СИСТЕМИ СОЦИЈАЛНЕ СИГУРНОСТИ скрипта за испит

Лазар Сорак Ален Александар Стојановић
СИСТЕМИ СОЦИЈАЛНЕ СИГУРНОСТИ

СКРИПТА ЗА ИСПИТ
4.1. Појам система социјалне сигурности
1
Двадесети век суштински је изменио природу обавезе између појединаца и

колективитета којима они припадају, односно, наметнуо је обавезу влади да интервенише
онда када приватне институције друштва не функционишу одговарајуће. У ту сврху,
већина држава установила је мреже и системе обезбеђивања заштите животног стандарда
становништва од последица изазваних променама животног доба, породичних улога,
статуса на тржишту рада итд.
Системи социјалне сигурности најчешће се изједначавају са обавезним социјалним
осигурањем, а у неким случајевима обухватају и шире програме усмерене ка заштити
породица и сиромашних. По Клаусу Гречману, главни циљеви сваког система социјалне
сигурности су идентични: они морају заштити грађане од губитка прихода.
Савремени системи социјалне сигурности заснивају се на три стуба, у зависности од

три типа накнада и то:
1. Накнада које су условљене зарадама – додељују се на основу доприноса које
уплаћују појединци и настанка одређеног социјалног случаја. Суштина социјалног
осигурања, на ком се заснива ова врста накнада, састоји се у томе да нуди заштиту
против ризика који се могу осигурати;
2.
3. Универзалних накнада – додељују се на основу настанка одређеног социјалног
случаја, али без обзира на доприносе појединца и његове приходе. Пример
представљају породичне накнаде и бесплатна здравствена заштита;
4. Накнаде које се заснивају на провери прихода (means test) – додељују се на
основу настанка неког посебног случаја, на основу провере имовинског стања и
прихода, без условљавања уплате доприноса, тако да се, као и универзалне
накнаде, финансирају из пореза.
Пјер Пестије овим трима врстама накнада додаје и четврту: „јавне субвенције за
куповину приватних услуга или роба“.
4.2.1.1. Основне карактеристике и типови пензијских система
2
У савременим друштвима у којима су изражени процеси демографског старења,

пензијско осигурање један је од најзначајнијих делова система социјалне сигурности, с
обзиром на то да представља базичан начин остваривања социјалне сигурности у
старости. Пензијски системи могу бити:
● јавни или приватни;
● обавезни (када држава обавезује осигуранике на уплату доприноса) и добровољни
(када је уплата доприноса ствар избора осигураника);
● са дефинисаним давањима (када су пензије унапред задате пензијског формулом)
или са дефинисаним доприносима (када висина пензија зависи од висине
уплаћиваних доприноса);
● универзални (када право на пензију имају сви грађани) или засновани на
осигурању (када право на пензију имају осигураници и чланови њихових
породица).
Основни извори финансирања јавног пензијског осигурања најчешће представљају

комбинацију доприноса запослених, доприноса послодаваца и средстава државе.
Управљање средствима реализованим по основу доприноса врше пензијски фондови.
Јавни фондови постоје у тзв. pay-as-you-go пензијским системима, тј. системима текућег
финансирања. Они се заснивају на трансферу уплата доприноса садашњих запослених
пензионисаној популацији.
Приватно пензијско осигурање финансира се из доприноса послодаваца или
послодаваца и запослених и егзистира у две форме: добровољној и/или обавезној. Без
обзира на добровољност, приватно пензијско осигурање заснива се на fully funded систему,
тј. систему капиталних фондова. У њему се акумулирана средства (доприноси)
инвестирају у хартије од вредности, непокрености и сл. Приватни пензијски фондови
постоје у две основне форме: фонд са утврђеним доприносом (који нема обавезу да
гарантује висину пензије) и фонд са утврђеном исплатом (који се обавезује на исплату
одређеног прихода кориснику).
Основно право у системима пензијског осигурања, без обзира на њихов карактер,
јесте право на старосну пензију. Законодавство највећег броја земаља предвиђа старосну
3
границу од 65 година живота за пензионисање, као и радни стаж од 30 до 40 година, за

остваривање права на пуну старосну пензију. Старосна пензија је, по правилу, редовно
месечно примање, чија висина зависи најчешће од зарада осигураника. У јавним
пензијским системима, обрачун пензијске накнаде врши се на основу просечних примања
осигураника.
Системи националних или народних пензија, тзв. универзални системи, омогућују
свим лицима, држављанима неке државе, да остваре право на старосну пензију у једнаком
износу. Овако конципиран систем не обезбеђује виши ниво животног стандарда од
основне егзистенције, због чега се најчешће комбинује са допунским формама пензијског
осигурања. Осим пуне старосне пензије, постоји и могућност превременог пензионисања
и остваривања права на инвалидску, као и на породичну пензију, али и на одређене
накнаде за издржаване чланове породице.
4.2.1.2. Реформски изазови пред пензијским системима
У позадини проблематике функционисања јавних пензијских система налазе се

демографске промене – смањење броја становништва и нарочито старење становништва.
Системи текућег финансирања најдиректније су условљени тзв. рацијом зависности,
односом запослених и пензионера. Према постојећим проценама, одрживо
функционисање оваквог система могуће је у земљама у којима је становништво младо и у
којима је економија у успону, тј. када је рацио зависности висок. Због константног, готово
универзалног снижавања рација зависности, све је више земаља у којима се јављају
дефицити у финансирању пензијских накнада, што захтева повећање стопе доприноса,
продужетак година радног стажа, као и подизање старосне границе за пензионисање.
Један од најдалекосежнијих подстицаја за увођење приватних пензијских система
представљала је студија Светске Банке Предупређивање кризе старења – политике
заштите старих и промовисања раста из 1994. године, у којој се заступа становиште о
вишестубном моделу. Изузев задржавања јавног пензијског осигурања (први стуб) у сврху
смањивања сиромаштва, као и увођења и ширења традиционално постојећег добровољног
приватног пензијског осигурања (трећи стуб) у сврху обезбеђивања виших прихода,
4
Светска Банка увела је у употребу и обавезно приватно пензијско осигурање (други стуб).
Његову улогу дефинисала је са становишта подстицаја ефикасности и раста, као и штедње
за пензионисану популацију. Ипак, концепт приватног пензијског осигурања није
неупитан, будући да је умногоме неодговарајући.
Политички отпор према пензијским реформама, којима се уводи обавезно приватно
пензијско осигурање, подупрт је инерцијом система и његових институција, а затим и
огромним транзиционим трошковима, односно трошковима преласка на нови систем.
Увођење приватног пензијског осигурања захтева и постојање извесних контекстуалних
предуслова. Као прво, они захтевају екстензивне државне прописе којима се компензују
тржишни недостаци. Када су у питању економски предуслови, функционисање приватног
пензијског осигурања захтева постојање адекватног финансијског тржишта и барем
рудиментарног банкарског система. Врло често ови предуслови нису испуњени, што
уплатиоце доприноса у приватне пензијске фондове излаже огромном ризику
неизвесности у вези са њиховом пензијом.
Приватни пензијски системи нису поштеђени ни ризика демографских промена.
Будући да се доприноси уплаћени у приватне пензијске фондове инвестирају, може се
десити да се инвестиције немају коме продати, услед смањења радноактивног
становништва. Као једну од могућих политика за решење проблема демографског
старења, Николас Бар наводи штедњу влада, која би била усмерена ка финансирању
будућих пензија. Норвешка, примера ради, пласира део прихода од нафте у фондове, како
би могла да усклади порезе у случају демографских промена.
4.2.2.1. Основне карактеристике и типови здравствених система
На здравствено стање становништва утиче низ фактора, међу којима и здравствени

систем. Остваривање права на здравствену заштиту може бити питање живота или смрти
и због тога је мање подвргнуто економској рационалности у односу на осталу потрошњу:
здравље нема цену. Здравственим осигурањем се уопштено обезбеђује заштита
становништва од губитака прихода узрокованих трошковима лечења услед болести.
5
Најзаступљенија форма програма здравственог осигурања је обавезно осигурање,

које се везује за права по основу рада и уплату доприноса и које представља „средњи пут“
између тзв. националних (универзалних) и приватних програма. Често се два типа јавних
здравствених система називају према именима својих очева оснивача – стога, обавезно
здравствено осигурање идентификује се са Бизмарком, а национални здравствени системи
са Бевериџом.
Обавезно здравствено осигурање финансира се из доприноса запослених и
послодаваца али и буџетских средстава и наменских пореза, као и на основу личног
учешћа осигураника у покрићу трошкова (тзв. партиципација). Овај систем је одржив када
трошкови по осигуранику не прелазе ниво просечних доприноса.
Системи обавезног здравственог осигурања функционишу према принципима
непрофитабилности, солидарности, правичности и одговорности друштва за здравствено
стање свеукупног становништва. Иако су настали као програми на које се право остварује
по основу запослења, с чим у складу првобитно нису обухватали читаву популацију, данас
је њихов обухват готово универзалан.
Универзални, тј. национални здравствени системи, који су настали нешто касније
у односу на обавезне системе осигурања, одликују се централизованим планирањем
заштите здравља и јавним обезбеђењем. Као и систем обавезног здравственог осигурања,
детерминисани су принципом солидарности али без укључености осигураника и
послодаваца у процес управљања системом осигурања и функционишу као сви остали
делови јавног сектора.
Приватно здравствено осигурање, које може да буде у форми добровољног и
обавезног, заснива се на склапању уговора о осигурању са осигуравајућом компанијом и
постоји у три варијанте:
● супститутивној, за оне који су искључени из неких или свих аспеката јавног
здравственог система или имају могућност да бирају између јавног и приватног
здравственог осигурања;
● комплементарној, за услуге које нису обухваћене или су делимично обухваћене
јавним системом;
● суплементарној, за обезбеђивање вишег нивоа заштите, у контексту већег избора и
бржег приступа услугама.
6
Трендови приватизације у здравству нарочито су уочљиви од средине осамдесетих

година, међутим, по правилу, јавни системи су доминантни.
4.2.2.2. Ризици савремених здравствених система
Како је главна преокупација савремених индустријских друштава контрола

трошкова за здравствену заштиту, тако су током деведесетих година здравствени
системи у многим земљама реформисани и то у правцу увођења принципа конкуренције и
протржишних политика. Заједнички тренд у националним здравственим системима јесу
умногоме приватизација, рационализација и строжија контрола трошкова.
Након пензијских система, највећи „потрошач“ друштвеног богатства су здравствени

системи. Старење популације, раст доходака и административних трошкова представљају
део објашњења. Међутим, раст здравствених расхода умногоме проистиче из техничког
напретка. Ова комбинација финансијских, демографских и технолошких притисака,
упоредо са настојањима да се постигну виши нивои ефикасности и ефективности али и
учешћа и утицаја корисника, утицали су на потребу за спровођењем озбиљних реформи.
Здравствени исходи погоршавају се као последица трендова на микро и макронивоу.
На микронивоу, незапосленост, снижавање прихода и повећано задуживање домаћинстава
умањују финансијску сигурност појединаца, водећи је ка повећаним нивоима стреса,
променама у животним стиловима и приступу здравственим услугама. На макронивоу,
смањивање јавних расхода за здравствене системе такође резултује смањењем приступа
здравственој заштити. Ни приватне здравствене шеме нису од помоћи за решавање ових
проблема:
● у суплементарним моделима, најчешће су корисници они који имају виши ниво
прихода (и образовања);
● у супстантивним моделима, обезбеђен је приступ онима који су искључени из
неких аспеката јавних система. Њихови најчешћи корисници су они који зарађују
преко прописаног прага, али и они који имају могућност избора учешћа у јавном
7
систему. Ови модели омогућују приступ низу потенцијално врло скупих

здравствених услуга – што је обухват који корисник можда не би могао да добије у
јавном систему;
● насупрот горенаведеном, комплементарни модели могу допринети финансијској
заштити, на два начина: обезбеђивањем приступа здравственим услугама које су
ефективне и корисне за становништво (нпр. стоматолошка заштита) или
редуковањем финансијских препрека за приступ јавном здравственом систему.
Иако приватизација у здравству представља садашњи,а врло вероватно и будући

тренд, то није извесно да ће добити неограничен простор, него да ће и даље бити
делимична. Није тешко закључити да универзалност, правичност и солидарност нису
правила функционисања приватних здравствених система. Проблематично је то што,
међутим, трендови у постојећим јавним системима умногоме указују на угроженост
наведених начела у њима. У ту сврху, врло су сугеришућа запажања Европске комисије да
грађани Европске уније са нижим нивоом образовања, слабијом зарадом и лошим
социјалним статусом, по правилу, умиру млађи.
4.2.3.1. Основне карактеристике и типови осигурања незапослених
Систем осигурања незапослених конституисан је као одговор јавних политика на

проблем останка без посла. Тржиште рада представља један од фактора материјалне
сигурности појединаца и има сложене везе са системима социјалне сигурности. Међутим,
осим што сами тржишни механизми у периодима кризе и стагнације не гарантују
запослење, они још мање пружају заштиту током периода незапослености.
Осигурање незапослених најчешће је обавезно, иако може постојати и у форми
добровољног осигурања. Обавезни програми осигурања незапослених најчешће се
односе на све привредне секторе. Добровољни програми осигурања односе се на
запослене у извесним гранама привреде и то у оним у којима су раднички синдикати
основали фондове за незапослене.
8
Финансирање обавезног система осигурања незапослених врши се према

принципима уплате доприноса. По правилу, стопе доприноса послодаваца и запослених
су изједначене али није неуобичајено ни да искључиво послодавци имају обавезу уплате
доприноса за осигурање незапослених. Системима осигурања незапослених
администрирају државни органи или самосталне институције, којима обично управљају
представници запослених, послодаваца и државе.
Дакле, осигураник мора остати без посла без своје воље, а најчешће је предвиђени
период претходног запослења, односно уплате доприноса, 6 месеци, и то током годину
дана који претходе останку без посла. Осим тога, програми осигурања незапослених
предвиђају и два додатна услова: спремност за рад и регистрованост ко надлежне службе
за запошљавање. Непоштовање подесног посла, као и неучествовање у програмима
преквалификације и сл, готово без изузетка, води ка привременом или трајном
обустављању исплате накнаде.
Накнаде за незапослене и друга права на материјална давања представљају сегмент
тзв. пасивних мера на тржишту рада. Често се допуњују различитим мерама стимулисања
запошљавања које се обично означавају тзв. активним мерама на тржишту рада. Активне
мере на тржишту рада могу се дефинисати као мобилизација незапослених у циљу
олакшавања њихове интеграције на тржиште рада. Оне се састоје из:
1. програма обуке, које сачињавају тзв. обуке у учионицама и на послу, као и
стицање радног искуства;
2. програма подстицаја за приватни сектор, где је најзаступљенији програм
субвенционисања зарада;
3. програма директног запошљавања у јавном сектору, под којима се најчешће
подразумевају јавни радови;
4. програма услуга и санкција, који обухвата све мере које имају за циљ уопштено
подстицање ефективности потрага за послом (клубови за запошљавање,
професионално усмеравање);
5. програма усмерених према младима;
6. програма усмерених према особама са инвалидитетом.
4.2.3.2. Дисбаланси пасивних и активних мера
9
Ефикасност и ефективност пасивних мера на тржишту рада предмет је честих

критика. Најчешћа перспектива из које се оне критикују је вредносна и у вези је са тзв.
замком зависности – једноставним непостојањем иницијативе код корисника новчане
накнаде да се ангажује на тражењу новог посла.
Утицај накнада за незапослене, по основу осигурања, на тржиште рада је најмање
двострук. Прво, партиципација на тржишту рада биће нижа пошто је и доколица нормално
добро. Друго, опорезивање рада биће повећано јер се већина система накнада финансира
из доприноса за незапосленост који су углавном пропорционални дохотку.
Сврха пасивних мера – обезбеђење ризика од губитка прихода и гарантовање
минималног дохотка, нарочито је изражена током периода кризе, када су уопштено мање
опције за запошљавање. Ефекат упаривања такође је важан: током периода примања
накнаде, запослени ће процењивати различите опције за запослење, неће бити присиљен
да прихвати први понуђени посао, што дугорочно може бити неупоредиво позитивније, у
односу на супротан сценарио.
Од почетка деведесетих година осетна је промена у дискурсу о активним мерама на
тржишту рада – он се све више повезује са флексисигурношћу. Комплементарно са
флексисигурношћу, активирање обухвата два међусобно удаљена концепта – концепт
захтевања (workfare) и концепт оснаживања (empowerment).
Праћење последица workfare политика, односно ефеката укидања накнада за
незапослене и обавезног запошљавања оних који су претходно остварили та права, не даје
једнозначне резултате. Први изазов представља управо непоузданост података –
економетријска обрада активних мера је још увек прилично млада грана истраживања.
Други изазов, који је повезан са активни мерама на тржишту рада, још је важнији:
● ефекат баласта – запошљавање особе која би била запослена чак и да није била
укључена у односну активну меру;
● ефекат супституције – запошљавање особе која је била укључена у односну
активну меру, уместо особе која није била укључена;
● ефекат истискивања – губитак тржишног удела једног предузећа, на основу тога
што је друго предузеће увећало на његов рачун свој удео, по основу субвенција.
4.2.4.1. Основне карактеристике и типови програма дуготрајне заштите
10
Дуготрајна заштита најчешће се односи на организацију и пружање широког

опсега услуга и помоћи онима чија је способност независног функционисања ограничена,
и то на дневној основи, током дужег временског периода, услед менталног и/или физичког
инвалидитета. Заштита се обично састоји из помоћи у тзв. свакодневним животним
активностима, као што су храњење, купање, облачење, устајање из кревета или
коришћење тоалета.
Дуготрајна заштита и даље је најчешће фрагментирана између социјалне и
здравствене заштите. Међутим, заступљен је и концепт интегрисане дуготрајне заштите, у
оквиру које се ипак може препознати доминација једног од два горенаведена сектора у
односу на други.
У оквиру програма дуготрајне заштите разликујемо универзалне, таргетиране и
мешовите програме.
Права на специфичне накнаде и услуге, које су уобичајено усмерене ка онима који
имају потребу за дуготрајном заштитом, диверсификована су. Групи новчаних давања
припадају персонални буџети и директна плаћања, новчани додаци за кориснике и
новчани додаци за неговатеље/ице. Права на услуге у првом реду односе се на услуге
унутар здравственог система, али попримају специфичне карактеристике. Унутар права на
прилагођене услуге неге постоје и/или се развијају услуге палијативног збрињавања и неге
у хосписима. Услуге палијативног збрињавања обухватају све оне услуге „које
побољшавају квалитет живота пацијента и породице, суочавајући се са проблемима који
прате болести које угрожавају живот кроз превенцију и отклањање патње путем раног
откривања и непогрешиве процене и лечења бола и других проблема: физичких,
психосоцијалних и духовних.
4.2.4.2. Потребе и недоумице у конципирању система дуготрајне

заштите
11
Дуготрајна заштита у већини земаља не егзистира у форми социјалног осигурања.

Разлог за то, међутим, није непостојање користи за потенцијалне кориснике. Добити по
благостање потенцијално би биле велике када би људи могли да купе осигурање, које
покрива трошкове дуготрајног збрињавања. Међутим, технички проблеми – у великој
мери, проблем са информацијама – налазе се пред пружаоцима услуга благостања и
потенцијалним корисницима. Будућност дуготрајне заштите је већа потражња, већа
потрошња, више запослених, а изнад свега виша очекивања да последње године живота
морају имати значење, сврху и лично благостање. Најинтензивнији подстрек али и
притисак за увођење осигурања за дуготрајну заштиту је тренд старења становништва.
Смањење радноактивне популације, веће учешће жена на тржишту рада и увећање
самачких домаћинстава старих, када сродници често живе на великој удаљености једни од
других, указује да у будућности чланови породице можда неће бити у стању да се старају
о својим родитељима или партнерима. Сугерисане стратегије за побољшање понуде радне
снаге у дуготрајној заштити крећу се од обезбеђивања прилика неговатељима за додатно
образовање и обуку, преко унапређивања привлачности овог посла, до запошљавања
вулнерабилних група на тржишту рада, које је у многим земљама усмерено примарно
према мигрантима. Истовремено, оно се односи и на напоре усмерене у правцу
укључивања већег броја мушкараца у пружање услуга у овом сектору.
4.2.5.1. Основне карактеристике и типови програма заштите породица

са децом
Посебност политике заштите породице огледа се у томе што она увек заступа
интересе породице, узимајући у обзир њихове специфичне потребе и положај. При томе,
држава не сме бити насилна; свакој породици мора омогућити алтернативни избор начина
како да реши неки свој проблем. Данас системи заштите породица са децом, било да су
део система социјалне сигурности или да представљају засебан сегмент јавне политике,
имају за циљ обезбеђивање додатних прихода породицама са децом, тј. компензовање за
12
додатне финансијске напоре током одгајања деце, подстицање фертилитета и стопе

запошљавања жена, као и усклађивање професионалних и породичних обавеза.
Издаци за различите накнаде и услуге за породице са децом значајно су нижи од
издатака за пензијске и здравствене системе. Тренд пада издатака за заштиту породица са
децом у вези је са опадањем броја деце у укупној популацији Европе, која сада пролази
кроз „други период демографске транзиције“ – има најнижу стопу фертилитета у свету.
Програми заштите породице са децом значајно се разликују међу земљама. Они
обухватају породичне накнаде али и додатке за школовање, дечије додатке, једнократну
помоћ за новорођенчад, додатке за одрасле чланове породице или стараоцима деце.
Обавезни програми заштите породица са децом омогућују остваривање права на накнаде
по основу запослености, односно уплате доприноса. По правилу, доприносе плаћају
искључиво послодавци или је удео запослених у финансирању несразмерно мањи у
односу на удео послодаваца.
Зачеци породичне политике били су везани за систем социјалног осигурања, с
обзиром на то да су постојали у форми пензија за удовице.
Насупрот обавезним програмима, универзални програми заштите породица са
децом су заступљенији и предвиђају накнаде за све породице које имају одређени број
деце. Права се финансирају из буџетских средстава, по основу уплате пореза.
Истовремено, концепт универзалности има и карактер превенције, односно спречавања
сиромаштва у породицама са децом.
Сама дистрибуција социјалних давања породицама, као што су дечији додаци, може
се вршити на основу провере имовинског стања или пак независно од тога, тј. као потпора
свој деци. У првом случају, ради се о прерасподели по вертикалној (од имућнијих ка мање
имућнима), а у другом о прерасподели по хоризонталној основи (од оних без деце према
онима с децом). Што се тиче саме висине додатка, ако се његова висина увећава са
сваким наредним дететом, онда је систем давања изразито пронаталитетно оријентисан,
будући да то увећање нема економско образложење – апсолутно повећање трошкова
домаћинства мање је при сваком будућем члану.
4.2.5.2. Изазови усклађивања породичних и професионалних обавеза
13
Промене у структури и функцијама породице, почев од друге половине XX века, и

даље еволуирају у истом правцу (опадање стопа закључења бракова) или су стабилне на
високом нивоу (стопе развода бракова).
Флексибилни радни односи обухватају скраћено радно време (које је
најуобичајенија форма), рад преко интернета (eworking), флексибилно радно време и
поделу радног времена, поделу посла, штедњу радних сати и личне рачуне, рад од куће,
прекид каријере, студијско одсуство. Регулисање флексибилних радних односа је
различито: у највећем броју држава које се баве овом проблематиком флексибилни радни
односи уређени су на нивоу предузећа, док је само у малом броју држава уведено
национално законодавство.
Пореске политике и системи имају велики утицај на реалну вредност зарада или
прихода. Последично, изузев зараде, пореске политике могу представљати фактор
приликом доношења одлуке о (не)прихватању запослења. Наиме, различите врсте
пореских олакшица за незапослене родитеље или сервиси подршке породицама са децом,
који узимају у обзир зараде оба родитеља као фактор (не)испуњавања услова за
остваривање права на одређене новчане надокнаде или услуге, могу подстаћи
незапосленог партнера да остане у таквом статусу, односно дестимулисати га да пронађе
плаћено запослење.
Подршка породицама са децом овде ће бити посматрана са нагласком на њиховом
утицају на усклађивање породичних и професионалних обавеза. Плаћена родитељска
одсуства од великог су значаја за „привлачење“ и задржавање жена на тржишту рада и
усклађивање њихових професионалних и породичних обавеза. Међутим, ни она не смеју
предуго трајати јер је процењено да након 20 недеља, што је и оптимална дужина
одсуства, вештине жена на тржишту рада слабе и могу угрозити будућу каријеру и зараду.
Насупрот томе, програми раног образовања и дневног старања о деци имају велики удео у
подстицању запошљавања жена и са становишта стимулисања запошљавања жена,
субвенције за дневно збрињавање деце имају више успеха у поређењу са новчаним
накнадама за децу. Када је у питању подстицање учешћа жена на тржишту рада, Џенет
Горник и Марша Мејерс аргументују да јавне установе за дневну бригу о деци
представљају бољу стимулацију, у поређењу са тржишно оријентисаним системима.
14
4.2.6.1. Основне карактеристике и типови програма социјалне заштите
Систем социјалне заштите представља другу, алтернативну линију подршке старих,

болесних, инвалида, незапослених, лица са ниским зарадама, деце и оних који нису и/или
више нису обухваћени системом социјалног осигурања. Права из система социјалне
заштите у пракси се тичу заштите од онога што се конвенционално сматра сиромаштвом.
По правилу, изузев задовољавања основних животних потреба, на основу којих се
дефинише линија сиромаштва у мање развијеним друштвима, развијенија друштва
сиромаштво посматрају са ширег аспекта и укључују у њега више нивоа. С тим у складу, и
сам систем социјалне заштите, уређен одговарајућом легислативом, обухвата различита
права из домена социјалне помоћи и социјалног старања.
Социјална помоћ се, најуопштеније, односи на остваривање права на једнократна
и/или вишекратна новчана давања, и то за трошкове живота, становања, огрева и сл.
Социјално старање обухвата социјалне услуге (или услуге социјалних радника),
како институционалног тако и ванинституционалног карактера. Оне се могу уопштено
одредити као активности, односно стручни поступци институција, организација и служби.
Разноликост услуга може се сагледати и са аспекта њихових функција, а то су:
● старање и заштита деце која су злостављања, занемаривана, односно чија су
понашања изван контроле родитеља и породице;
● помоћ у пружању или организацији старања и потпоре за старије, неспособне или
болесне особе које не могу самостално живети;
● старање и помоћ онима који су искључени из ширег друштва;
Комплементарно са наведеним, под социјалним услугама подразумевају се правна

помоћ, различите врсте саветовања, заступање, повезивање корисника са ресурсима итд.
Концепти социјалне заштите у пракси разликују се са становишта интегрисаности
социјалне помоћи и социјалних услуга.
Унификовани модел социјалне заштите обједињује права на новчане трансфере и
на социјалне услуге. У земљама у којима су накнаде и услуге интегрисани, социјални
15
радници обављају послове везане за одобравање права на социјалну помоћ и пружају

одговарајуће услуге стручног рада.
У раздвојеном моделу социјалне заштите, социјална помоћ егзистира одвојено од
социјалних услуга. По правилу, систем пружања новчаних накнада је централизован, за
разлику од комплетне децентрализације социјалних услуга.
Савремени системи социјалне заштите заснивају се на принципима
супсидијарности и персонализације. Принцип супсидијарности односи се на
условљеност остваривања права на социјалну помоћ и социјалне услуге провером
потреба, а затим и примања и имовинског стања. Персонализација накнада и услуга тиче
се израде индивидуалних планова. Њима се утврђују врсте и висина накнада, као и услуге,
у складу са индивидуалним и породичним карактеристикама. У пракси постоје и решења
према којима право на социјалну помоћ у сваком конкретном случају представља одлуку
социјалног радника. Сваки захтев за остваривање права на социјалну помоћ посматра се
као различит, због чега не постоји национално утврђен социјални минимум.
4.2.6.2. Конкурентни реформски концепти
Друштвени значај социјалних услуга проистиче из интензивирања старења

становништва, запошљавања жена и сл, а у условима рационализације ресурса ове
реформе уопштено су усмерене у правцу смањивања улоге државе и ширења простора за
непрофитне и приватне профитне организације. Реформе социјалне помоћи крећу се у
правцу спречавања дуготрајне зависности од новчаних накнада, с чим у складу се намеће
потреба за временским ограничавањем права на материјална давања, али и постављањем
других услова, најчешће у форми активног тражења посла.
Данас се активирање корисника новчаних накнада у систему социјалне помоћи
дефинише у тзв. ужем и ширем смислу. У ужем смислу, активирање представља
афирмативне, нематеријалне могућности, попут обуке, образовања и сл, за које се
незапослени могу определити на основу слободне воље и сопственог избора. У ширем
значењу, активирање обухвата, осим нематеријалних права, и рестриктивну страну –
активирање са санкцијама.
16
Тврди се да су мере активирања подједнако у интересу индивидуалних учесника и

друштва. Користи по појединце тичу се најпре подизања нивоа њихових компетенција, а
самим тим и вероватноће за запошљавање. С тим у вези је и елиминисање негативних
ефеката незапослености, као и обезбеђивање осећаја значења и доприноса друштву,
уместо прихватања улоге „пасивног корисника социјалних накнада“.
Користи и недостаци примене активних социјалних политика по друштво и по
појединца зависе, у највећој мери, од прихваћеног концепта активирања. Јакоб Торфинг
класификовао их је као дефанзивни и офанзивни.
Дефанзивне стратегије активирања мотивисане су потребом за ограничавањем
буџетских средстава, односно смањењем државних расхода, сходно чему се и социјална
права „сужавају“. Оне се првенствено одликују усмеравањем права на материјалну
(новчану) социјалну помоћ ка онима који су апсолутно сиромашни. Сврха активних мера
је интегрисање корисника социјалне помоћи на тржиште рада (work first стратегија).
Офанзивне стратегије активирања усмерене су ка борби против незапослености и
социјалног искључивања. Социјални издаци се увећавају, будући да су мотивисани
побољшањем животне ситуације корисника социјалних накнада, у сврху подстицања
њиховог интегрисања на тржиште рада.
Занимљива је и појава универзалног основног дохотка. Ради се о дохотку на који
би право могли да оствари сви појединци у једном друштву, без обзира на своје приходе и
(не)мотивисаност за рад. Позитивне стране овако конципираног инструмента биле би то
што он може спречити сиромаштво у зачетку, елиминисати „замке“ сиромаштва и
незапослености, подстаћи иницијативу међу слабије плаћеним радницима, дати женама и
издржаваним члановима друштва више аутономије, пружити појединцима могућност да
бирају између плаћеног и неплаћеног рада, те створити мање подељено друштво итд.
5.1. Пензијске реформе
17
Суштинска трансформација пензијског система Србије започета је 2001. године,

пооштравањем бројних законских услова за пензионисање. Једнократно подизање
старосне границе за пензионисање са 55 на 58 година за жене и са 60 на 63 године за
мушкарце, као и минималне старосне границе за пензионисање са 50 на 53 године.
Уведена је и тзв. швајцарска формула, према којој се пензијске накнаде усклађују
са кретањима зарада и трошкова живота, уместо до тада постојећег индексирања у складу
са зарадама. Ефекти ових мера смањења дефицита били су скромни, тако да су
параметарске промене настављене већ 2003. године. Укинуто је, по кориснике повољније,
правило према ком се за обрачун висине пензије узима десет година најповољнијих по
осигураника и уведено правило узимања у обзир зарада оствариваних током читаве
каријере.
Опстајање високог дефицита, који је у Фонду запослених износио чак 5% БДП – а
довело је до тога да је само две године касније – 2005, поново подигнута старосна граница
за пензионисање али градуално и поново је промењен начин индексације пензијских
накнада.
Крајем 2010. године, продужен је стаж за пензионисање жена са 35 на 38 година,
чија је директна последица смањење дохотка који жене остварују по основу пензијског
стажа. Паралелан правац реформи представљало је увођење приватног пензијског
осигурања. Ове промене, међутим, нису биле суштински парадигматске, јер није уведено
обавезно већ добровољно приватно пензијско осигурање. Одустајање од увођења
обавезног приватног пензијског осигурања, које је уведено у готово свим државама у
транзицији, образложено је да се оваквим системом (јавним) обезбеђује да сви они који су
плаћали доприносе у старости имају неку сигурност.
У Србији се од увођења обавезног пензијског осигурања одустало услед
неразвијеног тржишта капитала али и недовољно убедљивих позитивних искустава других
држава у транзицији које су се определиле за ову врсту приватног пензијског осигурања.
Због добровољности приватног пензијског осигурања, пензијско и инвалидско осигурање
у Србији и даље се реализује доминантно посредством јавног сектора.
5.2.1. Систем јавног пензијског и инвалидског осигурања –

карактеристике система
18
Постојећи систем јавног пензијског и инвалидског осигурања заснива се на Закону о

пензијском и инвалидском осигурању, који је усвојен 2003. године, са каснијим изменама.
Обавезно пензијско и инвалидско осигурање организовано је кроз Републички фонд за
пензијско и инвалидско осигурање.
Систем се финансира на основу доприноса осигураника – запослених, самосталних
делатности и пољопривредника. Средства која се сакупе по основу доприноса, међутим,
нису довољна за исплату пензијских накнада, тако да су за њихову исплату константно
неопходна буџетска средства.
Законом и пензијском и инвалидском осигурању предвиђена су следећа права:
1. за случај старости (право на старосну пензију, право на превремену старосну
пензију);
2. за случај инвалидности (право на инвалидску пензију);
3. за случај смрти (право на породичну пензију, право на накнаду погребних
трошкова);
4. за случај телесног оштећења проузрокованог повредом на раду или
професионалном болешћу (право на новчану накнаду за телесно оштећење);
5. за случај потребе за помоћи и негом другог лица (право на новчану накнаду за
помоћ и негу другог лица);
Право на старосну пензију осигураник може да оствари:

1. када наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања;
2. када наврши 45 година стажа осигурања;
Право на превремену старосну пензију осигураник може да оствари када наврши

најмање 40 година стажа осигурања и најмање 60 година живота.
Право на инвалидску пензију условљено је потпуним губитком радне способности
и осигураник га стиче:
1. ако је инвалидност проузрокована повредом на раду или професионалном
болешћу;
19
2. ако је инвалидност проузрокована повредом ван рада или болешћу – под условом
да је губитак радне способности настао пре навршења година живота прописаних
за стицање права на старосну пензију и да има навршених пет година стажа
осигурања.
Право на породичну пензију могу да остваре чланови породице:

1. умрлог осигураника који је навршио најмање пет година стажа осигурања или је
испунио услове за старосну, превремену старосну пензију или инвалидску пензију;
2. умрлог корисника старосне, превремене старосне пензије или инвалидске пензије.
Прописани су и услови који се односе на године живота чланова породице,

корисника породичне пензије, и то: деца могу да остварују ово право, безусловно, до 15.
године живота; уколико похађају средњу школу до 20. године живота; уколико похађају
високошколску установу до 26. године живота.
Право на новчану накнаду за телесно оштећење проузроковано повредом на раду
односно професионалном болешћу, осигураник може да оствари уколико телесно
оштећење износи најмање 30% (8 категорија степена оштећења, 1. степен је највиши и
износи 100%, 8. степен износи 30%).
Право на накнаду погребних трошкова може да оствари лице које је сносило
трошкове сахране осигураника.
Право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица може да оствари
осигураник и корисник пензије који није у стању да задовољава основне животне потребе
без помоћи и неге другог лица.
Висина старосне и инвалидске пензије утврђује се множењем личних бодова

осигураника са вредношћу општег бода на дан остваривања права. Лични бодови
осигураника утврђују се множењем личног коефицијента осигураника и његовог
пензијског стажа. Минимални износ пензијске накнаде за кориснике у осигурању
запослених и у осигурању самосталних делатности не може износити испод 27% просечне
зараде у Србији. Механизам индексације пензија и пензијских накнада је критеријум
кретања потрошачких цена у шест месеци који претходе исплати пензије.
20
Изван Закона о пензијском и инвалидском осигурању, на основу Уредбе о додели

посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици
Србији, уведене су тзв. националне пензије 2009. године. Националне пензије
финансирају се из буџетских средстава, а право на њу могу да остваре уметници, односно
стручњаци у култури, за врхунски допринос националној и култури националних мањина,
које Министарству за културу предлаже одговарајућа Комисија, док коначну одлуку
доноси Влада.
5.2.2.1. Процена изазова – обухват старих пензијским накнадама
Тренутно висок обухват старих пензијским системом последица је политике пуног

запошљавања из периода социјализма. Овај обухват биће знатно смањен убудуће, с
обзиром на континуирано ниске стопе запослености, тако да ће изазов обухвата тек бити
предмет пензијских дебата. У структури старих без пензијских накнада доминирају жене,
будући да сачињавају преко 85% оних који не примају пензије.
Државне пензије, на које би право остваривали стари након одређених година
живота, конкретно преко 70, који немају приходе и располажу имовином до извесног
цензуса, али и пољопривредници који нису уплаћивали доприносе за пензијско и
инвалидско осигурање, нису за сада уведене.
5.2.2.2. Адекватност прихода у старости
Учешће просечне пензије у просечној заради у Србији је од почетка 2000. године

готово консантно опадало. Потребно је, међутим, узети у обзир велике разлике између
постојећих категорија осигураника, као и структуру старосних, инвалидских и
породичних пензија, а затим и учешће корисника са пуним стажом. Подаци о опадајућим
стопама замене, у просеку, указују на све израженије бојазни у вези са адекватношћу
пензијских накнада, што је нарочито изражено код пољопривредних пензионера.
21
Увођењем швајцарске формуле није спречен реалан раст пензија: веома брз раст реалних
зарада повукао је и повећање пензија, без обзира на швајцарску формулу која је требало да
их успори. Други, подједнако важан аспект представља још израженији изазов
материјалне сигурности код старих који нису корисници јавног система осигурања.
Накнаде у систему социјалне заштите су ниске, упркос томе што стари имају право на
њихово увећање за 20%, по основу неспособности за рад.
5.2.2.3. Финансијска одрживост пензијског система
Одрживост јавног пензијског система представља непостигнути циљ реформи

годинама уназад. Суштина проблема налази се у ниском и опадајућем односу
радноактивних у односу на пензионере. Овакав однос је последица лоше економске
ситуације, повољних услова за пензионисање током деведесетих година, зрелости самог
система, као и старења популације. Демографски трендови упућују на умножавање
изазова у будућности.
Према смерницама Светске банке о реформи пензијског система у Србији, које су у
знатној мери и спроведене у сврху постизања одрживости пензијског система, (било је)
потребно спровести следеће мере:
● замрзавање пензија током 2009. и 2010. године, а затим њихово индексирање
према инфлацији;
● уграђивање механизама смањења пензија за превремене пензионере;
● ограничавање броја година превременог одласка у пензију;
● подизање старосне границе за пензионисање за жене;
● даље побољшање администрирања.
Изазов, међутим, представља што би ове промене драматично утицале на

адекватност пензијских накнада, односно смањиле би га испод нивоа сиромаштва и
социјалног искључивања.
5.3.1. Систем приватног пензијског осигурања – карактеристике система
22
Систем приватног пензијског осигурања заснива се на Закону о добровољним

пензијским фондовима и пензијским плановима. Овим Законом регулисано је:
1. организовање и управљање добровољним пензијским фондовима;
2. оснивање, делатност и пословање друштва за управљање добровољним пензијским
фондовима;
3. послови и дужности кастоди банке;
4. надлежности Народне банке Србије у вршењу надзора над обављањем делатности
друштава за управљање добровољним пензијским фондовима;
5. друга питања од значаја за функционисање добровољних пензијских фондова.
Приватно пензијско осигурање организовано је кроз приватне пензијске фондове.

Принципи којима се они руководе крећу се од добровољности, преко расподеле ризика
улагања, равноправности чланова и јавности рада, до акумулације средстава. Надзор
над њиховим радом врши Народна банка Србије.
Имовина фонда улаже се у складу са начелима сигурности, диверсификације
портфолија и одржавања ликвидности и то у дужничке хартије од вредности које издају
Народна банка, Република Србија, међународне финансијске институције, стране државе
или правна лица са одређеним кредитним рејтингом; хипотекарне обвезнице; акције
страних правних лица; депозитне потврде и непокретности.
Чланови се опредељују за износ доприноса који уплаћују. Домаће и страно физичко
лице може бити члан једног или више добровољних пензијских фондова, а приликом
приступања добровољном фонду, оно својим потписом потврђује да разуме проспект и
накнаде које се плаћају. Чланови добровољног пензијског осигурања имају сопствене
индивидуалне пензијске рачуне, на којима се евидентирају уплате доприноса, које треба
да се инвестирају, а приноси се периодично приписују. Могуће је извршити и пренос
средстава с једног индивидуалног рачуна из једног фонда у други.
5.3.2.2. Транспарентност и сигурност пензијских прихода
23
Регулација у области транспарентности и сигурности приватних пензија налази се у

домену одговорности Народне банке Србије. Транспарентност система се не исцрпљује,
али се умногоме постиже доследном применом регулације која се односи на приступ
чланова осигурања њиховим инвестиционим рачунима и, пре свега, променама на њима.
Међутим, може се десити и да се транспаретност изгуби у превише стручном језику и
превеликом броју стручних информација.
Сигурност пензијских накнада обезбеђује се кроз постојање контролних
механизама. У Србији, неки од њих су одвојеност имовине фондова од имовине друштва
за управљање, прописивање опција за улагање итд. Ови механизми понекад се оцењују
као превише крути и као ограничавајући по веће стопе приноса средстава, али су
оправдани, са становишта превеликих ризика. Чини се да би већи подстицај представљало
развијање финансијских тржишта, које би уопштено могло да унапреди добровољно
пензијско осигурање.
5.4. Реформске дебате
Постојећи и предвиђени демографски и економски трендови у Србији нису

охрабрујући. Реформисање јавног пензијског система прерасло је нужност садашњег
тренутка, с погледом усмереним ка будућности.
Без реформе, проблеми се могу само погоршати, у било ком од два сценарија –
првом, којим би се дозволило даље увећање удела пензија у БДП – у, и другом, који би се
састојао од драматичних смањења пензијских накнада, како би се задржало то увећање.
Уколико би потрошња за пензије експлодирала, изазвала би макроекономску
нестабилност, која би поткопала читаву економију. Уколико би потрошња за пензије била
редукована, пензије би током времена постале довољне само за ублажавање апсолутног
сиромаштва, али не и за доходовну потпору. Основ проблематике представљају
неодрживо високи трансфери за пензије. Међутим, отпор ка њиховом смањењу додатно је
појачан од почетка економске кризе и снижавања стопе запослености, будући да пензије
све више представљају једини извор финансија у многим домаћинствима.
24
Већина реформских предлога за будућност је у прилог ускраћивања адекватних

пензијских накнада и повећања одрживости система на тај начин. Друго наведено
односило би се и на редуковање сиве економије. И флексибилне форме запошљавања,
које би могле представљати адекватнији начин ангажовања старијих радника недовољно
су заступљене.
У Фискалној стратегији Владе Републике Србије за 2016. годину, главне предложене
мере фискале консолидације су управо смањење плата у јавном сектору, као и пензија.
Упркос пензијским реформама у периоду од 2000. године, бројне области за које се
сматрало да би могле допринети одрживости је тек требало реформисати, и то:
● санкционисање пензионисања пре регулаторне старосне границе и увођење тзв.
система „актуарских фактора“. У пракси, ово значи да би пензије требало
смањивати за 6% за сваку годину пензионисања пре регуларне доби, односно
повећавати за 7% за сваку годину пензионисања након регулатрне старосне доби;
● адекватније регулисање бенефицираног радног стажа;
● изједначавање старосне границе за пензионисање за мушкарце и за жене, и то са 65
година живота, евентуално уз давање одређених привилегија женама, у вези са
бројем деце.
Унапређење финансијске одрживости садржи предлог наредних циљева и мера:

● унапређење система бенефицираних пензија;
● унапређење ефикасности спровођења пензијског и инвалидског осигурања;
● прилагођавање параметара обавезног осигурања демографским променама;
● унапређење осталих права из пензијског и инвалидског осигурања, која нису везана
за старосну пензију;
● унапређење заштите и најнижег стандарда старијих, очување адекватне висине
пензија и унапређење улоге добровољног пензијског осигурања.
6.1. Реформе у здравству
25
Прекретницу у реформисању здравственог система означило је дефинисање

Здравствене политике и Визије здравствене заштите. Ова два документа објављена су
2003. године у публикацији Министарства здравља Боље здравље за све у трећем
миленијуму.
У Здравственој политици Србије, као циљеви развоја здравствене заштите наведени
су и детаљније разрађени:
● очување и унапређење здравственог стања становништва;
● правичан и једнак приступ здравственој заштити;
● постављање корисника у центар система здравствене заштите;
● постизање финансијске одрживости система;
● побољшање ефикасности и квалитета рада;
● дефинисање улоге приватног сектора у пружању здравствених услуга.
Здравствена политика Србије пропраћена је Визијом здравствене заштите у

Србији, којом је дефинисана визија развоја здравства посредством девет водећих
принципа реформи.
Првим принципом предвиђена је организација здравственог система у „три
функционална нивоа“, при чему ће се она обезбеђивати на најнижем могућем нивоу који
има довољну стручност и опремљеност.
Постојање једнаке приступачности за услуге основног садржаја и обима здравствене
заштите за све осигуране грађане и финансијско покриће за ове услуге од стране
Републичког завода за здравствено осигурање, представља други принцип. Пружање
здравствене заштите онима који de facto не уплаћују доприносе, у систему снажне
бизмарковске оријентације, представљало је очување принципа солидарности, као легата
социјализма.
Cost – benefit, тј. уважавање пропорционалног односа између трошкова и ефеката
предвиђено је да представља основ здравствених услуга, предвиђа трећи принцип.
Увођење економског критеријума у строжијој форми свакако је било у вези са
константним дефицитима у здравственом систему током деценије која је претходила
доношењу документа.
26
Четврти принцип, који се односио на висок приоритет превентивне и примарне

здравствене заштите, тицао се, истовремено, и пакета основних здравствених услуга, као и
адекватности нивоа пружања здравствене заштите.
Приватни здравствени сектор и повећање учешћа приватног, профитног и
непрофитног сектора у пружање здравствене заштите финансирано од стране Републичког
завода за здравствено осигурање, регулисано је петим принципом, у оквиру кога је
наведена и потреба за праћењем квалитета рада приватних здравствених установа.
Други аспект финансирања, обезбеђивање средстава за функционисање здравственог
система, био је уређен шестим принципом: главни извор финансирања ће и даље бити
обавезно здравствено осигурање али ће извори финансирања бити проширени развојем
допунског осигурања, било профитног (приватног) или непрофитног.
Седмим принципом предвиђено је категорисање здравствених установа, као основа,
тј. припрема за децентрализацију процеса планирања, управљања и пружања здравствених
услуга.
Осми принцип је такође у вези са стандардизацијом у сектору здравства и
утврђивањем обавеза и права свих актера. Оно је било у функцији обезбеђивања
правичности, ефикасности и финансијске одрживости система.
Девети принцип односио се на квалитет услуга и установа који ће бити промовисан,
побољшан, праћен, контролисан, на бази националног система за обезбеђивање квалитета
и лиценцирање. Изузев права корисника на одређени квалитет здравствених услуга, овим
принципом предвиђена је и њихова заштита од грешака које настану у процесу
остваривања права на здравствену заштиту.
6.2. Систем јавног здравства – карактеристике система
Здравствена заштита организована је и пружа се на три нивоа, примарном,

секундарном и терцијарном, посредством мреже коју сачињава укупно 355 установа.
Установе здравствене заштите могу се основати као дом здравља, апотека, болница
(општа и специјална), завод, завод за јавно здравље, клиника, институт, клиничко –
болнички центар и клинички центар.
27
Локалне заједнице су оснивачи установа здравствене заштите на примарном нивоу,

као што су надлежни и за њихову изградњу, одржавање и опремање, али је финансирање
зарада, медицинских потрепштина и лекова у надлежности Републичког завода за
здравствено осигурање и/или Министарства здравља. Оснивачи установа здравствене
заштите на секундарном и терцијарном нивоу су Република, покрајина и град Београд.
Партиципација представља новчани износ до пуног износа цене здравствене
заштите који плаћа осигурано лице које користи ту здравствену услугу, односно лекове.
Права из обавезног здравственог осигурања су:

1. право на здравствену заштиту;
2. право на накнаду зараде за време привремене спречености за рад осигураника;
3. право на накнаду трошкова превоза у вези са коришћењем здравствене заштите.
Обавезним здравственим осигурањем право на здравствену заштиту обухвата:

● мере превенције и раног откривања болести;
● прегледе и лечење жена у вези са планирањем породице, као и у току трудноће,
порођаја и материнства до 12 месеци након порођаја;
● прегледе и лечење у случају болести и повреде;
● прегледе и лечење болести уста и зуба итд.
Право на накнаду зараде за време привремене спречености за рад може да

оствари осигураник у случајевима када је:
1. привремено спречен за рад услед болести или повреде ван рада;
2. привремено спречен за рад услед професионалне болести или повреде на раду;
3. привремено спречен за рад због болести или компликација у вези са одржавањем
трудноће итд.
Право на накнаду може трајати до отклањања узрока привремене неспособности за

рад. Уколико је разлог узимања одсуства нега болесног члана породице, који је млађи од
седам година, или пак старијег члана породице, који је тешко телесно и душевно ометен у
развоју, одсуство не може трајати дуже од 15 дана. За чланове породице који су старији од
28
7 година накнада зараде се исплаћује до 7 дана. Основ за обрачун накнаде зараде

представља просечна зарада запосленог, остварена током 3 месеца која су претходила
привременој спречености за рад. Током првих 30 дана спречености за рад послодавац
исплаћује трошкове накнаде из својих средстава, а након истека овог периода Републички
фонд за здравствено осигурање.
6.2.2.1. Обухват и приступ здравственим услугама
Сви грађани Србије, као и сва друга лица која имају пребивалиште у Србији, имају
право на здравствену заштиту, а приступачност здравствене заштите прво је законом
прописано начело, и то са становишта физички, географски и економски доступне,
културно прихватљиве, а посебно здравствене заштите на примарном нивоу. Међутим,
независне студије не указују на готово универзалан обухват становништва – највећи изазов
представља остваривање права на здравствену заштиту у ромској популацији.
Неадекватан приступ, чак и примарној здравственој заштити, имају и друге
вулнерабилне групе. Стога је изазов приступа вишеструк, а односи се, између осталог, и
на непостојање довољних финансијских средстава за остваривање права. Према
истраживању Института за јавно здравље, сваки десети испитаник изјавио је да није
посетио лекара, најмање једном годишње, због недостатка финансијских средстава.
6.2.2.2. Квалитет здравствених услуга
Квалитет здравствених услуга у Србији прати се посредством индикатора

задовољства корисника и запослених, а затим и очекиваног трајања живота, као и стопе
смртности одојчади. Истраживања задовољства услугама здравствене заштите у јавном
сектору показују од самог почетка, високе али опадајуће степене задовољства не само
корисника, него и запослених.
29
6.2.2.3. Одрживост здравственог система
Услед релативно ниског БДП – а, расходи за здравство у реалним износима били су

далеко испод просека Европске уније.
Рационална употреба ресурса дуже време уназад показује извесне недостатке.
Наиме, учинци националног здравственог система су нижи у компаративној перспективи,
као што се процењује да је и продуктивност здравствених услуга неупоредиво нижа него
у Европској унији.
Неки од најважнијих реформских корака били су предузети у сфери промене начина
финансирања сва три нивоа здравствене заштите. Тако су крајем 2011. године спроведене
финалне активности које су имале за циљ увођење система капитације, тј. плаћања према
броју пацијената на примарном нивоу здравствене заштите. Додатно, започет је и
петогодишњи пројекат који је имао за циљ увођење система финансирања секундарне и
терцијарне заштите према методи дијагностички сродних група. Увођење нових метода
плаћања, међутим, није генерисало очекиване резултате упркос неколико пројеката
Светске банке и Европске уније.
Тренутно је како алокативна, тако и техничка ефикасност система ниска, као што
недостају иницијативе за побољшање одрживости. Према процени Светске банке,
напредак у здравству Србије постигнут је умногоме по основу унапређења делатности
Републичког фонда за здравствено осигурање. Ипак, према међународним проценама, у
Србији се школује 3 – 4 пута више здравственог кадра (свих нивоа образовања) него што
је то потребно.
6.3. Систем приватног здравства – карактеристике система
30
Добровољно здравствено осигурање уређено је као осигурање од настанка ризика

плаћања учешћа у трошковима здравствене заштите, осигурање грађана који нису
обавезно осигурани по закону, односно који се нису укључили у обавезно здравствено
осигурање, као и осигурање на већи обим и стандард и друге врсте права из здравственог
осигурања. Овакав вид осигурања може се организовати и спроводити преко Републичког
фонда за здравствено осигурање, правних лица које обављају послове осигурања и
фондова за добровољно здравствено осигурање. Дозволу за обављање добровољног
здравственог осигурања даје Народна банка Србије.
Врсте добровољног здравственог осигурања у Србији су:
● паралелно, којим се покривају трошкови здравствене заштите који настају када
осигураник остварује здравствену заштиту која је обухваћена обавезним
здравственим осигурањем на начин и по поступку који су другачији од начина и
поступка остваривања права из обавезног здравственог осигурања;
● додатно, којим се покривају трошкови здравствених услуга, односно новчаних
накнада који нису обухваћени правима из обавезног здравственог осигурања;
● приватно, којим се покривају лица која нису обухваћена обавезним здравственим
осигурањем или која се нису укључила у обавезно здравствено осигурање.
Приватне услуге здравствене заштите, тзв. приватна пракса у здравству,

регулисане су Законом о здравственој заштити. Истовремено, прописана су и ограничења,
односно здравствене делатности које се не могу обављати у приватној здравственој пракси
(нпр. узимање, чување и пресађивање органа и делова људског тела).
6.3.2.1. Обухват корисника и квалитет приватне здравствене праксе
Обухват корисника добровољним здравственим осигурањем у Србији је низак. Десет

осигуравајућих друштава је активно у области али скоро две трећине тржишта покривају
два друштва за осигурање. Највећи број приватних здравствених установа, кад 80%,
налази се на територији Београда, услед веће потражње.
31
6.3.2.2. Неинтегрисаност јавног и приватног сектора
Приватни здравствени сектор развијао се нарочито интензивно, али стихијски у

почетном периоду либерализације регулативе. Томе је разлог био осетан пад квалитета
пружених здравствених услуга по основу обавезног здравственог осигурања током
деведесетих година. Проблем корупције у здравству проистицао је (али проистиче и даље)
из потребе за остваривањем права на одређене услуге које се не пружају или се пружају
рестриктивно. Нормализација стања почетком двехиљадитих није у потпуности прекинула
овај тренд.
Више од једне деценије од прокламовања реформских оријентација о увећању
учешћа приватног, профитног и непрофитног сектора у пружање здравствених услуга, у
пракси није много учињено. Два сектора постоје независно један од другог. Пракса је,
наиме, демантовала реалистичност решења законитог повезивања јавног и приватног
сектора у здравству у Србији, посредством тзв. повременог ангажовања у приватном
сектору лекара који су запослени у државном.
Један од узрока корупције у здравству јесте постојећа (не)регулисаност односа два
сектора. Услед немогућности остваривања права на одређене услуге у државном сектору,
по основу осигурања, корисницима преостаје опција плаћања за те услуге у приватном
сектору.
6.4. Реформске дебате
Главни изазови са којима се суочава систем јавног здравства налазе се у сферама

приступа и квалитета услуга али и одрживости система. Међутим, очигледне слабости у
вези са овим аспектима здравства додатно су потенциране индиректнима, примера ради,
ограниченошћу пакета накнада, немогућношћу остваривања свих прокламованих права,
прилично ниским стандардима квалитета и сл. Високо учешће процента старих у укупној
популацији и нове здравствене технологије и процедуре водиће ка увећању трошкова.
32
Дебате о здравственим реформама, као и њихови актери, и даље су и екстерни и

интерни. Екстерни актери, у првом реду, али не искључиво Светска банка, често су
условљавали своју финансијску помоћ спровођењем реформи у здравству али су такође
били активни и у нуђењу своје професионалне и техничке реформске експертизе.
Суштинска ставка, према смерницама Светске банке, за финансијску одрживост система,
јесте увођење промењених формула финансирања (капитације).
Министарству здравља, као главном интерном актеру дебате, често је недостајала
јасно дефинисана агенда, као што је изостао истински дијалог са стручном и научном
јавношћу. Стога су законодавне и друге активности биле донекле неусклађене са праксом
и мишљењем запослених у здравственим установама. Један велики сегмент Визије
здравствене заштите и даље је нереализован. Неки од најважнијих међу њима су
подизање нивоа јавног здравља: једнак и правичан приступ здравственим услугама,
унапређење центрираности система према пацијенту.
Сугерисани начини промене требали би да обухвате чак осам врста промена и то:
нормативне; организационе, технолошке; социјално – психолошке; припреме за
европске интеграције; припреме у контексту глобалних промена; финансијску
ревизију и унапређење рада Фонда; ново управљање здравственим осигурањем.
Две области здравства процењене су као најкритичније, и то приступачност
здравствене заштите становништву и планирање и школовање здравственог кадра, с чим
су у складу дефинисани циљеви и правци деловања:
● боља финансијска и физичка доступност здравствене заштите свим рањивим
групама;
● боља доступност здравствене заштите старијима од 65 година;
● боља доступност здравствене заштите особама са инвалидитетом;
● боља доступност здравствене заштите ромском становништву;
● побољшање заштите на раду и здравствене заштите радноактивног становништва;
● смањење дискриминације рањивих друштвених група;
Правци деловања у односу на изазове у планирању и школовању здравствених

кадрова концентрисани су око наредних циљева:
● боље планирање потреба за здравственим кадром;
33
● смањивање броја уписаних на школе и факултете здравствене струке, у складу са

реалним потребама земље;
● оптимизовање броја административних и техничких радника у здравственом
систему;
7. ОСИГУРАЊЕ ЗА СЛУЧАЈ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ У

СРБИЈИ
Реформе које су у највећој мери утицале на тржиште рада у Србији могу се пратити
од 2001. Године. Оне су се састојале у:
● Флексибилизацији радних односа
● Реформисању пакета накнада у систему осигурања за случај незапослености
● Увођењу елемената активирања
За разлику од система пензијског и инвалидског, као и здравственог осигурања, у
Србији постоји само обавезно осигурање за случај незапослености.
7.1 Реформе тржишта рада
На самом почетку периода транзиције, изузетно лоши показатељи сигуације на

тржишту рада указали су на потребу за ургентним реформама. Промене регулаторног
оквира функционисања тржишта рада, у оној форми у којој данас егзистира, започете су
доношењем Закона о раду, на самом крају 2001. године. Најуочљивији заокрет
представљале су одредбе које су имале за циљ стварање флексибилнијих односа на
тржишту рада, насупрот претходном ригидном законодавству, којим су запослени
формално уживали висок степен заштите и у ком је сигурност запослења фактички у
потпуности компромитовала економски аспект, односно зараду од рада. Тако су новим
законским одредбама права запослених постала ограниченија, а права послодаваца већа.
34
Либералне законске одредбе, којима су изузетно рационализовани поступци

запошљавања и отпуштања запослених, наишле су на противљење и штрајк једног дела
радника. Подједнако важне делове реформског пакета представљали су и смањивање
пореза (и доприноса на зараде), које је имало за циљ легализовање сиве економије, као и
промовисање активне политике запошљавања, што је указивало на потребу за
заокруживањем мера усмерених ка подстицању запослености. Истовремено,
инкорпорирани су и релативно великодушни социјални програми за оне који изгубе радно
место или пристану да добровољно оду из фирме (према Закону о запошљавању, из
Транзиционог фонда и из средстава купаца приватизованих предузећа), а што је требало
да ублажи потенцијално и вероватно погоршање социјалне ситуације током транзиције.
Уследило је усвајање Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености
2003, којим су унете новине у институционалне аспекте тржишта рада и систем осигурања
незапослених. Током периода деведесетих, осигурање незапослених представљало је
део ,,решавања” проблема вишка запослених: право на накнаду остваривало се често до
пензије. Заштитну клаузулу представаљала је одредба да њен износ не сме бити нижи од
минималне зараде, али ни већи од просечне зараде у Србији. Претходно важеће законско
решење о периоду исплате у т рајању од 3 до 24 месеца је задржано, као и право на
једнократну исплату накнаде у случају самозапошљавања. У ситуацији непостојања
довољних финансијских средстава за исплату накнаде, јавила се оправдана бојазан од
увећања броја тражилаца накнада. Овај број се није се, међутим, прекомерно увећао, с
обзиром на опредељивање великог броја оних који су остали без посла за једнократне
исплате из Транзиционог фонда. Пооштравање услова за остваривање права на новчану
накнаду проистекло је и из потребе за дестимулисањем корисника да се ослањају на
систем заштите. Активне политике запошљавања од 2003. године, биле су дефинисане
као:
1. Мере за подстицање новог запошљавања
2. Запошљавање одређених категорија незапослених (оних који дуго чекају на
запослење или старијих од 50 година)
3. Запошљавање избеглих и расељених лица
4. Запошљавање припадника етничких мањина
5. Запошљавање и професионална рехабилитација инвалида
35
6. Запошљавање вишка запослених

7. Професионална покретљивост
8. Самозапошљавање
9. Запошљавање јавним радовима
10. Друге мере за унапређење запослености
Тадашњим законским одредбама утврђено је да се финансирање активне политике врши
из средстава буџета Републике Србије, али и територијалне и локалне самоуправе, у
складу са потребом децентрализације.
Усвајање новог Закона о раду 2005. године представљало је наставак реформи. Стари
Закон (из 2001. године) био је превише ригидан за запослене, с обзиром на то да је
предвиђао низак степен њихове сигурности, а за послодавце недовољно флексибилан и
стога незадовољавајући за економски развој. Нови Закон ишао је више у сусрет
запосленима, због чега је наишао на оштар протест страних инвеститора, Светске банке и
ММФ-а ( критике усмерене ка поновном успостављању колективног преговарања,
претераној заштити синдикалних лидера, прешироким пакетима обавезних отпремнина
итд.)
Многа решења која су наизглед ишла на руку запосленима, показала су се као неодржива.
Степен флексибилности тржишта рада незнатно је смањен а трошкови радне снаге су
поскупели. Повећане су и разлике између запослених и незапослених односно смањене
могућности незапослених да уђу на тржиште рада. Национална стратегија запошљавања
(2005-2010), била је упоредива са европском. У њу су инкорпорирани принципи и циљеви
Европске стратегије запошљавања (пуна запосленост, унапређење квалитета и
продуктивност рада, као и подстицање кохезије на тржишту рада), док су национални
приоритети Стратегије садржани у подршци страним инвестицијама. Уследило је усвајање
Националног плана акције за запошљавање за период 2006-2008. године, са непосредним
приоритетима за отварање радних места, као и Националне стратегије развоја за период
2006-2012. године.
7.2 Систем осигурања незапослених
36
7.2.1. Карактеристике система новчаних накнада
Постојећи систем осигурања незапослених заснива се на Закону о запошљавању и

осигурању за случај незапослености из 2009. године.
Систем је организован кроз Националну службу за запошљавање, која има статус
организације за обавезно социјално осигурање и која обавља послове запошљавања,
осигурања за случај незапослености, остваривања права из осигурања за случај
незапослености и других права у складу са законом као и вођење евиденције у области
запошљавања. Финансира се на основу доприноса осигураника.
Законом су утврђена одређена права и обавезе незапосленог лица.
Права незапосленог су да:
1. Слободно бира занимање и запослење
2. Обавештава се код Националне службе и агенције о могућностима и условима за
запошљавање
3. Бесплатно користи њихове услуге
4. Са Националном службом утврди индивидуални план запошљавања
5. Учествује у програмима и мерама активне политике запошљавања
6. Оствари новчану накнаду за време незапослености
7. Оствари друга права, у складу са Законом
Обавезе незапосленог су да:
1. Активно тражи запослење и непосредно се обраћа послодавцу ради запослења
2. Утврди са Националном службом индивидуални план запошљавања
3. Учествује у мерама активне политике запошљавања
4. Не одбија понуђено одговарајуће запослење, образовање и обуку
5. Јавља је послодавцима ради разговора о запослењу, по упуту Националне службе
6. Лично се јавља Националној служби ради обавештења о могућностима и условима
запослења
7. Обавести Националну службу о свакој промени која утиче на стицање или губљење
права или обавеза по овом закону
8. Испуњава друге обавезе које има по овом закону
37
Обавезним осигурањем за случај незапослености предвиђена су права на:
1. Новчану накнаду: могу је остварити сви они незапослени који су били осигурани
најмање 12 месеци у континуитету или у последњих 18 месеци с прекидима.
Законом су истакнути услови које је неопходно испунити са становишта узрока
останка без посла:
● Престанак радног односа отказом од стране послодавца, ако услед технолошких,
економских или огранизационих промена престане потреба за обављањем
одређеног посла или дође до смањења обима посла, изостанка потребних знања
радника итд.
● Престанак радног односа на одређено време
● Престанак функције изабраних, именованих и постављених лица, уколико није
остварено право на мировање радног односа
● Пренос оснивачких права власника
● Отварање стечаја и покретање ликвидационог поступка
● Премештај брачног друга
● Престанак радног односа у иностранству, међународним споразумом
Право на новчану накнаду припада незапосленом од првог дана од дана престанка

обавезног осигурања, ако се пријави и поднесе захтев Националној служби у року од 30
дана од дана престанка радног односа или престанка осигурања. Основицу за одређивање
њене висине представља просечна зарада незапосленог у шест месеци који претходе
месецу у којем је престао његов радни однос, док висина накнаде износи 50% основице.
Дужина исплате новчане накнаде условљена је дужином стажа:

● 3 месеца, уколико стаж осигурања осигураника износи 1-5 година
● 6 месеци, уколико стаж осигурања осигураника износи 5-15 година
● 9 месеци, уколико стаж осигурања осигураника износи 15-25 година
● 12 месеци, уколико стаж осигурања осигураника износи преко 25 година.
38
Изузетно, накнада се може изплаћивати у трајању од 24 месеца, уколико

незапосленом до испуњавања првог услова за остваривање права на пензију недостају
до две године.
2. Право на здравствено и пензијско и инвалидско осигурање, у периоду у ком

остварује право на новчану накнаду. Доприноси за пензијско и инвалидско осигурање
се плаћају на његов терет, а право на здравствено осигурање имају и чланови
породице корисника новчане накнаде.
7.2.2. Карактеристике активне политике запошљавања
Активна политика запошљавања регулисана је такође Законом о запошљавању и

осигурању за случај незапослености из 2009. године. Она је дефинисана као систем
планова, програма и мера усмерених ка повећању запослености и смањењу
незапослености. Мере и програми активне политике запошљавања финансирају се из
републичког буџета, буџета локалних заједница, поклона, донација, легата, кредита,
камата, доприноса за случај незапослености и других извора.
Мере активне политике запошљавања су:
1. Посредовање у запошљавању лица која траже запослење : односи се на

упућивање и повезивање незапослених и послодаваца, односно усклађивање
понуде и потражње за радном снагом. Послови посредовања обухватају
саветовање и израду индивидуалног плана запошљавања. Индивидуални план
запошљавања утврђује се у року од три месеца након пријављивања незапосленог.
Ревидира се шестомесечно, а теже запошљиве категорије незапослених имају
предност у изради индивидуалних планова.
2. Професионална оријентација и саветовање: подразумевају се послови пружања
помоћи незапосленима у вези са избором каријере и избором запослења, али и
онима који желе да промене занимање и донесу одлуке у вези са планирањем своје
каријере.
39
3. Субвенције за запошљавање су средства која се исплаћују послодавцима који

запосле незапосленог на неко ново радно место или лице које припада категорији
теже запошљивих лица на упражњено радно место.
4. Подршка самозапошљавању односи се на средства, али и на стручну помоћ које
добија незапослени који се самозапошљава. Под самозапошљавањем подразумева
се оснивање радње, задруге, пољопривредног газдинства или другог облика
предузетниптва од стране незапосленог.
5. Додатно образовање и обука усмерени су ка стицању теоријских и практичних
знања и вештина потребних за запошљавање.
6. Подстицаји за кориснике новчаних накнада намењени су корисницима који се
након најмање три месеца остваривања права запосле на неодређено време. Они
подразумевају исплату од 30% од укупног износа новчане накнаде, који би им био
исплаћен у преосталом периоду остваривања права.
7. Јавни радови подразумевају радове у сврху запошљавања, очувања и унапређења
радних способности незапослених и остваривања одређених интереса. Утврђено је
и да Национална служба за запошљавање укључује у јавне радове и припаднике
рањивих група.
7.2.3 Процена изазова
7.2.3.1. Запосленост и незапосленост
Упркос привредном расту у периоду од 2000. до 2008. године, у Србији је изостало

повећање стопа запослености. Разлози томе налазили су се умногоме у приватизацији и
отпуштању великог броја запослених. Криза из 2008. године указала је на бројне
недостатке дотадашњих економских реформи, које су резултовале уопштеним
означавањем овог периода као периодом раста без развоја.
Актуелна ситуација и кретања на тржишту рада последица су дугорочних
негативних трендова. Најзначајније одреднице националног тржишта рада проистичу и
садржане су у ниским стопама запослености и високим стопама незапослености. Број
40
запослених је према резултатима Анкете о радној снази (АРС), у 2014. години износио око
два ипо милиона, што је стопа запослености од око 40%.
Запосленост према статусу указује на доминантно учешће тзв. запослених, насупрот
самозапосленима и помажућим члановима породице. Доминантно је заступљен и рад на
неодређено време, али се увећава и удео запослених на одређено време. У организацијама
у приватном власништву ради нешто преко 50% укупног броја запослених, док око 45%
ради у организацијама државне својине. Преглед секторске структуре запослености
упућује на то да је најзаступљенији проценат запослених у пољопривреди, затим
прерађивачкој индустрији па трговини.
Одређене демографске одреднице упућују на неповољнији положај рада на тржишту
рада у Србији. Тако запосленост мушкарца доминира у односу на запосленост жена, а
стопа запослености младих у односу на старије групе, изузетно је мала. Поред жена и
младих, специфичне су и уже групе посебне рањивости, као што су особе са
инвалидитетом, избеглице и интерно расељена лица, Роми, рурално становништво у
југоисточној Србији, необразоване особе итд.
Стопе незапослености су најниже у Београду, Шумадији и Западној Србији ( око
исподпросечних 18%), док су у региону Војводине и Јужне и Источне Србије
изнадпросечних 22%. Образовање представља фактор разликовања на тржишту рада.
Највећи удео имају лица са средњом школом, али и највиши удео у незапослености. Код
лица са високим образовањем, иако проценат није висок, удео у запослености је ипак
виши од удела у незапослености.
7.2.3.2 Однос пасивних и активних мера
Измене општег законодавног оквира из 2009. године представљају заокруживање

активне политике запошљавања и пооштравање система исплате новчане накнаде. Иако је
постојала мотивација за минимизирањем удела пасивних мера на тржишту на тржшту
рада, насупрот активним, у пракси је дошло до низа проблема. Издаци за новчане накнаде
константно потискују издатке за активне мере. Износ новчане накнаде која се исплаћују
по основу незапослености је смањен, односно великодушност система је умањена, али је
постала слична просечном нивоу за земље региона Западног Балкана и централне и
41
источне Европе. Сам систем осигуравања незапослених, који је омогућавао остваривање

права на новчану накнаду само онима који су претходно били запослени, искључује
изузетно велики проценат незапослених. Промене законског основа активне политике
припремане су од 2007, да би биле коначно формулисане и ступиле на снагу две године
касније. Проблеми закона настају у операционализацији: нити има новца за активне мере
запошљавања, нити Национална служба за запошљавање функционише на довољно
високом нивоу. У пракси су селективно примењиване мере посредовања у запошљавању и
едукацији незапослених.
Исправљање неадекватне праксе обухватало је: промену крутих правила и
позиционирање националног акционог плана запошљавања у кључни инструмент
креирања програма, чиме се надлежном минисарству оставља могућност да исти
прилагоди потребама тржишта рада. Последнично, сам план постављен је као основ
планирања буџета у области запошљавања. Предвиђа се и утврђивање учинка које
Национална служба за запошљавање треба да оствари приликом спровођења програма.
Услуге посредовања и професионалне оријентације од самог почетка имале су
највећи обухват незапослених и најизраженији континуитет. Један од главних разлога су
ограничена буџетска средства, односно најнижи трошак ових средстава по кориснику.
Њихов развој се одвијао у два таласа: први око 2002/2003. увођењем обуке и сајмова за
активно тражење посла и други из 2005. када су уведени масовни програми групног
информисања и индивидуалног планирања запошљавања.
Насупрот услугама посредовања и саветовања, субвенције за запошљавање
припадају најскупљим мерама. Њихов удео у свеукупним активним мерама расте, почев
од 2002, и то са становишта броја незапослених који их користе, као и средстава за
њихово финансирање. Ова мера иницијално се састојала из две компоненте, субвенција за
самозапошљавање и субвенција за послодавце који отворе ново радно место. Касније је
додата и субвенција за запошљавање тежих категорија, попут младих до 30 година и
старијих од 45, односно 50, као и особе са инвалидитетом. У периоду од 2002. до 2009, ова
активна мера је испољавала суштинске недостатке, јер је највећим делом била
фокусирана на образоване кориснике, док је мање имала практични карактер.
Од 2009. године дошло је до значајне промене у програмима обуке, увођењем Прве
шансе. Она је била усмерена ка младим корисницима( до 30 година) и ка
42
субвенционисању њиховог првог запослења. Истовремено, и природа стеченог знања се

променила као и што су послодавци показали већу заинтересованост за овај програм, јер
нису имали обавезу да задрже корисника одређени период након истека приправничког
стажа. Другу значајну ставку из периода након 2009, представљали су јавни радови, за
које су финансијска средства била готово удвостручена, са знатним повећањима за Роме и
особе са инвалидитетом. Такође, 2010. увећао се број лица без квалификација на јавним
радовима, као и број ангажованог руралног становништва.
7.3 Реформске дебате
Поређење трендова на тржишту рада у Србији са просеком Европске уније указује на

знатно заостајање националних индикатора у односу на европске. Ово поређење указује и
на немогућност реализовања европских циљева у Србији: циљ подизања стопе
незапослености, је према Стратегији Европа 2020, 75% до 2020. године. Неки од корака у
том правцу састојали су се у конципирању националних стратешких докумената.
Национална стратегија запошљавања за период 2011. до 2020. године представља
наставак стратешког усмеравања ка тзв. Новом моделу развоја у којем је општи циљ
повећање запослености. У оквиру овог утврђени су и посебни циљеви као нпр.
подстицање запошљавања у мање развијеним регионима и развој регионалних и локалних
политика запошљавања.
Актери попут Међународне организације рада, били су потиснути у корист Светске
банке, која се залагала за обезбеђивање уопштене финансијске одрживости. Улога
синдиката је такође минимализована, да су њихови предлози тек минимално уважавани.
Фискалном стратегијом Владе Републике Србије за 2016. годину са пројекцијама за
2017. и 2018. годину предвиђене су структурне реформе усмерене у правцу унапређења
стања на тржишту рада, кроз унапређење законодавних оквира, бољу имплементацију и
увођење, подстицај запошљавања у мање развијеним регионима итд.
И нацрт Програма реформи и политике запошљавања и социјалне политике из 2015.
Фокусиран је на реформе у области рада и запошљавања. Крећу се у два правца, први ка
потражњи а други ка понуди за радном снагом.
43
Основни циљ је спречавање раста незапослености, у контексту приватизације и

реформе јавног сектора, таргетирањем оних који се ће у приватном и државном сектору
остати без посла.
Други циљ везан је за понуду рада. Одређен је као смањење опште стопа
неактивности и повећања стопе запослености., као и креирање посебних мера за угрожене
групе (старији радници, жене, особе са инвалидитетом, нискоквалификоване и
неквалификоване особе, али и Роми као посебно квалификована угрожена група.)
Трећи циљ усмерен је на смањење дуалности на тржишту рада:
● Смањењем разлика између нивоа запослености у приватном и јавном сектору
● Сузбијање рада у сивој економији
● Смањење регионалних разлика
Четврти циљ је усмерен ка унапређењу положаја младих на тржишту рада кроз:
● Унапређивање програма приправништва и стажирања
● Унапређење система информисања младих у областима образовања и запошљавања
● Развијање концепта студентских послова са ограниченим бројем сати у недељи
● Унапређење система каријерног вођења и развоја
8. ЗАШТИТА ПОРОДИЦЕ СА ДЕЦОМ

8.1 Реформе заштите породице с децом
Реформа система подршке породицама са децом започета је доношењем Закона о

финансијској подршци са децом 2002. године. Две најзначајније измене, које су
резултовале, биле су у домену дечјих додатака и родитељских додатака. Дечији додаци су
редефинисани као мера социјалне политике и усмерени према сиромашним породицама.
Према претходним законским решењима, додаци су били условљени провером прихода
породица, при чему је имовински цензус када су у питању деца самохраних родитеља
подизан за 20%. Овај критеријум се није примењивао на децу са сметњама у развоју, као
ни на треће дете ( максималан број деце која могу да остваре ово право).
44
Висина додатака је била условљена просечном зарадом. Изузетно ниски износи

додатака додатно су девалвирали кашњења у исплати, а једна од првих мера некон 2000,
била је исплата дуговања корисницима. Реформом је број деце која могу да остваре право
на дечији додатак увећан на четворо и укинуте су регионалне и општинске разлике у
критеријумима новчаних давања. Задржана су права везана за децу са посебним потребама
и самохраним родитељима, као што је и утврђено да могу да остваре право на износ
додатка увећан за 30%. Сама висина утврђена је у апсолутном износу.
Родитељски додаци су, међутим, представљали новоуведену меру 2002. године, док
су рад са половином радног времена мајке, матерински додаци, помоћ за опрему
новорођенчета, укинути. Таргетирани су на друго, треће и четврто дете у породици, од
чега је зависила и висина накнаде(50, 90, 120 хиљада динара респективно). Мотивација је
била у томе да је родитеље било потребно подстицати за рођење деце вишег реда.
Ограничење за исплате до четвртог детета у породици биле су мотивисане препорукама
UNICEF-а о неповољном утицају рађања више од четворо деце на здравље мајке.
Две суштинске измене ступиле су на снагу реформом из 2005. године: увођење у
право прворођеног детета ( родитељски додатак од 20 хиљада динара), као и исплате
додатка у 24 месечне рате. Разлог реформи био је стварање средстава у буџету за
исплату.
8.1 Систем заштите породица са децом
8.2.1. Карактеристике система

Постојећи систем заснива се једним делом на Закону о изменама и допунама Закона
о финансијској поршци породици са децом, усвојен 2009. године. Другим делом је
регулисан Законом о раду из 2005. године. Финансира се делимично по основу доприноса,
а делимично из пореских средстава/буџета. У складу са тим, администрирање је подељено
између Министарства здравља и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална
питања.
Законом о финансијској подршци породици са децом предвиђена су следећа права:
45
1. Накнада зараде током породиљског одсуства, одсуства са рада у сврху неге

детета и одсуства са рада у сврху посебне неге детета: остварује се у трајању од
365 дана за прво и друго дете, а износи две године за треће и четврто. Уколико
мајка није у радном односу, као и у случајевима у којима напусти дете, умре, или
је из других оправданих разлога спречена, право може користити отац. Висина
накнаде зараде утврђује се у висини зараде за пуно радно време и стандардни
учинак које би то лице остварило да ради. Условљена је претходном дужином
запослења где се пун износ исплаћује у случају запослености у периоду од 12
месеци непрекидно и непосредно пре остваривања овог права.
2. Право на родитељски додатак: остварује мајка за прво, друго, треће и четврто
дете уколико се непосредно стара о детету за које је поднела захтев. Неопходно је
да је држављанка Србије, да има пребивалиште у Србији и да остварује право на
здравствену заштиту преко Републичког фонда за здравствено осигурање. Отац
детета може остварити право у изузетним случајевима. Имовински цензус постоји
али је висок.
3. Право на дечији додатак: остварује један од родитеља који непосредно брине о
детету(поменути услови). Право се може остваривати до 19. године живота детета
са изузетком деце над којом је продужено родитељско право (26. година). Додатак
се увећава за 30% за самохране родитеље и родитеље деце са сметњама у развоју.
4. Накнада трошкова боравка у предшколској установи за децу без родитељског
старања: исплаћује се у висини учешћа корисника у цену услуге предшколске
установе која је у мрежи општинских и/или градских установа.
5. Накнада дела трошкова боравка у предшколској установи за децу са
сметњама у развоју: право је могуће остварити уколико дете остварује право на
дечији додатак.
6. Регресирање трошкова боравка у предшколској установи деце из материјално
угрожених породица: за разлику од осталих права која се врше на нивоу
Републике, ово се право врши на локалном нивоу.
8.2.2.1 Изазов фертилитета

46
Ниске стопе фертилитета и феномен недовољног рађања представљају основни

демографски изазов у Србији. У периоду од 1999. до 2009. године дошло је до пада стопе
укупног фертилитета, као и пораста броја година закључења брака. У Србији као
уопштену препреку за рађање још једног детета препознају се стамбени и финансијски
разлози. Међутим, један од разлога за одустајање од рађања другог детета јесу и проблеми
у вези са усклађивањем професионалних и породичних обавеза, у контексту да се
усклађеност материнства и рада остварује уз одређени индивидуални напор. Паралелно
функционисање у овим двема сферама теже је у случајевима наглашене професионалне
оријентације жене. Истиче се да је напор у усклађивању улоге мајке и запослене жене
пропорционалан нивоу образовања.
С друге стране, пораст плодности није довољан иако јесте неопходан услов за
очување броја становника Србије. Импликације овог проблема огледају се и са становшта
притиска популације старих на радни контигент, односно погоршања коефицијента
зависности са пропратним негативним последицама.
Такође, у Србији као традиционално емиграционој, а не имиграционој држави, не
може се очекивати да миграциона компонента постане извор раста њене популације.
Упоредо са тим, извесно је да у случају да не дође до промене економских токова, неће
доћи ни до промена миграционих образаца, што се показало накох 2000. године када је
очекивани напредак ка потпуној политичкој, економској и социјалној стабилизацији
изостао, а самим тим бржи раст стандарда, повољнији услови за запошљавање итд.
Србију додатно оптерећује и образовна структура емиграната, који у последњем
таласу представљају високообразовани и стручни кадрови.
8.2.2.2. Положај жена на тржишту рада
47
Упркос законској регулативи којом је положај жена и мушкараца на тржишту рада

изједначен, (не)запосленост жена у Србији представља један од аспеката родне
неравноправности. Додатно је изражена код старијих, жена нижег образовног статуса,
жена у сеоским срединама, а нарочито код жена маргиналних група (Ромкиње).
Један део неповољног положаја жена потиче из заједничких неповољних трендова
националног тржишта рада. Други, пак, извире из специфичних полно условљених
препрека.
Стопа од 33% радне ангажованости жена у Србији 2014. године није у складу са
потребом за значајнијим учешћем жена на тржишту рада уопштено, као и њиховим
увећаним уделима у структури запослених у државама ЕУ. (парадоксално, у ЕУ на плану
запошљавања жена је постигнут готово највећи учинак)
Неповољну околност представља и то што смањивање родног јаза постојало у
контексту општег снижавања стопе запослености ( како мушкараца тако и жена).
Специфичности неповољног положаја жена на тржишту рада у Србији исказују се и
приликом укрштања аспеката нижих стопа запослености са вишим стопама образованости
жена. Додатно, њихов неповољан социјални и економски положај представља директан
исход нижих зарада које остварују.
Број жена код којих су као разлог престанка радног односа фигурисали болест,
неспособност или породични разлози, двоструко је виши у односу на број мушкараца, што
упућује на одговорност и терет неплаћеног рада који обављају жене. Додатно, пореске
политике Србије ка појединцима, тј. задржавање принципа индивидуалног опорезивања из
периода социјалистичког самоуправљања, показују да политике у Србији не познају
разлике са становишта полова или брачног статуса. Конципирана пореска политика је,
утичући врло неповољно на сиромашне и лица са најнижим зарадама, на тај начин
индиректно утицала негативно и на жене и то на два начина. Прво, жене су (посматран
период 2001-2006.) биле значајно више угроженије сиромаштвом у односу на мушкарце, а
као друго реализују у просеку ниже зараде будући да су сектори економије са ниским
зарадама, сектори у којима процентуално доминирају жене у односу на мушкарце.
Реформом из 2006. исправљене су неке аномалије. Увођење неопорезивог дела плате у
висини од 5 хиљада динара месечно, није било без утицаја на жене са најнижим зарадама.
48
Овом реформом предвиђене су и законске олакшице за запошљавање жена преко 50

година старости.
Међутим, упркос томе што постоји неопорезиви део зараде ( данас 11 хиљада
динара), не постоје пореске олакшице за запошљавање жена као ни породице са децом.
Услед доминантне запослености жена у јавном сектору, тренутне мере штедње имају
негативан утицај на зараде жена у Србији.
8.2.2.3. Ефекти накнада и услуга
Бизмарковски корени система социјалне сигурности Србије, тј. oријентисаност ка

остваривању права по основи уплате доприноса, детерминишу положај корисника накнаде
зараде током породиљског одсуства и одсуства са посла ради неге детета. Право на ову
накнаду не остварују жене које претходно нису биле у радном односу, што се одражава
негативно на њихов материјални статус. Изузетак су локалне заједнице које свим
породиљама исплаћују фиксни износ. Сама накнада је често афирмативна за жене,
међутим не и за послодавце, тако да слаби конкурентност жена на тржишту рада и води ка
чешћем опредељивању послодавца ка запошљавању мушкараца. Истовремено,
потенцијално увођење обавезних очинских одсустава допринело би смањењу
дискриминације на тржишту рада.
У Србији очинско одсуствно не постоји, као ни тзв. родитељско одсуство, изузев
тога што запослени има право на одсуство са рада уз накнаду зараде од 7 дана у току
године.
За разлику од права на накнаду зараде током породиљског одсуства, право на
родитељски додатак није регулисано принципима социјалног осигурања, тј. уплате
доприноса, тако да оно није условљено претходном запосленошћу.
Када су дечији додаци у питању, Србија се сврстала у групу земаља у којима је право
на дечији додатак ограничено, што се оправдава недовољним буџетским ресурсима.
Дечији додатак више је него скроман – 2015. око 2700 динара. Доношењем закона из 2002.
смањио се број корисника додатка, услед увођења имовинског цензуса,а једним делом и
изостављањем петог и сваког наредног детета. Број корисника је често променљивог
49
карактера, са већим смањем током периода кризе. Ипак, евалуација законских промена на
положај деце из рањивих група, не указује на погоршање већ на позитивне промене.
Такође, законске промене резултовале су и буџетским уштедама.
Треба поменути да је ефективност социјалних трансфера у Србији нижа код деце
него код одраслих. Разлог овоме може бити састав домаћинства у којем живе, статус на
тржишту рада њихових родитеља, што се везује за ниво њиховог образовања итд. Такође,
збрињавање деце у одговарајућим државним установама у Србији је, према постојећим
подацима, неадекватно, како са становишта постојећих капацитета, тако и са
становишта обухвата деце свеукупним предшколских васпитањем. Истовремено, разлика
у обухвату деце између градских и руралних средина је неуједначена.
Основна разлика за непохађање школских установа сиромашне, ромске и деце
неурбаних насеља је да образовање и није толико неопходно, жеља детета да остане код
куће, цена итд. Други, подједнако значајан узрочник разлика је ниска стопа запослености
жена у Србији што се одражава и на предшколске установе. Просечна радна недеља
нижих разреда основних школа је мања од 25 сати, за разлику од пуног радног времена
које је 40. Иако знатно краћа, школска недеља не подстиче учешће жена на тржишту рада,
а опције флексибилног рада у Србији нису довољно искоришћене, односно присутне су
врло ограничене.
У нацрту Програма реформи политике запошљавања и социјалне политике из 2015.

године, два циља односе се на проблематику заштите породица са децом, први и трећи.
Циљ 1 који се фокусира на повећање обухватности и унапређење новчаних давања,
садржи и мере усмерене у правцу дечијих додатака. Предложене мере унапређења његове
адекватности таргетиране су према двема групама деце: деце узраста средње школе и
деце са инвалидитетом. Комплементарно, мере унапређења односе се на отклањање
појединих услова које је потребно испунити( попут услова да родитељи буду здравствено
осигурани).
Циљ 3 предвиђа унапређење подршке (природној) породици у ризику, посредством
три правца. Први је развој ванинституционалних услуга социјалне заштите, а други
50
изградња и јачање механизама и капацитета за нематеријалну подршку породици у

ризику, што обухвата обучавање породица које су у ризику од измештања деце из
породице, као и планирање и подршка деци са сметњама у развоју. Трећи правац, успешна
деинституционализација, подразумева у овом контексту унапређење развоја сродничког
смештаја, хранитељства за децу са инвалидитетом као и деце жртве насиља.
Присутне су и расправе о потреби за побољшањем уопштеног положаја жена на
тржишту рада.
Националном стратегијом за побољшање положаја жена и унапређивање родне
равноправности 2009-2015. Дефинисано је 6 приоритета:
1. Повећање учешћа жена у процесима одлучивања и остваривање једнакости
полова
2. Унапређење економског положаја жена- званична статистика не показује
разлику у проценту жена и мушкараца угрожених сиромаштвом. Међутим,
посебна истраживања у земљама у транзицији показују да се погоршава положај
жена што је последица неколико чинилаца као што су: репатријархализација
друштва, рестрикција буџета која посебно погађа жене, сужавање права везаних
за породиљско одсуство, повећање сиве економије итд.
3. Остваривање једнакости полова у образовању
4. Унапређење здравља жена и једнакости полова у здравстевној политици
5. Спречавање и сузбијање свих облика насиља над женама
6. Елиминација стереотипа о половима у медијима и унапређење родне
равноправности
У оквиру ових општих приоритета, наведено је и неколико појединачних, међу

којима је и промовисање политика ускађивања породичних и професионалних обавеза. Као
важне мере у оквиру ове стратегије, наведене су: обезвеђивање приступачне услуге
дневног и продуженог боравка за децу, чијим би се обезвеђивањем растеретиле запослене
жене, на које углавном пада терет породичних обавеза. Додатно, предвиђена је и мера
промовисања слободног избора флексибилних облика рада, кроз стимулисање послодавца
да створе услове за запошљавање са непуним радним временом и рад од куће.
51
Након истека ове Стратегије усвојена је Национална стратегија за родну

равноправност за период од 2016. до 2020. додине, којом су утврђена три општа циља:
● Промењени родни обрасци и унапређена култура родне равноправности
● Повећана равноправност жена и мушкараца применом политика и мера једнаких
могућности
● Системнско увођење родне перспективе у доношење, спровођење и праћење
јавних политика
Равноправно учешће жена и мушкараца у родитељству и економији старања има за
дугорочни циљ смањење оптерећености жена неплаћеним радом и економијом старања
као и унапређен квалитет живота жена.
Побољшање економског положаја жена и статуса на тржишту рада у највећом
мери концентрише се на усклађивање националног оквира са релевантним међунарнодним
и европским нормативима. Обухвата синдикално организовање жена, реаговање на
дискриминацију, развијање флексибилних форми запошљаваља итд.
Унапређење положаја вишеструко дискриминаторних и рањивих група жена односи
се на проблематику недостатка законодавства које регулише дискриминацију. Као рањиве
групе наводе се: Ромкиње, жене старије од 60 година, младе, жене на селу, труднице, жене
са малом децом, жене другачије сексуалне оријентације, жене које трпе насиље у
породици, жене са инвалидитетом, самохране мајке, незапослене и необразоване жене и
сл.
9. СОЦИЈАЛНА ЗАШТИТА У СРБИЈИ
Законски оквир социјалне заштите у Србији у протеклих двадесет година био је

регулисан Законом о социјалној заштити и обезбеђивањеу социјане сигурности грађана
из 1991. године. Реформе које су у највећом мери утицале на постојећи систем социјалне
заштите у Србији започете су 2001. године и састојале су се од:
● Временских ограничавања права на ночване накнаде за радно способне кориснике
● Тзв. 3Д – деинституционализација, диверзификација, децентрализација
● Редефинисање надлежности сектора
52
9.1 Реформе социјалне заштите
Систем социјалне заштите у периоду након 2000. године реформисан је у два

колосека: Један је био кризни и састојао се у спровођењу најургентрнијих краткорочних
мера( исплата дуговања корисницима). Други је био системски и састојао се уопштено у
планирању модернизације система социјалне заштите у целини, који се умногоме и сам
могао сматрати транзиционим губитком. Већ 2002. започето је неколико реформских
пројеката, међу којима и пројекат подстицања хранитељства, трансформација институција
за смештај корисника, алтернативних социјалних услуга, заштита на локалном нивоу итд.
Исте године основан је и Фонд за финансирање инвалидских удружења, а 2003. и Фонд
социјалне иновације.
Стратегије које су највећој мери имале фокус на систему социјалне заште и утицале
на њега биле су Стратегија за смањење сиромаштва (ССС), која је усвојена 2003. и
Стратегија развоја социјалне заштите, усвојена 2005. године. ССС-ом сиромаштво је
дефинисано као стање недовољних прихода за задовољавање основних животних потреба,
немогућност запошљавања, неодговарајући стамбени услови и неадекватан приступ
социјалној заштити, здравственим, образовним и комуналним услугама.
Планом активности у Стратегији, пројектовано је да се сиромаштво у Србији
преполови до 2010. у складу са три дефинисана правца:
● Стратегија динамичног привредног раста и развоја, са нагласком на отварање
нових радних места у привредном сектору
● Спречавање нових појава сиромаштва под утицајем модернизације
● Ефикасна примена постојећих и дефинисање нових програма и мера усмерених на
најсиромашније
Циљ ових активности је започињање дуготрајног процеса оспособљавања
становништва које је сиромашно, тиме што ће развити способности потребне за нову
економију уз минимални стандард живота.
У Стратегији развоја социјалне заштите су као најважнији недостаци и разлози
реформи идентификовани изузетна пасивност корисника права, недовољна развијеност
мрежа социјалних услуга, централизованост, неефикасност система итд.
53
Правци развоја ове Стратегије дефинишу се кроз:

● Изградњу нових политика која се односи на конституисање новог модела
социјалне заштите, усмерене ка корисницима и њиховом оспособљавању за
независан и продуктиван живот у заједници. Обухватају два нивоа: стратешко
планирање – проистекло из реалистичних ситуација корисника којима су
најчешће потребне услуге из других сегмената система (здравственог, образовног
итд.) Сматрано је да се треба превазићи фактичка подела надлежности за
различите услуге и успоставити се сарадња. Холистичка процена потреба
корисника – треба да замени доминантан приступ усмерености професионалних
радника ка утврђивању недостатака и патолошких стања и понашања корисника.
Њихова пасивизација и стигматизација не омогућују пружање подршке у њиховим
компликованим социјалним, психичким и финансијским проблемима.
● Децентрализација је у Стратегији основ за интегралну социјалну заштиту.
Локалне заједнице немају довољну самосталност и нису довољно мотивисане да
развију широк спектар услуга, услед утицаја републичког нивоа. Новчане накнаде
би требало преписати републичком нивоу само на пољу минималних права
корисника. Финансирање би требало остварити на локалном нивоу, уз донирање
средстава оним заједницама које немају довољно. Стратегија предвиђа да
социјалне услуге које се сматрају неподесним на локалном нивоу, организују на
централном, у сарадњи са више локалних заједница као и предвиђене санкције за
случај злоупотребе, све зарад заштите локалног сектора. Бојазан од
децентрализације огледа су у стварању великог диспаритета у квалитету услуга и
цена различитих локалних заједница.
● Ефикасније материјалне услуге: подразумевају обезвеђивање задовољења бар
основног минимума потреба.
● Пружање квалитетних услуга у социјалној заштити: за циљ има спречавање
маргинализације рањивих социјалних група и обухвата:
a. Подстицање развоја разноврсних социјалних група у заједници
b. Увођење нових услуга социјалне заштите у оквиру постојећих институција
c. Подржавање и афирмацију породица као основни оквир заштите рањивих група
d. Изградња стандарда и унапређење квалитета услуга
54
e. Повезивање услуга различитих сектора и увођења система жалби
Промене у сфери законодавства ступиле су на снагу 2004. године, када је укинут

претходно изражен критеријум децентрализације у сфери новчаних накнада, конкретно
најважнијег трансфера из социјалне заштите – материјалног обезбеђења породице
(МОП). Прелазак из децентрализованог на централизован критеријум у овој области био
је мотивисан потребом за једнаком доступношћу овог права свим грађанима, без обзира на
општину у којој живе.
Као основни недостаци МОП-а навођени су његова пасивност и подстицање
зависности од социјалне помоћи, стављање вишебројних породица у неповољан положај
по основу скале еквиваленције. Зарад превазилажења недостатака, предвиђена је ревизија
услова које треба испунити као и скала еквиваленције: уместо претходно дефинисаног
максимално броја од пет чланова, право је проширено на шест, начињена је разлика
између пунолетних и малолетних грађана, а дефиниција особа са инвалидитетом је
проширена.
9.2. Систем социјалне заштите

9.2.1. Карактеристике система
Систем социјалне заштите заснива се на Закону о социјалној заштити, који је

усвојен 2011. године, са каснијим изменама. Средства за финансирање права на новчана
давања обезбеђују се из републичког буџета, а исплату врши ресорно министарство, преко
општинских центара за социјални рад. У зависности од врсте, услуге су у надлежности
локалне самоуправе, покрајине или Републике. Креирање и спровођење политике подршке
и помоћи сиромашнима у надлежности је Министарства за социјална питања. Услови за
остваривање права разликују се у зависности од права које је у питању, али уопштено сви
држављани Србије могу бити корисници новчаних накнада и услуга из социјалне заштите.
Права на програме новчаних давања остварују се на основу провере имовинског стања, а
права на социјалне услуге могу остварити сви они који се суочавају са препрекама у
задовољењу потреба.
Закон предвиђа две групе права:
55
1. Право на материјалну подршку – остварује се посредством:

● Новчане социјалне помоћи
● Додатка за помоћ и негу другог лица и увећани додатак
● Помоћи за оспособљавање за рад
● Једнократне новчане помоћи
● Помоћи у натури и других врста подршке
2. Права на услуге социјалне заштите – уопштено сачињавају активности које
имају за циљ пружање подршке и помоћи појединцу и породици да побољшају,
односно очувају квалитет живота, отклоне или ублаже ризике неповољних
животних околности и створе могућност за интеграцију у заједницу. Услуге се
састоје из:
● Услуга процена и планирања
● Дневних услуга у заједници
● Услуга подршке за самосталан живот
● Саветодавно терапијске и услуге смештаја
За остваривање права на ночвану социјалну помоћ (НСП), предвиђени су општи и

посебни услови. Општим условима регулисано је да право на новчану социјалну помоћ
могу да остваре појединац и породица:
1. Који немају других непокретности, осим стамбеног простора који одговара потребама
појединца
2. Који нису продали или поклонили непокретну имовину или се одрекли права на
наслеђивање непокретне имовине
3. Који не поседују покретну имовину чијим се коришћењем или отуђивањем , без
угрожавања основних животних потреба, могу обезбедити средства у висини
шестоструког износа новчане социјалне помоћи
4. Који нису закључили уговор о доживотном издржавању
Посебни услови односе се на радноспособне појединце:

1. Ако се налазе на школовању или оспособљавању за рад или на евиденцији
незапослених
56
2. Ако нису одбили понуђено запослење на привременим или сезонским пословима

3. Ако им радни однос није престао њиховом сагласношћу, вољом или њиховом
кривицом
4. Ако се сами старају о детету са сметњама у развоју
Право на НСП ограничено је на 9 месеци годишње за радноспособне кориснике, а
појединци који нису способни за рад или породице које имају чланове неспособне за рад,
остварују право на увећану социјалну помоћ. Основица за утврђивање висине НСП износи
6.050 динара. Усклађује се два пута годишње. Износ се обрачунава у висини основице 1.
За сваког наредног члана породице обрачунава се у висини основице 0.5,а за децу до 18
година старости 0.3.
Додатак за помоћ и негу другог лица остварују они којима је због телесног или
сензорног оштећења или интелектуалних потешкоћа, неопходна помоћ другог лица, да би
задовољили своје основне животне потребе. Месечни додатак износи 7.600 динара, док је
увећани додатак, за оне који имају телесно оштећење од 100% по једном основу, 20.500
динара. Такође, један од родитеља који није у радном односу, а који најмање 15 година
непосредно негује своје дете које је остварило право на увећани додатак, има право на
доживотну месечну накнаду у висини најниже пензије.
Помоћ за оспособљавање за рад могу да остваре деца, млади и лица са
инвалидитетом, који се могу оспособити за неки рад. Постоје три врсте трошкова:
● Трошкови оспособљавања за рад
● Трошкови смештаја у дом ученика, односно студента или интернат
● Накнада трошкова превоза
Једнократна помоћ се обезбеђује онима који се нађу изненада или тренутно у
стању социјалне потребе, као и онима који се упућују на дом или породични смештај а
немају средства да обезбеде одећу,обућу и саму реализацију смештаја..
Под другим врстама помоћи се подразумевају Народне кухиње, субвенције итд.
57
9.2.2.1. Укључивање борбе против сиромаштва и социјалног

искључивања у релевантне јавне политике
За разлику од накнада и услуга у ситему социјалне заштите, усмерених ка

ублажавању ризика сиромаштва, креирање програма мера социјалног укључивања у
Србији новијег је датума.
Као део активности које се предузимају у склопу придруживања ЕУ, први кораци
учињени су 2009, када је припремљен предлог листе индикатора за праћење друштвеног
укључивања. Предвиђено је да се мерење врши према основним Лаекен
индикаторима( финансијско сиромаштво, запосленост, образовање и здравство), уз
проширење две национално специфичне димензије – задовољавање основних
егзистенцијалних потреба и социјална партиципација. На тим основама конципиран је
Први национални извештај о социјалном укључивању и смањењу сиромаштва 2011, да би
2014. уследио и Други национални извештај. У Заједничком извештају о социјалном
укључивању ЕУ из 2004. године дефинисана су два појма:
Социјално искључивање- процес у коме се индивидуе потискују на друштвену
маргину и којима се спречава њихово потпуно учествовање у друштву били као последица
сиромаштва или компетиције, дискриминације и сл. Социјално укључивање- процес који
обезбеђује да они који су под ризиком од сиромаштва и социјалне искључености добију
могућност и ресурсе да учествују економском, социјалном и културном животу и уживају
одређен стандард и благостање.
9.2.2.2 Борба против свих облика дискриминације који воде ка

искључивању
У Стратегији превенције и заштите од дискриминације, усвојеној 2013, сматра се

да су дискриминацији у Србији највише изложене следеће групе: националне мањине,
жене, ЛГБТ особе, особе са инвалидитетом, деца, избеглице, разне верске групе итд.
Дискриминација према наведеним групама често резултује њиховом фактичком
58
немогућношћу остваривања законом прописаних права у области запошљавања,

становања, приступа здравственој заштити.
9.2.2.3. Смањење сиромаштва и социјалног искључивања
Упркос томе што сиромаштво у Србији нема димензије немогућности

преживљавања, подаци о броју и структури сиромашних сврстали су сиромаштво у ред
најзначајнијих социјалних проблема и изазова.
Поређење података о структури сиромашних из 2002. и 2007. године говорио је у
прилог опстајању изузетно неповољног профила сиромаштва. Наредне 2008, тренд
смањења апсолутног сиромаштва прекинут је кризом, да би у току 2009. и 2010, он
порастао, тако да је 2011. проценат апсолутно сиромашних био исти као 2006. Подаци
указују да је највише угрожено становништво изван урбаних подручја, у централној
Србији, деца, млади, необразовани, незапослени и неактивни носиоци домаћинства. Са
друге стране, динамика релативног сиромаштва имала је силазни тренд 2000-2009, да би
2012. Србија имала највишу стопу ризика сиромаштва у односу на чланице ЕУ.
9.2.2.4. Обухват становништва социјалним накнадама
Број корисника социјалних трансфера( некадашњи МОП, данашњи НСП) од 2002.

године константно се повећавао, као и број корисника на локалном нивоу, у свим
општинама Србије. Међутим, сам обухват становништва социјалном помоћи изузетно је
низак (до 2011 кретао се око 2% свих домаћинстава, док је након законских измена
тренутних 4%). Критеријуми за остваривање права изузетно су стриктни. Такође, 50%
социјалних трансфера добијају они који нису сиромашни, а саме накнаде су испод линије
сиромаштва и нису у просеку са стандардима ЕУ. Једна од законских иновација
представљало је увођење концепта активирања корисника новчаних накнада, кроз
образовање, обуку и само запошљавање. Међутим, до сада овај приступ није детаљније
дефинисан. Наиме, постоје бојазни у делу јавности да се овиме промовише активирање
59
радника, уместо да се промовише активирање државе. Тиме би се жртве кривиле за своју

ситуацију, због неспособности државе да креира нова радна места.
9.2.2.5. Пружаоци социјалних услуга
Поред јавног сектора, утврђено је и да оређене услуге у систему социјалне заштите

могу да пружају и цивилни и приватни сектори, односно удружење, предузетник,
привредно друштво и сл. Међутим, околности у којима је предвиђено укључивање
цивилних и приватних актера лимитиране су она оне услуге за које постоји конкретна
потреба, а не могу их обезбедити установе Републике Србије, аутономне покрајне или
локалне самоуправе. Додатни лимит представљају и услуге које нејавни актери не могу
пружати( услуге процене и планирања, неодложиве интервенције итд.) Насупрот тога,
организације цивилног друштва могу пружати дневне услуге у заједници, подршке за
самосталан живот, услуге смештаја и сл. Простор који је понуђен извандржавним
актерима уопштено је лимитиран јер се држава нерадо одриче својих надлежности.
Подаци из 2013. Упућују на доминацију јавног сектора у пружању социјалних услуга у
оним областима у којима законски постоји опција да пружаоци буду цивилни и приватни
сектор. Једини изузетак су услуге свратишта, које су и потекле из цивилног друштва.
Јавни сектор остаје идаље једини када су у питању услуге подршке за младе и
саветовалишта. Доминација цивилног сектора огледа се у услугама које користе претежно
особе са инвалидитетом и особе којима је потребна персонална асистенција. Слично
овоме, доминација јавног сектора огледа се у услугама прихватилишта за децу. Као
кључна установа јавног сектора у Србији наводи се Центар за социјални рад (ЦСР).
Партиципација приватног сектора и финансирање услуга од стране корисника присутни су
углавном у области смештаја за старе, јер су разлог томе дугачке листе чекања за смештај.
Проблеми се углавном крећу од оријентисаности ка накнадама, а не услугама, при

чему су и саме накнаде недовољне. Подстицаји за активирањем углавном су засновани на
60
мотивацији за смањењем трошкова, уз занемаривање концепта људских права у ширем

смислу.
У нацрту Програма реформи политике запошљавања и социјалне политике, из 2015.
објављени су циљеви усмерени ка системима социјалне заштите и заштите породица са
децом:
Циљ 1- Повећање обухвата и унапређење адекватности новчаних давања( кроз
сарадњу између ЦСР и НСЗ) са циљем подстицања корисника новчане помоћи да се
запосле.
Циљ 2- Активна инклузија(кроз унапређење прописа о активирању корисника
социјалне помоћи)
Циљ 3- Наставак процеса деинституционализације и развој ванинституционалних
услуга у заједници
Циљ 4- Унапређивање система дуготрајне неге
Циљ 5- Унапређивање квалитета услуга, јачање контролних и регулаторних
механизама, мониторинга и евалуације са циљем креирања нових стратегија(кроз
лиценцирање пружаоца услуга и стручних радника, индивидуализација услуга, размена
искустава итд.
Циљ 6- Повезивање ЦСР са институцијама из повезаних области – здравства,
образовања, запошљавања, полицијом, правосудним органима, Црвеним крстом, службама
локалне самоуправе итд.
61

СИСТЕМИ СОЦИЈАЛНЕ СИГУРНОСТИ скрипта за испит

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

СИСТЕМИ СОЦИЈАЛНЕ СИГУРНОСТИ скрипта за испит

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Лазар Сорак Ален Александар Стојановић

СИСТЕМИ СОЦИЈАЛНЕ СИГУРНОСТИ

4.1. Појам система социјалне сигурности

Двадесети век суштински је изменио природу обавезе између појединаца и

Савремени системи социјалне сигурности заснивају се на три стуба, у зависности од

4.2.1.1. Основне карактеристике и типови пензијских система

У савременим друштвима у којима су изражени процеси демографског старења,

Основни извори финансирања јавног пензијског осигурања најчешће представљају

границу од 65 година живота за пензионисање, као и радни стаж од 30 до 40 година, за

4.2.1.2. Реформски изазови пред пензијским системима

У позадини проблематике функционисања јавних пензијских система налазе се

4.2.2.1. Основне карактеристике и типови здравствених система

На здравствено стање становништва утиче низ фактора, међу којима и здравствени

Најзаступљенија форма програма здравственог осигурања је обавезно осигурање,

Трендови приватизације у здравству нарочито су уочљиви од средине осамдесетих

4.2.2.2. Ризици савремених здравствених система

Како је главна преокупација савремених индустријских друштава контрола

Након пензијских система, највећи „потрошач“ друштвеног богатства су здравствени

систему. Ови модели омогућују приступ низу потенцијално врло скупих

Иако приватизација у здравству представља садашњи,а врло вероватно и будући

4.2.3.1. Основне карактеристике и типови осигурања незапослених

Систем осигурања незапослених конституисан је као одговор јавних политика на

Финансирање обавезног система осигурања незапослених врши се према

Ефикасност и ефективност пасивних мера на тржишту рада предмет је честих

Дуготрајна заштита најчешће се односи на организацију и пружање широког

4.2.4.2. Потребе и недоумице у конципирању система дуготрајне

Дуготрајна заштита у већини земаља не егзистира у форми социјалног осигурања.

4.2.5.1. Основне карактеристике и типови програма заштите породица

додатне финансијске напоре током одгајања деце, подстицање фертилитета и стопе

4.2.5.2. Изазови усклађивања породичних и професионалних обавеза

Промене у структури и функцијама породице, почев од друге половине XX века, и

4.2.6.1. Основне карактеристике и типови програма социјалне заштите

Систем социјалне заштите представља другу, алтернативну линију подршке старих,

Комплементарно са наведеним, под социјалним услугама подразумевају се правна

радници обављају послове везане за одобравање права на социјалну помоћ и пружају

4.2.6.2. Конкурентни реформски концепти

Друштвени значај социјалних услуга проистиче из интензивирања старења

Тврди се да су мере активирања подједнако у интересу индивидуалних учесника и

5.1. Пензијске реформе

Суштинска трансформација пензијског система Србије започета је 2001. године,

5.2.1. Систем јавног пензијског и инвалидског осигурања –

Постојећи систем јавног пензијског и инвалидског осигурања заснива се на Закону о

Право на старосну пензију осигураник може да оствари:

Право на превремену старосну пензију осигураник може да оствари када наврши

Право на породичну пензију могу да остваре чланови породице:

Прописани су и услови који се односе на године живота чланова породице,

Висина старосне и инвалидске пензије утврђује се множењем личних бодова

Изван Закона о пензијском и инвалидском осигурању, на основу Уредбе о додели

5.2.2.1. Процена изазова – обухват старих пензијским накнадама

Тренутно висок обухват старих пензијским системом последица је политике пуног

5.2.2.2. Адекватност прихода у старости

Учешће просечне пензије у просечној заради у Србији је од почетка 2000. године

5.2.2.3. Финансијска одрживост пензијског система

Одрживост јавног пензијског система представља непостигнути циљ реформи

Изазов, међутим, представља што би ове промене драматично утицале на

Систем приватног пензијског осигурања заснива се на Закону о добровољним

Приватно пензијско осигурање организовано је кроз приватне пензијске фондове.

5.3.2.2. Транспарентност и сигурност пензијских прихода

Регулација у области транспарентности и сигурности приватних пензија налази се у

5.4. Реформске дебате

Постојећи и предвиђени демографски и економски трендови у Србији нису

Већина реформских предлога за будућност је у прилог ускраћивања адекватних

Унапређење финансијске одрживости садржи предлог наредних циљева и мера:

6.1. Реформе у здравству