ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Висока здравствена-санитарна школа

струковних студија ,, Висан", Београд

Семинарски рад

Предмет: Здравствена нега

СЕСТРИНСТВО И СЕСТРИНСКА
ПРОФЕСИЈА И ВОКАЦИЈА ОД ПОСТАНКА
ДО ДАНАС КОД НАС И У СВЕТУ

Ментор: Студент:

Др сци. Александра Крстић Валентина

Тодоровић

бр. индекса: 4-
II/2022

Београд, октобар 2022.

ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Садржај

Увод ............................................................................................................................ 1

Професија сестринства у савременом систему здравствене заштите .................. 3

Професија сестринства у јавном здрављу ............................................................... 8

Филозофија сестринства: смисао и значење? ....................................................... 11

Сестринство: професија и/или вокација ............................................................... 17

Идеја етике сестринства ......................................................................................... 18

Закључак................................................................................................................... 27

Литература ............................................................................................................... 30
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Увод

Имајући у виду општи значај бриге о здрављу становништва, јасно је да систем

здравствене заштите представља један од најсложенијих система једне државе у
организационом смислу, са елементима који ефикасним функционисањем треба да
обезбеде физички, географски и економски доступну, интегрисану и квалитетну
здравствену заштиту. Историјски посматрано, сестринство је као професија пролазило
кроз низ развојних фаза, увек настојећи да одговори постављеним изазовима струке и
прати савремене трендове и потребе друштва.

Дефинисањем сестринства као интегралне и самосталне професије у оквиру

система здравствене заштите, пред савремену медицинску сестру је постављен читав
низ професионалних, образовних и друштвених изазова, нарочито у оним земљама у
којима сестринска професија још увек има неадекватан друштвени имиџ, како у
јавности, тако и у професионалним круговима.

Промена улоге медицинских сестара у реформисаним европским и

северноамеричким здравственим системима је нарочито видљива у примарној
здравственој заштити и јавном здрављу, где су сестре преузеле једну од водећих улога у
организацији система рада. Са јединственим професионалним фокусом који
истовремено може бити усмерен на појединца и породицу, или систем и заједницу,
савремено сестринство је, као здравствена професија, изузетно повољно позиционирано
да одговори на потребу савременог друштва за интеграцијом здравствених услуга, и
уједно оствари активан допринос позитивним променама у организацији савременог
система здравствене заштите.

Сестринство се све више у свету почиње схватати као дисциплина која има
препознатљив програм деловања и која је независна од других дисциплина у саставу
здравствене заштите.

Неки га схватају као занимање, неки као научну дисциплину, а они умеренији
кажу да је то професија која ће напокон добити свој легитимни статус. За оне који
прате сестринство и његов развој током 20.века, напори да се сестринство обогати

1
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

сазнањима из других научних дисциплина само су логичан наставак развоја саме

медицине и самог процеса здравствене неге.

Бити медицинска сестра је јединствен позив који тражи оно најлепше у људском
бићу-хуманост и преданост позиву. “Јединствена улога медицинске сестре је помагати
појединцу, болесном или здравом, у обављању оних активности које придоносе
здрављу или опоравку (или мирној смрти), а које би појединац обављао самостално
када би имао потребну снагу,вољу и знање.” (Вирџинија Хендерсон)

Област рада медицинске сестре врло је широк, од учења деце прању руку,
одраслих очувању здравља, до руковођења високо софистицираном медицинском
технологијом којом се може очувати и сачувати људски живот.

На западу, као и у већини земаља Европске уније, сестринство је одвојено као

самостална професионална дисциплина и независно од других професија у оквиру
здравствене заштите. Модерно сестринство фаворизује едукацију као приоритет у
професионалном животу медицинских сестара. Више и високо образовање
медицинских сестара је приоритет модерних држава.

Послови у сестринству прилагођавају се посебним потребама пацијената на

различитим одељењима, па тако постоје и велике разлике у пословима сестара на
педијатрији, хирургији, неурологији,неонатологији… Сестринство је посао у којем,
осим знања и вештине, медицинске сестре морају дати и трећу димензију хуманости.

Успех рада медицинске сестре не зависи само о њеној хуманости и способности

свладавања савремене технологије. Он зависи и од трајне едукације медицинске сестре.
Зато је данас, у временима свакодневних промена, неопходно окренути се напретку
професије сестринства управо кроз трајно учење у програмима континуиране
едукације.

2
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Професија сестринства у савременом систему здравствене заштите

Светска здравствена организација (енгл. World Health Organization, WHO)

дефинише систем здравствене заштите као здравствену инфраструктуру која обезбеђује
остваривање спектра програма и услуга у циљу пружања здравствене заштите
појединцима, породицама и заједници.

Имајући у виду општи значај бриге о здрављу становништва, јасно је да систем

здравствене заштите представља један од најсложенијих система једне државе у
организационом смислу, чији елементи својим функционисањем треба да доведу до
достизања жељеног циља: обезбеђивања физички, географски и економски доступне,
интегрисане и квалитетне здравствене заштите. Квалитет остварених здравствених
услуга се данас препознаје као једна од најважнијих карактеристика савременог
система здравствене заштите. У Србији, здравствена заштита се остварује на
примарном, секундарном (интермедијарном) и терцијарном (централном) нивоу, који
су повезани у јединствени систем у коме се подразумева да виши ниво здравствене
заштите увек пружа подршку нижем. Мултидисциплинарани здравствени систем
представља императив развоја савремене интегрисане здравствене заштите која
обухвата све аспекте здравља, било да је реч о појединцу или здрављу заједнице у
целини, и подразумева интерпрофесионални и колаборативни приступ здравствених и
других професионалаца у превенцији настанка и решавању постојећих проблема
здравља.

Последњих десетак година, у здравственим системима широм света су започети

или завршени различити процеси реорганизације и трансформације начина
остваривања здравствене заштите становништва, као и начина функционисања
организационе структуре самих система здравствене заштите. Без обзира на форму
спроведених активности, заједнички циљ ових реформи је исти у већини случајева –
стварање интегрисаног здравственог система који ће у потпуности и свеобухватно бити
оријентисан ка актуелним и потенцијалним здравственим потребама корисника
здравствене заштите. Интеграција здравствене заштите омогућава економски изузетно
важну рационализацију здравствених трошкова, али и ефикасније план-ирање и
организацију здравствене политике која ће довести до повећања квалитета остварених

3
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

здравствених услуга, уз истовремено повећање квалитета живота здравствених

осигураника. Нов начин функционисања здравствених система који обједињује
активности примарног, секундарног и терцијарног здравственог сектора, истовремено
доноси и низ нових улога и професионалних изазова за здравствене и друге стручњаке
који су укључени у комплексан процес остваривања здравствене заштите. Имајући у
виду чињеницу да је сестринство најмногољуднија професија у здравственим
системима на глобалном нивоу, јасно је да ће медицинске сестре имати, или већ имају,
значајну улогу у новој организацији система здравствене заштите. Захваљујући бољем
позиционирању сестринске професије у савременом здравственом систему, медицинска
сестра, као аутономни здравствени професионалац и равноправан члан
мултидисциплинарног тима, добија и много више могућности да активно допринесе
укупном повећању квалитета здравствене заштите, и то путем спровођења непосредних
активности здравствене неге, бриге за унапређење и очување здравља и обављања низа
координаторских и менаджерских функција. Међутим, треба нагласити да прихватанје
нових улога у реформисаном систему здравствене заштите свакако подразумева и
прихватање сложенијих облика професионалне одговорности од стране припадника
сестринске професије, и указује на нужност увођења промена и унутар саме професије,
првенствено у погледу формалног образовања и едукације медицинских сестара за
обављање функција руковођења. Професија сестринства, као интегрални део
мултидисциплинарне организације рада у савременом здравственом систему, обухвата
низ области професионалног деловања на различитим нивоима здравствене заштите:
активности унапређења и промоције здравља, превенцију болести, здравствену негу
физички и ментално болесних или онеспособљених особа свих узрасних категорија,
палијативну негу, али и низ активности које се на први поглед не могу довести у
директну везу са сестринском професијом, попут послова из области менаџмента у
систему здравствене заштите, заступања интереса корисника здравствене заштите
(заштита права пацијената), промоције и спровођења активности заштите и унапређења
животне средине, научноистраживачког рада, или пак активне партиципације у
креирању здравствене политике земље. У интегрисаним здравственим системима,
медицинске сестре, у сарадњи са осталим здравственим професионалцима и стручња-
цима из других области социјалне заштите, обављају низ различитих активности
планирања, имплементације и евалуације различитих активности здравствене неге, а
све у циљу обезбеђивања ефикасног функционисања здравственог система са аспекта

4
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

промоције здравља, превенције болести и збрињавања болесних, односно

онеспособљених особа.

Промена улоге медицинских сестара у реформисаним европским и

северноамеричким здравственим системима је нарочито видљива у примарном сектору
и заштити здравља заједнице, односно јавном здрављу, у којима су сестре преузеле
једну од водећих улога у организацији система рада. На тај начин, сестринство све
чешће представља директну спону између корисника здравствене заштите са једне, и
система здравствене и социјалне заштите са друге стране, што од припадника ове
професије изискује доследну примену вештина стечених континуираним изучавањем
начина функционисања здравственог система, укључујући и координацију између
дефинисаних нивоа здравствене заштите, оптимизацију услуга путем рационалне
употребе доступних података о болеснику у здравственој заштити заснованој на
доказима, интерпрофесионалну сарадњу и комуникацију и, коначно, активну
партиципацију у активностима за побољшање ефикасности здравственог система.

У документу Иницијатива за будућност сестринства (енгл. The Initiative on the

Future of Nursing) који је 2010. године издат од стране Америчког института за
медицину (енгл. US Institute of Medicine, Washington DC), наводи се да професија
сестринства даје критичан допринос реформи здравственог система и актуелним
захтевима обезбеђивања сигурног, безбедног и приступачног система здравствене
заштите, усмереног ка објективним потребама корисника. Аутори који су истраживали
нове улоге ове професије у реформисаном здравственом систему САД сугеришу да сви
припадници сестринске професије треба да, пре свега, разумеју и прихвате чињеницу
да сестринска пракса мора претрпети драматичне промене у циљу достизања
очекиваног квалитета здравствене неге, али и да проактивно учествују у активностима
промена које ће захтевати стицање нових или побољшање постојећих вештина
унапређења и бриге о здрављу заједнице. У интегрисаном систему здравствене
заштите, професија сестринства има и нове циљеве: медицинске сестре нису
усредсређене на болест, већ на унапређење здравља и примордијалну превенцију, у
фокусу њихових професионалних активности нису потребе система, него појединаца и
заједнице - корисника здравствене заштите, координација коју сестре остварују између
различитих сек тора здравствене заштите је препозната као кључ вишег квалитета,
боље услуге и ниских финансијских трошкова здравственог система, а све наведене
активности су засноване на рационалном коришћењу података који су доступни у

5
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

здравственом информационом систему. Да би се ови циљеви остварили, у

реформисаним здравственим системима је уз менаджерске функције идентификовано и
девет суштински значајних аспеката сестринске професије које треба континуирано и
свакодневно примењивати у раду са корисницима, а у циљу постизања веће
ефикасности здравствене заштите:

• пружање подршке и обучавање корисника за примену мера самопомоћи,

• едукација и активно ангажовање пацијента и породице у остваривању
здравствене заштите,
• активности побољшања интерсекторске комуникације,
• саветовање корисника здравствене заштите и практична демонстрација
потребних вештина,
• утврђивање потреба, планирање и евалуација путем примене процеса
здравствене неге,
• тимски рад и интерпрофесионална сарадња,
• планирање неге на основу објективних потреба корисника,
• брига о унапређењу и очувању здравља целокупне популације,
• заступање потреба корисника здравствене заштите.

Коначно, када је реч о друштвеном и професионалном положају сестринства у

нашој земљи, треба истаћи да је ситуација већ деценијама веома сложена и нимало
налик оној у свету. Нажалост, професија сестринства је до пре готово две деценије била
једина у држави којој је било онемогућено образовање на универзитетском нивоу, а
улога сестринства у здравственом систему Републике Србије не само да је још увек
највећим делом пасивна, већ је и заступљеност медицинских сестара у институцијама
републичких здравствених органа поражавајуће минимална . Иако је од оснивања прве
катедре у земљи за здравствену негу на Медицинском факултету Универзитета у Новом
Саду до данас велики број српских медицинских сестара стекао високо образовање,
могућности актив-ног доприноса ове професије у смислу побољшања ефикасности
система здравствене заштите и повећања квалитета здравствених услуга још увек нису
препознате у нашој земљи, а радна места сестара са високим образовањем нису чак ни
планирана актуелном систематизацијом радних места у здравству. Узимајући у обзир
наведене промене и нове улоге које су сестринској професији донеле реформе система
здравствене заштите у свету, може се закључити да је сестринство у савременим
здравственим системима препознато као аутономна професија која може значајно да
6
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

допринесе ефикасности система здравствене заштите једне земље побољшанјем

квалитета базичних професионалних активности, али и преузимањем одређеног дела
менаджерских функција и координацијом интерсекторских активности у процесу
остваривања здравствене заштите. Руковођење здравственим системима је веома
сложен процес који изискује адекватан ниво формалног образовања и континуирану
едукацију, нарочито ако се има у виду чињеница да предузетнички оријентисан
менаџмент у систему здравствене заштите изискује активан ангажман у погледу
иницирања и спровођења различитих менаджерских активности. Институт за медицину
САД препоручује да се свим медицинским сестрама које нису унуверзитетски
образоване омогући додатно школовање, управо због сложености менаджерских улога
које су у интегрисаним системима здравствене заштите додељене припадницима ове
професије, са очекивањем да ће у непосредној будућности и до 80% медицинских
сестара у свету имати факултетско образовање.

Едукација из области здравственог менаџмента се поставља као неопходан

предуслов за разумевање и учествовање у променама, али и очување интегритета
сестринске професије, јер успешан менаджер мора јасно да дефинише циљеве промена
у професији и систему, надзире процес њихове имплементације и да поседује вештину
формулисања плана и непосредне примене специфичних активности које ће се
применити у случају да промена иде у нежељеном правцу. Узимајући наведено у обзир,
чак и након просте анализе актуелне праксе у сестринској професији наше земље,
неизбежно се намеће питање да ли медицинске сестре у Србији могу да одговоре
захтевима савремене здравствене службе, јер примери из праксе често јасно указују на
то да сестре имају низак степен аутономије у раду, чак и у непосредној организацији
службе здравствене неге. На основу примера из света, јасно је да сестринство мора да
постане аутономна и равноправна професија у систему здравствене заштите Србије да
би активно доприносила позитивним променама, али и поред бројних иницијатива
Коморе медицинских сестара Србије и високошколских установа које образују овај
профил здравствених стручњака, видљивих помака у том смислу и даље нема.

7
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Професија сестринства у јавном здрављу

Професија сестринства је дуги низ година активно професионално укључена у

рад у области јавног здравља широм света. Повезаност сестринства и јавног здравља је
суштинска, практична и нераскидива, заснована пре свега на заједничкој усмерености
ка унапређењу и очувању здравља појединаца, групе и заједнице, превенцији болести и
тежњи ка повећању квалитета живота, али и чињеници да здравствено васпитање
истовремено представља и интегрални део здравствене неге, као примењене
медицинске дисциплине, и један од основних метода рада у јавном здрављу. Осим тога,
у већини земаља у свету, па и у нашој земљи, медицинске сестре имају могућност
специјализације из области јавног здравља након завршених основних студија.
Америчка асоцијација за јавно здравље (енгл. The American Public Health Association)
дефинише сестринство у јавном здрављу каопраксу промоције и заштите здравља
становништва путем интегрисане примене знања из области здравствене неге,
друштвених и јавноздравствених наука.

Професионална делатност медицинских сестара у области јавног здравља је

фокусирана на здравље заједнице, са циљем промоције здравља и превенције болести и
онеспособљености. Знање које поседују из области превентивних и клиничких наука,
као и специфична врста професионалног односа са корисницима здравствене заштите,
омогућавају медицинским сестрама специјалистима јавног здравља да дају значајан
допринос решавању актуелних јавноздравствених проблема и активно партиципирају у
креирању и имплементацији програма промоције здравља и здравствене политике у
складу са потребама вулнерабилних популационих група. У ери растућих
јавноздравствених изазова, сестринство као професија има значајан потенцијал за
стварање промена на овом пољу, заснован пре свега на честим контактима
медицинских сестара са корисницима здравствене заштите, што их можда чини и
најбоље позиционираним здравственим стручњацима у смислу могућности пружања
подршке за усвајање здравих стилова живота у заједници. Имајући у виду доктринарни
мултидимензионални поглед на здравље, професионално деловање у јавноздравственом
сестринству се темељи на примени теоријских знања, здравственој нези заснованој на
доказима и преданости постизању једнакости свих чланова за-једнице у могућностима
за очување и унапређење здравља. Са друге стране, управо познавање клиничке
здравствене неге у комбинацији са знањима из области јавног здравља и друштвено-

8
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

хуманистичких наука, омогућава медицинским сестрама да буду на позицијама

успешних лидера у области јавног здравља. Основне професионалне компетенције
медицинских сестара у области јавног здравља укључују:

• процену стања у циљу идентификације и реша-вања проблема здравља у

заједници,
• уочавање проблема и постављање сестринске дијагнозе у случају појаве
поремећаја здравља и здравствених катастрофа у заједници,
• примену здравствено васпитних интервенција, информисање и
оспособљавање заједнице за различите начине очувања и унапређења
здравља,
• успостављање партнерског односа и мотивацију заједнице за активну
партиципацију у идентификацији и решавању актуелних и потенцијалних
проблема здравља,
• развијање професионалне политике и планова који подржавају напоре
појединаца и заједнице у унапређењу и очувању здравља,
• примену закона и других правних регулатива које штите здравље и
осигуравају безбедност,
• омогућавање доступности здравствене заштите и пружање здравствених
услуга у случају да је иста недоступна,
• обезбеђивање потребног броја компетентних сестара специјалиста јавног
здравља,
• евалуацију ефикасности, доступности и квалитета примењених
здравствених услуга код појединаца и у заједници и
• истраживање у циљу спознаје нових сазнања и иновативних метода за
решавање проблема здравља.

У савременом систему здравствене заштите, јавноздравствено сестринство тежи

да побољша здравствене исходе свих популационих група у заједници, препознајући
сложеност јавноздравствених проблема и контекстуалну природу здравља, засновану
на историјским, културолошким, физичким, менталним, друштвеним и факторима
животне средине. Доктрина здравствене неге у јавном здрављу налаже логичко
размишљање на нивоу система (енгл. „system-level thinking“), усмерено ка објективној
опсервацији и процени стања, утврђивању потреба за здравственом негом, као и
процени могућности и (не)једнакости појединаца, породице или заједнице, а све у циљу

9
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

предузимања активности које ће прикупљене информације о здрављу претворити у

јавно добро. Кључни аспекти професионалне делатности медицинских сестара у јавном
здрављу укључују: фокусираност на здравствене потребе целокупне популације,
укључујући и процену потенцијалне дискриминације и специфичних потреба
маргинализованих популационих група, процену здравственог стања становништва
путем свеобухватног, холистички усмереног, систематичног приступа здрављу,
спровођење превентивних активности у популацији са акцентом на примордијалну
превенцију, и примену интервенција здравствене неге на свим нивоима – код
појединаца, породица, целокупне заједнице, укључујући и све факторе који могу
утицати, или већ утичу, на њихово здравље, потребе, могућности или неједнакости у
здрављу. Осим тога, од професије сестринства се у савременом јавном здрављу очекује
успостављање и одржавање односа активне сарадње са заједницом, континуирана
партиципација у васпитању за здравље њених чланова и развоју локалне здравствене
политике која ће бити прилагођена потребама конкретне заједнице. То уједно
представља одговор на издвојене приоритете који проистичу из континуиране,
свеобухватне процене здравља усмерене на сва три аспекта здравља целокупне
популације. У САД је, 2010. године, усвојен један од најзначајних до-кумената под
називом Закон о заштити пацијената и приступачној нези (енгл. Patient Protection and
Affordable Care Act), који уређује систем остваривања здравствене заштите у тој земљи,
и у великој мери упућује на нове улоге и одговорности које професија сестринства
треба да преузме у области јавног здравља: активан допринос елиминацији социјалних
разлика у погледу приступачности здравствених услуга, смањење трошкова
здравствене заштите и, коначно, примену ефикасних активности у глобалном
унапређењу здравља заједнице. Вештина брзе процене здравља и здравствених ризика,
као и усмереност ка примордијалној превенцији, у овом документу су препознате као
важно оруђе медицинских сестара за постизање поменутих циљева.

Медицинске сестре специјалисти јавног здравља су данас у свету чланови или

успешни лидери интерпрофесионалних тимова у различитим врстама државних
здравствених агенција и организација, на свим ниво-има власти, невладиним и
хуманитарним друштвеним организацијама, фондацијама, академским институцијама и
бројним истраживачким центрима. Са јединственим професионалним фокусом, који ис-
товремено може бити усмерен на појединца и породицу, или систем и заједницу,
сестринство као професија која значајно партиципира у области јавног здравља у свету,

10
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

изузетно је повољно позиционирана за активан допринос позитивним променама у

организацији интегрисаног система здравствене заштите, одговарајући на тај начин
социјалним захтеви-ма и потреби за интеграцијом здравствене заштите у савременом
друштву.

Филозофија сестринства: смисао и значење?

Што значи сестринство? Или, другим речима, што сачињава унутрашњу

вредносну структуру сестринства? Питање је теоријске природе. Оно је једноставно
неизбежно. И то из два главна разлога. Прво, последњих је неколико десетина година
идеја сестринства стављена у средиште позорности у сврху дефинисања аутентичног
идентитета сестринства. Друго, а у повезаности с првим, идеја сестринства избија из
једног посебног начина људског деловања које је нераскидиво повезано са здравством
и здравственом негом, тј. с лечењем болести и бригом за здравље. Идеја сестринства,
стога, у својој уопштености обухвата и разматра смисао и значење здравља, болести,
лечења и неге.

Питање о идентитету сестринства снажније се наметнуло у тренутку

премештања сестринског образовног процеса из болничког у академско окружење.
Двадесети век је преломни у том погледу. Покушаји знанственог утемељења
сестринства у академском контексту кретали су се између идеје сестринства као гране
природне знаности до идеје сестринства као примењене знаности на темељу одређених
теоријских претпоставки, пре свега о људском практичком деловању у здравственом
уопштеноми клиничком посебно контексту. Потрага за идентитетом сестринства
тражила је минимум теоријске базе као упоришта за обликовање аутентичне сестринске
праксе, која би непосредно упућивала на професионални идентитет носитеља такве
праксе.

Питање о идентитету сестринства, надаље, уско је везано за поступно слабљење

неупитног медицинског ауторитета над другим здравственим особљем у клиничком
окружењу средином XX века. То је слабљење повезано са два главна мотива. Први
мотив је повезан с порастом свести болесника о личним правима, посебно о праву
болесника на слободу избора (аутономија) у процесу доношења важних одлука
(decision making process) током лечења. Други мотив, који је пресудан за јачање
идентитета сестринства, повезан је с професионализацијом и, аналогно томе,

11
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

аутономизацијом сестринске праксе. Као непосредна последица тога појавила се

потреба за интензивнијом професијом о специјализованим подручјима сестринске
праксе. Кретање које је изазвано снажном професионализацијом у здравственом
саставу, као и јаснијим разграничењем професионалних права и дужности међу
појединим здравственим професијама, још увек је на делу. Данас се примјећују две
главне тенденције. Прва се тенденција више храни духом корпоративизма, тј.
независног професионалног удружења. Друга се тенденција више храни духом
интеграције, тј. могућностима нужне узајамности и сарадње међу здравственим
професионалцима, редом између сестринства и медицине.

Т. Маy покушава анализирати, по нашем суду тек деломично успешно,

структуру медицинског ауторитета над читавом клиничком екипе, укључујући на
првом месту сестре, а у контексту анализе односа доктор-болесник. Маy сматра да у
склопу односа доктор-болесник темељ дужности поједине здравствене професије да
изврши докторову наредбу почива на самом значењу доктора. Искуство и компетенција
доктора, наиме, намећу такву дужност да сврха старатељске услуге, а то је рестаурација
здравља болесника, може бити реализована само посредством „рационалног
ауторитета“ доктора који осигурава услове за исправно лечење болесника. То уважава
чињеницу по којој је медицинска формација другачија од сестринске, у смислу да
доктори током своје формације требају развити и усвојити способности вредновања
најбољега медицинског третмана болесника, док сестринство током своје формације
треба научити разумевати докторове налоге и смернице, заустављајући се примарно на
вредновању учинака одређених терапија. Та два аспекта јединственога терапијског
процеса захтевају одређену интеграцију која омогућава најбоље лечење болесника.
Наравно, Маy сматра да се едукација сестринства не може свести само на усвајање
докторових наредби и смерница. Управо супротно. Едукација сестринства је до данас
већ тако комплексна и софистицирана, а о чему најбоље сведоче специјализоване
школе, да та чињеница јасно комуницира свест о једном, ипак, аутономном –
независном – професионалном идентитету који има своје стручне и професионалне
компетенције да га није могуће свести tout court на смисао и значење медицине.
Медицински ауторитет, дакле, има прецизна ограничења. Медицинске наредбе и
смернице имају ауторитарну снагу за сестринску професију само уколико су
нераскидиво повезане с лечењем болесника. Сестринска професија у датим
околностима има право и оспорити докторов ауторитет, ако јој је посве јасно и

12
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

развидно да доктор делује погрешно, тј. противно најбољем интересу и добробити

болесника. У центу је аутономна професионална одговорност која, осим
професионалних консеквенција, може у датим околностима попримити и казнене
консеквенције (нпр. несавесно лечење). У том је смислу индикативан један
калифорнијски случај. Наиме, др Неил Барбер и др Роберт Нејдл били су осумњичени
за убиство болесника након што су прекинули храњење и појење болесника који је
претрпео срчани удар након операције. Респиратор су већ раније били угасили.
Споменути су доктори прекинули све медицинске третмане у договору са
болесниковом супругом. Међутим, медицинска сестра, која је асистирала око тог
болесника у јединици интензивне његе, пријавила је докторе општинском суду ради
тога што је најприје, на изричити захтев два доктора, одбила искључити респиратор, а
затим је сматрала да одлука доктора о прекидању свих медицинских третмана није
уопште поштовала логику најбољег интереса и добробити болесника. Медицинска
сестра је у том случају деловала морално аутономно, тј. у складу са судом личне
савести, и професионално аутономно, тј. у складу са својом сестринском
компетенцијом и искуством, сматрајући да доктори својим одлукама нису деловали за,
него против добробити болесника, будући да је дотадашња медицинска пракса у
јединици интензивне неге подразумевала респиратор, храњење и појење редовним, а не
изванредним медицинским средствима. Наиме, ни у којем случају није етички
оправдано прекидање примене редовитих терапијских средстава. По нашем суду овај
случај има парадигматско значење за сестринство. Из наведеног је случаја очигледно,
прво, да је медицинска сестра остала верна и доследна темељном начелу највеће могуће
добробити болесника, а коју је она трајно промицала у другим случајевима. Друго,
медицинска сестра је јасно показала да она није тек пуки пасивни проводитељ одлука,
него да је она активни морални субјект медицинске неге. Треће, њену моралну
аутономију не може прекинути никаква докторова одлука, ако је то по њеном
одговорном и компетентном суду у најбољем интересу болесника. Четврто, медицинска
сестра је била дубоко уверена да су доктори деловали против добробити болесника,
тако да је њен поступак оправдан барем са наслова приговора савести, у смислу личног
моралног уверења о највећој добробити болесника.

Изнесени пример нема за циљ стварање атмосфере сукоба међу здравственим

професијама. Још мање има за циљ поткрадање стручних и професионалних
компетенција једној професији на штету друге професије. То би био чисти апсурд.

13
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Изнесени пример жели само показати да ми не можемо једноставно решити

проблем доделити апсолутни ауторитет одлукама родбине и доктора. Коначну
медицинску одлуку, која уз поштивање свих медицинских стандарда увек захтева и
поштивање унапред познатих етичких начела и норма, треба дакле потражити кроз
партнерски дијалог свих чланова здравственога тима, првенствено оних чланова који
имају моралну одговорност за конкретни клинички случај. Ако је задовољен овај
захтев, тада нико нити сме нити може оспорити самосталност сестринске професије
теком процеса доношења важних клиничких одлука. Наравно, главну реч притом
немају само специфичне сестринске стручне компетенције, него кудикамо више има
специфично „етичко место и улога“ сестринства унутар јединственога терапијског
односа доктора-болесник. Сестринство у клиничком контексту не може бити сведено
на естетску и „егзекутивну компоненту здравственога тима. То из разлога што
сестринство има своју незамењиву терапијску улогу активног субјекта унутар
јединственог терапијскога односа доктор-болесник. Успркос чињеници што многи
доктори сматрају сестре пуким помоћницама, оне имају фундаменталну улогу у
посредовању између доктора и болесника. Иако сестре, наиме, ни под коју цену нису
слободне од опасности напуштања болесника у последњим фазама болести, оне су ипак
одговорне за деловања која могу бити од пресудне важности. (...) На сву срећу у
многим болницама започиње превладавати истински осећај тимскога рада између
болесника и сестара. Њихова интимна сарадња је битна за олакшање и правилну његу
сваког болесника. Речено потврђује вредност начела по којем у специфичном
клиничком случају одлука да се прекину специфични облици лечења не подразумева
прекид неге болесника. У таквим је условима деловање медицинске сестре од
непроцењиве, а редовно и од незамењиве важности и вредности. Осим реторичког
признања, то би требало постати конститутивни део етичког менталитета у здравству.

Кад се говори о смислу и значењу сестринства онда свакако треба споменути

утицаје и феминистичког покрета на сестринство, јер је тај покрет допринио
несумњивом јачању сестринске свести о независности од тоталне контроле доктора и
здравствене администрације. Феминистичке теоретичарке су скренуле пажњу на
чињеницу да се у друштву уопштено и у здравственим установама посебно подцењује
истинска вредност неге, а да се истовремено прецењује вредност команде, технике и
хијерархијске структуре. Аутентично вредновање медицинске неге у друштву и
здравству осигурава услове за јачање сестринске свести о вредности властите

14
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

професије и независности стечених компетенција и вештина од непримерених

уплитања са стране.

Надаље, по нашем суду два аспекта играју важну, ако не и пресудну, улогу у
одређивању аутентичне вредности здравствене неге болесника. Први аспект се односи
на етичку мотивацију здравствених радника, укључујући и сестре, при чему сваки
говор о ауторитету у контексту здравствене неге треба водити рачуна о узајамности
вредносних критерија медицинске и сестринске професије, а за највећу добробит
болесника. У противном се ауторитет лако може претворити у насиље једне над другом
професијом, тј. јаче над слабијом, занемарујући притом темељни разлог и оправдање
медицинског ауторитета – добробит болесника. Према томе, медицинска сестра има
право интервисати у датој ситуацији у којој примећује несавесно поступање других
чланова здравственога тима. Други мотив се односи на саму улогу тимскога рада у
здравственој заштити, при чему треба водити рачуна о специфичним компетенцијама
појединачне професије и то на начин да ниједна од њих не изгуби властиту аутономију,
тј. идентитет у јединственом терапијском односу, с једне стране, и да не остане
искључена или неадекватно интегрисана у јединствени здравствени тим, с друге стране.
Тимска интеграција здравствених професија нужна је ради интеграције различитих
терапијских компетенција, а ова је опет нужна ради заштите и постигнућа највеће
добробити болесника. Тек на другом месту је она важна ради професионалног
функционисања здравственога тима, јер такав тим може беспрекорно процедурално
функционисати, а да притом не задовољава све условр терапијске компетенције. Реч је
о логичком примату, будући да све здрав-ствене професије требају тражити највећу
добробит болесника. Евидентно је, пак, да на реалном нивоу једно без другога не иде,
тј. потребне су и компетенције и тимски рад. Другим речима, постигнуће највеће
могуће добробити болесника увелико зависи о усклађеном тимскоме раду
компетентних професионалаца међу којима влада морална хармонија и терапијски
склад у сврху остварења добробити болесника.

Истина, последњих су се година, на пример у САД-у и Великој Британији, по-

јачале расправе о терапијском односу сестринства и доктора, у смислу јаснијег
разграничења компетенција међу њима. Поента тих расправа састоји се у захтевима
сестринства за већим уделом у самосталном обављању базичних терапијских одлука и
захвата у неким обољењима, као што су, на пример, дијабетес, гојазност, повишени
притисак и др. На темељу стручних анализа тих захтјева J. P. Kassirer је отворено изнео

15
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

сумње у способности сестринске професије да самостало преузму на себе

одговорност за обављање било каквих базичних медицинских третмана без надзора
доктора. Притом игра важну улогу неколико фактора. Прво, испада да је искуство и
образовање доктора у примарној здравственој заштити мање вредно од осталих, ако
неке захвате уместо њих може обављати сестринска професија. Друго, медицински
третман који обавља сестринска професија не може се поистоветити с истим таквим
третманом који обавља доктор. Како било, Kassirer није априори против ширења
сестринских компетенција, него само заузима опрезан став ради заштите добробити
болесника. Решење проблема, стога, није у супростављању међу здравственим
професијама, како је већ наглашено, него у узајамној сарадњи и поштoвању
специфичних компетенција у сврху остваривања највеће могуће добробити болесника,
тј. лечења болести и прикладне неге његових здравствених тегоба.

Из досадашњих рефлексија је донекле постало очигледно да јасна артикулација

аутентичне сестринске праксе, као аутономне и компетентне праксе с властитим
идентитетом сестринства унутар здравственога система, у средишту пажње више
задржава смисао и значење заштите и неге, неголи знаности или примењене знаности.
Нека истраживања идентитета сестринства отворено показују тенденцију препознавања
сестринства у неговању. Смисао и значење неговања изводе се из саме сестринске
праксе. Сестринска пракса по некима битно зависи од два фундаментална става. Први
се став тиче сарадње у неговању болесника. Други се став тиче признате сестринске
компетенције у неговању болесника. Први став наглашава место и улогу медицинске
сестре у здравственом тиму. Други став наглашава специфичну компетенцију
медицинске сестре која је усмерена на добробит болесника. Како било, сврха
сестринства не састоји се у томе да оно постане аутономно, а како често истичу
рестауратори сестринства, него уместо тога да промовише болесникову благостање.
Будући да сестринство има тај темељни морални осећај, оригинална би се сврха
етичких разматрања о сестринству требала састојати у промовисању изврсне неге, тј.
неге која промовише добробит кроз поштовање достојанства и права сваке особе.
Држимо да морални осећај, који је инхерентан сестринству као таквоме, битно припада
и неговатељском односу сестра-болесник, као битном делу терапијскога односа доктор-
болесник. Сестринска пракса, дакле, почива на том темељном моралном осећају за
добробит болесника коју сестринство промовише и остварује кроз медицинску негу и
заштиту.

16
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Смисао и значење сестринства, у смислу аутентичнога идентитета

сестринства и аутентичне сестринске праксе, а што се с правом сматра филозофским
питањем о нарави сестринства, тек су последњих десетак година закорачили у
озбиљнија научна истраживања и испитивања. Иако је данас већ давне 1970. године
Martha Rogers покушала разрадити једну заокружену филозофију сестринства, њен
покушај више личи на филозофију за сестринство, у смислу једног сестринског
Weltanschaung-а, него на једно уверљиво одређење смисла и значења сестринства у
сaвременом добу.

Сестринство: професија и/или вокација

Незаобилазно питање у рефлексије о сестринству јесте оно о сестринству као

професији (струка) или као вокацији (позив). Ако пођемо од историјске чињенице да је
нега болесника или рањеника позната откад постоје трагови развоја људске
цивилизације, онда нећемо далеко стићи у утврђивању смисла и значења сестринства
као професије и/или као вокације. Тај је податак довољан да се схвати важност и
нужност једне неговатељске професије у друштву.

Сестринство какво познајемо данас започело се развијати као професија тек у

XIX. веку. Почетак се веже уз име Florence Nightingale (1820. – 1910.) која је на
сестринство гледала као на једну само-дефинисану моралну праксу која је усмерена на
неговање. Требало је, међутим, проћи много времена да сестринство добије статус
посебне професије, а то се није догодило пре шездесетих година XX. века, након
уложеног великог рада и труда око јаснијег дизајнирања идентитета сестринства,
признатог и препознатог у друштву, али и у самоме здравству. Ствари су кренуле
набоље осамдесетих година XX. века када се сестринство почело идентификовати са
неговатељском праксом, које је већ следило квалитативне методе хуманистичких
знаности у обликовању аутентичне сестринске праксе. Може се рећи да је пут што је
превалило сестринство од често оспораване и маргиналне делатности до пуног
друштвеног признања и признања саме засебне професије био изразито трновит, ако се
имају на уму смисао и значење те место и улога сестринства у савременоме друштву
уопштено и здравственоме саставу посебно.

17
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Можда разлог томе лежи у чињеници што је зачетница савремене идеје

сестринства, већ споменута Florence Nightingale сестринство радије означавала као
звање, него као професију у модерном значењу тога појма. За Nightingale је сестринство
испуњавало свој задатак кроз деловање на темељу моралног осећаја за стављање
болесника у најбоље услове да би се могло побринути за нега/њу. Сестринство је
представљало истинску шансу за жене да кроз негу болесника дају позитиван допринос
друштву. Nightingale је бирала жене тестираних врлина, са изграђеним карактером да
би избегла непосредне сударе са превладавајућим мушким шовинизмом свога времена.
Ново умеће и нова знаност је створена током задњих четрдесет година. А заједно с тим
и једна нова професија – за тако рећи, ми кажемо, звање.

Идеја етике сестринства

Претходна истраживања намерно потенцирају вредносно питање о будућности

сестринства. Гаранција будућности сестринства не лежи у знаности, него у ненадо-
местивој сестринској пракси унутар здравствене заштите. Развој професионалне етике
сестринства стар је колико и развој сестринске професије. Притом ваља рећи да је
истра-живање и испитивање смисла и значења идентитета сестринства и сестринске
праксе скренуто на један други истраживачки колосек.

Главна питања са којима се данашње сестринство сусреће тичу се првенствено

етике, дискриминације и епистемологије. Овде нас занима етичко питање и то сасвим
начелно о темељима етике сестринства. Број књига, поступакаа, студија и чланака о
етици сестринства из године у годину се немилосрдно повећава, тако да је данас
постало тешко, ако не и немогуће похватати конце што се све говори, пише, тврди,
заступа и промовише под именом професионалне етике сестринства. То, ипак, није
никаква ни извињење ни препрека за указивање на неколико начелних, али по нашем
суду битних идеја етике сестринства. Већ је истакнуто да је етика сестринства
релативно млада, као уосталом и сестринска професија, а као дефинисана
професионална етика јавља се тек седамдесетих година XX. века.

Разлог за њену појаву није непосредно повезан са питањем о идентитету

сестринства, а у односу на идентитет медицине и његову од старина знану медицинску
етику, него је непосредно повезан са напретком биомедицинских знаности и са

18
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

попратном технологијом медицинске праксе која је битно утицала, и још увек

утиче, на поткопавање темељних вредносних димензија медицинске заштите.

Истанчаније вредносно дефинисање сестринске праксе са начелним сврхама

промоције здравља, превенције болести, рестаурације здравља и уклањања патње и
боли омогућило је да сестринска деонтологија изађе из уског подручја које утврђује и
дефинисана правила сестринског понашања према болесницима и другим здравственим
радницима и заузме своје заслужено место, као засебно подручје истраживања, унутар
биоетичке дисциплине. Јер, етика сестринства није исто што и медицинска етика или
докторска етика. Ова друга дефинисана вредносне критеријуме за добро људско
деловање и исправно понашање доктора у комплексном процесу лечења болести, док
етика сестринства утврђује вредносне критеријуме доброга људског деловања и
исправног понашања сестара у комплексном процесу заштите и неге болесника.

Данашње разумевање доктора не мора нужно укључивати заштиту и негу

болесника. Из латинског језика именица cura и глагола curo, curare прешла је у енглеску
именицу и глагол cure (срб. лечење и лечити), а која данас обухвата значење
медицинског – техничког – лечења болести. Чак и ако је одређена болест излечена
(cured), болесник не мора бити сасвим здрав (healed). Јер да би болесник оздравео,
доктор или сестра мора такође да се побрине за болесника или, другим речима, мора
бити довољно заузет(а) с пажњом око рестаурације психосоцијалног здравља.

Захваљујући напретку медицине, посебно у сегменту дијагностичких и

терапијских метода и техника, лечење је попримило радикално значење искорењивања
узрока болести и успоставе стања нормалног функционисања организма. Лечење у том
радикалном смислу незамисливо је без знанаствене медицине, а управо постигнућа,
успеси и могућности савремене медицине почивају на комплексу знанствених
стандарда. Тек смо недавно закорачили у златну еру специфичног лечења и требаће још
много времена да у потпуности схватимо, ако то уопште буде могуће, смисао и значење
научног – техничког – лечења болести.

Да је то тако најбоље сведочи биоетика која је као нова научна дисциплина

настала са циљем хватања у коштац са радикалним превредновањима и редефинисању
носивих научних бинома живот-смрт, рађање-умирање, здравље-болест, лечење-
заштита, доктор-болесник, сестра-болесник, превенција болести и очување здравља и
др.

19
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Атмосфера кризе и етика сестринства

Закорачили смо у нову еру у којој доминирају велике и радикалне друштвене

промене које утичу на стварање кризне ситуације. Кризна ситуација, која је донедавно
изгледала као морална криза, тј. криза вредности, све се више открива као дубинска
криза темеља.

Уздрмани су темељи сигурности нашег знања, нашег концепта истине,

разликовања добра и зла, а понајвише нашег тумачења и разумевања човека. У питању
више није ово или оно у људскоме животу, у питање је стављен сам људски идентитет,
оно истинско и аутентично бити-човек.

Једном речју, савремена научна-техничка цивилизација проживљава дубоку

кризу духа, тј. кризу која јасно потврђује да радикално раскидање са традицијом нужно
води у радикално оспоравање будућности. „Ко не зна одакле долази не може сувише
знати ни где иде.“ Ту се више не ради о једном физичком, тј. друштвено-
револуционарном кретању, него се углавном ради о духовном кретању, тј. о
метафизичко-антрополошком кретању које показује тенденције раскида са једном
јасном визијом о човеку и оном специфично људском у човеку, тј. да је човек особа
(imago Dei) обдарен апсолутним достојанством и неотуђивим правима. На пример,
апсолутни морални захтев за поштовањем људскога достојанства, увек и свуда,
озбиљно је уздрман научно-техничким освајањем свих сфера људскога живота,
укључујући и појединачне вредности живота и смрти, здравља и болести, рађања и
умирања, патње и боли, заштите и неге.

Људско достојанство, као необориви вредносни пиластар сваке хумане етике,

подвргава се релативистичким вредновањима у различитим стадијумима и фазама
људске егзистенције. Истинско антрополошко пропадања већ одавно утиче на стварање
доминантних сила менталитета савременога човека. Тај је менталитет битно условљен
технократским менталитетом који себи умишља, јер технички може да уједно етички
сме над свима владати, са свима располагати, све подвргавати манипулацији и
експлоатацији без обзира на темељна етичка начела и вредности у игри. Последице
таквог менталитета рефлектују се на медицинску праксу, а каткада с великом
драматичношћу.

У описаним цивилизацијским околностима и духовним условима етика

сестринства се истодобно открива и као очити знак дубинске кризе и као јасан знак

20
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

пробуђене наде, мада у једном конкретном контексту. Етика сестринства, наиме,

није никакав луксуз. Етика сестринства није нити одраз нечијих помодарских прохтева
и жеља. Етика сестринства је једноставно насушна потреба једне часне здравствене
професије која се из дана у дан све теже сналази у условима и околностима
технолошке, софистициране и тотално зналачке медицинске праксе. Да би етика
сестринства уистину постала кадра одговорити на данашње и сутрашње биомедицинске
изазове, потребно је амортизирати теоријске, често сувопарне и стерилне, расправе о
темељима и изворима етике уопштено и професионалне етике посебно, а што је задатак
етике као филозофске дисциплине, и фокусирати сву пажњу на вредносну супстанцију
сестринства. Та вредносна супстанција сачињава солидну базу за обликовање једне
разложне, практичке и делотворне сестринске етике.

Извор и темељ етике сестринства

Основу етике сестринства сачињава идеја заптите, неге. Patricia Benner и Judith
Wrubel сматрају да је нега „начин постојања у свету, означавајући тиме терапијску негу
за оболелу особу. Но, та нега није пасивни, него активни чин, јер она подразумева
улажење у болесниково стање које му помаже око позитивне, ведре и стрпљиве
реконструкције смисла живота и животних планова утемељених на вредностима.

Нега за болесника је еминентно морални чин. Медицинска нега, као таква, има
предност пред свим осталима чинима у вршењу медицинске праксе. Традиционално
утемељење медицине у идеји неге и самилости, почевши од античког преко
средњовековног до раног модерног доба, уздрмано је савременим биомедицинским
моделом који медицину сматра примењеном биологијом, а медицину сматра примарно
знанственом активношћу које болеснику приступа искључиво као функционално
поремећеном организму који треба помоћу техничких захвата поправити.

У таквим је околностима идеја етике сестринства стављена на велика искушења,

јер није свеједно хоће ли у темељу етике сестринства стајати идеја неге или идеја науке.
Наравно, да би сестринство уопште могло одговорити на све професионалне изазове
савремене медицинске праксе и неге, оно треба адеквантну академску и научну
едукацију, било базичну било специјалистичку било целоживотну. Такође је хвале
вредно што се у новије време сестринство интензивније хвата у коштац са теоријским
аспектима етичке анализе, аргументације и вредновања. Међутим, иза тога се крију и
опасности. Прво, формализација инхерентне вредносне супстанције сестринске праксе.

21
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Друго, а као последица првога, разводњавање етичког аспекта сестринске праксе,

који у својој бити нема научну, него моралну вредност, уколико темељни однос
сестринске праксе почива на негу за болесника, тј. на једном специфичном
међуљудском односу који захтева моралност на делу. То не уначи да је уграђивање
генерално (био)етичких сазнање, као и суптилних аспеката професионалне етике у
сестринску едукацију сувишно или бесмислено. Напротив, препоручљиво је да се то
евентуално одвија кроз засебну биоетичку едукацију.

Међутим, у савременом добу влада својеврсна шизофренија унутар састава

едукације генерално, јер је илузорно данас очекивати да ће савремени образовни
процес ipso facto задовољити све услове и критеријуме образовног процеса.
Аквизиција, понекад мукотрпно и болно, непрегледнога мноштва стручних знања и
научних сазнања не гарантује eo ipso и усвајање темељних вредности које осигуравају
услове за изградњу комплетног човека по мери аутентичнога људског достојанства и
које омогућавају одговорну моралну оријентацију у животу генетално и у професији
посебно.

Више од свега данас је потребна адекватна и складна интеграција образовног и

образовног елемента. Биоетика на том плану може послужити као оригинални модел. У
центру није тек разумно покушај да се пожар угаси, него да се дефинитивно уклоне
узроци пожара који стално прети својим поновним избијањем.

Етика сестринства базирана на нези је најсигурнији пут да сестринство као

аутономна здравствена професија остане верно својим оригиналним идеалима. Након
анализе комплексног стања болесника, Lisa Newton закључује: „Особа коју [болесник,
оп. а.] заиста треба, која би била у стању да се побрине за све наведене проблеме, очито
је његова мајка, па је први посао сестре да буде замема мајке“.

За савременог рационалистички настројеног човека, наведена тврдња превише

одише сентименталношћу. Притом не би требало сметнути с ума чињеницу да је
сестринска пракса, без обзира на (не)признати статус у друштву, одувек неговала
истанчану свест о брижности, пажњи, заузетости, саосећању, удобности, подстицају и
охрабрењу оних који су били поверени сестринској нези. Идеја здравствене неге,
међутим, није једнозначна. Постоје барем четири значења здравствене неге.

Прво значење здравствене неге произлази из идеје саосећања, тј. из ангажованог

саосећања са болесном особом, са њеним осеећајима и стањима, преузимајући на себе

22
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

нешто од болесниковог искуства болести, патње. Укратко, медицинска нега као

самилост означава видљиву дирнутост положајем друге особе са искреном жељом да
јој се помогне и олакша животна ситуација.

Друго значење здравствене неге произлази из идеје подршке у животу, тј. из

спремности да се учини болесној особи оно што она није у стању учинити сама за себе.
Облачење, храњење, одржавање хигијене, шетање, задовољавање личних потреба, од
физичких и социјалних до терапијских, емоционалних и психолошких, само се неке
активности које произлазе из подршке у животу као модела медицинске неге.

Треће значење здравствене неге произлази из идеје гаранције сигурности, тј. из

читања воље за преузимањем дела одговорности за животно стање болесне особе,
највиће у смислу да болесна особа (са)зна да су носитељи здравствене неге ту за њу, да
су њој посвећени и да су спремни учинити све на плану решења њених проблема.
Гаранција сигурности као модел медицинске неге укључује исцељитељску моћ
професионалца/ке као особе обдарене харизмом, тј. звањем.

Четврто значење здравствене неге произлази из идеје компетенције или струч-

ности, тј. из познавања свих нужних процедура, било личних било техничких,
потребних за савесно обављање праксе до савршенства. Компетенција је, истакнуто је
раније у више наврата, изузетно важна за поједину здравствену професију, међутим ако
медицинска нега остане укочена само на компетенцији, она тако може дати изврсне
научне резултате, али често није у стању дати хуманистичке резултате. Та сазнања
условњава закључак по којем медицинска нега остаје непотпуна ако се не надахњује
вредносним елементима из сва четири значења скрби.

Не треба бити превише паметан да би се схватило како клиничка пракса, као дом
интегралне медицинске неге, да би заиста била етички оптимална не сме раздвајати
наведена значења медицинске неге, него их треба разумно интегрисати у једну
кохерентну целину. Та кохерентна целина објективно сачињава вредносну основу
целокупне медицинске неге, чији битни део је сестринска пракса.

Интегрална медицинска нега, у смислу неге која обухвата вредносне садржаје из

свих описаних значења такве неге, представља аутентичну моралну дужност и
одговорност свих здравствених радника, укључујући и медицинске сестре. То није
стављено ad libitum. То произлази из саме бити моралне одговорности која се базира на
посебном међуљудском односу који се успоставља између болесне особе и особе која

23
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

јој пружа помоћ. Истина, етика сестринства која рефлектује идеју интегралне
медицинске неге не исцрпљује конкретно значење те неге, јер у здравству делују и
друге професије. Но, како медицинске сестре долазе у контакт са свим странама,
почевши од болесника преко доктора и других здравствених радника до родбине и
пријатеља, онда им се спонтано намеће једно посредничко деловање. У таквој
ситуацији сестре граде дијалошке мостове, а неретко су присиљене подметнути
властита леђа за мост преко којега ће се одвијати целокупна комуникација без које је
илузорно очекивати задовољавајућу медицинску негу болесника. У њиховој улози
моста између болесника и његове родбине, сестре често служе као штит. (...) Као
учинак интимног сусрета с болесницима сестре су позване разматрати вредности
којима треба дати предност. Сестре ни у којем случају нису пасивне проматрачице
клиничких збивања. Оне су активне учеснице са два наслова. Прво, сестре активно и
непосредно делују у остваривању најбоље могуће добробити болесника. Друго, сестре
посредством аутономне неговатељске праксе учествују у остваривању целокупне
медицинске неге као еминентно хуманистичке – етичке – датости. Етика сестринства у
здравственом саставу је својеврсна memoria ethicae, тј. трајно сећање на чињеницу да
клиничка примена врхунске медицинске науке радикално зависи о интегралној и
сталној примјни етичких начела и норма.

Нема никакве сумње да савремена етика сестринства са својим уопштим

поставкама нагиње према биомедицинској етици као таквој, а која се редовно
поистовећује са четирима формалним – prima facie – етичким начелима: доброчинство,
нешкодљивост, поштивање аутономије и праведност. Притом ваља имати критичку
свест у приступу принципалистичком разумевању биомедицинске етике. Сваки
покушај да се етика сестринства у потпуности сведе на општу биомедицинску етику
нужно мора завршити у промашену мету, јер етика сестринства са својим
специфиностима произлази из сестринске праксе, а сестринска се пракса базира на
сестринским аспектима медицинске неге, а не на научним аспектима медицинске
праксе. Смисао сестринске праксе не избија из формалног ечења болесника, него избија
из материјалне неге за болесника. У том разликовању ваља истражити формалну
разлику између медицинске етике и сестринске етике. Етика сестринства која
рефлектује моралну свест о нези за болесника радије привилегује личну врлину, него
формално начело. Особа која савесно брине за друге развија и стече специфичне врлине
које јој омогућавају да ту негу обавља са лакоћом и постојаношћу. Љубав, пажљивост,

24
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

пожртвовност, поштење, искреност, поверљивост, преданост, марљивост,

стрпљивост, само су неке врлине које објашњавају вредносну органозацију неге за
друге.

Укратко, медицинска етика је углавном медицинска етика, тј. етика медицинског

деловања и понашања над и према болесницима, док је сестринска етика, како јој име
каже, етика деловања и понашања медицинских сестара над и према болесницима.
Прва је у савременом добу стављена у кризу, јер се сукобљава са ригидном научном
логиком лечења (curing). Ту се често сусреће са давањем предности оном техничком
испред оног етичког. Друга је одувек била услобљена хуманистичком логиком бриге
(caring) око оздрављења (healing), иако ни она није поштеђена бременитих изазова
биотехнолошке и бирократизације струке. Формална разлика међу споменутим
професионалним етикама важна је ради оправдања аутономије, укључујући и
идентитет, сестринске праксе, са једне стране, и ради оправдања посебног етичког
кодекса сестринства, са друге стране. У ранијим је анализама централно место у
етичком разумевању сестринства задобио концепт неге који, како је приказано, садржи
више вредносних аспеката и димензија. Идеална медицинска нега могућа је само ако се
озбиљно узму у обзир све наведене вредносне димензије у пружању такве неге. Већина
савремених студија о основним моралним појмовима етике сестринства издваја негу и
ставља је по страни другим носивим моралним појмовима, попут заговарања,
одговорности и сарадње.49 Упоређујући те моралне појмове са ранијом комплексном
анализом смисла и значења неге, долазимо до закључка да се ту ради о истом, само што
неки аутори сматрају да је нега у односу на заговарање, одговорност и сарадњу један
посебан носиви морални појам етике сестринства, док ми сматрамо да се ту ради о
различитим модалитетима тумачења и разумевања јединственог концепта неге као
носивог појма етике сестринства која треба стајати у темељима целокупне сестринске
праксе.

25
ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

26
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Закључак

Медицинска сестра мора бити емоционално зрела и стабилна особа како би

могла разумети и носити се са људским патњама, хитним стањима, здравственим
проблемима и етичким недоумицама.

Мора бити кадра разумети пацијентова осећања и понашања у одређеној

ситуацији. Мора бити брижна, спремна прихватити одговорност, радити самостално
али и тимски у сарадњи са другим професијама у здравству.

Медицинска сестра мора бити професионална и свој посао радети са пуно

љубави како би што боље помогла људима и помогла њихову оздрављењу.

Сестринство је позив који се активно укључује у бригу за здравље човековог

тела и душе.

Сестре раде самостално у тиму на унапређењу здравља, лечењу и

рехабилитацији. Пружају здравствену негу, организују професионалну негу и
континуирану едукацију. Раде на различитим местима, од патронаже до јединица
интензивне неге. И без обзира на ком одељењу медицинска сестра ради, самостално
или у мултидисциплинарном тиму, она мора бити мотивисана и мора осећати велику
љубав према човеку.

Једна од честих појава у пословима везаним за здравство јесте висок ниво

ризика по здравље пацијента. Свакодневни посао, гомилање дужности и обавеза,
испред медицинских сестара ставља све веће захтеве са све тежим задацима, уз све
сложеније окружење. Почевши од услова рада који зависе од врсте посла, места
запослења, па до стању у самим здравственим установама. Сестре раде у дневним и
ноћним сменама, викендима и празницима. Број сестара у сменама је мањи од
потребног што подразумева недостатак времена за планирано збрињавање пацијената,
вођење сестринске документације, разговор с пацијентом. То је данас глобални
проблем.

Таква нарав савремених послова постаје све странија самом човеку и доводи до
разних негативних последица, као што су изложеност стресу и отуђење. Нове

27
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

технологије које се данас брзо развијају, стављају пред медицинске сестре све веће
захтеве за схватањем, контролом и коришћењем те исте технологије за шта је потребна
велика воља и мотивација медицинских сестара.

Велика одговорност, потреба брзог реаговања, свакодневно суочавање са смрћу

и људским патњама, велики су извор стреса. Здравствени радници свакодневно су
изложени бројним стресовима на послу. Велики број пацијената, рад са тешким или
захтевним пацијентима, мањак здравствених радника, рад у сменама и дежурствима,
негативно делују на задовољство медицинских сестара које желе професионално
радити свој посао.

Проблеми савременог сестринства највише су видљиви у недовољном

образовању и немогућности напредовања у струци. Условно речено, стручно
усавршавање које наше медицинске сестре имају, стечено је властитим искуством и
ентузијазмом кроз рад. Међутим, кроз њих се медицинска сестра не може исказати као
особа са искуством у специјализованим здравственим установама, стеченим у оквиру
високог образовања.

Здравство у Србији, као и будућност сестринства, највише зависе од добро

обучених и школованих медицинских сестара које ће се придружити сестринству
Еуропе кроз едукацију кадрова, креирању самосталне здравствене политике и
истраживању у области сестринства. Програм вишег и високог образовања
медицинских сестара у Србији требао би се континуирано развијати, у складу са
међународним стандардима. Звање дипломиране медицинске сестре на западу је звање
које се односи на високо образовану медицинску сестру. Континуирани процес
едукације такве медицинске сестре спроводи се на Колеџима и Универзитетима на
којима професионално школовање медицинске сестре траје 6 година након завршене
средње школе. Таква сестра, професионално је оспособљена за доношење важних
клиничких одлука и самостално обавља своје дужности. Такође, отворена могућност
специјализација из области неонатологије, ургентне медицине, геронтологије,
психијатрије медицинским сестрама даје законско право да буду самосталне у
обављању професионалних дужности.

Успех сестринства у Србији највише зависи од визије будућности ове

јединствене професије.

28
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Од претходне пасивне, до данашњег статуса аутономне професије која

активно доприноси ефикасности и развоју свих сектора интегрисаног здравственог
система, сестринство се током свог историјског развоја непрестано суочавало са
бројним професионалним и социјалним изазовима. Увек изнова тежило се да одговори
актуелним потребама друштва, али и да актуелне изазове и улоге усмери ка развоју и
унапређењу сопствене професије и њеног друштвеног угледа. Сагледавши начин
живота савременог човека, глобалне здравствене ризике, социјалну неједнакост у
погледу приступачности здравствене заштите и опште стање здравља у свету, WHO је у
више наврата указивала на нужност промена у постојећој организацији здравствених
система и свеобухватном усмеравању савремене здравствене заштите ка потребама
појединаца и заједнице у целини. Имајући у виду управо холистичку настројеност
здравствене неге као научне дисциплине и чињеницу да је најбројнија здравствена
професија, сестринство је у многим државама света добило једну од кључних улога у
реформи и интеграцији система здравствене заштите, нарочито у области јавног
здравља. Управо у поменутим оквирима професионално деловање медицинских
сестара показало је значајан потенцијал и могућност за остваривање лидерске улоге у
оснаживању здравствених ресурса заједнице, заштити животне средине и постизању
социјалне правде. Медицинска сестра томе доприноси пре свега објективним и
непосредним утицајем на све димензије здравља популације, истраживањем и
применом савремених концепата промоције здравља у заједници, али и активном
партиципацијом у креирању званичне јавноздравствене политике.

Појединачне норме и правила деловања и понашања сестринства темеље се на и

изводе се из вредносног смисла и значења неге за болесника. Ту пресудну реч има
тражење и унапређење највеће могуће добробити болесника. Добробит болесника је,
наравно, интимно и нераскидиво повезана са људским достојанством болесника.
Поштовање и заштита људског достојанства болесника, које у конкретном вежбању
медицинске неге намеће практичке императиве заштите људскога живота као
неотуђиве вредности, поштивања темељних људских права, уважавања особних
животних планова и вредности, активног заузимања око ублажавања боли и уклањања
патње и, последично, трајне ангажованости на плану целовитог оздрављења болесне
особе.

29
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

Литература

1. Пеличић Д. Темељи аспекта здравствене неге и двеста година од рођења

Florence Nightingale 1820-1910. Здравствена заштита 2020; 49(4):83-90.

2. Henderson V. The concept of nursing. J Adv Nurs 1978; 3(2):113-30.

3. Egenes KJ. History of nursing. In: Roux G, Halstead JA, editors. Issues and trends in
nursing. 2nd ed. Burlington, MA (USA): Jones & Bartlett Learning; 2017. p. 3-28.

4. Кнежевић Д, Јовић Д, Егељић Н. Позитивни и негативни аспекти јавне слике

сестринства. Инспириум 2015; 13:11-5.

5. Everybody business: strenghtening health systems to improve health outcomes

[database on the Internet]. Geneva: WHO; 2007 [cited 2022 Oct 11]. Available from:
https://www.who.int/healthsystems/strategy/ everybodys_business.pdf

6. Грујичић М. Радна мотивација и задовољство послом здравствених радника у

Војводини, Србија. Здравствена заштита 2020; 49(1):25-38.

7. Јовановић С, Миловановић С, Мандић Ј, Јововић С. Системи здравствене

заштите. Енграми 2015; 37(1):75-82.

8. Митровић М, Гавриловић А. Организација и менаџмент у здравственом

систему Србије. FBIM Transactions 2013; 1(2):145-58.

9. Boon H, Verhoef M, O'Hara D, Findlay B. From parallel practice to to integrative

health care: a conceptual framework. BMC Health Serv Res 2004; 4(1):15.

10. Chung VCH, Ma PHX, Hong LC, Griffiths SM. Organizational determinants of
interprofessional collaboration in integrative health care: systematic review of
qualitative studies. PLoS One 2012; 7(11):e50022.

11. Жикић Љ. Систем интегрисане здравствене заштите. Здравствена заштита

2006; 35(6):29-35.

12. Salmond SW, Echevarria M. Healthcare transformation and changing roles for
nursing. Orthop Nurs 2017; 36(1):12-25.

30
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

13. Fraher E, Spetz J, Nayor M. Nursing in a transformed health care system: new
roles, new rules. Princeton (NJ): Interdisciplinary nursing quality research initiative,
Robert Wood Johnson Foundation; 2015.

14. International Council of Nurses [homepage on the Internet]. Geneva: ICN; 2019
[cited 2022 Oct 11]. Nursing definitions; [about 2 screens]. Available from:
https://www.icn.ch/nursing-policy/nursing-definitions

15. ICN framework of competencies for the nurse specialist [database on the Internet].
Geneva: ICN; 2009 [cited 2022 Oct 12]. Available from: https://siga-fsia.ch/files/
user_upload/08_ICN_Framework_for_the_nurse_ specialist.pdf

16. Committee on the Robert Wood Johnson Foundation - Initiative on the future of
nursing, at the Institute of medicine: The future of nursing: leading change, advancing
health [database on the Internet]. Washington DC (USA): The National Academies
Press; 2011 [cited 2022 Oct 13]. Available from: https://www. ic4n.org/wp-
content/uploads/2018/03/The-Future-ofNursing-Report-2010.pdf

17. Haas S, Swan BA, Haynes T. Developing ambulatory care registered nurse
competencies for care coordination and transition management. Nurs Econ 2013;
31(1):44-9.

18. Бошковић С, Миловановић В, Полак С. Примена добре праксе здравствене

неге – предуслов за повећање квалитета у здравственој нези. Квалитет – ИМС,
стандардизација и метрологија 2008; 8(4):9-15.

19. Озимец Вулинец Ш. Сустави подршке. Ин: Зборник радова Међународне

конференције “Управљање промјенама у сестринству”; 2009 Маy 14-16; Опатија,
Хрватска. Загреб: Здравствено велеучилиште; 2009. п. 71-6.

20. Драгић М. Организација здравствене службе (скрипта). Приједор (БиХ):

Висока медицинска школа у Приједору; 2017.

21. Кекуш Д. Савремени трендови у очувању и унапређењу здравља. СПОРТ –

наука и пракса 2017; 7(2):75-82.

22. Јавно здравље [database on the Internet]. Novi Sad (SER): Институт за јавно
здравље Војводине; 2009 [цитирано 15. октобра 2022. године]. Доступно на:
http://www.izjzv.org.rs/ app/soc.katedra/javno%20zdravlje.pdf

31
 ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА-САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА „ВИСАН“

23. The definition and practice of public health nursing: a statement of the public health
nursing section. Washington DC (USA): American public health association – Public
health nursing section; 2013 [cited 2022 Oct 17]. Available from: https://www.
nursingworld.org/practice-policy/workforce/publichealth-nursing/

24. Association of public health nurses (APHN) [homepage on the Internet]. Columbus
(Ohio, USA): APHN [cited 2022 Oct 17]. What is a PHN? [about 3 screens]. Available
from: http://www.phnurse.org/What-is-Public-Health

25. Community/Public health nursing (C/PHN) competencies [database on the

Internet]. Quad Council Coalition Competency Review Task Force; 2018 [cited 2022
Oct 17]. Available from: http://www. quadcouncilphn.org/wp-
content/uploads/2018/05/ QCC-C-PHN-COMPETENCIES-Approved_2018.05.04_
Final-002.pdf

26. Leischow SJ, Milstein B. Systems thinking and modeling for public health practice.
Am J Public Health 2006; 96(3):403-5.

27. Public health interventions – applications for public health nursing practice
[database on the Internet]. St Paul (MN, USA): Minnesota Department of Health; 2001
[cited 2022 Oct 14]. Available from: https://www.
health.state.mn.us/communities/practice/research/
phncouncil/docs/0301wheel_manual.pdf

28. Стојадинов-Илић М. (2015). Здравствена нега, Висока здравствено-

санитарна школа струковних студија „Висан“, Београд

32