PSIHOLOGIJA MENTALNOG ZDRAVLJA 2020.

EDITION

MENTALNO ZDRAVLJE, PREVENCIJA, STRES, TRAUMA, KRIZA

Prevencija - združena primena medicinskih, psiholoških i socijalnih mera s ciljem da:
 uklone činioce štetne po zdravlje čoveka
 omoguće da se fizičke i duhovne sposobnosti razviju na najbolji mogući način
 obezvede pravovremenu i adekvatnu pomoć u vidu lečenja i rehabilitacije obolelom
članovima društvene zajednice ( Kaličanin i Bojanin )

Prevencija - zaštita i unapređenje mentalnog zdravlja

1. Ciljevi medicinskog, društvenog i individualnog modela i objasniti? 188

Medicinski model kao cilj svojih MH akcija postavlja smanjenje broja novih slucajeva
koji se javljaju u medicinskoj ustanovi
odnosno smanjen broj ljudi koji ispoljavaju simptome i sindrome bolesti.
Drustveni model – dusevne bolesti najcesce se prikazuju kao odstupanje od uobicajnih
usvojenih obrazaca ponasanja u datoj kulturi. Sto je u medicinskom znacenju bolest, u
drustvenom ce se shvatiti kao devijantnost. Cilj ovog modela je sprecavanje nastanka ovako
shvacene bolesti odredjenim MH strategijama sto nosi sa sobom niz opasnosti – da li zapravo
svojim akcijama ne sprecavaju javljanje drustveno neprihvatljivih ponasanja i na taj nacin
postaju jos jedan od instrumenata represije drustva; ili kako razluciti zdravo od
konformistickog ponasanja.
Individualni model bolest ili devijantnost shvata kao zastoj, stagnacija, nemogucnost
da se u licnom razvoju ide dalje. Istovremeno ona moze da predstavlja i mogucnost, sansu da
se unese red u zivotni ciklus, uspostavi vremenski kontinutet koji ce omoguciti donosenje
boljih zivotnih odluka, prosirivanje mogucnosti izbora i prihvatanje odgovornosti za te
izbore. Cilj je usmeren na razvoj licnosti, us mislu realizacije svih potencijala.

2. Primarna, sekundarna i tercijalna prevencija:

a. primarna: uspeh se procenjuje incidencijom - br novih slučajeva; sprečava pojavu bolesti

b. sekundarna: uspeh se procenjuje prevalencijom - ukupan br bolesnika; rano otkrivanje i
rano lečenje
c. tercijalna: uspeh se procenjuje invaliditetom; suzbijanje i ograničavanje posledica bolesti

3. Koji su osnovni teorijski oslonci primarno preventivnog cilja psihologije mentalnog

zdravlja "unapređenje mentalnog zdravlja" (Vlajković)?

a. stalni, dinamički i recipročan odnos između čoveka i prirode

b. celokupni životni ciklus
c. teorija krize

1
Teorija krize
Kriza-preokret, obrt, nastajanje odsutnog trenutka. U somatskoj medicini označava obrt u
bolesti na bolje ili na gore, a u psihijatriji je kratka pometnja koja se događa s vremena na
vreme kod osoba koje se bore sa životnim problemima koji, u tom trenutku, prevazilaze
njihove kapacitete.
Lečenje poremećaja nastalih posredstvom stresa efikasnije je uz socijalnu podršku.
Dve kategorije poremećaja koji su nazvani situacioni poremećaji: velika reakcija na stres i
situaciona reakcija odrasle osobe. Prikazuju se kao površna neprilagođenost teškoj situaciji i
kad ne postoje podaci o poremećajima ličnosti. Manifestuju se kroz anksioznost, alkoholizam,
asteniju, slabiju efikasnost, nizak moral, nekonvencionalno ponašanje. Ukoliko se ne leče
mogu da prerastu u tipične psihoneurotske reakcije ili poremećaje ličnosti.
Poremećaj prilagođavanja- maladaptivne reakcije na različite neprijatne životne događaje, u
ovim reakcijama dominiraju depresivno-anksiozne tegobe i različiti oblici disocijativnih
ponašanja i mogu da se jave u toku 3 meseca od neprijatnog događaja.
Teorija krize pruža jedan prihvatljiv teorijski okvir za razumevanje psihičkih stanja onih ljudi
koji su i pre pojave krize, a i po njenom prestanku, funkcionisali kao normalne osobe.
Razvila se iz različitih izvora: evoluciona teorija Darvina, Selijevo učenje o stresu, ekološka
psihologija, ego psihologija, teorije učenja, socijalna psihologija i humanističko-
egzistencijalistička učenja o čoveku.
Tomas-prva socio-psihološka definicija krize-pretnja, izazov, poziv na novu akciju koja može
da sadrži klicu nove organizacije.
Kaplan-kriza je poremećaj postojećeg stanja, period dezorganizacije, period poremećaja
tokom kojeg osoba pokušava da pronađe načine da reši problem. Zasnovao je svoju teoriju na
učenju o bazičnim potrebama i o homeostazi. U bazične potrebe svrstao je fizička sredstva i
uticaje i psihosocijalne sredstva i uticaje i sociokulturalna sredstva i uticaje. Po ispunjenju
bazičnih potreba nastaje homeostaza koju spoljašnji događaji mogu poremetiti. Ukoliko se
postojeći mehanizmi prilagođavanja pokažu kao neefikasna za povratak homeostaze traga se
za novim. Taj period traganja naziva se krizom. Te je kriza period traganja, period pometnje
koja može delovati kao bolest, ali ograničenog trajanja. Iz krize čovek može izaći snažniji,
zdraviji i zreliji. (Razvojni kvalitet krize.)

Lideman - proces tugovanja ispoljava se preokupiranošću bolnim događajem, osećanjem

krivice, gubitkom uobičajenih obrazaca ponašanja. Ako dođe do odlaganja osećaja gubitka
dolazi do psihopatoloških reakcija tugovanja. Odlaganje se postiže ili preteranom aktivnošću
ili razvijanjem psihosomatske simptomatologije ili razvijanjem neprijateljstva prema drugim
ljudima. Može trajati 4-6 nedelja.

Primarnom prevencijom podrazumevaju se samo one aktivnosti na planu zaštite i unapređenja

mentalnog zdravlja u kojima postoji
 jasna eksplikacija određenih teorija i znanja o prirodi mentalnog zdravlja i mentalnih
poremećaja
 planiranje procesa
 različita, argumentovana i stalno proveravana delatna strategija

2
 4. Model primarne prevencije i cilj

a. medicinski model - počiva na klasičnom somatskom modelu; odnosi se na zaštitu osobe

koja je pod rizikom
b. psihijatrija u zajednici - poštuje sociološke činioce u etiologiji i u tretmanu mentalnih
bolesti i poremećaja; nudi noce organizacijske zdravstvene programe; akcenat je na populaciji
sa potrebom; rešavaju se problemi tamo gde su nastali
c. psihološki model - kognitivistički, humanistički, integrativni

5. Cilj Kaplanova, preventivne strategije 27, 28, 29, 31, 180

a. Medicinski model primarneprevencije- predstavlja prvu fazu razvoja pp,

dominirali su principi preventivnog rada preuzeti iz opste somatske medicine.
Najznacajniji je princip specificne zastite osoba koje su iz razlicitih razloga
proglasene za rizicne; osobe pod rizikom – deca ciji su roditelji ment oboleli,
izolovane osobe, doseljenici, besposleni bogatasi, vambracno rodjena deca,
mentalno nedovoljno razvijena deca, deca koja odrastaju u porodicama sa
nepovoljnom emocionalnom klimom, fizički hendikepirana deca i hronično
bolesna deca. Koncepcija primarno preventivnog rada po principima specificne
zastite- niz znacajnih doprinosa na planu zastite I unapredjenja mz- prenatalna
zastite trudnice I ploda, borba protiv porodjajnih lezija, genetska analiza ploda
pod rizikom.

b. Model primarne prevencije u okviru sveobuhvatne psihijatrijske zastite ili

psihijatrija u zajednici- Utemeljenje je Kaplanova teroija krize koja je istakla
značaj tranzitornih kriza koje se prevencijom mogu ublažiti i koje je potrebno
na poseban način tretirati. Naglasak nije vise samo na osobama pod rizikom
vec na populaciji sa potrebom. Socijalni psihijatri izlaze iz kabineta, ulaze u
zajednicu, resavaju probleme tamo gde su nastali I sprecavaju da poprime
dimenzije koje bi dovele do intervencije psihijatrijskih institucija. Kaplan je
razvio dve velike grupe preventivnih programa. Prva grupa socijalna ili
administrativna, druga psiholoska ili interpersonalna. Kaplanove dve strategije
unapređenja duševnog zdravlja: intereprsonalne (usmerene na mikro i
mezosistem-Bronfenbrener) i administativne (usmerene na egzo i
makrosistem)

- Socijalni programi namenjeni su uslova zivota u zajednici I preispitivanju

zakonskih resenja koja uticu na dusevno zdravlje clanova zajednice, postupci
koji se primenjuju su pre svega administrativni, cime se ne umanjuje njihova
vrednost.
- Interpersonalni programi ostvaruju se u neposrednom kontaktu licem u lice sa
pojedincima I grupama, najcesce koriscene metode su :

3
*intervencija u krizi- ostvaruje se na dva nacina: ancipatornim vodjenjem u krizi- sastoji se u
psiholoskoj pripremi ljudi za nastupajuci dogadjaj za koji postoji verovatnoca da ce izazvati
krizu, priprema trudnica za porodjaj, bolesnika za operativni zahvat; kratkapsihoterapija u
stanjima krize- psihoterapeutski postupak koji se koristi kod osoba u stanjima krize, obelezja
tretmana – vremenska ogranicenost, suportativnost, orjentacija na sadasnjost i konflikt koji je
doveo do krize. Osnovni cilj ovog postupka je afektivno rasterecivanje osobe u krizi,
zadovoljavanje zavisnih potreba, koje su izrazene u svakoj krizi i spreci pojavu pseudokrize;
izbegava se poniranje u dubinu, traganje za uzrocima kriznog reagovanja, otkrivanje
simbolickog znacenja krizne situacije. Tarapeut u okviru ovog terap. konc. je obucena osoba
koja ima ulogu oslonca i podrske I cija je osnovna uloga da osnazi individuu da krizu
samostalno resi, obucena osoba u ovom konceptu ne znaci samo osobu iz uobicajnog kruga
strucnjaka, vec mogu biti i neprofe., laici, volonteri izabrani iz ozbiljne selekcije I obuceni.

*Osnovna obeležja kratke psihoterapije (ili odlike intervencije u krizi)

a. vremenska ograničenost (6 do 8 seansi)
b. suportativnost
c. orijentacija na sadašnjost
d. orijentacija na konflikt koji je doveo do krize

* Osnovni cilj kratke psihoterapije

a. da omogući afektivno rasterećenje osobe u krizi
b. da dopusti zadovoljavanje zavisnih potreba koje su izražene u svakoj krizi
c. da spreči pojavu tzv. pseudokriza

*Terapeut u kratkoj psihoterapiji

Terapeut je, u okviru ovakvog terapeutskog koncepta, samo obučena osoba koja ima, pre
svega, ulogu oslonca i podrške i čija je osnovna uloga da osnaži individuu da krizu
samostalno reši.

*savetovanje- odnosi se na rad sa kljucnim osobama u zajednici. Kljucne osobe nisu samo
pripadnici med prof, vec i porodica, prijatelji, nastavnici, vaspitaci, imaju znacaj za mz.
Kljucne osobe zbog svog polozaja, znacaja i ugleda u zajednici mogu biti I nosioci infekcija
I nosioci zdravlja (releji infekcije i releji zdravlja), nalaze se na takvim mestima u zajednici u
kojima cesto izbijaju krize I pomoc koju pruzaju je odlucujuci faktor da stanje krize ostane u
granicama kratke pometnje I ne preraste u bolest.

*edukacija u domenu mentalnog zdravlja - predavanja, tribune, tv emisije ima odredjeni

primarni preventivni znacaj koji postaje veci, ako se edukacija shvati ne samo kao usvajanje
odredjenih cinjenica i znanja, vec kao kognitivno emocionalno iskustvo, koje podrazumeva
odredjeni stepen promene.

4
c. Model psiholoske primarne prevencije- od znacaja su pojave ekoloske psihologije,
sistematskog pristupa u shvatanju mentalnih poremecaja I razumevanje da je mz povezano sa
postovanjem ljudskih prava. U okviru ovog modela razlikujemo 3 pristupa:
-kognitivisticki pristup- centralno mesto zauzima koncept stresa I primarno preventivna
praksa usmerena na vestine ovladavanja stresom (unutrasnje modelovanje, trening
ovladavanja stresom, anksioznoscu)

-humanisticki pristup- u svom sredistu ima koncept krize I usmerena je na razvijanje

individualnih moci da se one prevazidju sa sto manje rizika I sto vise sansi za razvoj.
Centralno mesto zauzima koncept rezilijencije I koncept srcane zilave licnosti, a primarno
preventivna praksa usmerena je na ucenje za zivot.
-integrativni pristup- povezan sa pojavom klinicke psihologije u zajednici. Prevencija
predstavlja uticaj I intervenciju koja moze delovati kao odrzavanje i podizanje kvaliteta
zivota (Beger). O kvalitetu zivota brinu pored strucnjaka pojedinci I zajednica u celini.

Podela psih primarne prevencije na:

a)profesionalnu pp- iniciraju je, sprovode, kontrolisu profesionalci, medicinski je
modelovana;
b)neprofesionalnu pp sprovode neprofesionalci I med model je ovde potpuno zanemaren.;
c)autonomna ili samopomagacka pp- covek sam formulise I sprovodi sopstveni preventivni
program, koji se poklapa za zivotnim planom I zivotnim ciljem tog pojedinca, pri tome se ne
zaboravljaju drugi ljudi I interakcija sa njima stvara mrezu soc podrske, koja je znacajna za
uspesnost takvog individualnog programa ;
d)integrativni pp- odlikuje smenjivanje predhodnih tipova prevencije.
Značaj Kaplana za MH:
-sredina u kojoj osoba živi i način života predstavljaju jedan od značajnih faktora u etiologiji
psihičkih poremećaja.

-angazovanim radom na reorganizaciji soc i fizičke sredine mnogi poremećaji se mogu

ublažiti i odkloniti.

-potrebno je redefinisati profesionalnu ulogu prektičara na polju mentalnog zdravlja i

uključivanje u život zajednice.

Kaplan je osnivač preventivne psihijatrije. Značak - uobličio je teoriju za preventivni rad

(teorija krize) i svojim praktičnim radom zasnovao osnovne trategije u praktičnom
preventivnom radu.

5
 6. Tri pristupa u okviru psihološkog modela primarne prevencije i objasniti

a. kognitivnistički: koncept stresa; primarno preventivna praksa usmerena je na veštine

ovladavanja stresom
b. humanistički: centralno mesto zauzima pojam krize; prevencija usmerena na razvijanje
individualnih moći da se krize prevazilaze sa što manje rizika i što više šansi za dalji razvoj;
tu spada koncept "srčane, žilave ličnosti" koncept rezilijencije; praksa se usmerava na učenje
za život
c. integrativni: povezan je sa pojavom psihologije u zajednici; prevencija predstavlja uticaj i
intervenciju koja može delovati kao doprinos održavanja i podizanja kvaliteta života.

Tri koncepta za unapređenje mentalnog zdravlja:

• koncept srčane žilave ličnosti / koncept žilavog životnog stila
• koncept duševno zdrave osobe / koncept rezilijencije
• učenje za život
Ovo pitanje takođe može biti formulisano kao:
• Preko kojih koncepata se može odrediti cilj primarne prevencije u unapređenju
mentalnog zdravlja?

7. Izvori prevladavanja – Pirlin i Suler (socijlani i licni) 218

a. Socijalni izvori – odredjeni su strukturom, interakcijom, kvalitetom i funkcijom
socijalne mreze kojoj odredjena osoba pripada i definisu se kvalitetom socijalne
podrske (interpersonalna razmena koja ukljucuje emocije, potvrdjivanje i pomoc) koju
osoba prima u situaciji krize.
b. Izovri u licnosti – mogu se odrediti kao isticanje pojedinacnih, izdvojenih
karakteristika licnosti (pol i polna identifikacija, godine starosti, faza zivota,
zdravstveno stanje, vredonosna orijentacija, ranije zivotno iskustvo, lokus kontrole,
samopostovanje) ili kao naglasavanje slozaja razlicitih karakteristika (karakteristicni
slozaji razlicitih osobina koji grade “srcanu, zilavu licnost” ili kompleksno “osecanje
koherentnosti”.

8. Razlike između mehanizama odbrane i mehanizama prevladavanja

a. MO – ključni ugao gledanja:razvojni.

- Nesvesni, deo su ega i usaglašeni sa realnošću

- Razvojno se razvijaju sa rođenjem

- Funkcionalnost (ublažavaju efekte konflikta)
b. MP – ključni ugao gledanja: možemo ih koristiti u odnosu na vrstu
događaja
- Svesni
- Za njihovo korišćenje bitni je iskustvo
- Omogućuju rešavanje problema.

6
9. Meaning concept (Lazarus)

U potencijalno stresnoj situaciji se angažuju tri vrste kognitivnih procena pretnje.

a. primarna; šta se to dešava i kakav značaj ima a) irelevantna b) benigna/pozitivna c) stresna;
stresna situacija može se interpretirati kao gubitak/povreda(depresija i osećanje
bespomoćnosti), pretnja(anksioznost), izazov(nada i mobilizacija energije); najveću
stresogenu vrednost ima gubitak. u zagradi su emoc. reakcije.
b. sekundarna; šta se može uraditi i kako to najbolje učiniti
c. ponovna; koristi se kada primarna i sekundarna nisu dovele do željenog rezultata
Na primarnu i sekundarnu utiču i aredinski faktori (lokalizacija pretnje, postojanje
alternativnih rešenja, situaciona ograničenja i prepreke) i faktori ličnosti (snaga Ja, mehanizmi
odbrane i motivaciona struktura).

Kecmanović razlika između stresa i krize - razlika je u subjektivnoj interpretaciji

događaja koji prethodi stresu ili krizi. Značenje koje čovek daje životnim događajima je
osnovna razlika imeđu stresa i krize: u sstresu subjektivna interprezacija događaja nema
značaja, dok je u krizi od presudnog značaja. Reakcije u situacijama prirodnih katastrofa su
stresne, a one koje su izazvane događajima iz sfere intimnog života krizne.
Kapor sličnost izmađu traume, stresa i krize - životni događaj koji im prethodi. Stres se
primenjuje više u medicini, a kriza u sociologiji.
Hovard i Skot - između stresa i krize postoji paralelizam i komplementarnost. Stres je
prisutan u krizi i odnosi se na napetost koja se javlja zbog nemogućnosti da se krizna situacija
razreši.
Rapaport vezuje stres za patogene efekte, a krizu za rast i razvoj.
Kaplan tvrdi da je kriza vremenski ograničena, a stres to nije.
Vesel tvrdi da je nemoguće, a i nepotrebno razdvajati termine stres, kriza i trauma, a
kasnije stres određuje kao reakciju pretežno na somatskom planu, a krizu kao rekaciju
pretežno na psihičkom planu.

10. Kako Lazarus objašnjava pojam stresa i reakciju na isti?

Po mišljenju Lazarusa, individualne razlike u reagovanju na stres moguće je objasniti

različitom kognitivnom procenom ugrožavajuće ili stresne situacije, odnosno kognitivnom
procenom pretnje koja je u takvoj situaciji sadržana. Kognitivni procesi su po njemu uvek
prisutni i angažovani u situaciji stresa, oni su intervenišući kontrukti između susreta sa
stresom i reakcije na njega. Zbog toga je svaki stres psihološki stres. Dakle, stres nije ni
stimulus ni reakcija na njega - stres je takav odnos čoveka i okoline koji se procenjuje kao
štetan, preteći i ugrožavajući

7
11. Moos 215,216,217

Ovi mehanizmi shvaceni su kao kompleksni odgovori na stres, preciznije definisani

kao kognitivni I bihevioralni napori usmereni na savladavanje, redukciju I tolerenciju
unutrasnjih I spoljasnjih zahteva koji se javljaju u stresnoj transakciji izmedju osobe I
spoljasnje srednine. Prisutni su tokom celokupnog prolazenja osobe kroz ciklus promena.
Po Lazarusu postoje 2 velike grupe strategija koje se koriste prilikom razresavanja stresnih
(kriznih) situacija.
Jednu strategiju cine direktne akcije (bekstvo ili borba), a drugu razliciti paliativni modeli.
Razlika medju njima je sto u direktnim akcijama postoji pokusaj da se situacija menja, a uz
pomoc paliativnih situacija se samo olaksava. Ovo olaksavanje postize se razlicitim
fizioloskim, intrapsihickim I soc metodama paliativnih satrategija. Sto se tice intrapsihickih
metoda, mehanizmi odbrane spadaju medju najznacajnije. Termin prevladavanje= cooping.
U situaciji suocavanja sa nekim dovoljno snaznim zivotnim dogadjajem najcesce se koristi
kombinacija direktnih akcija I paliativnih modela. Strategije korisne u jednoj situaviji ne
moraju biti korisne u drugoj.
Po Musu strategije prevladavanja moguce podeliti na 3 velike grupe (Strategije
prevladavanja po Moos-u (ili u kojim situacijama se koriste strategije koje su usmerene na
procenu/problem/emocije?)):
I prevladavanje usmereno na procenu
-logicna analiza I mentalna priprema sastoji se u razlaganju problema koji u tom trenutku
deluje kao veliki I neresiv I u planiranju postupnih koraka ka njegovom resavanju. Najcesce
se koristi u situacijama suocavanja sa potpuno nepoznatim dogadjaje.
-kognitivno redefinisanje –osoba prihvata realnost situacije I pokusava da u njij pronadje
nesto pozeljno I prihvatljivo.
-kognitivno izbegavanje ili poricanje- porice se ili minimizira ozbiljnost krize, moze da se
odnosi na uzrok ili njene posledice.
II prevladavanje usmereno na problem
-trazenje informacije I podrske- prikupljaju se informacije I znanja o dogadjaju koji je
izazvao krizu. Osoba pokusava da povrati ili ojaca kontrolu nad ugrazavajucim dogadjajima,
pri tome se koristi podrska grupe, narocito one koja u iskustvu ima slicne dogadjaje. Pr. kod
majki hendikepirane dece koje udruzene postaju veoma saktivne u borbi za sto potpuniju
rehabilitacijju hend. ili kod bivsih alkohol. koji postaju angazovani u pruzanju pomoci
alkohol.
-preduzimanje akcija koje su usmerene na resavanje problema- preduzimanje konkretnih
akcija smanjivanje tenzije I pokusaj da se povrati kontrola nad situacijom, samopostovanje I
osecanje kompetetivnosti. Pr. Ljudi koji u situaciji katasrofa dramaticnih razmera naporno I
do granica izdrzljivosti rade na ublazavanju posledica tih dogadjaja.
-prepoznavanje alternativnih resenja-promena aktivnosti I nalazenje novih izvora
satisfakcije. Pr. Pronalazenje onih ljudi koji posle nekog teskog dogadjaja izgaraju na poslu I
potpuno se predaju radu.
8
 III prevladavanje usmereno na emocije
-afektivna regulacija- predstavlja manevre kojima se stice kontrola nad emocijama, koja se
postize prihvatanjem postojanja ambivalentnih osecanja ili hrabrenjem sebe. Pr. U teskim
kriznim situacijama osoba uverava sebe da ima dosta snage izdrzljivosti da prevazidje
postojecu situaciju.
-emocionalni izlivi, rapusti, bure- kao vestine koriste se plac, vristanje, bes, pokusaji emoc.
distanciranja kroz otpor, prekomerno pusenje, pijenje, koriscenje lekova, nekontrolisano
uzimanje hrane. Koriste se u kombinaciji sa vestinama afektivne regulacije, te osoba oscilira
izmedju emoc. kontrole I emoc. izliva.
rezignirano prihvatanje- mirenje sa situacijom I prihvatanje sudbine. Prihvatanje na svesnom
planu javlja se u kombinaciji sa kognitivnim izbegavanjem I poricanjem, fatalisticka uverenja.

12. Humanistički koncepti i cilj

Koncepti:
a. krize
b. rezilijencije
c. srčane žilave ličnosti
d. učenje za život

Cilj:
Razvijanje individualne moći za prevladavanje sa što manje rizika.

13. Četiri odlike srčane, žilave ličnosti:

a. uverenje da se događaji mogu kontrolisati i predvideti, što pretpostavlja posedovanje

unutrašnjeg lokusa kontrole
b. autentična zainteresovanost za svet oko sebe i događaje
c. uverenje da je moguće anticipirati promene i da su one uvek uslov daljeg razvoja
d. izražena vremenska orijentacija ka budućnosti

14. Koji je cilj integrativnog pristupa i na koji se način on postiže?

Cilj integrativnog pristupa je usmerenost ka kvalitetu života, a ne ka patologiji. Odgovornost

za očuvanje i unapređenje kvaliteta života nije samo na plećima stručnjaka, već o njemu pored
njih brinu kako pojedinci, tako i zajednica u celini. Tako se sprovodi kroz podelu na:
a. profesionalnu prevenciju
b. neprofesionalnu prevenciju
c. autonomnu ili samopomagačku prevenciju
d. integrativnu prevenciju

9
15. Hopson i Skali - model primarne prevence

Njihov model je zasnivan na 2 stava:

a. životne veštine je moguće naučiti
b. njihovo učenje je proces u kome osoba poszaje sposobna da prihvati odgovornost za sebe i
svoj život

16. Šta su veštine potrebne za život - Hobson i Skali:

a. veštine potrebne za opstanak i razvoj

b. veštine potrebne za komuniciranje sa drugim osobama
c. veštine potrebne u zajednici
d. veštine potrebne u specifičnim situacijama

17. Kisker- mentalno zdravlje 25

Po Kiskeru ne treba razmisljati o mentalnom zdravlju uopste, vec treba prihvatiti

postojanje razlicitih modela mentalnog zdravlja. Po njmu postoje dve velike grupe modela:
I deskriptivni:
-subjektivni- licnost procenjivaca slizi kao model mentalnog zdravlja u proceni istog. U
upotrebi je medju laicima, a srece se I kod strucnjaka, ono sto se razlikuje od normi I
ponasanja procenjivaca proglasava se nezdravim.
-normativni- preko neke usvojene norme vrsi se procena mz. Norma je predstavljena nekim
idealom, savrsenstvom koja postoji u licnosti samoostvarenih ljudi.
-statisticki model- definise mz na osnovu proseka. Covek cije su misli, osecanje I ponasanje
u skladu sa vecinom smatra se mentalno zdravim.
- kulturalni model- definise mz na osnovu standarda odredjene culture. Normalan oblik
ponasanja je onaj koji je usaglasen sa kulturnim, socijalnim I etickim standardima
odredjenog drustva.

II ekplanatorni- ne obraca paznju na spoljasnje indikatore mz, vec na procese koji takve
indekatore uslovljavaju.
-model bolesti ili medicinski model- odsustvo simptoma bolesti smatra se presudnim u
definisanju mz, uvazavaju se biloski cinioci u etiologiji mz.
- psihodinamski model- paznja se poklanja dinamici licnosti, nesvesnoj motivaciji I ranim
traumatskim iskustvima.

-model ucenja- mz je povezano sa dobro naucenim ponasanjem koje je korisno za adaptaciju.

-stes model- afirmise znacaj naglih i iznenadnih promena u spoljasnjoj sredini i kao mera mz
pojedinca postavlja sposobnost pojedinca da brzo uspesno i na kreativan nacin uspostavlja
ravnotezu koja je pod uticajem promena bila narusena.

10
18. Primer krizne interv - ucenik puca na drugog ucenika pred odeljenjem. ispitivanje svih. 42

19. Dva puta koja vode razumevanju faktora koji posreduju između životnih događaja i pojavi
lošijeg psihičkog funkcionisanja po Jackobsonu:
a. Sociološki
b. Psihološki

20. Na kojim implicitnim pretpostavkama počiva drugi cilj mentalne higijene?

a. duševno zdravlje je proces, a ne statičko, zauvek dato stanje

b. kod svakog pojedinca moguć je pomak, kako u pravcu bolesti, tako i u pravcu zdravlja
c. duševno stanje je kontiuum, na jednom kraju nalazi se neko pretpostavljeno, idealno stanje
duševnog zdravlja, a na drugom stanje duševne bolesti
d. mesto koje pojedinac u tom kontinuumu zauzima zavisi od mnogih unutrašnjih i spoljašnjih
faktora

21. Socijalna podrška - istraživanja

Socijalna podrška redukuje različite psihičke i socijalne smetnje u situaciji krize.

22. Istraživanja socijalne podrške, jačine krize i stresa:

a. Sos, Kenel, Klaus i Robertson utvrdili su da socijalna podrška prilikom porođaja smanjuje
vreme porođaja i utiče na interakciju majke i deteta
b. asmatičnim pacijentima potrebno je mnogo manje lekova kada imaju socijalnu podršku,
nego pacijentima koji je nemaju
c. oporavak operisanih pacijenata je mnogo brži ukoliko postoji socijalna podrška i od strane
medicinskih radnika
d. Bekman i Sim su utvrdili da ljudi koji nisu uspešno uklopljeni u društvo umiru češće od
onih koji imaju intenzivan socijalni kontakt

23. Posredni i neposredni uticaj socijalne podrške

Socijalna podrska u krizi moze biti indirektna i usmerena je na ublazavanje reakcija i na

dejstv stresora kao i na modifikovanje ishoda krize. Ovaj uticaj socijalne podrske naziva se i
zastitnim efoktom socijalne podrske. Priimer: Majka pored bolesnog deteta u bnolnici veca
soc podrska....

Socijalna podrska moze imati direktan uticaj na clana porodice, (kada on sam to zahteva i sam
to trazi). Postoji uverenje da pozitivni efekti pruzene socijalne podrske jednom clanu
posredno koriste i uticu na druge clanove porodice, odnosno porodicu u celini. Medjutim ti
efekti ne moraju uvek biti pozitivni. Trazenje i dobijanje socijalne podrske od strane jednog
clana u porodici moze da pogodi samopostovanje drugog clana. Problem takodje moze da

11
nastane kada ugrozenoj porodici stize pomoc iz vise resursa, koji imaju razlicita gledista o
vrsti pomoci i mogu da salju kontradiktorne poruke.

24. Soc podrska povezana je i sa ishodom krize. U situaciji krize soc podrska vrsi
neposredan direktan I posredan indirektan uticaj (Gotlib).

Soc podrska vrsi direktan uticaj na stresore I na izhod krize. U prvom slucaju se odnosi na
promenu jecine stresora, a u drugom na ishod u pravcu zdravlja I dobrog funkcionisanja ili u
pravcu bolesti I loseg funkcionisanja. U studiji Milera I Inghama pokazalo se da postojanje
soc pod izrazeno kroz prisustvo osobe osd poverenja redukuje razlicite psih I somat
simptome u situaciji krize. Sos, Kenel, Klaus, Robertson su tvrdili da soc podr prilikom
porodjaja smanjuje vreme porodjaja I uticu na kasniju interakciju izmedju deteta I majke.
Asmaticni pacijenti koji imaju snaznu soc podr potrebno je mnogo manje lekova, nego
onima koji nemaju takvu. Oporavak operisanih pacijenata mnogo je uspesniji ukoliko se med
osoblje ponasa prijateljski I prisno. U studiji grupa od 7000 muskaraca sa podjednakim
rizikom oboljevanja od infarkta pokazalo se da 68 % muskarci koji su bili ozenjeni osobama
koje su im pruzale snaznu soc podrsku infarkt nisu dobijale. Soc podrska povezana je I sa
dugovecnoscu. Bekman I Sim su utvrdili da ljudi koji nisu uspesno ukolpljeni u drustvo
umiru mnigo cesce nego ljudi koji imaju intenzivne soc kontakte.

Druga vrsta uticaja soc podrske u krizi je indirektna I usmerena je na ublazavanje reakcije na
dejstvo stresora kao I modifikovanje ishoda krize. Zbog toga se ovaj uticaj soc pod naziva
zastitnim efektom soc pod. Pr. majke kojima je omoguceno da budu pored svoje bolesne
dece u bolnici bice snazan izvor soc podr svojim prisustvom I negom vrsice direktan I
indirektan uticaj na tok I ishod krize kod dece, ublazice jacinu stresora, uticace na reakciju
deteta I doprinece zdravom ishodu. 217

25. Socijalan podrška – Kan i Antonucije (217)

Pod socijalnom podrškom podrazumevaju interpersonalnu razmenu koja uključuje emocije,
potvrđivanje i pomoć.

Kriza - uključuje stresne i traumatske događaje i njihove posledice.

Stresni događaj - događaj kojeg procenjujemo ugrožavajućim ili opasnim, za nešto što je
nama važno, odnosno događaj za koji smatramo da može poremetiti nuobičajeni tok našeg
života.
Stres - unutrašnje, subjektivno stanje do kojeg dolazi zbog procene događaja kao
uzmeniravajućeg i opasnog. Bez kognitivne procene nema stresa.
Stanje stresa i 4 skupa znakova: emocionalni, misaoni, telesni, ponašajni.
Traumatski događaj - retki, ne događaju se svima, težina podnošenja zavisi od kognitivne
procene. Dele se na one koji su neposredno doživljeni, koje je neko samo video i one koji su
se dogodili nekim bliskim ljudima, a pojedinac za njih saznaje neposredno.
Traumatski događaji se od stresnih razlikuju zbog svog inteziteta i sadržaja zbog kojeg
dovode do patnje većine ljudi, nezavisno od njihovog prethodnog psihofizičkog stanja pre
događaja i nezavisno od raspoloživih načinima suočavanja. Takođe, reakcije su neizbežne i
univerzalne.

12
 Znakovi traume su intezivniji i duže traju.
Dugoročne posledice strasa su hroničan umor, iscrpljenost, bezvoljnost, gubitak interesovanja.
Kakve će posledice na nas ostaviti neka stresna situacija zavisi od procene situacije i o
različitim strategijama tj. načinima preovladavanja stresa kojima možemo
 nastojati izmeniti stresor
 prihvatiti situaciju kakva jeste, trudeći se da je vidimo u što boljem svetlu
 pokušati izbeći stresore što više možemo.

Obeležja kriznog događaja:

 iznenadni i retki događaj koji je izrazito uznemiravajući i stresan većini ljudi, obično
uključuje pretnju ili doživljaj gubitka, stvarni gubitak osoba, stvari ili vrednosti važnih
za osobu
 ljudi imaju osećaj da ga ne mogu savladati koristeći uobičajene mehanizme
suočavanja
 može imati dejstvo na pojedinca, grupu ili organizaciju tj. zajednicu

Kriza u svakodnevnom govoru je nešto preteće, hitno, prelomno, odlučujući trenutak ili vreme
odlučivanja. Krisis(gr.) - odluka, odlučivanje.
Razrešenje krize - 4 do 6 nedelja
Po predvidljivosti događaja krize mogu biti:
 situacijske - nepredvidljive, izazivaju ih različiti događaji(otkaz, požar)
 razvojne/krize sazrevanja - predvidljive, prelazi sa jedne na drugu razvojnu fazu.

Po intezitetu:
 šok krize - nastaju nakon iznenadnih i snažnih stresnih ili traumatskih događaja(smrt,
silovanje)
 krize iscrpljivanja - nastaju postupno, kao kap koja je prelila čašu

26. Osobine krize (43)

1.iznenadni neočekviani događaj koji je uglavnom praćen osećajem gubitka kontrole

2. narušena unutrašnja ravnoteža što vodi do osećaja ranjivosti
3.emocionalna preplavljenost i teškoće u misaonom funkcionisanju
4. Emocionalne I misaone reakcije dovode do dezintegracije ponoašanja, osoba čini
besmislene radnje.

27. Psihološke krizne intervencije (44)

Skup postupaka pomoću kojih se nakon kriznih događaja ljudima nastoji pomoći da prebrode
ono što su doživeli. To znači pružanje podrške i pomoći radi ponovnog sticanja osećanja
autonomije I kontrole nad životom čime se smanjuje osećaj bespomoćnosti. Ubraja se u
preventivne postupke, psihološku prvu pomoć. Kratke su i vremenski ograničene, usmerene
na krizni događaj, a ne na ranije psihičke teškoće i valja ih provesti što brže nakon događaja.

13
Imaju 3 glavna cilja:
 podrška i pomoć ljudima da lakše prebrode događaj
 podrška i pomoć da se što pre vrate na uobičajen način funkcionisanja
 sprečavaanje dugotrajnih posledica

Klinička slika i etiologija povezuju traumu, stres i krizu.Odnos individue i spoljašnje sredine
je osvnovni sadržaj traume i stresa i krize. U podnosu postoji određeni nesklad između
zahteve sredine i mogućnosti individue da na te zahteve sredine odgovoru, to je zajedničko za
traumu, krizu i stres.
Vasiljuk, Berger - stres i kriza su kritični pojmovi, odnosno granične situacije.

28. Trauma , stres, kriza- razlike

Osnovnu razliku vidimo u nacinu na koji se interpretira stanje nesklada i u znacaju
koji to stanje ima za adekvatno I neadekvatno funkcionisanje osobe.
-U traumi, interpretacija nesklada je pre svega personalisticka: stanje nesklada je raskorak
izmedju aktuelnog zbivanja I simbolickog znacenja koje takvo zbivanje ima za idividuu.
Kljuc za nerazumevanje nesklada individue I spoljasnje sredine je ranije traumatsko iskustvo
individue. Traume se su retke I ne dogadjaju se svima. Tezina njihovog podnosenja ne zavisi
o kognitivnoj proceni, jer su njihovi sadrzaji I tezina takvi da oni pogadjaju sve ljude.
- U stresu interpretacija nesklada je situacionisticka. (Seli) Nesklad individue I spoljasnje
sredine uvek je iniciran situacijom koja svojim zahtevima prevazilazi adaptivne mogucnosti u
datom trenutku. Zavisi o proceni dogadjaja nezavisno o tome sta se zapravo dogodilo. Bez
kognitivne procene dogadjaja nema nio stresa I opasnosti iz okoline.

- Lazarus – shvatanje stesa I individualni razvojni pristup krizi. Stanje nesklada je rezultat
dinamicke sprege izmedju konfiguracije spoljsnjih okolnosti I subjektivnog znacenja koje
takva konfiguracija ima u datom trenutku za odredjenu osobu. Ova vrsta nesklada mogla bi se
smatrati interakcionistickom. Kriza jedino moze da se odnosi na relativno burna , dramaticna
stanja nesklada u kojima celokupno funkcionisanje osobe, zivotni izbori koje je cinila,
uverenja na kojima je zasnivala svoj zivot dolaze u pitanje. Jedino kriza moze da bude zivotna
ili egzistecijalna. Krtizni dogadjaj je iznenadni I redak dogadjaj koji je izuzetno uznemirujuc I
stresan vecini ljudi, obicno ukljucuje pretnju ili dozivljaj gubitka, stvarni gubitak osoba, stvari
ili vrednosti vazni za pojedinca ili grupu. Ljudi imaju osecaj da ne mogu izaci iz krize
koristeci uobicajne mehanizme suocavanja, moze imati utocaj na pojedinca, skupinu ili
organizaciju, zajednicu.

Trauma je izrasla iz psihoanalitickog teorijskog konteksta, stres iz bioloskog I S-R

psihologije, a kriza iz humanisticko-egzistencionalnog konteksta.

29. Dugoročne posledice traume:

Dugoročno gledajući, traumatski događaji znaju dovesti do osećanja nesigurnosti, promena u
sistemu vrednosti, pesimističnih očekivanja u budućnosti. Među najpoznatije dugoročne
posledice traumatskih događaja je PTSP.

14
30. Posredna trauma
Ova trauma pretpostavlja nastanak traume čiji je uzrok izloženost traumatskih iskustava
drugih ljudi. To može da se odnosi na stručnjake ili na svakodnevni život. Kada je reč o
posrednoj traumi pomagača misli se na traumu koja se javlja zbog događaja koje klijent
opisuje svojim pomagačima, a ti događaji posredno traumatski deluju na njih.

31. Kako se vrši rekonstrukcija pretpostavki kod traume?

Zadatak rekonstrukcije pretpostavki o nama samima i o životu zahteva ravnotežu između
suočavanja misli, osećanja i slika, koje su povezane sa traumom, ili njihovo izbegavanje.

32. Kako se uspostavlja ravnoteža nakon traumatskog događaja?

Ravnoteža se uspostavlja uz pomoć prikadne kognitivne procene i iskrene podrške bliskih
ljudi.

33. Kome krizne intervencije mogu koristiti?

Mogu koristiti svima koji su posredno ili neposredno bili izloženi kriznom događaju. To su
žrtve, njihova porodica, očevici, pripadnici spasilačkih službi i drugi profesionalni pomagači,
te svi koji osećaju da je događaj uticao na njihovo psihičko stanje.

34. Klinike za sticanje dobrih navika

To su klinike u kojima ekipe psihijatara, psihologa i socijalnih radnika sistematskim radom sa
decom pokušavaju da otklone asocijalne i nepoželjne oblike ponašanja pre nego što postanu
fiksirani. Orijentacija ka zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja dovela je do uverenja da će
se nastanak duševne bolesti najbolje sprečiti ukoliko se sa prevencijom krene što ranije.

Hans Seli - stres je nespecifična fiziološka reakcija, odgovor organizma na bilo koji zahtev
koji mu se postavlja. Funkcija je odbrambena: organizam se brojnim fiziološkim reakcijama
štiti od ugrožavajućeg dejstva stresora i na njih se adaptira. To je Seli nazvao opštim
adaptacionim sindromom. Njegova osnovna karakteristima je istovetnost reakcija bez obzira
na prirodu stresora. Odbrambena reakcija se javlja u tri faze: 1) faza alarma - organizam se
putem fizioloških priomena priprema za mobilizaciju; 2) faza otpora - adaptacija na promene i
oštećenje organizma tj. bolesti adaptacije; 3) faza iscrpljenosti - organizam je pobeđen i
podleže dejstvu stresora.
Pored spoljašnjih postoje i unutrašnji stresori po Seliju su: emocije besa, straha, gneva,
strepnje. Psihosomatske bolsti nastaju na dejstvo unutrašnjih stresora.
Pirlin - promene u socijalnim ulogama stresnije su od mnogih životnih događaja.
A tip koronarne ličnosti učestvuje u nastanku koronarne bolesti.
Lazarusovo shvatanje stresa - akcenat je na kognitivnoj proceni pretnje, obogaćen je
psolednjih godina novim konstruktima. Veza stres-bolst tumači se nkonstruktom
eksplanatornog stila sa kojim su u vezi lokus kontrole i naučena bespomoćnost.

15
Eksplanatorni stil - Peterson i Seligman - način na koji osoba tumači uzroke loših događaja -
optimistički i peismistički eksplanatorni stil razlikuju se u tri dimentije 1) internalnost-
eksternalnost 2) stabilnost-promenljivost 3) globalnost-specifičnost. Osobe pesimističnog
eksplanatornog stila uzroke loših događaja traže u sebi i daju objašnjenja toga koji se ne
menjaju tokom vremena i u zavisnosti od specifičnosti situacije. Optimisti daju eksternalna,
nestabilna i specifična objašnjenja. Takođe, pesimisti lakše oboljevaju od optimista, razvijaju
bespomoćnost, ponašaju se pasivno i ne čine napor da saseku krizu u korenu, razvijaju
depresiju koja je povezana sa funkcionalnošću imunog sistema i pojavom somatskih
poremećaja i bolesti. Teže se i oporavljaju od bolesti, dok kod optimista preovladava
borbenost kao mehanizam preovladavanja, a kod pesimista napuštanje borbe i poblačenje.
A tip ličnosti - ambicioznost, visoka kompetitivnost, hostilnost, beliki radni kapaciteti.
B tip ličnosti - ležeran i opušten, nizak nivo aspiracija i niske kompetitivnosti.
Koncept osećanje koherentnosti - Aron Antonovski - krucijalna varijabla kojom je moguće
objasniti kretanje na kontinuumu zdravlja-bolesti. Kompleksno i pouzdano osećanje sklada
između unutrašnje i spoljašnje realnosti i uverenje da je spoljašnja realnost predvidiva i
podložna pontroli. Lokus kontrole ima određenu ulogu u struktuiranju i funkcionisanju ovog
osećaja.
Kjerkegor, čovekov život ima tri faze života:
Estetski mladi egzistencija-uživanje čovek ima trenutak
Etički odraslo doba egzistencija-borba i čovek pobeđuje
pobeda
Religiozni starost egzistencija-stradanje čovek ima večnost

Hoze Ortega i Gaset

0-15 detinjstvo
15-30 mladost
30-45 period inicijacije!!!!
45-60 period dominacije!!!!
>60 starost

KOMUNALNA PSIHOLOGIJA
35. Kojim promenama u psihologiji je podstaknut nastanak komunalne psihologije (181)
1. Pojavom humanističke struje
2. Pojavom samo psiholoških terapijskih pistupa
3. Antipsihijatrijskim stavovima

Socijalna psihijatrija proučava socijalnu adaptaciju pojedinca ili grupe ljudi u njihovoj
svakodnevnoj socijalnoj sredini, ne bavi se samo duševnim bolesnicima, već problemima
prilagođavanja sbih osoba u društvu.
• promene u organizaciji psihijatrijske službe (osnivaju se dispanzeri, savetovališta,
dnevne bolnice…)

16
 • uvode se novi načini lečenja psihijatrijskih bolesnika (grupna psihoterapija,
okupaciona i rekreativna terapija, rad sa porodicom…)
• razvija se koncept sveobuhvatne psihijatrijske zaštite koji je označavao proširivanje
kompetencije psihijatrije i na rad sa zdravim ljudima
• klinički psiholozi ravnopravni su članovi stručnog tima, njihova uloga je na početku
bila čisto formalna ali pojavom treće sile, terapijskih metoda koje su se od početka
smatrale psihološkim, i prihvatanjem antipsihijatrijskih kritika institucionalne
psihijatrije, ohrabrili su kliničke psihologe da se suoče sa svojim nezavidnim
psihološkim statusom
Prevencija i rad sa zdravim ljudima nametala se kliničkim psiholozima kao prirodno rešenje,
koje je pretočeno 1969. u pokret komunalne psihologije.

36. Program komunalne psihologije (Na kojim postavkama se zasniva komunalna psihologija)

a. -Socijalni faktori značajni su kako za oblikovanje ponašanja tako i za njegovo

menjanje
b. -socijalno orijentisane intervencie redukuju individualnu patnju
c. -cilj socijalnih intervencija je pojačvanje individualnih moći i kompetencije
d. -pomoć je mnogo efikasnija ako se pruža tamo gde su problemi nastali
-profesionalci pružaju usluge u vidu konsultacija, edukacije i aktivnim menjanjem
sredine
-preventivni programi su inventivni, kreativni i oslikavaju potrebe članova zajednice
-u radu je potrebno angažovati i neprofesionalne

37. Koje je indivindualno značenje duševne bolesti i čemu ono doprinosi

Iz ugla indivindualnog znawčenja, bolest je uvek zastoj, stagnacija, nemogućnost da se u
ličnom razvoju ide dalje. Istovremeno, ono može da predstavlja i mogućosti da se unese red u
životni ciklus i da omogući donošenje boljih životnih odluka. Sa individualne tačke gledišta,
stanje duševno bolesnog čoveka se shvata kao stanje neslobode, kao situacija u kojoj su
životne mogućnosti i životne alternative do krajnjih granica sužene i redukovane.

38. Tri osnovne dimenzije po Risu i Smajeru

• dimenzije samog događaja (to je dimenzija objektivnih karakteristika događaja)
• dimenzija percepcije događaja (to je karakteristika subjektivnog doživaljaja)
• dimenzija efekta (to je dimenzija posledice događaja)

39. Karakteristike životnih događaja po Rajfu i Brimu:

a. verovatnoća da će se životni događaj odigrati

b. korelacija životnih događaja sa godinama osobe
c. prevalencija događaja

Životni događaji su procesi koji se odigravaju jednom delu životnog ciklusa čoveka, traju
određeno vreme i dovode do određenih promena. Proces prilagođavanj ana životni događaj,

17
nazvan i period krize, prolazi kroz sukcesivne faze, po principu dva koraka napred, jedan
korak nazad: faza imobilizaacije, reakcije, sumnje, napuštanja, testiranja, traganja za smislom,
integracije.

40. Koncepti koji spajaju prošle, sadašnje i buduće događaje

a. učenje o životnom skriptu, odnosno roditeljskom programiranju - suočeno sa lošim

iskustvima koja potiču iz serije loših događaja, dete se ne razvija u pobednika, već donosi
takve odluke koje će ga dovesti ili na poziciju paranoidnog ili depresivnog ili na poziciju
večnog gubitnika; ovaj životni skript, koji se obrazuje veoma rano, uslovljava reakcije na
životne događaje koji se odvijaju u sadašnjosti
b. učenje o životnom stilu - može biti opsesivno kompulsivni, histerični, stil pesimiste ili
optimiste; životni stil javlja se kao spona između prošlih i sadašnjih događaja
c. koncept anticipatornog tugovanja; naslućivanje budućih događaja može da štiti od
ugrožavajućih situacija u sadašnjosti, ali i da doprinese da se one dožive u svoj svojoj
dramatičnosti
d. koncept nade - povezuje sadašnje i buduće događaje; nada je motivaciona snaga koja, ne
samo da stvara pozitivan odnos prema iskustvima koja će doneti događaji u budućnosti, već
osmišljava događaje u sadašnjosti i u mnogome umanjuje razvijenost zbog događaja iz
prošlosti.

41. Anticipatorno tugovanje

Budući događaji su zanimljivi sa stanovišta mentalnog zdravlja i utiču na adekvatno i

neadekvatno psihičko funkcionisanje. Naslućivanje budućih događaja izaziva strepnju, nadu,
anksioznost ili razvija optimizam. Može da štiti od ugrožavajućih situacija u sadašnjosti, a i
doprinosi da se one dožive u celosti. Koncept anticipatornog tugovanja ravio je Lideman i
ukazuje na tugovanje pre gubitka. Ima izuzetno značajnu funkciju u zaštiti mentalnog
zdravlja. Ono predstavlja neku vrstu treninga, emocionalne pripreme za događaj koji će se tek
odigrati. Anticipatorno tugovanje srećemo u porodicama teško obolelih i tu možemo u
potpunosti da sagledamo njegovu odbrambenu funkciju.

42. Koncept nade:

a. pored životnog stila koji povezuje buduće događaje sa sadašnjim, postoji još jedna spona
koja je sadržana u konceptu nade
b. predstavlja onu motivacionu snagu koja stvara pozitivan odnos prema iskustvima, koju će
doneti događaji u budućnosti
c. osmišljava događaje u sadašnjosti
d. umanjiva ranjivost zbog događaja iz prošlosti
e. čini osnovu smisla života

18
43. Dva osnovna pristupa životnim događajima (Faktori značajni za razumevanje životnih
dogadjaja – Vlajković na kraju; dve gr stavova – osobine samog dogadjaja)
• Životni događaji se posmatraju kao procesi koji se odigravaju u jednom delu životnog
ciklusa čoveka, traju određeno vreme i dovode do određenih promena. U ovakvom
pristupu životnih događaja pažnja se usmerava na reakcije ljudi koji se s tim
događajima suočavaju u odnosu na proces prilagođavanja na promene koje je događaj
izazvao. Proces prilagođavanja se odvija kroz određenje sukcesivne faze.
• U drugom pristipu pažnja je usmerena na karakteristike događaja, tj. dimenzije
događaja, koje su zajedničke za sve događaje bezobzira na kontekst. U ovom pristupu
životni događaji se posmatraju kao oznake (markeri) životnog ciklusa čoveka.

IZGARANJE

Dve kategorije stresnih reakcija:

 sindrom izgaranja - češće se javljaju u toku svakodnevne prakse i posledice su
hroničnog stresa
 traumatske stresne reakcije/ traumatski stres - češće se javljaju kao odgovor na kritične
incidente i nesreće
 istovremeno javljanje oba.
Sindrom izgaranja nastajr kao maladaptivni odgovor pojedinca na visok nivo hroničnog stresa
vezanog za posao kojim se bavi. Odlikuje se osećanjem neuspeha, zamorom i iscrpljenošću
usled preteranih zahteva postavljenih u odnosu na energiju, snagu i sposobnost pojedinca u
kontekstu posla. Izražava se kroz fizičku, emocionalnu i mentalnu iscrpljenost.
Primarne komponente sindroma izgaranja - emocionalna iscrpljenost, depersonalizacija i
gubitak radne sposobnosti.
Emocionalna iscrpljenost pored fizičke iscrpljenosti su odgovor na stres na poslu.
Depersonalizacija se odlikuje negativnim i ciničnim odnosom prema klijentima, gubitkom
osećaja brige prema klijentu, intelektualizacijom i fizičkim i emotivnim distanciranjem.
Gubitak radne sposobnosti se odnosi na nedostatak kompetentnosti i uspeha na poslu. Sastoji
se iz negativnog vrednovanja sebe, osećaja bezvrednosti, smanjenja radne efikasnosti i
produktivnosti.
Postoje fizički, kognitivni, emocionakni i ponašajni simptomi sindroma izgaranja.
Uzroci simptoma:
1) karakteristike radne sredine i organizacijski faktori: prenatrpanost poslom,
interpersonalni konflikti, neadekvatno korišćenje veština i znanja o poslu, pritisak koji prolazi
od radnih zahteva, nizak stepen supervizijskih sastanaka i podrške od stranih kolega.
Oranizacijski faktori po Savickom i Kuliju su:
 intezitet posle - važne komponente su dužina kontakta sa pacijentima, odnos
osoblja orema klijentima, obim klijentele; povećani intezitet vodi do sve
manje vremena za kolege, sve manje slobodnog vremena i veće doze stresa.
 nedostatak kontrole nad poslom - iz situacije preteranog posla i nedovoljno
vremena da se taj posao obavi ili zbog administrativno-organizacijskih faktora
gde zaposlena osoba nema direktnog uticaja na odluke organizacije i
rukovođenja
 podrška od strane kolega.
19
 2) odnos između klijentele i terapeuta - može doći do problema jer klijenti nekada ne
žele pomoć, kao i zbog situacija koje su stresne, obojene nasiljem, patnjom, beznadežnošću.
Zavisi i od individualnih karakteristika terapeuta:
 patološka identifikacija s pacijentima - nedostatak terapijske distance;
komunikaciona spremnost je sinonim za empatiju i deli se na emotivnu
zaraznost i empatijsku brižnost(identifikacija,briga); Savicki i Kuli
"distancirana briga" je sredina između preterane identifikacije i povlačenja tj.
distanciranja i empatijskog povlačenja.
 lokus kontrole - stepen do kojeg pojedinci odsećaju da vladaju ishodom
situacije; unutrašnji l.k - lično vladaju ishodom situacije, spoljašnji l.k -
spoljašnji faktori kontrolišu; terapeuti koji preuzimaju na sebe punu
odgovornost za terapijski ishod dosežu do tzv. idealističkog entuzijazma ili
spasavanja sveta; drugaa krajnost su terapeuti koji smatraju da nemaju
nikakvog udela u terapijskom ishodu što je praćeno osećajem smanjenja lične
sposobnosti; oba ekstrema vode u sindrom izgaranja
 lične karakteristike i potrebe - čvrsta ličnost: samoposvećenost, odnos prema
okolini punim životne snafe i osećanjem važnosti, samosvest, uvid u sbee i
direktan prilaz rešavanju problema
 lična iščekivanja - previše idealistička očekivanja kod studenata i početnika u
domenu socijalne i zdravstvene zaštite čine predispozicciju za sindrom
izgaranja.
Prevencija:
1) lične strategije za prevladavanje
 edukacija
 poznavanje tj. svest o sopstvenim osećanjima i događajima
 osposobljenost za samopomoć - samokontrola i odgovornost, odmori,
negovanje optimizma, očekivanje stresa na poslu
 hobiji i aktivnosti van posla
 reorganizacija rada
 razvijanje posebnih interesovanja
2) organizacione strategije za prevladavanje
 omogućiti optimalan odnos između klijenata i osoblja
 fleksibilno planiranje posla
 kontinuirana edukacija
 podrška saradnika
 dobri uslovi rada
 jasni organizacioni ciljevi
Edukativni programi treba da stavljaju fokus na potrebu za razvijanjem interdisciplinarnih
odnosa i uslova za zajednički trening i rad i potreba za evaluacijom rada.

44. Od čega primarno zavisi prognoza oporavka osobe sa sindromom izgaranja koja je na
nekom od psiholoških tretmanima?

20
Prognoza će pre svega zavisiti od individualnih karakteristika, naravno ukoliko se poboljšaju i
organizacioni činioci.

45. Klasifikacija stepena sindroma izgaranja prema Maslachovoj (ili tri faze sindroma
izgaranja)
Odnosi se na tri faze:
a. u prvoj fazi se jablja emocionalna i fizička iscrpljenost
b. u drugoj fazi se pojavljuju negativni i udaljavajući odnosi prema kolegama, klijentima i
sebi
c. u trećoj fazi se zapaža povlačenje i izbegavanje kontakta sa okolinom, koje kao rezulat daje
smanjenu radnu sposobnost
Psihoterapija i savetovanje se preporučuju u drugoj i trećoj fati sindroma izgaranja, a tretman
mora primarno da uzme u obzir uzroke sindroma izgaranja.

46. Očekivanja terapeuta u odnosu na njegovu ličnost i sindrom izgaranja? (35)

Isuviše idealistička očekivanja kod početnika i studenta koji se nalaze na početku karijere u
domenu socijalne i zdravstvene zaštite čine predispoziciju z anastanak sindroma izgaranja.

47. Edukativni programi

Kontinuirana edukacija unutar službe, fokus je na:
a. potreba za razvijanjem interdisciplinarnih odnosa i uslova za zajednički rad
b. potreba za evaluacijom rada

48. Mentalno higijenske startegije 186

a. Globalna strategija – polazi se od principa: posto do sada nisu poznati svi faktori koji
dovode do dusevne bolesti, MH akcije treba koncipirati sto sire, respektujuci sve do
sada poznate i utvrdjene etioloske faktore.
b. Parcijalna strategija – vazi princip: MH akcije kojima se sprecava nastanak dusevnih
bolesti treba iskljucivo realizovati na osnocu do sada pouzdano utvrdjenih znanja o
etioloskim fakorima koji su odgovorni za nastanak odredjenih dusevnih bolesti i
poremecaja.

49. Objasniti put da je psihoza put ka normalizovanju selfa, po Langu

On smatra da normalnom nazivamo onu osobu koja se odrekla svoje sposobnosti neposrednog
doživljavanja i izražavanja tih osećanja. Psihoza predstavlja put ka vraćanju tom izgubljenom
kontaktu sa samim sobom. Psihotična osoba je otputovala u unutrašnji prostor i nema
kontakta sa realnošću, a zadatak terapeuta je da pomogne da se vrati nazad. Samo ona osoba
koja je ozdravila smatra se duševno zdravom osobom.

50. Bronfebrenerovi sistemi spoljašnje sredine:

21
On je video odnos individue i spoljašnje sredine kroz četiri sistema spoljašnje sredine:
a. Mikrosistem-kompleks odnosa između osobe i njenog neposrednog okruženja(porodica,
mesto, dom, škola, preduzeće, aktivnosti, uloge..)
b. Mezosistem-obuhvata različite delove mikrosistema u različitim vremenskim periodima,
odnosno u različitim tačkama čovekovog života
Isprepletanost gore navedenih sistema je osnova sistema socijalne podrške-prijatelji,porodica..
c. Egzosistem-velike institucije društva, bilo organizovane ili spontane, ali ukoliko deluju na
konkretnom nivou (dom zdravlja-značajan tek kad se osoba razboli)
c. Makrosistem-nadkriljeni oblici kulture i subkulture i oni su nosioci sistema vrednosti
društva i prihvaćene ideologije, izražen je kroz zakone i pravila
PORODICA
Konceptualni model Minuchina i pretpostavke:
 određeni tip porodične organizacije je blisko povezan sa razvojem i održavanjem
psohosomatskih simptoma kod dece
 dečiji psihosomatski simptomi imaju glavnu ulogu u održavanju porodične
homeostaze
Za razvoj psihosomatskog oboljenja kod deteta neophodna su tri uslova: fiziološka osetljivost
deteta, određenje osobine transakcija u porodici i uloga deteta u porodičnim obrascima
izbegavanja konflikta. 74.pitanje

51. Univrerzalna obeležja porodice:

a. počiva na heteroseksualnim vezama (biološke osnove)

b. zasniva sistem srodničkih odnosa (biosocijalne osnove)
c. obezbeđuje i razvija socijalne i individualne osobine (socijalne osnove)
d. obezbeđuje obavljanje određenih ekonomskih delatnosti (ekonomske osnove)
e. generacijska povezanost i permanentnost

52. Navedite i objasnite osnovne razvojne zadatke porodice:

• sve porodice moraju definisati svoje unutrašnje i spoljašnje granice (ovi ljudi
pripadaju našoj porodici, ovi ljudi ne)
• sve porodice moraju da odaberu određen broj glavnih razvojnih tema koje postaju
organizatori ponašanja unutar porodice (alkoholizam, karijera)
• sve porodice moraju da razviju skup zajedničkih pravila i gledišta, ne samo o svetu u
kome žive, već i o tome kakva su ona vrta porodice, o porodičnom identitetu

53. Tipovi porodice u odnosu na integraciju i adaptibilnost:

tip 1: fleksibilne izdvojene porodice koje na skali adaptibilnosti imaju skor iznad proseka, a
na kohezivnosti ispod proseka, npr. jedan deo porodice sa adolescentom i porodice u poznijoj
fazi razvoja
tip 2: fleksibilno povezane porodice, na obe skale imaju skor iznad proseka, npr. porodice sa
sasvim malom decom ili sa starijom decom, ili sa adolescentom

22
tip 3: struktuisane izdvojene, na obe skale ispod proseka, npr. porodice sa pretškolskom i
školskom decom i jedan deo porodice sa adolescentom
tip 4: struktuisane, povezane porodice, ispodprosečni skor na adaptibilnosti i iznad proseka na
kohezivnosti, npr. porodice sa adolescentom i porodice sa malom decom

54. Tipovi porodice u odnosu na regenerativnost, očvrstelost i elastičnost:

a. regenerativne: koherentne i očvrsle
b. elastične: visoko fleksibilne, sigurne interpersonalne granice
c. ritmične: usvajanje i vrednovanje predvidljivih obrazaca porodičnog života

Faze razvoja porodice:

55. Rana 65
Uspostavljanje granice i formiranje identiteta; period intenzivne aktivnosti I brzih
promena. Pitanje lojalnosti starom porodicnom identitetu, sto moze dovesti do
kontradikotornog ponasanja; sa jedne strane ostro postavljaju granice prema predhodnoj
generaciji, dok druge vrste ponasanja ukazuju na porebu za odrzavanjem kontinuiteta.

56. Srednja 66
Usmerevanje i stabilnost, vreme uspostavljanja reda, usmerevanje na odredjeni broj
organizujucih tema za porodicni zivot, preuzimanje skupa stabilnih i konzistrntnih pravila u
odnosu na uloge i odnose unutar porodice, pojava skupa ponavljajucih visokostruktuiranih
programa ponasanja za organizovanje dnevnih rutina i strateija, resavanje problema
svakodnevnog porodicnog zivota; najduzi period u zivotu porodice i njime vise vladaju sile
regulacije nego rasta.

57. Faktori razvoja u kasnoj fazi porodice (k-ke). 66

Odlikuje je razjasnjavanje i nasledstvo. Prisutna postepena orijentacija ka buducnosti.
Veliki broj gubitaka koje porodica dozivljava, postavljanje serija novih ciljeva zahvaljujuci
prilivu novih clanova i ideja u porodicu.- dva karakteristicna izazova koji narusavaju
stabilnost postignuto u srednjoj fazi. Naglasak je na zajednickom. Vazno je izdvojiti sustinu
porodice kao grupe i porodicni identitet i ostaviti u nasledsvo sledecoj generaciji.

58. Porodicni zivotni ciklus 66

a. Faze: Odvajanje mlade odrasle neudate/neozenjene osobe- ova faza zahteva

odvajanje od roditelja. Ovo ne znaci presecanje svih veza sa njima, vec da mlada
osoba “treba da ceni roditelje kakvi jesu, da ih ne pravi onakvim kakvi nisu, niti da ih
krivi za ono sto nisu mogli da budu”
b. Formiranje bracnog para- ne podrazumeva samo udruzivanje dve jedinke, vec na neki
nacin I udruzivanje dve porodice kroz brak.
c. Porodica sa malim detetom- osnovi zadatak odraslih je da postanu roditelji tako sto ce
voditi brigu o mladoj generaciji, a od baba I deda se zahteva da se sad povuku u
pozadinu.

23
 d. Prodica sa adolescentom- u fazi kad u porodici odrasta adolescent neophodno je
uspostavljanje kvalitativno razlicitih granica porodice od onih kada su u porodici bila
mladja deca. Granice treba da budu permeabilne I roditelji nisu vise glavni autoriteti.
e. Porodica srednjg doba- karakterise je odvajanje od dece, njihov samostalni zivot. U
ovoj fazi ima najvise ulazaka I izlazaka clanova porodice, a to je I vreme
reorganizacije braka.
f. Porodica poznog doba- znacajan dogadjaj je penzionisanje jednog od bracnih
partnera ili oba, sto moze da prodrma brak koji je do tada bio izbalansiran.

59. Karakteristike Rolandovog modela (u pitanjima sam našla da je traženo bilo da se navedu
4 stavke, pa recimo ovako...)

a. opisao je psihosomatsko integrativnim, normativnim i holističkim terminima

b. termin "psihosocijalno" upotrebljava da bi obuhvatio i pojedinca i socijalni sistem -
porodicu čime se napušta tradicionalni sistem odnosa duša - telo (interaktivnost)
c. suprotstavlja se dotadašnjoj tendenciji naglašavanja patološke porodične dinamike koja je
povezana sa lošim tokom bolesti ili tretmana (normativnosti)
d. ugrađuje u svoj model učenje o multigeneracijskom određenju porodice koja se razvija
tokom životnog ciklusa

60. Šta Roland zamera psihosomatskom modelu?

a. to što je psihosomatski proces uvek definisan patološkim terminima, kao etiketiranje
b. psihosomatsko bi opisao holističkim, interaktivnim i normativnim terminima
Sve bolesti su u osnovi psihosomatske, zticaj biološkog i psihosocijalnog faktora
varira zavisno od obima poremećaja i faze bolesti. Termin psihosocijalno obuhvata i
pojedinca i porodicu i time se napušta tradicionalni sistem odnosa tela i duše. Terminom
normativno autor se suprotstavlja dotadašnoj tendenciji naglašavanja patološke porodične
dinamike koja je povezana sa lošim tokom bolesti ili tretmana. Pored toga, autor u svoj model
uključuje učenje o multigeneracijskom određenju porodice koja se razvija tokom životnog
ciklusa.

61. Kojim terminima bi Roland opisao psihosomatsko?

a. holističkim
b. interaktivnim
c. normativnim

62. Koje su tri dimenzija modela zdravlja porodičnih sistema po Rolandu?

a. "psihosocijalni" tipovi bolesti
b. glavne vremenske faze bolesti
c. ključne porodično - sistemske varijable

63. Kriterijumi psihosocijalnih tipova bolesti

a. izbijanje bolesti (akutno/postepeno)

24
b. tok bolesti (konstantan/progresivan/recidivirajući)
c. ishod - do koje mere hronična bolest vodi smrti ili skraćuje život, posebno je važno početno
očekivanje o tome. Najnepredvidije bolesti su one između bolesti koje ne utiču na životni vek
i onih bolesti koje su jasno progresivne sa fatalnim ishodom.
d. onesposobljenost

64. Šta se zahteva od porodice u akutnom tipu bolesti?

a. brza mobilizacija veština upravljanja krizom

65. Šta se zahteva od porodice u postepenom tipu bolesti?

a. izdržljivost
b. neprekidno prilagođavanje

66. Šta se zahteva od porodice u progresivnom tipu bolesti?

a. stalna promena u porodici
b. prilagođavanje na napredovanje bolesti, na iscrpljenost i na stalno nove zahteve po pitanju
nege
Konstantni tok - posle inicijalnog događaja sledi stabilan tok. Nakon oporavka dolazi do
hronične faze sa jasnim deficitom i ograničenjima. Porodica se suočava sa polupermanentnom
promenom koja je stabilna i predvidiva.
Recidivirajući tok - porodica je napeta zbog stalnih prelaza između krize i nekrize i stalne
neizvesnosti kada će doći do izbijanja bolesti. To od porodice zahteva fleksibilnost da
smenjuje dve forme porodične organizacije.

67. Zadaci porodice u kriznoj fazi (faza krize) bolesti(faza pre uspostavljanja dijagnoze i
početni period prilagođavanja nakon postavljanja dijagnoze i na početku tretmana) po Moos-u
a. kreirati značenje bolesti koje će maksimizirati njeno osećanje moći i kompetencije
b. ožaliti gubitak života "pre bolesti"
c. postepeno prihvatiti bolest kao permanentnu, ujedno zadržavajući kontinuitet između
prošlosti i budućnosti
d. okupiti se i prevladati trenutnu krizu
e. u susretu s neizvesnošću razviti fleksibilnost u odnosu na buduće ciljeve

68. Zadaci porodice u hroničnoj fazi bolesti po Moos-u

a. da porodica ispolji sposobnost u održavanju normalnog života, ali sa hroničnom bolešću i
povećanom neizvesnošću
b. neke porodice mogu osećati paradoksalnu nadu da će se normalan život realizovati nakon
smrti bolesnog člana

69. Šta se očekuje od porodice u hroničnoj fazi?

Ovo je duži ili kraći vremenski period između početne faze i poslednje kada preovladavaju
problemi završetka bolesti i smrti. U ovoj fazi se radi o životu sa bolešću iz dana u dan.

25
Zadatak porodice je da ispolji spodobnost o održavanju normalnog života, ali sa hroničnom
bolešću i povećanom neizveznošću. Neka porodica može da oseca jedinu nadu da će se
normalan život realizovati nakon smrti bolesnog člana.

70. Zadaci porodice u terminalnoj fazi bolesti po Moos-u

a. prevladati probleme separacije, smrti, tugovanja i ponovnog nastavka normalnog
porodičnog života pored gubitka
Uspešnost prevladavanja ovog perioda zavisi od uspešnosti prevladavanja prethodnih.

71. Dva načina prevladavanja stresa u porodici:

a. prevladavanje kroz otpor: predstavlja kolektivni porodični napor da se minimizuje i

redukuje uticaj stresa
b. adaptivno prevladavanje, predstavlja zajedničke napore da se porodica reorganizuje i
konsoliduje i vrati u red u koji je bila pre nego što je stresom porometio porodičnu zajednicu

72. Unutrašnje strategije porodičnog prevladavanja:

a. redefinisanje - porodična sposobnost da se zahtevajuća situacija redefiniše na racionalniji i

prihvativljiji način da bi se učinila smislenijom
b. pasivna procena - suprotna prethodnoj

73. Spoljašnja strategija preovladavanja:

a. traženje socijalne podrške

b. traženje ili mobilisanje institucijalne podrške
c. okretanje ka religiji

74. Karakteristike porodičnih transakcija:

a. izmesanost: patološki izmesan porodični sistem, sa visokim stepenom reaktivnosti i

uključenosti članova u sva porodična dešavanja
b. preterano zaštićivanje: članovi porodice pokazuju visok stepen brige jedno za drugo
c. rigidnost: patološki izmešane i brižne porodice su vrlo čvrste u tome da zadrže postojeće
stanje
d. nedostatak konfliktnog rešenja, odnosno izbegavanje konflikta

75. Istrazivanje kod nas o strukturi porodice asmaticne dece. 81

26
 Istraživanje psihosomatogene porodice obolele dece kod nas je potvrdilo postavke o rigidnoj
strukturi porodice asmaticne dece i prezasticavanju deteta, pritom je znacajan aktivni uticaj
licnosti majke na postojecu strukturu i organizaciju psihosomatogenih porodica.

76. Tipovi roditelja:

a. sigurni roditelji
b. agresivni i osećajno hladni roditelji
c. osećajno hladni roditelji
d. plašljivi i preterano zaštitnički roditelji

M Klein su demantovala istraživanja... 86 (isto kao i „istraživanja o nadmoćnom stavu

roditeljstva“)

Mislila je da roditelji koji preterano ogranicavaju decu u njihovim delatnostima i prvim

radoznalostima narocito onim koji se odnose na polne pojave podizu neuroticnu i plasljivu
decu. istrazivanja nisu pokazala da uvek postoji ubedljiva veza izmedju nadmocnog stava
roditelja i poremecaja kod dece niti da postoje ubedljive razlike u nadmocnom stavu jednog
i drugog roditelja. neka istrazivanja potvrdjuju da neurotuicna deca zive u porodicama u
kojima su odnosi manje hijerarhizovani i ocevi nesto manje nadmocni.

RAZVOD

77. Od čega zavisi kako će se dete suočiti sa razvodom?

a. Uzrast
b. zrelost ličnosti
c. prethodna iskustva s roditeljima i drugim članovima porodice
d. ličnost roditelja
e. ponašanje i stavovi roditelja prema detetu u razvodu
f. način obavljanja razvoda
g. ono što sledi razvodu

78. Kada su povrede jače i padogenije u razvodu?

a. kada je dete mlađe

b. kada se razvod odvija u osetljivim fazama

27
79. Kako deca mogu da reaguju na razvod roditelja?
• mlađa deca na razvod mogu odgovoriti nevoljnim umokravanjem i defekacijom,
smetnjama spavanja, apetita, hiperkinetičnošću, nemirom, razdražljivošću,
neprijateljstvom, napadima besa, tugom, strepnjom, povišenim strahovanjima,
regresijom (naročito saznajnih funkcija), smetnjama govora; u igrama i crtežima dece
razvedenih roditelja su česte teme smrti, napuštanja, kažnjavanja i osvete
• kod starije dece i omladine odgovori su složeniji: strepnja i fobije, osećajna hladnoća,
depresija, osećanje krivice, potcenjivanje sebe i roditelja, obezvređivanje, razmišljanje
i pokušaji suicida, ljubomora i doživljaji lišenosti i otuđenosti, zanemarivanje školskih
obaveza, bežanje, krađe i druga nedruštvena ponašanja. Snažne težnje da se pobegne
od stvarnosti, sanjarenja i fanatizmi o jedinstvu porodice su često način odbrane.
Neretko se javlja osećaj prezira prema roditeljima, braku i sl.

VANBRAČNOST

80. Tipovi vanbračnih roditelja:

a. roditelji nisu u braku ali su porodični odnosi postojani, čvrsti i ispunjeni ljubavlju i
poverenjem
b. sličan prvom tipu, roditelji ne prihvataju bračnu zajednicu, ali prihvataju roditeljstvo; deca
žive ili stalno sa jednim roditeljem, najčešće s majkom, ili izvesno vreme s majkom, a onda s
ocem
c. tip koji ne ostvaruje nikakvu porodičnu zajednicu; deca najčešće ostaju da žive sa majkom,
napuštena su od oca, a često ga uopšte i ne poznaju

Prva dva tipa su posledica svesne i voljne odluke i često ideoloških pobuda. Treći tip je
posledica nesvesne motivacije majki koje su često nedovoljno voljene i odbačene od svojih
roditelja, te je ova vanbračnost rezultat nedoživljene nežnosti i ljubavi. Dete je zapravo
simbolički predstavnik nekog nedostatka, takmičenja i kažnjavanja sebe ili vlastite majke.
Osećajno i često intelektualno nezrele nisu sposobne ta uspsotavljanje dubljih i trajnijih
osećajnih odnosa. Očevi sučesto hladni, manje odgovorni, zbrkanog roditeljskog identiteta,
smanjenig sposobnosti za uspostavljanje dubljih i8 trajnijig objektih odnosa i sa teškoćama
poistovećivanja sa svojim roditeljima.
Razvoj vanbračnog deteta zavisiće od pobuda za vanbračnost, ličnosti vanbračnih roditelja,
njihovog odnosa prema detetu, stavova uže i šire porodice vanbračnih roditelja, stručne i
društvene pomoći vanbračnom roditelju i detetu, kulture itd..

USVOJENJE, HRANITELJSTVO, DOM

28
Postoje dve grupe pobuda za usvojenje: one pobude vezane za dte i pobude roditelja -
usvojitelja.
Pojedinci, porodice, stručne, humanitarne i društvene ustanove nastoje i žele da deci, lišenoj
roditeljskog staranja, pruže odgovarajuću zamenu za porodicu i obezbede im telesni i duševni
razvoj.
Pozitivne pobude usvojitelja: želja da se zadovolje potrebe za roditeljstvom, da se pomogne
deci bez roditeljskog staranja, da se obezbedi potomstvo ili naslednik, da se održi porodično
ime ili zanimanje, da se otkloni strah od smrti itd..
Pogodni su oni roditelji koji su sposobni da uspostave duboke i trajne odnose sa decom i da
vladaju svojim razarajućim osećanjima ( neprijateljstvo, strepnja, depresija) i čije su pobude
pozitivne. Prednost imaju oni zrelih godina, profesionalno i društveno obezbeđeni.
Kada pristigne novi član u porodicu mnogo toga se menja. Promenjen sastav porodice može
oživeti strahovanjam osećanja krivice, nesigurnost, zavist, ljubomoru, deione i incestne želje,
projekciju, nedoumice u pogledu izbora vaspitnih metoda itd.. Istovremeno može biti izvor
zadovoljstva, snage i pozitivnih osećanja, moralnih i narcističkih zadovoljenja, moguće su i
pozitivne promene u ličnostma roditelja.
Porodični smeštaj:
Deca se smeštaju u nov porodični smeštaj nakon smrti, odbacivanja, zanemarivanja,
zlostavljanja, napuštanja, izdržavanja kazne u zatvoru, težih telesnih i duševnih oboljenja itd..
Ma kakva da su bila prethodna iskustva u odnosima između deteta i njegovih roditelja,
odlazak iz prirodne porodice doživljava se kao odbacibanje, napuštanje i gubitak. Prekid
odnosa sa prirodnom porodicom može biti izvor strepnje, tuge, nazadovanja, umokravanja,
defeciranja, povlačenja, otpora prema hraniteljima. Ravnodušnost* - p85. I za prirodne
roditelje ovo može biti izvor strepnje, osećanja krivice, samooptuživanja, projekcija itd..
Dodatak*
81. Deca u domskom smeštaju - šta može delovati nepovoljno na razvoj dece
a. mali broj osoblja, a veliki broj dece
b. često menjanje negovateljica, osoblja i rad u smenama

Domski smeštaj (112, 113)

-Mali broj vaspitača na mnogo dece
-Institucionalno roditeljstvo, ne ostvarju se bliski i topli emocionalni odnosi. Vaspitačice rade
po smenama
-kruta organizacija života i domska klima
-odsustvo bilo kakve lepode i udobnosti unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora
-mali broj igračaka
-uglavnom ženski vaspitači
-neobučenost oosblja i nedovoljno poznavanje pojedinačne psihodimake i dinamike
porodičnih i grupnih odnosa
- iskrivljeni stavovi prema deci koja dolaze iz određenih fizioloških i ideoloških shvatanja

29
Špic i Bolbi - osećajna doživljavanja u nepovoljnim domskim uslovima nisu prolazna, mogu
biti trajna i sa nesagledivim posledicama za dalji duševni živoz. Iako dom može obezbediti
biološku i tehničku zaštitu, ne obezbeđuje uslove za osećajni, saznajni i duševni razvoj.
Važno je poboljšati organizaciju domskog života, bolje birati osoblje i više razumevati lične
potrebe svakog deteta kako bi se ono što više razvilo u svakom smislu.
Duševni razvoj dece zavisiće od uzrasta, organizacije i uslova, stava prirodnih roditelja prema
domskom smeštaju, detetu i osoblju doma.
Zajedničko obeležje dece odrasle u domu je smanjena sposobnost za vezivanje i
uspostavljanje istinskih, dubljih i trajnijih odnosa sa drugim osobama. Neka od njih se trajno
udaljavaju od drugih, a neka pokazuju preterane težnje ka drugima i neprekidno tragaju za
objektima bez stvarne mogućnosti da ih prihvate i razmenjuju osećanja, misli i predmete.
Kod novorođenčadi smetnje se javljaju u organizaciji pokreta, smanjeno su pokretljivi, imaju
bezizražajni i krut izgled lica, punu nepokretnost ili preteranu pokretljivost i napetost mišića.
Belfer istraživanje - u domovima koja su organizovani po tipu dom-porodica u veoma
povoljnim uslovima, domska deca ne razlikuju se od kontrolne grupe dece odrasle u
prirodnim porodicama. Iskustva koja deca stiču u međusobnim odnosima mogu, ukoliko su
grupe dobro odabrane po polu i uzrastu, značajno da nadomeste nepovoljna iskustva koja su
posledica lošeg odnosa sa negovateljicama.

82. Negativni motivi za usvajanje:

a. zadovoljenje iskrivljenih bolesnih potreba
b. želja da se postigne društveni položaj i ugled
c. smanjenje osećaja krivice i stida zbog neplodnosti
d. potreba za detetom da bi se zadovoljile sadomazohistične potrebe

83. Kada može da se saopšti detetu da je usvojeno?

U četvrtoj godini, kad krene da se raspituje o svom poreklu.

84. Osećajne smetnje dece u hraniteljskoj porodici:

a. depresivnost
b. agresivnost
c. osećajna nepostojanost
d. hladnoća
e. povišena sugestibilnost
f. teškoće uspostavljanja i lomljivost odnosa sa drugima
g. smetnje spavanja
h. nevoljno umokravanje
i. poremećaji pokreta
j. nedruštvena ponašanja agresivnog tipa koji remete odnose sa drugovima, nastavnicima i
porodicom

85. Reakcija ravnodušnosti deteta kad prelazi iz primarne sredine u hraniteljsku porodicu:

30
Prekid odnosa sa primarnom porodicom dovodi do smetnja (vidi pitanje 101). Može se takođe
javiti ravnodušnost deteta, koja je znak osećajnog osiromašenja i slabosti objektnih odnosa sa
primarnim roditeljima. Takođe, može biti znak cepanja ličnosti i izdvajanja bolnih osećaja.
Vreme prilagođavanja ispunjeno ovim sadržajima može trajati od nekoliko dana do nekoliko
meseci.
ŠKOLA
U školi dete mora da savlada sledeće odnose i zadatke:
1) uspostavljanje odnosa sa učiteljem; učitelj mora da nauči da upravljha svojim i
dečijim pozitivnim, negativnim i dvojakim osećanjima, da prihvati dete tako kakvo
jeste i da pokuša da uspostavi sa njim ravnopravni odos u okviru razumne i
potrebne hijerarhije.
2) uspostavljanje odnosa sa drugovima; detetu se nameću pritisci, takmičenja, javlja
se ljubomora, suparništvo, potrebno je poštovati pravila igre i ponašanja. P88.
3) prihvatanje novih prostorija, rasporeda časova, školske discipline, usvajanja
znanja, takmičarske klime itd..

Odbijanje škole - simptom prolaznih smetnji prilagođavanja, reaktivnih poremećaja,

neurotičnih odgovora, psihoza, intelektualnog propadanja i menjanja ličnosti. Učenici
odbijaju odnose sa drugima, usamljuju se, imaju osećanje krivice i strah od posledica.
Bekstva iz škole - uzroci su strah od ispita, zadovoljene potreba za igrom, znak solidarnosti sa
prijateljima. Sistematski begunci ispoljavaju često poremećaje ponašanja, njihov sistem
moralnih vrednosti je iskrivljen, a osećanje odgovornosti i zanimanja za stvaralačke delatnosti
su smanjeni. Neki od njih beže od kuće, kradu, često su članovi neformalniih uličnih grupa.
Obično dolaze iz razorenih porodica, iz porodica društvenih slojeva sa niskim težnjama i
iskrivljenim sistemom vrednosti. Roditelji im ne pokazuju dovoljno brige i nadzora, često su
agresivni i sprovode gvozdenu disciplinu, a neki nemaju jednog roditelja.
86. Načini vođenja škola po Ruteru:
a. demokratski: bolji uspeh i bolji odnos između učenika
b. autoritativan; podstiče uspešnost, izaziva više agresije prema nastavnicima
c. anarhičan; slab uspeh i pogoršani odnosi između učenika i nastavnika

87. Neurotični učenik sa težnjama ka savršenstvu

Ovakav učenik je neuspešan jer se previše bavi pojedinostima. Od drveća ne vidi šumu. Nikad
ne uspeva da dođe do kraja svog cilja ili mu naučeno nikada nije dovoljno naučeno. Kad ne
može da bude onako kako zamišlja se odriče svakog uspeha, ponaša se prema zakonu sve ili
ništa i odriče se prosečnog, pa čak i nadprosečnog uspeha jer on nije u skladu sa njegovim
idealnim ja.
Slično je i sa samoljubivim detetom. Neurotičar sa osećanjem manje vrednosti sa mislima
potcenjivanja smatra da nije sposoban za određene delatnosti i odustaje od napora. Osećanje
manje vrednosti smanjuje težnje ka uspehu. Ravnodušni, pasivni i učenici umanjenih
interesovanja ne uče jer su ravnodušni na svaki uspeh, na pohvale i zauzimaju takav stav pred
svim delatnostima.

31
Danon-Boileau, Lab - sindrom intelektualne zakočenosti neurotičnog i psihotičnog porekla.
Kočenje zhvata intelektualne funkcije dok su ostale delatnosti očuvane. Učenik želi da uči, ali
ne uspeva da se preda intelektualnom radu i svestan je svojih teškoća. Intelektualna teškoća
praćena je zamorom, glavoboljom, mrzovoljom, sanjarenjem, odsutnošću, nekad
samoubilačkim mislima kao posledica neuspeha. Uzroci su uglavnom neurotični sukob ili
početni psihotični procesi. Kod onih psihotičnog porekla kočenje je složenije i pasivnije,
javljaju se i smetnje razumevanja, koncentracije, pažnje i siromaštvo intelektualnih stvaranja.
Psihotičan učenik nema uvid u svoju neuspešnost i sklon je da je poriče. (J. Ajuarieguerra - tip
bučnog deteta - ponašanje je odbrana od dubokog straha i psihotične razgradnje)

88. Činioci koji utiču na uspešno prilagođavanje dece u školi

Kako će se dete prilagoditi u školi zavisi od toga kako će se prilagoditi vršnjacima. Tome
doprinose:
• uzrast dece (obično je ujednačen)
• zajedničke delatnosti sa određenim ciljevima
• organizacija grupe i demokratski stav u vođenju grupe
Kako je dokazano, prijateljska i udružena grupa međudelovanja bila je bolja kad je grupa
imala zajednički cilj. Takmičenje je stvaralo jake i neprijateljske odgovore među grupama.
Intelektualne sposobnosti deteta igraju manju ulogu u procesu prilagođavanja, nego osećajni
sadržaji koje dete unosi u grupu.

89. Uzroci neuspeha u školi koji nisu vezani za inteligenciju:

a. telesni nedostaci i bolesti

b. praznine u učenju kao poseldice prekida u pohađanju nastave i učenja, kao i promena škole
i metode učenja
c. osećajni problemi i teškoće
d. povišena zamorljivost

Pored toga, neuspeh je povezan sa promenama u porodici, nedevoljnoj saradnji škole i

porodice, obrazovanjem roditelja, niskim društvenim i ekonomskim položajem proodice,
niskim težnjama učenika itd..

Neuspeh u početku školovanja je posledica nižih intelektualnih sposobnosti, telesnih

nedostataka, neprilagođenosti deteta, teškoća u učenju..

Prelazak na predmetnu nastavu predstavlja teškoću zbog izmenjenog načina školovanja,

povećanih zahteva težine i obima gradiva, bržegritma učenja, od učenuka se traži više
preduzimljivosti, dozvoljeno je više slobode i samostalnosti kojima on možda nije dorastao.
Učenik oseća nove osećajne napore, kao i teškoće puberteta i mladosti. Neuspeh u školi ima
za posledicu nakndadne oseajne smetnje (Ruter) kao što su ravnodušnost, tuga, de presija,
strepnja, strah,promene u ponašanju, neurotične odgovore (anksiozno-fobične, depresivne i
histerično-konverzivne).
Neusšpeh kod deteta normalne inteligencije može biti posledica.

32
 1) prolaznih osećajnih teškoća deteta u grupi drugova, u onosu sa nastavnikom, u
porodici, sa ljubavnim partnerom; to slabi pažnju i onemogućava detetu da se
intelektualno investira; sa rešavanjem osećajnog sukoba oslabađa se energija
potrebmna za iučenje
2) neurotični pdgopvori, stanja i neuroze mogu da zakče velike količine nergije u
rešavanju unutrašnjihsukoba, da umanje ulaganja u intelektualne delatnosti,
smanjuju ponude i volju za učenje i dovode do slabog uspega.
Neurotični odgovori mogu i da pobude učenje, da pojačaju intelektualne napore, pa
dete pokazuje veći uspeh. Može se to javiti kod pašljive i depresivne dece.

90. Intelektualna inhibicija:

• Briga i trud oko učenja uz niz neuspeha koji slede uprkos radu kod dece normalne
inteligencije
• sumnja u potentnost sebe kao ličnosti u celini
• neuspeh u investiranju u objekte ralnosti koji odgovaraju njihovom uzrastu
• objetki realnosti su frusttrabilni zbog nerazrešenih konflikta ranog detinjstva koji su
oživljeni nekim događajem u prisutnoj stvarnosti, te izazivaju strepnju.

PREDŠKOLSKE USTAVNOVE
Predškolske ustanove obezbeđuju deci higijenske uslove, dobru ishranu, medicinsku zaštitu,
nadoknađuju im se lišavanja u porodici. Predškolska ustanova štiti i sprečava, ali i isceljuje
već nastale smetnje u osećajnom, saznajnom i društvenom razvoju. Izjednačava decu svih
društvenih, ekonomskih i kulturnih porekla. Prednosti su što se deci podstiče razvoj sa
mnoštvo igračaka i pribora za crtanje, druženjem i razmenom iskustava. Negativno je što
osoblje radi u smenama, vaspitači su najčešće ženskog pola, deca su razvrstana po uzrastima i
česte su zaraze.

RAZVOJ, ADOLESCENCIJA

91. Šta određuje smer razvoja u odraslom dobu?

• aktuelni zadaci koji se pred osobu postavljaju
• načini na koji se ti zadaci rešavaju
• zaostali razvojni zadaci (Značajni su. Uticaj zaostalih razvojnih zadataka na rešavanje
aktuelnih obuhvaćen je traumatskim iskustvom i simboličkim značenjem krizne
situacije. Aktuelna situacija, tj. aktuelni zadaci sa kojima se osoba suočava u krizi,
predstavljaju uvek mogućnost da se zaostali razvnojni zadaci reše na adekvatniji i za
normalno funkcionisanje ličnosti primereniji način. Zbog toga je svaka aktuelna kriza
šansa za bolje i adekvatnije funkcionisanje ličnosti. Za određivanje i definisanje
perioda odraslog koriste se kriterijumi koji se odnose na neke moguće suštinske
procese koji su karakteristični za taj životni period: individualizacija,
samoaktualizacija, sticanje zrelosti, porpuno funkcionisanje, zdrava ličnost…).

33
92. Razvojni zadaci u odraslom dobu
• prilagođavanje na opadanje fizičke snage
• prilagođavanje na penzionisanje i smanjen prihod
• zasnivanje bliskosti sa osobama svog starosnog doba
• usvajanje i prilagođavanje na nove socijalne uloge

93. Promene u detinjstvu pokreće

Biološko starenje

94. Šta su pokretači razvoja u zrelom dobu (ili šta pokreće razvoj u zrelom dobu ili šta
pokreće promene u zrelom dobu)?
• razvojne krize
• akcidentne krize
Životne krize su zapravo značajni pokretači i promena i razvoja u odraslom dobu.
Suočavanjem sa iznenadnim životnim događajem mogu da izmene raniju sliku odrasle osobe
o sebi, o svetu, o drugim ljudima. Mogu da poljuljaju uverenja i sustem vrednosti na kojima je
život osobe počivao. Razvoj ne mora biti samo iniciran životnim događajem, već može biti
podstaknut biološkim starenjem i opadanjem dizičke i socijalne moći, tj. periodima razvojnih
kriza kroz koje osoba tokom života prolazi.
Razvoj je iniciran stalnom dinamičkom spregom između čoveka i okoline, socijalnim
ulogama i zahtevima koji se postavljaju pred čoveka, kao i neki iznenadni događaji.

Holms i Masuda-krizogeni životni događaji budi adaptivne napore ljudskog organizma koji
mogu biti pogrešni, dugo da traju ili da se javljaju u situaciji niske otpornosti organizma i sve
to stvara mogućnost za pojavu bolesti.
Životni događaj će imati patogeno dejstvo ukoliko se procenjuje kao nepoželjan, ukoliko nije
anticipiran i ukoliko je van kontrole osobe koja ga doživljava.
Majers-životni događaji imaju više uticaja na mentalno zdravlje osoba iz nižih
socioekonomskih slojeva, zatim na one koji žive same i oni koji nisu zadovoljni svojim
profesionalnim statusom. Veza između životnih događaja i psihijatrijske simptomatologije
posredstvovana je socijalnom interakcijom, a on tu ubraja: socijalnu satisfakciju, mikrosistem
porodice, istrumentalnu ulogu proodice. Lakše je podneti promene kada je osoba u braku,
kada je član više socijalne klase, kada je zadovoljna poslom i nema finansijskih poteškoća.
Aktuelni događaji mogu izazvati repeticiju trauma iz ranog detinjstva.

95. Cime je odredjen smer razvojnih promena u odraslom dobu? 145

Razvojne i akcidentne krize su pokretaci razvoja, dok je smer odredjen aktuelnim
zadacima koji se pred osobu postavljaju i nacinima na koji se resavaju.Za smer su znacajni i
zaostali razvojni zadaci. Uticaj zaostalih raz zadataka na resavanje aktelnih obuhvacen je
traumatskim iskustvom i simbolickim znacenjem krizne situacije. Aktuelna situacija,
aktuelni zadaci sa kojima se osoba suocava u krizi predstavljju uvek mogucnost da se
zaostali razvojni zadaci rese na adekvatnij i za normalno funkcionisanje licnosti primereniji
nacin. Zbog toga je svaka aktuelna kriza sansa za bolje I adekvatnije funkcionisanje licnosti.
Za odredjivanje I definisanje perioda odraslog koriste se kriterijumi koji se odnose na neke

34
moguce sustinske procese koji su karakteristicni za taj zivotni perod : individulizacija (Jung),
samoaktuelizacija ( Maslov), sticanje zrelosti (Olport), potpunog funkcionisanje (Rodzers),
zdravelicnosti(Zurar).

Havighurst - razlikuje 3 perioda odraslog doba

1) rano- izbor partnera, učenje života udvoje, zasnivanje porodice, odgajanje dece, vođenje
domaćinstva, zaposlenje, prihvatanje građanskih odgovornosti, nalaženje srodne
socijalne grupe
2) sredovečnost- pružanje pomoći svojoj adolescetnoj deci, ostvarivanje socijalne i
građanske odgovornosti, izgrađivanje i unapređivanje karijere, razvijanje ravnopravnih
odnosa sa partnerom, prihvatanje i prilagođavanje na fiziološke promene, preduzimanje
brige nad odraslim roditelja
3) kasno- prilagođavanje na opadanje fizičke snage, na penzionisanje i smanjen prihod,
nove socijalne uloge, zasnivanje bliskosti sa osobama svog starosnog doba

96. Dva kljucna koncepta razvojne psih celokupnog zivotno ciklusa coveka su: 147,148

a. Zivotni tok- sled dogadjaja iskustva od rodjenja do smrti I nis licnih stanja I situacija koja
su pod uticajem ovog sleda dogadjaja ili uticu na njega. Po Levinsonu tok ukazuje na
vremensko proticanje I zbog toga se moze razumeti karakter zivota, kako se on odvija od
rodjenja pa do smrti. Po misljenju Kaspija licnost se u zivotnom toku moze prouciti kroz
vremenske i situacione dimenzije. Vreme I situacije su osnovni faktori razumevanja
licnosti u zivotnom toku. Problem vremena se razmatra na 2 nacina, kao subjektivni
dozivljaj proticanja I strukturisanje vremena u dimenziji proslosti, sadasnjosti I
buducnosti I kao subjektivnu procenu uvremenjenosti onoga sto se dogadja u zivotnom
toku I naglasak je na dusevnim stanjima pojedinca. Subjektivna procena uvremenjenosti
odnosi se na procenu pravog trenutka za odredjena zbivanja I odredjene zivotne
dogadjaje. Zivotni dogadjaji koji se procenjuju kao uvremenjeni imaju manji stresni
naboj I predstavljaju manju pretnju za dusevno zdravlje. Zivotni dogadjaji koji se
procenjuju kao neuvremenjeni potencijalno su stresni I time predstavljaju vecu opasnost
za dusevno zdravlje. Procena uvremenjenosti je pod snaznim uticajem obicaja I pravila u
odredjenoj kulturi. Sto se situacija tice Kaspi naglasava razliku izmedju objetivne I
opazene situacije. Na ponasanje osobe u konkretnoj situaciji vise utice subjektivna
interpretacija situacija nego njene objektivne karakteristike. Svaka situacija ima svoje
normativno znacenje, deo je zivotnog toka I svaka individualna situacija je smestena u
siri soc kontekst.
b. Zivotni ciklus ukazuje na zivotni tok pojedinca odvija se po nekom redu I pravilnosti koji
su iskazani sukcesivnim smenjivanjem odredjenih razvojnih faza u kojiima se zivotni tok
odvija. Podela: faza detinjsva I mladosti, fazu odraslog doba I starosti.

35
97. Razvojne i tranzitorne faze- odlike

U zivotnom ciklusu moguce je razlikovati razvojno stabilne faze I tranzitorne ili

prelazne faze razvoja. Za razvoj licnosti kljucne su prelazne, one predstavljaju srzz razvoja.
U prelaznim fazama zivotnog ciklusa dolazi do razvojnig pomaka I to kroz razgradjivanje
starih oblika ponasanja I javljanje novih.
Kod stabilnih faza se strukturisu I ucvrcuju promene nastale u prelaznim fazama zivotnog
ciklusa. Iako manje ambiciozni, zadaci stabilnih faza nisu manje znacajni.
Prelazne razvojne faze nazivaju se jos I normativnim, kriticnim ili kriznim fazama razvoja.
Frustracije, konflikti ili krize su pratioci razvoja tokom prelaznih faza.
Akcedentnim zivotnim krizama opznacavamo one krize koje nastaju kao posledica nekog
dovoljno inenzivnog I sa stanovista individue znacajnog zivotnog dogadjaja. Idividualisticko
razvojni pristup omogucuje da krizu razumemo kao stanje izmedju zdravlja I bolesti,
prekretnicu, rizik isansu. U odnosu na zivotni ciklus akc krize sa smatraju neuvremenjenima,
a za razlikuju od normativnoh kriza koje su ocekivane, akc nastaju naglo I neocekivano I
predstavljaju stanje kratkotrajnog zastoja. *** Za razliku od nekih drugih izvora koji se
koriste u oblicavanju krize, razvojna psih celokupnog zivotnog ciklusa je nepatocentricna.
Akcenat je na noramlnosti I razvoju, a psihopatoloski fenomeni se posmatraju jedino u
funkciji daljeg razvoja.
98. Kaplan je krizu definisao kao poremecaj postojeceg stanja, period dezorganizacije,
period poremecaja tokom koga osoba pokusava da pronajse nacine da resi problem.
Zasnovao je na ucenju o bazicnim potrebama ( fizicka sredsva, psihosoc, sockulturna) I
homeostazi. Ovo je perod traganja za najuspesnijim nacinima prilagodjavanja u situaciji
poremacena homeostaze naziva se krizom. On moze na trenutke delovati kao bolest ali
koa bolest ogranicenog trajanja iz koje covek moze da izadje snazniji, zdraviji I zreliji.
Na formiranje Kaplanove teorije uticaj su imali Lindeman I Erikson. Lindeman- proces
tugovanja duzina trajanja akutnog stanja tuge 4-6 nedelja I tokom ovog vremena zadobija
adaoptivni ili maladaptivni tok. Po uticajem eriksona Kaplan je krize podeli na razvojne I
akcidentne. Razvojne se odnose na psihosoc razvoj I ocekivani su pratilac rasta, razvoja I
sazrevanja, a akcidentne, slucajne prilikom iznenadnih neocekivanih zivotnih dogadjaja I
nisu ocigledno vezni za razvoj. Izazvane su nekim spoljasnjim dogadjajem za cije
prevazilazenje osoba nema uhodane mehanizme prilagodjavanja. Ove spoljane situacije
nazvane su kriznim i mogu da potiču iz različitih izvora: prirodna sredina, socijalna
sredina, biološka sredina. Zivotna kriza, psihicko stanje, jednostavne ili bogate,
psihoticne ili neuroticne siptomatologije koja nastaje pod uticajem nekog spoljasnjeg
dogadjaja ogranicenog trajanja I javlja se kod ljudi koji su pre krize funkcionisali kao
zdrave osobe.

99. Problemi odraslog doba

• subjektivno iskustvo vremena i proticanja vremena
• rastuća svest o konačnosti života i smrti
• preispitivanje odnosa JA-DRUGI

36
 • preispitivanje svog mesta i položaja u svetu
• postojanje sveobuhvatnog procesa koji vodi doživljaju jedinstva i jedinstvenosti
Adolescenti- indifirencirane nagonske težnje. Otkrivanje budućnosti kao stvarno prisutne u
svakom trenutku. Planiranje delatnosti i postavljanje svoje delatnosti u odnosu na
trodimenzionalnost vremena. Kada ovlada mogućnošću odlaganja zadovoljenja smatra se da
je prešao u fazu zrelog doba ( kod nekih sa 18, nekih 25 god).
Sindrom adolescentne krize sa karakteristićnim simptomom dismorfofobije. A.kriza - dete
koje je ozbiljnije frustrirano u ranom detinjstvu ne može samo da usmeri tok svoje
socijalizacije ka povoljnijim rešenjima. A. krize nema bez specifičnog stava roditelja. To je
stav neadekvatne strepnje i sumnje u svoju vlastitu ličnost ili stav prezauzetosti sobom i
emocinalne odustnosti jednog od roditelja uz intenzivnu emocionlnu angažovanost drugog.
Anoreksija. Problem narkomanije. Adolescencija je povezana sa problemima u školi i sa
problemima učenja. Adolescent svoje težnje usmerava u vanporodičnom krugu, ali i dalje je
emocionalno vezan za roditelja, kao i ekonomski. Porodica se ambivalentno odnosi prema
njemu, zadržava ga u svome krugu a želi da ga vidi kao nezavinskog u široj društvenoj
sredini. Škola je sredstvo da se dođe do nezavisnosti. Problemi tokom školovanja: lenjost,
školska fobija, intelektualna inhibicija, izbegavanje škole...
Lenjo dete - ne uči, radije se igra, društvene kontakte ne ostvaruje na nivou koji se od njega
očekuje, samostalnost mu nije potrebna, ne želi da se odvoji od porodične grupe niti da njoj
dovoli da ga izbegnu, ne želi da odraste. Emocionalne težnje su uvek fiksirane na objektima
zadovoljenja iz perioda latencija, što odgovara vremenu pre pune razvijenosti apstraktnog
mišljenja.

100. Zašto adolescenti dolaze u sukob sa svojim roditeljima

Adolescentno doba počinje sukobom sa odraslima kroz koji se ličnost osamostaljuje u odnosu
na autoritete detinjstva, i u kvalitetno drugačijem doživljavanju životne stvarnosti u kojoj traži
svoje mesto i prihvatanje. Adolescenti kreću da usmeravaju svoja interesovanja u pravcu ka
objektima težnji koji se nalaze izvan koncepta porodičnih grupa i izvan porodične sredine,
dok su do tad, suprotno, bili okrenuti porodici. Prihvatanje etičkih principa koji se međusobno
isključuju u porodičnoj grupi dovode do strepnje i napetosti među članovima. Na taj način se
smanjuje mogućnost uzajamnog delovanja i tolerancije.

101. Tranzitorne faze razvoja (prelazne)

Po Levinsonu postoje tri velika tranzitorna perioda u životu čoveka. Između tih perioda se
nalaze tranzitorne faze manjeg obima od kojih svaka ima svoju specifičnu dinamiku, kao i
stabilne faze.
• tranzitorni period ranog odraslog doba (između 17 i 22) - proces separacije i proces
isptivanja sopstvenih mogućnosti; pet karakterističnih razvojnih zadataka: formiranje
"sna" i određivanje njegovog mesta u strukturi života, formiranje veze sa osobom koja
ima ulogu mentora, formiranje profesije, formiranje ljubavnih veza i zasnivanje
bliskih i uzajamnih prijateljskih veza.

37
 • tranzitorni period srednjeg odraslog doba (između 40 i 45)- proces individuacije; četiri
zadatka: suprotstavljanje mlad/star, destrukcija/kreacija, maskulinost/femininost,
približavanje/odvajanje
• tranzitorni period kasnog odraslog doba (između 60 i 65)- dalji proces individuacije i
traženje smisla života usled znanja o starosti i skoroj smrti

102. Hipotetičko deduktivno mišljenje kod adolescenata

Ovakva vrsta mišljenja omogućava adolescentu nov pogled na odnose između predmeta i
osoba u svetu u kome živi. Do tad, dobar, hrabar, pošten bio je svakog kog je dete volelo.
Etički pojmovi su se razumeli kroz konkretno iskustvo sa konkretnim osobama. Adolescent
sad počinje da razume i doživljava etičke pojmove koje su ga učili u detinjtvu. Dedukcijom
ume da izvede zaključak o tome kakav vid ponašanja određuje takve etičke pojmove, i počinje
da upoređuje te sisteme ponašanja koji podrazumevaju etički pojmovi sa konkretnim
ponašanjima identifikacionih uzora, osoba u svojoj okolini pa i ponašanja samog sebe. Taj
raskorak otvara konflikt i rađa sumnje koje su nekada toliko snažne i preteće da ih adolescent
potiskuje povremeno hiperaktivnošću i preangažovanošću. Kada prihvati te sumnje u sebi i
moralnost sveta u kome živi adolescent deluje steno i povučeno i podseća na depresivnog
bolesnika.

103. Dismorfofobične smetnje kod adolescenata

Uzdržavanje od ostvarivanja kontakta i angažovanja u društvu zbog sumnji u svoj ugodan
fizički izgled. Emocionalna energija je narcistički usmerena, a treba da bude usmerena na
spoljašnji svet. Ukoliko deformitet tela zaista postoji i obavi se plastična operacija važno je
nastaviti sa lečenjem pacijenta jer on može i dalje pokazivati znakove dismorfofobije.

104. Zašto je odraslo doba zanemareno u psihološkom istraživanju?

• Prvi razlog je vezan za biološku orijentaciju razvojne psihologije i nemogućnost da se
razvoj posmatra van bioloških promena i bioloških zakonitosti. Za razliku od doba
detinjstva i mladosti u kojima biološko sazrevanje inicira i usmerava razvoj, i za
razliku od životnog perioda starosti u kome je impuls u vidu biološkog propadanja
presudan, u odraslom dobu takve biološke zakonitosti nisu nađene
• da bi se shvatile promene i razvoj u zrelom dobu bilo je potrebno respektovati i neke
druge činioce, pre svega socijalne, i brojne adaptacione probleme sa kojima se tokom
zrelog doba odrasli ljudi suočavaju, pto je zahtevalo jedan širi, interdisciplinarni
pristup

38
ERIKSON

105. Razvojne krize, Erikson koristi epigeneticki princip- sve sto se razvija ima svoj osnovni
plan I svaki deo ima nezamenjljiv uticaj u odredjenom periodu razvoja. Princip
alternativnosti, razvoj svake sposobnosti mora biti adekvatno uvremenjen.
-Faze sticanja identiteta:
-faza sticanja osnovnog poverenja- osnova za izgradjivanje identiteta, ovo osecanje se
formira pod uticajem toplog prihvatajuceg odnosa sa majkom. Ako ovaj afektivini odnos
izostane dolazi do formiranja losih resenja koja u zrelom dobu dovode do gladi za ljubavlju I
emocionalnog nevezivanja.

-faza sticanja autonomije- motorni razvoj, razvoj govora, sukob sa roditeljima oko
navikavanja na cistocu, mogucnost da dete sebe dozivi kao samostalno I autonomno bice.
Losa resenja: izgradjivanje prividne poslusnosti, opsti negativizam I prerani razvoj savesti.
-faza sticanja inicijative- ticanje sposobnosti za inicijativu koja predstavlja osnovu za
izgradjivanje teznje ka postignucu koja je sadrzana u hrabrosti da se stalno traga za novim
vidjenjem postojecih stvari; postaje preduslov svake vrste ucenja, losa resenja I strah od
uspeha.

-faza usvajanja odgovornosti

-faza intimnosti
-faza reprodukcije
-faza integracije

106. Eriksonova faza sticanja autonomije

Drugu fazu vezanu za drugu godinu života Erikson naziva faza sticanja autonomije. Detetov
motorni razvoj, sve veći radijus kretanja deteta, razvoj govora, sticanje sve više iskustava,
sukob sa roditeljima oko navikavanja na čistoću, stvaraju mogućnost da dete sebe doživi kao
samostalno i autonomno biće. Zadatak ove faze je da dete ponese, izlazeći iz nje, osećanje
samopouzdanja, moći i ponosa. Svedoci smo, međutim, da dete iz ove faze izlazi često sa
osećanjem nesigurnosti, nemoći i stida. Odrasli, roditelji, pre svega, suviše oštrim zahtevima
prema navikavanju na čistoću dovode do toga da dete, umesto sebe da doživljava kao moćno,
počinje sebe da doživljava kao prljavo, neposlušno, loše. Izlaz se tada traži:
a. kroz izgrađivanje prividne poslušnosti
b. kroz opšti negativizam
c. kroz preterano razvijanje savesti
Sa stanovišta mentalnog zdravlja sva ova rešenja su loša. Izgrađivanje prividne poslušnosti
može kasnije da posluži detetu kao mimikrija kojom se prikrivaju stvarne želje i stvarna
osećanja. Opšti negativizam može dovesti do odbacivanja svakog spoljašnjeg zahteva bez
procenjivanja njegove opravdanosti. Prera i razvoj savesti, udružen sa kompulzivnom

39
potrebom da sve bude "kako treba" dovešće do izgrađivanja takve strukture ličnosti u kojoj se
urednost, formalizam, tačnost, nalaze na istakknutom mestu. Ukoliko je ova faza uspešno
prebrodena, dete izlazi iz nje sa osećanjem "Ja sam slobodna volja koju posedujem". Umesto
ovog osećanja, ova razvojna faza često dovodi do osećanja "Ja sam zarobljenik koji ne može
da bira".

107. Erikson - analna faza, šta sve dete može da uradi sa izmetom (nije Erikson nego Frojd
ali.....)
a. da jede izmet
b. da se igra s izmetom
c. da ne ispušta izmet i tako postaje škrtica

108. Kakve karakteristike pokazuju odrasli koje su roditelji kao decu strogo i nasilno
navikavali na nošu, po Eriksonu? (204)

Umesto da sebe doživljava kao moćno, dete sebe doživljva kao neposlušno, prljvao i loše.
109. Eriksonova druga faza razvoja:

Ovo je faza sticanja osnovnog poverenja i prestavlja osnovu za izgrađivanje identiteta.

Formira se pod uticajem toplog i prihvatajućeg odnosa s majkom. Ako ovaj afektivni odnos
izostane, dolazi do formiranja obrazaca ponašanja koji u zrelom dobu dovode do gladi za
ljubavlju i emocionalnim vezivanjima.

110. Koji su neadaptivni izlazi koji se sreću u fazi sticanja autonomije po Eriksonu?
a. prividna poslušnost
b. negativizam
c. preterani razvoj savesti

INTERNET
Goldberg je prvi definisao poremećaj zavinosti od interneta, predložio je i prihvatljiviji termin
patološka upotreba kompjutera. Postavlja se pitanje da li je ovo bolest zavisnosti "per se" ili
je poremećaj ponašanja (teškoća u kontroli impulsa). Potencijalno ugrožene osobe su one
sklone maštarenju, fantaziji, stidljive osobe, one koje pate od socijalne fobije i one
nezadovoljne sovjim socijalnim statusom. Većina korisnika interneta u upoznavanju sa
sajberprostorom prolazi kroz fazu zavisnosti. Ona je rezultat otežanog snalaženja ljudi pri
prvim susretima sa sajberprostorom i odadnog napora i vremen akoji oni ulažu kako bi doški
do razumevanja osnovnih relacija i principa sajbersveta. Faza zavisnosti onda prestaje i osoba
počibje da koristi intrnet za unapred određene svrhe i uz znatno mani utrošak vremena.
111. Uticaj online identiteta na offline identitet
a. konstrukcija i rekonstrukcija selfa
b. sajberprostor je neka vrsta pojačivača uticaja koji socijalni faktori imaju na ličnost
c. sajberprostor omogućava ubrzano sticanje velike količine raznovrsnih životnih iskustava

40
d. stvaranje mnogobrojnih identiteta

Online Offline identitet - Između njih postoji velika razlika, sajberprostor izaziva
fregmentaciju indentiteta, dolazi do stvarnja ogromnog broja identiteta koji su slabo učvršneni
I služe samo za određenu svrhu, namenu i kratkotrajnu upotrebu oformljenih identiteta.
Moguće je lažno predstavljanje, anonomnost, odlaganje odgovora i najvažnije odsustvo
fizičkog prisustva.

112. Karakteristike virtuelnog identiteta:

a. lažno predstavljanje i kreiranje imaginarnih ličnosti
b. acting out (to dole)
c. ponašanje suprotno od onog u realnosti
d. selektivno prikazivanje svojih odlika

Identitet - individualna orhganizacija npsioca psiholopkog postojanja i delovanja.

Način na koji se osoba predstavlja svojoj okolini, ima socio-spihološku konotaciju i povezan
je sa teorijom uloga.

113. Faktori zavisnosti od interneta

• prva grupa faktora odnosi se na odlike ljudi koji postaju zavisnici (to su osobe sklone
maštarenju i fantaziji, stidljive osobe, one koje pate od socijalne fobije, one koje nisu
zadovoljne svojim socijalnim statusom)
• druga grupa faktora odnosi se na karakteristike samog sajber prostora (određene
karakteristike interneta omogućavaju da se u sajber prostoru upražnjavaju oblici
socijalne interakcije koji ne mogu u stvarnom svetu, a koji neke ljude privlače u meri
da može da se okarakteriše kao patološko)

114. Podela sajber prostora koju je dao Džon Suler:

a. socijalna kategorija (ovde spadaju pravi zavisnici)
b. nesocijalna kategorija, kompulzivna upotreba kompjutera, tu spadaju igranje video igara,
prikupljanje informacija, slika, ili prosta istraživanja sajbersveta.
Koreni zavisničkog ponašanja kriju se u prirodi interpersonalnih odnosa koju se na mreži
formiraju.

115. Zbog čega osoba zadovoljava svoje bazične potrebe preko interneta?
a. ograničenost, ograničen čulni kontakt
b. anonimnost u komunikaciji
c. veliki broj interakcija među strancima
d. vremenska odloženost odgovora
e. odsustvo fizičkog, materijalnog tela
f. pojačava uticaj koji socijalni faktori imaju na identitet
g. ubrzano sticanje velike količine različitih životnih iskustava
h. kreiranje mnogobrojnih identiteta

41
i. umanjenje lične odgovornosti
j. igranje uloga
k. odlike samog sajber prostora
Osoba može da stvori na osnovu ovoga nekoliko virtualnih identiteta koji su različiti i međusobno
nepovezani i nisu u potpunosti definisani. P112. Sajberprostor je često laboratorija identiteta. Internet
omogućava eksperimentisanje sa konstruisanjem i rekonstruisanjem selfa. Pojačava uticaj socijalnih
faktora na identitet osobe, omogućava ubrzano sticanje velike količine raznovrsnih životnih iskustava.
Koje potrebe čovek može zadovoljiti putem sajberprostora?
1. za seksualnim zadovoljenjem- sajberseks; svi oblici komunikacije sa
razmenom erotskog sadržaja; prtrilika za eksperimentisanje sopstvene
seksualnosti, da se upražnjavaju perverzije, vodi intimnost sa osobom na
drugom kontinentu, flertuje; nešto je teško itvesti u realnosti, a nešto i
nemoguće.
2. za interpersonalnim kontaktom i pripadanjem zajednici- 24h je moguće
naći osou za ćaskanje, za ozviljne rasprave, razmmenu informacija,
svađanje, igranje itd; ovde se brišu socijalne norme, izgledd, finansije,
poreklo je nebitno, pol i godine podložni su proneni, na scenu stupa
mašta i projekcija, svenso ili nevesno
3. za učenjem, supehom, samopouzdanjem i priznanjem od drugih- kao da
je po Skinerovom operantnom učenju; momentalno se može dobiti
povratna informacija; stvara se efekat povećanog interesovanja za
aktivnost što za posledicu ima dodatni trud, nove uspehe, porast
samopouzdanja i porast ambicija.
4. za samoaktuelizacijom.

HOSPITALIZACIJA
Prijem u bolnicu najčešće je praćen strepnjom, strahovima, konfuzijom i neizvesnošću u
pogledu budućeg zdravstvenog stanja. Podrazumeva promene na socijalnom planu, gubitak
privatnosti, nezavisnosti, samostalnosti. Osoba preuzima ulogu ležećeg bolesnika. Prepušta se
potpuno nepoznatim ljudima, biva izložena brojnim intervencijama, a od nje se očekuje da sve
to podnese mirno i saradljivo, da pokaže maksimalno poverenje, poštuje instrukcije i sklopi se
u bolnički režim - vreme obroka, spavanja, kupanja, poseta. Čovek biva izolovan, a posete
redukovane, vremenski i prostorno ograničene. Sve to izaziva preokupiranost ograničenjima
koja ameću bolnička pravila i kliničkim znacima ili simptomima bolesti.
Hospitalizacija provocira negativna osećanja kao što su anksioznost, strahovi i depresivna
ispoljavanja. Najmanje anksiozni pacijenti su oni koju su pri prijemju iscrpno obavešteni o
svim aspektima bolničkih rutinskih postupka, koji imaju iskustvo sa bolničkom sredinom,
poznaju bolesnike sa kojima će ležati i stručnjake koji će ih lečiti.
Anksioznost. Akutna - u vezi sa hospitalizacijom, saznanjem o bolesti i potrebi lečenja; prati
period iščekivanja dijagnoze, ispitivanja, intervencija; posledica je bola, hipoksije, lekova;
nestaje po otklanjanju stresora, a redukciju je moguće postići medikamentozno. Hronična -
traje nedeljama i mesecima i leči se kombinacijom farmakoterapije i psihoterapije. Kognitivna
- prati je neizvesnost, nemogućnost da osoba osmisli sovja iskustva, predvidi buduća
događanja i ishode; može pojačati primarni stres; redukuje se blagovremenom psihološkom
pripremom bolesnika za intervenciju, dijagnozu, terapiju; očekivanje uspeva da redukuje

42
stres; oni ljudi koji imaju jaku potrebu za ličnom kontrolom teže i burnije reaguju na
kognitivnu anksioznost. Difuzna - nakon izlaska iz bolnice, slabo promenljivog inteziteta,
nezavinso od stresora; redukuje se psihofarmaticima, kognitivno i bihevijoralno orijentisanim
pristupima, socijalnom podrškom. Anksioznost se može javiti kao reakcija na saznanje o
napuštanju bolnice, posebno kod starih, nemoćnih i socijalno izolovanih koji se boje da ostanu
bez nadzora lekara. Kod mladih se može javiti zbog nedovoljno informacija o tome šta i kako
treba da čine po otpustu kući, zbog promenjeng fizičkog izgleda koji je posledica bolesti,
lečenja, operacija, zbog strahova suočavanja sa okolinom i njenim reakcijama. Anksioznost se
najređe javlja kod mladih bolesnika, adolescenata i dece koje žive sa roditeljima. Depresivna
ispoljavanja - nevezani su za težinu bolest, već za bolesnikovo doživljavanje težine i bolesti i
situacije u kojoj se nalazi; faktori koji povećavaju šanse za njeno javljanje su naučena
bespomoćnost, reakcije na bolest i pre hospitalizacije, stepen doživljaja pretnje, doživljaj
podrške od strane lekara, može biti i uzrok lekova.
Operacija je najstresogrnije iskustvo hospitalizacije jer se povezuje sa anestezijom, gubitkom
svesnosti, kontrole i apsolutnom bespomoćnošću, šansama za komplikacije, mučnine nakon
buđenja itd.. Osobe strahuju od toga da se ne probude ili da će se probuditi tokom operacije.
Tri osnovna tipa informacija zapripremu obolelih:
Proceduralni tip ušoznaju se sa tehničkim i redukuju anksioznost
pbjektivnim intervencijama izazivajući doživljaj kontrole
keoz koje će proći uoči i nad zbivanjima
tokom operacije
Senzorni tip inf. o senzacijama i redukuju anksioznost i strah
doživljajima koji se mogu usklađujući očekivanja sa
očekivati u postoperativnom realnošću
toku(priroda i trajanje bola,
osećaj slabosti...)
Bihejvioralne instrukcije bolesnici se upućuju na uspostavljaju stvarnu
ponašanja koja će im olakšati kontrolu jer obučavaju
preovladavanje teškoća posle bolesnika šta i kako da čini u
operacije i ubrzati oporavak cilju savladavanja
neprijatnosti

Senzorne inf. su supereiornije od ostalih, hihejv. su efikasnije kada se kombinuju sa njima.

Sve inf imaju poz efekte.
Metodi s ciljem pripreme bolesnika na hirursku intervenciju: psihološki - fokusirani na
emocionalne reakcije na hospitalizaciju; obuka kao što je relaksacioni trening ili kognitivna
tehnika za preovladavanje stresa s ciljem kontrole i modifikacije mladaptivnih misli kojima se
provocira anksioznosti i da s ezamene sa adaptivni, da situacije tumače na pozitivniji način.
Treba poštovati individualne reakcije bolesnika. Ako pojedinac ne želi da čuje informacije ne
treba ih davati. Kod onih sklonih negianju informacije mogu povećati anticipatornu
anksioznosti i izazvati preteranu osetljivost na buduće lečenje ili negativne efekte na
postoperativni tok i oporavak.

43
Treba razlikovati proceduralni stres i stres koji je u vezi sa rezultatima intervencije. Prvi se
odnosi na negativne aspekte izvođenja same procedure (propratni bol npr), a drugi na
prolongirani strah, zabrinutost i neizvesnost iščekujući rezultete
.
116. Istraživanja koja pokazuju kako deca reaguju na hospitalizaciju
Najbolji efekti psihološke pripreme na redukciju anksioznosti i na brzinu oporavka nađeni su
kod dece koja:
- nisu imala ranija loša iskustva u vezi sa onim što ih očekuje,
- kod aktivne dece,
- pričljive,
- komunikativne, one koje traže informacije i
- protestvuju.
Slabiji efekti nađeni su kod sklonih potiskivanju, povlačenju i hronično anksioznih.

117. Reagovanje deteta na hospitalizaciju 159

Neposredne averzivne reakcije na hospitalizaciju, uznemirenost, plac, intenzivan strah,
negativizam, bes, agresivnost; problematičnije: regresivna ispoljavanja I pasivno-zavisna
ponasanja koja se ne primecuju odmah-postepeno povlacenje u sebe, odbijanje
komunikacije, vracanje na infantilni govor i lepe se za roditelje; postefekti po izlasku iz
bolnice-promena raspolozenja, slabljenje koncentracije, uznemirenje, povucenost u sebe,
neocekivano nocno I dnevno mokrenje. Najcesci negativan odgovor-anksioznost, izazvana
zbog odvajanja od roditelja, koju deca tumace kao napustanje ili odbacivanje, kao kaznu za
nešto, posebno mlađa deca često nisu u stanju da verbalizuju svoje uznemirenje, mogu
reaktivirati stare strahove uz pojačani intezitet ili razviti nove; separaciona anksioznost
izazvana odvajanjem od majke, anksioznost I strahovi mogu biti pretvoreni u telesne
simptome (glavobolja, stomacne tegobe); strah od bolesti, nepoznate sredine, bolnih
neprijatnih medicinskih procedura.
Redukcija je moguća blagovremenom psihološkom prirpemom dece.
118. Od cega zavisi kako ce dete podneti hospitalizaciju? 159,160
- Uzrast,
- oboljenje,
- pripreme za ostanak u bolnicu, duzine boravka,
- uslova i
- medicinskih procedura,
- blagovremena psiholoska priprema,
- zdrava i emocionalna podrska roditelja,
- duze i vremenski neogranicene posete roditelja,
- oplemenjivanje bolnickog prostora.

44
119. Šta igra značajnu ulogu u pripremi deteta za hospitalizaciju? (ili šta treba uraditi da bi
dete bolje podnelo hospitalizaciju)
a. roditelji
b. blagovremeno razjašnjavanje razloga zbog kojih je ostanak u bolnici neophodan
c. opisivanje bolničke sredine i onoga što će se odigrati
d. dogovor o učestalosti posećivanja

120. Zašto ne treba dozvoliti roditeljima da prisustvuju intervenciji deteta (ili kada ne treba
dozvoliti roditeljima...)?

Bolne procedure su stresogene ne samo za dete već i za roditelje, osećanje da dete pati i trpi
bol za mnoge roditelje je gore od bilo kakvog ličnog intenzivnog telesnog bola i većina bi
preuzela na sebe onu neprijatnost koja čeka dete. Anksioznost i strahovi roditelja se lako
prenose na decu, pa ih je potrebno redukovati. Stres majke i očeva mora se umanjiti i uputiti
ih u efikasne načine kontrole negativnih osećana.
• osetljivost roditelja i...
• mogućnost da njihov stres pojača primarni stres deteta...
... su razlozi zbog kojih se ne preporučuje sprovođenje invazivnih medicinskih intervencija u
njihovom prisustvu.

121. Depersonalizacija pacijenta

Kad bolesnika smestimo u bolnicu nastaju značajne promene u njegovom socijalnom planu.
Dolazi do gubitka privatnosti, nezavistnosti, samostalnosti. Oblačenjem bolničkog odela
osoba se povlači iz do tada socijalne i profesionalne situacije, prekida sa aktivnostima koje ih
prate i preuzima ulogu ležećeg bolesnika. Prepuštena je potpuno nepoznatim ljudima, izložena
je brojnim intervencijama koje su nekad nerazumljive i bolne. Od nje se očekuje da sve to
podnese mirljivo i saradljivo, da pokaže maksimalno poverenje, poštuje instrukcije i uklopi se
u bolnički režim (vreme obroka, spavanja, kupanja, poseta odeređuju drugi).
Uslovi za aktivnost koje bi skrenule pažnju osobe iz situacije u kojoj se nalazi ne postoje.
Kada je bolesniku najpotrebnija nada, ohrabrenje i podrška bližih ljud, on biva izolovan, a
njihove posete su redukovane, vremenski i prostorno ograničene. Problemi u kominikaciji sa
lekarima i medicinskim osobljem povećavaju neizvenost, frustracije, doživljaj gubitka lične
kontrole i depersonalizaciju.

122. Pozitivne i negativne karakteristike dobrih i loših pacijenata:

a. dobri pacijenti: ulaze u ulogu bolesnika u potpunosti; više odgovaraju stručnjacima;

generalizacija pasivnosti; više depresivnih
b. loši bolesnici: bune se i krše bolnička pravila; manje odgovaraju stručnjacima;
uspostavljanje kontrole nad onim što im se dešava; vraćanje u primarnu sredinu redukuje
anksioznost

45
123. Pozitivne i negativne karakteristike dobrih I losih pacijenata 153

Sa aspekta onih koji ih lece ili neguju postoje dobri ili losi bolesnici.
Dobri ulaze u ulogu bolesnika u potpunosti, postaju pasivni, kooperativni, ne postavljaju
zahteve I pitanja, veruju puno, a traze malo.
Losi krse bolnicka pravila, bune se traze paznju, informacije, postovanje svoje licnosti,
odbijaju da budu bespomocni i dodatno opterecuju lekare i osoblje. Na prvi pogled dobri su
smireni i zadovoljni, imaju vece sanse da hospitalizaciju lecenje i rehabilitaciju podnesu
bolje nego losi. Israzivanja govore da iza smirenosti i saradljivosti se kriju konflikti i
nezadovoljstva, porteba za paznjom i informacijama, sto vodi bespomocnosti. Strucnjacima
odgovaraju dobri bolesnici, jer ih lakes lece. Bolnicka sredina trazi, pokusava ovakvu ulogu
da nametne svima. Otpor prema losim bolesnicima vodi izbegavanju ignorisanju, upucivanje
drugim stucnjacima, i mogucnosti da se uporedo sa beznacajnim zanemare i znacajne tegobe.
Prihvatanje bespomocnosti i zavisnosti adaptecije na uslove u kojima ce potreba za
paznjom, komunikacijom I razgovorom ostati nezadovoljene povezuje se sa naucenom
bespomocnoscu, nesposobnoscu uspostavljanje kontrole u situacijama u kojima je ona
moguca sto kasnije moze da dovede na generalizaciju pasivnosti I u odnosu na svoju bolest.
Kao posledica razlicita maladaptivna ponasanja se javlljaju, neprijavljivanje novih znacajnih
simptoma, otezano donosenje odluka, otpor prema napustanju bolnice, lose prilagodjavanje
na zivot van bolnicke sredine, usporen oporavak. Losi bolesnici rizikuju da zbog problema
koje prave budu prevremeno izbaceni iz bolnice ili da naude sebi neuzimanjem leka, al ice
bar uspeti da uspostave delimicnu kontrolu nad onim sto im se desava ili ce bar tako da
misle, pa otpustanjem iz bolnice postaju aktivniji. Medju njima je manje depresivnih, a
vracanje u prirodnu sredinu je dozivljeno kao olaksanje, praceno zadovoljstvom i redukcijom
anksioznosti.

124. Koji pacijenti se najbolje oporavljaju posle operacije po Janisu:

Da bi se prilagodili na stanje operativnog i post-operativnog toka, pacijenti moraju da prođu

kroz određeni stepen straha, pojava koja se naziva rad zabrinutosti.

a. pre-operativno visok stepen straha; teži oporavak zbog straha i anksioznosti

b. pre-operativno niski stepen straha; gori i teži oporavak
c. pre-operativno umereni stepen straha; najlakši oporavak i najbolje prevladavanje post-
operativnog stresa

125. Janis- koji pacijenti se najbolje oporavljaju posle operacije; koji pacijenti imaju vece
sanse za oporavak ? 155

Janis je ispitivao mogucnost za redukciju pre i post operativnog stresa, zakljucuje da

odredjeni stepen anticipatorne, preoperativne zabrinutosti bolesnika olaksava prevladavanje
stresa i oporavak posle operacije. Da bi se prilagodili na stanje u postoperativnom toku,
bolesnici moraju da prodju kroz odredjeni stepen straha i dozivljaj gubitka kontole pre
46
operacije- ova pojava se naziva rad zabrimutosti. Klasifikao je bolesnike u tri grupe prema
intenzutetu preoperativnog straha I prati njihov postoperativni tok. Proucava koliko su trazili
razumeli I koliko koriste informacije koje su dobili od osoblja u cilju pripreme na teskoce I
neprijatnosti posle operacije. Bolesnici sa visokom stepenom straha ostajali su uplaseni I
anksiozni I posle operacije, oporavak im je bio tezak zbog brojnih nus efekta. Oboleli sa
preoperativno niskim stepenom sraha takodje su se oporavljali losije, zalili, ispoljavali
nezadovoljstvo, bes I uznemirenost. Najlaksi oporavak I najbolje prevladavanje
postoperativnog stresa nadjeni su kod osoba sa preoperativnim umerenim stepenom straha.
Janis zakljucuje da je umereni strah racionalniji odgovor na pretnju koju operacija nosi, pa
omogicava osobi da se pripremi na biduci stres I teskoce. Umereni srah ne preplavljuje osobu
u toj meri da joj remeti paznju u koncentaciju, pa je osoba sklonija da trazi informacije o
onome sto ce joj se dogoditi I sta da radi, te ih primenjuje u buducnosti. Razvija realisticna
ocekivanja o svojim post operativnim reakcijama I spremnija je da se sa njima suoci I stavi
ih pod kontrolu.
Ekstremno izrazen strah onemogucava konstruktivno dejstvo zabrinutosti, preplavljuje osobu
I ona nije u stanju da na adekvatan nacin primi informacije koje joj mogu koristiti u
buducnosti, dok problemi u post operativnom toku se nastavljaju zbog postojece
preosetljivosti.
Nizak stepen straha povezuje se sa otpisivanjem I poricanjem realnosti, nedostatkom potrebe
da se traze informacije, o teskocama posle operacije, slabije ih primaju I ne uspevaju da
razviju odbrane koje ce im olaksati pravladavanje stresa; studija znacajna, jer je ukazala na
vezu anksioznosti postoperativnog oporavka I prevladavanja stresa, uloge informacije u
oporavku posle operacije I kreiranju strategija za prevladavanje postoperativnog stresa.
Roditelji i dete
Što češće i što duže posete roditelja ako već nema uslova za smeštaj pratioca lekovitije su od
svih stručnih intervencija, farmakoloških i drugih sredstacva. Primedba osoba da se neka
deca samo više uznemire kada vide roditelje, jer znaju da će ovi ponovo otići, ne sme se
shvatiti kao argument kza redukovanje poseta. Dete koje u prisustvu roditelja plače, pita,
aktivno traži i buni se, ispoljava ponašanja koja nude mogućnost i roditelju i osoblju da
intervenišu blagovremeno, adekvatno i bar delimično zadovolje potrebe. Time se može
smanjiti šansa za pojavu maladaptivnih reakcija i ponašanja.
PMZ DODATAK

1. Longitudinalna 40ogodišnja studija Jarvika o intelektualnim f-jama u odraslom dobu.

Pri sagledavanju intelektualnih sposobosti treba reći da se dugo smatralo da većina
intelektualnih f-ja počinje slabiti već posle 30 god. Međutim, novija istraživanja ukazuju da u
delovima mozga koji su aktivni i stimulisani u odraslom dobu dolazi do reorganizacije
postojećih nervnih struktura i stvaranja novih neuronskih veza.
U ovom istraživanju utvrđeno je da se inteligencija, procenjivana psihološkim testovima,
povećava sve do 7 i 8 decenije života.
Schaie - do opadanja intelektualnih sposobnosti kod većine ljudi dolazi sa 60 god, a kod
naučnika i obrazovanih to dolazi znatno kasnije i pritom se one zadržavaju iznad proseka
mlađih osoba sve do 80 ili 90god.

47
 2. Vuletić i Ivanković istraživanje - koja područja kvaliteta su najvažnija za rano, srednje i kasno
odraslo doba
rano - zdravlje, porodica, religija, ljubav
srednje - porodica, zdravlje, ljubav, duhovnost
kasno - zdravlje, porodica, prijateljstvo
3. Istraživanje Tadićeve - kako hraniteljske porodice štite decu
Boravak u hraniteljskoj porodici omogućava detetu da prođe kroz novo osećajno iskustvo. Na
taj način se detetu ublažavaju ili otklanjaju razarajuća osećanja - strepnja, strah, depresija,
doživljaj napuštenosti i odbačenosti, agresija, ljubomora, zavist. U povoljnim uslovima deca
nastavljaju dalji osećajni, saznajni i društveni razvoj i događaju se očekivane i željene
promene u ličnosti.Najveći broj smeštene dece uspeva da uspostavi dobre osećajne odnose
sa članovima hraniteljske porodice i da se prilagodi novim uslovima porodičnog i društvenog
života. Smeštaj štiti dete od novih neprijateljstava, težih osujećivanja te pomaže bolje
uključivanje i u društvenu sredinu, u školu, u grupu drugova.
4. Šta se očekuje od porodice u konstantnom toku bolesti
5. Najbolji način na koji deca reaguju ( se štite) na razvod
1) neprijateljstvo, mržnja, agresivnost, tuga, poricanje gubitka
2) osećajno i intelektualno udaljavanje od roditelja
3) stravstvena predaja delatnostima van porodice
4) pridobijanje materijalnih i drugih dobiti i ucenjivanje
6. Promene kod domske dece u negativnim uslovima
Smanjena sposobnost za vezivanje i uspostavljanje istinskih, dubljih i trajnijih odnosa sa
ljudima, što dovodi do smetnji ili poremećaja u društvenom ponašanju i preuzimanju
društvenih uloga. Neka od njih se trajno udaljavaju od drugih, dok druga deca pokazuju
preterane težnje ka društvu. Saznajni razvoj može biti usporen. Mogu se javiti plašljivost,
tuga, ravnodušnost, plačljivost, smanjena interesovanja, samopotcenjivanje.

Članak 1.

Predmet ovog izlaganja može se konkretnije odrediti postavljanjem pitanja koliko se u razumevanju
mentalnog zdravlja i bolesti oslanjamo na individualno, a koliko se oslanjamo na ugrađene životne
stilove koji su povezani i ojačani klasnim podelama u društvu. Prisetimo se najpre da se orijentacija ka
zajednici na polju mentalnog zdravlja vezuje za radove Kaplana i i humanističke orijentacije u
psihologiji, odnosno da je od artikulisane teorije i prakse psihologije u zajednici prošlo skoro pola
veka. Gde smo danas? Koliko smo zaista iskoračili u vaninstitucionalni prostor, na teren ili lokalnu
zajednicu? Koliko su okruženje u kome osoba živi i način života (životni stil) prisutni samo u
individualnom kontekstu, kroz problem i simptom? I kolko su istraživanja psihičkih problema u opštoj
populaciji u službi prepoznavanja potreba zajednice i planiranja usluga? Odgovore na prethodno
postavljena pitanja potražićemo kroz kratak pregled osnovnih pravaca modela istraživanja mentalnog
zdravlja orijentisanih ka zajednici, koji svaki, na svoj način, tretira odnos pojedinca i njegove sredine.

Orijetacija ka zajednici na polju mentalnog zdravlja postaknuta je rezultatima istraživanja, koja

naglašavaju, da veliki broj osoba sa psihičkim poremećajima nije poznat specijalističkim institucijama.
Drugim rečima, broj onih koji koriste specijalističke usluge je znatno manji od ukupnog broja osoba sa
sličnim smetnjama u zajednici kao celini. Ovakvo stanje Goldberg i Huxley (1980) objašnjavaju filter
modelom "puteva"do psihološke i psihijatrijske zaštite, koji pokazuje da su oni kompleksni i nesigurni,
čak i u zemljama sa sveobuhvatnim i dobrim sistemom primarne zaštite. Uz to, epidemiološke studije

48
(npr. Orford, 1992) su pokazale da su vrste psihičkih smetnji i poremećaja, zbog kojih se pacijenti
obraćaju za pomoć specijalističkim institucijama, od bolnica do savetovališta, najčešće prisutne i u
najširoj populacij. I drugo, da stopa njihove učestalosti u zajednci nije slučajna, već ocrtana
demografskim i socijalnim faktorima, posebno polom, bračnim statusom, nezaposlenošću i socio-
ekonokskim statusom.

Iako je u navedenim i nekim drugim radovima (Cochrane,,Stopes-Roe, 1980) u epidemiološkoj

psihijatriji određena učestalost problema u zajednici ili populaciji uopšte, kao i za podgrupe, osnovna
jedinica analize ostaje pojedinac, a suština problema oblik teškoće ili poremećaja, čvrsto lociran na
nivou individue. U okviru epidemiološke psihijatrije prisustvo psihičkih problema i bolesti razmatra se
i u odnosu na geografske oblasti. Ovaj pristup ponekad se naziva i "ekološki" (Cochrane, 1983). Od
klasične studije Farisa i Dunama, u kojoj se tvrdilo da su siromašvo i neorganizovanost u nekim
delovima Čikaga odgovorni za veću učestalost shizofrenije, pa nadalje, incidenca i prevalnca različitih
psihičkih problema, uključujući i mentalne bolesti, dovodila se u vezu sa siromašnim područjima
gradova (Orford, 1992).

Pomenimo samo, da iako su ovakva i slična objašnjenja izazivala mnoge nerešene kontraverze, ona
su, ipak, ukazla na oprez u izvođenju zaključaka kada se prisustvo psihičkih problema i bolesti
razmatra u odnosu na geografske oblasti. Pre svega, moramo biti svesni ekološke greške (Cochrane,
1983). Naime, ne sme se pretpostaviti, kao što je to bio slučaj u mnogim istraživanja ovog tipa, da
osobe sa specifinim teškoćama imaju više, nego druge, osobenosti područja visokog rizika. Svakako
da se u razmatranju odnosa između pojedinačne osobe i socijalnog okruženja postavlja i pitanje
kauzalnosti, odnosno pitanje u kom pravcu kauzalnost funkcioniše.

Još od Farisovog i Dunamovog dela o mentalnim bolestima u Čikagu, postoje dva glavna
suprostavljna objašnjenja: socijalna uzročnost i socijalna selekcija. Konkretno, svaku od ovih
alternativa, koje, naravno, imaju različite varijante, možemo predstaviti formulišući pitanje da li je
neki socijalni ili kulturni faktor izazvao fenomen na nivou individue (socijalna uzročnost) ili je
individualni fenomen (ili tendencija) odgovoran za razlike u socijalnom ili kulturnom faktoru.
Ilustracijeradi, pomenimo da je učestalost lečene shizofrenije u Čikagu, kao što smo već naveli, najpre
tumačena socijalnom uzročnošću, da bi kasnije Dunham ponudio i mogućnost da shizofreni, možda,
teže siromašvu (Cochrane, 1983).

Danas se, sa stanovišta vladajuće ideje transakcione kauzalnosti, suprostavljane teorije socijalne
uzročnosti i selekcije, smatraju prevaziđenim. Konkretno, prema ovom modelu, kada razmatramo
odnos između varijabli na različitim nivoima kauzalnog modela, obično je u pitanju recipročna veza.
Statističkim rečnikom, kompleksniji modeli uzročnosti sadrže više od dve varijable i smatraju se
neregresivnim (Orford, 1992). U skladu sa tim, može se zaključiti da odnos socijalne klase i mentalnog
zdravlja i bolesti nije jednosmeran kao što se implicira jednostavnim hipotezama o socijalnoj
uzročnosti i socijalnom pomeranju.

Znatno drugačiji pristup odnosu kvalieteta socijalne sredine i specifičnih smetnji ili teškoća, nalazimo
u pokretu za kvalitet života. Ovaj pokret predstavlja, kao i psihologija u zajednici, proširenje koncepta
psihičkog zdravlja i teškoća sa individualnog, siptomski orijentisanog pristupa, ka uključivanju šireg
opsega faktora koji određuju specifičnu zajednicu. I mada su u pionirskim radovima koji se oslanjali
na ovaj koncept, u centru interesovanja i dalje osobe sa psihičkim tečkoćama i poremećajima, pažnja
je usmerena i na zajednicu i njenu ulogu u ostvarivanju kvaliteta života. U jednom od tih istraživanja
(Lehman,1983), na uzorku hospitalizovanih psihijatrijskih pacijenata, između ostalog, razmatraju se i
neki aspekti modela kvaliteta života od značaja za ovaj rad – odnos objektivnih i subjektivnih
indikatora kvaliteta života i koji od njih njih pružaju bolju predikciju opšteg životnog zadovoljstva –

49
pitanje koje je interesovalo mnoge autore u istraživanja u ovoj i sličnim oblastima. Rezultati
istraživanja su pokazali da lične karakteristike (bračni status, nivo obrazovanja i psihijatrijska
dijagnoza) objašnjavaju relativno malo varijanse opšte dobrobiti (4-7%), objektivnim faktorima se
objašnjava mnogo više(14-23%), a subjektivnim faktorima, razumljivo, najviše (48-58%). Ovakva
raspodela rezultata u skladu je sa onom, dobijenom na opštoj populaciji, kako u SAD, tako i u
Evropskoj zajednici. Očito je, takođe, da je ona u skladu sa Bronfenbrenerovom pretpostavkom da je
percepcija okoline najvažnija, a ne njene objektivne karakteristike (Orford, 1992). Dakle, rezultati
istraživanja, kako na uzorku, hospitalizovanih pacijenta, tako i u opštoj popiulaciji, pokazali su da
postoji određen broj značajnih korelacija, mada su korelacije između objektivnih i subjektivnih
indikatora uglavnom niske i često neznačajne. Uz to, pojedini indikatori pružili su najkonzistentniju
predikciju opšte dobrobiti i zavisili su od specifičnosti uzorka koji se ispituje. Ne ulazeći u konkretne
pokazatelje ovih korelacija i predikcija za prethodno pomenute uzorke, navodimo samo opšti
zaključak koji je proistekao iz tih istraživanja – objektivne osobine neposrdnog okruženja i subjektivno
iskustvo moraju se uzeti u obzir prilikom pružanja zadovoljavajućeg modela kvaliteta života, kao i
socijalna podrška i moć, kao još druga dva centralna koncepta u psihologiji u zajednici.

Još jednu ilustraciju prethodnog zaključka pruža nam i model stresa, kojim su, između ostalog,
podstaknuta, mnoga istraživanja o ulozi i značaju socijalne podrške kao moderatora ili "ublaživača"
stresa. Podsetimo se da istraživanja zasnovana na modelu stresa pokazuju kako su psihičke teškoće i
poremećaji češći među osobama koje su doživele neki stresni životni događaj, kao i da su neke osobe
vurnelabilnije, odnosno rezinstentnije u susretu sa njima. Čini se da je ovaj model na pravom putu, uz
pretpostavku da uvažava specifičnosti koje variraju od problema do problema. Tako, npr. neki faktori
vurnerabilnosti koji su od značaja u urbanim sredinama, ne moraju biti i u ruralnim. Istovremeno,
nekim stresnim događajima, često, kako su to novija istraživanja pokazala, nije poklanjano dovoljno
pažnje, ni u teorijskim shvatanjima, a ni u istraživanjima. Pomenimo samo, s obzirom na sve veći broj
razvoda brakova, kod nas i u svetu, da su među razvedenim i razdvojenim parovima, posebno u prvih
šest meseci od razvoda, češće automobilske nesreće, problemi sa alkoholom, kao i suicidi i ubistva, a
povećana je i incidenca psihičkih poremećaja (Orford, 1992). Ipak, u kontekstu ovog rada, istaknimo
da su, uz sve doprinose, studije koje se baziraju na modelu stresa uopšte, a i na psihosocijalnoj
podršci, nastavile da se baziraju na tradiciji individualne psihopatologije. S druge strane, one su
doprinele podizanju svesti o ulozi pojedinih socijalnih faktora, uključujući i one koji ukazuju na značaj
specifičnosti kulturološkog miljea.

Kako je jedan od osnovnih principa psihologije u zajednici, analiza problema, na raznim

(mnogobrojnim) nivoima, uključujući i najviši, makronivo, ukažimo i na jedan od sistema na ovom
nivou koji utiče na život individue. Naime, longitudinalna istraživanja nezaposlenosti su pokazala da
su psihički problemi i poremećaji izraženiji kada se zaposlenje gubi, odnosno, njihov intenzitet se
smanjuje kada se posao dobija (Orford, 1992). Istraživanja udela nezaposlenosti su takođe pokazala
da efekti nezaposlenosti nisu uniformni i da su, između ostalog, u zavisnosti od uzrasta. Koliko ova
makrosistemska varijabla "duboko" pogađa pojedinca, potvrđuje podatak da je broj psihijatrijskih
pacijenata 2,7 puta veći među nezaposlenim, u odnosu na zaposlene tinejdžere, odnosno da je
pokušaj suicida devet puta češći među nezapolenim (Jahoda, 1988). Pa ipak, Jahoda podvlači da
socijalne faktore ne treba redukovati samo na nivo individue. Njenim rečima: "iznošenjem
psihijatrijskih zaključaka individualizuje se pitanje koje je u osnovi socijalno...Lek ne leži (samo,
podvukao autor) u individualnoj psihoterapiji već u obezbeđivanju poslova" (str 21).

I na kraju, zaključimo da pregled prethodno navedenih modela pokazuje da se u okviru psihologije u

zajednici, u razumevanju uzroka problema polazi od objašnjenja koje u fokusu ima interakciju između
osobe i socijalnog setinga, da se problemi analiziraju od makro do mikro nivoa, da se praksa locira što

50
je moguće bliže svakodnevnom socijalnom kontekstu i da se planiranje usluga zasniva na proceni
potreba i posebnih rizika u zajednici. I dalje, opsanost u primeni psihologije na tradicionalan način
dolazila je iz intervencije na individualnom, što je za rizik imalo pojavu okrivljavanja pojedinca, koji bi
verovatno bio bolje sagledan preko sistema na višem nivou (Orford, 1992). Danas, princip osoba u
kontekstu, ne samo da govori o shvatanju da je ponašanje rezultat delovanja osobe, sredine i njihove
međusobne interakcije, već ukazuje i na to da zahvatom u sredini možemo da pomognemo i
ublažimo promene do kojih je došlo kod pojedinaca ili grupa.

Članak 2.

Trudnoća kao jedinstven prelazni period u životu žene donosi mnoge fiziološke, psihološke i
interpersonalne promene. U literaturi nalazimo veliki broj istraživanja koja se direktno odnose na
trudnoću. Mnoga od njih, međutim, usmerena su na kliničke aspekte trudnoće i brigu majke za dete,
zanemarujući veoma važnu dimenziju ženinog vlastitog iskustva.

Moć i složnost želje da se ima dete, a zatim fantazije i iskustvo trudnoće, nesumnjivo otvaraju novu i
značajnu fazu razvoja identiteta žene. Trudnoća žene je važan period konsolidacije identiteta i
muškarca.

Devet meseci trudnoće odražava ceo prethodni život budućih roditelja i nudi im priliku za psihološku
i fizičku pripremu. Tokom ovog perioda pokreću se stara i nova osećanja i od njihove prorade zavisi
proces prilagođavanja na novu bebu i preuzimanje odgovornosti za nju. Pored osećanja izazvanih
samom trudnoćom, rana iskustva sa sopstvenim roditeljima, celokupna edipalna konstelacija kao i
odvajanje od roditelja zanačajno određuju, najpre, želju svakog od roditelja da imaju dete, a zatim, i
prihvatanje trudnoće i nove uloge.

Iskustvo trudnoće sa svim fizičkim promenama koje nosi i emocijama koje inspiriše, neizbežno
postavlja pitanja ženi o njenom identitetu i doživljaju tela. Doživljaj vlastitog tela jedan je od prvih
koraka u formiranju i održanju identiteta i autonomije. Tokom celog života, doživljaj vlastitog tela čini
osnovu slike o sebi i značajno utiče na formiranje i integritet ličnosti. Mentalnu reprezentaciju
osećanja sopstvene telesnosti, Fisher (1970) određuje preko koncepta slike tela − sistem međusobno
povezanih predstava, ideja i emocija o vlastitom telu. Slika tela je subjektivna u svojoj prirodi i nije
nužno identična sa stvarnim telom. Ona je uvek dinamična, osetljiva na promene rapoloženja, okoline
i promene fizičkog izgleda. Najvažnije dimenzije konstrukata o telu su: svest o telu, granice tela i
diferencijalna osetljivost delova površine tela. Postoje značajne individualne razlike u osetljivosti i
svesti za zbivanja u telu. U suštini, neke osobe su osetljivije i svesnije zbivanja u telu, dok je kod
drugih ta svest sužena. Mada su strategije različite, cilj i jedne i druge je kontrola tela. Ljudi se
razlikuju i u načinu kako doživljavaju granicu izmedju sopstvenog tela i ostalog sveta. Oni koji ih
doživljavaju kao jasne i oštre imaju visok stepen diferencijacije između sebe i okoline. Doživljaj
oštrine granica tela zavisi od uzrasta, stanja svesti i određenih psihofarmakoloških i psihopatoloških
stanja. Takođe, istraživanja (npr. Sidney i Claveland, prema Fisher, 1970) pokazuju da što su granice
jasnije, nivo anksioznosti je niži. Treća dimenzija predstave o telu − diferencijalna osetljivost delova
površine tela, u psihološkom smislu značajna je jer se ona sasvim ne podudara sa rasporedom čulnih
ćelija po površini kože. Značaj koji pridajemo pojedinim telesnim zonama zavisi i od mnogobrojnih
razvojnih faktora, unutrašnjeg stanja organizma i aktivnosti svake pojedinačne osobe. Drugim rečima,
preko najaktivnijih zona ostvaruje se organizacija celokupne slike tela u pojedinim fazama razvoja.
One, prema Fisheru (1970) pored svog realnog, semantičkog značenja, imaju i određeno simboličko
značenje o kome će nešto kasnije biti više reči. Kako žena doživljava svoje telo u trudnoći i koja
značenja za nju ono nosi, u psihoanalitičkoj literaturi, razmatra se kroz međusobni odnos majke i
fetusa i pitanja koje on nameće ženi: Da li je fetus deo njenog tela/selfa ili je zaseban? Gde počinjem

51
ja, a gde se fetus završava? Koliko kontrole imam nad fetusom dok raste u mom telu ? Koliko kontrole
on ima nadamnom. U ranim psihoanalitičkim radovima odnos majke i fetusa predstavljen je kao
simbiotski. Očigledna zavisnost fetusa od majke i njen narcizam, doprineo je da se beba percipira kao
deo majčinog tela (Stainton, prema Schmied i Lupton, 2001).

U radovima koji su kasnije usledili, navodi se da je razvojni zadatak majke serija separacija kroz koju
se ostvaruje izdvajanje majke i fetusa u zasebna tela/osobe. Naime, u ranoj trudnoći žena ne oseća
postojanje granice između sebe i fetusa. Sa prvim pokretima fetusa ona počinje da ga opaža kao
izdvojenog, a pred pripreme za porođaj kao individualizovan, nezavisan objekt (Rubin, 1977).

Slično, Brazelton i Kramer (2002) psihološki rad trudnoće sagledavaju kroz tri izdvojena zadatka za
roditelje koji su povezani sa stadijumima fizičkog razvoja deteta. U prvom statijumu roditelji se
privikavaju na promene koje donosi trudnoća među kojima su i telesne promene žene. Mada još
uvek nema osećaj pravog prisustva ploda, žena na neki način doživljava njegovo prisustvo i treba da
prihvati svoje novo stanje. Trenutak oživljavanja ploda tokom petog meseca trudnoće je sledeći
značajan događaj za roditelje. Sve do ovog trenutka majka može narcistički da doživljava jedinstvo sa
svojim detetom. Sada je beba, psihološki govoreći, počela da se izdvoja kao posebno biće. Tokom
poslednjih nekoliko meseci trudnoće plod se doživljava kao sve izdvojeniji i stvarniji. S jedne strane,
roditelji individualizuju dete kroz biranje imena, opremanje sobe i kupovinu garderobe, a s druge
strane, tome doprinosi i plod pokretima i nivoom aktivnosti koji se prepoznaje kao obrazac. Štaviše,
kako navodi Sadovsky (1985), majka preko ovih obrazaca pripisuje budućim bebama temperament,
ličnost, a ponekad i pol. Sve ove promene u trudnoći prati anksioznost u čijoj osnovi je ambivalencija.
Kao i adolescencija, i trudnoća pokreće neka rana iskustva i ambivalentna osećanja. Ona je još jedna
prilika da se zadovolje različite narcističke potreba i ponovno ožive stare izgubljene veze. Iz fantazije
o savršenom roditelju rađaju se strepnje vezane za roditeljstvo, za zdravlje i život ploda. Svakako,
anksioznost u trudnoći ima i svoju biološku pozadinu. To je “alarmni sistem” koji služi obezbeđivanju
zaštite organizma aktiviranjem dodatne energije u potencijalno kriznim situacijama, u koje možemo
svrstati i trudnoću.

Istraživanja koja su sistematski ispitivala strukturu anksioznosti u trudnoći, izdvojila su se dve

osnovne dimenzije: anksioznost vezanu za trudnoću i porođaj i anksioznost zbog budućeg
roditeljstva. Gross (1990) navodi, da se pored osnovnih strahova u trudnoći, mogu javiti i prateći
strahovi, kao što su: gubitka ličnog identiteta, osećanje nesigurnosti i usamljenosti, strah da će se
roditi dete sa anomalijama, strah od sopstvene smrti i strah od bolova tokom porođaja. Napomenimo
da je i istraživanje sprovedeno u centru za zdravlje žena i dece u Švedskoj 1997. godine, ne samo, u
osnovi, potvdilo prethodno navedene strahove žena u trudnoći, već i prisustvo nekih strahova kod
skoro polovine partnera trudnih žena. Najčešće, budući očevi izražavaju nepoverenje prema
medicinskom osoblju, ali i sumnje u kompetentnost žene i strah da porođaj može biti fatalan za nju9 .
Inače, priroda bračnih odnosa tokom prva tri meseca trudnoće, ima snažnu prediktivnu vrdnost ne
samo za celokupni period trudnoće, već i za odnos majke prema detetu posle rođenja (Grossman i
sar., 1980). Prema psihodinamskom stanovištu, u odbrani od nadolazeće anksioznosti i strahova,
majka idealizuje plod koji nosi, zamišlja ga kao savršen i potpuno željen. Tradicionalna verovanja u
"urokljivo oko" i sujeverni rituali koji se vezuju za trudnoću odražavaju upravo istovremeno prisustvo
želje za savršenim detetom i straha da plod može biti ugrožen.

Paralelno sa emocionalnim prihvatanjem trudnoće odvija se ponovno uravnotežavanje hormona i

mnogobrojne telesne promene i na specifičan način obeležavaju ovaj period trudnoće (Brazelton i
Kramer, 2002). U trenutku "oživljavanja" − kada fetus prvi put objavljuje svoje fizičko prisustvo, dolazi
do novih fantazija o trudnoći. Majka može da se poistoveti sa plodom i da ponovo proradi
separacione konflikte koji omogućavaju nastavak individuacije (Pines, 1981). Regresivna potreba za

52
zavisnošću i simbiozom sa majkom (posebno izražene kod maloletnih majki) može, takođe, da
pokrene konflikte i patološke reakcije. U tom kontekstu plod se doživljava kao rival i pretnja
identitetu. Otac bebe, u ovom periodu, ima značajnu ulogu u majčinoj proradi regresivnih simbiotskih
potreba i prihvatanju bebe kao odvojene od sebe. Ako majka prepoznaje ulogu oca, a otac je
prihvata, ne samo da će on biti od pomoći majci u separaciji od ploda i diferencijacijaciji ploda u od
njenih fantazija, već i u prihvatanju odgovornosti za novu bebu. Ovi procesi svakako nose posebno
značenje kada žena bira roditeljstvo bez supruga ili kada se odluči za veštačku oplodnju (Brazelton i
Kramer, 2002). Generalno, želja za roditeljstvom, fantazije i proces trudnoće, donose mnoge
promene i budućem ocu. Neke od njih proističu iz odnosa prema ženi, a neke su nezavisne od njega i
odražavaju razvojnu specifičnost muškog pola. Mada se u novijim istraživanja pridaje veliki značaj
ulozi oca, kako u trudnoći, tako i u najranijem razvoju dece, oni se još uvek, pod uticajem raširene
istorijske i kroskulturalne prakse, često isključuju iz ovih procesa.

Istraživanje

Uzorak je prigodan i čini ga 90 ispitanica. Trideset ispitanica je u četvrtom mesecu trudnoće, trideset
u osmom mesecu trudnoće i trideset ispitanica nije u drugom stanju. Prosečna starost ispitanica je od
22 do 33. godine. Trećina ispitanica (33) iz sva tri poduzorka su neudate. Trideset devet ispitanica je
prvi put u drugom stanju, a dvadeset dve drugi put. Ispitivanje je bilo individualno i sprovedeno je u
savetovalištu za trudnice u Domu zdravlja u Nišu.

Osnovni cilj sprovedenog istraživanja bio je da utvrdimo da li postoje razlike u doživljaju sopstvenog
tela i nivou anksioznosti između trudnica u četvrtom i osmom mesecu trudnoće i žena koje nisu
trudne. Rezultati istraživanja pokazali su da je izraženost svih dimenzija procenjivanih Upitnikom
distorzije tela –BDQ (veliko, malo, granice, zatvorenost − otvorenost, koža, prljavo i depersonalizacija)
za sva tri poduzorka znatno ispod teorijskih prosečnih vrednosti, osim na dimenziji granice. S druge
strane, izraženost dimenzija Upitnika usmerenosti na telo –BFQ (leđa, desno − levo, srce, stomak,
usta i glava) nije jednobrazna. Kod sva tri poduzorka, samo su dimenzija srece i glava ispod prosečnih
teorijskih vrednosti, dok su ostale dimenzije nešto iznad proseka. Izraženost obe dimenzije
anksioznosti (situaciona i opšta) za sva tri poduzorka je iznad proseka u odnosu na norme za odrasle
prema Priručnika za primenu STAI-a. Što se tiče razlika u doživljaju tela, statistički značajna razlika
između trudnica u četvrtom i osmom mesecu trudnoće i žena koje nisu trudne, dobijena je na
dimenzijijama veliko, granice i koža (BDQ), kao i na dimenzijama leđa, srce, stomak i glava (BFQ).
Imajući u vidu da je izraženost svih dimenzija na BDQ znatno ispod prosečnih vrednosti,
konstatujemo da trudnice u četvrtom mesecu, u odnosu na druga dva poduzorka, doživljavaju svoje
telo kao veće i njihove granice tela su jasnije i oštrije. Takođe, prema dobijenim rezultatima, trudnice
u osmom mesecu imaju najviše skorove na dimenziji koža. U odnosu na druga dva poduzorka,
trudnice u četvrtom mesecu su usmerenije na glavu. Poduzork trudnica u osmom mesecu je
najusmereniji na srce i stomaka, a žene koje nisu trudne na ledja. Statistički značajna razlika između
ove tri subgrupe potvrđena je i na obe dimenzije anksioznostit (situaciona i opšta). Žene koje nisu
trudne anksioznije su u odnosu na ostala dva poduzorka; najmanje su anksiozne žene u osmom
mesecu trudnoće. Kako razumemo da trudnice u četvrtom mesecu trudnoće, u odnosu na druga dva
poduzorka, doživljavaju svoje telo kao veliko? Doživljaj tela kao velikog ili malog reflektuje promene
koje se dešavaju u organizmu i van njega i emocionale stavove prema sebi i telu. Precenjivanje
veličine tela kod žena u prvom stadijumu trudnoće, između ostalog, je u funkciji adaptacije na
mnogobrojne promene koje donosi ovaj period trudnoće. Zapravo, precenjivanje veličine tela govori
o pojačanim odbranama kako bi se izašlo na kraj sa nesigurnošću vezanom za telo, a i anksioznošću
uopšte. Kao što smo već istakli, čitav tok trudnoće prati anksioznost. U prvom stadijumu dominiraju
ambivalentna osećanja prema samoj trudnoći, pojavljuju se mnogi strahovi vezani za trudnoću,

53
porođaj i buduće roditeljstvo, strah od gubitka ličnog identiteta, osećanje nesigurnosti i usamljenosti.
Trudnoća pokreće i neka rana iskustva, narcističke potrebe i ponovno obnavlja neke stare izgubljene
veze. Ovaj aspekt doživljaja tela kao velikog u prvom stadijumu trudnoće dobija posebno značenje
kada se imaju u vidu istraživanja (Singer i Lamaba; Calden, Lundy i Schalfer, prema Fisher, 1970) koja
su pokazala da žene, u odnosu na muškarce, preferiraju male telesne proporcije. Anksioznost vezanu
za trudnoću svakako pojačavaju i važeći modni trendovi, posebno kod mlađih trudnica. Svedoci smo
da mediji već dugo kreiraju sliku kako treba da izgledaju naša tela. U medijskom prostoru
predstavljaju se i savršena tela u trudnoći. Ova socijalna očekivanja na specifičan način boje i odnos
trudnica prema telesnim promena i trudnoći uopšte. To što trudnice u osmom mesecu ne precenjuju
veličinu svoga tela, najpre sagledavamo kao odraz adaptacije majke na “novine” koje donosi početak
trudnoće. U tom cilju od posebnog značaja su promene koje nastaju od trenutka oživljavanja ploda.
Za razliku od prvog stadijuma trudnoće, od perioda oživljavanja ploda investicije se postepeno
premeštaju sa majke na bebu i ona se tokom poslednjih nekoliko meseci trudnoće doživljava kao sve
izdvojenija i stvarnija. Statistički značajna razlika između trudnica i žena koje nisu trudne dobijena je
na dimenziji granice tela. Trudnice u četvrtom mesecu, u odnosu na druga dva poduzorka, jasnije
diferencijaciju sebe od okoline. Najniži skor na ovoj dimenziji prisutan je kod žena koje nisu trudne.
Doživljaj granica tela predstavlja osnovni aspekt slike tela. Osobe koje doživljavaju granice kao jasne i
oštre imaju visok stepen diferencijacije između sebe i okoline. Pojačavanje granica prema okolini, u
prvom stadijumu trudnoće, može predstavljati jedan od načina odbrane sopstvenog identiteta koji
prolazi kroz reorganizaciju pihvatanjem potpuno nove socijalne uloge i unutrašnjih konflikt u vezi sa
tim. Kao što je poznato, proces formiranja i održanje identiteta tokom čitavog života u znatnoj meri
određen telesim iskustvom. Imajući u vidu da prema teorijskim postavkama Fishera, visok skor na
ovoj dimenziji, između ostalog, izražava agresiju prema drugima posle frustrirajućeg iskustva, dok
nizak skor izražava agresiju prema sebi, dobijeni rezultati ukazuje da su trudice u četvrtom mesecu
trudnoće sklonije izražavnju agresije prema spolja. Za razliku od njih, žene koje nisu trudne agresiju
okreću prema sebi. U suštini, jasnija diferncijacija sebe i drugih pruža mogućnost da i agresija nalazi
otvorenije puteve prema drugima. Za razliku od žena u četvrtom mesecu trudnoće, trudnice u
osmom mesecu pojačavaju granicu prema okolini preko kože. Dobijeni razultat je veoma zanimljiv i
pre svega ukazuje na to da se strategije u diferencijaciji sebe od okoline između žena u četvrtom i
osmom mesecu značajno razlikuju. Ovaj rezultat istovremeno pokazuje da su žene u osmom mesecu
trudnoće svesnije senzacija iz graničnih regiona (koža, mišići) nego unutrašnjih (srce, stomak). S
druge strane, rezultati dobijeni na Upitniku usmerenosti na telesne regione (BFQ), pokazuju da su
žene u osmom mesecu trudnoće najusmerenije baš na srce i stomak. Kako su prema
psihodinamskom stanovištu osobe sa jasno difernciranim granicama svesnije spoljašnjih regiona
(koža, mišići) nego unutrašnjih (srce, stomak), postavlja se pitanje kako razumemo istovremeno
najveću usmerenost žena u osmom mesecu na kožu ali i na srce i stomak. Da li u orijentaciju žena u
poslednjim mesecima trudnoće na unutrašnje organe prvenstveno treba sagledati kroz njihovo
realno značenje? Ili orijentacija na kožu najpre ukazuje na postojanje intenzivne komunikacije između
unutrašnjosti organizma i spoljašnjeg sveta. U simboličkom smislu, visoka usmerenost na srce i
stomak izražava pasivnost u odnosu na značajne figure. U kontekstu trudnoće, ovi, na prvi pogled
nesaglasni rezultati, zapravo se mogu shvatiti kao izraz potrebe trudnice u poslednjim mesecima
trudnoće za psihosocijalnom podrškom i konsolidovanjem identiteta preko kojih se buduća majka
priprema za porođaj i dolazak bebe. Rezultati na BFQ, dalje, pokazuju da su žene u četvrtom mesecu
trudnoće najusmerenije na glavu u odnosu na ostala dva poduzorka. U simboličkom smislu glava je
indikator heteroseksualne inhibicije. U skladu sa tim može se reći da se promene identiteta kod žena
u četvrtom mesecu trudnoće, odnose i na psihoseksualni identitet. Pomenimo i opšte poznatu
činjenicu da i dalje postoje predrasude o seksualnoj aktivnosti u periodu trudnoce. Žene koje nisu
trudne najusmerenije su na leđa. Podsetimo se da usmerenost na leđa ukazuje na analnost,

54
konkretno na odnos prema prljavom-čistom. Generalno, dobijeni rezultat pokazuje da žene u ovom
poduzorku, u odnosu na oba poduzorka, imaju najviše teškoća u prihvatanju svog tela. Ovaj podatak
na neki način pokazuje da u trudnoći, uz sve promene koje ona donosi, među kojima su i značajne i
brze telesne promene, preovladava “primarna materinska prokupacija” (Winnicott, prema Brazelton i
Kramer, 2002). Svakako, ne treba zanemariti i činjenicu da su su trudnice po prirodi stvari usmerenije
na prednji deo tela. Naše očekivanje da postoji statistički značajna razlika između trudnica i žena koje
nisu trudne u dvema osnovnim dimenzijama anksioznosti (situaciona i opšta) potvrđeno je. Žene koje
nisu trudne anksioznije su u odnosu na ostala dva poduzorka, a najmanje su anksiozne trudnice u
osmom mesecu trudnoće. Mada čitav tok trudnoće zahteva od trudnica ogromane psihološke
promene, u prvom stadijumu trudnoće dominira anksioznost u čijoj je osnovi abivalencija. Buduća
majka suočava se sa mnogobrojnim strahovima vezanim za samu trudnoću i porođaj, “reorganizuju”
se njene dosadašnje pozicije, odnosi i slika o sebi. Tokom devet meseci rad trudnoće doprinosi da
majka prihvati sumnje, strahove i ambivalencije koje se odnose na dete koje dolazi. Da žene u
četvrtom mesecu trudnoće, imaju teškoće u prihvatanju svog tela pokazuje i statistički značajna
pozitivna korelacija između situacione anksioznosti i doživljaja tela kao prljavog na ovom poduzorku.
Situaciona anksioznost na ovom poduzorku statistički značajno je povezana i sa dimenzijom glava, o
čemu je već bilo reči. Dodajmo tome, da samo na ovom poduzorku postoji statistički značajna
pozitivna korelacija opšte anksioznosti i dimenzija granice, koža i prljavo, što smo takođe prethodno
diskutovali.

Zaključak

Mnogi radovi o trudnoći usmereni su na kliničke aspekte trudnoće i brigu majke za dete,
zanemarujući veoma važnu dimenziju ženinog vlastitog iskustva. Smatrali smo da se jedinstveno
iskustvo žene u trudnoći delom može sagledati kroz doživljaj mnogobrojnih, naglih i intenzivnih
telesnih promena i anksioznost koja prati čitav tok trudnoće. Imajući u vidu da sa prvim pokretima
fetusa žena u trudnoći premešta investicije sa sebe na fetus, pretpostavili smo da će se to na
specifičan način reflektovati i na mnogobrojne dimenzije slike tela koje smo obuhvatili Fisherovim
instrumentima BDQ i BFQ, kao i na nivoa anksioznosti procenjivan STAI-em Spielbergera. Rezultati
istraživanja su pokazali da su doživlja tela kao velikog i oštre granice prema okolini, kod žena u
četvrtom mesecu trudnoće u funkciji odbrane od nesigurnosti koje donose telesne promene i
trudnoća uopšte. Takođe, rezultati istraživanja pokazuju da je u poslednjem stadijmu trudnoće,
buduća majka usmerenija na svoju okolinu kao neophodnu podršku u priprema za porođaj i skori
dolazak bebe. Ona, za razliku od žena u četvrtom mesecu trudnoće i žena koje nisu trudne, ima
najmanje teškoća da prihvati svoje telo. Najniži nivo anksioznosti kod ovog poduzorka govori o
prihvatanju izmenjenog tela i sumnji, strahova i ambivalencije koje se odnose na dete koje dolazi.

55