PITANJA I ODGOVORI

1. Појам здравља, социјалне медицине, здравствене заштите економике у здравству.

Светска здравствена организација је још 1946. године дефинисала здравље као стање
потпуног физичког, психичког и социјалног благостања, а не само одсуство болести.
Социјална медицина је наука која се бави проучавањем чинилаца који условљавају
очување и унапређење здравља, настанак болести и онеспособљености, заштити здравља
људи у заједници и организацији те заштите. Здравствена заштита представља
организовану и свеукупну активност друштва на очувању и унапређењу здравља грађана,
спречавању и сузбијању и раном откривању болести, повреда и других поремећаја
здравља као и на благовременом и ефикасном лечењу и рехабилитацији. Економика
здравствене заштите (економика у здравству) је научна дисциплина која проучава
понуду и тражњу ресурса здравствене заштите и њихов утицај на становништво.
Здравствена средства се састоје од медицинских средстава, као што су фармацеутска
средства, квалификовано особље, домови за негу и болнице, скупа дијагностичка и
терапијска опрема итд. Ресурси су ограничени, а жеље и потребе корисника велике. Због
тога, држава и друштво морају начинити компромисе при прерасподели ресурса.
2. Неизвесност будућих здравствених потреба. Појединац не може да зна које
здравствене услуге ће му бити потребне у будућности. Само неке врсте здравствених
услуга могу да буду пружене као активност која је унапред планирана (систематски
прегледи, масовне имунизације и сл.). Појава болести је нежељен и неочекиван догађај.
Повод за обраћање здравственој служби често је изненадан и случајан догађај, нпр.,
повреда у собраћајној несрећи, инфаркт миокарда и сл. И када прихвати лечење пацијент
се среће са неизвесношћу, јер је исход лечења неочекиван. Још једна врста неизвесности
повезана је са периодом почетка и трајања самог лечења пацијента. Наиме, лечење
појединих стања и препоручена терапија могу бити неуспешни за неке пацијенте, а код
неких могу проузроковати и нежељене ефекте. Из овог податка можемо закључити да је и
сам процес лечења прожет ризицима и неизвесностима.
3. Асиметрична информисаност. У економским односима асиметрична информисаност
се јавља у облику боље информисаности једне стране у односу на другу. Анализа
економских феномена везаних за асиметричну информисаност у економским односима
важна је област савремене економске теорије. У здравству асиметрична информисаност се
јавља у три главна облика. То су:
Асиметрична информисаност у односу лекара и пацијента.
Асиметрична информисаност у вези са здравственим осигурањем
Асиметрична информисаност на тржишту лекова
4.Eksterni efekti. U ekonomiji se pod eksternim efektima podrazumevaju koristi,odnosno stete
koje jedan subjekat svojim ponasanjem prouzrokuje drugom subjektu na nacin da ovaj to ne
moze da kontrolise.U zdravstvenoj zastiti pri koriscenju zdravstvenih usluga cesto dolazi do
izrazaja pojava eksternih efekata ,kako pozitivnih tako I negativnih.Negativni eksterni efekti
povezani sa zdravljem javljaju se u razlicitim vidovima (voznja pod uticajem alkohola,zagadjenje
zivotne sredine,proizvodnja raznih proizvoda…)
5.Интерперсонални однос лекар-пацијент. Пацијент често нема јасну представу о стању
сопственог здравља. Он је недовољно информисан о дијагностичким процедурама, о
начину лечења, па често тражи од лекара не само здравствену услугу већ и информације
које би му помогле у доношењу одлуке о лечењу. Кад говоримо о односу пацијента према
лекару, пацијент често није упознат са могућностима које му здравстене службе могу
пружити. Он мора имати поверење у свог лекара тј. на његово знање,искуство и етику.
Кад говоримо о односу лекара према пацијенту, њега обавезује Хипократова заклетва, као
и друге етичке и професионалне норме. Лекар не сме ускратити лечење пацијенту који му
се обратио за помоћ.
Начин помоћу кога се може побољшати однос лекара и пацијента била би дозвола
слободног избора лекара од стране пацијента. Уколико је пацијент задовољан својим
избором и услугама, његово поверење у свог лекара расте, као и целокупно здравствено
стање.
6.Улога државе. Улога државе треба да се огледа у надзору над здравственим установама
и фондовима здравственог осигурања у смислу да ли своје функције обављају у складу са
актуелним законима. Исто тако, држава и тржиште се морају међусобно надопуњавати,
тако што би држава регулисала несавршености тржишта, а тржиште помагало држави да
открије склоности потрошача према одређеним типовима добара и услуга.

7.Здравствени систем и економски систем. Једно од уводних питања којима се бави

економика здравствене заштите односи се на повезаност здравља, здравствене заштите и
економског система. Економски раст и његове последице омогућио је побољшање
животног стандарда, квалитета живота и олакшао спровођење превентивних и
промотивних програма чији је циљ унапређење здравља становништва.Међутим, после
достизања одређеног нивоа, економски развој има све мањи утицај на здравље
становништва, а почињу се јављати и негативни ефекти. Здравље становништва утиче на
економску активност повећавајући производне могућности људи уколико се унапреди
здравље радно способног радника. Исто тако, у сектору здравства запошљавају се
високообразовани кадрови што има утицај на тржиште рада.
8. Економска неједнакост и здравље. Разлике у здравственом стању јављају се као
последица комбинованог дејства фактора као што су низак доходак, лоши услови
становања, незадовољавајући услови радне и животне средине, неодговарајући
квантитет и квалитет исхране, тешкоће да се дође до здравствене услуге.
Економске неједнакости могу имати одраз на здравље услед тешкоће да се обезбеди
квалитетна исхрана и друге компоненте животног стандарда, нарочито услед
незапослености, кризних периода и ратних стања. У таквим околностима коришћење
здравствених услуга постаје отежано па се сиромашне породице с хронично оболелим
члановима могу наћи у веома тешком положају
9.Здравље као ресурс.Од модернијих осврта на ову тематику, поменимо теорију људског
капитала (Human capital, у оригиналу) која здравље посматра као имовину, односно
капитал који свом власнику може да донесе корист. Она придаје значај улагањима у
стицање образовања и очувања и унапређења здравља.
Друга теорија је теорија о алокацији времена. По овој теорији, време које пацијент
утроши чекајући здравствену услугу, путујући до лекара и назад, па и време трајања саме
услуге, има цену коју пацијент може изједначити са зарадом коју пропушта да оствари за
то време. Осим самог пацијента, у тежим случајевима можемо уврстити и време (тј.
новац) који потроше чланови његове породице и пратиоци.
10.Развој здравственог осигурања у свету. Стварање радничких организација (унија)
почетком 18. века условиле су почетак развоја здравственог осигурања. Наведене
организације су се бориле, између осталог и за сигурност радника у случају болести или
било којих других узрока радне неспособности.Касније, у 19. веку у већини европских
земаља стварају се "болеснички" фондови у оквиру различитих унија, где предњаче уније
индустријских радника, минера, железничара. Иста ствар се догађа и у оквирима
Католичке цркве.Осим овог вида осигурања, подстакнутог од стране корисника истог,
јавио се и својеврсни тип "претплате„ организоване од стране лекара и лекарских
удружења. Током времена, са развојем медицинске технологије и осавремењивањем
болница, здравствено осигурање постаје све скупље. Држава се у систем здравствена
заштите може укључити на неколико начина:

директним плаћањем здравствене заштите

субвенционисањем појединачне куповине здравствене заштите и здравственог осигурања

пружањем здравствених услуга
финансирањем и спровођењем истраживања
спречавањем ширења заразних болести

регулисањем производње и промета лекова и медицинске опреме

11. Здравствено осигурање у Србији. развој јавно здравствене службе или службе народног
здравља у свету и код нас започиње средином деветнаестог века.

Што се тиче развоја, у периоду од 1919-1930 год. забележен је интензиван развој

ванболничких установа, посебно Домова народног здравља.
У Београду је 1919. год. основан дечији диспанзер као заједничка установа француских и
наших лекара са задатком да се бави лечењем оболеле одојчади и активностима из
области имунизације и здравственог васпитања. Годину дана касније, 1920. Домови
здравља се уредбом оснивају у свим већим местима. Код нас се средства за здравствену
заштиту обезбеђују пропорционалном стопом доприноса коју плаћају запослени
осигураници из бруто месечних зарада и послодавци из прихода. Тиме се обезбеђује да
онај ко више има, више и доприноси средстава у фондове здравственог осигурања. .
Систем здравственог осигурања код нас је заснован на три основна начела: узајамност,
солидарност и пропорционално оптерећење свих осигураника.
12. Солидарност и узајамност.
Солидарност је обавезно учествовање у обезбеђивању средстава свих чланова друштва, а
не само оних који имају бољи стандард или су изложенији ризику. Тиме се ризици
равномерно распоређују на шири круг људи. Узајамност претставља осигуравање једног
од стране другог,и обрнуто, како би се средства од доприноса за здравствено осигурање
склопила у једну целину и одатле се трошила за финансирање здравства. Она омогућава
да се заједничким напорима реше ризици обољевања уплаћивањем оних који су здрави и
способни за рад, чиме се финансира лечење и издражавање оних који су болесни и
неспособни да раде. Разлози за примену ових начела леже у томе што је процена ризика
за обољевања веће групе људи, а поготово целокупног становништво - могућа, а тиме је
могућа и процена потребних финансијских средстава за алиментирање тог ризика.
Изузетак од овог правила јавља се у случају великих епидемија, у случају група људи и
појединаца изложених повећаним ризицима, и у случајевима болести са веома високим
трошковима лечења и дуготрајним периодима радне неспособности.
13. Podela sistema zdravstvene zaštite
1.Sistem nacionalne zdravstvene zaštite – Beveridžov model,

2.Sistem socijalnog osiguranja - Bizmarkov model,

3.Sistem privatnog osiguranja - model "nezavisnih" ili "suverenih" korisnika.
1. Sistem nacionalne zdravstvene zaštite prvi put je organizovan u Velikoj Britaniji koja 1948.
godine pravi presedan među zemljama Zapadne Evrope. I druge zemlje slede primer Velike
Britanije šezdesetih godina, a mediteranske zemlje osamdesetih godina. U Sovjetskom savezu
postojao je sličan model. Ovaj sistem karakteriše finansiranje zdr. zaštite putem poreza, kao i
vlasništvo (ili bar kontrolu) nad opremom i objektima (zgradama) u zdravstvu.
2. Sistem socijalnog osiguranja - Bizmarkov model prvi put je uveden u Nemačkoj 1883. Godine.
Ovim sistemom pojedinac plaća stopu doprinosa proporcionalnu ukupnoj zaradi. Ovaj sistem
karakteriše (već pomenuto) finansiranje zdravstvene zaštite iz doprinosa, kao i to da su oprema
i zgrade i u privatnom a ne samo u društvenom vlasništvu.
3. Sistem privatnog osiguranja karakterističan je jedino za SAD. Ovaj sistem karakteriše da
korisnik bira program osiguranja po kome će se osigurati, kao i to da iznos premija osiguranja
zavisi od procene nastanka određenih rizika za zdravlje pojedinca

14. . Модели финансирања здравства.

Обично се дефинишу два сектора здравства: друштвени или приватни, а модели протока
новца (финансирање) који се могу применити у оба сектора су:
1. Модел надокнаде трошкова корисницима- корисници здравствених услуга могу трошак
делимично (или потпуно) рефундирати у здравственом осигурању. (Француска, Белгија).
2. Модел уговарања услуга између осигурања и даваоца услуга- осигуравајућа друштва
плаћају лекарима по броју услуга или броју становника које појединачна установа
опслужује. (Немачка, Холандија, Енглеска)
3. Модел интеграције осигурања са здравственом службом присутан је у системима са
националном здравственом службом и обавезним здравственим осигурањем. Овде је
држава давалац услуга. (Источна и централна Европа)
4. Мешовити модел- модел који садржи елементе претходних модела. (најразвијеније
земље)
15. Техничка ефикасност је постигнута ако је резултат остварен уз најмањи могући
трошак. За решење неког здравственог проблема изабран је начин чијим коришћењем се
изазивају најмањи трошкови.
16. Алокативна ефикасност постиже се када се постојећи ресурси употребе за пацијенте
којима су ти ресурси најпотребнији. Да би се она постигла, најважније питање гласи: које
здравствене потребе треба да буду задовољене?
Уколико је ал. ефиласност постигнута, ресурси се троше у довољној количини на
изабраном месту, и то изазива велики позитиван утицај на здравље корисника, а ре-
алокација тих ресурса на неко друго место (или другој врсти пацијената) не би постигла
знатнији резултат у побољшању здравственог стања изабране популације.
17. Mehanizmi za alokaciju resursa u zdravstvu

Начини мобилизације ресурса за здравствену заштиту и њихова алокација у здравственом

сектору различити су у појединим земљама. Могуће је уочити три основна приступа:
-први, директно плаћање здравствених услуга од стране пацијента (''плаћање из џепа"),
при чему се подразумева постојање тржишта здравствених услуга и различитих форми
приватног здравственог осигурања,

- други, обезбеђење ресурса за здравствену заштиту путем пореза,

- трећи, који почива на потпуном и обавезном здравственом осигурању
18. . Upravljanje projektima u zdravstvu
Пројектни приступ у решавању савремених здравствених проблема распрострањен је у
пракси. У развијеним западним европским земљама такав приступ је нарочито дошао до
изражаја у обуздавању и ублажавању последица незаразних обољења. Распрострањеност
незаразних обољења (кардиоваскуларна, малигна, дијабетес, повреде и друга)
попримила је карактер правих епидемија. Покретање превентивних програма у
развијеним земљама наилазило је на подршку друштвене заједнице.

Истраживачки пројекти, чији је циљ утврђивање фактора ризика који су повезани с

распрострањеношћу масовних обољења и интервентне активности које су превентивно
усмерене, понекад се покрећу и на међународном плану. Здравствени програми покрећу
се као низ повезаниих активности с дефинисаним циљем. Понекад имају у виду укупну
популацију и изводе се на целој територији једне земље.
Циљеви треба да су постављени реално, да су мерљиви и прецизно дефинисани. За
пројекте у здравству важно је одредити време у којем ће бити реализовани и проценити
потребне ресурсе за њихово извођење. За постизање успеха и остварење циљева једног
националног програма за унапређење здравља становништва треба остварити
међусекторску сарадњу. То подразумева укључивање других сектора (пољопривредна
производња, промет и потрошња хране, образовање, медији и сл.), што ове програме
чини изузетно сложеним.

19. . Neophodne pretpostavke za delovanje tržišta u zdravstvu

1.-izvesnost za potrošača-pacijenta u pogledu njegovih budućih zdravstvenih potreba;
Pretpostavka je da pacijent tačno zna šta želi, koje usluge su mu potrebne i gde može do njih da
dođe i on treba da je u prilici da planira svoju potrošnju i nabavke. Ali većina zdravstvenih
zahteva ne može da bude planirana na takav način zbog čega postoji neizvesnost u pogledu
zdravstvenih potreba u budućem periodu.
2. -perfektno znanje pacijenta o sopstvenom zdravstvenom stanju, dijagnostičkim -postupcima,
metodama lečenja i sl.; Pacijent treba da zna dovoljno o svom zdravstvenom stanju i da zna
kakvo poboljšanje zdravlja može da očekuje od određenih zdravstvenih usluga. Takođe bi bilo
potrebno da zna da li lekar kojem se obraća primenjuje protokole koji sa aspekta medicinske
nauke predstavljaju najbolji pristup za njegov zdravstveni problem.
3.-odsustvo eksternih efekata;
Pretpostavka da nema ni pozitvnih ni negativnih eksternih efekata.

4.-slobodne odluke potrošača-pacijenata;

Perfektno tržište polazi od pretpostavke da potrošač slobodno donosi odluke u svom
sopstvenom interesu. On odlučuje šta će da kupi i konzumira.
5.-veliki broj ponuđača zdravstvenih usluga;

Pretpostavlja se da su ponuđači određene zdravstvene usluge brojni i da niko od njih nema

snagu da samo svojom akcijom ispolji znatan uticaj na tržištu. Jedini način na koji on konkuriše
ostalima jesu cene.
6.-slobodan pristup novih ponuđača zdravstvenih usluga.
20. Neispunjenost pretpostavki modela za delovanje tržišta u zdravstvu

Uz ispunjenje rigoroznih pretpostavki tržište bi delovalo u idealnim uslovima, ali ti uslovi ne

mogu da budu ispunjeni, što upućuje na nužnost intervencija države u mobilizaciji i alokaciji
resursa namenjenih zdravstvenoj zaštiti stanovništva.
Neophodne pretpostavke za uspešno funkcionisanje zdravstvenog tržišta ne mogu da budu
ispunjene. Zdravstvena usluga se razlikuje od svih ostalih dobara i usluga. Skup njenih
karakteristika čini je jedinstvenim i posebnim u odnosu na druge proizvode i usluge. Skup tih
karakteristika isključuje tržište zdravstvenih usluga i tržište privatnog (dobrovoljnog)
zdravstvenog osiguranja i čini ih nedelotvornim mehanizmima.
21. Разлози за одбацивање тржишта здравствених услуга у Србији.
У бившим социјалистичким земљама на располагању је избор између три могућности за
финансирање здравствене заштите: тржиште здравствених услуга, финансирање путем
пореза, финансирање путем фондова обавезног здравственог осигурања. Поред разлога
теоријске природе постоје и посебни разлози за одбацивање здравственог тржишта као
механизма алокације ресурса намењених здравственој заштити у Србији:
-овакав принцип би лоше утицао на остваривање принципа правичности
-не постоји поуздана и развијена здравствена статистика
-фаворизовало би се здравство становништва урбаних подручја
-фаворизује куративну наспрам превентивне медицине.