Хрватска страна

1. Прва тачка

Краљевина СХС настала је 1. децембра 1918. године као остварење дуго заступљене
југословенске идеје, која се односи на заједништво Јужних Словена у оквиру једне
државе. На тај начин они би здружени могли да одбране територије од утицаја и
претензија осталих земаља, попут Турске и Аустоугарске у чијем су се саставу државе
југословенских народа налазиле вековима раније. Хртави се при уласку у нову државу
воде управо идејом југословенства, при чему су сматрали да ће бити равноправни са
својом југословенском браћом, такође на приступање новој држави утицала је и сама
Италија којој су Лондонским уговором из априла 1915. биле обећане хрватске територије
и острва на Јадрану. Србија је у југословенском уједињењу видела остварење српског
уједињењења, али у тој мери да га је посматрала као проширење српске државе на рачун
Аустроугарских територија. О томе сведочи и српска жеља да се великосрпски
хегемонизам одржи тиме што би новонастала држава била уређена на исти начин као и
Краљевина Србија. Идеју српске хегемоније можемо уочити око оснивања нове државе,
али и касније у току постојања саме државе Срба, Хрвата и Словенаца. У току Првог
светског рата, Срби се противе томе да српски одред у који су добровољно пристигли
Хрвати и Словенци буде дефинисан као одред Срба, Хрвата и Словенца. Касније током
постојања државе јављају се национални и верски проблеми. У Краљевину су биле
засупљене три различите вере: православље, римокатоличанство и ислам, али се српска
православна вера сматрала стубом државе, што доказује да су Срби створену државу
доживљавали као проширену Србију. У највећој мери су Срби били ти који су се налазили
на челу државе и који учествују у доношењу законодавста. Спровођена истраживања
доказала су да је чак 90% Срба заступљено у политичким институцијама. У држави су били
заступљени и економски проблеми. Тако се на пример на рачун целе државе у Београду
градиле велелепне јавне зграде и палате за црквене великодостојник, док су Католици
морали сами подизати станове за своје свештенике.

Видовандки устав
Пре почетка рада Уставотворне скупштине било је потребно да се положи заклетва
монарху, што је директно утицало на легитимност будућег Устава. Представници Хрватске
републиканске сељачке странке, који су се залагали за републиканско и федералистичко
уређење, нису то могли да дозволе себи, при чему су се определили на бојкот рада
Уставотворне скупшине и тако иступили из ње. Ипак, и поред њиховог протеста као и
протеста других несрпских странака, радикали и демократе који су се залагали за
монархистичко, централистичко уређење на челу са династијом Карађорђевић, а који
заједно нису могле да остваре већину, су наставиле са радом, поткупиле поједине странке
СЉС, ЈМО и тако осигурале ту већину (50% + 1 глас). Видовдански устав тако је донет 28.
јуна 1921. године. Устав није био донет у складу са прописаним правилима, јер је требао
бити донет на принципу 2/3, што се и наводи у основи стварања саме државе, односно у
Крфској декларацији. Битна одредба устава се тицала и административне поделе
територије. Њиме је држава била подељена на 33 области које су биле организоване без
поштовања историјских, територијалних, националних повезаности и позадина тих
предела, с циљем њиховог разбијања тако да се у више њих већински налазио српски
народ. Законом о заштити државе који је донет 1921. године након атентата на министра
унутрашњих послова Милорада Драшковића, забрањује се деловаље Комунистичке
партије, након тога закон је почео да се примењује и против осталих противника поретка.
Тако је Стјепан Радић, вођа ХРСС, осуђен на 2 месеца затвора након што је 1924. отпутовао
у Москву, јер је покушавао да упозна околне државе са хрватским проблемом, да
интернационализује то питање и потражи помоћ за њено решење пошто сама држава
није желела да се позабави њиме или изгради неки вид компромиса. Затварањем,
сталном репресијом коју је спроводила влада Николе Пашића над ХРСС-ом, која је у
међувремену постала водећа хрватска странка, Стјепан Радић прихвата Видовдански
устав и из имена странке избацује да је републиканска, па њен нови назив гласи Хрватска
сељачка странка. Оваквим договором њој је дозвољено да се прикључи политичком раду.
Сарадња није била дугог века, јер је Никола Пашић преминуо само годину дана након
склапања сарадње.

2. Друга тачка- Убиство у скупштини и шестојануарска диктатура

 Убиство у скупштини

Прва деценија постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца завршила се

крвопролићем: у Народној скупштини је 20. јуна 1928. године радикални посланик,
припадник скупштинске већине, Пуниша Рачић, пиштољем убио два заступника Хрватске
сељачке странке (др Ђуро Басаричек и Павле Радић), двојицу ранио (др Иван Пернар и
Јосип Гранђа), и смртно ранио вођу ХСС-а (Стјепан Радић). Од петорице погођених -
четворица су били чланови најужег руководства ХСС-а (до 1925. године - Хрватске
републиканске сељачке странке). Догађај је имао и непосредне и дугорочне последице.
Прве су брзо постале видљиве: слом псеудопарламентаризма и монархистичка диктатура
краља Александра (6. јануара 1929). Друге су се могле наслутити из одјеке која је злочин
имала нарочито у иностраној штампи. Судећи по начину на који је извршен злочин, а који
је морао да понизити читав хрватски народ, наслућивало се ново заоштравање односа у
Краљевини.

Припреме за убиство Стјепана Радића и његових сарадника

Припреме за убиство Стјепана Радића и његових сарадника у Народној скупштини 20. јуна
1928. године, дало је основе за закључак, да је атентат био наручен и организован, мирно
и хладнокрвно изведен, са сигурношћу његових извршилаца. Што се тиче налогодаваца,
нити су водиле ка самом краљу Александру. Идеја убиства најпре је заговарана у
београдској штампи. Лист Политика имао је чланак, који се завршавао изјавом да ће се
наћи грађанин, који ће се обрачунати са Радићем, уколико се државна власт не обрачуна
са њим. Орган председника владе Велимира Вукићевића Јединство, донео је 14. јуна
чланак потписан од стране самог уредника, где се доказује и тврди, да је апсолутни
државни интерес да се Стјепан Радић убије. Наслов тог чланка, који се простирао преко
целе стране гласио је: „Са свињама се може само њиховим језиком разговарати“.
Потписани аутор је објавио „да ће падати главе издајника и неваљалаца, ако буде нужно,
али ће се ред у земљи и ауторитет парламента одржавати“. У наставку чланка цитирао је
једно своје писмо (1922) тадашњем пуковнику Павлу Јузбашићу: „Онда Вам је прва
дужност да Светозара Прибићевића у Београду и Стјепана Радића у Загребу, убијете“.
Припреме за убиство текле су у набавци прецизног револвера, затим противљењу др
Милана Стојадиновића, да Стјепан Радић буде тај који ће отићи на конференцију
Интерпарламентарне уније у Паризу од 18. до 26. јуна 1928. и бројним предсетавањима
скупштинских седница противно скупштинској процедури. Атмосфера уочи крвопролића
била је таква да су пријатељи и сарадници Радића саветовали да тога дана не иде на
скупштинску седницу. На дан злочина радикалски заступник Томо Попивић свој говор
завршио је изјавом:”Јамчим својом главом, да Стјепан Радић данас мора бити убијен”.
Председник парламента Вукићевић на то ништа није одговорио. На то Вукићевић позива
Пунишу Рачића, да са говорнице изнесе своју личну примедбу. То је нарочито било
противно правилима скупштине, јер се на личну примедбу говори из клупе, а не са
говорнице. Говорница деснице била је насупрот првој клупи, у којој је седео Стјепан
Радић. Како је говорница била мало повишена, то је био згодан положај за напад.
Поставља се питање како је Рачић уопште у том тренутку код себе имао пиштољ, јер је
поседовање оружја у Парламетну противно скупштинским правилима. Сам Рачић
неколико дана пре злочина био је у двосатној посети код краља. Осим тога, Пуниша Рачић
се отворено хвалио познанством министра двора Драгомира Јанковића. Рачић је 19. јуна
био у Скопљи и тамо му је јављено да се његојој жени и деци догодила аутомобилска
несрећа и како желе да их посети, али је он на то одговорио:”Не могу никако, јер морам
сутра да извршим врло важан посао у државном интересу.”

После атентата
Пуниша Рачић се понашао сигурно, не схватајући да је у организацији злочина он само
инструмент. Београдски лист „Реч“ (23. јуна 1928) описао је његов први сусрет са
новинарима након што је ступио у затвор: „Фијакер је стао ... Пуниша је изашао и нико
није рекао да види убицу. У потпуно новом оделу светло-лила боје, са новим сламним
шеширом и браон ципелама, изашао је Пуниша Рачић глатко обријан. Ни трага
забринутости. Видећи да се фотографи спремају да га фотографишу, он им се обратио,
смешећи се: Чекајте да станем, па ме онда фотографишите. Стао је на прве степенице и
мирно, ведро погледао у објектив. Све је изненадио изглед убице. “
Рачић је био уверен да врши велико дело. Имао је подршку најужег круга око Двора,
странке, председника Народне скупштине, премијера. Очекивао је признање и славу. А
постао је само заштићен убица. Од 20 година робије, Рачић је провео 12 година у једној
вили поред затвора Забела у Пожаревцу.

Од задобијених повреда Стјепан Радић преминуо је 8. августа 1928. године. На погребу

Стјепана Радића било је 300.000 људи, и то масовно присуство људи „имало је значај
снажне антисрпске, антивладине и антирежимске манифестације“.

 Шестојануарска диктатура

Шестојануарска диктатура, раздобље самовладе краља Александра I Карађорђевића oд 6.

јануара 1929. године. Прокламацијом краљ је објавио укидање Видовданског устава,
распустио Народну скупштину и забранио све странке са националним, верским и
регионалним обележјима. Прелаз на отворену диктатуру није изведен нагло, већ после
дужих припрема, о чему је сведочило неколико чињеница, међу којима је убиство
Стјепана Радића и привремено законодавство које је ступило на снагу каљевом
Прокламацијом. Постављање генерала Петра Живковића за председника Владе, који је
чак и у војним круговима био непознат, означио је краљеву тежњу да сву власт жели да
држи у својим рукама. Врхунац унитаризма био је када су сви народи у Краљевини СХС
третирани као јединствени југословенски народ. Стога име државе је 3. октобра 1929.
Променило име у Краљевина Југославија. Поделом земље на девет бановина чиме се
подстицало стварање југословенске нације, Хрватима је одузета чак и народна
индивидуалност.
Дуктатуром краља Александра уведен је невиђени терор којиј се настојало сузбити свако
деловање, а безобзироно су оспоравана назионална права хрватског народа. Краљ се
ослањао на жандармерију, коју је један страни историчар назвао вулгарном бандом.
Специфично за тај терор било је и деловаље више режимских терористичких
организација, при томе су се истицале четничке полувојне организације које су Хрватској
починиле разна недела. Свакако је најпознатије убиство политичара и историчара Милана
Шуфлаја. Слични атентати су изведени и на друге хрватске политичаре, попут Марка
Храниловића, Матије Солдина, Петра Ореба и Јосипа Беговића, које су убили
Александрови доушници. Мета насиља нису били само политички противници, већ и
хиљаде обичних Хрвата. Списак убијених недужних Хрвата био би поприлично дугачак, те
су смрт сељака Ђуке Иванића из Бистре, омладинца Јосипа Поропата, трговца Јосипа Нађа,
лимара Бошњаковића само неки од злочина изведених над невиним хрватским живљем.
Довољно је било да неко на јавном месту каже да је Хрват, па да због тога страда. Тако је у
Омишу био одржан велики конгрес на који је дошло 12.000 Хрвата и Хрватица. На
присутан народ оружаници су пуцали и том прилико су убијене две особе, а многе су
рањене.
Бесмислицу покушаја стварања југословенског народа репресијом, најбоље је описао
хрватски политичар Владко Мачек: “Декретом не можеш створити нити једно дете, а краљ
Александар умишља да ће моћи тако створити читав нови народ”.

Сведок- Анте Павелић

Страшни догађаји у домовини утицали су на мене да закључим како своје политичке

циљеве не могу испунити ако останем на дотадашњој политичкој делатности. Ја сам
ученик претходних очева домовине, Старчевића и Радића, а у конкретном моменту само
вршим изведбу хрватског државног права.

Разлог настанка усташког покрета

До настанка усташког покрета не би ни дошло, да усред беогрдског парламента нису
поубијани хрватски заступници и да краљ Александар није завео диктатуру у којој је
потискивао хрватски народ. Усташки покрет није настао нити је основан у сврху било
каквих идеолошких тежњи, већ као револуционарни покрет за ослобађање хрватског
народа испод туђег господства и за успостављање самосталне и независне државе
Хрватске. Усташки покрет основан је како би све незналице сазнале да је хрватски народ
независна народна јеидница, који није истоветан ни са једним другим народом, те није
део нити племе било ког другог народа.
Карађорђевићева Србославија је дуго желела да ме се отараси, што објашљава моје
деловање у емиграцији.Том приликом сарађујем са македонским покретом ВМРО-ом,
Италијом и Мађарском, који имају исте тежље као и усташки револуционарни покрет, а то
је убиство краља Александра које би довело до унутрашњих превирања у Југославији, а
затим њеног распада. Италијанима и Мађарима било је у интересу да сарађују са
Усташама, због тога што су Италијани желели Јадран, а Мађари су имали претензије на
Војводину, а те територије налазиле су се у склопу Југославије. Сарадња усташког покрета
и наведених земаља огледала се у финансирању и оснивању логора за обуку усташа.
У усташком покрету нема разлика између сталежа, нема верских начела, јер нас све спаја
само добро народа, опстанак и борба за независну државу Хрватску.

3. Трећа тачка

Атентат на краља била је добро осмишљена и организована акција усташког покрета и

ВМРО-а, међутим треба напоменти да је сама идеја о извршењу настала од стране
Италије и Мађарске, које су имале претензије на Југословенске територије. 9. октобра
1934. у Марсеју извршен је атентат на краља Александра Карађорђевића. Атентор био је
Величко Керин, македнонски револуционар и припадник покрета ВМРО. Поред краља у
атентату је страдао и француски министар спољних послова Луј Барту. Иако су се
организатори теретили и за убиство министра Бартуа, анализом потпредсеника
Интерпола је утврђено да је метак којим је погођен Барту, метак истог калибра као меци
који су испалили полицијски агенти. Метак није испаљен из пиштоља који је био у
власништву Керина.
Појединци осумњичени за организацију атентата нису имали прилику дати своје исказе.
Судски процес није омогућавао да се више сазна о мотивима и поводима акције
осуђеника. Чињеница је да суд, сав занесен „француско-српским пријатељством“, не би
ни мало толерисао да му се причало о ексцесима крволочног тиранина. У сваком случају,
суд није допустио да се губи време на методе владаља краља који је наредио пљачку
Хрватске, затварања, мучења, па чак и убиства политичких противника и других
беспомоћних Хрвата, тиме што се ослањао на жандармерију. У целом том процесу
Хрватима није било допуштено да судије подсете на трагичну судбину Милана Шуфлаја,
Матије Солдина, Петра Ореба и многих других родољуба. Изношење ових чињеница
могло је помоћи пороти и публици да створе бољу слику о револту хрватских патриота.
Усташе су људи који се боре за свој идеал, они су жртве правичне ствари, ствари
угњетаваних. Они су само тражили независност своје домовине.

4. Тачка

Бановина Хрватска створена је фебруара 1939. године, споразумом Цветковић-Мачек.

Споразум Цветковић-Мачек је дошао касно и под притиском догађаја у Европи. Кнез
Павле (регент након убиства краља Александра, јер је престолонаследник Петар II био
малолетан) плашио се преседана из Словачке (оглашава независност под притиском
Хитлера након нацистичких окупација Чехословачке), бојао се тих сепаратистичких потеза.
Због тога је форсирао споразум између Срба и Хрвата. Не, треба имати у виду врло
сложене реакције на тај договор, који је из готово свих крајева земље добио подршку са
идејом о федерализацији Југославије, чиме се фактички одбацивало централистичко
уређење. Из Србије се, реаговало стварањем Српског културног клуба (окупљао
интелектуалце и политичаре који су захтевали формирање посебних српских јединица и
били против споразума Цветковић-Мачек). Иако су стварањем Бановине поједини
хрватски циљеви били остварени, протекло је двадесет година, извршена су бројне
неправде и тортуре над хрватски становништвом, пре него што је успостављена ова
админитративна јединица.