Elementi nonsensa u Alisi u Zemlji Čuda

Luisa Kerola

Rad se bavi elementima nonsensa, ili radije fantastikom nonsensa, u Alisi u Zemlji Čuda Luisa
Kerola, pokazujući na primerima likova i situacija u kojima se oni (zajedno sa glavnim junakom)
javljaju; akcenat teksta, međutim, jeste ukazivanje na činjenicu da Kerolov nonsens ima čvrste
logičke osnove i realizacije, kao i to da se celo delo, bez izuzetka, može posmatrati kao nonsens-
fikcija.

KLJUČNE REČI: nonsens, besmislenost, fantastika, Alisa, Zemlja Čuda.

Govoreći o nonsensu (eng. nonsence, besmisao, besmislica) u Alisi u Zemlji Čuda Luisa Kerola,
neophodno je na samom početku napomenuti koliko je ovaj pojam, u kontekstu pomenutog dela,
povezan i isprepletan sa pojmom fantastičnog – štaviše, može se otići toliko daleko i tvrditi da u
romanu zapravo ne postoji granica između besmislenog i fantastičnog, što i ne treba posebno da
čudi ako se ima u vidu da je čitava fabula romana zapravo opis sna jedne devojčice, odnosno
opis njenog izmaštanog putovanja kroz izmaštanu zemlju (svakako, kada bismo tražili epitete
koji bi ponajbolje opisali svaki san svakog čoveka, „besmisleno“ i „fantastično“ bi nam odmah
pali na pamet). Kerolov nonsens je specifičan i još po tome što nije potpuno „besmislen“ –
naime, svaki od njegovih „nonsensnih“ likova ili situacija je čvrsto usidren u stvarnosti u kojoj
ima sasvim logičnu i bukvalnu realizaciju. Mogli bismo reći da se takav nonsens gradi i zasniva
upravo na „preteranoj logici“, odnosno, još tačnije, preteranoj metaforizaciji.

Elemeti nonsensa su toliko prisutni u Alisi u Zemlji Čuda da je, ustvari, teško naći delove ovog
romana koji nisu besmisleno fantastični. Jedan od glavnih oblika realizacije nonsensa jesu likovi
koja Alisa sreće tokom svoje avanture, a koji su, sa jedne strane, tipični predstavnici dečije fanta-
stike (u pitanju su, uglavnom, očovečene životinje uz neke, gotovo groteskno bizarne, ljudske li-
kove), dok ih sa druge strane njihova karakterizacija i situacije u kojima se nalaze nesumnjivo
„prebacuju“ u domen nonsensa koji, u Kerolovom slučaju, nije potpuno besmislen; čak naprotiv.
 Recimo, Ludi Šeširdžija i Martovski Kunić, odnosno njihovo navodno ludilo, inspirisani su
engleskim izrazima „lud kao šeširdžija“ i „lud kao martovski kunić“1; Puh, još jedan učesnik
Lude Čajanke, konstantno spava, i ova njegova osobina takođe prati nomen est omen mehanizam
kao i prethodni primer – u engleskom originalu, njegovo ime je Dormouse, što je složenica
nastala od francuskog glagola dormir, što znači spavati, i engleske reči mouse, miš. Dalje,
Gusenica na pečurci, sa svojim pušenjem nargile i lakonskim i kvazi-mudrim izjavama je
nesumnjivo inspirisana indijskim misticima2, što nije jedini primer nonsensa koji svoje izvoršte
ima u fascinaciji udaljenim krajevima britanskog carstva (Alisa se susreće i sa Dodoom, pticom
koja je i tada bila gotovo izumrla i koja je živela na području Okeanije, a tokom padanja u zečiju
rupu nagađa da li će na kraju završiti u Australiji ili Novom Zelandu, tadašnjim britanskim
kolonijama koje su maltene bile smatrane „krajem sveta“). Kraljica Srca i ostali dvorjani
predstavljaju tipično dečiju predstavu kraljevske porodice – oni se pojavljuju u obliku karata, jer
je Alisa samo preko njih mogla videti kralja ili kraljicu. Nije naodmet napomenuti da je Kraljica
Srce najverovatnije inspirisana kraljicom Elizabetom (koja je u narodu bila „popularna“ zbog
čestih izricanja smrtnih kazni, što je doduše više bila posledica turbulentnog istorijskog perioda u
kojem je vladala nego njenog „ludila“ ili „ćefa“, što je slučaj sa Kraljicom Srca) i kraljicom
Viktorijom (koja je u Kerolovo vreme vladala bukvalno polovinom sveta, a usto bila i udovica –
otud možda i činjenica da Kraljica Srce ima znatno veći autoritet od Kralja Srce, koji se ponaša
prilično flegmatično, bar u odnosu na nju).

Vojvotkinja se pojavljuje u dva dijametralno različita stanja, kao goropadna i zastrašujuća žena
pri prvom susretu sa Alisom, i kao brižna (možda i previše brižna, kako misli Alisa) osoba pri
drugom susretu, tokom kraljevske partije kriketa. Objašnjenje je sasvim jednostavno:
Vojvotkinja se u svojoj kući „namirisala“ bibera i od njega postala „ljuta“ (jer je, naravno, sam
biber ljut; Alisa čak i primećuje kako ljudi od sirćeta postaju kiseli, od kamilice gorki, a od
šećera slatki, i zaključuje da bi svet bio mnogo bolje mesto kada bi ljudi jeli više slatkiša), ali se
„odljutila“ i postala fina čim se našla „van uticaja“ bibera, što se vidi i u njenom rezonovanju:
dok je bila ljuta, tvrdila je da se svet funkcioniše samo ako svi gledaju svoja posla, dok je pri
drugom susretu sa Alisom izjavila kako, zapravo, „ljubav pokreće svet“.3

Na kraju, tužna Lažna Kornjača, koja se dojmi kao možda i „najnonsensniji“ lik u knjizi, zapravo
ima prilično logičnu pozadinu. Naime, u Kerolovo vreme, „lažnom kornjačom“ se nazivalo
specijalno spremljeno goveđe meso od kojeg se pravila supa koja je ukusom podsećala na
kornjačinu supu (specijalitet i privilegija bogatih u to vreme) – u originalnom, prvom izdanju
Alise u Zemlji Čuda sa ilustracijama Džona Tenijela, Lažna Kornjača je na slikama i
predstavljena kao biće sa telom (oklopom) kornjače i glavom, repom i zadnjim nogama teleta.
Lažna Kornjača čak i peva pohvalnu pesmu ovoj supi u jednom trenutku.

Vredi posebno spomenuti dva lika koji su, što se tiče priče, direktno povezani sa pojmom
nonsensa, Belog Zeca i Češirskog Mačka (Mačka Kezala). Beli Zec je, može se reći, sam po sebi
simbol svega besmislenog i fantastičnog u romanu. Upravo on „uvodi“ Alisu u Zemlju Čuda,
koja, prateći ga tokom cele priče, sve dublje zalazi u teritorije neistraženog sveta snova. Zec
Alisu maltene doživljava kao starog poznanika, i čak je meša sa svojom služavkom. Mačak, sa
druge strane, stoji kao opozicija Zecu, kao neka vrsta „brane“ nonsensu. Alisi kaže da je ona, kao
i svi ostali u Zemlji Čuda, luda, aludirajući na to da ona, zapravo, sanja; ispituje je o svetu u
kome se nalazi (pita je „kako joj ide“, zanima ga da li joj se sviđa Kraljica), kao da posredno želi
da joj da do znanja da svet u kojem se nalazi nije stvaran. Bitan detalj je i to da je Beli Zec sluga
Kraljice Srca, gospodarice Zemlje Čuda (dakle, on je na neki način „sluga fantastičnog“), dok je
Češirski Mačak njen prilično ozbiljan „neprijatelj“, budući da je on verovatno jedino biće kome
ona ne može odseći glavu (pošto Mačak stalno nestaje i iznova se pojavljuje; a kako je jedan
Kraljičin dželat primetio, nemoguće je odseći glavu ako nema tela, tj. ako je ono „nevidljivo“).
Naravno, za oba lika se može naći bukvalne realizacija u stvarnosti – Zec stalno žuri zato što su
zečevi brzi i, što se tiče dece, neuhvatljivi; Mačak stalno nestaje i pojavljuje se baš kao i
prosečna kućna mačka koja, ma koliko pripitomljena bila, uvek ostaje svojeglava i često beži i
vraća se kući.

Izvori nonsensa su svakako i fantastične situacije u koje Alisa upada tokom svojim
dogodovština u Zemlji Čuda; i u njima, kao što je sličaj i sa likovima, nonsens ima svoje
bukvalne i logične realizacije. Na samom početku priče, Alisa pojede jedan mali kolač kako bi
naglo porasla, odnosno pije nepoznato piće kako bi se smanjila – deca jedu da bi rasla, naravno
(jedan od najsjajnijih primera Kerolove dečije, ali matematički neoborive logike), a kada Alisa
popije punu bočicu tečnosti za koju isprva sumnja da je otrov, a zatim otkrije da zapravo ima
ukus pite od trešanja, ananasa, pečene ćurke, karamele i prepečenog hleba, ona se smanji, što je
možda, samo možda, Kerolova metaforička pouka da previše ukusnih stvari (piće iz bočice ima
ukus svih omiljenih dečijih jela zajedno) ipak može biti štetno, jer se dete može „smanjiti“, a ne
„porasti“ od takve hrane. Kada Alisa sazna da ne može da prođe kroz vrata koje vode ka
predivnoj bašti u Zemlji Čuda, počinje da roni suze koje se kasnije, kada se ona ponovo smanji,
pretvore u Jezero Suza u kojem se devojčica umalo udavi, što je scena koja je (kao mnogi
elementi nonsensa u romanu) zasnovana na igri reči, jer engleski izraz za „grcati u suzama“ je
drowned in tears, odnosno, u bukvalnom prevodu – udaviti se u suzama. Kerolova igra
matematičkom logikom, koja je tako izražena u ovom romanu, najbolje se ogleda u sceni kada
golubica naziva Alisu zmijom. Golubica to isprva tvrdi jer Alisa ima nesrazmerno velik vrat
(posledica konzumiranja Guseničine pečurke), ali kada joj Alisa kaže da je ona samo obična
devojčica, golubica tvrdi „da su onda devojčice samo jedna vrsta zmija“, pošto one, kao i zmije,
vole da jedu jaja.

Verovatno najpoznatija scena u Alisi u Zemlji Čuda je svakako Luda Čajanka, gde se nonsens
oblikuje i igrom reči i metaforičko-logičkom realizacijom u stvarnosti. Elemenat besmisla se
javlja u razgovoru o Vremenu koji vode Alisa i Šeširdžija, i iz koga saznajemo pravu prirodu
Lude Čajanke. Naime, tokom jednog recitala, Šeširdžija je od strane Kraljice Srca bio optužen da
„ubija vreme“ (odnosno, da dosađuje), tako da je vreme za njega sada „mrtvo“, tj. uvek je šest
sati, odnosno vreme za čaj. Šeširdžija spomene i da je ranije bio u sasvim pristojnim odnosima sa
Vremenom koje ovde postaje očovečeno – Šeširdžija prekoreva Alisu što se Vremenu obraća u
srednjem rodu, zato što je on muškog roda, odnosno, kako on sam kaže, taj Vreme. Na opasku
Alise da ona često „udara u vreme“ dok uči muziku (odnosno udara taktove, odbrojava) on kaže
da nije ni čudo što ona nije u tako dobrim odnosima sa Vremenom kada ga stalno „tuče“.
Interesantan je i detalj kada Šeširdžija i Martovski Kunić „podmazuju“ sat maslacom u nadi da
će proraditi, ali namera im propadne jer su, navodno, koristili nož za hleb, pa su u satni
mehanizam upale mrvice4.

Određene scene u romanu, pored toga što su besmisleno fantastične, imaju i blago satirični pri-
zvuk; na primer, životinje koje su isplivale iz Jezera Suza učestvuju u Izbornoj Trci (kako bi se
lakše osušile), besmislenom takmičenju u kojem se trči u krug, bez ikakvih pravila, gde svako
ulazi i izlazi iz trke kad hoće i kako hoće, i gde se na kraju ne razlikuje pobednik od gubitnika
(simbolika je sasvim očigledna); u kraljičinom kriketu, njeni podanici, vojnici-karte, glume
lukove kroz koje lopte motaju da prođu tako što stoje na šakama i stopalima (kriket je u
Kerolovo vreme bio gospodska, plemićka igra, i bilo je nezamislivo da je neko od „običnog“
naroda igra, osim ako, naravno, nisu u ulozi sluga i pomagača, što je ovde kroz nonsens
ismejano); na suđenju za krađu kolača, porotnici zapisuju svoja imena kako ih ne bi zaboravili do
kraja suđenja, besmisleni dokazi i iskazi (Šeširdžijino svedočenje, pismo, odnosno nonsens-
pesma Puba Srca) se smenjuju jedan za drugim, a kazna se izvršava pre izricanja presude.

Zanimljivo je da Kerol u jednom trenutku aludira na određeni događaj iz engleske istorije.

Naime, besmislen zadatak koji dva Kraljičina vojnika obavljaju, bojenje belih ruža u crveno,
inspiraciju najverovatnije ima u građanskom ratu između plemićkih kuća Jork i Lankaster, koji je
još nazivan i Ratom ruža, budući da se u grbovima zaraćenih strana nalazila bela, odnosno
crvena ruža.

Bitan, ali ipak pomalo indirektan činilac nonsensa u romanu je i sama Alisa, odnosno njene
reakcije na čudni svet i likove u njemu. U većini situacija, Alisa se ponaša kao tipični junak
bajke koji sva fantastična deševanja oko sebe doživljava kao sasvim normalne i uobičajene stvari
(ona se učtivo upušta u razgovor sa drugim likovima, uglavnom je ne iznenađuju brojne
fantastične situacije), ali u određenim prilikama i ona sama primećuje da joj um upada u
iskliznuće izazvano prisustvom u jednom nemogućem svetu. Kada dođe u Zemlju Čuda, Alisa se
pita da li je drugačiji svet ili ona se ona sama promenila; pokušava da se priseti dečijih pesmica,
tablice množenja i osnovnih geografskih pojmova, ali ne uspeva u tome jer se priseća pogrešnih
reči u pesmama, tablica množenja joj nema smisla, a pokušavajuću da nabroji glavne gradove
sveta, govori kako je jedan grad prestonica drugog („London je glavni grad Pariza, a Pariz je
glavni grad Rima“); pokušava da razreši ko je zaista ona (pošto misli da nije ista osoba koja je
bila jutros) i pita se da li je ona jedno od dece koju je poznavala – zaključuje da nije Ada, jer
„ona ima kovrdžavu kosu“, ali je gotovo sigurno Mejbl, jer je ona „glupa“ (Alisa misli da je
oglupela pošto ne može da se priseti ni pesama, ni tablice množenja, ni geografije). Alisine
sumnje u sopstveni identitet se samo produbljuju tokom priče, što je uglavnom izazvano njenom
čestom promenom visine (odnosno učestalim konzumiranjem Guseničinih „čarobnih“ pečuraka;
mada, mala je verovatnoća da je Kerol u jednoj knjizi napisanoj za decu nameravao da iskoristi
ovakvu simboliku, iako su i u to vreme nesumnjivo bila poznata svojstva „određenih“ pečuraka);
za različite situacije i izjave likove ona često kaže da su besmisleni i redovno upada u
nesuglasice tokom razgovora, što potvrđuje da taj svet njoj ipak stran, neobičan i „besmislen“;
tokom partije kriketa, samo ona, od svih takmičara, ne može da iskontroliše flaminga i ježa koji
predstavnjaju palicu i loptu – jedino u njenom slučaju to zaista jesu flamingo i jež, a ne neki
sportski rekviziti, što pokazuje da se ipak, na neki način, nalazi izvan besmislene fantastike
Zemlje Čuda; a pomalo zastrašujuće zvuči izjava Češirskog Mačka da je ona, kao i svi ostali
stanovnici Zemlje Čuda, luda.

Ova izjava simbolički znači da, budući da se nalazi u snu (iako to ona ne zna), Alisa polako pri-
hvata logiku čudnog mesta na kome se obrela, ali tu logiku ona ni u jednom trenutku u priči ni ne
prihvata ni ne odbija u potpunosti, nego se stalno nalazi na nekoj vrsti granice, tako da ona po-
staje sasvim netipičan junak bajke – junak koji je fantastično nekad prihvata kao normalnu stvar,
a nekad kao besmislicu. Da je u potpunosti odbila logiku i prihvatila da je ceo taj čarobni svet sa-
mo jedna velika besmislica, bila bi svesna da je to san i Zemlja Čuda bi izgubila svoju „magiju“ i
tajanstvenost. Sa druge strane, da je prihvatila logiku tog izmaštanog mesta, sve događaje i liko-
ve bi uzimala zdravo za gotovo, kao sasvim uobičajene, i njene avanture bi se svele na prostu
šetnju po izmaštanoj zemlji5. Kao dokaz za to možemo uzeti činjenicu da se Alisa budi iz sna tek
kada „poraste“ do svoje prave visine i kada shvati da joj Kralj, Kraljica i njihovi vojnici zapravo
ne mogu ništa jer su oni, prosto – gomila kartonskih karata.

Na samom kraju vredi pomenuti jedan vrlo zanimljiv način oblikovanja nonsensa u kojem se,
nažalost, da uživati samo čitajući knjigu u originalu, na engleskom jeziku, a to su igre rečima
(kojih, naravno, ima i u ostalim realizacijama nonsensa, što je i spomenuto ranije). Kerol je bio
pravi majstor i ljubitelj igara rečima, i za života je napisao nemali broj logičkih zagonetki koje se
upravo zasnivaju na dvosmislenosti, homonimiji i sinonimiji; u Alisi u Zemlji Čuda ih nema
mnogo, ali nije naodmet makar spomenti neke. Recimo, kada Miš kaže Alisi da je „njegova priča
duga i tužna“, ona mu odgovori, misleći na njegov rep, da zaista jeste dug, ali joj nije jasno zašto
je i tužan – nesporazum nastaje zbog istih izgovora engleskih reči tale (priča) i tail (rep)6; kada
Lažna Kornjača objašnjava zašto je jedan dan imala deset, a sledeći dan devet sati predavanja (i
tako svaki sledeći dan jedan sat manje), kaže da su se zato i zvala predavanja – opet, nonsens se
zasniva na istom zvučanju reči lesson (lekcija, predavanje) lessen (smanjivati); naposletku, u
sudnici ispada simpatičan nesporazum između Kraljice i Šeširdžije prouzrokovan homofonijom
između engleskog glasa T i reči tea (čaj).

Očigledno je, dakle, da su elementi nonsensa (koje Luis Kerol oblikuje tako da budu,
paradoksalno, savršeno logični) ono što najbolje karakteriše Alisu u Zemlji Čuda i ono po čemu
se ona izdvaja u moru drugih knjiga za decu. Kao uspešna mešavina duhovitog, besmislenog i
fantastičnog, ova knjiga je i posle gotovo dva veka od prvog objavljivanja i dalje jedna od
najpopularnijih dečijih (i ne samo dečijih) knjiga na svetu, sa likovima i događajima koje svako
dete bilo gde na svetu može prepoznati. Koji mogu biti razlozi tome? Možda činjenica da se ova
knjiga ni ne trudi da bude pretenciozna, da poduči decu ili da ima neku pouku – to je, jednostavo,
putovanje jednog deteta kroz neobični svet svoje mašte; to je knjiga čije namere ne idu dalje od
toga da zabavi, oraspoloži i podstakne na maštanje. Ponekad, to (pomešano sa zdravom dozom
besmisla) je sve što detetu treba. Možda je upravo to pouka ove priče? Kako sama Vojvotkinja
kaže: Everything’s got a moral, if only you can find it.