МЕНТАЛНО

ЗДРАВЉЕ
Татијана Барна
Катарина Јовановић
Марија Радовановић
Тамара Ботић
Наташа Барна Зорић
 МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ И
ПСИХОЛОШКА ДОБРОБИТ
 Ментално здравље и психолошка добробит представљају важне компоненте
свеопштег здравља и срећног живота.
 Да би сте подржали и одржали ментално здавље потребно је да усвојите одређени
стил живота који подразумева изградњу и упражњавање позитивних навика.
 Сам појам добробити односи се на оптимално психолошко функционисање и
искуство, али његова значења могу варирати, не само у погледу интензитета овог
доживљаја него и у погледу кључних критеријума за његову егзистенцију
(Ранделовић и Смедеревац, 2011).
 Различита схватања појма добробити могу се свести на две основне концепције:
субјективна добробит и психолошка добробит.
 Субјективна добробит обухвата три компоненте: задовољство животом,
учесталост доживљавања пријатних емоција и учесталост доживљавања
непријатних емоција.
 Риф и Кејс (Ryff & Keyes, 1995) психолошку добробит разликују од субјективне
добробити; њихов вишедимензионални приступ мерењу психолошке добробити
обухвата шест различитих аспеката људске актуализације: аутономију, лични
раст, самоприхватање, смисао живота, компетенцију и позитивне међуљудске
односе.
Слика 1. Шта је ментално здравље?
 О актуализацији људских потенцијала и њеном значају за ментално
здравље говори и Теорија само-детерминације према којој
самоактуализација особе представља кључни аспект психолошке
добробити.
 Добробит је директна функција задовољења трију базичних психолошких
потреба: потребе за аутономијом, потреба: потребе за компетенцијом и
повезаношћу. У мери у којој социјална средина омогућава задовољење
ових потреба, људи ће се развијати и функционисати на здрав начин, а у
мери у којој су незадовољене - функционисаће на болестан и неоптималан
начин.
 Из перспективе позитивне психологије, ментално здравље представља
ниво остварене психолошке добробити, и оно се односи на способности
појединца да ужива у животу, као и да постигне равнотежу између
животних активности и постизања психолошке отпорности.
 Једно од најинтересантнијих питања из области мотивације односи се на
феномен познат под називом флоу доживљај. Флоу је стање потпуне
преданости некој активности, максималне концентрације, апсорпције,
дубоке укључености и уживања - стање апсолутне психолошке добробити.
 У оквиру позитивне психологије велики број истраживања
спроведен је са циљем откривања не само фактора који
чине људе срећним, захвалним и оптимистичним него и са
циљем истраживања начина на које је могуће достићи
позитивно психолошко функционисање.
 Бројне студије указују на ефикасност вежби које су
третиране као интервенције унутар позитивне психологије.
 Селигман је са сарадницима показао да се позитивни
ефекти ових интервенција, у правцу редукције депресивних
симптома и увећања среће, протежу и до годину дана
(Seligman, Rashid & Parks, 2006).
 Селигман и сарадници спровели су истраживање у којем је
од учесника тражено да свако вече у периоду од недељу
дана запишу три добре ствари које су им се десиле тог дана,
као и узроке - објашњења зашто је то добро.
 Техника вођења дневника показала се као веома ефикасна
за унапређење менталног здравља
Слика 2. Мартин Селигман
 ЖИВОТНЕ КРИЗЕ
 Реч „криза" потиче од грчке речи,крино" која значи одвојити, изабрати,
судити, мерити, борити се.
 Криза у психолошком смислу означава преокрет, обрт, настајање одсутног
тренутка.
 У психијатрији се најчешће користи Капланова дефиниција кризе по којој
је криза кратка психичка пометња која се догађа с времена на време
особама чији животни проблеми у датом тренутку превазилазе њихове
капацитете.
 Неки аутори праве разлику између кризне ситуације и кризног стања, при
чему се под кризном ситуацијом подразумевају околности (најчешће
спољашњег карактера) које доводе до кризе, док се кризно стање односи
на субјективни доживљај који је покренут кризном ситуацијом.
 У литератури која се бави кризом, појављују се многи термини којима се
именује криза: емоционална криза, животна криза, психолошки стрес,
психосоцијални стрес, животна промена, фрустрација, конфликт итд.
 МЕДИЦИНСКО-КЛИНИЧКИ
ПРИСТУП КРИЗАМА
 У оквиру медицинско-клиничког приступа кризи се прилази, пре свега,
као психопатолошком ентитету, па се у њеном одређењу акценат ставља
на етиологију и клиничку слику кризе.
 Етиологија кризе везује се за различите објективне промене у
спољашњем окружењу особе (стресори, критични догађаји, кризне
ситуације и сл.), а криза се тумачи као реакција на животни догађај (криза
као психијатријско дијагностичка категорија, односно реактивно стање).
 Две карактеристике које се најчешће истичу као етиолошки фактори у
настајању кризе су неочекиваност догађаја и његова масивност.
 Клиничка слика кризе различито се описује: као промена у сфери емоција
и когниције, као тензија, конфузност, осећање безнадежности, љутња,
страх, анксиозност, дифузија идентитета, редукција интелектуалне
ефикасности и ефикасности у многим социјалним улогама.
 Она се развија постепено; многи теоретичари наводе различит и неједнак
број фаза кроз које криза пролази.
 ИНДИВИДУАЛНО-РАЗВОЈНИ
ПРИСТУП КРИЗИ
 Основно схватање кризе у оквиру овог приступа укључује тумачење кризе као
краткотрајног стања нарушене равнотеже, стања рањивости, прекретнице и сл., а никако
болести.
 Етиологија кризе везује се за животне догађаје, али и за развојне промене које се
одигравају током целокупног развојног циклуса човека. Кризе које су изазване животним
догађајима називају се акцидентним, а оне које су изазване развојним променама -
развојним кризама.
 Када је реч о клиничкој слици кризе, у оквиру овог приступа мање се инсистира на
прецизном описивању симптоматологије кризе, а чешће се говори о дистресу - о стању
страдања и патње кроз које особа пролази.
 У оквиру индивидуално-развојног приступа, психодинамика кризе везује се за хомеостазу
и поремећај хомеостазе и посебно се наглашавају покушаји које особа чини да би
разрешила кризу и успоставила хомеостазу. Ови покушаји названи су механизми
превладавања.
 У разматрању исхода кризе, за разлику од медицинско-клиничког приступа у којем се
губитак симптома сматра довољно успешним исходом кризе, у индивидуално-развојном
приступу успешним исходом се сматра онај који доводи до помака у индивидуалном
развоју.
 РАЗЛИЧИТИ ТИПОВИ КРИЗА
 1. Ситуационе кризе - ове кризе могу да настану након одређених
екстремних догађаја као што су насиље, пожари, нагле промене у
уобичајеним животним токовима појединца/породице и слично.
Акцидентне кризе су увек инициране неким животним догађајем
који се субјективно интерпретира на одређени начин.
 2. Развојне кризе - нормалан ток људског развоја и сазревања може
да доведе до развојних криза. Процес стицања идентитета одвија се
кроз цео живот проласком личности кроз одређене стадијуме
развоја који су праћени кризама идентитета. Из сваке од њих,
уколико се успешно савлада, особа излази са повећаним осећањем
унутрашњег јединства и са више смисла за добро расуђивање.
 3. Кризе животне средине - Односе се на кризе које утичу на групу
људи који живе заједно, тј. деле исти животни простор. На пример,
људи могу да буду изложени природним непогодама или другим
врстама несрећа које су проузроковане људским нехатом.
 КРИЗНЕ СИТУАЦИЈЕ УНУТАР
РАЗВОЈНОГ ЦИКЛУСА ПОРОДИЦЕ
 БРАЧНИ ПАР - То је почетна породица коју одликује склапање брака и
учење партнера да живе заједно и да функционишу као пар.
 Основни развојни задаци у овој фази представљају успостављање
обострано задовољавајућег брачног односа, прилагођавање на
трудноћу и уклапање пара у мрежу најближих сродника.
 Задовољавајући брачни односи не подразумевају само међусобну
емоционалну испуњеност и осећања задовољства код брачних
партнера; они се односе и на успешно одговарање пара на многобројне
захтеве који им се намећу а који су интерног и екстерног карактера.
 Психолошка пракса указује на честе кризне ситуације које могу
пратити ову развојну фазу: неслагање и конфликти везани за однос
пара према породицама порекла, конфликти око избора места
становања, расподеле новца и новчаних приоритета итд.
Слика 3. Породица
 РАЂАЊЕ ДЕТЕТА - Родитељство као нова врста улоге појављује се и као снажан
потенцијални генератор личног развоја. Оно је једна од најлепших, али и
најзахтевнијих ,,обавеза" у животу човека.
 Родитељство такође може да буде и одређени тест за успостављене брачне односе и
улоге у породици. Једна од честих потенцијалних кризних ситуација везаних за овај
период укључује полазак детета у вртић и дечје прилагођавање на вртић.

 ПОРОДИЦА СА ПРЕДШКОЛСКИМ ДЕТЕТОМ - У овој фази усложњавају се

активности око васпитања и бриге о деци и наглашена је потреба за добрим
структурисањем дечјег времена.
 Родитељи ову фазу често описују као исцрпљујућу управо због бројних обавеза у
којима они учествују заједно са децом, али и због нарастајућих потреба детета на
које треба адекватно одговорити (гледање телевизије, употреба компјутера и сл.).
 Ова фаза може да активира евентуалне нерешене сличне проблеме и код родитеља и
да узрокује проблеме везане за родитељство, али и да активира ,,нагомилане" брачне
проблеме, оне које пар није решавао у претходном периоду.

 ПОРОДИЦА СА ШКОЛСКИМ дететом - Основни развојни задаци ове фазе односе

се на уклапање родитеља (и породице) у заједницу и на охрабривање детета у
школском постигнућу и успеху.
 Овај период развоја породице родитељи често описују као наглашено стресан.
 Потенцијалну кризу у оквиру породице могу подстаћи нове обавезе родитеља
усмерене ка школовању детета, подела ових обавеза унутар родитељског пара,
улазак детета у нову улогу (ученик), захтеви које она носи и сл.
 ПОРОДИЦА СА АДОЛЕСЦЕНТОМ - Основни развојни
задаци у овој фази су балансирање слободе и одговорности
према детету адолесценту и успостављање интересовања
родитеља изван поља родитељства.
 Ово је буран период у којем и породица улази у нови процес
реорганизације. Родитељи више нису ауторитети и
адолесценти отварају породицу за читав низ нових искустава
и вредности.
 Адолесценти теже независности, самосталности и померању
граница. У овој фази се често дешава побуна против
родитеља која је скоро увек начин на који адолесценти
развијају свој идентитет.
 Детету адолесценту јако је важно да буде део вршњачке
групе, да се уклопи, развије дубока пријатељства и односе са
вршњацима.
 Доживљај свог тела и прихватање телесних промена које се
јављају у адолесценцији, као и други психолошки изазови
адолесценције, често се манифестују променом понашања.
 ОДЛАЗАК ДЕЦЕ И РАСТУРАЊЕ ПОРОДИЦЕ - Одлазак деце и растурање породице
представља развојну фазу коју обележава осамостаљивање деце и њихов одлазак од
родитеља.
 У неким породицама ова фаза се доживљава као период обнављања брачног
задовољства, период поновног партнерског уживања у којем родитељски пар може да
се посвети себи и својим хобијима. Код других породица овај период ствара осећање
празнине и губитка, доводи до депресије партнера, осећања безвредности или чак до
дезинтеграције.

 РОДИТЕЉИ У СРЕДЊИМ ГОДИНАМА - Родитељи у средњим гидинама чине

развојну фазу породице у којој брачни пар треба да успостави нову рутину у свом
функционисању и да интегрише нове улоге.
 Основни развојни задаци подразумевају поновно фокусирање на брачни однос и
одржавање веза са млађом и старијом генерацијом. Ситуација је тежа када се у овом
стадијуму изгуби партнер или када се особа не може реализовати у улози баке и деке.

 ОСТАРЕЛА ПОРОДИЦА Остарела породица је период смањења економских прихода и

опадања функционалних способности због старости и појаве болести. Ова фаза доноси
са собом много деликатних одлука: ко ће, где, како неговати остареле родитеље, како
успоставити баланс у посвећености остарелим родитељима, супружнику и деци и сл.
 Психолошки аспекти прилагођавања на самачки живот и смрт често се превиђају и
запостављају, иако су они чест извор депресије и апатије и других психолошких
проблема код старих људи.
 Сваки од наведених развојних задатака у оквиру животног циклуса породице може
бити интензивно емоционално обојен и може прерасти у одређен облик кризе.
 РАЗВОД БРАКА - Развод је стресно искуство, нарочито за
супружника који је одбачен. Осећања која су уобичајена у тим
околностима су осећај понижења, неуспеха и беспомоћности.
 Стрес који је изазван разводом, за неке људе је превелико бреме које
делује на ментално и телесно здравље, нарушава га и подстиче многе
здравствене проблеме. Већина људи на развод гледа као на лични
неуспех, а помисао на самачки живот изазива додатну тескобу.
 Када се дешава раскид љубавног односа пожељно је да сваки од
партнера разуме зашто је веза прекинута, као и да повеже актуелни
раскид са својим ранијим искуствима. На тај начин љубавни неуспех
може се искористити за развој сопствене личности.
 За разумевање раскида и превладавање губитка често је пожељна
помоћ психолога.
 Разлози за растанак међу партнерима су многобројни а начин
прекида везе зависи од конкретне особе и њених претходних
животних искустава.
 Са психолошког аспекта, најбоље је споразумно разилажење након
отворених разговора, што подразумева одређену психолошку зрелост
партнера.
 КРИЗА СРЕДЊИХ ГОДИНА - Психолошка пракса показује да већина људи пролази кроз
овај процес глатко, без великих животних промена. За неке људе, међутим, транзиција
средњих година је сложенији процес. Она може бити непријатан емоционални период који
може довести до депресије и потребе за психотерапијом.
 Они који имају тешкоће у овом прелазном стадијуму могу да доживе низ осећања као што
су: незадовољство животом и начином живота који су водили раније и који их је раније
испуњавао срећом и задовољством, потреба за авантуром и променама, доносили годинама
уназад, конфузија о томе ко су и куда иду, љутња на свог супружника и преиспитивање
избора које су направили у својим животима.

 ПРИЛАГОЂАВАЊЕ НА СТАРОСТ И ПЕНЗИОНИСАЊЕ - Период старости карактеришу

бројне промене - телесне и психолошке. Као важан психолошки изазов у периоду старења
истиче се постизање равнотеже између интегритета старе особе и осећаја очаја. Уколико
особа одржи свој интегритет упркос јасним увидима у сопствене грешке, развиће се
мудрост као људска врлина која се најчешће везује за период старости. Опадање телесне
снаге и нарушено здравље најчешће је први сигнал да је наступила старост.
 Ове околности су значајне не само због личног суочавања са променом слике о сопственом
телу и схватања себе у новим околностима већ и због нужности прихватања зависности од
других људи. Зависност од других се посматра као неминовна у периоду старости и она
укључује физичку, финансијску и емоционалну зависност.
 Значајан развојни задатак старости односи се на прихватање пензионисања као начина
живота и прихватање своје радне улоге и смањеног прихода.
 Психолошки аспекти прилагођавања на самачки живот и смрт често се превидају и
запостављају, иако су они чест извор депресије и апатије и других психолошких проблема
код старих људи.
 Све описане промене много се лакше прихватају уколико су стари људи повезани са својом
узрасном групом и уколико проводе време са другим људима своје доби.
 ПОРОЂАЈ И РОЂЕЊЕ ДЕТЕТА - Рођење детета, поготово првог,
представља значајан догађај у животима свих који су укључени.
 За мајку нарочито, сам порођај има дубок физички, ментални, емоционални
и друштвени аспект. Може представљати трауматско искуство за жену
уколико је повезан са рођењем детета које није здраво или које има видљив
физички недостатак.
 Порођај може проузроковати психолошку трауму, али исто тако може бити и
тзв. окида ранијих трауматских сећања и догађаја.

 ПОЛАЗАК ДЕТЕТА У ВРТИЋ - Поласком детета у вртић и родитељи су

такође изложени стресу. Овај догађај за њих често означава прво озбиљније
одвајање од детета и они су пуни дилема и питања повезаних са реакцијама и
емоцијама детета. Понекад дете лакше подноси одвајање него сам родитељ и
често је управо родитељ основни извор несигурности и емоционалне
дестабилизације детета.
 Узнемирен родитељ може појачати страх код свог детета јер му шаље поруку
да дете није сигурно у окружењу у које долази, као и да особе које су око
њега неће добро бринути о њему. Код старије деце током одвајања може се
јавити и брига за родитеље, уколико су родитељи видно узнемирени и
наглашавају да се не осећају добро када су одвојени од детета.
 Реакције на одвајање могу бити разноврсне и многобројне и оне су врло
индивидуалног карактера. Емоционалне реакције могу укључивати осећања
туге и патње за родитељем, страх, незадовољство, раздражљивост.
 ПОЛАЗАК ДЕТЕТА У ШКОЛУ - Полазак детета у школу ремети дневну
рутину на коју је дете навикло. Најактивнији и најзабавнији део дана које је
дете проводило у игри, поласком у школу замењен је структурисаним
активностима које често нису интересантне детету.
 За многу децу школа је први период дужег одвајања од родитеља или од
блиских људи, што код детета може створити узнемиреност и страх.
 Школа је такође и први уређен систем који дете упознаје.
 С почетком школе усложњавају се и обавезе родитеља. Поред већ
постојећих, неко од родитеља мора преузети водећу улогу у праћењу
школских обавеза, пружању подршке детету и неговању односа са
учитељем.

 ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ - Ово је врста насиља која се испољава међу децом

сличног узраста - најчешће преадолесцентног и адолесцентног.
 Насиље се испољава најчешће у форми вербално психолошког насиља:
малтретирања, задиркивања, вређања, етикетирања, уцењивања и сл., док
се типично физичко насиље ређе манифестује.
 Дете које је жртва вршњачког насиља може испољавати различите облике
неуобичајеног понашања.
 Родитељ треба да охрабрује дете да прича и дели са њим све што се десило,
да му пружи подршку и саосећање како би дете могло превладати
 ТРАНЗИЦИЈА ДЕТИЊСТВА У ОДРАСЛО ДОБА - На путу
ка одрастању адолесценти су данас, више него икада раније,
изложени различитим негативним утицајима.
 Родитељи треба озбиљно да разговарају са својим
адолесцентом о свим ризичним понашањима везаним за
његов узраст.
 Важно је продискутовати могуће негативне ефекте ризичног
понашања по дететово здравље и живот и подучити га како
да се заштити.
 На пример, немогуће је очекивати од детета да се разликује у
односу на своје вршњаке и да апсолутно избегава алкохол,
али је могуће успоставити договор да се никада алкохол не
пије на празан стомак, да се не мешају пића, да се не
комбинује алкохол и вожња и сл.
 Када је реч о притисаку вршњака, родитељи такође могу
ојачати дететово самопоуздање и ,,не« одговор и могу
поучити дете како да се одупре притисцима и наговарању од
стране другова.
 ПРОБЛЕМИ ЗАНЕМАРИВАЊА,
ЗЛОСТАВЉАЊА ДЕЦЕ И
УСКРАЋИВАЊА РОДИТЕЉСКЕ БРИГЕ
 У оквиру афективног лишавања, занемаривање је свакако
најзаступљенија форма са очигледним последицама угрожавања
менталног здравља деце.
 Занемаривање се дефинише као акт незадовољавања основних
физичких, емоционалних, социјалних и других развојних потреба
детета од стране родитеља.
 Са практичне стране посматрано, о занемаривању се може говорити
кад родитељи не испуњавају своје обавезе да на прикладан начин, у
складу са узрастом детета и нормама средине, заштите дете од
могућих опасности емоционалног и физичког кажњавања.
 Основне форме су: физичко, едукативно, здравствено, емоционално и
васпитно занемаривање, као и експлоатација деце или напуштање
детета.
 Знаци који указују на постојање занемаривања су физички и
бихејвиорални.
Слика 4. Злостављање деце
 ЗЛОСТАВЉАЊЕ - Насиље у породици и злостављање деце као
неконтролисан и застрашујући животни догадај спада у најтеже облике
трауматског искуства из детињства са трајним последицама по целокупан,
посебно емоционални и социјални развој деце.
 а) Физички показатељи злостављања: деци се наноси бол, ране или се
угрожава здравље или живот.
 б) Бихејвиорални показатељи злостављања: „залеђена“ опрезност у односу на
одрасле или претерана љубазност; трзање и повлачење при сваком покушају
додира код млађе деце; неадекватно облачење у односу на временске прилике
(прикривање или скривање модрица); насилно понашање у игри са млађом
децом; лагање, крађа; екстреми у понашању - пасивност или агресивност;
 ц) Емоционално (психичко) злостављање: најзаступљенији је вид
злостављања, а истовремено је најмање очигледно видљив и најтежи за
детекцију зато што се дешава унутар затвореног породичног круга;
бихејвиорални показатељи емоционалног злостављања: неуобичајене
емоционалне реакције; анксиозност; непримерено стармало или инфантилно
понашање; изненадне промене у школском успеху или изгледу детета;
депресија, покушај самоубиства, изјава детета или сведока злостављања
детета; напуштање детета.
 д) Сексуално злостављање: по својим садржајима представља посебан, а по
својим последицама комбинован тип насиља. Оно у најопштијем смислу
подразумева коришћење деце ради задовољавања нечијих сексуалних порива,
потреба или нагона.
 ПОСЛЕДИЦЕ ЗЛОСТАВЉАЊА - могу се очекивати привремене или трајне
последице по психичко здравље деце и касније одраслих.
 Насиље озбиљно угрожава базичне дечје потребе за љубављу и сигурношћу.
Оно угрожава и дечја права да буду негована (сита, чиста и здрава), да се
играју, уче и друже, да буду заштићена и уважавана, да им се допусти да буду
деца.
 Злостављана деца често заостају и стагнирају у развоју. Она имају озбиљне
тешкоће и на породичном плану где се насиље понавља и преноси у оквиру
једне и више генерација.

 ПРЕВЕНЦИЈА - данас се све већи нагласак ставља на предност ране

превенције. Програмима ране превенције не тежи се само да се директно
модификују проблематичне интеракције родитељ-дете које могу да се развију у
злостављање, већ и да се модификују утицаји који су еколошког порекла, а у
које су родитељски утицаји смештени.
 Циљ ране превенције јесте спречити злостављање у најранијим фазама живота
детета и унапредити родитељске улоге.
 За рану превенцију постоји неколико разлога: прво, најраније године живота
деце су у односу на злостављање повезане са највећим ризиком. Истраживања
показују да се готово сви трагични исходи злостављања деце дешавају до 5.
године. Друго, основу за интервенцију у најранијим фазама живота пружа
сазнање о томе да за стицање и формирање образаца социјализације постоји
одређен »критични период« а он је, као што је познато, повезан са првим
годинама живота.
 НАЈЧЕШЋИ ВИДОВИ
УСКРАЋИВАЊА РОДИТЕЉСКЕ
БРИГЕ
 ВАНБРАЧНО ДЕТЕ - Зависно од моралних и других схватања у једној
одређеној култури, на ванбрачну децу се гледа веома различито.
 Међутим, у нашим садашњим условима можемо углавном разликовати два
типа ванбрачне деце: а) тип које друштво прихвата и б) тип које друштво не
прихвата.
 Заштита ванбрачне деце – једини излаз је да се та деце изједначе са брачном,
пред законом.

 ДЕТЕ ПСИХОПАТСКИХ РОДИТЕЉА – ради се о деци на које родитељи

активно врше лош утицај.
 Сматра се да су ризични родитељи лица која су: ментално ретардирана,
алкохоличари, наркомани, неморалног понашања и неадекватне личности.

 ДЕТЕ ИЗ НЕПОТПУНЕ ПОРОДИЦЕ - Под овим подразумевамо дете из

брачне заједнице у којој се однос супружника, по многим својим
карактеристикама, може окарактерисати као несрећан брак или заједница у
којој долази до напуштања и међусобног раздвајања родитеља или развода
брака.
 Поставља се питање шта друштво може да учинí како
би најефикасније заштитило друштвени развој детета.
Интервенција друштва на овом плану може бити
двојака 1. посредна и 2. непосредна.
 Посредна заштита детета од ускраћења родитељске
бриге - лежи у заштити породице од пропадања. Ради
заштите породице од пропадања друштвена
интервенција би се могла кретати у оквиру троструке
помоћи: економске, социјалне и медицинске.
 Непосредна заштита детета од ускраћења родитељске
бриге - у оквиру ових мера, издвајају се:
 1) смештај у породицу (усвајање и смештај код
старатеља);
 2) смештај у колектив (домови за децу без родитељског
старања, домови за васпитно запуштену децу, домови за
малолетне преступнике).
 ПОРЕМЕЋАЈИ КОД ДЕЦЕ
ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА
 Искуства људи који се у свом професионалном рад
свакодневно сусрећу са децом предшколског узраста говоре о
томе да се већ и на овом узрасту код поједине деце могу
уочити проблеми у психичком функционисању који знатно
ремете свакодневни живот и активности детета и његове
породице.
 С друге стране, када је потребно ове проблеме стручно
описати, односно дати дијагнозу и одговарајућу терапију, тада
ствари нису толико једноставне.
 МЕНТАЛНА РЕТАРДАЦИЈА – Ментална ретардација или
ментална субнормалност јесте стање заустављеног или
непотпуног психичког развоја које се нарочито карактерише
поремећајем оних способности које се појављују током
развојног периода као што су: когнитивне, говорне, моторне и
социјалне способности.
 Примарна превенција би требало да спречи појаву
менталне ретардације.
 Од велике су важности неке опште мере као што су
здравствена едукација, побољшање исхране,
одржавање хигијене, избегавање пушења у трудноћи,
узимања алкохола, злоупотреба дрога и лекова.
 Сувише млада мајка, или мајка након 38 година, мора
да буде упозната са потенцијалним ризицима.
 За време трудноће, разни дијагностички поступци
служе нам за рану дијагнозу и превенцију:
ултразвучна метода, амниоцентеза или анализа
узорака корионских ресица плода када се добијају
феталне ћелије које се затим могу анализирати.
 Том анализом се откривају хромозомске аномалије и
друга обољења везана са менталном ретардацијом.
 ПОРЕМЕЋАЈИ НАВИКА
 Веома анксиозни, протективни, крути и депресивни родитељи који се
претерано инвестирају у исхрану детета, доприносе томе да се исхрана
детета не организује на адекватан начин као и томе да може да дође до
развоја поремећаја исхране.
 Најчешћи поремећаји су:
 анорексија одојчета или малог детета;
 оралне активности код деце предшколског узраста;
 гојазност код деце.
 Поремећаји исхране најчешћи су у периоду адолесценије и они укључују
много озбиљнија понашања од „држања“ дијете како би се изгубила тежина,
или напорног вежбања.
 Екстремна понашања везана за исхрану подразумевају ситуације у којима је
особа континуирано на дијети или када повремено одступа од прописаног
дијетног режима исхране да би предузела ригорозније мере - оштрију,
ригорознију" дијету или екцесивно напорније вежбање.
 Најчешћи поремећаји везани за исхрану су анорексија и булимија, иако су
међу младима све чешће присутни и други поремећаји попут: повременог
преједања психолошког" карактера и претеривања са храном, поремећаја
везаних за слику о сопственом телу и фобија везаних за храну.
 ПОРЕМЕЋАЈИ
ЕЛИМИНАЦИЈЕ
 Најчешћи поремећаји елиминације су:

- енуреза представља неоргански поремећај карактерисан ноћним

или дневним умокравањем, повременим или сталним, након треће
или четврте године. Уколико се контрола над мокрењем никада не
успостави, реч је о примарној, неорганској енурези. Секундарна
енуреза обично настаје после рођења брата или сестре, што код
детета доводи до јаке љубоморе и ривалских осећања.

- енкопреза представља невољно дефецирање, прљање веша, ноћно

или дневно, јавља се на узрасту после 2. или 3. године. Јавља се
повремено или стално, а ова појава није условљена органским
узроцима. Ако контрола сфинктера није успостављена реч је о
примарној енкопрези, а ако се невољно избацивање фецеса јавља
након периода успостављене контроле над сфинктерима реч је о
секундарној енкопрези.
 НАВИКЕ НЕРВОЗНЕ ДЕЦЕ
 Тикови;
 Муцање;
 Грицкање ноктију;
 Нагон за лутањем.

 Остали поремећаји навика:

 Лажљивост;
 Дечје крађе и клептоманија.
 ПСИХОСОМАТСКИ
ПОРЕМЕЋАЈИ
 Ако дете поседује конституционално мање вредан или слабији орган, у ситуацијама
дуготрајне напетости и трпљења, ремети се хомеостаза у односу на тело и то
представља почетак развоја психосоматског поремећаја.
 Психосоматски поремећаји се формирају у раном детињству, пре неуротских
поремећаја, тј. пре формирања неуротског карактера.
 За разлику од психосоматских поремећаја код којих већ постоји патолошка промена
на одређеном органу, код психофизиолошких поремећаја овакве промене не постоје
и они представљају поремећаје у функцији одређених органа условљене психичким
факторима.
 У психофизиолошке поремећаје убрајамо: главобоље код деце, болове у стомаку,
повраћање, дијареје, затворе и слично, а код којих не налазимо органски узрок
дететових тегоба.
 Узрок ових појава најчешће су поремећени односи између родитеља и између
родитеља и деце, чести конфликти између родитеља, брачни проблеми, алкохолизам
једног од односе између деце и родитеља, те доприноси појави психофизиолошких
сметњи код детета.
 Психосоматски и психофизиолошки поремећаји у дечјем узрасту су бројни и
захватају различите органске системе, а најпознатији су инфантилни грчеви и
афективно зацељивање.
 ПОРЕМЕЋАЈИ ПАЖЊЕ СА ИЛИ БЕЗ
ХИПЕРАКТИВНОСТИ
AD(H)D
 Основне карактеристике овог поремећаја су проблеми пажње, импулсивност
и хиперактивност.
 На нивоу понашања проблем са пажњом се уочава у немогућности детета да
започне активност, буде у њу квалитетно укључено и заврши је до краја.
Дете има потешкоћа да осмисли и организује своје поступке и активности,
као и да буде пажљив слушалац кад му се неко обраћа.
 Импулсивност се дефинише као немогућност одлагања сопствене
активности или поступка. Она се у понашању се препознаје као
немогућност да се дочека свој ред у току игре, приче, активности. Такође,
ова особина манифестује се и кроз склоност да се делује без претходног
размишљања.
 Хиперактивност се манифестује кроз сталну активност детета, стални
немир који га онемогућава мирно да седи када се од њега то очекује.
Моторна активност није организована са циљем него је сама себи циљ. Ова
деца се често врпоље док седе и не умеју да се играју у тишини.
 Лечење AD(H)D поремећаја подразумева целовит приступ проблему,
примену психосоцијалних и/или фармакотерапијских интервенција и
укљученост родитеља (старатеља) у третман.
 ОСТАЛИ ПОРЕМЕЋАЈИ
 ПОРЕМЕЋАЈИ У ВИДУ ПРОТИВЉЕЊА И ПРКОСА - Овај поремећај
карактеришу чести изливи беса код детета, свађање са одраслима,
противљење правилима које одрасли намећу, одбијање да се прихвате правила
одраслих, покушаји да друге људе намерно изнервирају, лако узнемиравање
од стране других, кривљење других за сопствене грешке, чест бес и отпор.
 Поремећај је чешћи код дечака него код девојчица и релативно је стабилан
између пете и десете године а након тога учесталост се смањује.

 АНКСИОЗНИ ПОРЕМЕЋАЈИ - Анксиозни поремећаји спадају у групу

интернализованих поремећаја, што говори о природи оваквих поремећаја у
том смислу да симптоми ових поремећаја мање оптерећују околину детета.
 Дете са интернализованим поремећајем тихо пати, често остаје непримећено
дужи временски период јер његови симптоми не ремете остале у његовом
окружењу.
 Анксиозност се чешће јавља код девојчица.
 Значајан фактор у узроку настанка овог поремећаја представљају наследни
чиниоци, док се у факторе ризика убрајају још и низак социо-економски
статус породице као и ред рођења детета (прворођени), темперамент детета и
стил родитељства који је често презаштићујући.
 АУТИСТИЧНИ СПЕКТАР ПОРЕМЕЋАЈА - Овај термин односи се на групу
неуро-развојних стања које
 карактеришу:
 1. проблеми у социјалној интеракцији – они укључују проблеме у невербалној
комуникацији која се користи у регулацији социјалне интеракције, неуспех у
успостављању вршњачких односа на начин који је примерен развојном нивоу
детета и недостатак спонтане потребе за дељењем радости, интересовања и
постигнућа са другима (на пример, недостатак показивања или доношења
објекта који привлачи пажњу другима).

 2. проблеми у комуникацији (вербалној и невербалној) – ови проблеми се

огледају у кашњењу или потпуном изостанку развоја говора. За разлику од
других поремећаја у развоју говора, симптом који издваја децу са аутистичним
спектром поремећаја јесте истовремени изостанак невербалних облика
комуникације који би могао бити супституција изостанку или кашњењу
вербалног изражавања.

 3. ограничени или понављајући обрасци у понашању, активностима и

интересовањима. Трећи кључни симптом односи се на карактеристично
понашање деце са АСП које одликује преокупираност стереотипним и
ограниченим обрасцима понашања, нетолерантност на промену, рутина,
стереотипни и ограничени моторни манири и преокупираност деловима неког
објекта.
 Симптоми се обично уочавају већ до треће године.
 ЗАКЉУЧАК
 Kad kažemo zdravlje, uglavnom mislimo na fizičko, telesno zdravlje.
Zanemarujemo njegov bitan deo – mentalni. Mentalno zdravlje je
stanje blagostanja, u kome osoba ostvaruje ili koristi svoje
sposobnosti i potencijale, može da se nosi sa stresorima
svakodnevnog života, radi produktivno i ostvaruje doprinos društvu.
 Zaštita i očuvanje mentalnog zdravlja obuhvataju sve mere i
aktivnosti usmerene na uspostavljanje i održanje psihičkog
blagostanja.
 Prevencija, odnosno zaštita mentalnog zdravlja, najčešće se određuje
kao zajednička primena psiholoških, medicinskih i socijalnih mera sa
ciljem odstranjivanja po zdravlje štetnih činioca iz čovekovog života.
Takođe, od posebnog je značaja da se članovima zajednice omogući
što potpuniji razvoj psihičkih potencijala, sposobnosti i veština, kao i
da se obezbedi pravovremena i adekvatna pomoć onim članovima
zajednice kojima je ona potrebna.
 ЛИТЕРАТУРА
 Мићевић Карановић, Ј., Кнежевић, Ј., Шапић, Р.,
Димовић, А. (2021). Ментално здравље и
поремећаји. Кикинда: ВШССОВ.
 Мићевић Карановић, Ј. (2013). Водич кроз основне
појмове из Опште психологије. Кикинда: ВШССОВ.
 Мићевић Карановић, Ј. и Кнежевић, Ј. (2013).
Развојна психологија за васпитаче. Кикинда:
ВШССОВ.
 Мићевић Карановић, Ј., Кнежевић, Ј. и Радовановић,
М. (2014). Ментална хигијена: уџбеник за студенте
високих школа струковних студија за образовање
васпитача. Кикинда: ВШССОВ.
ХВАЛА НА ПАЖЊИ!