ŽIVOTNA KRIZA – ŠANSA ILI GUBITAK

Kako nastaju, čemu služe i kako se prolaze?

Reč kriza potiče od grčke reči “krino” koja znači boriti se, sporiti, odlučiti. Reč kriza označava
onaj presudni trenutak u kome se završava jedan period i počinje novi, koji je potpuno drugačiji, mnogo
bolji ili gori od prethodnog. U kritičnom periodu uvek dolazi do promene. Iz njega niko ne izlazi onakav
kakav je bio.
U psihologiji se pojam krize koristi da označi stanje kratkotrajne psihičke pometnje, u kome različiti
mehanizmi koje su ljudi koristili da izađu na kraj sa pritiscima iz spoljašnje sredine nisu dovoljni. Tada su
bivaju primorani da potraže nove, da reorganizuju svoje ponašanje, stavove, sisteme vrednosti, ili jednom
reči, da se promene.
Kada kriza nastaje?
Kriza nastaje najčešće kada se osoba suoči sa naglom, neočekivanom i iznenadnom promenom u svom
okruženju. Smrt bliske osobe, traumatsko iskustvo, veliki gubitak i slične situacije gotovo uvek vode razvoju
psihičke krize. Zato se neke krize ubrajaju u tzv. “reaktivna stanja” – u pitanju su reakcije na životne
događaje, sasvim očekivane i normalne u situacijama koje su nove, i koje u tom slučaju predstavljaju izazov
za osobu. Težina krize zavisi od iznenadnosti promene koja je nastala u životu osobe i od njene veličine. Što
je neki životni događaj manje očekivan, što je manja verovatnoća da se desi, dovešće osobu do veče
psihičke pometnje.
Ne moraju jedino velika, neočekivana dešavanja da dovedu do nastanka krize. U savremenom društvu
ljudi se često nalaze u situacijama da reaguju nervozom, povišenjem stresa i napetošću na sitne događaje
u kojima se svakodnevno zatiču. Oni se ne mogu prepoznati kao poseban uzrok krize, ali mogu dovesti
osobu do tačke visoke iscrpljenosti u kojoj, ukoliko ne promeni strategiju izlazaka na kraj sa njima, može
završiti sa još većim zdravstvenim problemom.
Kako psihička kriza izgleda?
Kriza se uvek razvija postepeno. Osoba koja prolazi kroz neke, manje ili više, teške životne događaje prvo
pokušava da se sa njima suoči na načine koje je do tada koristila – na primer, može provoditi puno
vremena pričajući sa prijateljima ili može pokušavati da racionalno traži razloge za i protiv određenog
načina ponašanja. Međutim, te stvari ne moraju dovesti do toga da se osoba bolje
oseća. Tada nastupa druga faza u razvoju krize – u osobi raste tenzija, pojavljuje se anksioznost,
uznemirenost i bespomoćnost. Ljudi se često u ovoj fazi žale da imaju utisak da ne funkcionišu
intelektualno kao ranije, da često ne mogu da se nateraju da rade ili razmišljaju o nekim stvarima, da previše
vremena provode zaokupljeni problemom.
Treća faza nastupa kada osoba polako počinje da iznalazi nove načine rešavanja problema. Ona usvaja
nove oblike ponašanja, svoje emocije prihvata na drugačiji način, odlučuje da promeni neke lične ciljeve,
ili preduzima neku drugu akciju na unutrašnjem planu koja bi mogla da joj donese rasterećenje.
Ova faza predstavlja ono što se u najužem smislu naziva “krizom”. To je trenutak u kome od uspešnosti
osobe u nastojanjima da izmeni nešto u sebi zavisi da li će doći do napredovanja – uspešne reorganizacije
psihičke strukture, i prilagođavanja zahtevima nastale situacije ili će doći do nazadovanja koje se
završava “tačkom sloma”.
Kako se ljudi suočavaju sa krizama?
Ljudi imaju prirodne mehanizme koji im omogućavaju da se snalaze u teškim stuacijama. Oni se razvijaju
i usavršavaju tokom života, kako pod uticajem okruženja, tako i pod uticajem ličnih iskustava. Da bi jedna
osoba uspešno izašla iz nekog kritičnog perioda u životu neophodno je nekoliko svari:
• Na prvom mestu osoba mora razumeti situaciju u kojoj se našla. Mora shvatiti njen smisao,
značaj i posledice koje može imati. To je ponekad veoma teško. Dešava se da ljudi shvate smisao i značaj
onoga kroz šta su prolazili tek nakon dužeg vremenskog perioda. Da bi kriza zaista predstavljala moment
razvoja i sazrevanja osobe, oni je moraju prihvatiti kao deo svog razvoja i razumeti njen uticaj na promenu
do koje je dovela u psihičkoj strukturi.
• Zatim, osoba mora biti spremna da se suoči sa realnošću i da aktivno odgovori na zahteve koji
se pred njega postavljaju. To podrazumeva da je osoba, ma koliko joj se to činilo teško, ipak voljna da
mobiliše preostalu energiju i usmeri je na izlaženje na kraj i sa situacijama koje joj izgledaju nesavladivo.
• Pored toga, mora zadržati kontrolu nad svojim emocijama, i uspešno upravljati njima. Kada su u
stanju da ovo urade, ljudi se obično već osećaju bolje. Sigurnost koja proizilazi iz samokontrole ponekad
može biti veoma podsticajna za osobu.
• Takođe, osoba mora održati vezu sa bliskim osobama, članovima porodice, prijateljima,
partnerom, jer oni uvek predstavljaju značajan izvor energije i podrške u kritičnim periodima. Često su ljudi
skloni tome da se udaljavaju od prijatelja, kako se kriza razvija. Često im deluje iscrpljujuće i samo
provođenje vremena sa drugim ljudima. Važno je da i u takvim slučajevima kod osobe koja prolazi kroz
životnu krizu postoji svest o tome da se uvek može obratiti bliskim osobama i osloniti se na njih ukoliko
bude poželela. U psihologiji se bliski ljudi određuju kao “spoljašnja baza sigurnosti” – baza kojoj se osoba
može vratiti kada izgubi oslonac u sebi i poverenje u svoje sposobnosti. Neki ljudi su skloni da i kod
najmanjih problema na koje naiđu, koriste svoju “spoljašnju bazu sigurnosti”, dok neki čak i u situacijama
životnih kriza i velike lične nesigurnosti nisu spremni na takav korak koji podrazumeva veliko poverenje u
ljude, spremnost na poveravanje, i na neki način, treženje pomoći.
• I, konačno, osoba koja je u kritičnom periodu mora zadržati koliko-toliko pozitivnu sliku o sebi,
i svest o svojim mogućnostima i sposobnosti. Pozitivna slika o sebi je nešto što nam daje snagu da uložimo
dodatne napore u suočavanje sa povišenim zahtevima iz spoljašnje sredine i veru da će se ti napori isplatiti.
Ova uverenja čine jedan deo onoga što se naziva “unutrašnja baza sigurnosti”.
Individualne razlike u nošenju sa krizom
U psihologiji, ostaje otvoreno pitanje koje i danas budi veliko interesovanje: kako je moguće da ljudi
koji se nađu u istoj situaciji reaguju na potpuno različite načine i izađu iz nje sa potpuno različitim
posledicama?
Poznato je da je većina ljudi izašlih iz logora nakon II svetskog rada ostala ceo život sa traumama koje
su uveliko uticala na njihove odose sa bliskim ljudima i celokupno emocionalno, intelektualno i socijalno
funkcionisanje. Ipak, ne samo da je među njima bilo velikih razlika u stepenu u kome je do poremećaja
različitih funkcija došlo, nego je bilo i pojedinih osoba koje bi i prema današnjim kriterijumima prošle kao
zdrave ličnosti. Očigledno da traumatska iskustva kod nekih od zarobljenika nisu ostavile dugotrajni
patološki trag. Verovatno je da su i oni u situacijama velikih gubitaka, izrazitih osećanja bespomoćnosti,
žalosti i bezizlaznosti takođe reagovali na neočekivane načine. Možda bi se mnogi od tih načina nazvali
patološkim da su se odigravali u normalnom okruženju. Ali, i danas se podrazumeva da neočekivano
reagovanje na neočekivane situacije ne može biti patološko. Kada se čovek nađe u situacijama koje iz njega
crpi i poslednje rezerve psihičke i emotivne energije, svaka aktivnost koju preduzme je potencijalni izlaz iz
tog stanja. Ima li, uopšte, smisla u nenormalnim situacijama procenjivati stepen normalnosti nečijeg
reagovanja?

Spoljašnji izvori energije i snage

Prema Lazarusu, jednom od najpozantijih imena u krugu psihologa koji se bave pojavom životnih kriza
kod svremenog čoveka, ishod pokušaja prevaladavanja kritičnog perioda zavisiće od mogućnosti osobe da
koristi različite spoljašnje izvore energije i snage. Ti izvori su:
• Zdravlje i energija. Osoba koja je umorna, bolesna ili slaba, teže će se odlučiti na bilo kakvu vrstu
suočavanja sa zahtevima spoljašnje sredine. Međutim, kada je u pitanju nešto što im veoma znači, ljudi su
u stanju su da reaguju pojačanom mobilizacijom snage i energije i da postignu iste rezultate kakve bi postigli
i u zdravom stanju.
• Verovanje u sposptvene snage je svakako jedan od najznačajnijih faktora prevladavanja. Do
trenutka kada osoba ne izgubi poverenje u sopstvene mogućnosti tragaće za načinom da se izbori sa
situacijom u kojoj se našla. Kada uverenje o svojim sposobnostima izgubi na snazi, takav poduhvat postaje
gotovo nemoguć. Istraživanja pokazuju da ljudi koji veruju da je ishodi situacija u kojima su se našli zavisi
od njih, ulažu mnogo veće napore u suočavanju sa nevoljama na koje nailaze, i uspešniji su u procesu
prevladavanja.
• Materijalne mogućnosti. Iako ne zavisi mnogo od same osobe, ovo je veoma važan izvor
prevladavanja. To naročito dolazi do izražaja u savremenom društvu u kome je novac i materijalno
bogatstvo neka vrsta garancije sigurnosti. On uvek omogućava lakše i brže dolaženje do pravnih,
medicinskih i drugih profesionalnih usluga. Zbog toga, i sama svest o posedovanju novca stvara osećaj
sigurnosti. Značaj ovog resursa za prevladavaje posebno dolazi do izražaja kada su materijalne mogućnosti
osobe koja je u kriznom životnom period male ili nikakve. Tada nedostatak novca stvara dodatna negativna
osećanja, povećava tenziju zbog nesigurnosti i osećanja bespomoćnosti.
• Pozitivna verovanja - u koja se ubrajaju svi oni oblici verovanja koji predstavljaju osnovu
za nadu. Često vera u takve stvari kao što je sudbina, sloboda, pravda, pa i razna relogijska verovanja mogu
dati nadu i dodatnu snagu osobi koja se nalazi u teškom periodu. U nekim slučajevima ovakva verovanja
mogu imati i potpuno suprotan efekat: recimo, ako se osoba u kritičnoj situaciji osloni na “sudbinu”
smatrajući da će “biti onako kako treba da bude”, ona se time odriče mogućnosti da se sama izbori za
uspešan ishod situacije u kojoj se našla.
• Socijalna podrška. Ova vrsta podrške ubraja se u najznačajnije, kod svih nedaća koje se dešavaju
u životu jedne osobe. Socijalna podrška u vidu bliskih osoba i prijatelja može pružiti osobi mnogo toga
kada se nalazi u teškim situacijama. Neki autori izdvajaju tri vrste socijalne odrške:
• Emocionalna podrška koja podrazumeva pružanje pažnje, naklonosti i ljubavi.
• Materijalna podrška koja uključuje sve vrste konkretne pomoći: od novca, do nege i vođenja
računa o svakodnevnim stvarima
• Informativna podrška koja podrazumeva objašnjavanje, razjašnavanje, davanje saveta raznih
vrsta i drugo.
Ipak, u većini slučajeva socijalna podrška prijatelja i bliskih osoba uključuje sve aspekte zajedno
kombinovane u skladu sa trenutnom potrebom osobe i mogućnostima bliskoh osoba.
Istraživanja pokazuju da ljudi koji boluju od hroničnih oboljenja mnogo bolje podnose simptome, i više
snage imaju da se suočavaju sa stalnim problemima i bore protiv bolesti ukoliko imaju jaču socijalnu
podršku od ljudi u svom okruženju.
• Socijalne veštine i komunikacija. Oni predstavljaju osnovni preduslov da bi se socijalna podrška
iskoristila na najbolji mogući način. Osoba koja ume da uspostavi kontake sa ljudima iz svog okruženja,
imaće više prilike da iskoristi socijalnu podršku u svom okruženju.

Kada rizik postaje šansa?

Neki ljudi mogu imati sve uslove da iz kriznog životnog perioda izađu kao dobitnici, a opet ne uspeju u
tome. Drugi pak, i pored neispunjenih mnogih uslova o kojima smo govorili, pronađu način da se izbore sa
teškim situacijama i ostanu pobednici nakon mnogih životnih trzavica.
Jedna od najbitnijih stvari je ne zanemarivati i ne umanjivati značaj i težinu životnih događaja. To ne
znači da se treba prepustiti negativnim emocijama, pustiti ih da preplave i onemoguće racionalno delanje.
To, jednostavno, znači priznati sebi da je teško. Razmisliti o tome šta je najteže, izdvojiti ga od ostalih stvari
koje bi se mogle prevazići da nije te jedne. Nekada je to najteži deo. Naš um se teško odlučuje da se suoči
sa onime što je najbolnije.
Bez obzira da li sami ili uz pomoć stručnjaka, svi ljudi u svom životu prolaze kroz različite krizne perioda.
Neki su razvojno očekivani (kao na primer pubertet ili kriza srednjih godina), ali neki nastaju neočekivano i
naglo, delovanjem različitih životnih događaja. Zadatak svakoga ko želi da očuva svoje mentalno zdravlje i
održi svoju unutrašnju ravnotežu i mir je da se sa njima izbori na najbolji mogući način – tako da omogući
sebi dalji razvoj i napredovanje, da obezbedi sebi bolje razmevanje od drugih ljudi i sigurniju podršku u
kriznim periodima.
 -nikada ne treba procenjivati vrednost kriznog dogadjaja, jer je ona vrlo subjektivna, tj.
razlikuje se od coveka do čoveka. Ono sto je za nekoga igrarija, za nekoga je teško premostiva
prepreka.
- ovaj subjektivni doživljaj krize važan je i iz jednog drugog razloga; ukoliko se problem ili
situacija dožive kao izazov, onda se s njima hvatamo u koštac verujući u sopstvene snage i
pozitivan ishod i izlazimo mudriji i jači. Ako se dozivi kao bezizlazna, iscrpljujuća (negativno), gde
ma šta radili nema nikakve svrhe, onda ozbiljno ugrožava opstanak A jedan od zastitnih faktora u
periodima krize je upravo taj pozitivan duh i vera u pozitivan ishod.

Emocije i kriza. Onako kako je čovek neodvojiv od životne situacije u kojoj oseća neko osećanje, tako su i
emocije neodvojive od osobe koja ih oseća. Emocija je uvek reakcija bića na neki događaj (stimulus koji
može biti spoljašnji – stvaran ili zamišljen u slučaju kada mi sami zamišljamo ili se prisećamo prošlosti
odnosno budućnosti). Emocije su uvek logične. Njihovu logiku ne treba tražiti u „zdravom razumu“ koji važi
za većinu ljudi u nekoj kulturi, već u onim kriterijumima na osnovu kojih svaki subjekt za sebe procenjuje
situaciju u kojoj oseća osećanje. Radi se o privatnoj logici subjekta koji oseća a ta logika može biti tačna ili
pogrešna, a emocija racionalna ili iracionalna, adekvatna ili neadekvatna. Važno je naglasiti da su emocije
(prijatne ili neprijatne) uvek usmerene ka adaptaciji-prilagođavanju.