksioznosti i napetosti kroz telo. Zbog toga
je uznemirenost praćena simptomima voljnog naprezanja muskulature, povećane aktivnosti
autonomnog nervnog sistema, pojačanog ispoljavanja pojedinih organa ili određenih sistema u
telu. 5 Sama anksioznost nije patološka, ona predstavlja pokušaj teret nepodnošljive napetosti,
odnosno znak postojanja napetosti što bi moglo dovesti do raspada ega.

Predstavlja reakciju ego na unutrašnju instinktivnu opasnost koja proističe iz id-a i

spoljašnju opasnost, odnosno percepciju ega o pretećoj spoljašnjoj situaciji. Anksioznost je
prvenstveno afektivno stanje koje karakterišu sledeće determinante:

 specifičan neprijatan kvalitet

 eferentne pojave opterećenja kroz telo
 percepcija ovih pojava od strane ega.

10
 1.5 POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ (PTSP)

Posttraumatski stresni poremećaj se javlja kod ljudi koji su bili izloženi traumatičan
događaj, koji podrazumeva direktnu pretnju po život, potencijalna opasnost od smrti, povrede,
ugrožavanja sopstvene ili tuđe integritet, a kao odgovor na to postoji intenzivan strah i osećanje
bespomoćnosti ili užasa. Smatra se da se PTSP javlja u opštoj populaciji sa učestalošću od 1-2%.
u novijim epidemiološkim studijama, prevalencija se kreće od 1-12%, dok u ratnih veterana je
oko 30%. Istraživanja pokazuju da kod žrtava mirnodopskog nasilja, PTSP se javlja u oko 20%
slučajeva, posle prirodnih katastrofa oko 15%, dok posle saobraćajnih nezgoda postoji
verovatnoća pojava posttraumatskih poremećaja kod oko 7% ljudi.

Tipični simptomi PTSP-a su ponovno proživljavanje traumatskog iskustva kroz

nametljiva sećanja ili snove, izbegavajući aktivnosti i situacije koje podsećaju na traume, a koje
su sastavni deo običnog života, teškoće sa snom, kontrolom besa i besa, poremećajima pažnje i
koncentracija, preterane reakcije na benigne stimuluse (pojačane uzbuđenje), a tu su i osećanja
emocionalne praznine i odvojenosti od drugi ljudi.

Istraživanja su pokazala da razvoj, intenzitet i trajanje PTSP-a najviše zavisi od od

sledećih faktora:

 karakteristike traumatskog događaja,

 Karakteristike ličnosti pre traumatskog događaja,
 Prethodno doživljene traume i prethodno prisutne psihičke poteškoće,
 Kvalitet socijalne podrške nakon traumatičnog događaja.

Dijagnostički kriterijumi za PTSP u oba sistema klasifikacije su uglavnom isti poklapaju

se sa činjenicom da se ranjivost ne razmatra u MKB-10, dok je u DSMIV-u značaj individualne
predispozicije, tj. otpor. Takođe, postoji razlika u određivanju stresnih iskustava nakon kojih
može da se razvije PTSP. Sa ICD-10, osoba mora biti direktno izložena traumatičnom događaju
javljaju, a u DSM-IV npr. znanja o dijagnostikovanju životno ugroženih bolest deteta ili člana
uže porodice može dovesti do razvoja PTSP-a.

11
 U slučaju akutne reakcije na stres i poremećaje prilagođavanja, individualno osetljivost
igra veliku ulogu, dok kod PTSP-a i trajnih promena ličnosti (što u u velikom broju slučajeva
predstavljaju hronični nastavak posle PTSP-a) zajedno etiološki faktor katastrofalno iskustvo.
Vremenom se mogu razviti i drugi povezani poremećaji, kao što su:

 Zloupotreba psihoaktivnih supstanci (alkohol, droge), depresivna i anksiozni

poremećaji,
 Poteškoće u socijalnom prilagođavanju,
 oštećenje kognitivnih funkcija i radnog učinka,
 posledice po somatsko zdravlje, od kojih su najčešće glavobolje, hronični umor,
bol u grudima, gastrointestinalni, kardiovaskularni, bubrežne i respiratorne
poremećaje, kao i oslabljen imuni sistem i infekcije.

Iskustva iz prakse pokazuju da traumatizovani najčešće traže pomoć u zdravstvenim

ustanovama zbog navedenih poremećaja i to ranije PTSP nije ni dijagnostikovan ni lečen.

Efekti PTSP-a:

 Često se javlja u komorbiditetu, posebno kod depresije I zloupotreba PAS, izaziva

disfunkciju u porodici i radnom okruženju,
 Ljudi sa PTSP-om su često samoubilački,
 PTSP može rezultirati trajnim promenama ličnosti zbog traumatizacija,
 Osoba sa delimičnim PTSP-om takođe može imati problema sa rad i porodično
funkcionisanje,
 Dugoročne posledice psihotraumatizacije mogu biti razvoj depresije I psihosomatske
bolesti,
 Ljudi sa PTSP-om se teško odlučuju da odu kod lekara iz psiholoških razloga probleme.

12
 1.6ZAKLJUČAK

Anksiozni poremećaji su česti poremećaji u populaciji. Anksioznost je neizbežna u

svakodnevnom životu, jeste automatski odgovor čoveka na percepciju opasnosti. Rad prikazuje
kliničke slike mentalnih poremećaja kod kojih su simptomi anksioznosti klinički značajni i deo
su mentalne bolesti, a nisu sekundarni, odnosno ne nastaju kao deo druge mentalne bolesti,
fizičke bolesti ili neželjeni efekti lekova. Kriterijumi za postavljanje dijagnoze agorafobije,
socijalne fobije, paničnog poremećaja i opsesivno kompulzivni poremećaj. Epidemiološke
studije pokazuju da je prevalencija paničnog poremećaja doživotna starosti između 1,5 i 3%,
opšti anksiozni poremećaj oko 5%, socijalna fobija 1,5-4,5%, a prevalencija opsesivno-
kompulzivnog poremećaja 2,5%.

Većina anksioznih poremećaja se javlja u komorbiditetu sa drugim anksioznim i psihičkim

poremećajima, od kojih je najčešći depresija. Anksioznost (anksioznost, strah) je normalna
reakcija na situaciju koja nas brine ili koju doživljavamo kao preteću; stoga svaka anksioznost
nije patološka. Određeni stepen anksioznosti je korisno u svakodnevnom životu jer obaveštava o
„opasnosti“, odnosno deluje u situacijama koje nas zabrinjavaju ili plaše i na taj način pomaže
boljoj pripremi za situacije sa kojima se suočavamo (npr. na razgovor za posao).

Lekar treba da razlikuje normalnu anksioznost svakodnevnog života, koja se javlja kod svih
ljudi, i kliničku anksioznost značajna anksioznost, koja se može dijagnostikovati kao psihološka
poremećaj, a odnosi se na strah ili brigu koja prevazilazi uobičajeni nivo straha i brige koji
proizilaze iz životnih situacija. Stoga se izraženi strah i zabrinutost (anksioznost) mogu smatrati
klinički značajnim ako su razvojno neprikladni (npr. strah od odvajanja kod odrasle osobe) ili
neprikladni u odnosu na situaciju.

13
 1.7LITERATURA

1. Amir, N., Beard, C., & Przeworski, A. (2005). Resolving ambiguity: the effect of
experience on interpretation of ambiguous events in generalized social phobia. Journal of
Abnormal Psychology, 114, 402–408.
2. Američka psihijatrijska udruga: Dijagnostički kriteriji iz DSM-IV, Međunarodna verzija s
MKB-10 šiframa, Naklada Slap, Jastrebarsko, 1999.
3. Avila, C. (2001). Distinguishing BIS-mediated and BAS-mediated disinhibition
mechanisms: a comparison of disinhibition models of Gray (1981, 1987) and of Patterson
and Newman (1993). Journal of Personality and Social Psychology, 80, 311–324.
4. First,M.B., Frances,A., Pincus,H.A. DSM-IV Priručnik za diferencijalnu dijagnostiku,
Naklada Slap, Jastrebarsko, 1997.
5. Hrvatska consensus grupa za depresiju i anksiozne poremećaje, Prepoznavanje i iječenje
depresije i anksioznih poremećaja – uloga liječnika primarne zdravstvene zaštite, Zagreb,
2003.
6. Jašović-Gašić,M., Damjanović,A., Marić,N., Miljević,Č., Đurić,D., Antidepresivi,
Beograd, 2006.
7. Kaplan, H.I., Sadock, B.J. Priručnik kliničke psihijatrije, Naklada Slap, Jastrebarsko,
1998.
8. Beekman, A. T., Bremmer, M. A., Deeg, D. J., van Balkom, A. J., Smit, J. H., de Beurs,
E., van Dyck, R., & van Tilburg, W. (1998). Anxiety disorders in later life: A report from
the Longitudinal Aging Study Amsterdam. International Journal of Geriatric Psychiatry,
13, 717– 726.
9. Stoisavljević-Šatara S., urednik Registar lijekova Republike Srpske sa osnovama
farmakoterapije 2008. Banja Luka: Agencija za lijekove Republike Srpske, 2008.

14