СКРИПТА ИЗ

НАЦИОНАЛНЕ
ИСТОРИЈЕ
од 1878. до 1918. године
Тајна конвенција (1881)

Године 1881. су, по вољи кнежевој, либерале на власти заменили

напредњаци, док су опозицију представљали радикали. Захваљујући законима о
слободи окупљања и политичког организовања који су донели напредњаци,
Народна радикална странка је, предвођена способним агитаторима који су успешно
покретали до тада пасивно сељаштво, била у прилици да свом силином критикује
режим и самог монарха, не обазирући се на забране и казне које су убрзо почеле да
стижу од напредњачке владе. Напади на власт у Скупштини, на јавним скуповима и
по новинама достигли су тачку усијања. Кнез је у радикалима видео највећу
опасност по свој престо, а радикали у кнезу свог главног непријатеља.
У настојању да свој положај учврсти, Милан је 1882. Србију прогласио за
Краљевину. Он је образовао и стајаћу војску уместо народне, како би се и оружано
обезбедио од могућег радикалског преврата. Скривајући чак и од већине својих
министара, Милан је још 1881. закључио Тајну конвенцију с Аустро-Угарском. На
основу те конвенције, Србија је одустала од сваке агитације у Босни и Херцеговини
и стављала се потпуно под надзор Хабсбуршке монархије, јер се обавезала да не
закључује ниједан међународни споразум супротан интересима Беча. Заузврат,
Милан је добио подршку у проглашењу краљевине, независност Српске
православне цркве од Цариградске патријаршије, гаранцију за себе и своје потомке,
позамашну своту новца и неизвесна обећања о будућем ширењу Србије ка југу.
Конвенција је остала тајна за српску јавност све до почетка двадесетог века.
Велики скандал догодио се 1882. када је избила тзв. Бонтуова афера. Генерална
унија - француска компанија код које се српска влада задужила за изградњу
железнице - прогласила је банкротство. Тиме је била угрожена читава инвестиција
и државне финансије Србије. Радикалски посланици у Скупштини захтевали су
извештај владе и одговорност министара, али је краљ то спречио распуштањем
парламента, којим су већ доминирале радикалске присталице. Постојале су
основане сумње да су поједини министри, па и сам Милан, примили новац да би се
закључио неповољни зајам. Када је установљено да је иза Генералне уније и њеног
директора Бонтуа стајала бечка Лендербанка, краљ и напредњаци су осумњичени
за отворену издају државних интереса. Јаз између Милана и радикала све се више
продубљивао, претећи да се изроди у крвав обрачун.

Оснивање грађанских и политичких странака

 • Либерали

Либерали су водили Србију током ратова 1876-78, као и пар година после тога
(до 1880). Имали су дужу традицију, али нису били организовани као странка.
Либерале су чинили богати сеоски и градски трговци, зачетници индустријске и
трговачке буржоазије, чиновничка интелигенција и више свештенство.
Што се тиче унутрашње политике, залагали су се за ограничени
парламентаризам, снажну извршну власт и моћан бирократско-полицијски апарат,
који би као задатак имао да чува постојећи друштвени поредак, као и да одржава
ред, мир и законитост.
У спољној политици су се залагали за уједињење раскомаданих српских земаља
у својим пуним етнографским границама, док би након тога дошло до стварања
конфедерације источних народа који имају сличну историјску судбину и заједничке
политичке и културне интересе. Прво би међу њима дошло до стварања царинског
савеза. Ове спољнополитичке циљеве је Србија требало да оствари уз помоћ Русије,
са којом су либерали били у добрим односима преко црквених кругова.
Ови постулати унутрашње и спољне политике либерала били су објављени у
њиховом гласилу «Српска независност» 1881. Метод либерала био је умереност у
свему, па и у либерализму.
До корекције либералског програма дошло је 1888. када је у «Српској
независности» објављен нови програм странке. Он се заснивао на општим
начелима либерализма и промовисао је: слободу избора, слободу штампе, збора и
удруживања, заштиту грађанских и имовинских права, опште право гласа, народну
скупштину без именованих посланика, пуну министарску одговорност и
скупштински надзор над радом владе, ограничење државног централизма...
Док су били на власти, либерали нису били организовани као странка, већ су
били скуп јаких политичких личности на чијем челу је био Јован Ристић. Његово
вођство је нарочито постало утицајно након решавања источне кризе, па су му се
приклонили и дотадашњи супарници: Стевча Михаиловић и Јеврем Грујић. Након
пада с власти (1880), либерали су неко време деловали обезглављено, али су се
поново окупили као Друштво за помагање српске књижевности. Оно је
функционисало као акционарско друштво чији су чланови уплаћивали улоге. Осим
Јована Ристића, истакнути чланови били су Ђорђе Вајферт, митрополит Михаило,
Ранко Алимпић, Димитрије Матић...
Либерали су имали јако вођство, али слабу страначку инфраструктуру. Било је
мало «помесних одбора». Главна слабост била је уска социјална структура чланова
странке коју је чинио малобројни слој богаташа, чиновника и високог свештенства.
Први удар задали су им радикали окупивши око себе ситнопоседничко сељаштво,
ситну и средњу буржоазију. Други ударац задали су им спољнополитички чиниоци
и међународни положај Србије након стицања независности. Аустро-Угарска је
изложила Србију великом економском притиску, а Јован Ристић је био
непопустљив и спреман да се свим средствима бори, чак и по цену царинског рата.
То није одговарало крупним трговцима и богаташима, па су либерали почели да се
осипају, а крупна буржоазија да прелази у редове напредњака иза којих је стајао
кнез Милан коме није одговарало либералско русофилство и инсистирање на
Уставу из 1869.
• Напредњаци

Оно што је трајно ослабило либерале, привремено је ојачало напредњаке. Кнез

Милан је у њима видео једину снагу спремну да подржи његову аустрофилску
политику и спречи демократске покрете маса које су могли повести радикали.
Напредњачка или Српска напредна странка је основана јануара 1881. То је била
страначка организација тзв. младоконзервативне политичке групе, наследника
уставобранитељских конзервативних политичара. Ову странку је основало
неколико младоконзервативаца: Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин, Чедомиљ
Мијатовић, Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић, којима су се придружили
неки млади либерали: Љубомир Каљевић, Милан Кујунџић и др. Почетак
окупљања младоконзервативаца је стварање листа «Видело» (1879), а јануара 1880.
стварају свој посланички клуб у Народној скупштини.
Програм напредњака објављен је 1881, а створен је спајањем документа
објављеног у «Виделу» 1879. и престоне беседе из 1881. Три основна начела, «три
главне боје у застави» напредњака била су закон, слобода и напредак. Закон је
светиња, а династија Обреновића је узвишена изнад сваке политичке борбе.
Слобода представља слободу писања и говора, састајања и удруживања, безбедност
личности, одговорност министара и независност судија, широку самосталност
општинске самоуправе, улазак интелигенције у Народну скупштину преко
народног избора, а не владиним делегирањем. Напредак је требало остварити
бржим развојем просвете, помагањем народним газдинствима, контролом
државних финансија, праведнијом расподелом пореза, као и потпуним
признавањем независности Србије на међународном плану.
Овакав слободоуман програм су напредњаци покушали да остваре у првој
години своје владавине да би одвојили народ од радикала. Међутим, убрзо су
прибегли антидемократским методама којима су превазишли либерале које су
дотад критиковали. Дошло је до промене програмских начела која су била изнесена
у нацрту Устава из 1883. Најважнија промена односила се на увођење дводомног
парламента са сенатом као горњим домом. Сенат би чинили представници крупне
буржоазије и бирократске интелигенције, а бирали би га грађани који плаћају више
од 50 динара пореза годишње, као и државни службеници. Друга значајна промена
била би подела становништва на 3 категорије према имовинском стању. Прву
категорију чинили би они који плаћају више од 50 динара пореза годишње, другу
они који плаћају између 30-50 динара, а трећу би чинили сви они који плаћају мање
од 30 динара, и они не би имали право гласа.
Сличности између либерала и напредњака огледале су се у томе што су и једни
и други сматрали да је грађанско друштво најсавршенији облик људског
удруживања који треба усавршавати под вођством учене бирократије. По њима је
заосталој Србији то више било потребно него другим европским државама. Стога
су и једни и други били антидемократи при очувању власти. На пољу националне
политике су се залагали за уједињење српског народа проширењем граница Србије.
Основне разлике међу њима огледале су се у томе што је напредњачки
антидемократизам био крући и доследнији. Напредњаци су се залагали за
парламентаризам, али само ако у парламенту седи господа. Они су били много
везанији за династију Обреновића него либерали. За разлику од либерала који су
били русофилски оријентисани и много мање склони нагодбама и попуштању,
напредњаци су подржали аустрофилску политику кнеза Милана и ишли линијом
мањег отпора. Разлике између либерала и напредњака биле су и у профилу
личности. Напредњаке су чинили потомци чиновничких породица из доба
уставобранитеља и кнеза Михајла, као и бриљантни интелектуалци, па су они себе
сматрали одабранима да воде државу, док су либерале сматрали скоројевићима,
што је у неку руку било тачно.

• Радикали

Радикална странка се конституисала на самом почетку 1881. Почетак њеног

рада је означен појавом страначког листа «Самоуправа» у којем је објављен
страначки програм ког је потписало 38 радикалских посланика у Народној
скупштини, као и још толико истомишљеника. У Београду је формиран Главни
одбор, а убрзо су се почели оснивати окружни, срески и месни одбори Радикалне
странке.
Развој Радикалне странке може се пратити у више етапа. Прва етапа је
наступила још пре оснивања странке, у периоду од 1874-1881. До ње је дошло
зближавањем вођа сељачке демократије у Народној скупштини (Адама
Богосављевића, Ранка Тајсића, Милије Миловановића и Димитрија Катића) са
младим школованим социјалистима. Међу самим социјалистима је дошло до
цепања на оне који су доследни програму Светозара Марковића, борби против
грађанског друштва и увођењу социјализма, и на оне који прихватају постојање
грађанског друштва и траже корените промене унутар њега, и који се окрећу
ситнобуржоаском радикализму и демократизму. Друга етапа је трајала од оснивања
1881. до Тимочке буне 1883. и у њој је Радикална странка представљала партију
крајње грађанске демократије која у себи има још доста социјалистичких учења и
води борбу за народну самоуправу. Након Тимочке буне настаје трећа етапа у којој
се радикали окрећу ситној и средњој буржоазији, да би након доласка на власт
1887. Радикална странка постала права буржоаска странка.
Један од идеолога радикала, Лазар Пачу, у својој студији «Грађанско друштво и
његове друштвено-политичке странке» која је објављена у «Самоуправи» 1881.
покушава да објасни заокрет радикала и њихов раскид са изразито
социјалистичким идејама. Он странке дели на реакционарне или аристократске,
либералне или конзервативне (?!) и социјалистичке или социјално-демократске,
радикалне. С обзиром да је српско друштво примитивно и да у њему нема класних
разлика, самим тим нема потребе за социјализмом, мада пропагира неке
социјалистичке идеје као што је удружени рад.
Главне тачке радикалског програма су: народна сувереност изражена кроз
Народну скупштину, и општинска, односно среска самоуправа. Према радикалском
нацрту Устава из 1883. Народна скупштина је она која треба да има превласт над
свим осталим чиниоцима власти, и да буде изнад краља. Она је симбол народне
суверености, а власт проистиче из народа. Што се тиче општинске и среске
самоуправе, она се налази још у програму из 1881, а своје место има и у нацрту
Устава из 1883. Самоуправне општине и срезови би требало да буду основне
управно-политичке и територијалне јединице у држави. Њима управљају зборови и
управа у општинама, или скуштине и управе у срезовима, а њихове одлуке може
обуставити само Народна скупштина Србије.
Основне тачке спољнополитичког програма радикала биле су следеће: државна
независност и ослобођење и уједињење осталих делова српства; савез балканских
народа; културно помагање још неослобођених делова српског народа;
успостављање братских односа са Бугарима. Оно што није могло стајати у
програму, а за шта су се радикали залагали јесте сарадња с Русијом ради
ослобађања од аустроугарског притиска.
Економски програм је израдио Михајло Вујић и он је предвиђао давање
повољних кредита од стране државе за развој домаће индустрије, и то за оне гране
за које држава нема заштитне царинске мере домаће производње из
спољнополитичких разлога (због Аустро-Угарске).
Радикали су временом одступали од својих изворних идеја и коренитих
промена, већ су почели да се залажу за поправљање устава које чак не би
предвиђало опште право гласа.
Радикалско бирачко тело чинили су сиромашни сељаци и «средњаци». Водеће
снаге на локалу чинили су попови и учитељи, део средњошколских професора и
интелектуалаца, као и ситни трговци («дућанџије») и занатлије.

23. Тимочка буна (1883)

Србијанско село је 70-их и 80-их година XIX века тешко подносило терет
изградње савремене буржоаске државе. Посебно је то тешко падало економски
неразвијенијим деловима Србије, поготово источној Србији која је доста страдала и
у рату 1876. Источна Србија је била плодно тле за радикалску пропаганду и била је
спремна на бунт против владајуће класе, што су потпиривали и радикали желећи да
дођу на власт. Разлога за незадовољство било је превише, а као врхунац је дошла
одлука владе о одузимању оружја од народа објављена наредбом министра војног
25.6./7.7.1883.
Радикалска пропаганда је подстицала народ на отпор према државним
властима. Радикали нису бирали средства да подстакну народно незадовољство и
да на том таласу дођу на власт. Пашић и Јаша Томић су у «Самоуправи» објавили
чланак који је директно позивао народ да не преда оружје, да се сам чува јер они
који су задужени за то нису у стању да га сачувају.
У стану Косте Таушановића је одржан тајни састанак Главног одбора странке
(23.9./5.10.1883.) на ком се расправљало о могућем увођењу апсолутизма од стране
краља и евентуалној оружаној борби, а коме су присуствовале и будуће вође буне
Љуба Дидић и поп Маринко Ивковић. Када је буна већ избила, дошло је до још два
састанка на којима је одлучено да се пружи подршка народу. Пашић је добио
информације да му се спрема хапшење, па је пребегао у Земун, а одатле се спустио
до српско-бугарске границе када је већ буна била угушена.
Држава је формирала комисије које су имале задатак да преузму оружје од I и II
класе народне војске, а њихов рад је отпочео крајем септембра 1883. Почетак
Тимочке буне означило је одбијање сељака из више бољевачких села да предају
оружје у седишту батаљона у Бољевцу (25.9./7.10.1883). Исти случај догодио се и
два дана касније у Бањи (Сокобањи), када су сељаци из Читлука одбили да предају
наоружање. Нешто касније су и становници Кривог Вира одбили да у селу Лукову
предају оружје. На ове вести реаговала је власт у Београду, па је 21.10./2.11.1883.
издат указ краља Милана о увођењу ванредног стања у црноречком округу, као и о
успостављању преког суда и именовању генерала Тихомиља Николића за
команданта владиних трупа. Следећег дана је укинут Закон о зборовима и смањена
слобода штампе.
У Бољевцу је на вест о ванредном стању дошло до окупљања масе наоружаних
устаника који су заузели ово среско средиште (22.10./3.11.). Образована је
привремена власт на чијем челу су били локални истакнути радикали. Устаничке
страже су чувале прилазе вароши. Побуњени народ бољевачког среза су водили
учитељи Тихомир Маринковић, Неша Магдић и Михајло Ступарић, а свима на
челу је био свештеник Маринко Ивковић. Радикалски прваци нису били за то да
народ улази у борбу са стајаћом војском, а и рачунали су да ће се војска окренути
на страну народа када види број устаника. Након сусрета радикалских првака из
Бољевца, Бање и Књажевца, радикалски првак у Бањи, Љуба Дидић, подигао је
буну у свом срезу 25.10./6.11.1883. Влада је проширила ванредно стање и на
алексиначки округ, а владине трупе које су биле припремљене за гушење побуне у
бољевачком срезу су кренуле из Параћина према Бањи. Дошло је до борби у
Бањској клисури 26.10., а устаници су на почетку борбе већ имали значајне губитке
од око 40 људи, док је међу владиним трупама само један војник избачен из строја.
Тог дана је дошло до побуне у Књажевцу и Зајечару, у коме је побуна угушена већ
истог дана. У то време главнина устаничке војске боравила је на Честобродици не
предузимајући ништа. Следећег дана је краљева војска кренула на њих и нанела им
пораз, чиме су се стекли услови за гушење устанка. Бања се предала 31.10., а тог
дана су и краљеве трупе запоселе Књажевац. У међувремену су се подигли на
устанак Алексинчани, али је он угушен 1./2.11., а на крају је и у крајинском срезу
дошло до покушаја устанка.
Преки суд је формиран у Зајечару већ 4.11./16.11.1883. Било је оптужено укупно
809 особа: на смрт је осуђено њих 94, од чега је 20 стрељано, 1 је извршила
самоубиство, 63 је помиловано, а остали су били у бекству. Већина је осуђена на
робију, а само 75 је помиловано и проглашено невиним. Међу вођама стрељаним на
Краљевици код Зајечара храброшћу се истакао Љуба Дидић, као и Серафим
Неготинац из крушевачког краја који није имао везе са буном. Бекством се спасао
Пашић, књажевачки првак Аца Станојевић, поп Маринко Ивковић и др. У Београду
су ухапшени чланови Главног одбора Радикалне странке и доведени у Зајечар.
Оптужени су за припремање и саучесништво у буни, подстрекавање народа на
устанак и промену друштвеног поретка, тако да су их чекале најстроже казне. Пера
Тодоровић и Раша Милошевић су осуђени на смрт, као и Пашић који је био у
бекству, Коста Таушановић на 8 година робије, остатак је помилован. Под
притиском краљице Наталије, вођства напредњака и либерала, као и страних сила и
њихове јавности, смртна казна је преиначена у 10 година робије.
Овако је пропао први и једини покушај припадника једне странке да уз помоћ
народних маса дође на власт. Након Тимочке буне је дошло до израженијег
апсолутизма краља Милана и непоштовања Устава и државних институција.
Ударну песницу чинила је влада Николе Христића која се ставила у службу
краљевих интереса.

4. Српско-бугарски рат (1885)

Спољна политика краља Милана је након Тимочке буне била аустрофилска

више него икада. Он је Србију понудио Аустро-Угарској у замену за велики
феудални посед који би добили он и његов син, али је бечка дипломатија то одбила.
Односи Србије и Бугарске били су добри све до 1883. када се отворило тзв.
«избегличко питање». Један број вођа и учесника Тимочке буне се склонио у
Бугарску одакле су несметано прелазили границу и застрашивали владине
поданике претећи новом буном. Влада Милутина Гарашанина је захтевала од
Бугарске да стане на пут емигрантима, што је ова одбијала да учини. Бугарска је
потегла питање око једног српског имања у селу Брегово које је након што је
Тимок променио ток остало на бугарској страни. У Брегову је постојала српска
караула, а Бугарска је захтевала да се она уклони на шта српска влада није
пристала. Ова ситуација је довела до прекида дипломатских односа између Србије
и Бугарске. Аустрија је држала страну Србији, а Русија Бугарској.
У јеку затегнутих српско-бугарских односа стигла је вест да је у Пловдиву
начињен преврат и да је дошло до уједињења Кнежевине Бугарске и Источне
Румелије (6/18.9.1885). Турска је затражила интервенцију европских сила. Русији
се није допало то што је за кнеза постављен Александар Батенберг јер је он могао
да одбаци руско покровитељство у Бугарској, па се Русија залагала за поништење
преврата, надајући се да ће Батенберг абдицирати након чега би признала
уједињење. Британија је подржала уједињење бугарског народа у једну државу, док
је Аустроугарска била обазрива јер није желела да с једне стране квари односе у
Тројецарском савезу и одмаже свом верном слуги краљу Милану, а с друге стране
је подржавала антируски оријентисаног Батенберга.
У српским владајућим круговима је уједињење Бугарске дочекано на нож јер је
по мишљењу краља и напредњака витално угрожавало интересе Србије, плашећи
се Велике Бугарске која би претила биолошком опстанку српског народа. Стварање
Велике Бугарске би зауставило једини могући правац експанзије српске државе,
онај ка југу, и пореметило балканску равнотежу, бар по мишљењу владајуће
структуре. Ови страхови су били претерани јер је и Бугарска учинила исто што и
Србија, а били су карактеристични само за краља и владу, док народ није делио
њихово мишљење. Краљ Милан се одлучио за рат против Бугарске.
Велике силе су настојале да спрече улазак Србије у рат, мада је Аустрија
потпиривала сукоб својим држањем и обећањима краљу Милану, и поред тајног
договора Тројецарског савеза. Бизмарк је саветовао шефа бечке дипломатије
Калнокија да стави до знања Србији да неће добити никакву помоћ у рату, а овај је
од краља Милана успео да издејствује само одлагање рата. Сам краљ Милан је
издејствовао немешање Турске у сукоб, а Порта је поставила услов да Србија неће
кренути у рат за територијално проширење. Покушај савеза са Румунијом је
пропао, док је грчки предлог о сарадњи одбијен јер је био усмерен против Турске.
Припреме за рат биле су траљаве. Реорганизација војске, започета 1883. није
завршена, а и сам краљ је осим I позива позвао само 2 од 6 пукова II позива
рачунајући на лаку победу у рату, али се и плашећи унутрашњих немира које би
другопозивци, махом радикали, могли изазвати с оружјем у рукама. Да би угушио
евентуалне унутрашње немире, краљ Милан је издвојио 5 најбољих батаљона I
позива да чувају позадину. Ни муниције није било довољно, а каснила је и
испорука нових француских топова. Укупан број српских војника мобилисаних за
рат износио је око 52.000.
Британски премијер Солзбери је покушао да спречи рат интервенишући код
бугарског кнеза Батенберга да отпочне преговоре о миру. Међутим, у Србији је
заплењен један проглас Пашића и Пека Павловића којим се народ позива на
устанак против краља. Батенберг је протерао Пашића, али је краљ Милан одбио
било какве преговоре. Једино је шеф аустријске дипломатије Калноки успео да га
на неко време одговори од напада, убеђујући га да ће питање Бугарске бити решено
на конференцији великих сила у Цариграду.
Након што је увидео да велике силе немају намеру да било шта учине против
бугарског уједињења на конференцији у Цариграду, краљ Милан је објавио рат
Бугарској 2/14.11.1885. Команду над војском преузео је краљ лично, а за начелника
штаба је узео министра војног Јована Петровића. Избегао је да позове официре који
су се истакли у српско-турском рату (Хорватовића, Белимарковића) плашећи се
помрачења славе. Фронт се простирао од Власине до Зајечара, а краљ Милан је као
ратни циљ поставио проширење граница на Видински округ до Лома и Софијски до
Ихтимана.
Бугари су у рат ушли са 55.500 војника, којима је прикључена румелијска
народна војска од 36.500 људи, тако да су били многобројнији иако су се бранили.
Морал српске војске је за разлику од бугарске био на ниском нивоу, тако да је
бугарски војник био много пожртвованији од српског коме није било јасно зашто
се бори. Српска војска је дошла до Сливнице, на 28 км од Софије, али је била
нападнута од стране малобројније бугарске војске 5.11.1883. Битка је трајала 3
дана, а Бугари су допремали свеже снаге. На вест о могућем пресецању повратка у
Србију, краљ је наредио 6.11. повлачење у Пирот. Битка је завршена 7.11., а Срби
су имали губитак од 3.500 војника, док су Бугари изгубили 2.500. Са Драгоманског
теснаца, где је српска војска заузела положај, морала је да се повуче у Пирот по
наређењу краља, а он је побегао са врховном командом у Белу Паланку у страху од
једног бугарског одреда. У наредним данима бугарска војска је кренула у напад, па
је заузела Цариброд, а након погрешне процене и једнострано проглашеног
примирја и Пирот (14.11.).
Аустрија је припретила кнезу Батенбергу да ће ући у рат ако он не прихвати
примирје, што је на крају и учинио (16.11.), иако је планирао да дође све до Ниша и
одатле уцењује велике силе. Потврђено је двомесечно примирје, али су краљ
Милан и председник владе Гарашанин желели да наставе рат. Међутим,
међународни положај Србије се погоршао, тако да су пристали на преговоре о
миру. Мир је закључен у Букурешту 19.2./3.3.1886.

26. Мајски преврат (1903)

Након абдикације краља Милана (1889), Србијом је владало намесништво до

пунолетства краља Александра. Намесништво су чинили Јован Ристић и генерали
Коста Протић и Јован Белимарковић. Ристић је требало да буде противтежа
радикалској влади, док су генерали били ту да сачувају подршку војске династији
Обреновић. Након смрти генерала Косте Протића (1892), радикали су као владајућа
странка истакли Николу Пашића као кандидата за намесника. Дошло је до
политичке кризе због суревњивости између Ристића и Пашића, па је радикалска
влада поднела оставку. Нова, либералска влада је расписала изборе (1893), али су
радикали поново добили убедљиву већину. У земљи је дошло чак и до
крвопролића, а дошло је и до парламентарне кризе јер су либерали, иако у значајној
мањини, формирали владу. Ситуацију је пресекао краљ Александар вршењем
државног удара (1.4.1893). Он се прогласио пунолетним, отпустио намеснике и
владу, поставио свог васпитача за новог мандатара владе и почео да влада
самостално. Криза парламентаризма настављена је и наредних месеци. У
међувремену се и краљ Милан вратио у земљу. У стању опструкције парламента од
стране радикала, краљ Александар извршио је нови државни удар 9.5.1984.
укинувши Устав из 1888. и вративши онај из 1869.
Наредних неколико година су обележиле парламентарне кризе и честе смене
влада. Када су радикали поново добили изборе 1897. краљ Александар је на
наговор свога оца завео монархијску диктатуру уз помоћ војске и бирократије
(7.10.1897). Политичке странке су растурене, штампа је цензурисана, а сви
дотадашњи разговори о промени устава су прекинути. Влада је постала експонент
двора, а краљ Милан је преузео врховну команду над војском. Основна замисао
оваквог режима била је укидање парламентаризма и увођење реформе на
привредном, војном, саобраћајном и просветном пољу, за шта држава није имала
средстава. У спољној политици се покушало сарађивати осим Аустроугарске и са
Русијом, али је Русија то одбијала због краља Милана. Овакав начин владавине
изазвао је оштру реакцију опозиције, пре свега радикала, који су и унутра и споља
роварили против двора, који је с друге стране чекао прилику да се разрачуна с
њима. Та прилика се указала након неуспелог атентата на краља Милана 6.7.1899.
(Ивањдански атентат). Похапшене су све вође Радикалне странке и осуђене на
дугогодишњу робију. Међутим, између оца и сина, Милана и Александра, дошло је
до сукоба због Александрове жеље да се ожени некадашњом дворском дамом
краљице Наталије, удовицом 12 година старијом од њега, Драгом Машин. Милан је
изгубио сву политичку моћ и принуђен је да остатак живота проведе у
избеглиштву.
Током 1900. дошло је до веридбе, а затим и женидбе Александра Драгом.
Дошло је до подељених реакција јавности. Краљу Милану и краљици Наталији је
забрањен повратак у земљу, док је радикалима који су били спремни да прихвате
брак краља и Драге било опроштено и они су пуштени из затвора. Краљ Милан је
убрзо умро у Бечу (1901). Дошло је до заокрета у спољној и унутрашњој политици.
У спољној политици је дошло до приближавања Русији, а објављено је да ће руски
цар кумовати краљу Александру. У унутрашњој политици се Александар
постепено окретао радикалима, али је тражио од њих да се споразумеју са
напредњацима. Старији део радикала је био спреман на те уступке, уморан од
прогањања, док су млађи радикали иступили из Радикалне странке и формирали
Самосталну радикалну странку. Формирана је влада између радикала и напредњака
која је имала задатак да измени Устав из 1869. Начињен је компромис три стране,
тако да је краљ Александар 1.4.1901. народу подарио устав, због чега се он и назива
«Октроисани устав». Устав је предвиђао дводомну скупштину коју би чинили
Сенат и Народна скупштина, изједначени по правима. Сенат су чинили постављени
и изабрани чланови (30:18), постављене је именовао краљ и то доживотно. Из
Скупштине су избачени «владини», а задржани «квалификовани» посланици. Влада
није одговарала Скупштини за своје одлуке, што је представљало кршење основног
начела парламентаризма.
Власт краља Александра је пољуљана када је краљица Наталија, знајући да је
Драга Машин нероткиња, обавестила руске кругове о томе, па је из Русије послат
лекар (1901) да прегледа Драгу која је наводно била трудна, а он је установио
супротно. Александар се све теже носио са Скупштином и радикалима. Он је 1903.
сменио владу у којој су седели радикали и поверио мандат генералу Цинцар-
Марковићу. У војсци је дошло до комешања и незадовољства јер су се браћа
краљице Драге, официри из породице Луњевица, сматрали претендентима на
престо. У Београду је дошло до демонстрација радника и студената 25.3.1903. у
којима је било мртвих и рањених. Тада краљ Александар поново врши државни
удар, па у року од сат времена укида и враћа Устав из 1901. распуштајући Сенат и
Скупштину и поништавајући именовања сенатора и државних саветника, а затим
поставља своје људе на та места.
Против краља Александра је почела да се кује официрска завера још 1901. када
је планирано да се атентат изврши на дворском балу, али до тога није дошло.
Вођство у завери је преузео капетан Драгутин Димитријевић Апис, а завера се
ширила како међу млађим, тако и међу неким вишим официрима. Подршку у
политичким круговима су нашли у делу Либералне странке оличеном у лику Ђорђа
Генчића и Јована Авакумовића, а заверу је подржало и неколико напредњака, као и
београдски трговац Хаџи Тома. Радикали су већ довољно прогоњени остали изван
завере, али су знали за њу. Завереници су били у контакту и са кнезом Петром
Карађорђевићем, а посебно са његовим изаслаником у Бечу, Јаковом Ненадовићем.
Испитивали су и држање страних сила, Аустрије и Русије, тако да су и њихови
обавештајци били упућени у заверу. Мартовске демонстрације 1903. и
незадовољство у народу су убрзали извршење. Група од 28 официра је у ноћи
29.5.1903. продрла у двор, убила краља и краљицу, а њихова тела избацила кроз
прозор. Убијени су и председник владе Димитрије Цинцар-Марковић и министар
војни Павловић. У међувремену су завереници запосели све кључне објекте, тако
да је војни пуч потпуно успео. Овај пуч је одговарао интересима либералног
грађанства и отворио је пут ка развоју грађанске демократије и парламентаризма.
Овим је престала владавина династије Обреновића која је трајала са прекидом
1842-1858. од Другог српског устанка 1815.
29. Царински рат

Царински рат је избио између Србије и Аустроугарске и имао је економске и

политичке узроке. Он је последица свих противречности између две земље које су
се нагомилале током владавине династије Обреновића. Почетком XX века су
сазрели услови да се Србија коначно ослободи аустроугарског притиска који се
преко економије пресликао на политичку оријентацију српске државе вршећи
несносан притисак на доношење самосталних одлука. Било је потребно начинити
коренити прекид таквих односа. У то време је престао да важи низ трговачких
уговора у Европи. Немачка је увела ограничења увозу пољопривредних производа
из Аустроугарске чиме су угарски пољопривредници били највише погођени и
захтевали да се ограничи увоз пољопривредних производа с Балкана, пре свега из
Србије. То је српској влади дало добар разлог да прекине дотадашње економске
односе јер није више имала интереса да сарађује са Аустроугарском под таквим
условима.
Србија је без претходног споразума са Аустроугарском самостално потписала
трговинске уговоре са Немачком (1904) и Турском (1905). Буру незадовољства у
Бечу изазвало је сазнање да је Србија склопила царински савез са Бугарском крајем
1905. Аустроугарски министар спољних послова, гроф Голуховски, затражио је да
Србија раскине уговор са Бугарском уколико жели да потпише трговински уговор
са Аустроугарском. Српска влада је покушала да ублажи став Беча, али је након
ултиматума одбила аустријске предлоге. Из Беча је стигла наредба 22.1.1906. да се
затвори граница према Србији, што је значило објаву царинског рата. Током априла
1906. аустријска влада је уцењивала Србију да јој да првенство у набавци
наоружања уколико жели нови уговор са Аустроугарском. Нова влада Николе
Пашића је покушала да се споразуме, али ни то решење није задовољило Беч, па је
забрањен увоз српске стоке у Аустроугарску (7.7.1906). Питање наоружања решено
је током године у Паризу када је српска влада узела зајам код француских банака,
чиме је Аустрија стављена пред свршен чин.
С обзиром да је Србија била континентална земља ослоњена на Аустроугарску
по питању извоза пољопривредних производа, требало је наћи начина пласирати те
производе у друге земље. Влада је приступила отварању трговинских
представништава широм Европе, а у Београду је основана Главна трговачка
агенција. Трабало је решити питање саобраћаја и организације превоза. Србији су
на располагању били железнички правци преко Бугарске на Црно море и преко
Турске за Солун, као и пловни путеви Дунавом. Крајем 1906. и почетком 1907.
Србија је потписала трговинске уговоре са Италијом, Француском, Шпанијом,
Швајцарском, Енглеском, Белгијом, Русијом и скандинавским земљама. Влада је
одобрила кредит привреди у циљу пропаганде на новим тржиштима. Главни
партнер је сада била Немачка, без обзира на њену блискост са Аустроугарском.
Током 1907. су вођени преговори са Аустроугарском о смиривању ситуације са
променљивим успехом због питања извоза српске стоке, пошто је Беч тражио да то
буду само ограничене количине. До некаквог споразума је дошло 1908, али он није
задовољио ниједну од страна. Нови проблем је настао након анексионе кризе, када
су одредбе уговора поништене, а међу државама је дошло до нове затегнутости.
Србија је обезбедила нови зајам у Француској (1909) за изградњу јадранске
железнице и набавку оружја, а Аустрија је била само посматрач. Србија се потпуно
економски осамосталила од Аустроугарске што су обе стране схватиле, па се
кренуло у преговоре. Опет је запело по питању стоке јер је Аустрија захтевала
ограничене количине, а Србија је сада желела само транзит кроз АУ ка Европи.
Уговор је закључен 27.7.1910. и према њему је увоз заклане стоке из Србије
смањен, а царине према аустроугарским порезима су повећане. Уговор је ступио на
снагу 24.1.1911. чиме је царински рат дефинитивно окончан. Српска привреда је
показала да може независно да функционише, а то се одразило и на политичком
плану јер је Србија почела много самосталније да делује. Домаћа индустрија је
ојачала, а осетио се и нови полет међу самим становништвом.

30. Србија и анексија Босне и Херцеговине

Аустроугарска је добила мандат да окупира Босну и Херцеговину на

Берлинском конгресу 1878. и у складу са тим је припремала њену анексију.
Припреме су интензивиране када је за шефа аустријске дипломатије постављен
барон Ерентал који је желео да агресивније иступи према Балкану и ослободи се
немачког утицаја. Већ 1907. у Србију су стизале информације да би Аустроугарска
могла да анектира БиХ, а то је шефу српске дипломатије Миловановићу било
потврђено од стране његовог руског колеге Извољског.
Изненада, 6.10.1908., поводом 60-годишњице владавине цара Фрање Јосифа, у
Бечу је проглашена анексија Босне и Херцеговине као поклон њему. Нешто пре
тога је проглашена независност Бугарске, а ова два догађаја била су координирана.
Новонастала ситуација изазвала је бурну реакцију у читавој Европи, а највише у
Србији, где је маса одмах изашла на улице и протествовала против овог чина, а
била је спремна и за рат. У Србији су поводом анексије БиХ преовладала три
уверења: да анексија није уперена само против БиХ, него и према Србији јер АУ
планира да се спусти на Косово; да ће анексија отргнути БиХ од Србије; и да ће
анексија изазвати устанак у БиХ и рат у који ће Србија бити увучена.
Министар иностраних послова Миловановић је упутио протестну ноту великим
силама у којој се успротивио анексији БиХ и затражио том приликом надокнаду за
Србију у виду територијалног проширења у уском појасу у Полимљу, којим би се
омогућила директна граница Србије са Црном Гором што би допринело њиховом
повезивању и каснијем уједињењу, а које би спречило продор Аустроугарске даље
на југ ка Косову и Македонији. Ова његова акција наишла је на млак пријем српске
јавности јер се сматрало да би тиме била призната анексија БиХ. Тих дана (октобра
1908) образован је Средишњи одбор Народне одбране са циљем да се окупе све
народне снаге за предстојећу борбу са Аустроугарском. Миловановићев предлог
нису прихватиле ни велике силе, пре свега Француска и Енглеска. Русија је поред
Србије била најгласнији противник анексије, а затим и Турска у којој је дошло до
бојкота робе из АУ. Аустроугарска је предузела војне мере и припремала је своје
гарнизоне у Загребу, Темишвару, Далмацији и Босни, а потпомагала је и подизање
устанка у Албанији.
 Србија је заговарала међународну конференцију на којој би отворила српско и
босанско питање, али је Аустроугарска захтевала да се на тој конференцији само
потврди анексија, што није одговарало Русији, па од свега није било ништа.
Европска дипломатија је разматрала да се Србији дају економске надокнаде, али
Србија није пристајала на такво решење. Западне силе су биле наклоњене Србији,
али нису хтеле да због ње улазе у сукоб, већ су упрле очи у Русију која тада није
била спремна за рат. Србија је отпочела преговоре са Турском и Црном Гором, али
је са Турском дошло до размимоилажења око признања независности Бугарске.
Србија је зато поправила односе са Црном Гором нарушене након бомбашке афере
1907. за коју је била оптужена Србија. Црна Гора је показала солидарност и стала
на српску страну, а чак је била спремна и за рат јер су и њени интереси у
Херцеговини нарушени овим чином.
У Србији је дошло до унутрашње кризе изазване оптерећењем финанасија
припремама за рат. Међутим, образована је концентрациона влада на челу са
Стојаном Новаковићем, која је успела да земљу извуче током анексионе кризе.
Аустроугарска је настојала да притиском на Турску омете допремање оружја
Србији, а и сама је одбила да поштује трговински споразум са Србијом из 1908.
Фебруара 1909. се Аустрија споразумела са Турском и пристала да плати
султану материјалну надокнаду за анексију БиХ. Српска влада је одбијала да
призна анексију тражећи аутономију за БиХ у оквиру Османског царства, што је у
Бечу изазвало бес и натерало га да настави припреме за рат. Српска влада је
10.3.1909. послала ноту великим силама да не намерава да улази у рат и тражи
надокнаде од АУ, већ да ово питање оставља великим силама. Немачка убрзо
притиска Русију да коначно призна анексију БиХ (22.3.1909), на шта Русија
пристаје. Србија је приморана да се одрекне сваког даљег протеста, да промени
политику према АУ, да војску врати у редовно стање и да распусти сва
добровољачка удружења на својој територији. Ово је значило пораз српске
дипломатије, али је Србија успела да босанско питање постави пред велике силе у
склопу српског и југословенског питања. Анексиона криза је нарушила европски
мир и била прекретница која је велике силе гурнула ка светском рату.

31. Стварање балканског савеза

Анексиона криза је утицала на даљи правац српске дипломатије. С обзиром да у

Босни није више ништа могла да очекује у догледно време, српска спољна
политика се окренула оронулом Османском царству. Међутим, око Османског
царства се Србија морала суочити не само са великим силама, већ и са својим
балканским суседима. Појединачно, ниједна балканска држава није имала снаге да
самостално реши балканско питање, тако да је било потребно створити балкански
савез који би онемогућио уплитање Европе са једне, и који би био уперен против
Турске с друге стране. Међутим, анексиона криза је показала опасност да би велике
силе могле прогутати једну за другом балканске државе, тако да је идеја о савезу
морала да сачека да криза прође. Стварање балканског савеза можемо пратити у 2
етапе: у првој 1909-1910. је настала идеја о балканском савезу и припремљен је
терен за преговоре, а у другој 1912-1913. је до савеза и дошло.
За Србију је стварање балканског савеза значило питање опстанка. Српска
спољна политика је имала два основна циља: придобити Русију за политику
балканског споразума и придобити остале балканске државе за савез, првенствено
Бугарску. Русија је била потребна као противтежа Аустроугарској, а Бугарска је
била важна због тога што би евентуални аустријско-бугарски споразум био погубан
по Србију. Међутим, са Бугарском је било проблема из разлога што је она била
руски експонент на Балкану, а Србија није желела нову санстефанску Бугарску која
би доминирала Балканом. Између Србије и Бугарске је остало спорно питање
Македоније. Русији је одговарало да буде присутна на Балкану јер је након
младотурске револуције Турска била окренута Немачкој, док је бугарски владар
Фердинанд водио колебљиву политику између Русије и Аустроугарске. Такво
Фердинандово понашање ишло је на руку Србији. Русији такође није ишла у
прилог ни анексиона криза, тако да је балкански савез могао да буде једина
противтежа аустријском ширењу на југ. Нови руски посланик у Београду, Никола
Хартвиг, подржао је ставове српске владе, тако да се она могла чвршће везати за
Русију.
Србија је покушавала да одврати ширење Аустроугарске ка југу захтевима да
српска војска запоседне Санџак, али Беч није имао намеру да дозволи тако нешто.
Подршку за балкански савез Србија је тражила у Енглеској и Француској, а општа
политичка клима у Европи након анексионе кризе ишла је Србији у прилог. Српска
влада је покушавала на све начине да приволи Бугарску на савез, па чак и
додворавањем Турској, као и признањем независности Бугарске одмах након
признања од стране Русије. Прве предлоге о споразуму српска влада је слала у
Софију 1909, али без успеха. Председник владе Миловановић је у Софији 1910.
преговарао о споразуму, али ни то није имало успеха. Међутим, идеја је заживела
током 1909-10.
У Грчкој на власт долази Венизелос, а у Бугарској Гешов, обојица присталице
балканског повезивања. У овим околностима, Италија изненадно објављује рат
Турској 28.9.1911. који се води у северној Африци, али је врло лако могао да се
пренесе и на Балкан. Да би водиле рат, балканске државе су морале имати нешто
опипљиво у рукама, а то је био савез против Турске и европског мешања у
балканско питање. Бугарска влада је одмах послала преговарача у Београд, који је
осим предлога споразума носио и предлог о подели Македоније. Пошто се српско и
бугарско виђење поделе Македоније није поклапало, остављена је могућност да се
арбитража остави руском цару. Бугарски премијер Гешов и изасланик Ризов су
отишли краљу Фердинанду који је боравио у Угарској и добили сагласност од њега
за постизање споразума са Србијом о офанзивно-дефанзивном савезу и решењу
питања Македоније: аутономијом или поделом. Председници влада Србије и
Бугарске су се у тајности састали 11.10.1911. у возу Београд-Лапово и договорили
да се преговори наставе. Преговори су се отегли због питања Македоније. И у самој
Србији је дошло до поделе на благу и оштру политику према Бугарској по питању
Македоније: благу је предводио председник владе Миловановић уз помоћ војске,
док је Пашић био присталица оштре политике, иако су обојица били радикали.
Споразум је коначно постигнут 13.2.1912., а састојао се из 2 дела: уговора о савезу
и тајног додатка. Уговор је садржао одредбе о закључењу војног савеза и
заједничкој одбрани балканске територије у случају напада неке од страних сила.
Тајни додатак је предвиђао рат против Турске у случају нереда у Македонији, као и
«неспорне зоне» које би задржале две земље: Србији би припало све северно и
западно од Шаре, а Бугарској све источно од Родопа. За спорну територију у
средини предвиђена је алтернатива у виду аутономије или поделе дијагоналном
линијом која би ишла од Криве Паланке до Охрида. Са овом линијом би морао да
се сагласи руски цар. Убрзо је потписан и војни споразум (12.5.1912) који је
предвиђао напад Аустроугарске на Србију, као и Румуније на Бугарску, а и
заједничку акцију Србије и Бугарске против Турске.
Бугарска и Грчка су склопиле споразум 29.5.1912. који је предвиђао одбрамбени
савез Бугарске и Грчке у случају турског напада, као и миран суживот народа у
Турској, док разграничење у Македонији није ни поменуто. Војни споразум међу
њима потписан је 5.10.1912. Црна Гора и Бугарска су склопиле усмени договор, док
су Србија и Црна Гора након преговора вођених на Цетињу склопили политички и
војни савез у швајцарском Луцерну 27.9.1912.
Балкански савез имао је и недостатака: није било општег заједничког
споразума, нису решена питања разграничења, а касније су преовладали
национализми чланица. Међутим, створен је војни и политички потенцијал ког је и
Европа била свесна, па је о Балканском савезу почела да говори као о «седмој
великој сили». Он је био спреман да се коначно обрачуна са остацима отоманске
власти на Балкану.

32. Балкански рат и војнички слом Турске 1912.

Од европских сила је једино Русија била упозната са намерама савезника и

текстом споразума. Када је француски председник Поенкаре током боравка у
Русији 1912. сазнао за савез, био је запрепашћен. Потенцијална опасност претила је
од Аустроугарске, али је реакција њене дипломатије у виду захтева Турској да
изврши децентрализацију у корист балканских народа била закаснела јер је на
Балкану већ кључало. У Македонији је дошло до крвавих нереда у лето 1912, а
албански побуњеници су упали у градове на Косову и у Скопље, док је на
црногорско-турској граници дошло до чарки. Несмотрен потез Турске била је и
мобилизација снага на границама према балканским савезницама, па су и оне
прогласиле општу мобилизацију 30.9.1912.
Аустроугарска и Русија су биле принуђене да се залажу за status quo на Балкану
јер ни АУ није могла да дозволи ширење балканских држава, нити је Русија могла
да дозволи њихово смањење. Зато су упутиле заједнички проглас балканским
државама у коме су истакле да неће дозволити промену граница на Балкану и
постојећег територијалног стања. И поред тога, балканске савезнице су се одлучиле
за рат, а Црна Гора је прва отпочела операције 8.10.1912. Савезници су Турској
упутили истоветне ноте у којима су тражили озбиљне реформе у Македонији под
својом контролом. Како одговор није стигао, војске Србије, Бугарске и Грчке
напале су Турску 18.10.1912.
 Укупна снага балканског савеза износила је око 580.000 војника и била је
бројнија од турске. Војне акције су се обављале на 3 одвојена бојишта: Бугари су
надирали према Тракији и Цариграду, Грци према Македонији и Епиру, а Срби и
Црногорци према Санџаку, Македонији и Албанији. I српска армија на челу са
регентом Александром кренула је ка Куманову и Скопљу; II армија на челу са
Степом Степановићем надирала је ка Ћустендилу, III армија под вођством Боже
Јанковића ишла је ка Косову, док је Ибарска војска упућена према Новом Пазару и
требало је да се споји са црногорском војском. I армија је до ногу потукла турску
војску у бици код Куманова (23-24.10.) и 26.10. је ушла у Скопље. III армија је
ослободила Призрен (30.10) и Ђаковицу (4.11). Ибарска војска је ушла у Нови
Пазар (25.10) где се спојила са црногорском војском. Бугари су опседали Једрене и
напредовали према Чаталџи и Цариграду, док су Грци опсели Јањину и кренули ка
Битољу и Солуну који су заузели 8.11.1912. Црногорци су опседали Скадар. Српска
војска се борила око Битоља од 13-18.11. и након тога се спојила са грчком војском
код Флорине. Турска је за мање од месец дана била потпуно поражена и 4.11.1912.
је затражила посредовање европских сила.
Један од циљева српске владе био је излазак на Јадранско море. Након
десетодневног марша преко албанских планина, српске трупе су 18.11. избиле на
Јадран северно од Љеша. У Европи је преовладао став да је досадашње стање
неприхватљиво, али је Аустроугарска истакла захтев да се српска војска повуче с
Јадрана и да се образује нова аутономна Албанија. Албанија је требало да буде
компензација Аустрији за изгубљено Косово и Санџак преко које би опет вршила
притисак на балканске државе. Аустријско-српски спор је прерастао у аустријско-
руски јер је Аустрија настојала да умањи добитке Србије у рату, док је Русија
настојала да их увећа. Српска влада је одбијала да повуче војску с мора, а
Аустроугарска је на то одговорила груписањем снага према Србији; ипак, и Русија
је кренула да групише снаге према Аустроугарској, тако да је све претило да
прерасте у европски сукоб. Албански побуњеници образовали су владу, а стварање
нове државе поздравиле су Аустроугарска и Италија. Српска војска је ушла у Драч
(29.11), па је рат могао букнути сваког тренутка. Велике силе су сазвале
конференцију у Лондону на иницијативу Поенкареа, а Аустрија је условила своје
учешће српским повлачењем из Албаније. Руски шеф дипломатије Сазонов је
попустио, па је конференција донела одлуку о признању Албаније 17.12.1912.
Примирје између Турске и балканских савезница потписано је 3.12.1912.
Преговори о миру започели су у Лондону 16.12., али их је прекинуо аустријско-
српски спор око Албаније и промена режима у Турској. Рат је настављен због
питања Скадра 1913. Црногорска војска је држала Скадар под опсадом, а у помоћ
јој је притекла и једна српска дивизија фебруара 1913. Аустрија је припретила да ће
напустити конференцију у Лондону уколико опсада Скадра не буде обустављена.
Конференција је одлучила да Скадар припадне Албанији (23.3) и наредила српској
и црногорској војсци да се повуку. Аустроугарска је према Црној Гори применила
мере као и према Србији, а Србија је оставила Црној Гори да одлучи шта ће даље.
Црногорска војска је продрла у Скадар 24.4.1913. Аустроугарска је припретила
посебним мерама према Црној Гори, па је краљ Никола био принуђен да преда
Скадар 4.5. флоти великих сила да би избегао аустријски напад.
 Грци су претходно заузели Јанину (4.3), а Бугари су уз српску помоћ продрли у
Једрене 24.3. и кренули ка Чаталџију и Цариграду. Турска је била принуђена на
мир који је потписан у Лондону 30.5.1913. Граница европске Турске је повучена на
линију Енос-Мидија, Крит је уједињен са Грчком, а судбина Албаније и егејских
острва је остављена великим силама.

33. Други балкански рат

Балкански рат и Лондонски мировни уговор нису решили спорна питања међу
савезницима на Балкану. Од два ратна циља српске владе, продора у Вардарску
Македонију и излаза на море остварен је само један. Међутим, граница је ишла
тако да је Србију потпуно одвојила од Грчке, тако да је сада Србија била у стрепњи
од евентуалног аустријско-бугарског споразума. Опијена ратном славом, српска
влада није ни помишљала да Бугарима преда уговором одређене територије. Исто
расположење владало је и у Бугарској и Грчкој.
Српска влада је предложила Бугарској ревизију споразума. У образложењу је
наведено да је одлукама великих сила Србији онемогућен излазак на Јадран;
стварањем албанске државе Србија је остала без знатног дела планираних
територија, док је Бугарска у Тракији добила више него што је планирано; бугарска
војска није извршила своје обавезе на македонском бојишту, док јој је Србија
послала помоћ под Једрене иако на то није била обавезна. Србија је заправо желела
да задржи позиције у Македонији пошто је већ била потиснута из Албаније.
Бугарска је истакла максималистичке захтеве који су обухватали Македонију,
Тракију, па чак и Албанију, док је са Грчком ушла у спор око Солуна и југоисточне
Македоније. Убрзо је Бугарска дошла у сукоб са свим суседима: Србијом, Грчком и
Румунијом, а била је потпомагана од стране аустријске дипломатије која је хтела да
растури Балкански савез.
Три балканске државе: Србија, Грчка и Румунија су се почеле удруживати
против четврте: Бугарске. Српска влада је понудила савез Румунији, али он није
прихваћен јер је Румунија била аустроугарски савезник, али је румунска влада
изјавила да ће узети учешћа у евентуалном рату. Грчка и Бугарска су се у два
наврата сукобиле: код Нигрите (10.5.) и Кавале. Дошло је до приближавања Србије
и Грчке, па је српско-грчка војна конвенција закључена 14.5.1913, а уговор о
савезништву 1.6.1913. Договор је био да се сачува територијално проширење и да
се не дозволи убацивање треће земље између српске и грчке границе, а Грчка је
обећала и олакшице у транспорту преко солунске луке.
Русија је забринуто пратила погоршање односа међу савезницима. Шеф руске
дипломатије Сазонов је позвао српску и бугарску страну да прихвате арбитражу
руског цара, али то није одговарало ниједној страни. Ратне струје преовладале су и
у Србији и у Бугарској, а умереног Гешова је у Бугарској заменио Данев. У току
преговора о руском посредовању, бугарска страна је изгубила живце. У ноћи
29/30.6.1913. бугарске трупе су извршиле препад на српску војску код Брегалнице.
Србији је у помоћ притекла Црна Гора, а против Бугарске су у рат ушле Румунија и
Турска, која је заузела Једрене и део Тракије. Бугарска је нападнута са свих страна
затражила примирје 20.7.1913. Уз руско посредништво дошло је до преговора о
миру који су вођени у Букурешту. Србија је добила оно што је освојила 1912, Грчка
је добила Кавалу и територију доушћа Месте, а Румунија део Добруџе. Мир је
потписан 10.8.1913. у Букурешту.

37. Млада Босна

Млада Босна није била ни организација ни покрет, већ стање духа омладине
жељне побуне. Омладина се почела организовати још пре 1905, а сама година
формирања Младе Босне није позната, па се узима 1908. или 1910. У покрету су
били ђаци претежно сеоског порекла. Себе су називали «младим покретом за
обнову». Главни младобосански лист била је сарајевска «Српска омладина». Њена
делатност се састојала у стварању јаке српске националне свести, која би
обухватила припаднике српског народа све три вере.
Младобосанци су били под јаким утицајем европске културе, нарочито руске.
Утицај руских револуционарних мисли је преовлађујући. Веселин Гаћиновић био је
главни идеолог и вођа Младе Босне. У Босни је планирао да створи «Нови
социјални покрет» с обзиром да је био дубоко надахнут социјалистичком идејом.
Осим њега, и Недељко Чабриновић и Гаврило Принцип били су социјалисти. Осим
руског, постојао је и утицај покрета Млада Италија Ђузепеа Мацинија, што се види
из самог имена покрета, као и гесла «тражити себе у себи» које је подразумевало
оружани устанак и просвету као средства за остварење циља. Велики утицај
извршио је и европски социјализам, нарочито након боравка Гаћиновића у
Швајцарској 1911, као и Данила Илића, идејно најпоткованијег социјалисте.
Подлога целој њиховој идеји је српски иредентизам (тежња етничке мањине да се
територија на којој живи прикључи држави у којој њен народ има већину) на ком
би се градила југословенска заједница. Младобосанцима је замерано да су исувише
просрпски оријентисани.
Овај покрет је од других разликовала мрежа тајних ђачких удружења у свим
местима са већим бројем школараца. Они су против поретка протествовали на
разне начине: нису скидали капе пред државним великодостојницима,
префарбавали су немачке натписе на трговинама, дизали штрајкове у школама. Сва
та удружења била су упућена на «Народно уједињење» из Београда. Током
анексионе кризе је најдубљи траг оставила «Народна одбрана» која је основана у
Београду, а имала је свој Средишњи одбор и повереништва. Прикупљала је
добровољце и слала их на Дрину, а након завршетка кризе прерасла је у културну
организацију. Током 1911. основана је тајна официрска организација «Уједињење
или смрт», чији су чланови деловали кроз «Народну одбрану». Гаћиновић је био
повереник за БиХ организације «Уједињење или смрт», а полазници из Босне су
одлазили на војну обуку код официра ове организације. Формиране су тајне тројке.
Врло брзо су се проширили повереници и упоришта «Уједињења или смрти» по
целој БиХ, а најјаче је било оно у Босанској крајини у Бањалуци, као и у
Херцеговини и Подрињу. Гаћиновић је заједно са Илићем и Мехмедбашићем
планирао 1913/14. атентат на Поћорека или неку другу важну личност. Одлична
прилика за Младу Босну био је најављена посета престолонаследника, надвојводе
Франца Фердинанда Сарајеву на Видовдан 1914. Припадници Младе Босне
организовали су и успешно извршили овај атентат. Први атентатор међу
младобосанцима био је Богдан Жерајић који је још 1910. убио босанског земаљског
поглавара Милана Варешанина.
Основни циљ Младе Босне било је уништење Аустроугарске коју су сматрали
главним непријатељем Јужних Словена и главном сметњом стварању југословенске
државе.

38. Сарајевски атентат и објава рата Србији

Током целе 1914. до избијања рата, Аустроугарска је вршила економску

мобилизацију. Рат са Србијом је планиран и у таквим околностима је заказана
посета престолонаследника Франца Фердинанда Сарајеву за Видовдан 1914. Франц
Фердинанд је био на челу ратне странке на бечком двору и предлагао је да
Аустрија са стране гледа како се балканске земље међусобно кољу. Посета
Сарајеву деловала је непромишљено, с обзиром на непријатељско расположење
српског народа. Саветовано му је да чак одложи посету. Међутим, надвојвода
Франц Фердинанд је са супругом Софијом посетио Сарајево 28.6.1914. Група
припадника Младе Босне организовала је атентат на њега. Прво је на њега бомбу
бацио Недељко Чубриновић, али је овај покушај остао неуспешан. Сат времена
касније, хицима из револвера Франца и његову супругу Софију усмртио је Гаврило
Принцип. И Принцип и Чубриновић су одмах били ухваћени.
Истрага је открила да је било 6 атентатора, па су осим ове двојице ухапшени
Трифко Грабеж, Васа Чубриловић и Цветко Поповић, док је шести атентатор,
Мухамед Мехмедбашић успео да пребегне у Црну Гору. Касније је ухапшен шири
круг организатора атентата, па је оптужница подигнута против 25 особа. Истрага је
утврдила да су тројица атентатора: Принцип, Чубриновић и Грабеж претходно
боравили у Београду, где су се повезали са избеглицом из Босне Миланом
Цигановићем, а преко њега и са четничким војводом и мајором српске војске
Војиславом Танкосићем. Од ове двојице су добили потребно оружје и преко тајних
веза и подршке неких пограничних официра успели су да пређу у Босну. Сва
тројица атентатора су тврдили да српске власти не стоје иза њих и да су се они
скривали од власти да их не би осујетиле у намери. Ниједан траг није водио ка
званичном Београду, већ само према «Народној одбрани», организацији којом
влада није управљала, али јој није нешто ни сметала у раду. Једина истакнута
личност званичног Београда умешана у атентат био је потпуковник Драгутин
Димитријевић Апис, шеф војнообавештајне службе, чији су људи били Цигановић
и Танкосић. У то време је у Србији на неки начин владало двовлашће између владе
и војних кругова окупљених око «Црне руке», тако да је било сасвим могуће да
Апис зна за припрему атентата, а влада не. Међутим, Апис није био организатор,
већ је атентат само помогао давањем оружја, док су завереници самостално дошли
на идеју и припремили атентат.
Српска влада је на вест о атентату одмах реаговала још истог дана пославши
телеграм у Беч којим изражава најдубље жаљење због смрти престолонаследника,
као и осуду таквог чина. Биле су прекинуте видовданске свечаности, а на српском
двору је проглашена жалост. Српска влада је изјавила да ће истражити умешаност
сваког држављанина Србије за кога истрага у Сарајеву утврди да има везе с
атентатом. И званична Црна Гора је одмах изразила жаљење због овог гнусног
терористичког чина, а на двору је проглашена петнаестодневна жалост.
Расположење у народу било је другачије јер се народ радовао смрти надвојводе
сматрајући да је Аустроугарску морала да стигне казна. Међутим, ни народ у самој
Аустроугарској није другачије реаговао јер је и он ослобођен терета политике
Франца Фердинанда.
Званични Беч је одмах затражио подршку Берлина, иако истрага није ни
отпочела, а Немачка је свесрдно подржавала Аустроугарску у идеји да нападне
Србију говорећи да је сад прави час за рат. У Бечу су избиле антисрпске
демонстрације, али оне нису биле ни изблиза опасне колико су то биле оне у
Загребу и Сарајеву где је скоро дошло до погрома Срба од стране крајње деснице и
клерикалаца. Јавност у Аустроугарској и Немачкој ширила је антисрпско
расположење које је прелазило у хистерију. Дубље узроке овакве аустроугарске
политике према Србији можемо тражити и у антагонизму између аустријске и
мађарске аристократије које су се, иако међусобно завађене, морале окренути једна
другој јер су се широм Монархије почела будити национална осећања малих
народа, па је и Аустрији и Угарској претио распад. Осим тога, Аустроугарска је
била окружена трима силама: Русијом, Немачком и Италијом, па је морала да
покаже ауторитет на једином простору који јој је био могућ, а то је Балкан, где се
формирао низ још увек неразвијених држава.
Аустроугарска је план о уништењу Србије формирала још 1908. Он је
предвиђао два корака: анексију БиХ и уништење Србије. Први је остварен одмах,
али је други наишао на тешкоће јер се Србија након балканских ратова додатно
проширила, политички ојачала, створила савез са Румунијом и Грчком. Највећи
проблем за АУ био је тај што је Србија постала својеврсни Пијемонт не само за
Србе у Хабзбуршкој монархији, већ и за остале јужнословенске народе и њихову
идеју југословенства, па је претила да нашкоди и самој Аустроугарској. Што се
Немачке тиче, њој је Србија била само успутна станица у стварању осовине
Берлин-Багдад која би Немачкој донела хегемонију у Европи и свету. Немачка је
већ била спремна да зарати са Француском и Русијом, па и Великом Британијом,
које су створиле Антанту као противтежу Немачкој. За тај подухват требала јој је и
Аустроугарска, а повод за рат је требало да се тиче баш ње, тако да је атентат на
Франца Фердинанда и Немачкој послужио као одличан повод за рат. У Бечу и
Берлину постојале су две варијанте сукоба: рат АУ са Србијом (локализовани рат)
који је одговарао Бечу, и општи европски и светски рат Централних сила против
Антанте, што је одговарало Берлину. Аустроугарска пропаганда је покушавала и да
одвоји Црну Гору од Србије, а против Србије је повела и специјални рат
оптужујући је на европским дворовима по разним основама.
Јули 1914. је протекао релативно мирно јер су и аустроугарска и немачка влада
настојале да заварају остале силе како се ништа не дешава. То време АУ је
искористила за проверу и припрему својих снага, а када се установило да још нису
спремне, дат им је додатни рок за припрему који је искоришћен да се склопи
ултиматум Србији. Ултиматум је састављао барон Александар фон Мусулин.
Пошто кривице Србије није било, требало је оптужити за «великосрпску
пропаганду» и подривање Хабзбуршке монархије. Власти у Берлину су пожуривале
Беч да што пре отпочне рат у жељи да изненаде Русију и Француску. Српска влада
се спремала за сваки могућ сценарио. Посланицима у иностранству је дата
препорука на које начине да бране став и положај Србије пред страним силама. У
Србији се очекивао документ који ће Србију довести пред свршен чин и
неизбежност рата.
Дошло је и време за предају ултиматума. Аустријски посланик у Београду, фон
Гизл, донео је 23.7.1914. ултиматум и предао га министру финансија Лазару Пачуу,
тражећи одговор у року од 48 сати. Ултиматум је био у 10 тачака, у којима је
тражено да се забрани деловање против АУ у Србији, да се смене и отпусте сви они
који су одговорни за припрему атентата, да се распусти «Народна одбрана», али је
најважније тачке биле пета, и шеста, у којој се тражило да у истрази учествују
аустроугарски органи, што је за сваку суверену земљу неприхватљиво јер се тиме
задире у њену и самосталност њених органа. Аустроугарска је овим актом хтела да
потпуно понизи Србију и задре у њену независност. Српској влади је одмах било
јасно да је рат неминован, али је у посланствима великих сила покушала да нађе
савет и замоли их да утичу на АУ да промени став. Оне су то и учиниле саветујући
Србију да буде попустљива колико је год то могуће, надајући се притом да ће
омекшати став Аустроугарске. Српски одговор је Пашић предао фон Гизлу тачно
након 48 сати, 25. јула. Србија је пристала на све тачке осим на тачку шест, где је
нудила арбитражу Међународног суда у Хагу. Овај одговор није задовољио
аустријског посланика који је објавио прекид дипломатских односа, тако да је рат
био неминован. Српска влада је наредила евакуацију Београда 25.7., а сама је
пренела седиште у Ниш. Објава рата од стране Аустроугарске дошла је
неуобичајеним путем, обичним телеграмом 28.7.1914. око поднева. Цар Фрањо
Јосиф и регент Александар објавили су своје ратне прогласе 29.7.1914.
Велике силе су кренуле са објавама рата 3 дана након тога. Немачка је Русији
објавила рат 1.8., Француској 3.8., а Белгији 5.8. Аустроугарска је објавила рат
Русији 6.8., а Француска и Енглеска њој 13.8. Јапан се придружио Антанти 23.8., а
Аустроугарска је објавила рат Белгији 27.8. Турска је склопила тајни савез са
Централним силама и крајем октобра напала Русију, а на то су јој одговориле
Русија, Француска и Енглеска објавом рата 1.11.1914. На овај начин рат је
прерастао у светски и требало је да реши многа спорна територијална питања
широм света.

39. Церска и Колубарска битка

Одмах по објави рата кренули су крупни догађаји. Иако није завршила потпуну
концентрацију снага, Аустроугарска је напала Србију 12.8.1914. на Дрини.
Аустроугарска 5. и 6. армија налазиле су се у Босни, док се 2. армија налазила у
Срему и Банату и требало је да буде коришћена на руском фронту, али и као варка
српској војсци која је главни аустроугарски продор очекивала са севера долином
Мораве. Српска војска је била распоређена на следећи начин:
• I армија – под командом генерала Петра Бојовића; положаји око Гроцке,
Смедеревске Паланке, Раче и Тополе
• II армија – под командом генерала Степе Степановића; у реону
Аранђеловца, Лазаревца и Обреновца
 • III армија – под командом генерала Павла Јуришића; штитила је границу на
Дрини у пределу од Љубовије до ушћа Колубаре
• Ужичка војска – под командом генерала Милоша Божиновића; у околини
Ужица контролисала правац из Вишеграда ка долини Западне Мораве
• Трупе одбране Београда
Аустроугарски напад из правца северозапада преко Дрине је изненадио српску
Врховну команду. Војском је командовао регент Александар, а начелник штаба био
је Радомир Путник. Степа Степановић је начинио план дејства 2. армије којој је
требало да помогну делови 1. и 3. армије.
У акцију је прва ступила аустроугарска 5. армија и одбацила српску 3. армију. 2.
армија Степе Степановића похитала је у том правцу, па је у ноћи 15/16.8.1914.
дошло до борби код села Текериша . Битка је на планини Цер трајала од 16-20.8. и
завршила се потпуним поразом аустроугарске 5. армије. Аустроугарска 2. армија
прешла је из Срема и запосела Шабац, али су га српске трупе ослободиле 24.8.1914.
На овај начин се поразом завршио први аустроугарски напад на Србију, а Церска
битка је означила и прву српску и савезничку победу у I светском рату. Због сјајног
командовања војском, генерал Степа Степановић произведен је у чин војводе.
Овим су отпочеле дуге и тешке борбе, напади и повлачења, који су дуго имали исти
резултат – успешну одбрану својих територија од стране српске и црногорске
војске.
Oпшти напад аустроугарске Балканске војске почео је 6.11. Аустроугарска
војска је попунила редове и појачала артиљерију. Српска војска је била
распоређена дуж Дрине на следећи начин: 2. армија у Мачви, 1. армија у Јадру, 3.
армија јужније од Крупња, а Ужичка војска и даље око Ужица. АУ 5. армија напала
је Мачву, а 6. армија је надирала из правца Сребренице. АУ војска је одлучније
ушла у овај напад и поколебала српске трупе које су биле принуђене на повлачење.
Српска војска је имала недостатак муниције, а колико је ситуација била тешка
говори чињеница да је Путник чак предлагао сепаратни мир, на шта је Пашић
одговорио претњом да ће оборити владу. Договорено је да се иде до краја.
Непријатељ је заузео Ваљево, Лајковац, Обреновац. Пашић је вапио код страних
сила за помоћ у муницији и људству, па је Француска наложила Грчкој да уступи
20.000 граната Србији. Због одступања 1. армије и Ужичке војске, и остале две
армије и Одбрана Београда морали су да се повуку, па је Београд остао небрањен.
Аустроугарска војска заузела је без борбе Београд 3.12.1914. а влада је већ
припремала окупациону управу за Србију и за генералног гувернера именовала је
генерала Стјепана Саркотића. Међутим, истог тог дана је 1. армија под вођством
генерала Живојина Мишића прешла у контранапад у околини Горњег Милановца.
Мишић је претходно скратио линију фронта и одморио војску, а стигла му је и
муниција из Грчке. По наредби војводе Путника, и армије Степе Степановића и
Павла Јуришића кренуле су у напад. Тиме је отпочела друга фаза Колубарске
битке. Аустроугарски фронт се сада поколебао и распао, а снажно гоњене, АУ
трупе су бежале свим могућим правцима ка Срему и Банату, док је мали број
побегао у Босну. За ову сјајну победу Живојин Мишић је унапређен у војводу, а
начин вођења Колубарске битке ушао је у војне уџбенике.
42. Повлачење српске војске кроз Албанију

У септембру 1915. у Срему и североисточној Босни скупљала се АУ 3.армија, у

јужном Банату немачка 11.армија, у западној Бугарској бугарска 1.армија, а нешто
јужније од ње 2.армија. Свим овим трупама од око 800.000 људи командовао је
немачки генерал-фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Требало је концентрично
напасти Србију са свих страна. Удружене армије започеле су офанзиву 6.10.1915.
Српска војска је непријатељу могла да супротстави око 300.000 војника, а била је
распоређена на следећи начин: на западу према Босни 1. армија под командом
војводе Живојина Мишића; на северу према главном правцу удара 3. армија под
командом генерала Павла Јуришића Штурма; на истоку према Бугарској 2. армија
војводе Степе Степановића; трупе Одбране Београда водио је генерал Михаило
Живковић.
Прва тачка непријатељског удара била је област Београда. Осим војске која је
евидентно била недовољна, град су бранили и цивили. Посебно се храброшћу
истакао мајор Драгутин Гавриловић, као и тада анонимни потпоручник Коста
Војновић. На свим фронтовима је српска војска пружила најжилавији отпор, па је
непријатељски продор био минималан. Снаге Централних сила морале су да довуку
нове снаге. Српска војска се повлачила постепено, али је слабила снага одбране. На
македонском фронту је ситуација постала критична јер Брегалничка дивизија није
успела да заустави далеко бројнију бугарску 2.армију, која је 19.10. избила на
Вардар, 22.10. заузела Скопље, а 26.10. уз помоћ албанских побуњеника и
Качаничку клисуру, чиме је потпуно пресекла везу Србије са Солуном и Егејским
морем.
Ситуација се погоршавала, а војску је пратио велики број избеглица
отежавајући јој кретање. Због прекинутих комуникација, било је отежано
допремање хране и муниције. Иако је ситуација деловала критично, а влада вапила
за помоћ код савезника, на седници владе у Крушевцу (29.10.) је одлучено да се
истраје до краја. У новембру је код Скопља покушан продор ка савезницима који
су се налазили у Солуну, али без успеха. Маса војске и избеглица сливала се на
Косово. Влада и Врховна команда су одлучиле да се изврши повлачење ка
албанској обали, а од савезника затражиле да тамо обезбеди храну и опрему. На
тим седницама (29.11.-1.12.1915), војвода Мишић је предлагао да се крене у
контранапад, па ако се не успе да се затражи мир.
Повлачење српске војске и избеглица кроз црногорске и албанске гудуре
познато је као «Голгота Србије». Влада је у Скадар стигла 28.11., а Врховна
команда 6.12.1915. Главнина војске је заједно са народом након што се прикупила
кренула првих дана децембра у повлачење. Коришћена су 3 правца:
• Пећ-Андријевица-Подгорица-Скадар
• Призрен-Љум Кула-Флети-Скадар-Љеш
• Призрен-Љум Кула-Пишкопеја-Дебар-Елбасан
Дуж пута је остало хиљаде мртвих од глади, хладноће, болести, а и напада
непријатељских албанских чета. Једину заштиту у Албанији пружале су снаге
одане Есад-паши, савезнику Србије. Рачуна се да је око 70.000 војника изгубило
живот при повлачењу преко Албаније.
Међутим, по доласку на јадранску обалу Србе није чекало ни коначиште ни
довољна количина хране. Италијани, којима је био поверен транспорт намирница,
веома траљаво су обављали свој посао, Српска влада је захтевала од савезника да
учине нешто, па су Французи преузели одговорност на себе. Припреме за
евакуацију српске војске почеле су 29.12.1915, а 8.1.1916. Британци и Французи су
одлучили да Србе пребаце на Крф. Ситуација је била све тежа, а српска влада је све
чешће молила савезнике за помоћ и оптуживала за лошу организацију. Захтеве
српске владе подржали су енергично руски цар и влада, као и француски премијер
Бријан и начелник Врховне команде Жофроа. Транпорт српске војске на Крф почео
је 15.1.1916, али је пребачена тек десетина војске до 23.1. када су Аустроугари
заузели Скадар. Српска војска и избеглице су се морали повлачити ка Драчу и
Валони. Французи и Британци су почели довозити све веће бродове тако да је до
15.2. број евакуисаних дошао до 120.000. Српска влада је још 14.1. пребачена у
Бриндизи, а регент и Врховна команда су 6.2. евакуисани на Крф. Највећи део
војске је евакуисан до 19.2., мада се са транспортом Коњичке дивизије отегло до
априла.

40. Солунски фронт

После повлачења савезничких снага са Галипоља, две француске и једна

британска дивизија су се искрцале у Солуну октобра 1915. са циљем да ту створе
савезничко упориште.
На Крфу је српска војска реорганизована, али је задржано старо устројство и
подела на 3 армије. Наоружање и опрема су били француски, а и јединице су
наоружане по француским прописима. Српска Врховна команда захтевала је да
српска војска наступа као засебна целина, са одређеном територијом, као и под
српском, а не савезничком командом. Французи су захтевали супротно, али је
српска идеја ипак прихваћена након дугих преговора. Српска војска је пребачена са
Крфа на полуострво Халкидики у периоду март-мај 1916. и бројала је око 150.000
људи када је до јула попунила своје редове. У јуну и јулу српска војска се вратила
на ратиште, заузевши положаје од Кожуфа до Лерина, у средишњем делу
савезничког фронта. Осим Срба, Француза и Британаца, савезничке снаге чинили
су и руски, италијански, црногорски и албански одреди.
Пошто су током лета успешно завршени преговори око уласка Румуније у блок
Антанте, савезничке снаге на Солунском фронту добиле су задатак да крајем
августа 1916. крену у офанзиву. План је био да се крене 20.8., али су савезнике
предухитрили непријатељи са жељом да их изненаде и обесхрабре Румунију да им
се придружи, па су напали савезничке положаје 17.8.1916. Главни бугарски удар
натерао је српску 3.армију на повлачење, што је изазвало проблеме, па је са Крфа
позван војвода Мишић који преузима команду над 1.армијом, док пуковник Милош
Васић замењује Павла Јуришића Штурма на челу 3.армије. Савезнички
контранапад кренуо је 14.9. Главни удар предузеле су српске трупе; српска
1.армија је разбила Бугаре у тродневној бици код Горничева, а борбе су вођене
наредна 2 месеца. Дринска дивизија се борила око врхова Кајмакчалана и тек је
30.9. успела да овлада њима, чиме је ступила на тле своје земље. Нова значајна
битка водила се у рејону Црне Реке, где је српска 1.армија успела да изврши продор
од 40 км, чиме је савезницима омогућила да уђу у Битољ без борбе 19.10.1916.
Бугари и Немци су успели да стабилизују фронт северно од Битоља, па се ту
рововски рат водио наредне 2 године.
Током 1918. се ситуација погоршала за Централне силе. Савезници су
припремали одлучујући удар на Солунском фронту. Српска војска се на челу са
војводом Мишићем као начелником штаба, генералом Петром Бојовићем као
командантом 1. и војводом Степом Степановићем као командантом 2.армије
спремала да крене у одсудну борбу. 14.септембра 1918. кренула је савезничка
офанзива артиљеријским нападом, а српска 2.армија је 15.9. кренула у јуриш.
Савезнички командант, француски генерал Франше Д'Епере, концентрисао је на
узаном фронту 3 пута више пешадије и 4 пута више артиљерије од непријатеља,
чиме је успео да пробије и трајно дестабилизује непријатељску одбрану. Српска 1.
и 2.армија заједно са југословенском војском чиниле су ударну песницу пробоја. За
само 46 дана је ослобођен Београд, а за 60 се дошло до Суботице. Ситуацију
непријатељу је на територији Србије отежавао четнички покрет који се ширио и
свуда нападао непријатеља.

43. Ослобођење Србије

Важност Солунског фронта за крај рата био је од огромног значаја. Српска

војска на овом фронту на местима где је нападала је за само 4 дана пробила
непријатељску одбрану. Срби су од 15-29.9. ослободили Штип, Прилеп и Скопље, а
онда избили на бугарску границу код Царевог села, што је нагнало бугарску владу
да пошаље палрламентарце у Солун ради склапања примирја. Бугарска је
капитулирала 30.9.1918. чиме је њена војска од 700.000 људи избачена из строја
Централних сила.
Правац српске 1.армије ишао је долином Мораве, док је 2.армија ишла према
Косову и долином Ибра према Босни. Савезничке трупе су надирале долином
Тимока до Дунава, тако да је српска војска уз савезничку помоћ брзо ослободила
земљу. Срби су скршили немачки отпор и 1.11.1918. ослободили Београд. На позив
Југословенског одбора и Народног вијећа, српска војска је кренула у ослобађање
осталих југословенских простора.