Visoka sportska i zdravstvena škola strukovnih studija u

Beogradu

SEMINARSKI RAD

PREDMET:Palijativno zbrinjavanje
TEMA: Timski rad u palijativnom zbrinjavanju, organizacija i značaj

Mentor: Student:
Prof. Olga Vasović Aleksić Violeta

Prof. Goran Ševo Broj indeksa: 149/16

Beograd, april 2019.

SADRŽAJ

1. Uvod..............................................................................................................................2

2. Palijativno zbrinjavanje..................................................................................................3
2.1. Definicija palijativne
nege.......................................................................................3
2.2. Palijativna nega i
hospitalizacija..............................................................................5
2.2.1. Populacija bolesnika kojima je namenjena palijativna/hospitalna nega......5
2.2.2. Sistem organizacije i modeli palijativne nege............................................6
2.2.3. Interdisciplinarni tim palijativne/hospitalne nege.......................................8
2.2.4. Uloga i članovi interdisciplinarnog tima.....................................................8
2.3. Palijativna nega u kućnim
uslovima......................................................................11
2.4. Palijativna nega
dece.............................................................................................12

3. Zaključak.....................................................................................................................15

Literatura.................................................................................................................................16

1
 1. UVOD

Svaki čovek ima pravo da se bez bola i uz što manju duševnu patnju suočava s
uznapredovalom ili terminalnom bolesti.

To pravo mogu da mu omoguće postupci i stavovi moderne palijativne medicine. Prema

definiciji Svetske zdravstvene organizacije, palijativna je nega pristup koji poboljšava
kvalitet života bolesnika i njihovih porodica, suočavajući se s problemima vezanim za bolest
koja preti životu. Ona to postiže sprečavanjem i olakšanjem trpljenja, pomoću rane
identifikacije i besprekorne procene i lečenja bola i drugih problema, fizičkih, psihosocijalnih
i duhovnih. Akcenat je na interdisciplinarnom lečenju bolesnika i članova porodice od
saznanja o dijagnozi neizlečive bolesti do razdoblja žalosti nakon smrti pojedinca.

Lekari često govore o medicinskoj pomoći bolesniku u terminalnoj fazi bolesti usmerivši
svoju pomoć prema onome gde je medicina danas jaka, a to je otklanjanje bola. Bolesniku u
terminalnoj fazi bolesti palijativna nega pristupa holistički. U središtu pažnje nije samo
bolest, odnosno bolesni organ, već cela osoba sa svim svojim psihološkim, društvenim i
duhovnim problemima. Pri tome, iskreno saosećanje s bolesnikom spada u najviše znanje i
dostignuće u medicini.

Palijativna nega je širom sveta postala bitan deo zdravstva. Razvoj medicine uslovio je
produženje životnog veka čoveka, kao i izlečenje nekih bolesti, ali s druge strane nema
adekvatan lek za mnoge smrtonosne bolesti. Bolesnici kojima se ne može pomoći kako bi
ozdravili, u terminalnoj fazi bolesti imaju potrebu, za kvalitetom preostalog dela života što je
pravo svakog čoveka.

Takođe, pomoć je potrebna i porodicama, kako bi što lakše prebrodili teške trenutke. Iz tog
razloga u palijativnu negu je uključen ceo tim stručnjaka raznih profila.

2
 2. PALIJATIVNO ZBRINJAVANJE

Palijativna nega, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO, 2002.), je aktivna potpuna
briga za bolesnike čija bolest više ne reaguje na postupak lečenja. Svrha palijativnog lečenja
je postizanje najboljeg kvaliteta života terminalno bolesnih i njihovih porodica, i to pomoću
kontrole bola i kontrole ostalih simptoma bolesnika kao i psihološke, socijalne i duhovne
pomoći. Smrt. Članovi porodice terminalno obolele osobe ne smeju da imaju osećaj da su oni
i njihovi najbliži napušteni, nego da se cilj terapije menja od produžavanja života prema
kvalitetu života. Palijativna nega je briga za bolesnika u terminalnoj fazi letalne bolesti, a
obuhvata kontrolu i olakšavanje fizičkih simptoma, najviše bola, odgovarajuću negu i ishranu
kao i psihološku i duhovnu pomoć bolesniku i porodici. Osim bolesnika s malignom bolesti
još nekoliko grupa bolesnika treba palijativnu negu, kao što su terminalne faze
neuromišićnih, metaboličkih i genetskih bolesti, AIDS-a, kao i srčane, jetrene ili bubrežne
insuficijencije.

Čak ikada ne mogu produžiti život, lekari moraju uložiti napore da sačuvaju njegov kvalitet.
Merenja kvaliteta života su postala često krajnji cilj kliničkih istraživačkih studija. Osim toga,
palijativna nega postaje jeftinija kada joj se pristupi na organizovan način.

2.1. Definicija palijativne nege

Palijativna nega je osnovno ljudsko pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo koje naglašava još
Kanadska deklaracija iz 1992. i 2000 godine, Cape Town deklaracija iz 2003 godine,
Preporuke ministara Veća Evrope iz 2003., Evropska škola onkologije iz 2004., izjava pape
Benedikta XVI iz 2007., Barselonska deklaracija o palijativnoj nezi iz 2005., Korejska
deklaracija iz 2005. oblikovana na Drugom globalnom sastanku Društava bolnica i palijativne
nege u Seulu, kao i Venecijanska deklaracija s ciljem podrške razvoja istraživanja na
području palijativne nege u zemljama u razvoju iz 2006. godine.

Kao i u svim područjima medicinske nege, zdravstveni radnici koji su uključeni u palijativnu
negu moraju u potpunosti da poštuju prava bolesnika, da budu u skladu s profesionalnim
obavezama i standardima i u tom kontekstu da rade u interesu bolesnika.

3
Organizacija palijativne medicine je potrebna na svim nivoima zdravstvene zaštite (kućne
posete palijativnog tima, bolnički palijativni timovi, ustanove za palijativnu medicinu,
klinike, odeljenja, bolnice i dr.), a više od 120 zemalja u svetu ima različite modele
organizovane palijativne medicine.

Kako je to univerzalna potreba, u definiciji pojma čini se da ona koju je dala WHO 2002.
godine najprimerenija potrebama. "Palijativna nega je pristup, kojim se bolesnicima
suočenim sa smrtonosnom bolešću i njihovim porodicama unapređuje kvaliteta života. Čini
se to kroz sprečavanje i olakšavanje simptoma sredstvima ranog otkrivanja, procene i lečenja
bola, kao i kroz olakšavanje ostalih psihičkih, psihosocijalnih i duhovnih problema."

Palijatvna nega je aktivna, sveobuhvatna nega za pacijenta s uznapredovalom bolešću koji

više ne reaguje na lečenje i predstoji mu kratak život. Akcenat je na kvalitetu života do
samog kraja, kako pacijenta tako i njegove porodice. Smrt je sastavni, deo života, ona se ne
odlaže, ali se i ne ubrzava.Cilj palijativne nege je da se ukloni ili ublaži neprijatne simptome:
fizička (bol), psihosocijalne, duhovne, ekonomske. Pristup je multidisciplinaran, a u centru su
uvek pacijent i njegova porodica. Na kraju svog puta, kada je bolest uzela maha, čovek je
najranjiviji. Često prepušten sam sebi, sa svojim strahovima, patnjom, samoćom. Sve što je
bio, što je hteo, o čemu je sanjao ili čemu se nada, svi prioriteti se menjaju. Sve se menja.

4
 2.2. Palijativna nega i hospitalizacija

U svetu u kojem je povećana incidenca malignih bolesti, hroničnih bolesti, sofisticiranim

metodama lečenja, tehnološkim napretkom produžuje se životni vek bolesnika i terminalni
stadijum bolesti. Ublažavanje simptoma, bola, patnje, očuvanje kvaliteta života i integriteta
bolesnika temeljne su značajnosti hospitalne i palijativne nege potrebne, ali ne i uvek
dostupne. Kada se govori o hospitalizaciji, govori se o razradi jedne filozofije koja je
najbolje definisana od strane Udruženja hospitalizacija Južne Australije: „Hospitalna nega
prihvata smrt kao normalan proces i shvata je kao poslednju fazu života za osobu koja umire.
Nadalje prihvata potrebu umirućih da žive potpuno, ponosno i udobno sve dok ne umru i niti
požuruje niti odlaže smrt. Konačno, ona osigurava podršku ožalošćenoj porodici i
prijateljima“. U definiciji se smrt prihvata kao normalni životni proces, a naglašava se
kvalitet života do smrti. Uspeh ove filozofije ne zavisi isključivo od organizacijskih modela
hospitalne nege, postojanju palijativnog odeljenja unutar neke bolnice, hospitalizaciji kao
samostalnoj zdravstveno-socijalnoj ustanovi, kućnoj nezi ili dnevnom centru, već o umeću i
stavovima osoblja i njihovoj izvornoj motivaciji u realizaciji ciljeva.

Hronološki gledano hospitalizacija se spominje još u Srednjem veku, a navode se mesta gde
se vodila briga o hodočasnicima, bolesnom stanovništvu ili siromasima.Reč ‘hospitalizacija’
izvedena je iz latinske reči za dobrodošlicu, tjs. gostoprimstvo ukazano strancu.
Hospitalizacije su Interdisciplinarni tim u palijativnoj nezi nestali pojavom Reformacije, ali je
samu reč oživela gđa. Jeanne Garnier u Francuskoj 1842. kako bi imenovala instituciju za
negu umirućih osoba.

2.2.1. Populacija bolesnika kojima je namenjena palijativna/hospitalna nega

Izraz «za život opasna ili degenerativna bolest» obuhvata široku populaciju pacijenata
različite životne dobi kao i različitih dijagnoza, koje štetno utiču na bolesnikove svakodnevne
funkcije ili pak smanjuju njegov očekivani životni vek.

Temeljem ove definicije, u odnosu na populaciju ubrajaju se:

5
  Deca i punoletne osobe koje pate od urođenih bolesti ili stanja koja dovode do
zavisnosti od terapije koje ih održavaju u životu i/ili dugotrajne nege njihovih
negovatelja s ciljem pružanja nege za obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
 Osobe bilo koje dobi koje pate od akutnih, ozbiljnih i po život opasnih bolesti (poput
teških povreda, leukemije ili moždanog udara) kada je izlečenje, ukoliko do nege
dođe, vrlo dugotrajan i zahtevan put ispunjen značajnim poteškoćama.
 Osobe koje pate od progresivnih hroničnih stanja (maligniteta, hroničnih zapaljenja
bubrega, bolesti jetre, moždanog udara koji je uzrokovao značajno funkcionalno
oštećenje, uznapredovale srčane ili plućne bolesti, krhkosti, neurodegenerativne
bolesti i demencije).
 Osobe koje pate od hroničnih i za život ograničavajućih povreda usled nesreća ili
drugih oblika teških povreda.
 Ozbiljno i terminalno oboleli pacijenti (poput osoba koje pate od demencije u
poslednjoj fazi terminalnog stadijuma karcinoma, ili teškog invaliditeta usled
zadobijenog moždanog udara), koji se verovatno neće oporaviti niti stabilizovati i za
koje je intenzivna palijativna nega vodeći fokus i cilj nege za vreme koje im preostaje.

2.2.2. Sistem organizacijei modeli palijativne nege

Istorijski gledano, reč bolnica označavala je mesto gde putnik-prolaznik može da odmori.
Kasnije, reč bolnica je postala sinonim za mesto gde se umire. U Dablinu u Irskoj u 18.
vekusveštenici su osnivali bolnice za umiranje teško obolelih. Bolnice u modernom smislu
reči (Bolnica Sv. Kristofora u Londonu) osnovala je Dame Cicely Saunders 1967. godine.
Ona je pokrenula svetski bolniči pokret kao brigu za terminalno bolesne. Definisala je pojam
totalne boli, koji podrazumeva da osim fizičke boli, postoji psihološko-emocionalna, duhovna
i društvena komponenta boli.

Nelagodnost, depresija, usamljenost i suprotno tome saosećanje i emocionalna podrška

menjaju kvalitet i intenzitet bola. Bolnica Sv. Kristofera ima 70 kreveta. Osim nege
terminalno bolesnih, tu se sprovodi stručna i nastavna delatnost kao i specijalizacija iz
palijativne medicine u Velikoj Britaniji.

Iako u svetu postoje različiti modeli palijativne nege, svi oni za cilj imaju ne samo uklanjanje
bola i svih ostalih simptoma koji se pojave, već da bolesniku u svakom trenutku pruže

6
potrebnu i odgovarajuću negu koja mu osigurava najbolji mogući kvalitet života, kao sto mu
garantuje dostupnost potrebnih informacija u svako doba.

U svetu prevladava engleski model s tri oblika organizacije palijativne nege:

1. Kućna nega
Bolesnici u terminalnom stadijumu bolesti su kod kuće, u poznatom okruženju, okruženi
porodicom i prijateljima. Organizovana je patronažna služba, kućne posete lekara op[te
medicine uz povezanost sa palijativnim timom, postoje smernice za lečenje simptoma. Mora
postojati dobra komunikacija između bolnice, primarne zdravstvene zaštite i palijativnog tima
kućnih poseta. Za kućnu negu terminalno bolesnog deteta neophodna je 24 satna pristupnost
stručnjacima dečjeg palijativnog tima.

2. Dnevna bolnica

Bolesnici koji ne zahtevaju potpunu hospitalizaciju, u dnevnoj bolnici obavljaju fizikalnu

terapiju, vrši se kontrola bola davanjem analgetika, ali i neke aktivnosti i druženje. Dnevni
bolesniči centar služi za ambulantnu kontrolu simptoma.

3. Bolničko odeljenje pri postojećim bolnicama ili bolnička ustanova namenjena

palijativnoj nezi

Sprovodi se stručna medicinska nega, kontrola simptoma, prvenstveno bola. Zgrada mora da
zadovoljavolji posebna arhitektonska načela, laganu pristupnost automobilima, invalidskim
kolicima, krevetima.

Organizacijski modeli palijativne nege koji uključuju bolničke programe podrazumevaju:

 Timove konzilijarnih usluga (obično u bolnici, privatnoj praksi, staračkim domovima

i kućnom okruženju), koji se sastoje od lekara, medicinske sestre i socijalnih radnika,
psihologa, dobrovoljaca.
 Predana bolnička jedinica (akutna i rehabilitacijska bolnica, starački dom) ili u
kombinaciji sa samostalnim lečenjem.
 Kombinacija tima za konzilijarne usluge i bolnička jedinica (bolnica i starački dom).
 Kombinacija bolničkog programa i programa palijativne nege (bolnica, starački dom i
određene samostalne zdravstvene ustanove).
 Bolnička ili privatna ambulantna praksa palijativne nege ili klinika.

7
  Zdravstvena palijativna nega u sopstvenom domu.
 Zdravstvena konzilijarna služba u ambulantnim ustanovama.

2.2.3. Interdisciplinarni tim palijativne/hospitalne nege

Interdisciplinarni tim (IDT) temeljan je za potpunu bolničku/palijativnu negu.Zbog čestih

komplikacija i problema s kojima su suočeni bolesnici s uznapredovalom bolešću i njihove
porodice interdisciplinarni tim treba da pruži kako opštu tako i specijalizovanu negu. Treba
biti spreman za pružanje fizičke, psihološke, socijalne i duhovne potpore pomoću metoda
koje proizlaze iz interdisciplinarnog, kolaborativnog timskog pristupa.

Uspešnim radom zdravstvenog interdisciplinarnog tima može se smatrati rad u kome postoji
jasna metodologija koja se odnosi na palijativnu negu i etička pitanja, otvorena komunikacija
unutar tima i između tima i porodice, fleksibilno vodstvo i pripravnost za rešavanje razlika.
Stručnost osoblja u sistemskom menadžmentu i psihosocijalnim/duhovnim pitanjima biće
naglašena kroz pripremu ili pristup edukacijskim programima na radnom mestu, za timove u
celini kao i za članove određenih struka.

2.2.4. Uloga i članovi interdisciplinarnog tima

Interdisciplinarni tim je definisan kao tim visokokvalifikovanih, dobro obrazovanih

stručnjaka i volontera koji rade zajedno u cilju rešavanja fizioloških, psiholoških, socijalnih i
duhovnih potreba bolesnika i porodice u smislu suočavanja s bolešću i gubitkom. Osnovne
karakteristike timskog rada jesu zajednički cilj, razumevanje uloge svakog pojedinca i
njegove odgovornosti u timskom radu kao i otvorena i adekvatna komunikacija između
članova tima.

Palijativna nega jeste ekvivalent 24-satnoj nezi, zahteva angažman stručnjaka različitih
profila, njihovu stalnu saradnju i konsultacije, a učinak sprovođenja nege zavisi od
jedinstvenog delovanja u mobilizovanju životnih potencijala bolesnika i porodice. Za
sprovođenje palijativne nege neophodno je uključivanje različitih stručnjaka, lekara,
medicinskih sestara, socijalnih radnika, fizioterapeuta, dijetetičara, psihologa i volontera koji
svaki sa svoje perspektive procenjuju stanje bolesnika, ali zajedno planiraju ciljeve nege,
intervencije, međusobno koordiniraju u izradi plana nege i implementaciji istog. Postoji
odgovornost za efektivnost sprovođenja nege. Prava snaga interdisciplinarnog timskog rada

8
jeste u uspešnoj komunikaciji, međusobnom poverenju, kompetentnosti članova tima,
ravnopravnoj ulozi i zajedničkom radu na realizaciji ciljeva. Interdisciplinarni rad zahteva
posebne ljudske i profesionalne kvalitete kao i predanost timskom radu.
Temelj funkcioniranja tima zasniva se na stalnom konsenzusu u donošenju odluka, na
obrascu uspešne komunikacije između različitih profesija i filozofiji nege baziranoj na
bolesnikovim potrebama, bolesniku kao subjektu i porodici kao važnom faktoru.
Osnovni cilj palijativne nege jeste ublažavanje i rešavanje simptoma kako bi se osigurali
kvalitet života bolesnika, podsticalo samozbrinjavanje i očuvalo dostojanstvo bolesnika.
Ublažavanje simptoma zahteva znanje i veštine o menadžmentu bola i nizu drugih
intervencija. Svaka osoba je više od fizičkog entiteta i manifestacija simptoma u terminalnom
stadijumu bolesti reflektuje se na fizičko, socijalno, emocionalno i duhovno stanje. Umiranje
i patnja navode bolesnika na razmišljanje o smislu života, sistemu vrednosti, životnim
ciljevima i njihovom značenju. Rastućom ugroženošću života, kod bolesnika, ali i kod
porodica dolazi do dezintegracije sistema vrednosti, menjaju se potrebe i međusobni odnosi.
Zadatak je tima da pomogne bolesniku u reintegraciji sistema vrednosti jer u zadnjoj
životnoj fazi mnogi bolesnici dosegnu visok nivo psihičke zrelosti i život poprima jednu
drugu dimenziju. Interdisciplinarni pristup je neophodan kako bi se bolesnicima i njihovim
porodicama pomoglo pri prolasku kroz te brze promene. Artikuliše se podsticanje
komunikacije na svim relacijama, u porodici, između bolesnika i članova tima, između
bolesnika, porodice i članova tima i između samih članova tima. Slaba, nedovoljna
komunikacija kod bolesnika i njegove porodice može uzrokovati više bola i patnje nego bilo
koji problem. Mnoge paradoksalne situacije u kojima se bolesnik i porodica nalazi u
terminalnom stadijumu bolesti reflektuju se na komunikaciju i međusobne odnose. Porodica
nije samo primalac nege već i aktivni učesnik jer preuzima negu u mnogim situacijama na
mnoštvo praktičnih načina, od pružanja utehe do pomoći u racionalnom sagledavanju života.

Tim koji se brine za bolesnika i porodicu nakon smrti bolesnika preuzima negu za porodicu
u procesu žalosti. Članovi porodice kod kojih postoji povećani rizik, bilo zbog životnih
iskustava, sopstvene sigurnosti zahtevaju posebnu pažnju i posebne oblike podrške i pomoći.
U celom procesu palijativne nege ne sme se zanemariti duhovni aspekt nege, ne samo
religijski aspekt nego i pitanja o značenju iskustva neizlečive bolesti, zavisnosti od drugih i
gubitka bližnjeg. Ta pitanja vode do traženja odgovora o temeljnom značenju života, ulozi
pojedinca u svetu, načinima suočavanja s problemima bilo bolesnika, bilo porodice ili
članova tima.

9
Koncepcija palijativne nege usmerena je na bolesnika i porodicu i implicira temeljne razlike
u kurativnom i palijativnom pristupu. Temelji se na subjektivnim vrednostima, sociološkim
vrednostima, željama i potrebama bolesnika.Jedan od principa palijativne nege jeste da su
bolest, oblik nege, umiranje i žalost jedinstvena sopstvena iskustva.

Medicinske sestre imaju glavnu ulogu u palijativnoj nezi samim tim što su članovi tima koji
najviše vremena provode s pacijentima, pa su odgovorne za stalnu procenu i planiranje
potreba nege. Medicinske sestre moraju biti pronicljive u proceni verbalnih i neverbalnih
poruka pacijenata vezanih uz svaki aspekt telesne i emocionalne utehe. Na pameti uvek
moraju imati i postupke prevencije (npr. prevencija dekubitusa ili opstipacije),i ne smeju
zaboraviti da uključe porodicu u procenu, edukaciju i podršku.

Potrebno je razmotriti određene ključne pojmove svih bolničkih programa. Definisala ih je i

formulisala dr. Cicely Saunders, utemeljivač Bolnice Sv. Kristofera (St. Christopher’s
Hospice) u Engleskoj. Dr. Saunders proučavala je i zaključila da je za opsežnu i kvalitetnu
negu neizostavno uključivanje, savetovanje i timski rad s ciljem davanja podrške kako
pacijentu tako i porodici.

Zaključila je to usled saznanja da su duhovne i emocionalne boli na rastanku od života puno

snažnije od onih telesnih. Nacionalna bolnička organizacija (National Hospice Organization)
(NHO), utemeljena 1978., imala je glavnu ulogu u širenju dalje navedenih pojmova
sprovođenjem aktivnosti edukacije i bolničkim menadžmentom.
Ti su pojmovi sledeći:
 Opsežna nega uz kontinuitet pri prelazu pacijenta iz jedne okoline u drugu,
 Pacijent i porodica kao jedinica nege,
 Lekarski nadzor,
 Interdisciplinarni timski pristup,
 Danonoćna dostupnost,
 Korišćenje dobrovoljaca.

10
 2.3. Palijativna nega u kućnim uslovima

Teško obolele osobe žele svoje zadnje trenutke da provedu u svom domu. To je posebno
naglašeno u slučajevima gde postoji adekvatna medicinska nega, koja se bavi kako
bolesnikom tako i njegovom porodicom. Ali, i pre tih zadnjih trenutaka, određen broj
bolesnika bira kućnu negu, kada za to postoje tri osnovna parametra: da stanje bolesti
dozvoljava takvu vrstu nege, da dom to omogućuje i da porodica želi aktivno da učestvuje u
nezi.

Prednosti lečenja u kućnim uslovima su brojne. Najpre sopstveni dom daje osećaj
nezavisnosti i psihološkog blagostanja: to je mesto prisnosti i udobnosti, bez institucionalnih
zakonitosti kao što su to npr. bolnice. U svome domu bolesnik se druži sa ukućanima i
učestvuju zajedno u planiranju aktivnosti, odmora, dijete. Bolesnici mogu izvršavati određene
zadatke i održati svoje mesto unutar porodice. Privatnost je takođe vrlo važna. Bolesnici nisu
izloženi neugodnim, ponekad i potpuno nepotrebnim medicinskim aktivnostima (primer
jutarnje „vizite“ i kvalitet takvog pristupa teškom bolesniku). Isključeno je prisustvovanje
patnjama drugih osoba u višekrevetnim sobama. Bolesnici se u svome domu osećaju više
zaštićeni jer su manje izloženi medicinskim zahvatima koji su u uznapredovalim stadijumima
neizlečivih bolesti ponekad nepotrebni pa i štetni (intenzivna terapija, parenteralna ishrana,
dijagnostička ispitivanja). U svakodnevici se porodica lakše i postupnije adaptira na promene
zdravstvenog stanja, a smrt bližnjeg u ambijentu koji su zajednički delili je način da se
spozna kako je i to normalan, uobičajen stadijum života.

Sama činjenica da je neko proveo zadnje dane svoga života u kući nije dovoljna za procenu
kvaliteta života tog perioda. Ako je kućna palijativna nega dobra, tada je kontrola
simptomatologije slična onoj koja se postiže u institucijama koje nude istu uslugu, a svakako
bolja od institucije (bolnice) koja nema palijativnu negu.

Postoje i neke negativne strane kućnog lečenja. Kada je bolesnik u svome domu često je
porodična ravnoteža samo delimično uštrojena, šta više, ona se poremeti svakom promenom
stanja bolesnika, njegovog raspoloženja i ponašanja. Porodica suočena sa promenama obično
iskazuje negativne emocije anksioznosti, straha, krivice, ljutnje. Značajna je redukcija

11
aktivnosti pa i sati sna, a sve zajedno može biti i ekonomski teško izdržljivo (troškovi lečenja,
odsustvo sa posla).

Palijativna nega u kući je onemogućena kada je bolesnik ne želi, kada živi sam ili sa
porodicom koja ne želi, ne može ili ne zna da pruži negu. Novonastala situacija u porodici
može ponekad da stvori veliku napetost i nelagodnost, posebno povezano sa
određenomsimptomatologijom(konvulzije/grčenje,krvarenja, zadah, inkontinencija). Takođe,
učestalijapotreba zaspecijalizovanom medicinskom negom kao i udaljenost od najbliže
bolnice mogu uticati na odluku o izbegavanju nege u kući.

U našim uslovima, čest je slučaj kasnog uočavanja potrebe za palijativnom negom,

neobaveštavanje bolesnika i porodice sa mogućim terapijskim postupcima i alternativama,
loše zbrinjavanje simptoma (bola), retke kućne posete. Celo društvo mora biti upoznato sa
mogućnošću palijativne nege, kako bi svesni bolesnici zahtevali takvo lečenje. To bi bio vrlo
snažan faktor razvoja palijativne nege.

Ipak, i uz najbolju volju, nije moguće kvalitetno negovati u domu obolelog ako on nema
tekuće vode, grejanja, osnovnih uslova za život. Tada je, naravno, izbor bolnica.

2.4. Palijativna nega dece

Nega deteta u terminalnoj fazi može se poboljšati tako da se smanji intenzivni monitoring,
učestalost i invazivnost pregleda, liberalizuju se posete roditelja, braće, šire porodice, uz
poštovanje privatnosti.

12
Palijativna nega deteta je sastavni deo holističkog pristupa detetu i porodici. U dečjoj dobi
pristup palijativnoj nezi bi trebao biti širi, sveobuhvatniji, i da počinje ranije, već kad se
postavi dijagnoza neizlečive bolesti, a ne tek kada bolest uđe u terminalnu fazu. Podrška koju
pruža palijativna nega mora biti usmerena prema detetu, ali i roditeljima, braći, sestrama,
vršnjacima i to kontinuirano. Najbolje bi bilo da porodični lekari, koji dobro poznaju
porodicu i uslove života u njoj, usko sarađuju s palijativnim timom. Potrebno je savladati
specifične veštine poput prepoznavanja bola kod male, preverbalne ili kognitivno oštećene
dece, lečiti i ostale simptome bolesti i pružati psihološku, socijalnu i duhovnu pomoć. U
dečjoj dobi potreban je fleksibilan pristup koji uvodi principe palijativne nege ranije u
lečenje, paralelno s kurativnom terapijom. Primarni fokus je kvalitet života deteta. Prelazak iz
kurativne na palijativnu medicinu nije trenutak, već proces. Palijativna nega uključuje
prelazak od hronično bolesnog deteta do terminalno bolesnog. Porodici treba objasniti da
prelaskom na palijativnu negu dete neće prestati dobijati odgovarajuću negu, ali da će ona biti
drugačija, fokus brige o detetu prebacuje se na kvalitet života.

Roditelji moraju da znaju da njihovo dete nije napušteno, da se prelazi s produžavanja života
prema kvalitetu života, da postoji tim kojem se mogu obratiti i usko sarađivati po svim
pitanjima.Roditelji ne smeju da imaju osećaj da su odustali od lečenja. Neophodan je proces
prihvatanja činjenice da za dete ne čine najbolje ako se produžuje život po cenu produžavanja
njegovih patnji. Deca, uprkos napretku medicinskih znanja i sniženju mortaliteta, ipak umiru.

13
Još uvek umiru najviše tokom bolničkog lečenja, a mesta gde deca u bolnicama najviše umiru
su neonatalne i pedijatrijske intenzivne nege (86% bolesnika u SAD-u). I u jedinicama
intenzivnog lečenja mogu se primenjivati principi palijativne nege. Nega deteta u terminalnoj
fazi poboljša se tako da se smanji intenzivni monitoring, učestalost i invazivnost pregleda,
liberalizuju se poseti roditelja, braće, šire porodice, uz poštovanje privatnosti. Holostički
pristup može se implementirati i u bolnice kad se fokusira na kvalitet posljdnjih dana života
bolesnika. Moguć je multidisciplinarni pristup koji, uz lekare i medicinske sestre, obuhvata i
psihologe, socijalne radnike, i volontere koji će pomoći u procesu žalosti. Gubitak deteta je
za roditelje i porodicu najveća pretnja integritetu i funkcionisanju porodice. Roditelji se bore
s osećajem krivice ("Da smo bar ranije prepoznali simptome i otišli lekaru"). Često gube
poverenje u medicinu i započinju potragu za čudesnim magijskim izlečenjima. Ostala deca u
porodici u posebno su teškom položaju, jer su roditelji posvećeni bolesnom detetu, a deca
osećaju krivicu zbog svog dobrog zdravlja i potrebe za smehom i igrom. Briga za umiruće
dete veliki je izazov za lekara, koji zahteva aktivnu, promišljenu, dugotrajnu brigu.

Zato palijativna nega treba biti posebna specijalizacija koja osim kontrole bola i ostalih
simptoma obuhvata i psihološku, emotivnu potporu obolelom i porodici. Prihvatanje loših
vesti je proces, ne događaj. Žalost je dugačak proces, koji ne prestaje; vreme pomaže
prihvatanje, ali svakako treba podržavati misao da je umrlo dete bilo jedinstveno, posebno i
da je svojim životom obogatilo porodicu. Ponekad se palijativna nega izjednačava s
eutanazijom. Eutanazija je aktivni postupak koji vodi kraju života, a palijativna nega prepušta
bolesti da ide svojim prirodnim tokom uz poboljšanje kvaliteta ostatka života fizičkom,
psihičkom i duhovnom pomoći. Ti oblici pomoći nastavljaju da se pružaju porodici i u
procesu žalosti.

14
 3. ZAKLJUČAK

Iako su umiranje i smrt postali zasebna naučna tema, još uvek se nedovoljno zna o tome kako
kvalitetno živeti do samog kraja. Mnoge odgovore o ovom području daje palijativna nega–
briga o umirućima i njihovim porodicama. Bez obzira na pacijentovu dijagnozu, njegova
bolest nije bolest samo pojedinca, porodice, šire zajednice, nego celokupnog društva.

Pravilno zdravstveno prosvećivanje (mediji, ciljana predavanja, osnivanje udruženja,

volonteri) može približiti problem palijativne nege i njegovo rešavanje. Potreba za
palijativnom negom odnosno sistemskim organizovanjem palijativne nege i izgradnjom
bolnica svakodnevno raste. Razlog tome je sve duži životni vek stanovništva, a naučno–
medicinsko-tehnološka dostignuća sve su veća i što je bitnije uspešnija. Visoko razvijena
tehnologija i farmaceutska industrija produžuju proces starenja, odnosno odlažu smrt.

Palijativna nega je aktivna i  sveobuhvatna briga o pacijentima koji boluju od teških i

neizlečivih bolesti, što podrazumeva kontrolu simptoma, kao i psihološku, socijalnu i
duhovnu podršku pacijentima i njihovim porodicama. Palijativna nega omogućava
pacijentima postizanje najbolje moguće kvalitete života u poslednjim fazama njihovih bolesti.

Palijativna nega nastoji da osigura kvalitet života bolesnika do smrti, očuva dostojanstvo
svakog čoveka i maksimalan kvalitet nege tokom dvadeset četiri sata. Interdisciplinarni tim je

15
esencijalni faktor palijativne nege. Interdisciplinarni pristup nezi omogućava članovima tima
podelu uloga i prevenciju nastanka sindroma izgaranja.

LITERATURA

Knjige:
1. T.R.Harison i saradnici; Načela interne medicine; Bard-fin, Beograd; 2004.
2. Kekuš, D., Komunikacije u profesionalnoj praksi zdravstvenih radnika, Beograd,
2010.

Tekstovi sa interneta:
3. http://www.plivamed.net/aktualno/clanak/3754/Etika-i-psiholoski-aspekti-u-
palijativnoj-medicini-12.html (03.04.2017.)
4. http://www.plivamed.net/aktualno/clanak/3765/Lijecnik-obiteljske-medicine-
palijativna-njega.html(03.04.2017.)
5. http://www.plivamed.net/aktualno/clanak/3683/Eticki-aspekti-palijativne-njege.htm
(02.04.2017.)
6. http://www.hkms.hr/e_fokus_ozujak2010.pdf (02.04.2017.)
7. http://www.plivamed.net/aktualno/clanak/2437/ (03.04.2017.)
8. http://www.zzjzfbih.ba/2012/03/palijativna-njega-ili-kako-pomoci-bolesnicima-sa-
smrtonosnim-bolestima/ (03.04.2017.)
9. http://eurovita.ba/savjeti/ (02.04.2017.)
10. http://palijativnabih.wordpress.com/page/3/ (03.04.2017.)

16
17