Rezilijentnost

Gotovo da nema osobe koja se u svom životu ne susretne sa problemima, bilo da su u

pitanju svakodnevni stresovi ili ozbilјne životne traume. Nošenje sa nekima od životnih
izazova nije lak zadatak i može da rezultira patnjom, odustajanjem ili teškoćama u
pronalaženju rešenja. Jedan od čestih dobronamernih saveta koje u takvim situacijama
lјudi dobijaju od svoje okoline, pa čak i od stručnjaka, glasi: “izbegavajte stres”. – Da li
je tako? Kome je sve ovde neko nekada rekao- Nemoj da se nerviraš, nije to toga
vredno…?
Međutim, brojni su primeri gde osobe uspešno prevazilaze čak i veoma traumatične
okolnosti. Osobe koje su odrastale u izuzetno teškim uslovima, ili doživlјavale
traumatska iskustva tokom života, mogu funkcionisati veoma dobro i razviti poverenje u
sopstvene kapacitete za prilagođavanje različitim okolnostima. Iz ovoga možemo
zaklјučiti da lјudi, u manjoj ili većoj meri, imaju potencijal da se uspešno nose sa
problemima, čak i kada su ti problemi izuzetno složeni. Ova sposobnost izlaženja na kraj
sa problemima i relativno brzog oporavka od stresa se u psihologiji
naziva rezilijentnost, odnosno psihološka otpornost. Rezilijentnost podrazumeva
veru da smo sposobni da savladamo izazove pred kojima se nalazimo, kao i istrajnost u
njihovom rešavanju. Takođe, rezilijentnost možemo razumeti kao sposobnost da se
nakon stresnih događaja uspešno oporavimo ili prebolimo značajne gubitke.

Kada govorimo o psihološkoj otpornosti važno je imati na umu da je to sposobnost koja

se može razvijati i uvežbavati na razne načine, u skladu sa našim potrebama i
osobinama. Npr. pokazalo se da je optimističan stav, kao i poverenje u sebe i druge
nešto što doprinosi psihološkoj otpornosti. Neki lјudi su rezilijentni zahvalјujući tome što
su skloni da postavlјaju realistične cilјeve i očekivanja. Neki su svoju otpornost razvili
tako što su naučili kako da rešavaju probleme, donose odluke i da greškama i
preprekama pristupaju kao prema izazovima koji treba rešiti, a ne kao nečemu
strašnom što treba izbeći. Takođe, korisnim se pokazuje prihvatanje sebe kao osobe
koja ima i vrline i mane, kao i prihvatanje neprijatnih osećanja i događaja kao dela
života. Dalјe, važna veština koja doprinosi rezilijentnosti je traženje pomoći ili podrške
kada nam je ona potrebna. Ovo obično podrazumeva razgovor sa osobom od
poverenja, bilo da je to bliska osoba ili psiholog. Ako nađemo sagovornika koji nas neće
osuđivati ili kritikovati, nego će nas saslušati sa pažnjom, možemo dobiti korisne savete,
podršku ili uvid u to kako drugi lјudi gledaju na istu stvar, da li su i sami imali slična
iskustva itd.
Dakle, postoji rasprostranjena ideja o tome da ćemo se zaštiti ukoliko se budemo klonili
stresa. Međutim, izbegavanje svih situacija koje bi mogle biti povod za stres često nije
moguće, iz prostog razloga što one čine sastavni deo života. Dodatno, izbegavanjem
suočavanja sa stresom uskraćujemo mogućnost sticanja iskustava i veština potrebnih za
njegovo prevazilaženje. Ova iskustva nam vremenom pomažu da budućim životnim
izazovima prilazimo sa poverenjem u sebe i svoje sposobnosti. Dakle, savet sa početka
teksta bi mogao da se preformuliše iz “izbegavajte stres” u “iskoristite stres kao priliku
da naučite da se nosite sa teškoćama i razvijate svoju rezilijentnost”.
Moć pozitivnog mišljenja – samoispunjujuće proročanstvo

Treba li uvek „misliti pozitivno“ ili je bolje biti pripremljen za najgoru moguću varijantu?
Horoskopi i proročice…čemu opasnost ako i onako nije tačno? Treba li deci govoriti da
su pametna ili je bolje da veruju da i nisu baš…da se ne bi opustila? Psihologija zapravo
daje neke od ovih odgovora.
Zamislite sledeći eksperiment. Učitaljica dobija razred dece. Za otprilike polovinu joj je
rečeno da nisu baš bistra, dok za drugu polovinu dobija informaciju da su
iznadprosečno inteligentna. Ono što ne zna jeste da su istraživači izjednačili ove dve
grupe- one se zapravo ne razlikuju u inteligenciji i svi imaju iste sposobnosti. Nakon
nekog vremena, učenicima se zadaje test iz matematike. Šta mislite, koji je rezultat? Ne
zaboravite- sposobnosti su im jednake. Ipak, grupa za koju je učiteljica verovala da je
inteligentnija postiže bolje rezultate! U pedagogiji i menadžmentu se ovo
naziva Pigmalion efekat, a odnosi se na fenomen da veća očekivanja od ljudi
rezultuju boljom performansom. Ovaj efekat je zapravo oblik nečeg što je već dugo
poznato u oblasti socijalne psihologije- samoispunjujućeg proročanstva.
Samoispunjujuće proračanstvo je bilo koje pozitivno ili negativno
očekivanje/uverenje koje se ostvaruje samo zato što je takvo uverenje kreirano –
ono potvrđuje sebe ostvarujući samog sebe. Na primer, proročica mi je rekla da ću
imati uspešan poslovni dan u sredu- stvroila je određeno očekivanje. Kada taj dan dođe,
moje aktivnosti će što svesno što nesvesno biti izmenjene (nastupaću samopouzdanije,
lakše izneti nove ideje, osećati više energije i možda uraditi više nego obično). Na kraju,
sreda će zaista biti uspešniji dan, ali samo zbog toga što su je moje aktivnosti (pod
uticajem uverenja koje sam kreirala) izmenile. Opasnija varijanta su negativna
predviđanja- horoskop je rekao da treba da izbegavam vožnju naredna tri dana. Iako
mislim da ne verujem horoskopima, nesvesno kreirano uverenje će dovesti do toga da
vozim napetije, pravim nagle pokrete, plašljivije gledam sve oko sebe. Takvim
ponašanjem povećavam verovatnoću da ću izazvati udes- ne zato što horoskop nešto
predviđa, već upravo zato što mi je usadio takvo uverenje.
Samoispunjujuće proročanstvo je koncept koji je opisao sociolog Robert Merton u svojoj
knjizi Social Theory and Social Structure objavljenoj 1949. godine. On ga objašnjava
kao predviđanje koje je zapravo pogrešno na početku, ali ga osoba/e svojom svesnom
ili nesvesnom aktivnošću učine tačnim.
Socijalne interakcije. Znate li one osobe koje tvrde da jako dobru mogu da procene
ljude? Na prvi pogled procene ko je dobar a ko ne i to predviđanje nikad ne omane.
Jedno od objašnjenja je upravo samoispunjujuće proračanstvo – ako verujemo da je
neko dobar (npr. učini nam se takvim na prvi pogled), ponašaćemo se prijatnije,
prijateljskije i saradljivije nego ako nekog procenimo kao lošu osobu. To naše
prijateljsko ponašanje će izazvati prijateljsku povratnu informaciju druge strane i uveriti
nas da smo dobro procenili na početku. A zapravo smo sami izazvali da ta osoba „bude
dobra“.
Stereotipi. Verujući da su pripadnici određene grupe (nacionalne, etničke, verske ili
druge zajednice) npr. „agresivni u svom nastupu“ mi ćemo u interackciji sa njima biti
glasniji, rigidniji, agresivniji nego inače, čime ćemo izazvati sličan njihov odgovor. Ne
zato što je bilo koja grupa agresivnija, već zato što smo se drugačije ponašali prema
njima zbog svojih uverenja i sami izazvali ponašanje koje smo „predvideli“.
Slika o sebi. Da li ste bili „bistro dete“ ili ono koje ipak mora više da se trudi? Ono što
nam drugi govore o nama (posebno roditelji, učitelji i druge važne figure) se vremenom
može snažno internalizovati povratno nam kreirajući sliku o nama samima. U skladu sa
njom počinjemo da se ponašamo i gradimo očekivanja. Mnogi završe potvrđujući tu
sliku, ne zato što je inicijalno bila tačna, već zato što su nas uverili da je tačna.
Ponašajući se u skladu sa tim, samo smo proizveli efekat.
Vaspitanje dece. „Devojčice su loši matematičari“. Istraživanja su pokazala da u
razredima u kojima profesori matematike veruju da je ovo tačno, učenice zaista postižu
lošije rezultate iz matematike (iako imaju jednake sposobnosti kao i učenice iz drugih
odeljenja). Pigmalion-efekat pomenut na početku teksta je odavno znan fenomen u
prosveti i stoga je važno da vodimo računa da kod dece ne stvaramo takvu vrstu
ograničavajućih uverenja.„Ti si jedan bezobraznik“ – dete koje ovo sluša celog života
počinje da gradi identitet i ponaša se u skladu sa ovom porukom. Mislimo o tome koje
poruke šaljemo deci i mladima.
Šta se na osnovu ovoga može zaključiti?
 Verujući i ponašajući se u skladu sa uverenjem da je većina ljudi dobra i bez
zlih namera, veća je verovatnoća da ćemo od njih takvo ponašanje i dobiti. Bez
obzira na „objektivno“ stanje.
 Ako baš želimo preporuke proročica, horoskopa i sličnih tumača sudbine, najbolje
da ih neko drugi pročita i saopšti nam samo pozitivna predviđanja – možda se i
ostvare. S druge strane, negativna predviđanja mogu objektivno biti jako opasna
(jer mogu pokrenuti proces njihovog samoostvarenja koja ćemo zapravo sami
izazvati).
 Budimo jako oprezni kada prihvatamo društvene stereotipe – čak i ako
nam se čini da dobro predviđaju neke stvari, ne zaboravimo da ih u velikoj meri
sami izazivamo i potvrđujemo.
 Osmislimo poruke koje šaljemo drugima, posebno deci. Ako verujemo da su
pametna, sposobna i lepa, sva je prilika da će to i biti. To, naravno, ne znači da
ćemo hvaliti sve i diviti se svemu što drugi rade. Odnosi se samo na globalna
očekivanja koja imamo od njih. Verujmo i učimo druge da su sposobni za
gotovo sve što požele.
 Ako verujete da ćete imati loš dan, verovatno i hoćete. Nije da ste
vidoviti, ali možda ipak treba opreznije da vozite.
 Iako niste mogli da birate kao dete, sada možete. Okružite se ljudima koji
veruju da ste sposobni i da možete. Vremenom će uveriti i vas i biće pokrenut
magičan proces ispunjavanja tih očekivanja.
 Dramska igra (TROUGAO)
Igru možemo povezati sa nizom međusobnih interakcija učesnika u
kojima postoji neki skriveni motiv i u kojima u jednom trenutku dolazi
do zamene uloga.

Koje su to igre?

Po principimima psihoterapeutskog pravca Transakcione analize,

postoji dramski trougao uloga: Spasilac – Žrtva – Progonitelj, u koji
razne osobe upadaju svakodnevno sve dok ne osveste ove uloge i ne
odluče da ih više neće igrati. Za igranje uloga treba uložiti dosta
energije, a organičena psihička energija koja se utroši na njih, nije nam
više dostupna za kreativan rad. Kako je matematika često bauk za
mnoge đake, upotrebićemo je ovde za primer ulaženja u uloge u
“dramskom trouglu”.

Školski trougao

Ako za početak postavimo učenika u ulogu Žrtve, možemo razmotriti

kako se on ponaša? Žali se na matematiku ( čitaj bilo koji drugi
predmet koji ne voli da uči) , žali se na nastavnika ( koji ga obavezno “
mrzi” ), žali se na rokove, težinu zadataka, preklapanje termina
kontrolnih vežbi. On je jadan i mi bismo trebali da ga žalimo. Niko ne
vodi računa o njegovim potrebama, svi žele da ga iscrpe, upropaste…
Skriveni motiv deteta ovde je da natera odrasle da rade umesto njega.

Žrtva je inače osoba koja traži od drugih da urade nesto umesto nje,
pre nego što će to uraditi sama. Žrtva sebe omalovažava i potcenjuje
svoj kapacitet da misli i deluje samostalno. Žrtva može sebe videti kao
slabića i često se oseća bespomoćno. Bez obzira što Žrtva
omalovažava sopstvenu snagu, ona ima snage da inicira zamenu uloga
u igri ( što joj daje puno snage u odnosu). Tako i naši učenici , kao
žrtve, polako stiču moć.

Ovde učenik može lako da postane progonilac nastavnika, a to tome

ćemo malo kasnije pošto objasnimo ostale učesnike u ovoj igri.
Nastavnik, u odnosu sa učenikom Žrtvom predstavlja Progonioca. On je
taj ( iz ugla Žrtve ), koji po svaku cenu želi da porazi Žrtvu. Progoni ga
svojim zahtevima: da uradi domaći zadatak, ponese školsku svesku,
ima olovku na času, pribor za geometriju, da shvati zadatke, proziva ga,
ocenjuje, poziva roditelje na razgovor… sve što je inače deo redovne
aktivnosti svakog nastavnika, a što Žrtva tumači kao proganjanje.

Svaki Progonilac zanemaruje kapacitet drugih da misle i da postupaju

po svojim merilima. Progonilac ima skriven plan kažnjavanja i
omalovažavanja ljudi na neki način. Tako i ovde učenik vidi zloću –
nastavnika. “ Nastavnik me mrzi, uzeo me je na zub, ja sam mu
antipatičan…” kažu učenici kada prebacuju svu odgovornost na
nastavnika koji baš za njih kuje planove.

Roditelj se ovde nalazi u ulozi Spasioca, ponekad, mada ima i slučajeva

kada se pridružuje nastavniku u proganjanju i onda niko ne vodi računa
o osećanjima jadnog deteta. Žrtva se oseća odbačenom od svih,
povlači se u svoj svet, često “natuče” slušalice, odvrne muziku i brani
se mehanizmom nerazmišljanja. Međutim, ako roditelj pokaže da “voli
dete” on će ući u pravog Spasioca i obezbediti mu “Privatnog”
nastavnika koji će srediti stvari i postati Spasilački nastavnik.

Spasilac isključuje kapacitet drugog da misli i ponaša se onako kako

misli da je najbolje za njega. To je uvek osoba koja ima listu dnevnih
obaveza koje treba da uradi za druge ljude. Njeno skriveno uverenje je
da drugi nisu sposobni da to urade sami, što stavlja Spasioca u
nadređenu poziciju. Skrivena pretpostavka je često nesvesna i većina
Spasilaca su dobornamerni. Ipak, uobičajeno Spasilac pomaže ljudima
ne pitajući i radeći više nego što je njegov deo, i obavezno završi
radeći stvari koje ne želi.

Imamo mnogo spasilačkih majki koje svoje odrasle sinove zovu

telefonom da provere da li su se probudili i doručkovali. Roditelji –
Spasioci učenika osnovnih i srednjih škola rade domaće zadatke
umesto dece, zovu telefonom druge roditelje da provere šta ima za
domaći zadatak, razrednog starešinu u koju smenu se ide u školu…
Kao da deca ne mogu da zapamte, zapišu ili sami provere informacije
kod drugara. Kao da nisu dovoljno sposobna da to urade sama, i
potreban im je “ veliki roditelj” da te probleme reši.
Početak “Igre”

Igra počinje kada dvoje ljudi prepoznaju da su u suprotnim ulogama. Na

primer : Spasilac i Žrtva.

Ovde učenik prepoznaje da postoji mogućnost da u situaciji kada

dobije lošu ocenu iz matematike, ne želi da preuzme odgovornost,
optužuje nastavnika, otpisuje svoje sposobnosti za učenje i žali se
roditelju: “ Jadan ja, nastavnik me mrzi, treba mi tvoja pomoć!” .
Spasilački supermenski roditelj uskače i rešava problem bespomoćnog
deteta. Roditelj se oseća velikim i nadmoćnim a dete jadno i
bespomoćno.

Mehanizam nerazmišljanja

Tinejdžeri često primenjuju ovaj mehanizam odbrane kada nisu

sposobni da se suoče sa realnošću životnih izazova. Kada ne mogu da
se opredele, i hteli bi, i ne bi. Svesni su svojih sposobnosti i talenata, a
opet svesni i napora koji treba da se ulože u učenje i razmišljanje.
Voleli bi da ostvare svoje želje i privlači ih uspeh, ali sa druge strane
ne mogu da se pomire sa tim da je ulaganje truda, odricanje od
zadovoljstava sastavni deo rada. Da ne bi morali da se opredele, pošto
ne mogu da istolerišu pozitivna i negativna osećanja u sebi prema
istom cilju, oni odlučuju da ne razmišljaju o tome. I tada “ bleje”, “
kuliraju” pred televizorom, računarom. Kada ih podsetite da treba da
uče uglavnom odgovaraju sa “ evo , sad ću!” Nije da oni ne žele da budu
dobri đaci, nego ne mogu da prihvate i manje privlačne strane učenja.
Obezvređuju svoje sposobnosti za učenje. Kada se oni opuste u stanju:
misliću o tome sutra, roditelj može da se uspaniči i sam sebe da stavi
u ulogu Spasioca i traži rešenje spolja za svoje inertno dete.

Spasilac

Na početku rada svaki privatni nastavnik je spas! Roditelji misle: “

Samo kada bi onaj u školi ovako dobro radio sa decom! “ Istina je ,
najčešće, da i taj “ privatni” nastavnik ima iste probleme na svojim
časovima, dok ga ovako, “ jedan na jedan” , bolje slušaju i to je sve.
Ima tu malo i činjenice da nešto vrednujemo tek onda kada platimo ili
znamo da smo uložili: novac, vreme ili emocije.
Dok sve teče po planu, ocene se popravljaju, naš privatni nastavnik
raste od ponosa i sve je veći Spasilac! Kada padne prva slabija ocena,
situacija se menja: Roditelj ulazi u ulogu Progonioca i privatni
nastavnik postaje Žrtva: „ Zašto ga plaćamo?! Ne trudi se, ne daje
detetu domaće zadatke, tera ga da sam radi zadatke, strašno!“

Ovde redovan nastavnik može da se pojavi kao Spasilac ako pozove

roditelje na razgovor da ih podseti da on od početka školske godine
redovno drži dopunsku nastavu, i da je dovoljno da se dete pojavi i čuje
osnove koje će biti na pismenom zadatku.

Na ovaj način se u krug možemo vrteti u ulogama. Progonilac može

postati i dete prema Privatnom nastavniku ako ga ovaj „tera“ da uči.
Njegov motiv može postati omalovažavanje i kažnjavanje drugog, radi
sticanja moći, kako bi se on osetio većim i kako ne bi više bio
bespomoćan. „ Meni nije jasno!“ može postati rečenica koju učenik
izgovara da bi se nastavnik iscrpeo, i da učenik sam ne bi angažovao
svoje misaone procese. Kada nije iskrena, nego manipulativna, ova
rečenica ima za cilj igranje uloga, a ne unapređivanje procesa učenja.

Rešenje je u izlasku iz dramskog trougla. Ako nastavnik i roditelj za

početak , kao odrasle osobe, pretpostavljamo zrele, reše da ne ulaze u
ove uloge mogu pomoći detetu jer je učenik – matematika odnos koji je
dovoljan da bi se učenje desilo. Nastavnik je tu da usmerava proces i
otvara vrata kroz koja učenici sami moraju da prođu. Negovanje
kulture traženja krivca i traženja žrtve ne doprinosti razvoju deteta.
Znamo da je ljubav aktivna briga za rast i razvoj druge osobe, a ne
manipulisanje i optuživanje. Pošten odnos svih učesnika u obrazovnom
procesu može da donese napredak. Deci će vršnjačka igra uvek biti
zanimljivija od škole, ali ih od ovih psiholoških možemo spašavati,
umesto da ih u njih uvlačimo. Uključivanje u rad, u učenje , a
isključivanje iz dramskog trougla predstavlja izlaz iz ovakvih situacija.

Koje je rešenje ako sebe prepoznajete u ulogama dramskog

trougla?
Najpre razmislite u kojoj ulozi najviše prepoznajete sebe? Da li vam se
sviđa ta uloga? Možete li se setiti kada ste ušli u igru sa nekim? Kako
se to desilo i šta ste rekli sebi posle toga ? Kako ste se osećali kada
se igra završila? Koja je vaša omiljena pozicija kada dođe do zamene
uloga?

Iako ste svesni šta se događa, možete osećati da ste uvučeni u igre.
Međutim ima tu i Vaše odgovornosti. Uvek je više ljudi umešano u
igranje igre, tako da Vi sigurno nečim doprinosite da budete njen deo.
Nešto dajete, a nešto dobijate. Učenik dobija pažnju, privatnom
nastavniku raste Ego, roditelj se oseća kao veliki moćni spasilac.

Zapamtite, kada ste autentični, više niste podložni skrivenim motivima

igre, tako da je pravi put biti realan i svoj. Ne pristajte na
manipulisanje sobom i drugima, osvestite svoje jake strane i iskoristite
svoje kapacitete, ostavljajući i drugima prostor da preuzmu
odgovornost za svoj život i svoj razvoj.

Dobre osobine uloga u dramskom trouglu

Postoje dobre osobine u svakoj ulozi koje ne treba zanemariti. Spasilac

može biti dostupan ljudima , ali ne treba da daje više nego što želi.
Drugi će morati da se snađu sa manje podrške spasioca i da popune
prazninu drugačije : razviju sopstvenu snagu, pitaju druge ljude ….
Žrtva treba da se suoči sa sopstvenom slabošću, ali i sa odgovornošću
da prihvati svoje životne zadatke. To je na kraju ipak njihov život.
Progoniočev posao je da razvije sopstvenu snagu, ali da ne tera druge
da trpe zbog toga.

Zaključak vezan za učenike mogao bi biti da ne treba oduzimati

odgovornost deci ako želimo da im pomognemo u njihovom razvoju.
Pružimo im mogućnosti da razvijaju sopstvene sposobnosti, sopstvene
snage, da pitaju drugove za pomoć u učenju, da vežbaju komunikaciju,
saradnju i vršnjačko učenje. Ne narušavajmo i negujmo njihov odnos sa
knjigom!
 INICIJATIVA

Inicijativa, samostalno pokretanje akcija, i ambicija, zadovoljenje

potrebe, su normalne razvojne potrebe, samo što se razvijena
sposobnost za inicijativu retko sreće kod odraslih ljudi. Tako se osoba
koja ima poriv da pokreće stvari, u nepodsticajnoj sredini može osećati
“kao” da štrči, da se preterano ističe, da traži nešto više, “hleba preko
pogače”.

Međutim, inicijativa se normalno razvija kod dece između treće i pete

godine, koja su do treće godine uspela da odrade separaciju sebe od
ostatka sveta. Ona su radoznala, žele da ispituju okolinu, istražuju,
probaju nove aktivnosti, ovladavaju veštinama.

U zavisnosti od toga kako odrasli reaguju na izražavanje dečije

inicijative, zavisi i reakcija deteta, te tako ide ka daljem zavijanju ili
stopiranju razvoja inicijative. Zakočenost ove sposobnosti u odraslom
dobu ispoljava se kao nedostatak inicijative ili preterana inicijativa.

Zakočena osoba zna da ima potrebe, ali ne sme da ih zadovolji.

Pokušava da pokrene aktivnosti, a onda samu sebe sputa, jer se plaši
od reakcije okoline, strahuje od odbacivanja, da će biti suviše
nametnjiva, da ona nema prava na isticanje, da je pokazivanje
rezervisano za neke “drugačije” ljude, oseća krivicu pri ispoljavanju.
Iza svake krivice, krije se negodovanje. Osoba negoduje što joj je
zadovoljavanje potrebe bilo zabranjivano u detinjstvu, i sada kada kao
odrasla pokušava da to popravi, da se ispolji, oseća se krivom.

U slučaju preterane, nametljive, intruzivne inicijative, osoba postaje

radoholičar, radi na račun drugih, ne vodi računa o tuđim potrebama,
nema osećaj za uzajamnost, mora da radi po svaku cenu da bi se
osetila manje inferiornom. Tu se krije jedan od izvora psihosomatskih
bolesti.

U oba slučaja nerazvijene sposobnosti za incijativu osoba zna da hoće

i nije joj jasno zašto ne može da uspe u zadovoljenju svojih potreba,
pokretanju aktivnosti ili poslova koje je interesuju, zadovoljavanju
ambicija. Traži izvor neostvarivanja spolja, izvan sebe, čeka da se
stvore povoljniji uslovi, misli da bi mogla da uspe “samo da” nije imala
takvo i takvo detinjstvo. Zabrane upućivane od strane roditelja ili
staratelja ostaju jake i kada oni nisu više među živima.

Kada osoba pogleda u sebe, kada prihvati svoje ambicije kao normalne
i zdrave, kada uspe da razveže energiju vezanu uz krivicu prema
roditeljima, ostaće joj viška psihičke energije koju može upotrebiti u
ljubavi i radu. Biće u poziciji da “može”. Moći će da pokreće, da se
suočava sa neuspehom, da ponovo pokreće na drugačiji način, da se
raduje učestvovanju, uspesima, i da pri tome nema osećaj krivice.

Dok god radi za svoje dobro i za dobro drugih, realno nema čega da se
stidi, nema čega de se boji, niti razloga za osećaj nezdrave krivice.
Ono što je ranije sputavalo bio je iracionalan osećaj koji je nastao u
detinjstvu kao reakcija na dečije fantazije i roditeljske zabrane, te
nema potrebe da odrasla osoba sputava svoje mogućosti zbog njega.