АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЕОГРАД

ОДСЕК ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА ШКОЛА

СЕМИНАРСКИ РАД
Тема: Ментално здравље и квалитет живота
Предмет: Социотерапија у рехабилитацији

име и презиме ментора: име и презиме студента:

др сци. мед. Гордана Грбић Милан Ђорђевић, рт 29/2020

Београд, 2021. година

САДРЖАЈ
1.УВОД........................................................................................................................................................3
2. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА.............................................................................................4
3. ПРЕВЕНЦИЈА МЕНТАЛНИХ ПОРЕМЕЋАЈА..............................................................................................5
3.1. Примарна превенција.....................................................................................................................5
3.1.1. Обезбедивање услова за нормалан раст и развој деце........................................................5
3.1.2. Борба за здраву околину и здраве услове живљења............................................................6
3.1.3. Сузбијање штетних и развој здравих стилова живљења......................................................6
3.1.4. Помоћ у стреснлм и кризним ситуацијама............................................................................6
3.2. Секундарна превенција..................................................................................................................7
3.3 Терцијарна превенција....................................................................................................................7
4. КЛАСИФИКАЦИЈА МЕНТАЛНИХ ПОРЕМЕЋАЈА.....................................................................................7
5. НЕКИ ОД САВРЕМЕНИХ ПРОБЛЕМА ЖИВЉЕЊА..................................................................................9
5.1. Отуђење - алијенација....................................................................................................................9
5.2 Проблеми исхране.........................................................................................................................11
5.2.1. Анорексија нервоса...............................................................................................................11
5.2.2. Булимија нервоза...................................................................................................................12
5.2.3. Гојазност.................................................................................................................................12
6. СВЕОБУХВАТНА ЗАШТИТА МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА............................................................................15
6.1 Саветовалишта...................................................................................................................................15
6.2 Диспанзер за ментално здравље..................................................................................................15
6.3 Дневна болница.............................................................................................................................16
6.4 Социотерапијски клубови.............................................................................................................17
6.5 Кућно лечење.................................................................................................................................17
7. ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................................18
8. ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................................19
1.УВОД

Ментално здравље није само одсуство менталног поремећаја, oно је дефинисано као стање
благостања у којем свака особа остварује свој потенцијал, носи се са свакодневним
стресом живота, да може продуктивно радити и у могућности је да доприноси својој
заједници. Нема здравља без менталног здравља Суштина менталног здравља је јасна у
дефиницији менталног здравља СЗО: "Здравље представља комплетно физичко, ментално
и социјално благостање, а не само одсутво болести и немоћ”. Ментално здравље
предствља интегрални дeо ове дефиниције. Нажалост, у великом дeлу свeта менталном
здрављу и менталним поремећајима не придаје се исти значај као тeлесном здрављу.
Уместо тога, они се у великој мери игноришу или занемарују. Делимично због таквог
става, свет је погођен све већим теретом менталних поремећаја. Данас око 450 милиона
људи пати од неког менталног поремећаја или поремећаја понашања, а само мали број
добија чак и најосновније лечење. У земљама у развоју већина људи са тешким менталним
поремећајима препуштени су сами себи да се боре са депресијом, деменцијом,
шизофренијом или зависношћу од супстанци. Уопште, многи су жртве своје болести и
постају објекти стигматизације и дискриминације. Ментални поремећаји већ представљају
четири од десет водећих узрока инвалидности широм света, а очекује се и њихов пораст.
Савремена достигнућа у науци, посебно у медицини и психијатрији уважавају
мултифакторијелни и мултидимензионални приступ душевном здрављу. Према томе
предмет изучавања менталног здравља јесте човек у најопштијем смислу те речи.
2. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА

Ментално, физичко и социјално здравље су испреплетене компоненте живота и од

виталног су значаја за све људе. Са порастом нашег разумевања ове испреплетености,
постаје све јасније да је ментално здравље значајно, како за појединце, тако и за друштво у
целини.
Концепт менталног здравља укључује субјективни осећај благостања самоефикасност,
аутономију, компетенцију, способност успостављања хармоничних односа са другим
људима, међугенерацијских односа и способност реализације сопствених интелектуалних
и емоционалних потенцијала, тј. могућност да се конструктивно мења социјална и
физичка средина. Такође се дефинише као могућност особе да препозна своје потенцијале,
изрази своју индивидуалност, оствари циљеве које је сама одредила, адекватно се суочава
са стресом, ради, ужива у плодовима свога рада и доприноси заједници. Проблеми
менталног здравља погађају друштво у целини, а не само мале и изоловане сегменте и
старање за унапређење менталног здравља је велики изазов глобалног развоја. Ниједна
социјална група или појединац нису имуни на развој душевне болести, али је ризик за
нарушавање менталног здравља већи међу сиромашним, незапосленим и особама ниског
образовног статуса, као и међу жртвама насиља, мигрантима и избеглицама, децом и
адолесцентима и старим особама.
Ментално здравље се дефинише на различите начине од стране научника који припадају
различитим културама. Ипак, опште је прихваћен став да је ментално здравље знатно
шири појам од одсуства менталних поремећаја. Разумевање менталног здравља, и шире,
менталног функционисања, важно је зато што ствара основу за комплетније разумевање
развоја менталних поремећаја и поремећаја понашања (Видановић и Колар, 2003). Постаје
све јасније да ментално функционисање има физиолошку основу и да је нераскидиво
повезано са соматским и социјалним функционисањем као и стањем укупног здравља.
Према СЗО не постоји званична дефиниција менталног здравља. Међутим, позитивна
димензија менталног здравља исказана је у дефиницији здравља у уставу СЗО: „Здравље је
стање потпуног физичког, психичког и социјалног благостања, а не само одсуство болести
или онеспособљености”.
Овом дефиницијом и низом принципа које је прате, СЗО јасно одређује концепт
менталног здравља: Ментално здравље није само одсуство менталних поремећаја и у
позитивном смислу, ментално здравље је основа за добробит и ефикасно функционисање
како појединца, тако и заједнице.
Здравље је основно људско право и најважнији социјални циљ“ (у Дамњановић, 2012).
3. ПРЕВЕНЦИЈА МЕНТАЛНИХ ПОРЕМЕЋАЈА

Све мере и активности усмерене ка заштити и унапређењу менталног здравља могу се

поделити на:
 примарну превенцију;
 секундарну превенцију;
 терцијарну превенцију.
3.1. Примарна превенција
Примарна превенција је правовремена активност која претходи потенцијалној болести или
проблему. Мере примарне превенције имају за циљ унапређење менталног здравља и
заштиту менталног здравља. Инциденција обољевања од одређеног поремећаја је
индикатор ефикасности примене мера примарне превенције.
Заштита менталног здравља обухвата опште (неспецифичне) и специфичне мере. Опште
или неспецифичне мере имају за циљ да уклоне или ублаже штетне чиниоце и да
интензивирају оне позитивне, који унапређују ментално здравље човека, чинећи га тако
отпорнијим према деловању штетних фактора, који се не могу увек избећи. Ту спадају:
 обезбедивање услова за нормалан раст и развој деце;
 борба за здраву околину и здраве услове живљења;
 сузбијање штетних и развој здравих стилова живљења;
 помоћ у стреснлм и кризним ситуацијама.
3.1.1. Обезбедивање услова за нормалан раст и развој деце
Данас је добро познато да је рано детињство веома значајно за психички развој човека и
да се корени многих психичких поремећаја налазе у њему. Због тога мере примарне
превенције обраћају посебну пажњу деци и њиховим породицама. Правилна едукација и
информисаност становништва, стручњака различитих профила који се баве децом и
родитељима има велики значај за психички развој детета и спречавање настанка
менталних поремећаја. Нарочита пажња се поклања деци са посебним потребама: физички
хендикепирана, деца са специфичним проблемима (оштећења говора, писања...), ментално
ретардирана деца и сл. Уз одговарајући рад са родитељима, битно је створити услове за
развој здраве и хармоничне личности и спречити настанак менталних поремећаја.
3.1.2. Борба за здраву околину и здраве услове живљења

Нагли развој индустрије и урбанизација испољавају своје штетно деловање на здравље

уопште, а посебно на ментално здравље. Непримерени услови живота и рада, миграције,
пренасељеност, лоши стамбени услови, све већа загађеност животне средине (ваздух,
вода, земљиште) директно и индиректно штетно делују и доприносе порасту менталних
поремећаја. Борба за здраву околину и здраве услове живота захтева ангажовање свих
друштвених сектора и целокупне друштвене заједнице. Здравствени сектор има задатак да
информацијама и едукацијом помогне да се усвоје одговарајући програми мера и
активности.

3.1.3. Сузбијање штетних и развој здравих стилова живљења

Стилови живљења имају велики утицај на ментално здравље. Једни подстичу развој
телесних, психичких и социјалних способности унапређујући душевно здравље, док други
доводе до психичких промена. Избор стила живљења је донекле ограничен. Често се
штетни стилови бирају због незнања о томе како и колико се неповољн одражавају на
здравље. И овде велику улогу има инфоррнисање и едукација.

3.1.4. Помоћ у стреснлм и кризним ситуацијама

Значајно место припада оспособљавању становништва да јасно формулишу проблеме са
којима се суочавају, да изналазе одговарајућа решења и спроводе одлуке које траба да
помогну да се стресна, односно кризна ситуација савлада без психичких поремећаја.
Поред саме кризне ситуације треба упознати и физичке и менталне карактеристике особа
које су у кризи, као и њихов социјални статус да би се активности усмериле на спољашње
и унутрашње чиниоце.

Специфичне мере примарне превенције спроводе се с циљем спречавања развоја оних

менталних поремећаја чија је етиологија добро утврђена. На пример - код особа са
ризиком да рађају ретардирану децу данас је могуће утврдити специфичне параметре
(анализа кариотипа) и на тај начин спречити менталну заосталост. Етиологија и патогенеза
бројних менталних поремећаја још увек није довољно позната, па се зато користе
неспецифичне мере.
3.2. Секундарна превенција
Секундарна превенција је истовремена активност која се временски подудара са
настајањем болести или проблема. Има за циљ да спречи:
 прелазак болести у хронични ток,
 да умањи последице болезни;
 у крајњем исходу да смањи смртност.
Секундарна превенција обухвата рано откривање, рану дијагнозу и комплексно лечење.
Познато је да се и у лечењу менталних поремећаја постижу бољи резултати ако се они
рано открију и ако се што раније започне терапија. Тешкоће раног откривања менталних
поремећаја произилазе из природе самих поремећаја, с једне стране, и предрасуда које још
увек постоје, с друге стране. Прва предрасуда тиче се схватања да су ментални поремећаји
наследни (”грехови отаца” , ”нечиста крв”, ''Божја казна”) и друга да су неизлечиви.
Едукација здравствених стручњака и најширих слојева становништва има огроман значај,
пре свега, у отклањању предрасуда и заблуда према менталим поремећајима и ментално
поремећеним људима.
У лечењу пацијената са менталним поремећајима примењују се бројне методе:
1. психофармакотерапија;
2. биолошка терапија у ужем смислу -- електроконвулзивна терапија, психохирургија;
3. психотерапија;
4. радна, окупациона и рекреативна терапија;
5. социотерапија.
Обично се ове методе комбинују. Тимским радом утврђује се терапијски план као и начин
лечења за сваког болесника посебно.
3.3 Терцијарна превенција
Терцијарна превенција је следствена активност која има за циљ да спречи настанак
накнадних оштећења и да оспособи болесника за повратак у социјалну средину. Она
подразумева процес рехабилитације и ресоцијализације.
Процес рехабилитације је обнављање различитих способности болесника, уз максимално
коришћење преосталих капацитета (рехабилитациони потенцијал), или развијање нових
способности са којима ће болесник наставити да живи и ради. Процес рехабилитације
започиње непосредно по завршетку акутног испољавања знакова болести и траје током
целокупног третмана.

4. КЛАСИФИКАЦИЈА МЕНТАЛНИХ ПОРЕМЕЋАЈА

Неопходно је да свака стручна и научна дисциплина располаже класификацијом предмета,

односно појава којима се бави. Класификација садржи одређен број класа и поткласа
дотичних предмета и појава. Добра класификација мора да испуњава два услова:
1. треба да обухвати целокупну материју којом се одређена стручна, односно научна
дисциплина бави, и
2. њене класе и поткласе морају бити међусобно јасно разграничене тј. морају се
узајамно искључивати и не смеју се прекривати.
Стање у коме се налази класификација једне стручне или научне дисциплине на најбољи
начин одражава ниво знања којим та дисциплина располаже. То је случај и са постојећим
психијатријским класификацијама. Пре свега психијатрија и данас не располаже довољно
објективним и позитивним критеријумима за дијагностиковање већине психичких
поремећаја. Дијагноза се најчешће поставља на основу описа психичких феномена,
односно бихејвиористичких критеријума тј. на основу исказа болесника о субјективном
доживљају и на основу терапеутове опсервације његовог манифестног понашања.
Савремене психијатријске класификације нису још изашле из своје дескриптивне фазе.
Тек ће добро познавање етиологије и патогенезе психичких поремећаја омогућити да се
дође до чисте и јединствене етиолошке и патогенетске класификације.
Земље чланице СЗО прихватиле су 1948. год. у Паризу Међународну класификацију
болести, повреда и узрока смрти. Од тада СЗО улаже напоре да се класификација, као
оруђе интернационалног споразумевања, стално усавршава уграђивањем нових сазнања о
етиологији и патогенези психичких поремећаја. Сдда је на снази X ревизија Међународне
класификације, а њена примена је започета 1992. године. Постојање Међународне
класификације не спречава поједине земље чланице да разраде бољу класификацију, која
више одговара њиховој оријентацији, условима и специфичним потребама. Те
класификације треба сачинити тако да се сачува могућност превођења њихових категорија
у категорије Међународне класификације. X ревизија Међународне класификације
психичких поремећаја, поремећаја понашања и развојних поремећаја. Десета ревизија
Међународне класификације је већим делом симптоматско синдроматска, а само мањим
делом етиолошка и патогенетска.
Потреба за сталним усавршавањем и побољшавањем класификације проистиче из:
1. обраћања све веће пажње заштити и унапређењу менталног здравља, па је и
потреба за добром класификацијом јаче изражена, коришћења међународне
класификације како би се омогућила колаборативна интернационална истраживања
која дају вредне резултате,
2. снажног подстрека који су пружили постигнути резултати у усавршавању
дијагностичких критеријума у неким земљама - САД, Француској…
3. бржог развоја фармацеутске индустрије који је наметнуо потребу усавршавања
дијагностичких критеријума за поједине душевне поремећаје и њихово
класификовање, јер се тиме побољшавају услови за мултицентричне и
интернационалне студије.
У МКБ-ИО сви психички поремећаји подељени су у десет великих дијагностичких група:
 ФО-органски условљени и симптоматски психички поремећаји
 ФИ-ментални поремећаји и поремећаји понашања изазвани психоактивним
супстанцама
 Ф2-схизофренија, схизотипска стања и поремећаји са суманутим идејама
 Ф3-поремећаји расположења (афективни поремећаји)
 Ф4-неуротични са стресом повезани и соматоформни поремећаји
 Ф5-синдром поремећаја понашања и ментални поремећаји удружени са
физиолошким поремећајима и хормонским дисфункцијама
 Ф6-поремећаји личности и понашања одраслих
 Ф7-ментална ретардација
 Ф8-развојни пормећаји
 Ф9-поремећаји понашања и емоционални поремећаји са почетком обично у
детињству или адолесценцији
5. НЕКИ ОД САВРЕМЕНИХ ПРОБЛЕМА ЖИВЉЕЊА

5.1. Отуђење - алијенација

Данашњи човек је ограничен социјалним приликама, политичким системом, културом,
традицијом, степеном научног сазнања, исто као и човек у прошлости. Али, развој науке,
технике и технологије довео је до појаве новог феномена, феномена отуђења, који се
појављује као специфичност савременог човека. Постоје различити видови отуђења у
зависности од узрока и области у којој се испољавају, али у основи свих јесте човек.
Отуђење човека од самог себе, према Фрому, карактерише да савремени човек не
доживљава себе као активно биће, као носиоца људских моћи.
Он себе доживљава као ствар коју треба успешно искористити на тлжишту. Његова свест
о своме ''ја”, не произилази из његове активности појединца који воли и мисли, већ из
његове друштвено економске улоге. Ако упитате човека ”ко си ти”?, он одговара: ''ја сам
фабрикант”, ''ја сам отац двоје деце”, и сл. То је, дакле, начин на који он себе доживљава,
не као чпвека који воли, који осећа страх, који има убеђење, сумње, већ као апстракцију,
која је отуђена од његове стварне природе, а која испуњава извесне функције у
друштвеном смислу.
Основни циљ отуђене особе је да буде прихваћена, а њен основни страх је страх од
неприхватања. Друга последица отуђења је постојање осећања кривице. Један од узрока је
чињеница да се човек осећа крив зато што није исти као остали, што се није потпуно
прилагодио. руги узрок осећања кривице је сопствена савест. Човек осећа да живот пружа
само једну шансу и ако је изгуби, изгубиће све. Отуђење човека од рада представља
суштинско отуђење човека и основу свих других облика његовог отуђења. Суштина је да
човек живи да би радио, а не да ради да би живео.
Отуђење човека од других људи:
Осећање издвојености и немоћи савременог човека је повећано карактеристикама које су
добили сви његови људски односи. Однос једног појединца с другим изгубио је квалитет
непосредности и човечности, а добио обележје манипулације и инструменталности.
Фројд је дефинисао три типа личности за које верује да не описују само патолошке већ и
нормалне личности, али је оставио могућност да поред њих постоје и други типови
личности:
 нарцистички тип — карактерише одсуство тензије између ега и суперега, а еротске
потребе нису снажно изражене;основни интерес ове личности је усмерен на
самоодбрану; овај тип је независан, није га лако застрашити; када је љубав у
питању, он више тежи да буде вољен него да воли, он спремно прихвата улогу
вође, даје подстицаје за развој културе или рушење постојећег поретка;
  опсесивни тип — карактерише премоћ ега над суперегом и присуство тензије која
је изражена у значајној мери; најзначајнији мотив овог типа личности није страх од
губитка љубави, већ анксиозност савести;
 еротски тип — карактерише тежња да буде вољен.
Фром је дефинисао три типа личности са карактеристичном оријентацијом у процесу
социјализације:
 први тип личности карактерише тенденција ка повлачењу или деструкцији
 симбиотички облик односа са другим људима карактериśе наглашена зависност од
других људи;
 трећи облик односа — љубав — карактерише оне особе које су на потпуно успеśан
начин оствариле своје односе са другим људима;
Хорнај описује три основне неуротичне тенденције, које заправо представљају три
карактеристична начина односа према људима:
 особе са тенденцијом кретања од људи избегавања људи, карактерише тежња за
независношћу; ове особе избегавају да буду емоционално везане за друге људе на
било који начин, не желе ни љубав, ни сарадњу
 особе код којих преовладава тежња ка људима карактерише потреба за љубављу, за
партнером на кога ће моћи потпуно да се ослони; оне имају потребу да су омиљене,
тражене, цењене, признате, да им помажу, штите и брину о њима; у основи таквог
понашања је осећање сопствене беспомоћности; другој особи прилазе са питањем
— да ли ће ми бити наклоњена;
 у основи оријентације против људи налазе се неповерење у емоције и намере
других људи; особе са овом оријентацијом полазе од уверења да су други према
њима непријатељски расположени и из тог уверења проистиче спремност за борбу
са другим људима;
5.2 Проблеми исхране
Развој људске цивилизације може се, дакле, посматрати са много аспеката, тако да је
интересовање за исхрану људи само један од њих. Шта се, како и када користило у
исхрани, пођеднако је важно за људску историју, за разумевање обичаја, норми,
понашања, односа према сопственом телу, према здрављу и болести.
Комплекс глади обухвата следеће делове:
 сензорне пријатне олфакторне и густативне сензације удружене с пријатним
успоменама на укус и мирис хране, које чине апетит;
 болни грчеви глади који настају контракцијама празног желуца и црева;
 нејасна, непријатна, проширена, упорна и трајна сензација која се схвата као глад и
неодређено доводи у везу са трбухом; пратећи феномени као умор, слабост,
сањивост, малаксалост, раздражљивост, немир и главобоља;
 асоцијативне или имагинарне свест удружује те различите осећаје с неодређеним
представама о храни или с јасним сликама специфичне хране.
Најчешћи поремећаји узимања хране су анорексија, булимија и гојазност.
5.2.1. Анорексија нервоса
Анорексија нервоза се јавља између 13. и 20. године, чешћа је код девојака него код
младића, приближно 95% захваћених особа су жене. Анорексија нервоза је болест у којој
доминира намеран губитак телесне тежине, према критеријума ДСМ ИИИ Р , за 15%
испод очекиване за одређени узраст и висину.
Почетак болести је, најчешће постепен, пробира се или смањује количина хране, постоје
жалбе на пробавне сметње, надимање у трбуху и отежано кретање ”због дебљине”.
Временом, иако губе на тежини, наводе да немају апетит, да нису гладни, да им гладовање
не смета, да се осећају добро, негирају одбијање хране. јављају се и упадљиве
емоционалне промене апатичност, повишена плашљивост, депресивност. Социјални
контакти се смањују, као и интересовања.
Дуготрајне анорексије прате и телесни симптоми аменореја; мршављење до кахексије,
сува, бледа, старачка кожа; маљавост се редукује; опстипација; хипотензија; акроцијаноза
и сл. Телесне и ендокринолошке промене су, најчешће, секундарног порекла.
Етиологија је, очигледно, врло комплексна, али оно што је заједничко јесте снижење
животних динамизама и непријатељски однос према себи и свету.
Развој болести и прогноза зависе од узрока, дубине конфликата, спремности на лечење.
Поремећај може дуго трајати у блажој форми. Када је губитак телесне тежине већи или
постоје упадљиви емоционални проблеми родитељи траже помоћ, иако се млада особа
опире, наводећи да јој није ништа. У тежим случајевима долази до кахексије па је
прогноза болести неизвеснија.
Лечење је врло комплексно и дуготрајно и подразумева тимски рад — процена и
збрињавање медицинских проблема, промена понашања (одмор у постељи, постизање
жељене тежине, мерење сваког јутра, позитивно поткрепљивање нпр. радном терапијом,
посматрање у току и после оброка, принудно храњење ако је то индиковано), нутритивна
едукација, примена психофармака, индивидуалне психотерапије и породичне терапије.
Лечење доводи до побољшања, али подаци говоре да 20% лечених пацијената задржава
симптоме. Неки опорављени пацијенти поново обољевају после више година, али већи
број њих развије ментални поремећај (афективни или фобични). Стопе морталитета су око
5%.

5.2.2. Булимија нервоза

Булимија се јавља код 10% младих жена. Може се дефинисати као понављано,
прекомерно, неконтролисано узимање великих количина хране. Преједање је праћено
самоиндукованим повраћањем, са или без коришћења лаксатива. Карактеристично је
скривање епизода преједања и повраћања. Такође, постоји упорна претерана забринутост
у вези телесне тежине, која је близу нормале (за разлику од анорексије).
Доминирају интермитентне и наизглед неконтролисане епизоде брзог уношења великих
количина хране у кратком времену; храна која се уноси богата је угљеним хидратима и
мастима и лако доступна — слаткиши, сладолед, хлеб, крофне; унос калорија је висок;
куповина хране и уношење обавља се у тајности присутне су емоционалне сметње, пре
свега депресија, анксиозност, љутња, али и осећање кривице и самопрезира,
импулсивност, повлачење из друштва; такође се јављају бројне медицинске компликације
једњака и гастрична руптура.
Такође нема специфичне терапије. Лечење обухвата медицинску стабилизацију,
когнитивну бихејвиоралну терапију, нутритивну едукацију, групну терапију, укључивање
породице и примену, најчешће антидепресива. Повратак симптома након лечења је чест.
5.2.3. Гојазност
Гојазност подразумева повећање телесне тежине за више од 20% од идеалне тежине.
Гојазност се јавља код једне петине мушке и код једне трећине женске популације и много
је чешћа међу нижим социоекономским слојевима. Узроци гојазности могу се пратити од
детињства, где је емоционални однос и став мајке према храњењу значајан за развијање
дететових капацитета за љубав, давање, осећање сигурности, задовољства.
Прекомерна исхрана доводи до преобилног нагомилавања масти у организму и повећања
масног ткива (пролиферација масних ћелија доводи до хиперпластичне гојазности;
повећање величине масних ћелија до хипертрофичне гојазности), што ствара ризике за
бројне поремећаје, пре свега кардиоваскуларног система. Гојазне особе су често изложене
прикривеном или отвореном подсмеху и изругивању, што може довести до нових
емоционалних потешкоћа, и тако се затвара круг. Учешће породице у опоравку такође је
корисно. Циљ је научити особу да једе што мање а ужива што више.
Оптимално, увремењено, умерено храњење, метафора је садржајног, квалитетног,
уравнотеженог, здравог живљења — јести да би живео, а не живети да би јео.

5.3 Физичке активности

Човек представља биопсихосоцијално јединство. Метафорично речено ”човек припада
тзв. аутономним системима — машине које најбоље одржавају своје способности
користећи их, и најбоље се развијају учешћем у сложенијим делатностима. За многе
способности човека апсолутно важи правило ”што га више трошиш све га више имаш”, па
чак и правило ''што га више трошиш све дуже траје”. У здравом телу здрав дух је максима
позната од старогрчке филозофије, али током векова није изгубила на актуелности. Добар
доживљај сопственог тела, које функционише без проблема, које не шаље негативне
сигнале у виду бола, немоћи, замора исл. је предуслов доброг менталног функционисања.
Физичке активности доприносе у великој мери доброј телесној кондицији, превенција су
многих болести, гојазности, негативних навика и понашања. Човек који се физички добро
осећаје задовољнији, опуштенији, сигурнији у свом свакодневном живљењу. Треба знати
да вежбање не подразумева само вежбање у фискултурним салама, на справама које се
агресивно рекламирају (човек опет вежба сам и издвојен, неконтролисано) и сл., већ вежбу
представља и ходање, шетање, пењање и силажење степеницама, и многе друге
активности које спадају у задовољавање свакодневих животних потреба, које човек
упражњава у сарадњи са другима.
5.4 Суицидалност
Савремена суицидологија започела је радом француског социолога Диркема крајем
деветнаестог века, који је дао и дефиницију и класификацију самоубица, према коме
самоубиство су ”сви случајеви смрти који су директна или индиректна последица
позитивног или негативног чина саме жртве, која зна каква ће бити последица таквог
чина”. Суицидалност се тумачи, осим социолошким, биолошким, психодинамским и
психијатријским моделом.
У складу са тим моделима су и дефиниције суицидалности, суицида и покушаја суицида:
 по Миловановићу, самоубиство је ”свесно и намерно уништавање сопственог
живота. То је психички феномен који се назива вољна радња, што се не може рећи
за све самоубилачке радње, јер оне често имају карактер импулсивности или
афективних радњи, а понекад носе обележје кратког споја”;
 по Рингелу, суицид је крај једне драме која се годинама одиграва, понекад од
младости;
 Стенгел наводи ”покушај самоубиства је сваки акт самооштећења предузет са
самоубилачким намерама”;
 самоповређивање је свесно и намерно, ограничено оштећење сопственог здравља
(тела) али се при томе не жели уништење сопственог живота. Напротив, ова
активност се изводи у циљу постизања одређене користи.
У етиологији суицидалности наводе се:
 биолошки фактори — промене нивоа трансмитерских и хормонских супстанци;
 социјални фактори — раскид неке важне породичне везе или друштвеног односа
брак, љубавна веза, губитак посла, и сл.;
 психолошки фактори — као што су импулсивност, зависност, нереална очекивања;
и
 породична анамнеза — ризик је већи ако је у породици било самоубиства,
афекривних поремећаја алкохолизма.
Као фактори ризика наводе се дуготрајни фактори и то:
 психијатријски поремећаји — депресија, алкохолизам, шизофренија;
 телесна обољења — хронични бол који се не повлачи, терминална фаза болести,
деформације тела, скорашњи хируршки захват;
 предходни покушаји самоубиства; и
 демографски фактори — узраст (ризик расте са годинама), пол (жене чешће
покушавају, а мушкарци чешће извршавају самоубиство), брачно стање (они који
 нису ступали у брак, разведени, удовци/е), занимање (незапослени, од запослених
зубари, лекари, правници, официри, музичари, неквалификовани);
Поред тога, ту си и акутни фактори који су се догодили у блиској прошлости:
 распад љубавне везе или други значајни губитак;
 промена у здравственом стању;
 интоксикација алкохолом или неким другим средствима;
 повећана безнадежност;
 саопштавање намере самоубиства особама из окружења;
 побољшање депресивног расположена; узимање лекова.
Пресуицидални синдром (упозорава на будуће самоубиство):
 прогресивно снижавање интересовања, мотива, активности (стешњење);
 појачана агресивност која се не празни већ се посувраћује (ретрофлектира); и
 самоубилачка фантазија.
Групе суицидално ризичних особа су:
 депресивне особе;
 зависници — алкохоличари, наркомани;
 старе и усамљене особе;
 особе које најављују самоубиство; и
 особе које су већ покушавале самоубиство.
Превенција суицидалног понашања није ни мало једноставна. Међутим, не треба се
обесхрабривати, већ менталнохигијенску активност треба усмерити, не само онима који
траже помоћ, већ онима којима је стварно потребна као што је популација под ризиком
(”болница без зидова, шетајуће клинике”). Институције за интервенцију у кризи (телеапел
и сл.) представљају најпризнатији облик помоћи особама у кризи, а суицидалне особе то
свакако јесу.

6. СВЕОБУХВАТНА ЗАШТИТА МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА

Организација институција за заштиту менталног здравља, мрежа институција за заштиту
менталног здравља је данас веома разграната и обухвата бројне установе које се свака у
оквиру своје надлежности и свог нивоа стручности баве људима који имају психолошке и
психијатријске проблеме.

6.1 Саветовалишта
Саветовалишта су установе за примарну превенцију менталног здравља. У добро
организованој и разгранатој мрежи установа она треба да су најбројније и најистуреније
институције. Могу бити самостална, али су много чешће везана за већу институцију,
школу, радну организацију, друштвено — политичку заједницу, диспанзер или установу
стационарног типа. Према проблематици којом се баве могу бити усмерена или према
одређеној популацији — за проблеме предшколске деце, школске деце, адолесценте, за
проблеме старих и сл., или према одређеном проблему — за алкохолизам, наркоманију,
епилепсију, цитогенетику итд. Основни задатак саветовалишта је примарна превенција
коју спроводи поливалентни тим стручњака различитог профила — психолози, педагози,
медицинске сестре, социјални радници, дефектолози и психијатри, углавном
консултативно.

6.2 Диспанзер за ментално здравље

Диспанзер за ментално здравље је саставни део система здравствене заштите, основни
носилац и најистуренији сегмент специјализоване психијатријске службе на одређеној
територији. Бави се здравственом, едукативном и научно-истраживачком делатношћу.
Основни принципи на којима се заснива рад диспанзера су приступачност, свеобухватност
и континуитет заштите.
Приступачност подразумева такву локацију која омогућује корисницима лако и
једноставно, доступно коришћење бројних служби диспанзера (саобраћајна мрежа, центар
места). Свеобухватност заштите као принцип значи покривање целокупне популације на
одређеној територији, коришћење свих мера и активности које могу допринети заштити и
унапређењу менталног здравља и ангажовање свих формалних и неформалних снага у
друштвеној заједници које се старају о здравом и болесном човеку и његовој животној
средини. Примарну превенцију диспанзер спроводи или преко сопствене мреже
саветовалишта различитог типа, или тесно сарађује са постојећим саветовалиштима на
својој територији. Секундарну превенцију диспанзер спроводи кроз:
 рано откривање, рану дијагностику и лечење пацијената свим методама погодним
за диспанзерски рад (практично је могуће користити све методе лечења изузев
електроконвулзивне терапије),
 иницирање и посредовање при хоспитализацији пацијената којима је потребно
стационарно лечење,
 сарадњу и едукацију породице оболелог,
 пружање консултативне помоћи другим установама којима је таква помоћ
потребна,
 обављање експертиза ради утврђивања радне способности, војне способности,
индикација за прекид трудноће, одлуке о додели деце при разводу брака исл.
 пружање социјално психијатријске помоћи свим грађанима са територије
диспанзера, којима је таква помоћ потребна, -сарадњу са установама социјалног
осигурања, социјалног старања и другим установама ванболничког и стационарног
типа (домови здравља, медицина рада),
 сарадња са школским, предшколским установама, радним организацијама ради
узајамне едукације и усаглашавања стручних и стручно — методолошких ставова и
акција.
Терцијарну превенцију диспанзер спроводи:
 прихватањем хоспитално лечених пацијената ради наставка тзв. постхоспиталног
третмана,
 сарадњом са породицом и ширим окружењем пацијента,
 организовањем прелазних видова третмана (социотерапијски клубови),
 сарадњом са службама професионалне селекције и преоријентације,
 сарадњом са рехąбилитационим центрима, заштитним радионицама и другим
установама терцијарне оријентације, -сарадњом са радним, друштвеним и
хуманитарним организацијама ради ефикасније ресоцијализације и реинтеграције
лечених пацијената у друштво.
Основни диспанзерски тим чине психијатар као вођа и модератор рада тима, затим
психолог, социјални радник и дипломирана сестра.
6.3 Дневна болница
Спада у установе прелазног типа и служи за делимичну хоспитализацију ментално
поремећених и оболелих. Индикације за пријем су проширене и данас је могуће лечење
готово свих категорија психијатријских пацијената у оквиру дневних болница. Изузетак су
акутно психотични пацијенти, агитирани, агресивни, у паници, пацијенти са суицидалним
и хомицидалним тенденцијама и пацијенти чије је социјално окружење изразито
морбогено. Један од услова за пријем је и очувана веза са породицом.
Са аспекта самог пацијента је прихватљивије из многих разлога: прво, он се сам себи чини
мање болесним, што је врло значајно за његову мотивацију за лечење, смањује се страх од
психијатријске болнице која се врло често доживљава као ”страшно место”, као установа
тоталитарног типа (затвор), пацијент се не одваја од своје породице и социјалног
окружења те се ублажава анксиозност одвајања, не прекида се животни ток пацијента, он
може наставити своје различите породичне и социјалне активности, смањује се социјална
стигматизација пацијента, он у очима своје околине личи на све друге људе (који у
јутарњим сатима одлазе из куће на посао, у школу, и поподне се враћају), виђају га
свакодневно што умањује и страх од психијатријских пацијената. Са аспекта друштва,
дневна болница има предност јер је много јефтинији, а једнако ефикасан, начин лечења. За
организацју рада потребно је много мање простора, опреме и кадрова што значајно
редукује улагање друштва.
6.4 Социотерапијски клубови
Представљају вид постхоспиталног третмана са циљем успешније рехабилитације и
ресоцијализације и превенције рецидива. Он је интегрални део свеукупног третмана, и
намењен је пацијентима којима није више неопходно болничко лечење, али, још увек нису
у довољној мери спремни за самостално живљење,
Специфичност рада клуба се односи на структуру и активности групе, где иницијативу
преузимају сами пацијенти, уз координацију стручњака. Путем третмана у клубу
пацијенти добијају и прихватају одређене обавезе и свој део одговорности у односу на
сопствено лечење. Тако се лечење одвłја у реалним животним условима, те се спречава
изолација пацијента и повратак болести. Пацијент има доживљај припадања групи, осећа
се прихваћеним и сигурним међу људима који имају сличне проблеме. Уједно се
пацијентима пружа адекватна и ефикасна помоћ у организацији слободног времена.
Чланове клуба чине лечени пацијенти, понекад, понеки пацијент који је још на болничком
третману ако се процени да ће боравак у клубу побољшати његову мотивацију за лечење,
неко од чланова тима, а пожељни су и чланови породице. Такође, врло су пожељни, али,
нажалост врло ретко учествују и представници радне организације пацијента.
6.5 Кућно лечење
Савремени концепт лечења актуелизује кућно лечење и негу као основу секундарне
превенције са мултидимензионалним и мултидисциплинарним потенцијалима који треба
да се употребе на оптималан и сврсисходан начин.
Кућно лечење и нега подразумевају комплексан и специфичан третман који ставља
озбиљне задатке пред здравствене раднике — поред стручности неопходна је и спремност
за сарадњу.
Може бити врло корисна допуна или замена ванболничког и болничког лечења.
Погодно је за све менталне поремећаје где хоспитализација није неопходна, или се она из
било ког разлога не може спровести (деца, старци и сл.).
У условима кућног лечења могу се применити готово сви облици психофармакотерапије,
психотерапије, окупационе и радне терапије.
7. ЗАКЉУЧАК

Ментално здравље није само одсуство болести и поремећаја, то је благостање у којем

свака особа остварује свој потенцијал, носи са свакодневним стресом, да може да
продуктивно ради и доприноси својој заједници.
Ментално здравље је јако битно за нормално функционисање и развој и морамо га
неговати и водити рачуна о њему. Јако чест став људи је да ментално здравље није толико
битан фактор, међутим нарушено ментално здравље може итекако имати утицај на
здравље, па чак може довести до суицида.
Управо због тога јако је битно да се више посветимо промоцији менталног здравља, да
његову вредност и значај као и указати људима да је њихов став погрешан и да здравље
не подразумева само физичко здрављ већ и ментално.
8. ЛИТЕРАТУРА

1. Дамјановић, М. (2012): Карактеристике квалитета живота и менталног здравља

деце и адолесцената који су у систему социјалне заштите, Медицински факултет,
Београд
2. Симић, М. и Ковачевић, K. (2004): Ментална хигијена, Ауторско издање, Београд
3. Grejem T. i Мikele Т. (2011): Боља брига о менталном здрављу, Clio
4. Интернет страница http://www.imh.org.rs/page.php?id=48 , приступљено 16.04.2021.
године