Visoka medicinska škola strukovnih studija ,,Milutin Milanković”, Beograd

Seminarski rad

Predmet: Socijalna medicina

TEMA:

SOCIJALNO-MEDICINSKI ZNAČAJ PRAVILNE

ISHRANE

Predavač: Student:
Prof. dr Gordana Arsić Komljenović Belma Tutić
 Beograd, 2020. god.

SADRŽAJ

1. UVOD............................................................................................................................................2

2. VASPITANJE ZA PRAVILAN ODNOS PREMA ZDRAVLJU............................................5

3. Faktori koji utiču na zdravlje (determinante zdravlja)............................................................6

4. PRAVILNA ISHRANA...............................................................................................................9

5. ZAKLJUČAK.............................................................................................................................14

6. LITERATURA.............................................................................................................................15

2
 1. UVOD

Biti zdrav ima različito značenje za različite ljude. Za laike to najčešće znači ne biti
bolestan, dok zdravstveni radnici pod zdravljem podrazumevaju odsustvo medicinski
definisanih bolesti i nesposobnosti. Standardi o tome šta se može smatrati zdravim variraju i
menjaju se, a ljudi najčešće procenjuju zdravlje subjektivno, što otežava merenje.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) definisala je zdravlje kao "stanje potpunog

fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i onesposobljenosti".

Postoji više aspekata zdravlja kao što su:

 Fizičko zdravlje – odražava mehaničko funkcionisanje tela
 Mentalno zdravlje – odražava sposobnost jasnog i koherentnog mišljenja
 Emocionalno zdravlje – omogućava da se prepoznaju i adekvatno ispolje
emocije (radost, ljutnja, uživanje), što podrazumeva i adekvatno reagovanje na
stres
 Socijalno zdravlje- označava sposobnost uspostavljanja i održavanja socijalnih
kontakata sa ljudima
 Zdravlje zajednice – kojim se ističe neraskidiva veza individualnog zdravlja i
svega onoga što nas okružuje

U širem smislu zdravlje se posmatra kao stanje ili kvalitet ljudskog organizma koji se
izražava adekvatnim funkcionisanjem organizma u datim genetskim uslovima i uslovima
spoljne sredine, a u užem smislu zdravlje podrazumeva:
 da ne postoji bolest
 da osoba funkcioniše normalno unutar opšte prihvaćenih zdravstvenih standarda u
odnosu na pol, starost i geografsko područje i
 da organi funkcionišu adekvatno, kako posebno, tako i u sklopu međusobnih odnosa

Prilikom usvajanja globalne strategije "Zdravlje za sve" SZO je indirektno prihvalila

3
pragmatičan stav o zdravlju kao "sposobnosti za vođenje ekonomski i socijalno produktivnog
života".

Sve postojeće definicije zdravlja ukazuju na njegovu kompleksnost i

multidimenzionalnost, ali ne pružaju mogućnost merenja. Da bi se to obezbedilo potrebne su
operativne i radne definicije do kojih nije lako doći.

Jedna od postavki, koja ima veliki značaj za razumevanje pojma zdravlja i za njegovu
operacionalizaciju, sadržana je u Milerovoj teoriji o životnim sistemima. Prema ovoj teoriji
svi živi sistemi predstavljaju oblik hijerarhije međuzavisnih jedinica, u kojoj je sistem višeg
nivoa sačinjen od nižih podsistema. Pojedinac je deo porodice, koja predstavlja deo većih
socio-kulturnih, ekonomskih i političkih zajednica, a one su opet deo društva itd., sve do
globalnog društvenog i ekonomskog sistema. Sa druge strane, individua je sačinjena od
manjih komponenti, tj. od sistema organa koji su u međusobnoj interakciji. Sisteme organa
čine pojedinačni organi itd.

Unutar takve hijerarhije zdravlje može biti definisano kao stanje dinamičke ravnoteže,
odnosno kao proces koji tu ravnotežu održava.

4
 2. VASPITANJE ZA PRAVILAN ODNOS PREMA ZDRAVLJU

Pod normalnim uslovima kada su individue prilagođene sredini u kojoj žive i kada ta
sredina ne uzrokuje nikakav neuobičajen rizik ili zahtev, one će biti u stanju da održe
unutrašnju dinamičku ravnotežu, odnosno zdravlje. Promene u spoljnoj sredini ili
"samoinicirane" unutrašnje promene iznad određenog nivoa i dužine trajanja ugrožavaju
ravnotežu i uzrokuju određene psihološke reakcije ili strukturne promene koje vode ili ka
boljoj adaptaciji individue ili ka rušenju ravnoteže, odnosno bolesti.1

Da li će osoba biti sposobna da kontroliše stres ili će doći u stanje poremećene

ravnoteže ne zavisi samo od prirode situacije i stepena prilagođenosti individue spoljnoj
sredini, nego i od njenog potencijala da se "nosi" sa izazovima. Sa sistemske tačke gledišta taj
potencijal je veoma važan zdravstveni resurs, pa samim tim i aspekt zdravlja.
U skladu sa ovom postavkom mogu se definisati dve dimenzije zdravlja, relevantne
kako za pojedinca, tako i za zajednicu:

 zdravstvena ravnoteža i
 zdravstveni potencijal.

Na nivou individue zdravstvena ravnoteža reflektuje dinamički ekvilibrijum koji laici

doživljavaju kao odsustvo simptoma bolesti, odnosno onesposobljenosti, a u pozitivnom
smislu kao osećaj dobrog fizičkog, psihičkog i socijalnog stanja.

Na ovu ravnotežu s jedne strane utiče zdravstveni potencijal individue, odnosno

sposobnost da se "nosi" sa izazovima sredine, a sa druge strane tip, intenzitet i dužina trajanja
tog izazova.

Na individualnom nivou zdravstveni potencijal znači dobar nutritivni status,

imunološku rezistenciju na infektivne agense, fizičku kondiciju, emocionalnu stabilnost,
odgovarajuća znanja i pristup zdravlju, kao i uspešno savladavanje psihosocijalnog stresa.

1
Popović M, Jevtić M, Bjelanović J, Velicki R. Pravi pravcati kuvar. Drugo dopunjeno i izmenjeno izdanje. Novi Sad,
2012.
5
 Na nivou zajednice, značajni elementi zdravstvenog potencijala su adekvatna
zdravstvena politika, dobro organizovana socijalna zaštita, zaposlenost, adekvatni životni i
radni uslovi, pristupačnost zdravstvenim, obrazovnim i drugim javnim službama i sl

3. Faktori koji utiču na zdravlje (determinante zdravlja)

Faktori koji utiču na zdravlje su mnogobrojni i raznovrsni, a u osnovi se mogu podeliti

na: endogene (faktore nasleđa) i egzogene (socio-ekonomski, sociokulturni, stil života,
fizičko-biološka sredina).

Njihov međusobni uticaj i uticaj na zdravstvenu ravnotežu, odnosno zdravlje može se

šematski prikazati (šema 1).

Šema 1. Faktori koji utiču na nivo zdravlja

Izvor: Measurement in health promotion and protection, WHO Copenhagen No22

6
 U donjem delu šeme su faktori fizičko-biološke sredine (kvalitet vode, vazduha,
zemljišta, hrane, dispozicija otpadnih materija, nivo buke uslovi stanovanja i sl.), a u gornjem
zdravstveno ponašanje (u smislu navika i stila života), kao jedan od najznačajnijih faktora koji
utiče na zdravlje u pozitivnom ili negativnom smislu.2

Značajno mesto na šemi zauzima i socio-kulturni sistem, obzirom da ponašanje

individue bitno zavisi od grupe kojoj pripada, ali i od anonimnog uticaja mas-medija,
kulturnih faktora i običaja.

Socijalni i politički uslovi (socio-ekonomski razvoj, obrazovanje, prioriteti

zdravstvene politike), izdvojeni su kao posebna grupa faktora od kojih zavisi u kom stepenu
će biti preduzete mere promocije zdrvlja i koji se ciljevi mogu ostvariti.

U desnom delu šeme prikazan je uticaj kurative na zdravstvenu zaštitu, čime je

istaknuto da ove mere postaju neophodne kada je zdravstvena ravnoteža već narušena, što
znači da zdravstveni potencijal individue i njene najbliže okoline nije bio dovoljan da očuva,
odnosno restituiše zdravlje.

Svi faktori koji deluju na zdravlje, mogu delovati dvojako, odnosno mogu da
podržavaju ili da ugrožavaju zdravstvenu ravnotežu. U zavisnosti od toga delimo ih na
zdravstvene resurse i zdravstvene rizike (tabela 1).

2
Popović M, Jevtić M, Bjelanović J, Velicki R. Pravi pravcati kuvar. Drugo dopunjeno i izmenjeno izdanje. Novi Sad,
2012.
7
Tabela 1. Zdravstveni resursi i zdravstveni rizici
Sistemi
Ličnost
Biološki sistem
Kognitivni sistem
Celokupna ličnost
Zdravstveno ponašanje
Navike
Rad
Rekreacija
Sociokulturni sistem
Zdravstvena kultura i praksa
Socijalna podrška
Radna organizacija i sistem
rada
Zdravstvena služba
Fizičko-biološka sredina
Fizički resursi
Zdravstveni resursi
dobar nutritivni status,
imunitet
sopstveni identitet, pozitivno
zdravstveno ponašanje i
znanje
emocionalna stabilnost,
fizička kondicija
zdrave lične navike
zadovoljstvo bez stresnih
situacija
dovoljno spavanja, rekreacija
pozitivan odnos prema
zdravlju, norme, stil života,
religija
socijalna integracija,
društvene veze
obezbeđen rad, pozitivna
radna klima, zadovoljstvo
radom
adekvatna i pristupačna nedostatak i nepravilna
zdravstvena služba, socijalne
službe, zdrvstveno vaspitanje
adekvatno snabdevanje
Zdravstveni rizici
malnutricija
osetljivost na infekcije
neadekvatni zdravstveni
stavovi i ponašanje i
pogrešna informisanost
opšta osetljivost
pušenje, preteranost u jelu i
piću, nedovoljna fizička
aktivnost
preterani, stresogeni i rad na
opasnim mestima
nedovoljno fizičkih aktivnosti
i spavanja
ignorisanje zdravlja i
pogrešna verovanja, nezdrav
stil života
socijalna izolacija i
nedostatak socijalne podrške
nezaposlenost, stresogene
situacije na poslu,
nezadovoljstvo
raspodela resursa
nedovoljna i neispravna
hrana, laka dostupnost
 ispravnom hranom cigaretama, alkoholu,
drogama
Mikro sredina adekvatno stanovanje, zdrava neadekvatno stanovanje,
pijaća voda i ispravno gužva, loši uslovi prevoza,
uklanjanje otpadnih problemi sa
produkata, siguran prevoz vodosnabdevanjem i
otpadnim produktima
Makro sredina zdrava klima, očuvanost zagađenost sredine,
prirode eksploatacija prirode

Povećanjem zdravstvenih resursa, kao i smanjenjem zdravstvenih rizika

individua, grupa ili cele zajednice, doprinosi se jačanju zdravstvenog potencijala, a
samim tim i očuvanju zdravstvene ravnože, odnosno zdravlja.

4. PRAVILNA ISHRANA

Način ishrane i fizička aktivnost, kao i sveukupan način života utiču na zdravlje i kvalitet
života. Učitelji i nastavnici su prve osobe koje, nakon roditelja, staratelja i najbližeg
okruženja deteta, svojim znanjem, autoritetom, ponašanjem i sopstvenim primerom u
velikoj meri utiču na stavove i navike dece.
Bolji uslovi života i bolja medicinska nega uslovili su značajno produženje života u odnosu
na naše pretke. U isto vreme, sa promenom načina života i ishrane, uz preovladavanje
sedećih aktivnosti i uz prevelik unos hrane, stvorili su se uslovi koji su doveli do porasta
broja prekomerno uhranjenih i gojaznih osoba, a samim tim i porasta hroničnih bolesti koje
se javljaju u odraslom
dobu. Posebnu zabrinutost izaziva porast stope obolevanja od prekomerne uhranjenosti i
gojaznosti kod dece. Problem u dečijem i adolescentom periodu može da bude i nedovoljna
uhranjenost praćena nedostatkom važnih hranljivih ili zaštitnih materija.
Fizička aktivnost značajno doprinosi uspostavljanju ravnoteže između unosa i potrošnje
hrane, te na taj način olakšava održavanje fiziološke uhranjenosti i zdrave telesne mase.
Fizička aktivnost dece i mladih podrazumeva igru, sportske aktivnosti, rekreaciju,
pešačenje, aktivnosti na časovima fizičkog vaspitanja i sve druge aktivnosti koje su u

9
funkciji porodice, škole i njihovih društvenih aktivnosti. Fizička aktivnost značajno
doprinosi ukupnom zdravlju kroz poboljšanje metaboličkih funkcija, stanja srca, krvnih
sudova i organa za disanje, stanja mišića, kostiju i zglobova. Fizička aktivnost se povezuje
i sa povoljnim psihološkim uticajima jer poboljšava kontrolu strahova i depresije,
pospešuje razvoj društvenosti, omogućava samodokazivanje, izgradnju i jačanje
samopoštovanja, interakciju i integraciju u društvo.

Detinjstvo i adolescencija su periodi intenzivnog rasta, razvoja i telesnih promena kada su

pravilna ishrana i unos hranljivih sastojaka od posebne važnosti. Taj period je kritičan i za
sticanje pravilnih navika u ishrani i fizičkoj aktivnosti, koje se kasnije odražavaju na
zdravlje ili eventualni razvoj hroničnih bolesti u odraslom dobu.
Samo dobro uravnotežena ishrana koja sadrži sve potrebne sastojke obezbeđuje dobro
zdravlje i zaštitu od bolesti. Ishrana koja po svom sastavu ili količini nije prilagođena
potrebama deteta, može nepovoljno da utiče na zdravlje. Konzumiranje hrane zagađene
mikroorganizmima ili njihovim toksinima, kao i parazitima, takođe predstavlja opasnost za
zdravlje.
Uzimanje hrane i pića obezbeđuje ne samo neophodnu energiju i hranljive sastojke, već
pruža i zadovoljstvo i priliku za kontakt i komunikaciju sa vršnjacima i najbližima.

 Energija

Energija je gorivo koje je potrebno našem telu da bi pravilno funkcionisalo i da bi se

kretalo. Energija se oslobađa hemijskim reakcijama iz hrane i napitaka koje unosimo i to iz
hranljivih sastojaka ugljenih hidrata, belančevina i masti:

• 1 gram belančevina oslobađa oko 4 kcal/g,

• 1 gram masti oslobađa oko 9 kcal/g,
• 1 gram ugljenih hidrata oslobađa oko 4 kcal/g,
• 1 gram alkohola oslobađa čak 7 kcal/g.
Treba da unosimo taman onoliko hrane koliko nam je potrebno, a najbolji pokazatelj je
održavanje telesne mase koja je odgovaraća za uzrast i telesnu visinu. Energiju trošimo
kretanjem, radom i fizičkim vežbanjem. Ukoliko u dužem vremenskom periodu unosimo
više energije nego što potrošimo, dolazi do nakupljanja viška energije u obliku masnih

10
naslaga (sala). U suprotnom, ukoliko se Vaspitanje za zdravlje dece Institut za javno
zdravlje Vojvodine u dužem periodu ne unosi dovoljna količina energije (hrane), dolazi do
pothranjenosti i nedostatka pojedinih (ili više istovremeno) hranljivih sastojaka i/ili
minerala i vitamina.

 Belančevine

Belančevine ili proteini su neophodni za pravilan rast i razvoj, a nalaze se u svakoj ćeliji u
telu. To su “blokovi” od kojih se zida naše telo, i neophodne su za brojne funkcije u
organizmu (gradivni i funkcionalni elementi). Sastavljene su od aminokiselina, od kojih su
neke esencijalne, tj. neophodne našem organizmu, a moraju se uneti kroz hranu.
U odnosu na sastav aminokiselina i ulogu u obezbeđenju rasta i razvoja, najkvalitetniji
proteini nalaze se u proizvodima životinjskog porekla, kao što su meso, riba, jaja i mleko i
mlečni proizvodi (sadrže sve esencijalne aminokiseline), ali ih ima i u proizvodima od
biljaka: u mahunarkama (soja, pasulj, grašak), orašastom voću i nekim vrstama povrća.
Kombinovanjem različitih namirnica može se obzbediti unos svih esencijalnih
aminokiselina, čak i iz isključivo biljnih izvora. U razvijenim zemljama nedovoljan unos
proteina ne smatra se javno-zdravstvenim problemom, što je čest slučaj u nerazvijenim
zemljama.
Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da belančevine učestvuju sa 10-15% u
dnevnom unosu energije.

 Masti

Masti su izvor energije za naše telo, ali i izvor posebnih vrsta masnoća koje naše telo ne
može samo da proizvede, već ih moramo uneti hranom. Masti imaju i ulogu toplotne
zaštite i ulogu nosača vitamina koji su rastvorljivi u mastima (A, D, E i K vitamini) i
antioksidanasa (važni su u odbrani od bolesti). Masti iz hrane su izgrađene iz triglicerida
(estri glicerola i masnih kiselina), fosfolipida i sterola.
Od strukture masnih kiselina (MK) zavisi njihov metabolizam, kao i biološka uloga u
organizmu. MK koje nemaju nezasićene veze između ugljenikovih atoma nazivaju se
zasićene MK, i one pokazuju nepovoljan uticaj na zdravlje. MK koje imaju jednu ili više

11
nezasićenih veza između ugljenikovaih atoma nazivaju se mono i polinezasićene MK
(među njima i omega 3 i omega 6 MK). Posebna vrsta štetnih, nezasićenih MK se nalazi u
industrijski prerađenim proizvodima koji sadrže hidrogenizovana biljna ulja (margarini i
proizvodi koji sadrže margarin) - trans MK. Masti se nalaze u
životinjskim proizvodima, orasima, semenkama, nekim plodovima (kao što su masline i
avokado), kao i u prerađenoj hrani u koju su dodate masnoće.
Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da masti čine od 20 do 35% dnevnog unosa
energije, a da unos zasićenih i trans MK bude što je moguće manji.

 Ugljeni hidrati

Ugljeni hidrati obezbeđuju našem telu energiju ili gorivo. Našem mozgu, nervnom sistemu,
crvenim krvnim zrncima i bubrezima je potrebno stalno snabdevanje energijom
(glukozom) da bi funkcionisali. Aktivnost mišića zavisi od rezervi glikogena u mišićima i
od glukoze kao osnovnog izvora za mišić koji radi.

Osnovne vrste ugljenih hidrata su:

1. Šećeri (monosaharidi, disaharidi i oligosaharidi), koji se brzo i lako vare i obezbeđuju

telu brz dotok energije. Iako hranu čini ukusnijom, mora se ograničiti unos slatkiša. Šećer
se može naći u voću, mleku, medu i šećeru.
2. Skrob se duže vari i polako oslobađa energiju. Može se naći u proizvodima od žitarica
(hleb, pecivo, pahuljice), voću, povrću i orašastom voću (orasi, lešnici, kesten i sl).
3. Biljna vlakna su posebna vrsta ugljenih hidrata koji pomažu u očuvanju zdravlja. Dobri
izvori vlakana su pšenične mekinje, žitarice i neki proizvodi od celih žitarica (ovsene,
pšenične i druge pahuljice), mahunarke, voće, povrće, semenke i orašasto voće.

Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da se oko polovine energetskih potreba (od

45% do 60%) zadovolji unosom ugljenih hidrata. Većina preporuka za unos ugljenih
hidrata naglašava potrebu ograničavanja unosa dodatih šećera u ishrani. Unos ugljenih
hidrata tokom fizičkog vežbanja i bavljenja sportom je od velike važnosti i omogućava

12
dobru fizičku kondiciju i izdržljivost mišića. Prevelik unos ugljenih hidrata, naročito
prostih šećera, ima uticaj na nastanak
gojaznosti, hroničnih bolesti i nastanak zubnog karijesa (naročito ukoliko se uzimaju
između obroka).

 Alkohol

Alkohol, zbog svojstva da izaziva zavisnost, treba da ima zanemarljivu ulogu u ishrani
ljudi, a u potpunosti treba da bude isključen iz ishrane dece i mladih. Iako bogat energijom
(7 kcal/g), alkohol se smatra siromašnim u drugim sastojcima. Promoviše skladištenje
masti i nastanak gojaznosti.

 Tečnost

Voda je preduslov života i opstanka, kao i kvaliteta života. U cilju održavanja

odgovarajuće hidracije i sprečavanja dehidratacije, tečnost treba da se unosi redovno, bez
čekanja na pojavu žeđi.
Odgovarajuća hidracija važna u svim periodima života, ali posebnu pažnju treba obratiti u
detinjstvu (naročito tokom toplih dana i tokom bavljenja fizičkom vežbom/sportom), kao i
u starosti jer je oslabljen osećaj žeđi.
Većinu potreba za tečnošću treba zadovoljiti kroz unos vode i napitaka (70-80%), a ostatak
(20- 30%) iz hrane koja ima različit udeo vode.

13
 5. ZAKLJUČAK

Deca i mladi u uzrastu od 5 do 17 godina treba da se bave umerenom do intenzivnom

fizičkom aktivnošću u trajanju od oko 60 minuta dnevno. Ciljna vrednost za fizičku
aktivnost se može postići odjednom ili u više kraćih vremenskih intervala (npr. 2 puta po
30 minuta).
Treba znati da:
• Trajanje fizičke aktivnosti duže od 60 minuta ima dodatne zdravstvene koristi.
• Najveći deo fizičke aktivnosti treba da bude po tipu aerobnih fizičkih vežbi.
• Intenzivna fizička aktivnost treba da bude zastupljena najmanje tri puta nedeljno.

Ove preporuke odnose se na zdravu decu, izuzev kada je zbog specifičnih medicinskih
stanja potrebno ove preporuke prilagoditi stanju deteta. Kada je god moguće, ove
preporuke treba primeniti i na decu sa određenim smetnjama, ili ih treba prilagoditi u
saradnji sa nadležnim zdravstvenim radnikom.

Za dete koje se uopšte ne bavi fizičkom aktivnošću potrebno je postupno dostizanje

preporučenog cilja, u pogledu trajanja, učestalosti i intenziteta fizičke aktivnosti.

14
6. LITERATURA

1) ILSI Europe. Healthy Lifestyles. Diet, Physical Activity and Health. ILSI Europe,
Brussels, 2012.
2) Popović M, Jevtić M, Bjelanović J, Velicki R. Pravi pravcati kuvar. Drugo
dopunjeno i izmenjeno izdanje. Novi Sad, Institut za javno zdrvlje Vojvodine,
2012.
3) World Health Organization. Global Recommendations on Physical Activity for
Health. WHO, Geneva, 2010.
4) European Food Safety Agency (EFSA). Scientifi c Opinion on Dietary Reference
Values for water.
5) EFSA Journal 2010; 8(3):1459 [48 pp.].
6) G., Radovan, Teorija fizičkog vaspitanja, Novi Sad, 1997.
7) Matić M. Čas telesnog vežbanja, NIP Partizan, Beograd, 1978.

15