MATURSKI RAD

Tema: Zdravstveno osiguranje

Mentor: Učenik:
Mališa Bulatović

2019.
 1. UVOD

U svetu postoje različiti načini organizovanja zdravstvene zaštite i zdravstvenog

osiguranja. Pojam zdravstvene zaštite obuhvata organizovanu i sveobuhvatnu delatnost društva u
cilju očuvanja zdravlja građana. Pored zdravstvenih usluga, ovaj pojam uključuje i područje
upravljanja i finansiranja u svim segmentima društva koji su značajni za socijalnu sigurnost i
zaštitu stanovništva.

Zdravstveno osiguranje predstavlja posebni oblik društvene organizovanosti pri kojoj se

pacijenti osiguravaju od rizika oboljevanja i povređivanja , posredstvom ustanova zdravstvenog
osiguranja, koje preuzima taj rizik na sebe nadoknađujući štetu osiguraniku u slučaju odštetnog
zahteva.Prema tome, postoje i različite klasifikacije zdravstvenih sistema. Međutim, bez obzira
na način organizovanja, troškovi zdravstvene zaštite su imali značajan rast u svim državama
sveta. Zbog toga se stalno traže nova rešenja, odnosno reforme.

Cilj reformi je da se prevaziđe disbalans između troškova zdravstvene zaštite i njihovih

izvora, koji nastaje kao posledica, pre svega, demografskih promena i moralnog hazarda u
ponašanju osiguranika. Prognozira se da će uzroci disbalansa imati negativan trend i u
budućnosti. Zbog toga je neophodno naći rešenje koje će, uz kvalitetnu zdravstvenu zaštitu za
stanovništvo, obezbediti finansijsku stabilnost zdravstvenog sistema.

Osnovni ciljevi savremenog sistema zdravstvene zaštite su:

• Univerzalnost - obezbediti pristup pravima iz zdravstvenog osiguranja svim

stanovnicima

• Ekonomičnost - očuvanje troškova zdravstvene zaštite na određenom nivou.

• Pravičnost - ljudima koji imaju jednake zdravstvene potrebe mora biti osiguran jednak
kvalitet zdravstvenih usluga.

Svetska zdravstvena organizacija ističe podelu, prema načinu finansiranja, upravljanja,

odlučivanja o pravima i obavezama, uključenosti stanovništva u zaštitu, solidarnosti i planiranju
područja osiguranja, na sledeće modele zdravstvenog osiguranja:

1. Bizmarkov

2. Beveridžov

3. Semaškov (socijalistički)

4. Tržišni (preduzetnički) model

2
 2. MODELI ZDRAVSTVENOG OSIGURANJA

Bizmarkov model
To je najstariji sistem zdravstvenog osiguranja koji je nastao sa uspostavljanjem prvog
zakonodavstva sa područja zdravstva i zdravstvenog osiguranja u Nemačkoj 1883. godine, kada
je vladao Otto von Bismarck . Prethodno dobrovoljno, osiguranje ovim zakonom postaje
obavezno, što propisima obezbeđuje država.Glavni izvor sredstava za zdravstvenu zaštitu u toj
grupi država predstavljaju sredstva socijalnog osiguranja. Osiguranje od rizika plaćaju svi koji
imaju bilo kakav doprinos. Doprinosi su srazmerni visini primanja, tj. određeni su u obliku
procenta od zarada. Temelji se na principima neprofitnosti i solidarnosti među svim osiguranim
licima.

Finansiranje u tim sistemima uključuje određivanje stope doprinosa koje plaćaju

poslodavci, plaćanje doprinosa od strane radnika kao i transfer iz drugih kasa ili fondova (npr.
Penzioni fond ili fond za nezaposlene).Poslodavci i uposleni plaćaju doprinose po pravilu u
jednakom iznosu. Doprinosi se slivaju u bolesničke kase ili osiguravajuća društva, koja su od
države skoro potpuno nezavisne. To znači da same određuju stope doprinosa za zdravstveno
osiguranje, opredeljuju prava osiguranih osoba u odnosu na zdravstvene usluge i novčana
primanja i stupaju u odnose ugovaranja sa bolnicama, udruženjima lekara,stomatologa i
farmaceuta.

Najčešći način plaćanja izvođača usluga je do obima posla koji je određen u ugovoru
između izvođača i nosioca osiguranja. Takvim načinom upravljanja obezbeđena je njihova
nezavisnost od države i državnog budžeta. Međutim, nezavisnost ne znači i nezainteresovanost
države za sistem zdravstvenog osiguranja. Prava iz oblasti zdravstvenog osiguranja su osigurana
skoro svim stanovnicima države. U načelu je članstvo u tom sistemu obavezno za sve stanovnike
države, iako u praksi nijedna država ne obezbeđuje univerzalni pristup zdravstvenim uslugama
celokupnom stanovništvu. Obavljanje zdravstvene delatnosti u okviru obaveznog zdravstvenog
osiguranja je neprofitno. Privatna osiguranja i lična sredstva u celom sistemu ne predstavljaju
značajan udeo, ali su dozvoljena i moguća za pojedince čiji prihodi prelaze određeni nivo.
Bismarck-ov model finansiranja zdravstva imaju Slovenija, Austrija, Belgija, Francuska,
Nemačka.

Nedostaci Bizmarkovog modela: teška kontrola uloženih novčanih sredstava i zahtevna

administracija.

3
 Beveridžov model
Beveridžov model je nazvan po William Henry Beveridge-u, koji je 1942. Godine
predstavio obiman izveštaj o socijalnoj politici Britanskom parlamentu. Izveštaj je sadržavao
konkretne predloge o sveobuhvatnom zdravstvenom osiguranju, koji su kasnije postali temelj
Britanskog zdravstvenog sistema nakon II Svetskog rata. Za Beveridžov model je značajno da
obuhvata celokupnu populaciju, da se uglavnom finansira iz državnog budžeta i da je iznos
doprinosa finansiranju zdravstvene zaštite uniforman. Prema ovom modelu zdravstvene zaštite,
celokupno stanovništvo koristi besplatno određeni broj prava u okviru zdravstvene zaštite
zemlje. To praktično znači da dostupnost zdravstvenih usluga i njihovo finansijsko pokriće
obezbeđuje država, da država obezbeđuje zdravstvene kapacitete (bolnice, lekare), finansira
njihov rad i upravlja celokupnim zdravstvenim sistemom. Država obezbeđuje finansijsko pokriće
pomoću poreza i upravlja novčanim sredstvima preko Ministarstva zdravlja.

Beveridžov model je zastupljen u Engleskoj, Irskoj, skandinavskim zemljama (Norveška,

Švedska, Danska, Finska), Italiji, Španiji, Portugalu, Grčkoj,Kanadi, Australiji i Novom Zelandu.
Nedostaci ovog modela su povećani rizik od nedovoljnog ulaganja novčanih sredstava u pojedine
aspekte zdravstvenog sistema i „takmičenje“ zdravstva za ista novčana sredstva iz budžeta u
odnosu na druge društvene segmente, poput obrazovanja i sporta.

Nedostatak Beveridžovog modela je povećani rizik od nedovoljnog ulaganja novčanih

sredstava u pojedine aspekte zdravstvenog sistema (nivoi ili programi).

Semaškov model
Nastao je u Sovjetskom Savezu i zemljama istočne i srednje Evrope u vreme
socijalističkog društvenog uređenja, kao odgovor na Beveridge-ov model nacionalne zdravstvene
službe. Razlika među njima je samo ideološka. Semaškov model proizilazi iz istog načina
razmišljanja da je država odgovorna za zdravstvenu zaštitu svojih državljana. Semaško je naime
trdio, da je socialistička zajednica preko svojih državnih institucija (vlada, parlament,
zdravstvene ustanove) dužna da svom stanovništvu obezbedi sva prava u vezi sa zdravljem
besplatno i na najvišem nivou.

Za taj sistem je karakteristično da se zdravstvene usluge finansiraju iz budžeta koji se

puni iz poreza. Društveni sistem u ovim zemljama je počivao je na državnoj-društvenoj svojini.
Ulogu društvene svojine su preneli i na područje zdravstvenog osiguranja, a ličnu svojinu i
privatno osiguranje, štaviše, zabranili. Privatna lekarska praksa, naravno, nije moguća.
Zdravstvena infrastruktura je u javnom vlasništvu, a sve zdravstvene usluge su bile javno
dostupne.

4
 Odgovornost za planiranje raspoređivanje finansijskih sredstava i upravljanje
investicijama je snosila državna administracija, koja je bila organizovana po nivoima: državnom,
regionalnm i lokalnom.

Ugovaranja između interesno organizovanih grupa nema, jer visinu sredstava za

finansiranje izvođača određuje vlada. Opisani model su imale sve bivše socijalističke države
Evrope.

Ovaj model osiguranja je imao određene prednosti, odnosno dobre strane, kao što su:
visoka dostupnost zdravstvenim uslugama, dobra strukturiranost zdravstvenih usluga – tj. dobra
geografska pokrivenost stanovništva, dobro izvođenje javnih programa zdravst-vene zaštite kao
što su vakcinacije, sistematski pregledi, eradikacije pojedinih bolesti i sl.

Na drugoj strani se sistem suočavao sa većim brojem nedostataka kao, na primer:

neprilagođenost zdravstvene službe i zdravstvenih usluga potrebama bolesnika, relativna
potcenjenost i nedovoljno finansiranje zdravstvenih radnika i usluga po međunarodnim
standardima - zbog čega je bio ograničen pristup modernoj tehnologiji, naglašena uloga
bolničkog zbrinjavanja i lekara specijalista umesto vanbolničkih usluga i primarne zdravstvene
zaštite, nedovoljan obim zdravstvenih usluga, veliki broj lekara na broj stanovnika, privilegije i
bolja dostupnost zdravstvenih usluga "posebnim-značajnim" grupama osiguranika (uglavnom
ljudima iz vlasti), pojava sive ekonomije i dr. To su bili razlozi zbog kojih su države Srednje i
Istočne Evrope kao i države nekadašnjeg SSSR-a prešle na drugačiji sistem osiguranja i
izraženiju ulogu tržišta.

Tržišni model
Ovaj model znači da zdravstveno osiguranje organizuju i sprovode privatne organizacije
(kompanije za osiguranje i agencije) na profitnoj osnovi. Finansira se iz privatnih sredstava
osiguranika, najčešće premije osiguranja. Ne bazira se na solidarnosti i ne obezbeđuje
univerzalno pokriće. Potpuno čistih sistema nema. Svi polako preuzimaju određena rešenja iz
drugih zemalja i na taj način dobijaju karakteristike drugih modela. Uz javne, sve više se
afirmišu privatni sistemi, tako da se u skoro svim zemljama mogu naći dobrovoljna privatna
osiguranja kao dopunska, dodatna i paralelna. Dok u državama sa dominantnim privatnim
osiguranjem dolazi do uvođenja socijalnog osiguranja kako bi se postiglo univerzalno pokriće
zdravstvenim osiguranjem.

5
 3. VRSTE ZDRAVSTVENOG OSIGURANJA

U odnosu na nivo zdravstvene zaštite i vrstu usluga koja se nudi osiguraniku razlikujemo
sledeće tipove osiguranja:

Obavezno zdravstveno osiguranje na koje obavezuje država svojim propisima.

Dobrovoljno zdravstveno osiguranje pokriva razliku do pune vrednosti za usluge koje

su iznad paketa usluga obaveznog zdravstvenog osiguranja. To znači da je za sklapanje
dopunskog osiguranja potrebno prvo da država definiše nivo obaveznog – osnovnog osiguranja.
Usluge iz oblasti dopunskog osiguranja su deo poželjnog nivoa zdravstvene zaštite u skladu sa
preporukama Svetske zdravstvene organizacije, ali ih iz razloga racionalnosti obavezno
osiguranje ne obuhvata.

Dodatno zdravstveno osiguranje je dobrovoljno osiguranje koje obezbeđuje

osiguraniku pokriće vanstandardnih prava i usluga koje prevazilaze prava iz iz obaveznog i
dopunskog osiguranja.

Privatno zdravstveno osiguranje je zdravstveno osiguranje koje plaćaju pojedinci ili

njihovi poslodavci.

Obavezno zdravstveno osiguranje

Obavezno zdravstveno osiguranje je zdravstveno osiguranje kojim se zaposlenima i
drugim građanima obuhvaćenim obaveznim zdravstvenim osiguranjem obezbeđuje pravo na
zdravstvenu zaštitu i pravo novčane nakande za slučajeve utvrđene ovim zakonom.

Obavezno zdravstveno osiguranje organizuje se na načelu solidarnosti I uzajamnosti ali I

na mnogim drugim načelima predviđenim zakonom. A tokom sprovodjenja obaveznog
zdravstvenog osiguranja primanjuju se načela zdravstvene zaštite i ostvaruju se prava pacijenata
utvrđena zakonom kojim se uredjuje zdravstvena zaštita.

Obavezno zdravstveno osiguranje se i sprovodi u republičkom zavodu za zdravstveno

osiguranje i u organizacionim jedinicama zavoda. Zavod i davaoci zdravstvenih usluga, najčešće
na godinu dana, i tim ugovorom se utvrđuju i način plaćanja zdravstvenih usluga. Plaćanje može
da bude po jednom opredeljenom licu tj. kapitacija, plaćanje po slučaju tj. po epizodi bolesti,
plaćanje po cenama pojedniačnih zdravstvenih usluga, otkupnom planu rada davaoca
zdravstvenih usluga itd.

6
 Dobrovoljno zdravstveno osiguranje
Zdravstveno osiguranje ima za cilj očuvanje i zaštitu zdravlja . Osim obaveznog ,
zakonom je predviđena i mogućnost dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja . Dobrovoljno
zdravstveno osiguranje je novi oblik zdravstvenog osiguranja, koji možete ugovoriti samostalno,
nezavisno od obaveznog osiguranja.

Dobrovoljno zdravstveno osiguranje mogu organizovati I sprovoditi : Republički zavod

za zdravstveno osiguranje I društva za osiguranje. Dobrovoljno zdravstveno osiguranje se
ugovara kao samostalno osiguranje, ali i kao dopunsko osiguranje uz polisu životnog osiguranja
ili osiguranja od nezgode.

Dobrovoljno zdravstveno osiguranje, kao viši nivo zdravstvene zaštite, namenjeno je

licima koja u trenutku zaključenja ugovora o osiguranju:

• imaju svojstvo osiguranog lica u sistemu obaveznog zdravstvenog osiguranja u

Republici Srbiji,

• koja nisu obuhvaćena obaveznim zdravstvenim osiguranjem ili

• koja nisu uključena u obavezno zdravstveno osiguranje.

Ovo osiguranje namenjeno je i stranim državljanima koji privremeno borave u Republici

Srbiji.

Dopunsko zdravstveno osiguranje

Dopunsko zdravstveno osiguranje je novi oblik dobrovoljnog, kolektivnog ili
individualnog osiguranja, koje možete ugovoriti nezavisno od obaveznog zdravstvenog
osiguranja. Zaključenjem ovog osiguranja, obezbeđuje se dodatna zdravstvena zaštita.

Ugovaranjem dopunskog zdravstvenog osiguranja pored zdravstvene zaštite koja se

ostvaruje kroz obavezno zdravstveno osiguranje, obezbeđuje se materijalna sredstva za pokriće
troškova hirurških intervencija ili lečenja težih bolesti.

Dopunsko zdravstveno osiguranje može se zaključiti individualno i kolektivno, za sve

zaposlene, članove jedne iste organizacije ili sl. prema službenim evidencijama ugovarača-
pravnog lica ili po spisku osiguranih. Ako neka organizacija nije zaključila kolektivno dopunsko
zdravstveno osiguranje, može ga zaključiti preko sindikata ili po spisku zainteresovanih. Premija
se plaća mesečno obustavom od zarade. Visina premije zavisi od visine osigurane sume na koju
želite da zaključite osiguranje.

7
 Zdravstveno osiguranje u Srbiji
U Srbiji se sistem zdravstvenog osiguranja bazira na obaveznom zdravstvenom
osiguranju, kao i u svim evropskim državama, a naročito državama koje su imale socijalističko
društveno uređenje. Sve do 2005. godine, kada je donet novi Zakon o zdravstvenom osiguranju,
postojalo je samo obavezno socijalno zdravstveno osiguranje. U poslednjoj deceniji prošlog veka
sveobuhvatna kriza u društvu, pa i kriza u zdravstvu, dovela je do pojave privatne lekarske
prakse. Ekonomska kriza, nedostatak izvora finansiranja zdravstvene zaštite i privatna praksa
doveli su do potrebe za uvođenjem privatnog zdravstvenog osiguranja, koje se pojavilo na tržištu
osiguranja Srbije krajem 2003. I početkom 2004. godine, odnosno, pre njegovog potpunog
zakonskog regulisanja.

Reformski Zakon o zdravstvenom osiguranju iz 2005. godine takođe reguliše

obavezno zdravstveno osiguranje, ali dozvoljava mogućnost uvođenja dobrovoljnog
zdravstvenog osiguranja, koje je posebno regulisano Uredbom o dobrovoljnom zdravstvenom
osiguranju iz 2008. godine.

Uredba detaljno reguliše uvođenje, vrste, uslove, način i postupak organizovanja i

sprovođenja dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja. U Srbiji je moguće organizovati sledeće
vrste dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja: paralelno, dodatno i privatno.

Mogu ga sprovoditi društva za osiguranje i RZZO (samo paralelno i dodatno). Paralelno

zdravstveno osiguranje pokriva troškove zdravstvene zaštite koji nastaju kada osiguranik
ostvaruje zdravstvenu zaštitu koja je obuhvaćena obaveznim zdravstvenim osiguranjem na način
i po postupku koji je drukčiji od načina i postupka ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog
osiguranja, koji je propisan zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje i propisima
donetim za sprovođenje tog zakona.

Dodatno zdravstveno osiguranje pokriva troškove zdravstvenih usluga, lekova,

medicinsko-tehničkih pomagala, odnosno novčanih naknada koje nisu obuhvaćene pravima iz
obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno osiguranje na veći sadržaj, obim i standard prava,
kao i iznos novčanih naknada obuhvaćenih obaveznim zdravstvenim osiguranjem.

Privatno zdravstveno osiguranje je osiguranje lica koja nisu obuhvaćena obaveznim

zdravstvenim osiguranjem ili koja se nisu uključila u obavezno zdravstveno osiguranje, za
pokrivanje troškova za vrstu, sadržaj, obim i standard prava koja se ugovaraju sa davaocem
osiguranja.

Ipak, dobrovoljno zdravstveno osiguranje u Srbiji je na samom početku svog razvoja.

Dobrovoljno zdravstveno osiguranje za vreme puta i boravka u inostranstvu je bilo veoma
zastupljeno, jer je bilo neophodan uslov za dobijanje vize.

8
 4. ZAKLJUČAK

Gotovo u svim zemljama sveta prisutna je tendencija rasta troškova zdravstvene zaštite
usled demografskih promena, primene savremene opreme u zdravstvu, višeg nivoa obrazovanja
zaposlenih, pojava novih bolesti itd.

U Srbiji je izražena kriza državnog (obaveznog) zdravstevnog osiguranja. Nepovoljan

odnos osiguranika koji plaćaju doprinos i broja korisnika osiguranja dovodi do sve većeg deficita
u javnom sistemu zdravstevnog osiguranja. Zdravstveno osiguranje je deo socijalnog osiguranja i
samim tim se razvija i menja u skladu sa promenama socijalnog osiguranja.

Po zakonu u Srbiji zdravstveno osiguranje može biti dobrovoljno i obavezno.Perspektive

dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja su u budućnosti izrazito dobre. Skupe usluge privatne
medicine lakše se ostvaruju i jeftinije su prema načelima osiguranja i iz tog razloga je sve veća
potražnja za polisama dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja.

U skladu sa trendovima u zemljama EU u Srbiji će rasti udeo dobrovoljnog osiguranja u

ukupnom zdravstvenom osiguranju iako je on za sada zanemarljivo mali. Ova prava se razlikuju
od zemlje do zemlje. U našoj zemlji iznos koji je propisan nije u skladu sa materijalnim
mogućnostima društva. Stoga bi ova prava morala biti uslovljena:

- realnim ekonomskim mogućnostima društva,

- zdravstvenim stanjem stanovništva,

- raspoloživim kapacitetom zdravstvenih ustanova i

- mogućnošću obezbeđivanja dodatnih sredstava.

Visina bruto domaćeg proizvoda po stanovniku je najbolji indikator realnih ekonomskih

mogućnosti društva.

Pre definisanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja mora se precizno utvrditi da

li postoje realne mogućnosti da se ta prava u potpunosti ostvare.

Što je društvo bogatije bolji su uslovi života i rada pojedinaca, što pozitivno utiče i na
njihovo zdravstveno stanje. Takođe, ekonomski moćnije društvo ima i veće raspoložive
kapacitete zdravstvenih ustanova, kao i viši nivo zdravstvenih usluga. U ekonomski razvijenim
društvima dobrovoljno zdravstveno osigranje je bolje razvijeno.

9
 5. LITERATURA

[1] Janković, D., (2006) Privatno zdravstveno osiguranje sa aspekta međunarodnih iskustava i
mogućnosti primene u Srbiji, Beograd, Ekonomski fakultet.

[2] Janković, D., (2009) Razvoj privatnog zdravstvenog osiguranja kao doprinos reformi sistema
zdravstvenog osiguranja u Srbiji, Beograd, Univerzitet Singidunum.

[3] Mossialos, E., Thomson. S., (2004) Voluntary health insurance in the European Union,
Brussels, World Health Organization.

[4] Schreyogg, J., (2004) Demographic Development and Moral Hazard: Health Insurance with
Medical Savings Accounts, “The Geneva Papers on Risk and Insurance”, No. 4/2004.

[5] http://www.nbs.rs

[6] http://www.rzzo.rs

6. SADRŽAJ

1. Uvod.............................................................................................................................................2
2. Modeli zdravstvenog osiguranja ..................................................................................................3
3. Vrste zdravstvenog osiguranja .....................................................................................................6
4. Zaključak......................................................................................................................................9
5. Literatura ....................................................................................................................................10
6. Sadržaj........................................................................................................................................10

10