SIRIJSKI KONFLIKT

Jelena Đinović, Nataša Spasojević, Breza Race

Mart, 2013

Uvod

Sukobi u Siriji se ne smiriju, i od početka pobune protiv režima Bašara al –

Asada, sirijskog predsednika, u martu 2011. do decembra 2012. godine živote je
izgubilo 70.000 ljudi, a broj izbeglica procenjuje se na 700.000.1 Zajednički cilj
učesnika ustanka u Siriji je da sa vlasti zbace predsednika Bašara al-Asada, čija je
porodica na vlasti više od četrdeset godina. Ali, to ne ide tako lako. Iako je
prvobitnom konkretnom zahtevu opozicije da se stavi van snage 39 godina star
zakon o vanrednom stanju udovoljeno aprila 2011. godine, problemi ostaju: visok
nivo nezaposlenosti i korupcije, uskraćena ljudska prava i ugnjetavanje slobode i
slobode govora. Asadov režim je u defanzivi od proleća, ( 2011. godine), i od tada
se upozorava da neće tolerisati proteste nakon ukidanja vanrednog stanja.
"Režim gubi domaću i međunarodnu podršku od kasnog leta 2011. To je
direktan rezultat brojnih i strateških dobitaka opozicije i slabih, mada umereno
uspešnih protivudaraca protiv Asadove upotrebe sile – prema Ujedinjenim
Nacijama, 2.700 civila je poginulo tokom sedam meseci ustanka. Od jeseni 2011.
opozicija je ujedinjena pod zastavom Sirijske nacionalne koalicije (SNC), koja se
sastoji od 230 opozicionih lidera, a krajem avgusta je zatražila međunarodnu
pomoć. Desetak hiljada oficira prebeglo je iz snaga bezbednosti režima i
pregrupisalo se pod raznim zastavama, uključujući međunarodni Pokret slobodnih
oficira. Sjedinjene Američke Države, Britanija, Francuska, Nemačka, Saudijska
Arabija i, što je začuđujuće, Iran javno su osudili Asada, a tranzicione vlade Egipta
i Libije su zvanično priznale Sirijski nacionalni savet kao jedine vođe sirijskog
naroda".2 Međunarodne sankcije su sporo zavođene, i sprovedene su samo od strane
SAD i drugih zemalja sa relativno malo ekonomskih interesa u Siriji. Kao odgovor
1
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?
yyyy=2013&mm=02&dd=12&nav_category=78&nav_id=686308
2
"Libijski NTC priznaje Sirijski nacionalni savet." Naharnet. 10. oktobar 2011. Web.
<http://www.naharnet.com/stories/en/17161-libya-ntc-recognises-syrian-national-council-closes-
syrian-embassy>.
na gore navedene pritiske, režim je samo intezivirao upotrebu sile protiv
protestanata koji nastavljaju da protestuju mirno uprkos visokom fizičkom riziku.
"Asadov režim je svestan da gubi tlo, i preduzima mere da zadrži ono malo
saveznika koje ima. U avgustu 2011. predsednik Sirije imenovao je hrišćanskog
člana kabineta u pokušaju da očuva hrišćansku lojalnost režimu. Visokorangirani
armijski funkcioneri će skoro sigurno ostati lojalni režimu; iako je mnogo njihovih
snaga prebeglo, samim funkcionerima verovatno bi predstojalo suđenje za njihove
zločine i sigurna smrtna kazna od strane režima ako u ovom trenutku napuste
Asada".3 Prema izjavi jednog prebeglog bezbednosnog oficira, svaki divizion
kontroliše drugi, čiji je zadatak da puca na bezbednosne snage ako odbiju da pucaju
na civile. Asadov režim je pokazao da će uraditi sve što može kako bi zadržao
kontrolu nad bezbednosnim snagama u Siriji.
Za razliku od Egipta i Tunisa, sirijska opozicija potiče iz ruralnih oblasti, i
nije se još potpuno proširila na Damask i Alepo, glavne gradove. Razlog za to je što
je ruralnoj populaciji skoro oduzeto pravo glasa kao rezultat Asadove neoliberalne
ekonomske politike, dok je srednja klasa narasla u urbanim sredinama. Veći deo
aktivnosti opozicije je izvršen u gradovima Homs, Hama, Dara, Idlib, Omašli i u
predgrađu Damaska i Alepa, dok je do više simboličnih aktova, kao što su ostavke
na visokom nivou i publikacije protiv režima došlo u gradovima. Elitna poslovna
zajednica Sirije, koja je jedan vrlo važan stub na kome nestabilno počiva Asadova
vlast, se uglavnom nalazi u Damasku i Alepu. Oni operišu simbiotski: u zamenu za
zaštitu svog statusa manjine kao hrišćana, neke poslovne elite pružaju lojalnost
Asadovom režimu i zainteresovani su za njegovu stabilnost. Sunitske poslovne elite
podržavaju režim u zamenu za zaštitu svojih specijalnih ekonomskih interesa.
Međutim, cela poslovna zajednica dosta zavisi od suseda kao što je Turska koja je
zapretila ekonomskim sankcijama protiv Asada. Taj stub je naranjiviji i na njega je,
uglavnom, usredsređena opozicija.
"Od oktobra 2011. se sirijska opozicija nalazi u nesigurnoj situaciji: ako
Asad odbije da se povuče dobrovoljno, protestanti će verovatno biti ubijeni i
napadnuti u velikom broju, opozicija će i dalje da se militarizuje, i u nekom
trenutku će se umešati i međunarodna zajednica. Saudijska Arabija, Turska i Iran bi
mogli da iskoriste podeljenu Siriju kao bojno polje za sopstvene zastupničke ratove.
Opozicija uglavnom pokušava da obeshrabri stranu vojnu intervenciju dok
ohrabruje nominalnu podršku i sankcije od međunarodnih organa. Neki aktivisti
priželjkuju ishod poput onog u Libiji jer bi to dovelo do kompletne reorganizacije
vlade, dok miran proces ne bi bilo tako temeljan. Prvrženost nenasilju i uverenje da
samo sami Sirijci mogu da sprovedu revoluciju je još uvek popularno mišljenje,
mada možda bledi imajući u vidu ekstreman i prolongiran obrazac nasilja režima. 4
Opozicija mora i dalje da konsoliduje svoje snage i da prezentuje utisak političkog i
verskog jedinstva, pošto bi prvi akt sektaštva mogao da nepopravljivo pocepa
pokret. Opozicija bi takođe trebalo da primeni razne taktike, posebno
dekoncentraciju, uključujući kampanje nesaradnje. To bi pojačalo učešće tako što bi
3
isto
4
Šadid, Entoni. "Sirijski protestanti, dugo uglavnom mirni, sada počinju da pribegavaju
nasilju." Njujork Tajms. 16. septembar 2011.
Web.<http://www.nytimes.com/2011/09/17/world/middleeast/at-least-six-protesters-killed-in-
syria.html>.

2
učinilo bezbednim za manjinske grupe i neodlučne da pruže učinak, dok bi takođe
ekonomski pogodilo režim".5

Ključni elementi trenutne situacije

Na trenutno stanje u Siriji utiču četiri ključna elementa: politički, socio-ekonomski,

internacionalni i vojni.

1) Politički element:

Neuspeh islamističkog Sirijskog nacionalnog saveta (SNS) da oformi

jedinstveno opoziciono telo doveo je u novembru 2012. godine do stvaranja
Nacionalne koalicije za sirijske revolucionarne i opozicione snage (NK). Ovu
Nacionalnu koaliciju predvodi Šeik Ahmed Moaz al-Hatib, bivši imam Umajad
džamije u Damasku i politički protivnik al-Asadovog režima. "Al-Hatib je pobegao
iz zemlje u julu 2012. godine. Nacionalnu koaliciju su priznale SAD, Evropska
unija, Turska i arapske zemlje Zaliva, i ona služi kao politička dopuna Slobodnoj
sirijskoj vojsci, iako zvanično nisu povezane. Posle nekoliko meseci otvorenog
odbijanja ideje o pregovorima sa Asadovom vladom, al-Hatib je prihvatio
mogućnost uslovnog razgovora krajem januara. To je dovelo do oštrih kritika od
strane određenih delova NK, otkrivajući podelu između islamističkog krila koje
predstavlja SNS i članova koji nisu u SNS-u".6
Asadova vlada je takođe nedavno izrazila želju da stupi u razgovore sa
opozicijom. Stvarne šanse da se ovo i ostvari su prilično male. Sam Asad je izjavio
početkom januara ove godine da je spreman da razgovara sa članovima opozicije,
ali samo onima koji se nisu naoružali protiv režima. Ministar spoljnih poslova Valid
al-Moalem je posle dve nedelje opovrgao ovu izjavu, rekavši da bi vlada u stvari
razgovarala i sa tim ljudima. Režim tek treba da odgovori na al-Hatibovu nedavnu
ponudu, koja daje dva uslova – oslobađanje desetina hiljada političkih zarobljenika
i obnovu svih pasoša sirijskih državljanja koji žive u inostranstvu – što bi Damask
verovatno smatrao neprihvatljivim.
Iako je Asad izgubio skoro svu kontrolu nad većim delom severa zemlje,
polovinu Alepa, nekoliko graničnih oblasti, predgrađa oko Damaska i napustio
kontrolu nad kurdskim oblastima, on još uvek dobija značajnu podršku od svoje
zajednice Alavita, većine sirijskih hrišćana, mnogih Druza, bogatih Sunita, kao i
onih koji se plaše Slobodne sirijske vojske i pobunjenika džihadista više nego
režima.
Istovremeno, iako ima dva miliona Kurda u Siriji, oni se za sada drže sa strane,
odnoso ne ulaze ni u kakve sukobe. I Asad je u tome odigrao važnu ulogu, naime,
želeći da spreči kurdske oblasti da se ujedine u pobuni, on im je u prvim mesecima
5
isto
6
Vajs, Majkl, i Hana Stjuart. "Sirijska opozicija: Politička analiza sa originalnim svedočenjima
ključnih ličnosti." Henry Jackson Society, 2011. Web.
<http://www.henryjacksonsociety.org/cms/harriercollectionitems/The+Syrian+opposition.pdf>.

3
revolucije ponudio državljanstvo. Većina Kurda nije ni na čijoj strani u ovoj borbi:
oni nisu ni zagovornici režima niti su za opoziciju, jer se plaše da bi arapska
narodna vojska prema njima bila isto tako represivna kao i Asadova.
Kurdi su podeljeni u dve glavne frakcije: Partiju Demokratske unije (PDU) i
Kurdski nacionalni savet (KNS). Demokratska unija je ogranak kurdske militantne
grupe PKK osnovane u Turskoj. KNS je krovna politička organizacija koja je
politički privržena lideru iračkih Kurda Masudu Barzaniju, neprijatelju PKK-a.
PDU i KNS su se sukobili u više navrata od početka ustanka, ali su neko doba i
radili zajedno, ujedinjeni protiv uzurpacije od strane opozicione Arapske narodne
vojske.
Ubrzo nakon što je počeo sirijski ustanak, Asadov režim je odlučio da
napusti kurdske oblasti i da se fokusira na borbu protiv arapske narodne vojske u
drugim delovima zemlje. Možda je Asad imao na umu da se dodvori PDU-u u nadi
da bi mogao iskoristiti njihove veze sa PKK kao oslonac protiv Turske, koja je tada
pretila Siriji sankcijama i međunarodnom intervencijom. Povlačenje iz kurdskih
oblasti je stvorilo vakuum ispunjen prvenstveno oružanim krilom PDU-a. Međutim,
u poslednjih nekoliko nedelja, arapske narodne vojske koje pripadaju SSV-u i
Džabhat al-Nusri su se sukobile sa kurdskom narodnom vojskom oko kontrole nad
tom oblasti.
Sirijski Kurdistan takođe poseduje značajne depozite nafte, što ga čini
strateški važnim delom zemlje.
Ko u sukobu u Siriji dobija na popularnosti, i ko su njegovi akteri?
Slobodna sirijska vojska (SSV) je krovna organizacija „ad hoc“ oružane
narodne vojske koja je nastala kao odgovor na odluku režima da militarizuje
prvobitno mirni sirijski ustanak. Kao i pobunjeničke snage koje su pomogle da se
zbaci Gadafi u Libiji, SSV-u nedostaje jedinstvena komanda i kontrola i nemaju
jasno definisanog lidera.
SSV je formirana u julu 2011. godine od prebeglih sirijskih vojnih oficira
koju su tražili utočište u Turskoj. Prvenstveno naveden razlog postojanja ove grupe
je bio da zaštiti mirne prodemokratske demonstrante koje su sirijske snage
bezbednosti ubijale za vreme protesta. Nasilje koje je počelo u leto 2011. godine je
navelo mnoge od onih koji su u početku podržavali demonstracije da počnu da gube
nadu u održivost nenasilnog otpora u radu protiv Asada. Uspon SSV-a se sticajem
okolnosti poklopio sa ovom promenom raspoloženja. Do sledećeg oktobra, mnogi
od onih nekadašnjih prodemokratskih aktivista su otvoreno pozivali na
„međunarodnu zaštitu“, a SSV je postala lice opozicije Asada.
U ovoj anarhičnoj situaciji, vojska džihadista je prva počela da dobija na
popularnosti. Među njima je pre svega bila Džabhat al-Nusra, saveznik Al Kaide.
Čiji je broj članova do početka 2012. godine beležio stalni porast. Prema proceni
američke vlade objavljenoj kasnije te godine o efektima oružane borbe na sirijski
narod, Vašington je strahovao da su ekstremističke grupe kao što su Džabhat al-
Nusra bile na putu da se „pretvore u 'spasitelja' sirijskog naroda od ratnih
zapovednika“. Izgleda da odluka američke vlade da zvanično obeleži grupu – za
koju Vašington tvrdi da je samo Islamska država Iraka (IDI) koja deluje na
sirijskom tlu – kao zvaničnu terorističku organizaciju nije imala željeni efekat
umanjivanja njenog značaja na bojnom polju. Umesto toga, Džabhat al-Nusra je

4
razvila sliku u javnosti o sebi kao nekoj vrsti Robin Hud grupe. Medijski izveštaji
opisuju Nusra borce kako daju seljanima besplatne osnovne materijale kao što su
rezervoari propan gasa, kako brane pljačkanje i kršenje civilne imovine, ili kako
stvaraju šerijatske sudove na lokalnom nivou da rešavaju sporove pravedno.
Njihova podrška dolazi uglavnom od bogatih Sunita, zalivskih Arapa u Saudijskoj
Arabiji i Kataru.7
Procenjuje se da Džabhat al-Nusra ima između 6,000 i 10,000 boraca8, mada
niko ne zna tačan broj. Sastoji se uglavnom od Sirijaca, ali ima i značajan broj
stranih boraca. Mnogi od tih boraca su iskusni džihadisti koji su proveli godine u
iračkoj pobuni. Njihov uspon se poklopio sa uvođenjem samoubilačkih bombaških
napada u sirijski konflikt. Džabhat al-Nusra je takođe odgovoran za nekoliko
velikih samoubilačkih automobil bombi u Damasku i Alepu. Ova grupa predstavlja
potencijalno najveći izazov mogućnosti da se nenasilan pokret vrati u Siriju, s
obzirom da ne kriju činjenicu da oni Alavit neprijatelje vide kao otpadnike koji neće
biti pošteđeni u slučaju pada Asadovog režima.
Odnos između grupa džihadista kao što je Džabhat al-Nusra i Slobodna
sirijska vojska nije jasno definisan. Iako se ponekad proglašavaju kao deo SSV-a,
bilo je već nekoliko sukoba između Nusre i drugih više sekularnih odreda SSV-a.
Pored toga, njihove baze podrške se razlikuju između Turske i Zaliva. Džabhat al-
Nusra se takođe snažno zalaže protiv legitimnosti Nacionalne koalicije, jer ona ne
zastupa salafističku ideologiju. Zapravo postoji velika podela između džihadista
koji se bore protiv Asada i onih sa više sekularnim agendama. Oni danas sarađuju,
ali je verovatno da će se sukobiti u nekom budućem postasadovskom okruženju.
Ipak, nenasilni pokret otpora nije zamro u Siriji, ali je ozbiljno oslabljen u
proteklih 18 meseci. "Aktivisti nastavljaju da komuniciraju sa sredstvima javnog
informisanja putem Skajpa i imejla, ali zbog ograničenosti medija u zemlji, poruke
njihovih aktivnosti nisu široko distribuirane. Mnogi su se iselili iz zemlje (pre
svega u Bejrut) posle masovnih hapšenja koja su počela u leto 2011. godine
praćenih opštom radikalizacijom opozicije. Kako je opadala bezbednosna situacija
u zemlji, tako su i njihovi sledbenici". 9 Velike demonstracije u Siriji više nisu
moguće zbog nasilja koje ih prati, ali se druge taktike i dalje mogu primenjivati, kao
što su grafiti poruke, upotreba humora ili pojedinačni akti javnih protesta. 10 Mnogi
aktivisti opisuju opšti osećaj razočarenja među sve većem broju stanovništva
izazvanom ponašanjem režima kao i SSV i islamske vojske. 11 Kako raste broj
poginulih, ovaj ciklus napreduje. Pozitivna strana ovog fenomena je da bi na kraju
mogao da dostigne tačku u kojoj bi postavio temelje za potencijalno oživljavanje
nenasilnog pokreta u budućnosti, jer ljudi počinju da shvataju da ovaj put nasilne
borbe ne uspeva.

7
www.washingtonpost.com/opinions/david-ignatius-syria-descending-toward-anarchy-state-
department-reports/2013/01/11/7a524326-5b58-11e2-9fa9-5fbdc9530eb9_story.html?hpid=z6
8
isto
9
http://gulfnews.com/news/region/syria/non-violent-voices-being-drowned-in-syria-conflict-
1.1095640
10
http://www.csmonitor.com/Commentary/the-monitors-view/2012/0514/Nonviolent-tactics-may-
be-Syria-s-only-path-to-freedom
11
http://www.latimes.com/news/nationworld/world/middleeast/la-fg-syria-mood-
20130121,0,2560530,full.story

5
2) Socio-ekonomski element

Statistika o nezaposlenosti i tradicionalni ekonomski podaci brzo postaju

nevažni u Siriji, pošto je revolucija potpuno poremetila normalan život u skoro svim
krajevima zemlje. Džepovi u Damasku i dalje funkcionišu, mada uz redovne
prekide električne energije i povremene napade, dok se stvari u srcu Alavita oko
Latakije takođe odvijaju u nekoj meri normalno. I kurdske oblasti su relativno
stabilne, mada dolazi do periodičnih sukoba između kurdske vojske i arapskih
pobunjeničkih snaga.
Sirijska ekonomija je u stalnom opadanju, ali Asad i dalje opstaje. Čak i oni
koji veruju da je njegov pad neizbežan, ne mogu biti nikad sigurni da je neminovan.
Asadova odolevajuća snaga – naročito u odnosu na njegove bivše sunarodnike u
Tunisu, Egiptu i Libiji – je dokaz odlučnosti pristalica vladajuće elite da ostanu na
vlasti, u kombinaciji sa nemogućnosti opozicije i međunarodne zajednice da
efikasno prevagnu nad njima. Turizam, glavni pokretač sirijske ekonomije, je na
nuli, dok je Asad pod političkim pritiskom da sprovede populističke mere potrošnje
u cilju socijalnog osiguranja i vojne potrošnje.
Efekti sankcija, utiču i na svakodnevni život i sada vidljivo pogađaju urbana
područja, jer nestašica goriva dovodi do nestanka struje. Damask je iskusio
nestanak struje u čitavom gradu po prvi put od početka revolucije januara ove
godine.12
Inflacija je neobuzdana, jer je vrednost sirijske funte pala na crnom tržištu,
što je primoralo vladu da potroši resurse na njeno podizanje. Alepo je posebno
teško pogođen ratom. Cena propana je porasla osam puta; gorivo za grejanje i
benzin deset puta; dok je cena hleba osmostruko porasla. 13
Potencijalno najviše destabilizujući događaj je bio nedavni skok cena robe.
Osnovni prehrambeni proizvodi postaju izuzetno skupi. Vafa Gazi, generalni
direktor odeljenja za cene u Ministarstvu unutrašnje trgovine i zaštite potrošača,
okrivljuje slabljenje sirijske funte za oscilacije u cenama namirnica, sve teži prevoz
i međunarodne sankcije. U 2012. godini inflacija je bila oko 48 odsto. 14 U cilju
borbe protiv ove pojave, komisija na čelu sa Kadrijem Džamilom, zamenikom
premijera za ekonomske poslove, je progurala odluku koja počinje sa ukidanjem
carina na mnoge osnovne namirnice. Potpredsednik komore za industriju u
Damasku je istakao da će se predložene mere odnositi na 17 osnovnih namirnica
uključujući šećer, pirinač, čaj, pšenicu, soju, biljnu mast i ječam.15
Uprkos visokim cenama, najveći deo uvoza koji danas pristiže u sirijske
luke su zapravo prehrambeni proizvodi, što je pokazatelj da je poljoprivredna
proizvodnja u zemlji poremećena, kao i da je narušena normalna ekonomska
aktivnost.16

12
http://www.joshualandis.com/blog/?p=17465
13
http://www.washingtonpost.com/opinions/david-ignatius-syria-descending-toward-anarchy-state-
department-reports/2013/01/11/7a524326-5b58-11e2-9fa9-5fbdc9530eb9_story.html?hpid=z6
14
http://news.xinhuanet.com/english/world/2013-01/10/c_132091854.htm
15
http://www.albawaba.com/business/syria-economy-tariff-464228
16
isto

6
 Sankcije usmerene na uvoz naftnih derivate sada izazivaju duge redove na
benzinskim pumpama u Damasku, nešto što smo u Libiji videli mnogo ranije u
njihovom sukobu. Vlada je fiksirala cene benzina na oko 75 centi po litru, ali
nestašice dovode do toga da stanovnici moraju da čekaju i do šest sati u redovima
za dopunu. Postoje ograničenja količine koju svaka osoba može kupiti – benzin se
deli po ne više od 20 litara (5.2 galona) po osobi dnevno. Sa gubitkom evropskih
izvoznih tržišta zbog zabrane Amerike i Evropske unije na uvoz nafte, Siriji je
onemogućen glavni izvor prihoda i čvrste valute (25-30 procenata ukupnih vladinih
prihoda, što iznosi peko 4 milijarde dolara godišnje). "Podrška Irana i Rusije je
pomogla da se podupre ekonomija, ali je teško zameniti izvor izvoza koji donosi u
svakodnevnom proseku oko 8 miliona dolara. Sirija je imala oko 17 milijardi dolara
deviznih rezervi pre nego što je počela revolucija. Iako Damask ne želi da kaže
koliko je ostalo, Ekonomska obaveštajna jedinica procenjuje da je ta suma pala na
nešto više od 4,5 milijardi dolara".17

Internacionalni element

Ukratko, da analiziramo koje su sve države posredno i neposredno uključene

u ovaj sukob.
Iran je najveći zagovornik Asadovog režima, i vidi njegov opstanak kao
presudan za mogućnost projektovanja moći širom prostora poznatog kao Šiitski
polumesec: deo teritorije koja se proteže od Persijskog zaliva pa preko Iraka, Sirije i
Libana sve do Sredozemnog mora. Američka invazija na Irak 2003. godine je
stvorila redak istorijski momenat za Iran da učvrsti svoj uticaj širom ovog luka
eliminišući sunitsku vladavinu svog zapadnog suseda. Poslednja stvar koju Teheran
želi je da odjednom vidi kako njihov uticaj u Siriji nestaje sa padom svog
dugogodišnjeg saveznika Asada. Ako padne Sirija, Iran bi takođe naglo izgubio laki
pristup šiitskoj paravojnoj formaciji Hezbolah u Libanu, koja je ključna poluga za
Iran protiv Izraela. Na primer, 29. januara 2013., izraelski vazdušni napad na Siriju
je navodno imao za cilj sirijski konvoj koji je prevozio oružje preko libanske
granice, a neki reporteri kažu da je pošiljka sadržala SA-17 protivavionske rakete za
potrebe Hezbolaha. Naravno, ovaj udar je naveo Iran da zapreti osvetom Izraelu.18
Turska je sunitska snaga u začetku koja vidi priliku da ponovo nametne svoj
bivši uticaj na Siriju i da u tom procesu spreči širenje Irana. Ankara je najjači
međunarodni saveznik sirijske opozicije od početka ustanka, i učestvovala je u
formiranju Slobodne sirijske vojske (SSV), Sirijskog nacionalnog saveta (SNS) kao
i sadašnje Nacionalne koalicije. Iako turska proislamistička AKP vlada deli
duhovne korene sa sirijskim Muslimanskim bratstvom, Ankara takođe ima bliske
veze sa sekularnim opozicionim snagama u toh zemlji. Turska zaista predstavlja
utočište za sve ove grupe. Bilateralni odnosi između Turske i Sirije su se zategli
tokom ustanka, a nekoliko puta je Ankara bila u situaciji da zapreti vojnom
intervencijom. Strah od upetljavanja u sirijsko živo blato, uz dodatne brige o
17
http://www.foxnews.com/world/2013/01/22/as-war-ravages-economy-syrians-wrestle-with-
blackouts-shortages-fuel-and-basic/
18
http://www.washingtonpost.com/world/middle_east/syrias-allies-denounce-israeli-strike/
2013/01/31/01d53fb4-6ba9-11e2-8740-9b58f43c191a_story.html

7
domino efektu na sopstveni kurdski problem, sprečio je izbijanje rata. Dva suseda
su dostigla kritičnu tačku u oktobru 2012. godine kada je Turska granatirala sirijske
ciljeve nakon serije minobacačkih napada preko granice. U preventivne svrhe,
NATO je nedavno pristao da obezbedi članici Turskoj napredni sistem Patriot
raketa za odbranu od sirijskih napada. Turska je takođe uvela niz ekonomskih i
finansijskih sankcija Siriji, čemu se protivi turska poslovna elita zbog neželjenih
efekata koje one mogu da nametnu njihovim trgovinskim vezama preko granice.
Sudijska Arabija i druge zemlje Zaliva arapskih Sunita, pre svega Katar, su
u savezu sa Turskom u misiji da suzbije iranski uticaj u regionu. Bogati pojedinci iz
ove dve države su preplavili Siriju oružjem namenjenim narodnoj vojsci koja se
bori protiv Asadovog režima. Većina materijalnih sredstava iz Zaliva je upućena
islamistima i džihadističkoj vojsci, doprinoseći povećanju radikalizacije sirijske
opozicije. Pošto su SAD i druge zapadne sile koje podržavaju sirijsku opoziciju
izrazile svoju rezervisanost u pogledu slanja oružja grupama koje ne poznaju
dovoljno, strah Vašingtona od porasta naoružanih islamističkih vojski je postao
neka vrsta samoispunjivog proročanstva, jer su više sekularno-orijentisane
pobunjeničke snage počele da se obraćaju Saudijcima i Katarcima za oružje.
Evropska unija je 2010. godine kupila sirijski izvoz nafte u vrednosti od 4.1
milijarde dolara. Od početka ustanka, međutim, taj novac je presušio. EU je uvela
preko desetinu krugova sankcija na Asadov režim, uključujući zamrzavanje
imovine i zabranu putovanja za vrhovne pripadnike sirijske vojske i vlade, uvođenje
embarga na uvoz oružja, sankcije Sirijskoj centralnoj banci, i zabrane uvoza sirijske
nafte i izvoza opreme za naftnu industriju.
Pored Irana, Rusija i Kina ostaju dva najveće strane pristalice Sirije. Sirija
predstavlja još jednu priliku da se suprotstavi SAD-u u spoljnjoj politici, pošto su
Moskva i Peking blokirali bezbrojne mere u Savetu bezbednosti UN-a koji je želeo
da sankcioniše Damask za delovanje u suzbijanju pobune. Obe zemlje se živo
sećaju vojne intervencije predvođene zapadnim snagama 2011. godine, i iskoristiće
svoje pravo veta u SBUN-u da se osiguraju da se to neće ponoviti u Siriji.
Rusija ima bliže odnose sa Damaskom nego Kina, sa bliskim vezama koje
datiraju još od Hladnog rata. Ruska mornarica održava vojnu bazu na mediteranskoj
obali Sirije, i strahuje od gubitka pristupa Mediteranu u slučaju promene režima.
Moskva takođe snabdeva Asadov režim oružjem i obukom.
Arapska liga je suspendovala članstvo Sirije i uvela ekonomske sankcije
Damasku u novembru 2011. godine, potez bez presedana 22-članog bloka. U
februaru 2012. godine, Arapska liga je uputila mirovnu misiju u Siriju i pozvala
arapske nacije da prekinu diplomatske odnose sa Damaskom u pokušaju da izvrši
pritisak na vladu da okonča nasilje na svom tlu. U skorije vreme, Arapska liga je
pozdravila formiranje NK i pozvala druge opozicione snage da im se pridruže.

4) Vojni element - Snage bezbednosti

8
 Sirijske državne bezbednosne i obaveštajne snage su poznate kao
mukhabarat.19 Ovo služi kao krov mnogim organima, uključujući i Državnu
bezbednost (Amn al-Dawla), Političku bezbednost (Amn al-Siyasi) i Vojnu
bezbednost (Amn al-Askari). Abdel-Fatah Kudsijeh, bliski savetnik Bašar Al Asada
je sadašnji šef Sirijske vojne obaveštajne direkcije (jedan od nekoliko zvaničnika
koji su direktno sankcionisani od strane Amerike i Evropske unije zbog svojih
postupaka protiv demonstranata za vreme ustanka).
Sirijska vojska se bazira na vojnoj obavezi i uglavnom je sunitska, ali su
većina vojnog rukovodstva Alaviti. Čineći 12 odsto sirijskog stanovništva,
procenjuje se da Alaviti predstavljaju do 70 odsto profesionalnih vojnika u sirijskoj
armiji. Najelitnije divizije vojske, Republikanska garda i 4. mehanizovana divizija,
kojima komanduje Bašarov brat, isključivo su alavitske. Zbog sastava Alavita u
oružanim snagama, njihovi interesi su usko povezani sa Asadovim i vladinim. Da bi
smanjili šanse za masovno dezerterstvo, vlada je podelila armiju na manje jedinice.

Bašar al-Asadovi Stubovi podrške

(Ključne institucije i organizacije koje podržavaju režim)

1. Bezbednosne snage/tajna policija

Nadaleko se veruje da iranske snage bezbednosti pomažu Asadov režim.

Odlazeći američki državni sekretar Hilari Klinton je u svom poslednjem intervjuu
kao sekretar rekla da je Teheran nedavno povećao broj kadrova poslatih u Siriju,
konkretno za „podršku i savetovanje sirijskih vojnih bezbednosnih snaga.” Šabiha,
termin koji se koristi da opiše obične sirijske civile koji rade kao snage bezbednosti
režima, ima široku primenu kada je potrebno da se počini neki nasilni akt kao
dopuna radu profesionalnih bezbednosnih snaga.20 Šabiha civili su bili posebno
efikasni na demonstracijama koje su se redovno javljale u prvih nekoliko meseci
ustanka, pošto se oni mogu lakše izmešati sa gomilom i napasti demonstrante,
omogućujući režimu da još verodostojnije okrivljuje demonstrante za pokretanje
nasilja. Oni se takođe koriste često u bici kod Alepa koja je u toku.21
Alaviti, pripadnici Bašar al-Asadove manjinske sekte uživaju privilegovan
status u okviru baasističkog režima, i uporedo sa bogatom sunitskom klasom,
dominiraju političkom scenom u Siriji. Alaviti su u znatnoj meri zastupljeni i u
vojsci. Istorijski posmatrani od strane Sunita kao otpadnici zbog svojih
neuobičajenih verskih uverenja koja su labavo povezana sa šiitskim Islamom,
Alaviti duguju svoj privilegovani položaj Bašar al-Asadovom ocu Hafezu, koji je
1966. godine organizovao državni udar koji je doveo njegove ljude na vlast prvi put
u istoriji Sirije. Oni aktuelnu borbu vide kao egzistencijalnu, i manje su skloni

19
"BBC Njuz – Profil zemlje Sirije." BBC News - Home. Web.
20
http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/middleeast/syria/9841417/Iran-stepping-up-support-
for-Syria-Hillary-Clinton-warns.html
21 ?
Nikmajer, Elen. "Sirijski vojni oficiri objašnjavaju brutalne postupke režima." Los Anđeles Tajms.
9. septembar 2011. Web. <http://www.latimes.com/news/nationworld/world/la-fg-syria-defectors-

9
dezerterstvu ili pregovorima. Alaviti potiču iz severozapadnog dela zemlje, iz
planinskog obalskog regiona koji okružuje grad Latakiju.

"Postoji široko rasprostranjeno uverenje među sirijskim pobunjenicima da je vojna

strategija režima u najgorem slučaju da se održi koridor kontrole koji se proteže
jugoistočno od Latakije do Damaska, obuhvatajući Homs i Hamu". 22 Ako dođe do
toga da Damaks padne u ruke pobunjenika, u teoriji Alaviti bi se mogli povući u
uzvišene predele svojih iskonskih ognjišta i braniti ih kao poslednju redutu od
nadiranja Sunita.
Vojni generali (naročito Alaviti) ostaju verni Asadu, jer strahuju od
kažnjavanja za ratne zločine u budućnosti.
Elitna poslovna zajednica - Sankcije SAD-a i Evropske unije Siriji su u
kombinaciji sa krahom normalnih poslovnih delatnosti zbog skoro dve godine
nestabilne situacije doprinele strmom padu sirijske ekonomije. Alepo, drugi
najvažniji grad Sirije i dom kosmopolitskog stanovništva koje je u velikoj meri
podržavalo režim pre ustanka, nije ni najmanje uništen, a niti su pobunjeničke snage
ni Sirijska vojska uspeli da uspostave potpunu kontrolu. Srž prevlasti Baasističke
partije je bračna povezanost između alavitske političke i vojne elite i bogate
sunitske biznis klase koji žive prvenstveno u Damasku. Do sada je ova dinamika
opstajala, ali uz rast gerilskog pritiska na prestonicu, sve više bogatih Sirijaca se
odlučuje na odlazak iz zemlje (o čemu mogu posvedočiti Kairci koji plaćaju veće
stanarine).

Ključni igrači i potencijalni saveznici u borbi protiv Al Asada

Početkom oktobra 2011. godine opozicija je prezentovala novu oficijelnu

pokroviteljsku organizaciju, "Sirijski nacionalni savet (SNC), koji se sastojao od
230 opozicionih lidera na generalnoj skupštini. On je imao 75 glavnih članova, 29
izvršnih članova saveta i sedam članova predsedničkog komiteta. Polovina članova
su disidenti unutar zemlje, a druga polovina su posmatrači u okviru sirijske
dijaspore".23 Glavni strateški cilj SCN-a bio je da poveća međunarodni pritisak na

22
http://www.guardian.co.uk/world/2013/jan/27/syria-rebels-consolidate-near-latakia

10
Asada da se povuče, a takođe imli su i plan za tranzicionu vladu. 24 SNC je
zagovarao međunarodne mere radi zaštite sirijskog naroda, kao što su međunarodni
posmatrači, ali se nije zalagao za spoljnu vojnu intervenciju. On je obuhvatao skoro
sve opozicione i manjinske grupe, uključujući grupu Deklaracije Damaska, Sirijsko
muslimansko bratstvo, kurdske frakcije i Lokalne odbore za koordinaciju.
U novembru 2012. godine je došlo do formiranja najnovijeg opozicionog
tela Nacionalne koalicije za sirijske revolucionalne i opozicione snage (NK) sa
zadatkom da ne samo spreči međunarodnu podršku u borbi protiv Asadovog
režima, već i da razvije održivu političku alternativu sadašnjem režimu neposredno
po eventualnom prevratu. Nacionalna koalicija za sirijske revolucionarne i
opozicione snage (NK) time nastoje da ostvare ono što je njen prethodnik, Sirijski
nacionalni savet (SNS) nije uspeo. SNS se uklopio u veći NK i, sa 22 mesta od
ukupnih 63, trenutno služi kao islamistički uticaj u NK.
Iako se sav njihov rad sprovodi iz inostranstva, NK je brzo stekao priznanje
kao legitimni predstavnik sirijskog naroda svih država članica koje podržavaju
rušenje Asadovog režima – lista koja uključuje Francusku, Tursku, arapske zemlje
Zaliva i Sjedinjene Američke Države. NK je dvaput bezuspešno pokušala da se
priključi formiranju prelazne vlade.25 Ovo ukazuje na unutrašnju podelu koja bi
izvršila pritisak na bilo koje sirijsko opoziciono telo, sa ciljem uključenja članova iz
svih sfera života: Islamista i svetovnjaka, Arapa i Kurda, Hrišćana i Druza.
Izbor šeika Ahmeda Moaza al-Hatiba na čelo NK je bila proračunata odluka
u cilju umirenja niza međunarodnih pristalica NK, kao i onih u direktnoj borbi
protiv režima. Al-Hatib je dobro poznati sunitski Islamista koji je nekad bio u službi
imama u Umajad džamiji u Damasku, ali koji se oseća isto tako prijatno u
zapadnjačkom okruženju kao i u bilo kom drugom. Mediji ga opisuju kao
„umerenog propovednika“. Al-Hatib je u stanju da maše svojim islamističkim
akreditivima kada ide u misije prikupljanja sredstava po arapskim zemljama Zaliva,
ali i da koristi svoj napredni nivo engleskog i zapadnjački stil odevanja kada posluje
sa Francuzima, Britancima i Amerikancima.
Al-Hatibove izjave u javnosti pre njegovog izbora za šefa NK daju sliku
čoveka sa namerom da zaobiđe podelu sirijskog društva na etničke sekte, što
predstavlja ključ uspešnog uspostavljanja bilo kakve postasadovske demokratije.
Ubrzo nakon njegovog izbora na čelo NK, on je izdao saopštenje zahtevajući
„slobodu za sve Sunite, Alavite, Ismailce (Šiite), Hrišćane, Druze, Asirce ... i prava
za sve delove skladnog sirijskog naroda.“ Ove reči su ogledalo govora koji je dao u
Dumi, severnom predgrađu Damaska, samo mesec dana po izbijanju
prodemokratskih protesta 2011. godine. Na mitingu gde se pojavio pored druga dva
istaknuta lica opozicije – jednog Alavita i jednog Hrišćana – al-Hatib je zagovarao
slobodu za „sva ljudska bića u zemlji, za sve Sunite, za sve Alavite i za sve Ismailce
(Šiite) i Hrišćane bilo da su iz arapskog ili iz velikog kurdskog naroda.“26

23
"Sirijska opozicija se ujedinjuje u novom savetu." AJE – Al Džazira na engleskom. 15 septembar
2011. Web. <http://english.aljazeera.net/news/middleeast/2011/09/2011915141543350254.html>.
24
" Sirijska opozicija: Politička analiza sa originalnim svedočanjima ključnih ličnosti." Vidi str. 16
25
http://www.thenational.ae/news/world/middle-east/syrian-opposition-failure-to-form-transitional-
government-a-big-blow
26
http://www.reuters.com/article/2012/11/12/syria-crisis-leader-idUSL5E8MC00420121112

11
Upravo ovakvi govori su poslali al-Hatiba u zatvor više puta pre njegove konačne
odluke da napusti zemlju prošlog leta.
Al-Hatibovi prethodni govori pokazuju da on preferira upotrebu nenasilne
taktike. Međutim, oni takođe jasno ističu da je on pragmatičan oko taktike koju
smatra opravdanom u svetlu napada Asadovog režima na opoziciju, otkako su
počeli da upotrebljavaju silu protiv nenasilnih demonstranata u leto 2011. godine.
Al-Hatib kategorički protivreči džihadistima koji koriste nasilje kao primarnu
taktiku, ali se isto tako ne slaže ni sa idejom da je pasivni otpor pravi put delovanja
u revoluciji. U septembru 2012. godine, nekoliko meseci pre osnivanja NK, održao
je govor u kome je osudio sirijsku opoziciju što je pala u zamku režima
militarizujući revoluciju u mesecima nakon početka prodemokratskih protesta. 27
Ali, isti taj govor al-Hatib nastavlja oslobađajući opoziciju krivice. Po njegovim
rečima, treba da se okrivi režim zbog pritiska na opoziciju u vezi s tim odlukom.
Al-Hatib je takođe objavio otvoreno pismo neposredno pre njegovog izbora na čelo
NK, u kojem tvrdi da akcije boraca pobunjenika ne treba izjednačavati sa akcijama
bezbednosnih snaga režima. U tom pismu, al-Hatib kaže da su Sirijci „obavezni da
deluju mirno i pravedno“, ali da „ne mogu da primenjuju platonski idealizam da
sude onima koji rizikuju svoje živote u borbi protiv varvarske kampanje.“

Nedavne ponude za pregovore

Od osnivanja NK, svi njeni zvaničnici su bili jednoglasni po pitanju

pregovora sa režimom. Bili su protiv toga. Samo će ostavka Asada i onih iz
njegovog bliskog kruga biti dovoljno za početak razgovora opozicije o mirnom
rešenju sukoba. Ovo se svodilo na otvoreno odbijanje razgovora, što je odrazilo
široko rasprostranjena očekivanja među članovima grupe da je kolaps režima
neizbežan.
Međutim, režim je pokazao odolevajuću snagu, a nasilje je očigledno počelo
da pritiska posebno al-Hatiba. U rasponu od dve nedelje u januaru 2013., i sam
Asad i sirijski ministar spoljnih poslova Valid al-Moalem, javno su izneli pozive
opoziciji na dijalog.28 Iako Asadova ponuda isključuje svakog ko je ikada uzeo u
ruke oružje u borbi (što je velika većina aktivne opozicije), al-Moalemova ponuda
je bila izrazito upućena onima koji su na nasilje režima uzvratili nasiljem. Ova
ponuda je dobila stvaran značaj 30. januara, kada je al-Hatib iznenada promenio
stanovište od onoga što je ranije tvrdila NK, i izjavio svoju spremnost da sedne i
razgovara sa predstavnicima Asadove vlade. Iako je u ponudi postavio nemoguće
uslove – da vlada oslobodi na hiljade zatvorenika za koje je tvrdi da ih vlada drži
zarobljene, i da se svim Sirijcima u inostranstvu obnove pasoši – bio je to značajan
gest od strane ove međunarodno priznate opozicije.
Al-Hatib je, međutim, razgovarao bez prethodnog konsultovanja sa drugim
članovima NK. Proislamska struja ove koalicije – to jest, SNS – je odmah reagovala
protestujući što lider grupe želi da razgovara sa „zločinačkom vladom“. Al-Hatib je
odgovorio ističući da je ta ponuda bila samo izraz njegovog ličnog mišljenja, a ne
27
http://www.darbuna.net/en/2012/10/08/speech-of-ahmad-moaz-al-khatib-during-the-islamists-and-
the-arab-revolutions-seminar/
28
http://www.nytimes.com/2013/01/21/world/middleeast/syria-urges-rebels-to-lay-down-arms-and-
join-transition.html?ref=annebarnard&_r=1&

12
zvanična politika NK, ali i tvrdeći da on ne zazire od “intelektualnog terorizma”
nekih svojih kolega u NK (što se odnosi na SNS).29
Rasprava oko ovog incidenta nema nikakve realne posledice na perspektivu
pregovora, jer sirijska vlada neće nikad prihvatiti uslove koje je izneo al-Hatib.
Međutim, to pokazuje dve stvari: 1) NK je sada manje ujedinjena (barem javno)
nego što je bila u novembru, i 2) Značajni članovi opozicije shvataju da oružana
borba ne vodi do uspeha na duge staze. (Činjenica da je al-Hatib dao izjavu ubrzo
nakon otkrivanja desetina pogubljenih tela pronađenih na obalama reke nedaleko od
Alepa daje malo konteksta njegovim rečima).30

Dolazi promena?

Režim je stalno gubio teritoriju tokom nekoliko meseci pre stvaranja NK, i
bilo je razumno pretpostaviti da će se propadanje nastaviti nesmanjenom žestinom.
Međutim, to se izgleda nije dogodilo. Kako se povećavao broj poginulih, sve više
članova opozicije se radikalizovalo, podrivajući sopstveni legitimitet NK. Ovo
oslabljuje samo telo koje je trebalo da bude jedini legitimni predstavnik sirijskog
naroda, i stvara sve više razloga posebno za SAD da izbegava povećanje podrške
ovom organu, kao i za SSV. Al-Hatib je već ranije pokazao svoju pragmatičnu
stranu po pitanju upotrebe nasilja protiv vladinih trupa ili njegove opravdanosti, a
ponovo ju je pokazao i po pitanju pregovora krajem januara ove godine.
Problem je u tome što uprkos naizgled beskrajnom trendu slabljenja,
uključujući gubitak svih severnih teritorija i kontrolu mnogih granica, kao i pola
Alepa, kurdske oblasti i nekoliko predgrađa oko prestonice, Asadov režim izgleda
otporan na potpuni raspad. (Treba napomenuti da je ovo takođe bila široko
rasprostranjena pretpostavka i tokom nekoliko meseci u libijskoj kampanji, kada je
vojna pat pozicija između istoka i zapada, kao i zapada i jugozapada, iznenada
izašla u korist libijskih pobunjenika, što je dovelo do pada Tripolija i kasnijeg
hapšenja i smaknuća Muamara Gadafija).

Zaključak – rešenje situacije u Siriji

Najsigurniji način da se dovede do rušenja režima je izazvati da se Alaviti

okrenu protiv Asada. Naravno, ovo se može desiti samo ako Alaviti ne strahuju da
ih ubiju ili progone u situaciji koja se javi posle. Ovo će biti ogroman izazov, jer
Alaviti koji se bore da očuvaju sirijski režim vide trenutni sukob kao egzistencijalnu
borbu. To je prirodni nusprodukt manjinskog režima koji se bori protiv većinske
opozicije. Mentalitet opsade postaje sve ukorenjeniji što se borba nastavlja dalje, jer
želja za osvetom na svakoj strani potpiruje ciklus nasilja. Kako nijedna strana nije
bila u stanju da nadvlada drugu silom, i bez izgleda za spoljnu vojnu intervenciju da
prevagne u korist opozicije, verovatnoća masovnih dezerterstava u redovima
Alavita ostaje vrlo mala. Sve dok se ne promeni nešto u ovoj dinamici, šanse za
neposredno mirno rešenje takođe ostaju vrlo male.

29
http://www.latimes.com/news/world/worldnow/la-fg-wn-syrian-opposition-leader-
20130130,0,5674048.story
30
http://www.nytimes.com/2013/01/30/world/middleeast/syria-crisis.html

13
 Slabljenje ekonomije je sveprisutni džoker na listi potencijalnih prekretnica
u Sirijskoj revoluciji. Ali opozicija – naoružana ili ne – ne može pouzdati svoje
nade u ekonomski kolaps da obezbedi konačan podsticaj Asadovim pristalicama da
napuste borbu. Dokle god Asadov režim nastavlja da pokazuje odlučnost da se bori,
najrealnija nada za neposredno mirno rešenje leži u uspostavljanju programa mira i
pomirenja.
Najočigledniji model iz kojeg sirijska opozicija može da uči je
postaparthejdska Južna Afrika. Južna Afrika je ranih devedesetih nosila
određenu sličnost sa današnjom Sirijom. Obe zemlje su iskusile borbe između
manjinske vlade i većinskog stanovništva, koje je obuhvatalo različite etničke grupe
sa različitim programima. U oba slučaja, decenije ugnjetavanja su dovele do toga da
se određeni segmenti ugnjetane većine naoružaju protiv datog režima. Nasilje nije
uspelo u Južnoj Africi, baš kao što ne uspeva ni danas u Siriji. Mnoge zemlje
Zapada su uvele ekonomske i diplomatske sankcije Južnoj Africi koje su oslabile
njenu vladu poslednjih godina aparthejda, kao što su i EU i SAD pogodile sirijsku
vladu danas. I što je najvažnije, kao što je slučaj sa Alavitima u Siriji, mnogi
Južnoafrikanci belog tena su podržavali aparthejd jer su videli sukob sa svojim
zemljacima crne puti kao pitanje opstanka.
Ovo shvatanje je kasnije dokazano kao netačno, što je činjenica koja može
da pruži nadu za Siriju koja pokušava da sruši Asadov režim još od marta 2011.
godine. Ali tu sličnosti između aparthejdovske Južne Afrike i savremene Sirije
jenjavaju. Bilo bi izuzetno teško postići isti nivo društvenog pomirenja putem
ekvivalentnog programa u postasadovskoj Siriji, prvenstveno zbog nivoa nasilja
koji je Sirija pretrpela poslednja 22 meseca. U Siriji se odvija građanski rat; ništa
ove jačine se nije dogodilo u Južnoj Africi. Sirijskoj opoziciji takođe fali organ sa
istim nivoom organizacije i discipline koji je imao Afrički nacionalni kongres
(ANK). ANK je bio sinonim za borbu protiv aparthejda, i imao je lojalnost znatno
većeg procenta južnoafričke opozicije nego što to danas u Siriji imaju SSV ili
Džabhat al-Nusra. ANK je takođe bio mnogo organizovaniji i disciplinovaniji kao
organizacija od bilo kog oblika sirijske opozicije, i imali su nekoliko godina da se
pripreme za postaparthejdsku eru.
Samo jedna organizacija se javno izjasnila sa preporukama da bi trebalo
preduzeti ove mere. Sirijska grupa za podršku (SGP) je neprofitna organizacija sa
sedištem u SAD osnovana u aprilu 2012. godine. Njeni lideri tvrde da su prvobitno
bili zagovornici nenasilne taktike, i ističu da je slamanje režima 2011. godine
učinilo da promene mišljenje o taktici neophodnoj da se svrgne Asad. SGP služi
kao zaobilazni kanal američke vlade da pruži podršku članovima sirijske oružane
opozicije, naročito SSV-u.31 Dobili su licencu od Kancelarije za kontrolu deviznih
sredstava američkog ministarstva finansija u julu 2012. godine da prikupe novac za
pobunjeničke snage koje su protiv Asada. Iako američki zakon ograničava direktnu
prodaju oružja pobunjeničkim snagama u Siriji, postoje zaobilaznice oko tih
zakonitosti. Putem svog odnosa sa SGP-om, Vašington može da šalje novac vojnim
komandantima pobunjenika za koje tvrdi da su „provereni“ ili može da usmerava
oružje kroz susedne zemlje kao što je Turska.

31
http://www.nytimes.com/2012/08/30/world/middleeast/syrian-group-in-united-states-seeks-to-
arm-rebels-against-assad.html?pagewanted=all

14
 SGP se sastoji od sirijskih emigranata u SAD i Kanadi, uz veze sa ljudima u
opoziciji na terenu u Siriji u borbi protiv Asadovog režima. Njeni članovi su
navodno u redovnom kontaktu sa zvaničnicima američkog Stejt dipartmenta,
uključujući američkog ambasadora za Siriju, Roberta Forda, koji se nalazi u
Vašingtonu otkako je napustio Siriju.
Najveći izazov je ubediti pripadnike režima da su obećanja SGP-a
verodostojna. Alaviti koji podržavaju Asadov režim treba da budu u stanju da
veruju obećanjima koja i da bilo koji program istine i pomirenja. Garantovanje
amnestije je uverljivo samo ako su oni koji je garantuju u stanju da obezbede njeno
sprovođenje. NK trenutno nije u mogućnosti da to obezbedi. Džihadistička vojska
ne namerava da proširi amnestiju na Alavite, naravno. A sekularna vojska SSV-a
nema jedinstveno mišljenje. Potencijalan značaj SGP-a je u sinhronizaciji SSV-a,
što će verovatno učiniti Vašington.
Od sada, SGP nosi vrlo mali teret. Ali ako treba da izgradi uticaj na SSV,
mogla bi to da iskoristi u budućnosti, u zavisnosti od vojne situacije u dato vreme.
Trajna prekretnica između pobunjenika i režima može na kraju dovesti do zaključka
da je najbolji pravac delovanja da se jednostavno okonča borba. A u takvom
scenariju bi popularna podrška programa za mir i pomirenje već mogla da nastane.
Vrednost nenasilnog pokreta u aktuelnom trenutku stalno podseća Sirijce
koji možda gube nadu da je nenasilje najodrživija strategija na duže vreme. Borbe
će se još nastaviti u bliskoj budućnosti, ali se opasnost gubi u ciklusu nasilja,
zaboravljajući šta je krajnji cilj: ujedinjena, demokratska Sirija, gde se poštuju sve
etno-sektaške grupe. Primer Iraka je dobar podsetnik za većinsko sunitsko
stanovništvo u Siriji toga kako im manjinska grupa koja je zbačena sa vlasti može
zagorčati život. Prodemokratski aktivisti u Siriji moraju da nastave da podsećaju
ljude na ovo. Ekonomski bojkoti, štrajkovi solidarnosti i propagandne kampanje da
se stanovništvo ujedini protiv režima se mogu voditi paralelno sa oružanom
borbom, sa srednjoročnim ciljem gašenja nasilne faze.

Izvori:

"Libijski NTC priznaje Sirijski nacionalni savet." Naharnet. 10. oktobar 2011. Web.
<http://www.naharnet.com/stories

Šadid, Entoni. "Sirijski protestanti, dugo uglavnom mirni, sada počinju da

pribegavaju nasilju." Njujork Tajms.
www.nytimes.com/2011/09/17/world/middleeast/at-least-six-protesters-killed-in-
syria.html

Vajs, Majkl, i Hana Stjuart. "Sirijska opozicija: Politička analiza sa originalnim

svedočenjima ključnih ličnosti." Henry Jackson Society, 2011. Web.
<http://www.henryjacksonsociety.org/cms/harriercollectionitems/The+Syrian+oppo
sition.pdf>.

15
Sirijska opozicija: Strateška analiza. Autori: Kerol E.B. Čoksi i Džemšid K. Čoksi.
Pripremljeno za Smal Vors Džurnal, september 2011.
http://smallwarsjournal.com/jrnl/art/the-syrian-opposition-a-strategic-analysis

Sirijska opozicija: Politička analiza sa originalnim svedočenjima ključnih ličnosti.

Autori: Majkl Vajs i Hana Stjuart. Pripremljeno za Društvo Henri Džekson, leto
2011.http://www.henryjacksonsociety.org/cms/harriercollectionitems/
The+Syrian+opposition.pdf

www.b92.net/info/vesti/index

http://gulfnews.com/news/region/syria/non-violent-voices-being-drowned-in-syria-
conflict-1.1095640

http://www.csmonitor.com/Commentary/the-monitors-view/2012/0514/Nonviolent-
tactics-may-be-Syria-s-only-path-to-freedom

http://www.latimes.com/news/nationworld/world/middleeast/la-fg-syria-mood-
20130121,0,2560530,full.story

http://www.joshualandis.com/blog/

http://news.xinhuanet.com/english/world/2013-01/10/c_132091854.htm

http://www.albawaba.com/business/syria-economy-tariff-464228

http://www.foxnews.com/world/2013/01/22/as-war-ravages-economy-syrians-
wrestle-with-blackouts-shortages-fuel-and-basic/

http://www.washingtonpost.com/world/middle_east/syrias-allies-denounce-israeli-
strike/2013/01/31/01d53fb4-6ba9-11e2-8740-9b58f43c191a_story.html

"BBC Njuz – Profil zemlje Sirije." BBC News - Home. Web.

http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/middleeast/syria/9841417/Iran-
stepping-up-support-for-Syria-Hillary-Clinton-warns.html

Nikmajer, Elen. "Sirijski vojni oficiri objašnjavaju brutalne postupke režima." Los

Anđeles Tajms. 9. septembar 2011. Web.
<http://www.latimes.com/news/nationworld/world/la-fg-syria-defectors-

http://www.guardian.co.uk/world/2013/jan/27/syria-rebels-consolidate-near-latakia

http://www.thenational.ae/news/world/middle-east/syrian-opposition-failure-to-
form-transitional-government-a-big-blow

16
http://www.reuters.com/article/2012/11/12/syria-crisis-leader-
idUSL5E8MC00420121112

http://www.darbuna.net/en/2012/10/08/speech-of-ahmad-moaz-al-khatib-during-
the-islamists-and-the-arab-revolutions-seminar/

http://www.nytimes.com/2013/01/21/world/middleeast/syria-urges-rebels-to-lay-
down-arms-and-join-transition.html?ref=annebarnard&_r=1&

http://www.latimes.com/news/world/worldnow/la-fg-wn-syrian-opposition-leader-
20130130,0,5674048.story

http://www.nytimes.com/2013/01/30/world/middleeast/syria-crisis.html

http://www.nytimes.com/2012/08/30/world/middleeast/syrian-group-in-united-
states-seeks-to-arm-rebels-against-assad.html?pagewanted=all

17