1.

Појам социјалног права

2. Циљ социјалног права
3. Дефиниција социјалног права
4. Предмет социјалног права
5. Елементи социјалног права
6. Значај социјалног права
7. Метод социјалног права
8. Однос социјалног права са другим гранама права
9. Извори социјалног права
10. Домаћи извори
11. Међународни извори
12. Начела социјалног права
13. Развој социјалног права
14. Појам социјалне сигурности и социјалне државе
15. Социјално-економска права у међународним изворима
16. Појам и подела социјално-економских права
17. Социјално-економска права у Србији
18. Индивидуална социјално-економска права у Србији
19. Колективна социјално-економска права у Србији
20. Социјална политика (појам и карактеристике)
21. Појам и гране социјалног осигурања
22. Здравствено осигурање
23. Пензијско осигурање
24. Осигурање за случај незапослености
25. Здравствена заштита у Србији
26. Систем здравствене заштите у Србији
27. Права пацијената
28. Заштита права у здравственој заштити
29. Осигурање за случај незапослености у Србији
30. Носиоци запошљавања
31. Права незапослених лица
32. Поступак остваривања права и надзор
33. Обавезе незапослених лица
34. Социјално старање (социјална помоћ)
35. Заштита од сиромаштва у Србији
36. Права из социјалног старања у Србији
37. Установе социјалне заштите
38. Остваривање и заштита права из социјалног старања
39. Посебна заштита деце и породице (упоредно-правни преглед)
40. Систем друштвене бриге о деци и породици у Србији
41. Права на финансијску подршку породици са децом у Србији
42. Социјална заштита бораца, војних инвалида и жртава оружаних сукоба у Србији
 Socijalno pravo skripta
1. Pojam socijalnog prava

Korene socijalnog prava čine još od najranijih vremena razni vidovi pomaganja egzistencijalno ugroženim licima.
Socijalno pravo je mlada grana prava (19.vek) i mlada pravna nauka. Naziv ove grane ima dvojako značenje:
1. socijalno pravo-kao društveno pravo (za razliku od državnog prava)
2. pravo koje se odnosi na socijalni položaj čoveka

Kao društveno pravo utemeljio je Gurvič, a razvio Leon Digi. Oni državno pravo vide kao proizvod nejednakosti i
različitosti interesa u društvu, dok je socijalno pravo kao društveno, odraz demokratije i harmonije interesa u
zajednici.

Prema solidarističkoj doktrini, pravne norme ne stvara samo država nego i društvo (pravni dualizam). Ova
doktrina zasnovana je na trihotomnoj podeli prava na:
1. javno pravo- koje je rezultat nametanja-subordinacije
2. privatno pravo- koje je izraz koordinacije
3. socijalno pravo- kao pravo socijalne integracije

Socijalno pravo ima svrhu da obezbedi odgovarajući egzistencijalni položaj i pravilan tretman čoveka u društvu.

Pored izraza "socijalno pravo", u zapadnim zemljama za ovu grupu prava se koristi i naziv pravo socijalne
sigurnosti, a kod nas se danas upotrebljava i naziv socijalno obezbeđenje. Pristalice ovog drugog naziva, socijalno
obezbeđenje shvataju kao širu disciplinu od socijalnog prava, koja nije često pravo jer sadrži i elemente nekih
drugih nauka. Ali pošto je ovde reč i o grani prava i o naučnoj disciplini, najpogodniji naziv u duhu srpskog jezika
jeste termin "socijalno pravo". On obuhvata sve ono što danas podrazumeva socijalno pravo.

Na opravdanost izbora naziva socijalno pravo, upućuje i termin socijalno zakonodavstvo koji se upotrebljava u
Evropskoj uniji kao generički izraz za sve norme kojima se uređuje socijalni položaj čoveka.

2. Cilj socijalnog prava

Cilj socijalnog prava jeste da obezbedi socijalnu sigurnost pojedincu, porodici i celokupnom stanovništvu. To
podrazumeva garantovanje dostojanstvene i sigurne materijalne egzistencije ljudi, ali i zadovoljenje drugih
socijalnih potreba. Socijalno pravo predstavlja izraz solidarnosti i humanizma koji su više etične nego pravne
kategorije. Svrha toga jeste da se pruži pomoć slabijim članovima zajednice.

Prema Lordu Beveridžu, jednom od utemeljivača ideje socijalne sigurnosti, socijalna delatnost države trebalo bi
da omogući da se savlada pet džinovskih neprijatelja svakog društva: 1. nemaština 2. bolest 3. neznanje 4.
nehigijena 5. nezaposlenost Kada se iskorene ove pojave, posredno se štiti socijalni mir.

Prema jednoj novijoj definiciji socijalne sigurnosti koju je dao Svan, cilj socijalne sigurnosti jeste ustanovljavanje
kolektivne pomoći u slučajevima: 1. nesreća 2. oskudice Zajednički, to se naziva stanjem ugroženosti ili
socijalnom potrebom.

Piters prava i usluge deli na beneficije koje služe: 1. prevenciji socijalnih slučajeva; 2. uspostavljanju stanja koje
je prethodilo nastupanju socijalnog slučaja; 3. kompenzaciji za socijalni rizik koji je nastupio.

Svaka grana prava pojedincima pruža određenu zaštitu od problema koji mogu biti rezultat ljudskih radnji ili
prirodnih događaja (npr. krivično- zaštitu od krivičnih dela). Socijalno pravo pruža zaštitu od tzv. socijalnih rizika i
socijalnih uzroka. Socijalni rizik se može odrediti kao štetni neizvestan događaj koji ne zavisi isključivo od volje
osiguranika. Takav događaj je uvek štetan (npr. bolest, povreda) i po pravilu neizvestan, mada može biti i
izvestan (npr.starost). Ugrožavaju normalno zadovoljenje potreba, a neki od njih stvaraju nove potrebe. Ponekad
se mešaju socijalni rizici sa njihovim uzrocima, dolazi često do njihovog preplitanja, što otežava njihovo
razgraničenje (npr. nezaposlenost je istovremeno rizik i uzrok socijalnih rizika). Socijalni rizici se mogu podeliti
na:
1. fiziološke (bolest, starost, smrt)
2. profesionalne (nezaposlenost, povreda na radu)

ili na:
1. fizičke
2. ekonomske rizike Uzroke socijalnih rizika

Duran deli na:

1. geološke i meteorološke
2. rizike društvene sredine (rat, promena režima)
3. rizike vezane za organizaciju porodičnih grupa (smrt ili bolest hranioca)
4. fiziološke
5. profesionalne

Postoje i srećni događaji koji mogu otežati socijalni položaj kao što je rođenje deteta, stupanje u brak. Zato se
uvodi širi pojam- socijalni slučaj. Socijalni slučaj definiše se kao bilo koji događaj koji umanjuje sredstva za
egzistenciju i standard lica, nameće nove terete.

3. Definicija socijalnog prava

Kao grana prava- obuhvata pravne norme, institute, institucije i odnose koji imaju za cilj da se obezbedi siguran i
dostojanstven socijalni položaj čoveka.

Kao deo pravne nauke i nastavna disciplina- bavi se izučavanjem istorijskog i pozitivnog socijalnog prava (de lege
lata) i idealnog prava (de lege ferenda).

Kao delatnost- može se odrediti kao grana prava koja uređuje društvene odnose u vezi sa merama koje
preduzima država sa ciljem pomaganja osobama pogođenim socijalnim rizicima.

Definicija socijalnog prava može da bude i:

 objektivna- skup pravila, sredstava, institucija kojima se uređuje socijalni položaj čoveka u društvu
 subjektivna-skup prava i obaveza korisnika prava, kao i državnih organa i institucija povezanih sa
obezbeđenjem socijalne sigurnosti

Prema Riperu, socijalno pravo predstavlja skup pravnih normi putem kojih država ostvaruje svoju funkciju
ravnoteže i ublažavanja socijalnih rizika, s ciljem da osigura jednakost situacija uprkos različitim srećama.

4. Predmet i subjekti socijalnog prava

Predmet socijalnog prava su socijalnopravni odnosi. To su pre svega pravni odnosi, a zatim odnosi između
korisnika prava u okviru sistema socijalne sigurnosti i subjekata koji ta prava obezbeđuju. Socijalnopravni odnosi
uspostavljaju se da bi se lica zaštitila od socijalnih rizika ili socijalnih slučajeva, sprečavanjem njihovih uzroka ili
otklanjanjem posledica. Socijalnim pravom se uređuje:
1. sadržina zaštite
2. subjekti
3. mere i aktivnosti pružanja zaštite
4. finansiranje

Socijalno pravo teži da zadovolji određene socijalne potrebe i to čini preko određenih socijalnih prestacija.
Socijalna prestacija je davanje i/ili činjenje usluga u sistemu socijalne sigurnosti, odnosno davanje ili činjenje
pojedincima ili grupama koje se nalaze u stanju socijalne potrebe. Svrha socijalne prestacije jeste zadovoljenje
socijalne potrebe, ali i prevencija nastanka novih slučajeva. Objekt socijalne prestacije su davanja (novac, lekovi,
pomagala) ili činjenja (usluge lečenja, rehabilitacija, socijalni rad). Subjekt socijalne prestacije je lice kod kojeg je
nastupio određeni rizik ili socijalni slučaj. Tu spadaju osobe koje ne mogu da zadovolje svojim radom određenu
socijalnu potrebu bez pomoći drugog.

Prema novijem, širem shvatanju socijalnog prava, njegovi subjekti su svi građani. Posle prvobitne uloge
socijalnog zbrinjavanja i pomaganja, iskristalisala se nova funkcija socijalnog prava da se omogući puno
uključenje čoveka u zajednicu i to se postiže uz pomoć socijalno- ekonomskih prava.

5. Elementi socijalnog prava

Autori koji se bave problemom socijalnog prava uglavnom su saglasni da socijalno pravo obuhvata socijalno
osiguranje i socijalno staranje (socijalna zaštita). U aktuelnom delovanju države u socijalnom domenu, izučavanje
socijalnog prava treba da obuhvati:
1. socijalno-ekonomska prava
2. socijalno osiguranje (zdravstveno i zdravstvena zaštita, penzijsko i invalidsko, za slučaj nezaposlenosti)
3. socijalno staranje
4. socijalnu zaštitu dece i porodice
5. socijalnu zaštitu boraca, vojnih invalida i žrtava rata
6. socijalnu politiku
7. participaciju (učešće zaposlenih u upravljanju preduzećima i društvom)

Socijalno pravo je u velikoj meri praktična disciplina koja uspostavlja kvalitetne mehanizme zaštite stanovništva
od socijalnih rizika. Kada se radi o konkretnoj strukturi segmenata socijalnog prava, površni poznavaoci tu
svrstavaju samo materijalne beneficije. Zanemaruju se mnoga nematerijalna prava vezana za socijalni položaj
čoveka (zdravstvene usluge, socijalni rad). Ne treba izostaviti ni mere prevencije socijalnih rizika (prevencija
bolesti, nezaposlenosti) i razne olakšice siromašnim, nezaposlenim građanima (npr. poreske olakšice) 
propisima o rasipnicima  rokovima zrelosti  ugovornim pravilima o socijalnom osiguranju

Poslednjih godina razvija se privatizacija i mnoge zemlje uvode tržišne privrede, obavezne ili dobrovoljne
privatne šeme penzijskog osiguranja. U tim segmentima socijalnog prava povećava se uticaj građanskog prava.

8.1. Odnos sa upravnim pravom

Socijalno pravo bez delatnosti uprave i upravnog prava ne bi moglo da funkcioniše. Državna uprava obezbeđuje
funkcionisanje značajnih državnih aktivnosti čiji je segment socijalna politika. Ministarstva ili drugi ograni uprave
brinu se o uspostavljanju i radu institucija socijalnog osiguranja i ustanova socijalne i dečje zaštite. Inspekcije
naročito kontrolišu rad socijalnih institucija. Organi uprave odlučuju u prvom ili drugom stepenu. Sam postupak
odlučivanja je "upravni postupak". Ukoliko dođe do sudskog spora iz domena socijalne sigurnosti, osporavanje
spornog akta vršiće se u specijalnoj vrsti sudskog postupka, "upravnom sporu".

8.2. Odnos sa porodičnim pravom

Porodica je bazična društvena zajednica. Predmet je mnogih društvenih i pravnih nauka. Socijalno pravo se
specijalizovalo za socijalnu ulogu porodice i tu se prepliće i dopunjava sa porodičnim pravom, čija dostignuća i
pravna rešenja koristi. Dodirne tačke:  povodom obaveze izdržavanja i vaspitanja između roditelja i dece  kada
obaveza staranja i vaspitanja zataji  kod pružanja pomoći starim i nemoćnim licima kada je reč o rasipnicima i
licima nesposobnim da upravljaju svojom imovinom (starateljstvo)

Odredbe porodičnog prava značajne za socijalni položaj građana: Porodični zakon iz 2005. član 8 koji predviđa
pravo na izdržavanje članova porodice. Bitan je i treći deo Zakona "Odnosi deteta i roditelja", peti deo
"Hraniteljstvo", šesti "Starateljstvo", sedmi "Izdržavanje", osmi "Imovinski odnosi".

8.3. Odnos sa međunarodnim pravom

Ranije su norme međunarodnog prava predstavljale inspiraciju, a sada predstavljaju okvir za izgradnju
nacionalnog socijalnog prava. Prema našem Ustavu iz 2006. opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i
potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka i primenjuju se neposredno.

U socijalnom pravu se izučavaju norme međunarodnog prava kojima se postavljaju standardi za obezbeđenje
zadovoljavajućeg socijalnog položaja građana (odredbe o socijalno-ekonomskim slobodama i pravima čoveka).

Značajne su i norme za usklađivanje unutrašnjeg prava (unifikacija ili harmonizacija nacionalnog prava sa pravom
Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Evropske Unije, Međunarodne organizacije rada).

Važna i uloga koja se odnosi na koordinaciju nacionalnog prava. Socijalno pravo zanimaju međunarodni
dokumenti koji govore o socijalnom statusu pojedinih, osetljivih grupa (izbeglice, siromašni...). Na bazi tih
dokumenata uspostavljaju se širi uslovi za socijalnu sigurnost.

8.4. Odnos sa privrednim pravom

Privređivanje predstavlja okvir za rad i sticanje sredstava za socijalnu sigurnost. Tu dolazi do povezanosti
privrednog i socijalnog prava.

Za socijalno su značajni propisi privrednog prava o prestanku restrukturiranja privrednih subjekata (stečaj,
likvidacija). Takve mere izazivaju nastanak viška zaposlenih, a tako lica gube poslove i samim tim i osnovna
sredstva za egzistenciju.

Bitna su i pravila privrednog prava o osiguranju imovine i lica. Kod nas je 2005. usvojen Zakon o dobrovoljnim
penzijskim fondovima i penzijskim planovima, kojim se predviđa uspostavljanje dobrovoljnih - privatnih
penzijskih fondova i planova, a nešto ranije je počelo da funkcioniše i privatno zdravstveno osiguranje.

8.5. Odnos sa krivičnim i prekršajnim pravom

Zbog potrebe zaštite socijalnih prava, zbog brojnih povreda, potrebna nam je veza sa krivičnim i prekršajnim
pravom. U praksi, u poslednjih par godina, dolazilo je do zloupotrebe penzijskih i zdravstvenih fondova.
Društveno opasna dela kojima se ozbiljnije ugrožavaju socijalno-ekonomska prava sankcionišu se krivičnim
pravom. Kod nas je to uređeno u Krivičnom zakoniku Republike Srbije iz 2005.godine. U okviru 16 glave (Krivična
dela protiv prava po osnovu rada) to su:
 povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja
 povreda prava pri zapošljavanju i za vreme nezaposlenosti
 povreda prava na štrajk
 zloupotreba prava na štrajk Odredbom istog zakonika sankcionišu se i krivična dela protiv zdravlja:
 nesavesno pružanje lekarske pomoći
 protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata i ispitivanje leka
 nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo

U širu oblast spadaju i krivična dela protiv životne sredine. Povrede prava iz socijalne sigurnosti koje
predstavljaju manju društvenu opasnost, sankcionišu se kao prekršaji. Predviđa se uglavnom izricanje novčane
kazne, ali je moguća i kazna zatvora.

9. IZVORI SOCIJALNOG PRAVA

10. Domaći izvori (ustav, zakon, podzakonski akti i akti autonomnog prava)

Izvori se mogu podeliti na razne načine: pisane i nepisane, heteronomne i autonomne, a najznačajnija je podela
na materijalne i formalne.

1) Materijalni izvori su društveni odnosi i okolnosti koji nameću potrebu pravnog regulisanja (prema Lukiću-
društvene činjenice iz kojih nastaje i izvire pravo). U socijalnom pravu to su stalni socijalni rizici i socijalni
slučajevi koji nameću stalnu potrebu socijalnog zbrinjavanja. Za pravilno tumačenje potrebno je da znamo koji se
ciljevi žele postići, zato se materijalni aspekt ne sme zanemarivati, a poimanje prava se ne sme svesti samo na
pozitivističko i jezičko tumačenje pravnih normi.

2) Formalni izvor je oblik ili sredstvo pomoću kojeg se izražava materijalni izvor. Formalni izvori prava su opšti
pravni akti (međunarodne konvencije, ustavi, zakoni, uredbe...). Mogu se podeliti na:

1. domaće (nacionalne) i tu spadaju ustav, zakon, podzakonaski akti, autonomni akti. Indirektno, izvor prava
predstavljaju i odluke sudova kao pojedinačni pravni akti, načelni stavovi i načelna pravna mišljenja viših,
vrhovnih i ustavnih sudova. Najznačajnije kod nas su odluke i načelni pravni stavovi Vrhovnog (kasacionog) suda,
čiji je zadatak da usaglasi praksu svih sudova u zemlji.

2. međunarodne i tu spadaju međunarodne konvencije i ugovori, a u izvore sekundarnog uticaja spadaju sudska
praksa međunarodnih sudova, međunarodni običaji, jednostrani akti država i međunarodnih organizacija,
međunarodni kolektivni ugovori.

Formalni izvori se mogu podeliti i na:

1. osnovne izvore- predstavljaju najvažnije izvore date grane prava (u socijalnom pravu su to zakoni o
penzijskom i invalidskom, zdravstvenom osiguranju, socijalnoj zaštiti).

2. sporedne izvore- akti kojima se uređuje druga pravna oblast, a od izvesnog su značaja za datu granu prava
(porodnični zakon, krivični zakon...)

3. čiste izvore- uređuju samo jednu oblast (npr.zakon o socijalnoj zaštiti...)

4. mešovite izvore- regulišu više oblasti (tipičan primer je ustav) Srbija kao samostalna država ima svoje socijalno
zakonodavstvo, ali pošto je do skoro bila savezna (federativna) država, postojali su određeni savezni propisi koji
se još primenjuju (o zaštiti boraca i žrtava rata, o štrajku).

10.1. Ustav

Ustav je osnovni izvor prava svake zemlje. Ustav ne mora činiti jedan dokument, a i ne mora biti klasični, pisani
ustav. Mogu biti povelje, deklaracije, osnovni zakoni, ustavni zakoni, ustavni amandmani itd.

Osnovni izvor prava u Srbiji je Ustav iz 2006. godine. Karakter ustavnog dokumenta ima i Statut Autonomne
pokrajine Vojvodine. Ustavom se postavljaju osnove socijalno-ekonomskog uređenja i socijalne sigurnosti,
utvrđuju izvori socijalnog prava, nadležni subjekti i mehanizmi zaštite prava.

 primer 1 - u članu 1 Ustava predviđeno je da je Republika Srbija država zasnovana na vladavini prava i
socijalnoj pravdi.

 primer 2 - u članu 44 (stav 2), u kojem se govori o crkvama i verskim ustanovama, predviđa se da crkve i verske
ustanove imaju pravo da osnivaju socijalne i dobrotvorne ustanove.

Ustavom se uređuje i pravo na socijalnu zaštitu (član 69), a u okviru toga pravo na zaštitu u slučaju
nasposobnosti za rad ili gubitka posla, zaštita invalida i žrtava rata, predviđa se osnivanje fondova socijalnog
osiguranja, obaveza države da se stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera, da zakonski uredi penzijsko
osiguranje (član 70).

Ustav uređuje i nadležnost Republike i njenih teritorijalnih jedinica lokalne samouprave. Prema članu 97,
Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja
i drugih oblika socijalne sigurnosti. Obezbeđuje i sistem u oblasti zdravstva, socijalne zaštite, boračke i invalidske
zaštite, društvene brige o deci i omladini.

Ustavom je određeno da se pitanja iz zdravstvene i socijalne zaštite i društvene brige o deci u skladu sa zakonom
poveravaju Autonomnoj pokrajini ili opštini. Ustav sadrži i široku listu socijalno-ekonomskih prava, kao što su:

 posebna zaštita majke i deteta

 zaštita porodice

 pravo na zaštitu zdravlja

 pravo na zdravu životnu sredinu

 pravo na obrazovanje

 zaštita na radu

 pravo na utočište

10.2. Zakon

Zakoni omogućuju konkretizaciju i ostvarivanje u praksi ustavnih načela, prava i ideja ustavotvorca. Preciznije se
uređuju odnosi i način ostvarivanja pojedinih socijalno-ekonomskih prava, sankcije za njihovo nepoštovanje.
Socijalno pravo u Srbiji nije uređeno jednim jedinstvenim zakonom, tzv. kodeksom.
Uslovi za kodifikaciju ne postoje zbog čestih promena u ovoj grani prava. Kod nas, kao i u svakoj državi, svaka
grana sistema socijalne sigurnosti uređuje se posebnim zakonom. Najvažniji i osnovni matični zakon u domenu
socijalne sigurnosti u Srbiji je:
 Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003.
 Zakon o zdravstvenom osiguranju iz 2005.
 Zakon o zdravstvenoj zaštiti iz 2005.
 Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2009.
 Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom iz 2002.

Pored ovih, postoje i sporedni izvori socijalnog prava koji uređuju druge oblasti, a imaju značaj za socijalnu
sigurnost:
 Porodični zakon
 Zakon o privatizaciji iz 2001.
 Zakon o zaštiti životne sredine iz 2004.

Pored republičkih propisa, koriste se i akti doneti u Saveznoj Republici Jugoslaviji, odnosno na nivou Državne
zajednice Srbije i Crne Gore:
 Zakon o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca
 Zakon o zaštiti građana na radu u inostranstvu

10.3. Podzakonski akti

Iako su to pravni akti niže pravne snage, oni imaju suštinski značaj u oblasti socijalnog prava jer su široko
zastupljeni. Njima se uređuju način i organizacioni uslovi za sprovođenje zakona. Bez njih bi se teško dolazilo do
konkretne realizacije mnogih ustavom i zakonom socijalnih prava (pravo na lečenje, penziju, naknadu za
nezaposlenost). To je heterogena grupa prava i čine je uredbe, odluke, pravilnici, uputstva, naredbe. Njihovi
donosioci su šef države, vlada, ministarstva ili organi uprave.

10.4. Akti autonomnog prava

Regulišu neka konkretna pitanja tehničkog i proceduralnog tipa koja nisu uređena zakonom ili podzakonskim
aktima. To se čini internim propisima ustanova (statutima, pravilnicima, odlukama, uputstvima). Kod nas akte
ovog tipa donose:
 Republički fond penzijskog osiguranja
 Republički zavod za zdravstveno osiguranje
 Nacionalna služba za zapošljavanje kao i :
 republički Socijalno-ekonomski savet
 Savet za zapošljavanje

U anglosaksonskih zemljama su česti i "vodiči" kroz šeme socijalne sigurnosti ili "pilot pravila" udruženja za
određene oblasti socijalne sigurnosti, koja služe kao obrasci za sačinjavanje internih akata institucija.

Veliki značaj u zemljama tržišne privrede imaju i kolektivni ugovori. Njima se regulišu dopunski vidovi penzijskog i
zdravstvenog osiguranja za zaposlene i članove njihovih porodica, naknade za slučaj odsustva zbog rođenja
deteta. Slične klauzule su se pojavile i kod nas: član 119 Zakona o radu "Poslodavac može zaposlenima uplaćivati
premiju za dobrovoljno dodatno penzijsko osiguranje, u slučaju nezgoda, teških bolesti, hirurških intervencija, s
ciljem sprovođenja kvalitetne dodatne socijalne zaštite". Od 2008. poslodavac je dužan da na svoj teret osigura
zaposlene za slučaj smrti, povrede na radu.

11. Međunarodni izvori

Socijalno pravo je direktno vezano za jednu od pet osnovnih grupa ljudskih prava utvdjenih medjunarodnim
dokumentima (socijalno-ekonomska prava), zbog čega se uticaj medjunarodnog prava značajno ispoljava u ovoj
disciplini. Medjunarodni izvori prava se mogu podeliti na materijalne i formalne.

Materijalni izvor predstavlja volja subjekata medjunarodnog prava da urede pitanja od zajedničkog značaja.
Formalni izvori prava uredjuju se obično u medjunarodnom pravu osnivačkim aktom medjunarodne integracije.
Za članice OUN, formalni izvor prava utvrdjen je Statutom Medjunarodnog suda pravde, koji primenjuje: 1)
medjunarodne konvencije, 2) medjunarodne običaje, 3) opšta pravna načela priznata od civilizovanih naroda, 4)
sudske odluke i doktrinu i 5) načelo pravičnosti. I druge medjunarodne organizacije imaju slične izvore, a
najznačajniji su medjunarodne konvencije i ugovori.

11.1. Međunarodni (multilateralni) ugovori

Medjunarodne ugovore možemo podeliti na multilateralne i bilateralne (ugovori, konvencije, sporazumi,

protokoli, povelje, i sl.). Najznačajniji su medjunarodne konvencije, koje su u stvari multilateralni medjunarodni
ugovori. Njih zajedničkom saglasnošću država članica donose različiti medjunarodni subjekti: opšte I specijalne
medjunarodne organizacije, regionalne organizacije I integracije.

Konvencije se prema donosiocima mogu podeliti na univerzalne (internacionalne) I regionalne. Prema

problematici na koju se odnose, mogu biti opšte I posebne. Od Drugog svetskog rata medjunarodna aktivnost je
izuzetno živa, tako da je u poslednjih 50 godina donet izuzetno veliki broj medjunarodnih konvencija. Počinje se
govoriti I o “medjunarodnom pravu socijalne sigurnosti”, koje se uglavnom bavi: 1) pravima iz oblasti socijalne
sigurnosti I 2) koordinacijom sistema socijalne sigurnosti. U okviru toga se razlikuju nadnacionalni I
internacionalni medjunarodni socijalni akti.

Za našu zemlju su najznačajniji dokumenti integracija kojima pripadamo, a to su UN, Medjunarodna organizacija
rada, savet Evrope I Evropska unija. Od dokumenata UN, pored Povelje UN (donete 1945.), za socijalno pravo
najbitniji su: Opšta deklaracija o pravima čoveka (1948.), Medjunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim I
kulturnim pravima (1966.) I Medjunarodni pakt o gradjanskim I političkim pravima (1966.).

Medjunarodna organizacija rada, osnovana 1919. Godine, na mirovnoj konferenciji u Parizu (Versajskim
ugovorom o miru), predstavlja jednu od najznačajnijih medjunarodnih organizacija uopšte, a specijalizovala se za
borbu za socijalnu sigurnost I pravedne uslove rada. Njen najznačajniji dokumet je Konvencija br.102 o
minimalnim normama socijalne sigurnosti (1952.), kojom su postavljeni standardi savremenog Sistema socijalne
sigurnosti.

Od regionalnih organizacija za nas su trenutno najbitnije Savet Evrope, sa svojih oko 250 konvencija (Evropska
socijalna povelja, 1961, Evropska konvencija o socijalnoj I medicinskoj pomoći, 1953, Evropski kodeks socijalne
sigurnosti, 1964, I dr.), I Evropska unija, sa svojih nekoliko dokumenata opšteg tipa, kao I niza dokumenata
kojima se uredjuju pojedini aspekti socijalne sigurnosti (Povelja Evropske zajednice o osnovnim socijalnim
pravima radnika, 1989, I Povelja o osnovnim ljudskim pravima u EU, 2000).
 11.2. Bilateralni ugovori

Praksa tokom istorije da su strain radnici obično imali nepovoljniji pravni I socijalni položaj od domaćih radnika,
poćela je da se menja početkom XX veka, kada počinju da se zaključuju bilateralni sporazumi izmedju pojedinih
država s ciljem poboljšanja socijalnog položaja radnika migranata I njihovih porodica, kao I medjusobne
koordinacije sistema socijlane sigurnosti.

Prvi bilateralni sporazum o socijalnoj sigurnosti zaključen je izmedju Francuske I Italije 1905. Godine. Vremenom
sui z istih razloga počele da zaključuju sporazume I ostale države I nastajali su ugovori većeg broja zemalja –
multilateralni sporazumi. Prvi takvi ugovori bili su Ugovor o socijalnoj sigurnosti I Ugovor o socijalnoj medicinskoj
pomoći, zaključeni 1949. Godine izmedju članica Briselskog ugovora (Belgije, Francuske, Holandije, Luksemburga
I Velike Britanije).

U socijalnoj materiji zaključuju se dve vrste bilateralnih sporazuma: 1) sporazumi iz oblasti rada I zapošljavanja
(ravnopravan ili povoljniji tretman domaćih radnika u drugoj zemlji) I 2) sporazumi o socijalnoj sigurnosti
(problemi zdravstvene zaštite, obezbedjenje ostalih prava iz domena socijalne sigurnosti za vreme boravka na
stranoj teritoriji).

Važno pitanje u ovim sporazumima jeste – priznanje I prenos stečenih prava I ulaganja iz oblasti socijalnog
osiguranja prilikom promene mesta života. Odredjena pravila u ovoj oblasti kodifikovao je Savet Evrope, a to su:
1) garantovanje jednakog tretmana domaćih I stranih radnika u pogledu sticanja I ostvarivanja prava iz socijalne
sigurnosti; 2) očuvanje prava na socijalne prestacije I 3) zabrana dvostrukog obaveznog osiguranja od istih
socijalnih rizika.

Naša zemlja je od šezdesetih godina zaključila veliki broj bilateralnih sporazuma o socijalnoj sigurnosti (najveći
broj sa zemljama Zapadne Evrope u koje je emigrirao najveći broj naših gradjana). Posle raspada bivše
Jugoslavije, nekoliko godina je postaojao pravni vakum u vezi sa primenom zaključenih sporazuma, neke zemlje
su nastavile izvršavanje svojih obaveza, dok su pojedine zemlje sa našom zemljom potpuno prekinule saradnju i
isplate. Situacija je normalizovana početkom ovog veka, a zaključeni su i neki novi sporazumi (Austrija,
Luksemburg, Češka, Bugarska). Trenutno imamo zaključena 23 sporazuma. Do problema može doći u slučaju
integracije u veću državu ili dezintegracije složene države. Do problema je najviše dolazilo nakon raspada
Jugoslavije i Srbije i Crne Gore. Zbog problema sa korišćenjem prava iz oblasti socijalne sigurnosti, naša zemlja je
zaključila sporazume sa novim državama. Tim sporazumima regulisano je pitanje korišćenja i prenosa prava iz
zdravstvenog osiguranja, penzijskog i invalidskog, prava za slučaj nezaposlenosti.
Ovu problematiku uređuje i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je naša zemlja zaključila 2008. sa
evropskim zajednicama.

11.3. Praksa međunarodnih sudova

Odluke međunarodnih sudova prema članu 38 Statuta Međunarodnog suda pravde svrstane su u red pomoćnih
izvora međunarodnog prava, što znači da mogu da posluže samo kao dokaz postojanja glavnih izvora
međunarodnog prava.

Propisano je i da sudska odluka ima obaveznu snagu samo prema strankama u odnosu na taj konkretan slučaj.
To odgovara ulozi sudske prakse u evropskokontinentalnom sistemu. U anglosaksonskom sistemu, praksa
sudova je opšteobavezujuća-jednom presuđen slučaj, predstavljaće pravilo u kasnijim situacijama. S povećanjem
uloge međunarodnog prava došlo je do promene u ulozi međunarodnih sudova, naročito u Evropi.

U Evropskim integracijama funkcionišu dva značajna suda:

1. Evropski sud za ljudska prava - sud Saveta Evrope, sa sedištem u Strazburu, štiti prava vezana za Evropsku
konvenciju o ljudskim pravima (1950.) koja sadrži i neka socijalno-ekonomska prava (zabrana prinudnog rada,
pravo na imovinu). Od 1998. Sud je stalni organ SE. Od kad je naša zemlja stupila u članstvo, odluke su i za nas
obavezujuće (2003.)

2. Sud Evropskih zajednica - sud Evropske unije, čine tri suda, među kojima je najznačajniji Evropski sud pravde
osnovan 1952. sa sedištem u Luksemburgu.

Zbog velikog uticaja EU na zemlje tranzicije, mnoge odluke suda uticale su i na naše zakonodavstvo iako mi
nismo članovi te integracije. Dokumenti SE i EU koji se štite pred ovim sudovima, uređuju i socijalne probleme i
zato je njihova uloga veoma značajna u socijalnom pravu. Odluke ovih sudova direktno obavezuju sve države
članice.

11.4. Međunarodni kolektivni ugovori

Jedna od posledica globalizacije jeste formiranje sve većeg broja multinacionalnih kompanija. Da bi se zaštitila
prava zaposlenih u takvim kompanijama, počeli su da se zaključuju multinacionalni kolektivni ugovori. Te
ugovore zaključuju međunarodna profesionalna udruženja- međunarodna sindikalna udruženja i asocijacije
poslodavaca.

Postoje dve vrste međunarodnih kolektivnih ugovora:

1. ugovori koji važe za velike međunarodne korporacije
2. internacionalni kolektivni ugovori koji se zaključuju za pojedine regionalne integracije ili delatnosti

Mogućnost kolektivnog pregovaranja na evropskom nivou otvorena je tzv. Mastrihtskim sporazumom

(sporazume kojim je ustanovljena EU) iz 1992. Savet može, pored zaključivanja kolektivnih ugovora, da taj akt
učini pravno obavezujućim u celoj Uniji. Godine 1995. zaključen je prvi evropski Okvirni kolektivni ugovor o
porodiljskom odsustvu, zatim Okvirni kolektivni ugovor o radu sa nepotpunim radnim vremenom (1997.) i
Okvirni kolektivni ugovor o radu na određeno vreme (1999.). Ti ugovori su transformisani u direktive.

Na evropskom nivou se, pored ovih opštih kolektivnih ugovora, koji važe za sve zaposlene, zaključuju i granski i
višeregionalni kolektivni ugovori i kolektivni ugovori kompanijskog tipa.

11.5. Međunarodni običaji

Na osnovu međunarodnih običaja uobličena si mnoga ljudska prava i međunarodni dokumenti koji se dotiču i
socijalnih prava - o položaju ratnih zarobljenika, azilanata, izbeglica, nacionalnih manjina. Postoje mišljenja da je
Opšta deklaracija o ljudskim pravima UN, pošto nije podložna ratifikaciji, vremenom prerasla u običajno pravo.
Pojedini stručnjaci smatraju da su međunarodni običaji obavezujući izvor prava kod nas, i to član 16 Ustava Srbije
koji predviđa da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni deo pravnog poretka Srbije.

Danas običaji imaju manji značaj jer se okolnosti i praksa jako brzo menjaju pa nema vremena za njihov
nastanak. Ipak, pojedina ponašanja u odnosima između zemalja nastaju i sada pa se kasnije kodifikuju
dokumentima. Primer: međunarodna pravila u vezi sa tretmanom stranih radnika i ostvarivanjem prava iz
socijalnog osiguranja koja su uglavnom preuzeta dokumentima SE i EU. Prava se kao međunarodni običaji
primenjuju kada između pojedinih zemalja ne postoje bilateralni sporazumi ili zemlje nisu potpisnice
multilateralnih konvencija.

11.6. Ostali međunarodni izvori

Ostali izvori međunarodnog prava (mišljenja stručnjaka, jednostrani akti, opšteprihvaćena pravna pravila)
javljaju se i u socijalnom pravu iako imaju manji značaj.

1. Prema članu 38 Statuta Međunarodnog suda pravde opšta pravna načela od civilizovanih naroda primenjuju
međunarodni sudovi kada ne postoji nijedan drugi glavni izvor prava koji je merodavan za dati slučaj. Cilj je da se
popune pravne praznine. Principi, kao što su zakonitost, pravičnost, pravo na odbranu..., postali su
opšteobavezujući u pravnim sistemima u svetu i uslov je da određena zemlja bude prihvaćena kao subjekt u
međunarodnim odnosima. O tome govori i naš Ustav u članu 16 gde se pominju opštepriznati principi na kojima
se zasniva naša spoljna politika. I član 194 opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava se moraju poštovati i
prilikom sačinjavanja zakona, sa kojima zakoni ne mogu biti u suprotnosti.

2. U praksi veliki uticaj su imale i odluke međunarodnih organizacija i jednostrani akti država. Takvi akti se
javljaju u vidu rezolucija, deklaracija, zakona, protokola, odluka, a izražavaju volju međunarodnih institucija,
država i drugih subjekata međunarodnog prava o pojedinim značajnim pitanjima. Dokumenti tog tipa nisu
pravno obavezujući akti, ali je njihova moralna i politička snaga često velika. Rezultat ovakvih akata ponekad su
postupci koji se pozitivno ili negativno odražavaju na socijalni položaj stanovništva jedne zemlje. (primer
ovakvog akta: Rezolucija Saveta bezbednosti OUN iz 1992.)

3. Pravna doktrina i mišljenja stručnjaka imaju samo indirektan uticaj na subjekte koji izgrađuju i primenjuju
pravo. U poslednje vreme sve veću ulogu imaju mišljenja ekspertskih tela pojedinih međunarodnih organizacija
(UN, EU, SE, MOR). Kada je reč o uslovima rada i socijalnoj sigurnosti značajna je uloga Komiteta eksperata za
primenu konvencija i preporuka MOR. Komitet analizira izveštaje država članica o primeni konvencija koje su
ratifikovale i na osnovu toga im predlaže da usklade zakonodavstvo i praksu sa standardima MOR. Veliki uticaj su
imala mišljenja o pojmu prinudnog rada, obimu slobode udruživanja i diskriminaciji na radu. Kada je reč o pravu
na profesionalno organizovanje od izuzetne važnosti na praksu i usklađivanje nacionalnih zakonodavstava imaju
mišljenja Komiteta za slobodu udruživanja MOR.

12. NAČELA SOCIJALNOG PRAVA

(Načelo ustavnosti i zakonitosti, Načelo jednakosti (ravnopravnosti), Načelo jedinstva sistema, Načelo
socijalne sigurnosti, Načelo solidarnosti i uzajamnosti, Načelo sveobuhvatnosti, Načelo neotuđivosti, Načelo
humanizma i Načelo socijalne pravde)

Načela su određeni principi postupanja u društvu. Pojavili su se još u primitivnim zajednicama kao preteča prava.
Danas svaka grana prava zasniva se na određenim osnovnim postavkama - pravnim načelima.

Pravna načela su skup osnovnih pravila na kojima se zasniva uređenje pojedinih pitanja u određenoj oblasti
prava ili pravnom sistemu u celini. Postoje opšta i posebna (specijalna) pravna načela. Pravna načela su
nezaobilazna u:

1. izgradnji jedne pozitivne grane prava, potrebno je poznavati smisao i osnovne idejne postavke na kojima
počiva ta oblast kako bi se osmislio potpun, neprotivrečan, jasan i funkcionalan sistem prava.

2. tumačenju i primeni propisa podrazumeva poznavanje suštine i ciljeva date grane prava, a načela pomažu da
se razumeju nejasne norme, dopune nepotpune i usklade protivrečne odredbe.
U socijalnom pravu načela su idejne pretpostavke na kojima počiva ispunjenje svrhe ove grane prava.

Principi socijalnog prava direktno ili indirektno proizilaze iz najvažnijih međunarodnih izvora, a u nacionalnom
pravu se utvrđuju ustavnim aktima. Da bi se ostvarila socijalna sigurnost, neophodne su neke opšte pravne
pretpostavke (ustavnost, zakonitost, pravičnost...) koje treba dopuniti specijalnim načelima (solidarnost,
uzajamnost, socijalna sigurnost...). Kod načela socijalnog prava je posebno naglašena integralnost. To znači da se
načela mogu izučavati, ali se ne mogu sprovoditi kao odvojene celine.

12.1. Načelo ustavnosti i zakonitosti

Osnovno pravno načelo, dominantno u svim granama prava. Bez njega nema pravne države ni vladavine prava.
Njihov cilj je se u pravni poredak uvede potreban nivo reda, predvidivosti i jednakosti i na taj način obezbedi
izvesnost i pravna sigurnost. Radomir Lukić pravnu sigurnost poklapa sa pravom, zato što čini "osnov poverenja u
pravo i njegovu snagu", te se u slučaju pravne nesigurnosti pouzdano ruši pravni poredak. Tamo gde nema
poštovanja ustavnosti i zakonitosti, tamo vlada anarhija, samovolja (država bezakonja).

Ustavnost podrazumeva primat ustava u odnosu na zakone i sve druge propise, a zakonitost pravnu dominaciju
zakona u odnosu na druge pravne akte.

Definicija R.Lukića: Svi elementi pravnog poretka se moraju usklađivati sa svim višim elementima. To znači da svi
propisi moraju biti u skladu sa ustavom ili zakonom i ne smeju im protivrečiti.

Ustavnost i zakonitost nalažu da propis ne može trenutno da stupi na snagu, već po proteku određenog vremena
(vacacio legis), da opšti akti nemaju povratno dejstvo, da je omogućeno svima pravo na odbranu, pravo na
žalbu... Ustavnost i zakonitost se moraju prilagođavati društvenim okolnostima. Zakonitost se nikada ne
ostvaruje potpuno nego delimično i relativno.

12.2. Načelo jednakosti (ravnopravnosti)

Podrazumeva jednak (ravnopravan) tretman svih članova društva u svim oblastima života, bez obzira na
okolnosti i urođena ili stečena obeležja (pol, rasa, veroispovest, jezik...). Da bi se obezbedila pravna jednakost,
od države se očekuje da obezbedi osnove jednakosti pošto se ne može uvek apsolutno jednako postupati jer su
ljudi usuštini nejednaki. To se postiže tako što se uslovi za ostvarivanje prava unapred urede na objektivan način.
Treba isključiti mogućnost da se o pravima pojedinaca odlučuje od slučaja do slučaja, kao i da se prava menjanju
i prilagođavaju trenutnim potrebama i raspoloženjima. Načelo jednakosti se u pravu primarno obezbeđuje
zabranom i zaštitom od diskriminacije. Da bi ljudi bili zaista jednaki, moraju im se pružiti iste šanse - u porodici,
obrazovanju, informisanju, lečenju...

Načelo nediskriminacije je naročito izraženo u socijalnom pravu. Ne može se govoriti o socijalnoj pravdi,
dostojanstvu i sigurnosti pojedinaca ukoliko se oni različito tretiraju u sistemima kao što su zdravstveno,
invalidsko i penzijsko osiguranje, zapošljavanje... Načelo ravnopravnosti u modernom pravu uspostavila je Opšta
deklaracija o pravima čoveka OUN iz 1948. Član 1 "Sva ljudska bića se rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i
pravima..." Član 2 " Svakom pripadaju sva prava i slobode proglašene u ovoj Deklaraciji bez ikakvih razlika u
pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla,
imovine, rođenja ili drugih okolnosti"

Ujedinjenje nacije donele su niz posebnih dokumenata o diskriminaciji:

 Deklaracija o eliminaciji svih vidova rasne diskriminacije iz 1963.
 Konvencija o eliminaciji svih formi rasne diskriminacije iz 1965.
 Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena iz 1979.
Reč diskriminacija je latinskog porekla i znači "razlikovanje". U pravu je poprimila značenje "nedozvoljeno
razlikovanje". Diskriminacija predstavlja neopravdan i nepravedan nejednak tretman pojedinaca ili grupa u
društvu, što ih dovodi u neravnopravan položaj prema drugima. Diskriminatorno postupanje se smatra
nemoralnim postupanjem i negacijom pravde, suprotno je principu tolerancije. Može se vršiti po osnovu raznih
prirodnih (datih rođenjem) i socijalnih (stečenih) kriterijuma, kao što su: pol, rasa, veroispovest, jezik, seksualna
orijentacija... Različit tretman na osnovu ličnih osobina ne predstavlja diskriminaciju (ako neko dobije prednost
zato što je talentovan, sposoban, inteligentan). Diskriminacija može biti:
1. direktna (neposredna-otvorena) - postoji kada se nekoj osobi otvoreno određuje manje prava u odnosu na
drugu osobu u istoj ili sličnoj situaciji
2. indirektna (posredna-prikrivena) - odnosi se na situacije, pravila i praksu koji na prvi pogled deluju neutralno
ali dovode do nepovoljnijeg položaja pojedinaca i grupa Iako je diskriminacija nepoželjena, ona je nekad
dozvoljena s ciljem otklanjanja društvene nejednakosti i posledica diskriminacije, u korist ugroženih grupa, tzv.
mere afirmativne akcije. Takve mere treba privremeno uvoditi. Kod nas je ovo načelo uvedeno u Ustavu i u
zakonima kao što je Zakon o zabrani diskriminacije iz 2009.
Oblici diskriminacije u ovom zakonu su: 1. neposredna i posredna; 2. povreda načela prava i obaveza; 3.
pozivanje na odgovornost; 4. udruživanje radi vršenja diskriminacije; 5. govor mržnje; 6. uznemiravanje i
ponižavajuće postupanje

U Zakonu su kao posebni teški slučajevi diskriminacije predviđeni: diskriminacija u oblasti rada, diskriminacija
dece...

12.3. Načelo jedinstva sistema

Jedinstvo sistema je uslov da se socijalna prava jednako primenjuju. Podrazumeva tri aspekta:

1. Pravno jedinstvo podrazumeva obavezu države da svim subjektima na celokupnoj teritoriji propiše i obezbedi
jednako uživanje socijalnih prava. Tome služe jedinstveni zakoni za celu teritoriju.

2. Funkcionalno jedinstvo postiže se tako što se ustanovljavaju opšte institucije nadležne za sprovođenje i
koordinaciju sistema socijalne sigurnosti. To su u većini zemalja ministarstva (kod nas Ministarstvo za rad,
zapošljavanje i socijalnu politiku). Oni obezbeđuju funkcionisanje sistema socijalnog osiguranja i socijalne zaštite,
staraju se o primeni propisa, odlučuju o žalbama... Ali ministarstva nisu u mogućnosti da obavljaju praktičnu
socijalnu delatnost. Te poslove obavljaju različite institucije socijalnog osiguranja, ustanove socijalne i dečje
zaštite, zdravstvene ustanove i ordinacije.

3. Organizaciono jedinstvo služi da bi se obezbedila pravilna, kvalitetna i jedinstvena primena socijalnih prava za
subjekte koji rade na realizaciji sistema socijalne sigurnosti. Obezbeđuje se tako što su sve državne institucije i
ustanove socijalne sigurnosti odgovorne ministarstvu. 12 dobara, koristi i tereta u društvu. Socijalna pravda znači
pravedan i pošten odnos prema svima, a naročito prema ugroženim kategorijama.

U osnovne mehanizme socijalne pravde podvodi se i participacija, zahvaljući kojoj se omogućava uvažavanje
interesa i mišljenja većine stanovništva prilikom donošenja važnih društvenih i ekonomskih odluka. Prema
Tintiću socijalno pravedno delovanje trebalo bi da bude usmereno na ostvarivanju određenih socijalnih
vrednosti vezanih za tri oblasti:
1. za ličnost čoveka (čestitost, poštenje, dostojanstvo)
2. za socijalno dobro (moralnost, etičnost, negovanje istine)
3. za socijalne komponente socijalne pravde (sloboda svih, opšta jedankost, dobrobit svih)
 13. RAZVOJ SOCIJALNOG PRAVA

13.1. Razvoj socijalnog prava do Prvog svetskog rata

Socijalno pravo kao grana prava formiralo se krajem 19. i početkom 20.veka. Celokupan razvoj su pratili razni
oblici pomaganja socijalno ugroženim kategorijama, ali je sve to bilo mimo države. Mere socijalnog zbrinjavanja
bile su teritorijalno i personalno ograničene, uglavnom usmerene ka pojedincima iz posebno ugroženih grupa
(siromašni, udovice, siročad) ili su se odnosile na pojedine socijalne rizike (nesreće, nepogode). Tek sa razvojem
industrijskog društva, ovakva pomoć poprima vid organizovane državne aktivnosti za borbu protiv socijalnih
rizika. Država reaguje na kriminal, anarhiju koji su dovodili do velikog broja socijalnih nemira.

Prvi vidovi pomaganja uočavaju se u Mesopotamiji, Grčkoj i Rimu. U staroj Grčkoj je bio organizovan jedan vid
osiguranja trgovaca od gubitaka i neprilika na putovanjima nazvan Kanonia. Slične odredbe imao je Hamurabijev
zakonik. U vreme ratova, javne vlasti pomažu finansijski. U Rimu su prve mere socijalne politike uveli Tiberije i
Grah. Sirotinji se besplatno delio hleb, žito, meso, ograničeno je dužničko ropstvo.

U srednjem veku ulogu socijalnog zbrinjavanja preuzima crkva. Pošto je to bilo nedovoljno u doba feudalizma i u
ranom kapitalizmu, spontano se razvijaju razni vidovi samopomaganja. Određene kategirije stanovnika
udruživale su sredstva radi međusobnog pomaganja u slučaju nastupanja socijalnih rizika.

"Društvo za uzajamno pomaganje" ili "društvo za samopomoć" naročito uzima maha u Engleskoj i Francuskoj.
Zbog sve većeg siromašenja, oboljevanja, samopomaganje postaje nedovoljno. Država pravi prve korake kao
socijalna država tako što interveniše u korist siročadi, udovica, ratnih invalida i donosi propise o njihovom
besplatnom lečenju, isplati pomoći ili penzija. Pojavljuju se i propisi o zdravstvenom i penzijskom zbrinjavanju
zaposlenih u posebno rizičnim ili, za državu, značajnijim delatnostima (rudarstvu, pomorstvu).

Put nastanka socijalnog prava se nastavlja uvođenjem socijalne i zaštitne mere u korist radnika. Izloženi žestokoj
eksploataciji, radnici su masovno skloni povredama i obolevanju, a zarazne bolesti su se širile i na bogatije
slojeve. Razvijene države Evrope počinju da donose prve propise u korist radnika. U početku su ti propisi
obuhvatali samo najugroženije kategorije, a kasnije se proširuje na sve.

Prvi zakon donela je Engleska 1802. "Zakon o zabrani zloupotrebe dečjeg rada u pamučnoj i tekstilnoj industriji".
Taj zakon se bavio ograničenjem radnog vremena i noćnog rada dece. Značajan uticaj ostvarili su utopisti
socijalnog osiguranja koji su se pojavili u 17.veku u Engleskoj, a kasnije u Francuskoj i Nemačkoj.

Prvi i najpoznatiji među njima bio je Danijel Defo u svom delu Esej o projektima, osmislio je sistem socijalnog
osiguranja. Zalagao se za uvođenje penzija i potpora koje bi za slučaj profesionalnih i poslovnih rizika
obezbeđivali "penzioni zavodi", finansirani iz prinudnih doprinosa. On je penzijske fondove zamišljao kao niz
blagajni koje bi prikupljale kapital, isplaćivale rente, organizovale i izdržavale bolnice. Ove ideje su se kasnije
realizovale, a njegovi sledbenici su bili brojni.

Prelomni trenutak za nastanak socijalnog prava bilo je uvođenje obaveznog socijalnog osiguranja 1883. u
Nemačkoj koje je uveo Bizmark:

 osiguranje za slučaj bolesti od nesreće na radu

 osiguranje od nesposobnosti za rad i starost

"Bizmarkov model" postaće opšti model za uvođenje sličnog osiguranja u svetu i na njemu počiva i naše socijalno
osiguranje.
Prvo obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti uvedeno je u Velikoj Britaniji 1911. Nacionalnim zakonom o
osiguranju. U Britaniji je bio donet i prvi savremeni zakon u oblasti narodnog zdravlja "Zakon o narodnom
sanitetskom fondu" (1848.). Dečji dodatak prvi je uvela 1930.Belgija. Nemačka je uvela porodiljsko odsustvo (od
8 nedelja) kao i pravo na posmrtnu pomoć porodici.

U Srbiji se prve odredbe iz socijalne oblasti javljaju još u srednjem veku. U Krmčiji Svetog Save postojale su
odredbe o zaštiti siromašnih i bolesnih, o pomaganju udovicama... Krmčija je počivala na hrišćanskoj socijalnoj
pravdi prema kojoj su svi građani smatrani jednakima. Dušanov zakonik je potvrdio važenje Krmčije, a i sam je
sadržao odredbe o socijalnoj sigurnosti: o zdravstvenim i sanitarnim propisima, suzbijanju nadrilekarstva... U
selima je bila raširena institucija "seoskog koša", u koji su posle žetve svi, prema mogućnostima, odvajali žito,
namenjeno da se siromašni prehrane u toku zime i proleća. Prvi moderni srpski vladar, knez Miloš Obrenović,
vodio je brigu o siromašnima. Pominje se da je 1837. oslobodio poreza siromašne koji imaju sitnu decu.

Socijalno osiguranje počinje u Srbiji intenzivnije da se razvija početkom 20.veka sa početkom industrijskog načina
rada. U 19.veku bilo je izvesnih oblika obaveznog socijalnog osiguranja, ali je njima bila predviđena zaštita samo
nekih kategorija zaposlenih i to ne od svih socijalnih rizika.

Veliki napredak predstavljalo je usvajanje Zakona o radnjama 1910. kojim je uvedeno da se svi industrijski i
građevinski radnici i članovi njihovih porodica osiguraju u slučaju bolesti i povrede. Troškove osiguranja su
jednako snosili i poslodavac i zaposleni. Zbog izbijanja Prvog svetskog rata, ovo osiguranje nije zaživelo.

13.2. Razvoj socijalnog prava između dva svetska rata

Posle Prvog svetskog rata, pod uticajem Oktobarske revolucije, dolazi do novih zamaha u razvoju socijalnog
osiguranja. Posle rata u Nemačkoj se 1919., zahvaljujući Vajmarskom ustavu, proklamuje ideja socijalne države.
U tom periodu, mnoge zemlje će prihvatiti nemački sistem socijalnog osiguranja kako bi obezbedile socijalni mir.
U zemljama koje su već imale socijalno osiguranje, proširuju se zaštićeni rizici i krug osiguranika. Proširuje se na
poljoprivrednike, samozaposlene. Uvodi se masovnije osiguranje za slučaj nezaposlenosti.

U Sovjetskom Savezu se, odmah posle revolucije, obavezno socijalno osiguranje uvodi Uredbom o socijalnom
obezbeđenju 1918., a u SAD-u 1935. Posle Bizmarkovog sistema, javlja se socijalna sigurnost za sve. Taj sistem je
osmislio Lord Beveridž. On se zalagao da se uspostavi sistem socijalne sigurnosti koji bi pored tradicionalne
zaštite koju pruža socijalno osiguranje zaposlenih, pružio obezbeđenje celokupnom stanovništvu. Ovaj sistem bi
se finansirao iz opštih sredstava (budžeta). Mnoge zemlje, na osnovu ovog koncepta, uvešće nacionalne penzije -
vrstu penzije koja se stiče na osnovu državljanstva, navršavanjem određenih godina života.

U 19.veku javila se ideja o uspostavljanju međunarodnih pravila i institucija koja će se starati o socijalnom i
materijalnom položaju radnika. Ta ideja zaživeće osnivanjem Međunarodne organizacije rada 1919.

 Konvencija broj 3 o zaštiti žena pre porođaja i posle njega 1919.

 Konvencija broj 8 o naknadi za nezaposlenost za slučaj gubitka zbog brodoloma 1920.

 Konvencija broj 12 o obeštećenju za slučaj nesreće na radu u poljoprivredi 1921. Uz MOR, značajni su i Pakt
Društva naroda (osnovan u Parizu 1920.) i Atlantska povelja (osnovali Ruzvelt i Čerčil 1941.).

Socijalno zakonodavstvo u Srbiji pratilo je tendencije u svetu. Odmah posle Prvog svetskog rata pritiskom
radničkih nemira u Evropi, usledilo je donošenje velikog broja uredbi kojima su za pojedine grupe zaposlenih
uvedeni izvesni vidovi socijalnog osigurnja. Maja 1922. donet je Zakon o osiguranju radnika kojim je socijalno
osiguranje dodatno prošireno. U osnovi osiguranja bio je Bizmarkov model, a sam zakon je urađen po uzoru na
predratno austrougarsko zakonodavstvo. Zakon je predviđao:

 obavezno osiguranje od svih osnovnih socijalnih rizika

 najširu obavezu osiguranja kako u personalnom, tako i u teritorijalnom pogledu

 osiguranje nezavisno od visine zarade

 jedinstvenu organizaciju socijalnog osiguranja

 učešće zaposlenih i poslodavaca u njegovom rukovođenju Najveća mana ovog sistema osiguranja bila je
činjenica da nikada nije u potpunosti zaživeo.

Pred Drugi svetski rat socijalnim osiguranjem u Jugoslaviji bilo je obuhvaćeno svega 18% stanovništva. Penzijsko i
invalidsko osiguranje počelo je da radi u skladu sa Zakonom tek 1937., a osiguranje za slučaj besposlice za sve
građane tek 1935. Poseban problem predstavljalo je to što nije postojala prenosivost prava i ulaganja iz
socijalnog osiguranja. Često se dešavalo da ako je zaposleni više puta menjao posao, a pritom uplaćivao
doprinose, uopšte ne ostvari pravo na penziju. A i poslodavci su izigravali odredbe Zakona na razne načine:
neprijavljujući radnike na osiguranje, netačno iskazujući zarade, neplaćajući doprinose.

13.3. Razvoj socijalnog prava posle Drugog svetskog rata

(uz ovo za ispit treba i tipovi socijalne države)

Odmah posle rata, pravo na socijalnu sigurnost postaje jedno od opštepriznatih fundamentalnih prava čoveka.
MOR 1952. donosi svoj najvažniji dokument u ovoj oblasti- Konvenciju o minimalnim normama socijalne
sigurnosti.

Današnji sistemi socijalne sigurnosti počivanju na Bizmarkovom ili Beveridžovom konceptu. Ti sistemi se
organizuju kao:
 javni (pod kontrolom države) ili
 u većoj ili manjoj meri privatizovani.

Danas sve zastupljeniji mešoviti.

Učešće u sistemima socijalne sigurnosti može da bude: obavezno ili dobrovoljno.

Razlikuju se:  opšti- pokrivaju celokupno stanovništvo  posebni- obuhvataju samo neke rizike ili uže grupe
stanovništva

Kada je reč o teritoriji, sistemi socijalnog obezbeđenja se mogu organizovati za nivo:  cele zemlje  regiona 
uže teritorijalne jedinice

Usled ekonomske krize, sistemi socijalne sigurnosti suočeni su sa ozbiljnom krizom finansiranja. Sve to je
nateralo MOR 2001.da usvoji dokument: Rezolucija i zaključci u vezi sa socijalnom sigrunošću. Uz MOR i OUN,
značajne su organizacije kao:
     Međunarodni crveni krst (osnovan 1863.)
     Svetska zdravstvena organizacija (1946.)
     Međunarodni fond za pomoć deci (UNICEF) 1946.
     Međunarodna organizacija za migracije
Sistem socijalne sigurnosti u Srbiji se posle Drugog svetskog rata pa sve do 90-tih godina razvijao u okviru prava
nekadašnje Jugoslavije. Pošto je bio uveden socijalizam, to je uticalo na karakter sistema socijalne sigurnosti. Bio
je karakterističan visok nivo prava u oblasti socijalnog osiguranja, razvijena zaštita porodice i dece, ratnih
invalida. Takvi sistemi nisu bili u skladu sa ekonomskim mogućnostima, zato zapadaju u duboku finansijsku krizu
90-tih godina kada počinje njihovo reformisanje. Reformske mere usmerene su ka racionalizaciji i finansijskom
stabilizovanju sistema socijalne sigurnosti, da se poveća efikasnost administracije, da se ojača veza osiguranika
između doprinosa osiguranika i nivoa ostvarenih beneficija. Sve to prati i postepena tendencija privatizacije dela
osiguranja, uvođenje doborovoljnog osiguranja, kako bi na kraju u nadležnost države ostao samo bazični nivo
socijalne sigurnosti.

14. SOCIJALNA SIGURNOST I SOCIJALNA DRŽAVA

14.1. Pojam socijalne sigurnosti

Socijalna sigurnost je centralni pojam u socijalnom pravu. Potiče od engleskog pojma social security, a kao
sinonimi se u našem jeziku javljaju i socijalno obezbeđenje ili socijalna bezbednost. Nastala spajanjem dva
termina- ekonomska sigurnost i socijalno osiguranje. Ovaj pojam je prvi upotrebio Simon Bolivar 1819. u svom
govoru u kojem se socijalna sigurnost navodi kao jedan od elemenata savršenog sistema vladanja. U današnjem
značenju ovaj termin se prvi put javio 1933. u SAD u Zakonu o socijalnoj sigurnosti. Socijalna sigurnost se
pominje i u Atlantskoj povelji, zatim u izveštaju Lorda Beveridža britanskom parlamentu o unapređenju sistema
socijalnog osiguranja iz 1942.

Beveridž se smatra utemeljivačem moderne koncepcije socijalne sigurnosti. Nastanak socijalne sigurnosti je
slikovito opisan u jednoj studiji MOR:"Komad po komad, kao lik u igri-slagalici koji čeka da se pojavi, sklapani su
zasebni programi socijalne sigurnosti..." Prema shvatanjima škole prirodnog prava, ljudi su državu stvorili da bi
obezbedili svoju sigurnost. Kada je ta sigurnost usmerena ka materijalnoj i socijalnoj egzistenciji, tada se ona
naziva socijalna sigrunost. Ova vrsta sigurnosti podrazumeva da se svakom pojedincu obezbedi socijalni
minimum-egzistencijalni minimum. On se vezuje za biološke potrebe (hrana, stan, odevanje) i za druge potrebe
povezane sa egzistencijom u društvu (osnovne potrebe).

Socijalna sigurnost u praksi podrazumeva dvostruko usmerene mere:

1. ka obezbeđenju minimalnog nivoa egzistencije i zdravlja 2. održavanju odgovarajućeg nivoa primanja

Postoji i podela sistema socijalne sigurnosti na:

1. sistem bazične socijalne sigurnosti (pružaju sigurnosti u slučaju socijalnih rizika)
2. sisteme socijalne sigurnosti za slučaj nepredviđenih okolnosti (obezbeđuju zaštitu)

Definicija socijalne sigurnosti se retko sreće u međunarodnim dokumentima. Sistem socijalne sigurnosti bi
trebao da štiti od socijalnih rizika, povoljnih i nepovoljnih (bolest, materinstvo, povrede, starost...).
Međunarodno udruženje za socijalnu sigurnost definiše "sistem socijalne sigurnosti" kao: skup svih mera koje
treba u određenim slučajevima (bolest, smrt, starost) da uspostave poremećenu ravnotežu. Koren socijalne
sigurnosti kod Šefera leži u ljudskoj potrebi za sigurnošću, što je uvek povezano sa potrebom opstanka. Ta
potreba nije samo biološka nego je i socijalna - uslovljna je odnosima sa drugima i zadovoljava se u ljudskoj
potrebi.

Definicija po Šeferu: stvara osećaj kod čoveka da može biti siguran u svoju ekonomsku, socijalnu i društvenu
poziciju; siguran za sebe i za druge; ne 14ora strahovati šta donosi budućnost; postoje mehanizmi koji
osiguravaju da ne pogoršava i da se ne može poboljšavati. U ovoj definicija naglašen je koren socijalne sigurnosti.
On leži u ljudskoj potrebi za sigurnošču, što je opet povezano sa potrebom opstanka. Ta potreba nije samo
biološka, nego i socijalna-uslovljena je odnosima sa drugima i zadovoljava se u ljudskoj zajednici.

14.2. Uslovi za socijalnu sigurnost

Mogu se podeliti na:

1. prirodne uslove- prirodno bogatstvo, geopolitički položaj zemlje, klima...

2. društvene uslove- materijalni (ekonomski), pravni, kulturni, istorijski, socijalni punopravno učestvovanje u
društvenom životu

Opšte okvire za socijalnu sigurnost čine odredjeni uslovi u društvu, kao što su razvijena ekonomija, demokratski I
stabilan pravni poredak – tzv. Makro uslovi. Osim toga, na sigurnost svakog pojednica I njegove porodice imaju
bitan uticaj I tzv. Mikro činioci. To su konkretni uslovi u svakoj društvenoj grupi I najužoj srednini u kojoj ljudi žive
u rade.

Medju društvenim uslovima za socijalnu sigurnost najznačajniji su ekonomski I pravni uslovi. Ekonomske uslove
čine: razvijena ekonomska osnova I infrastruktura, odgovarajući ekonomski sistem I uspešna ekonomska
aktivnost. Pravnike primarno zanimaju pravni uslovi za socijalnu sigurnost, a to su socijalna država, pravna
sigurnost I socijalna Pravda.

Ostali društveni uslovi za socijalnu sigurnost tiču se obrazovanja, vaspitanja, kulture, razvijenosti nauke I odnosa
prema radu.

14.3. Socijalna država

Država kao društvena struktura I oblik trajne interakcije medju ljudima, proširuje svoju funkciju uvodjenjem
mnogobrojnih organizacija I institucija, kojima se uz njene tradiconalne nadležnosti akcenat delovanja
postepeno usmerava I ka socijalnoj sferi društva. Nastaje novi tip države koja je vremenom dobila atribut
“socijalna država” ili “država blagostanja”, odnosno socijalnopravna država.

Suštinu ovog novog tipa države Tadić objašnjava na sledći način: “Socijalno-pravna država je reformisana pravna
država koja posreduje izmedju polova bede I bogatstva u nastojanju da pojam pravne sigurnosti dopuni pojmom
socijalne sigurnosti”.

Koncept socijalne države nije lako zaživeo jer iziskuje velike troškove I trud, a paralelno sa ovom idejom, satlno je
figurirala I ideja liberalne države – bazirane na konceptu neuplitanja u ekonomski I socijalni život. Posle Drugog
svetskog rata concept socijalne države definitivno zaživljava u svetu, pa ovaj termin ulazi I u ustave nekih
zemalja. U okviru modern socijalne države izgradjuju se institucije I sistemi koji će obezbediti kvalitetne uslove
života, socijalno uključenje I individualno blagostanje. Promoviše se I socijalno pravedniji tip jednakosti – tzv.
koncept jednakih šansi (borba protiv socijalne izolacije marginalizovanih I osetljivih kategorija.

Osnovni postulate socijalne države su: 1) solidarnost, 2) dostojanstvo svih gradjana, 3) humanizam, 4) socijalna
Pravda, I 5) socijalna I pravna sigurnost. U teoriji, prema kvalitetu prava I ulozi države u sistemu socijalne
sigurnosti, postoji tri tipa socijalnih država:

 Liberalni model – uzdržavanje države od mešanja u socijalnu oblast (Velika Britanija, SAD, Irska,
Australija I Novi Zeland)
  Korporativni model – umereni nivo mešanja države, koja organizuje I kontroliše sisteme socijalne
sigurnosti (Italija, Francuska, Nemačka, Švajcarska, Holandija, Austrija, Belgija)
 Socijalno-demokratski model –velika društvema solidarnost uz učešće države u postizanju socijalnog
obezbedjenja skoro za sve gradjane (skandinavske zemlje)

Ostale zemlje se nalaze pretežno izmedju prva dva modela (naša zemlja).

Osnovni problemi sa kojima se danas suočava socijalna država jesu: 1) nedovoljna razvijenost socijalnog
osiguranja I socijalne zaštite, 2) pojava novih rizika I zahteva izazavana promenama u globalnom kontekstu I
strukturi društva (tzv. rizično društvo), 3) neuravnoteženost I 4) kriza u finansiranju.

15. Socijalno-ekonomska prava u medjunarodnim izvorima

Takozvana “Era ljudskih prava” započela je u svetskim razmerama donošenjem Opšte deklaracije o pravima
čoveka, a u skladu sa tim jedno od osnovnih polazišta je da su osnovna ljudska prava neotudjiva, da su iznad
svake vlasti I države.

Ljudska prava predstavljaju “skup etičkih sloboda, zahteva, moći I imuniteta koji zajedno konstituišu jedan skup
etičke autonomije pojedinca kao ljudskog bića protiv države”. Dele se na gradjanska, politička, ekonomska,
socijalna I kulturna prava.

Socijalno-ekonomska prava čine u stvari dve grupe prava – socijalna I ekonomska. Ekonomska prava se primarno
vezuju za ovlašćenja nad faktorima rada, tako što subjektu daju mogućnost da ulaganjem kapitala ili radne snage
ostvare dobit ili zaradu kao sredstvo za život. Socijalna prava usmerena su obezbedjivanju socijalne sigurnosti.
Iako su njihovi predmeti različiti, ova prava se dovode u medjusobnu vezu jer imaju isti cilj –postizanje
odredjenog stupnja socijalne sigurnosti najmanje na nivou dostojanstva čoveka. Socijalno ekonomska prava su
prava druge generacije, nastala su kasnije od gradjanskih I političkih prava. Prava su se prvi put pojavila
sistematizovana u Vajmarskom ustavu iz 1919. Godine.

U praksi, socijalna prava omogućavaju da građani ostvare pristup materijalnim i duhovnim dobrima zajednice. Za
socijalna prava se kaže da su objektivna i da se ostvaruju postupno, dok su građanska i politička "tvrđa" i ne bi se
smela menjati. Dok se kod građanskih i političkih prava očekuje neuplitanje države, kod socijalnih je obrnuto -
zahteva se nužno uplitanje države u privatnu sferu. Zato se u mnogim ustavima ova prava definišu kao obaveza
države. Zato se kaže da su socijalna prava pozitivna jer uvećavaju državnu vlast i moć. Zapaža se da su građanska
i politička prava besplatna i trenutna, dok je za socijalna potrebna dugotrajna aktivnost države, uz velika
finansijska sredstva. Kod velikog broja socijalnih prava moguća je sudska zaštita.

Česti su sudski postupci pred evropskim, ustavnim i drugim sudovima zbog npr. prinudnog oduzimanja imovine,
diskriminacije, zloupotrebe dečjeg rada...

16. Pojam I podela Socijalno-ekonomskih prava

Socijalno-ekonomska prava mogu se definisati kao skup ustavnih, zakonskih I drugih pravila I principa usmerenih
ka zadovoljavanju egzistencijalnih potreba gradjana I unapredjenju socijalne kohezije I solidarnosti. Ciljevi ovih
prava su: 1) pravo na minimalnu ekonomsku sigurnost I 2) punopravno učestvovanje u društvenom životu.

Prava podela socijalno-ekonomskih prava na:

1. obavezujuća (utuživa pred sudom)
2. neobavezujuća (programskog karaktera)
Pojedini teoretičari razlikuju:
1) tvrda (jasno formulisana i zaštićena međunarodnim, regionalnim i unutrašnjim standardima)
2) meka (pretežno zavise od političkih i ekonomskih uslova)

Ujedinjenje nacije su 1987. osnovale Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava. Generalna skupština UN
Rezolucijom 10.12.2008. usvojila je Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim
pravima iz 1966. kojim se otvara mogućnost da se pojedinci obrate Komitetu za ekonomska, socijalna i kulturna
prava individualnim predstavkama kada smatraju da im je država prekršila ova prava.

Moderno društvo se ne bi moglo zamisliti bez socijalno-ekonomskih prava. Postoji jedno ekstremno gledište
prema kojem se ekonomska i socijalna prava čak smatraju superiornim u vrednosnom smislu u odnosu na
građanska i politička. Pripadnici ovog prava ističu da onima koji umiru od gladi ili su nepismeni, sloboda govora
ne znači mnogo, kao i pravo učešća na izborima ne znači ništa beskućnicima jer oni nemaju adresu i zato ne
mogu biti upisani u biračke spiskove. Socijalno-ekonomska prava čine:

1) pretpostavku sigurnosti i dostojanstva čoveka

2) osnov društvene i ekonomske demokratije
3) obezbeđuju interesnu ravnotežu u društvu
4) doprinose smanjenju društvenih sukoba i negovanju socijalnog mira
5) pomažu iskorenjivanju uzroka socijalne patologije i kriminala
6) predstavljaju zaštitu od socijalne nesigurnosti i nepravde
7) obezbeđuju socijalnu jednakost
8) osiguravaju ekonomsku nezavisnost pojedinaca od države
9) doprinose ekonomskom razvoju

Postoje razne klasifikacije socijalno-ekonomskih prava, a uobičajena je podela prema broju subjekata na:
1) individualna (pravo na imovinu, na rad, na pravične, zdrave i bezbedne uslove rada, na zaradu, na životni
standard, na obrazovanje, na zaštitu zdravlja...)
2) kolektivna (pravo na sindikalno organizovanje, na kolektivno pregovaranje, na kolektivnu akciju, učešće u
odlučivanju, na zdravu životnu sredinu)

Prema obuhvatnosti, dele se na:

1) prava celokupnog stanovništva
2) prava zaposlenih
3) prava osetljivih kategorija (majki, dece, invalida...)

Prema opštosti na:

1) osnovna (bazična)
2) izvedena (primer: iz prava na zdravlje mogu se izvesti mnoga prava pacijenata kao što su pravo na lečenje,
pravo na pristanak, pravo na slobodan izbor...)

Postoje tri vrste obaveza na strani države:

1) dužnost da se pravo poštuje (negativna obaveza-uzdržavanje od povrede prava)
2) zaštita prava (pozitivna obaveza-obezbeđenje pravnih uslova da se pravo realizuje)
3) ispunjenje prava (ustanovljavanje materijalnih i drugih uslova da bi pravo zaživelo)
U praksi se ova prava teško i nedovoljno ostvaruju i to zbog nedostatka sredstava i inertnosti državne vlasti.
Odbor za socijalnu koheziju Saveta Evrope kao najvažnije prepreke navodi:
1) neadekvatno uređenje prava (nedovoljna preciznost, praznine)
2) neodgovarajuće praćenje i primena (diskriminacija, nedovoljna zaštita)
3) nedovoljna sredstva
4) slabosti u upravljanju i procedurama (fragmentacija odgovornosti, kompleksnost procedura)
5) neodgovarajuće informisanje i komunikacija
6) prepreke psihološke i socijalno-kulturne prirode (predrasude, nerazmevanje)
7) nedovoljna pažnja prema ranjivim grupama

17. Socijalno-ekonomska prava u Srbiji

Ustav RS direktno ili posredno garantuje većinu medjunarodno priznatih socijalno-ekonomskih prava. Ustav
predvidja I njihovu neposrednu primenu. Prema Ustavu svi pravni subjekti u Srbiji dužni su da poštuju
medjunarodno priznata ljudska prava, čak I kada ona nisu utvrdjena I razradjena zakonima I Ustavom se prihvata
praksa medjunarodnih institucija nadležnih za sprovodjenje ljudskih prava, što znači nan as u pogledu kvaliteta
pojedinih prava obavezuju stavovi nadzornih tela I medjunarodnih sudova UN I SE.

Ustavom se zabranjuje umanjivanje dostignutih nivoa ljudskih I manjinskih prava. Ustavom je predvidjena I
zabrana diskriminacije, koja je ugradjena u mnoge novodonete zakone. Izričito se utvrdjuje pravo da se gradjani
obrate medjunarodnim institucijama radi zaštite svojih prava I sloboda.

Korpus socijalno-ekonomskih prava ustanovljen Ustavom, a razradjen zakonima Srbije, formalnopravno u velikoj
meri odgovara medjunarodnim standardima. Medjutim stanje u praksi je daleko od zadovoljavajućeg, odnosno
nivo sloboda I prava garantovan propisima viši je od nivoa njihovog ostvarivanja I zaštite u praksi. Socijalna I
ekonomska prava ugrožavaju se najčešće postavljanjem administrativnih prepreka, netransparentnošću I
nedoslednošću u njihovom ostvarivanju I zaštiti, što se opravdava nepostojanjem finansijskih uslova.

Razlog zaostajanja u ostvarivanju socijalno-ekonomskih prava, traži se I u nepovoljnom ekonomsko-socijalnom

kontekstu, naročito u tzv. tranzicionim problemima, kao što su korupcija, nepovoljno nasledje, haotična
privatizacija, velika nezaposlenost, ekonomska kriza, hronični nedostatak sredstava u fondovima socijalnog
osiguranja, neefikasnst pravosudja.

18. Individualna socijalno-ekonomska prava u Srbiji

18.1. Pravo na imovinu

U ustavu RS jemči se “mirno uživanje svojine” I drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (nezakonito
stečena imovina ne uživa pravnu zaštitu). Način korišćenja imovine može se ograničiti samo zakonom (npr. Radi
naplate poreza I drugih dažbina I kazni).

Ravnopravnost private I drugih oblika svojine predstavlja jedan od principa ekonomskog uredjenja, koji se jemči
u Ustavu. Kao oblici svojine Ustavom su predvidjeni: privatna, zadružna I javna svojina (državna, svojina
autonomne pokrajine I jedinice lokalne samouprave). Svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.Fizička I
pravna lica mogu steći pojedina prava na odrdjenim dobrima u opštoj upotrebi, pod uslovima I na način
predvidjen zakonom.

Regulisan je I pravni režim zemljišta. Gde se u Ustavu pominju: 1) poljoprivredno, 2) šumsko I 3) gradsko
gradjevinsko zemljište. U Ustavu se pominje I aspekt mirnog uživanja imovine – nepovredivost stana.
Strana fizička I pravna lica mogu sticati pravo svojine na nepokretnim stvarima, u skladu sa zakonom I
medjunarodnim ugovorima, a nad pokrenim stvarima isto kao I domaća lica.

Ustav jemči I pravo na nasleđivanje, koje može biti isključeno I ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza.

18.2. Pravo na rad

Ustavom se garantuje nekoliko elemenata prava na rad: 1) pravo na rad, 2) sloboda rada, 3) zabrana prinudnog
rada, 4) jednaka dostupnost radnih mesta, 5) pravna zaštita za slučaj prestanka radnog odnosa I 6) naknada u
slučaju nezaposlenosti.

Posebna pažnja je posvećena zabrani prinudnog rada, gde se utvrdjuje da:

 Niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu;

 Zabranjen je svaki oblik trgovine ljudima
 Zabranjen je prinudni rad i
 Seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom pložaju smatra se prinudnim radom.

Ustavni okviri u vezi sa pravom na rad, razradjuju se nizom zakona. Posebna pažnja posvećena je zaštiti od
diskriminacije prilikom zasnivanja I u toku radnog odnosa, kojom se ugrožava I pravo na rad.

18.3. Pravo na pravične, zdrave I bezbedne uslove rada

Ustav garantuje veći broj “neotuđivih” prava kojima se obezbedjuju pravični, zdravi I bezbedni uslovi rada:

1) poštovanje dostojanstva ličnosti na radu;

2) Bezbedne I zdrave uslove rada;
3) Potrebnu zaštitu na radu;
4) Ograničeno radno vreme;
5) Dnevni I nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor;
6) Pravičnu naknadu za rad;
7) Pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

Ova prava su razrađena zakonima, u prvom redu Zakonom o radu. Jedan od nezaobilaznih aspekata pravičnih
uslova rada je – sigurnost zaposlenja, koja podrazumeva da poslodavac ne može samovoljno bez objektivnog
osnova da sa zaposlenim raskine radni odnos.

18.4. Pravo na socijalnu sigurnost (socijalnu zaštitu)

Građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i
stvaranja uslova za zadovoljenje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu. Ustav utvrđuje
načela socijalne zaštite: 1. socijalna pravda, 2. humanizam, 3. poštovanje ljudskog dostojanstva

Deo ovog prava jeste pravo na socijalno obezbeđenje i osiguranje:

A. U okviru socijalne zaštite pominje se pravo zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje koje se
uređuje zakonom

B. Ustav posebno pominje: 1) pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad 2) pravo na
naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti 3) pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje 4) prava obezbeđuju
posebne institucije Fondovi socijalnog osiguranja
Socijalno osiguranje kod nas čine penzijsko I invalidsko osiguranje, osiguranje za slučaj nezaposlenosti I
zdravstveno osiguranje. Ustavom se utvrđuje I posebna zaštita porodice, majki I dece I da će se organizovati
zdravstveno osiruranje. Penzijsko I invalidsko osiguranje se uređuje zakonom. Ustavna obaveza države je da se
stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera I invalida. Sistemom socijalne zaštite obezbeđuje se zaštita
materijalno nezbrinutih lica.

18.5. Pravo na zaštitu zdravlja

Svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja. Republika Srbija pomaže razvoj zdravstvene i fizičke
kulture. Finansiranje se vrši iz plaćanja doprinosa, a da bi se zaštitile ugrožene i osetljive kategorije, finansiraju se
iz: 1) javnih prihoda (deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme
godine i stari) 2) po osnovu socijalne zaštite (lica u stanju socijalne potrebe)

18.6. Pravo na socijalnu integraciju lica sa invaliditetom

Invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža se posebna zaštita. U praksi postoji pet vrsta invalida: 1)
invalidi rada, 2) ratni invalidi, 3) mirnodopski vojni invalidi, 4) civilni invalidi rata, 5) druga invalidna lica.

Zaštita u praksi:  zabrana diskriminacije  delimično sposobnima za rad (osposobljavanje za odgovarajući posao
i posebni uslovi zapošljenja)  nesposobni za rad (ako nemaju sredstva za izdržavanje-socijalna pomoć) Posebna
zaštita u vezi sa radom:  obaveza zapošljavanja,  posebni uslovi rada,  raspoređivanje na odgovarajuće
poslove prema zdravstvenoj sposobnosti,  pravo na pomagala.

18.7. Pravo na obrazovanje

Svako ima pravo na obrazovanje. Osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno. Srednje obrazovanje je
besplatno. Jednak pristup visokom obrazovanju pri jednakim uslovima. Besplatno visoko obazovanje obezbeđuje
Republika nadarenim i uspešnim studentima slabog imovnom stanja. Zagarantova je autonomija univerziteta i
viskoškolskih ustanova, one samostalno odlučuju o svom uređenju i radu, u skladu sa zakonom.

18.8. Pravo na slobodu stvaralaštva

Sloboda naučnog i umetničkog stvaralaštva. Autorima se jemče moralna i materijalna prava. Republika podstiče i
pomaže razvoj nauke, kulture i umetnosti. Imovinska autorska prava traju za života autora i 70 godina nakon
njegove smrti. Posle toga je delo slobodno, ali se moralna prava moraju poštovati jer ona nemaju rok trajanja.

19.9. Pravo porodice i dece na posebnu zaštitu

Posebna zaštita: porodice, majke, dece i samohranih roditelja. Dužnost i pravo roditelja je da izdržava, vaspitava
i obrazuje decu. Oduzimanje i ograničavanje prava od roditelja može samo uz odluku suda i ako je to u interesu
35 deteta. Deca imaju posebnu zaštitu, posebno deca o kojoj se roditelji ne staraju i koja su ometena u fizičkom
ili psihičkom razvoju. Deca su zaštićena od bilo kakvog iskorišćavanja. Deca rođena van braka, izjednačena su sa
decom rođenom u braku. Deca mlađa od 15 godina ne mogu biti zaposlena. Ako su mlađa od 18 ne mogu biti
zaposlena na mestima koja su štetna po njihovo zdravlje ili moral.

18.10. Pravo na utočište

Ima stranac. Strahuje od progona zbog rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalnosti. Postoji Zakon o azilu, a
važi i prethodni koji se odnosi na izbeglice iz devedesetih godina. Postoje dva tipa zaštite: 1) pravo na boravak i
pravo na zaštitu stranaca kojima je odobreno utočište 2) privremena zaštita u slučaju masovnog dolaska zbog
ugrožavanja života, slobode ili bezbednosti, a nema mogućnosti da se sprovede azil zbog te masovnosti.
 19. Kolektivna socijalno-ekonomska prava u Srbiji

19.1. Pravo na udruživanje

Pravo sindikalnog i drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan udruženja. Bez odobrenja, jedino uz upis u
registar. Zabranu udruživanja može da propiše samo Ustavni sud i to ako je delovanje usmereno na rušenje
ustavnog poretka, kršenje ljudskih i manjinskih prava, izazivanje rasne, nacionalne i verske mržnje.

19.2. Pravo na kolektivno pregovaranje

Primenjuje se indirektno. Kolektivni ugovori se navode kao jedan od domaćih izvora prava u Ustavu. Uticaj
tržišne privrede na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih usklađuje se kroz socijalni dijalog između sindikata i
poslodavca.

19.3. Pravo na štrajk

To je pravo zaposlenih. U skladu je sa zakonom i kolektivnim ugovorom (važi teorija legitimanosti i

proporcionalnosti). Ograničavaju se samo zakonom i moraju se uzeti u obzir priroda/vrsta delatnosti.

19.4. Pravo na učešće u upravljanju i odlučivanju

Primenjuje se indirektno. Ustav predstavlja deo socijalnog dijaloga između sindikata i zaposlenih. Vidovi
participacije: 1) saveti zaposlenih u preduzeću 2) republički, pokrajinski i opštinski socijalno-ekonomski saveti.

19.5. Pravo na zdravu životnu sredinu

Pravo na potpuno obaveštenje o njenom stanju. Zaštita je odgovornost svih, posebno Republike i Pokrajine.
Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.

20. SOCIJALNA POLITIKA

Osmišljeno usmeravanje razvoja društva, odnosno zajednice, koje deluje u važnijim oblastima (ekonomija,
obrazovanje, zdravstvo...) naziva se politikom. Socijalna politika je jedan od ključnih segmenata opšte društvene
politike. Ona je danas često zapostavljena zbog ekonomske politike. Zaboravlja se stanje egzistencijalne
ugroženosti i svi vidovi socijalne nesigurnosti stanovništva. Zato je neophodno da se povezuju socijalna i
ekonomska politika, zbog ravnoteže socijalnog i ekonomskog razvoja. Ekonomski razvoj ne može biti sam sebi
cilj.

Socijalna politika nastaje u 19.veku i uvodi je Vilhelm Rejhl. Većina organizovanih društva tokom istorije vodila je
svesnu i slobodnu praktičnu delatnost koja se bavi životnim i radnim uslovima ljudi i društvenih grupa. Još je
Aristotel govorio da: "Onaj ko vlada mora i da pomaže".

Socijalna politika se može odrediti - definicija - "svaka politika koja se razvija na nadnacionalnom, nacionalnom i
lokalnom nivou, a poduprta je socijalnom vizijom društva da zadovolje svoje životne potrebe". Uže shvatanje je
to da socijalnu politiku mnogi svode samo na socijalno pomaganje ugroženim kategorijama. Širi pojam obuhvata,
njeni opšti ciljevi: 1. da zadovolje osnovne potrebe svih, a ne samo siromašnih; 2. da se ujednače životne šanse;
3. da se stvore socijalnu sigurnost i pomoć onima koji ne mogu da brinu o sebi.

Postoje dva polja delovanja socijalne politike: 1. zaštita od socijalnih rizika 2. unapređenje životnih i radnih
uslova

Socijalna politika može biti:

1. preventivna- ima za cilj osmišljavanje aktivnosti kojima se deluje na sprečavanje socijalnih rizika;

2. kurativna- usmerena ka mehanizmima za otklanjanje nepovoljnih stanja nastalih socijalnim rizicima;

3. promotivna- trebalo bi da omogući unapređenje socijalnog položaja građana.

Područja planiranja aktivnosti: 1. zapošljavanje, 2. sigurnost radnih odnosa, 3. odgovarajući uslovi rada, 4.
obrazovanje, 5. zaštita na radu i prevencija invalidnosti, 6. zdravstvena zaštita, 7. socijalno osiguranje, 8.
stambena politika, 9. zaštita porodice, materinstva i dece, 10. socijalno staranje

Da bi socijalna politika bila uspešna, potrebno je da bude: 1. racionalna- neophodno sagledavanje svih
relevantnih lokalnih, nacionalnih, pa i međunarodnih faktora, kao što su: materijalni resursi, kadrovske
mogućnosti i potrebe... 2. objektivna 3. socijalno pravedna 4. sistematična 5. integralna- bitna osobina socijalne
politike, bez koje neko delovanje ne može da se nazove politikom. Znači potrebu da obezbedi koordinaciju u
svim oblastima socijalnog planiranja i razvoja.

Svaka socijalna politika ima svoju vremensku i prostornu dimenziju. Svaka se može utvrđivati za: teritoriju
opštine (grada), regiona, države... I svaka podrazumeva i uključivanje vremenske dimenzije, odnosno
kratkoročno, srednjoročno i dugoročno planiranje.

Subjekti socijalne politike mogu se podeliti u dve velike grupe: 1. donosioci 2. subjekti koji sprovode socijalnu
politiku

Kreatori socijalne politike mogu biti: 1. međunarodni 2. domaći

Najznačajniji međunarodni činilac socijalne politike danas je organizacija UN, MOR, UNICEF, UNESCO, Svetska
banka (SB), MMF.

Socijalna politika UN počiva na:  ljudskim pravima  socijalnoj pravdi

Ciljevi politike UN:  jednakost  dostojanstvo  pravda za sve

Problemi protiv kojih se treba boriti, u dokumentima UN ističe se:  siromaštvo  socijalna izolacija 
nezaposlenost

Na unutrašnjem planu najznačajniji subjekt kreiranja je država. Posebnu odgovornost imaju parlament,
predsednik države, vlada i ministarstva. Značajnu ulogu imaju i preduzeća, kao i udruženja zaposlenih i
poslodavaca. Od kvaliteta poslovnog planiranja kod poslodavca zavisiće uslovi rada i života zaposlenih, kao i da li
će se otvarati i zatvarati radna mesta. Formalno pravni izraz državne socijalne politike su planovi i programi
socijalno-ekonomskog razvoja. Donose se generalni planovi i planovi za pojedine oblasti, kao što su:
zapošljavanje, obrazovanje, zdravstvena zaštita i socijalno staranje.

Po ugledu na EU kod nas su doneti mnogi dokumenti iz domena socijalne politike:  Nacionalna strategija
zapošljavanja iz 2005.  Strategija za smanjenje siromaštva iz 2003.  Strategija razvoja socijalne zaštite iz 2005.
itd.

21. SOCIJALNO OSIGURANJE

21.1. Pojam

Socijalno osiguranje je stub socijalne države. Njime se obezbeđuje zaštita stanovništva od najtežih socijalnih
rizika dominantnom delu populacije. Njegova svrha jeste da stanovništvu pruži ekonomsku sigurnost tokom svih
životnih perioda. Izostajanje prihoda od rada usled socijalnih rizika, može da ima za posledicu ugrožavanje
egzistencije pojedinca I njegove porodice. Socijalno osiguranje trebalo bi da osiguranom licu nadoknadi
izgubljeni dohodak koji je izostao zbog socijalnog rizika, kao I da mu omogući da održi ili povrati narušenu
zdravstvenu sposobnost ili sposobnost za rad.

Socijalno osiguranje nastalo je u kapitalizmu jer tada dolazi do masovnije socijalne nesigurnosti zaposlenih I
njihovih porodica. Danas je system socijalnog osiguranja najrasprostranjeniji oblik osiguranja uopšte I postoji u
većini zemalja sveta.

Socijalno osiguranje se može definisati kao sistem kojim se osiguranicima I osiguranim licima, na osnovu
materijalnog ulaganja zaposlenih I drugih osiguranih lica u fondove socijalnog osiguranja, garantuje zaštita za
slučaj: 1) bolesti I privremene nesposobnosti za rad usled bolesti; 2) nezaposlenosti; 3) starosti I nesposobnosti
za rad I 4) smrti hranioca porodice.

Shodno rizicima koje štite, osnovne grane socijalnog osiguranja su:

 Zdravstveno osiguranje
 Osiguranje od nezaposlenosti
 Penzijsko I invalidsko osiguranje

Sistemi socijalnog osiguranja moraju da se prilagode paznolikim društvenim I ekonomskim okolnostima I

socijalnim rizicima pa zbog toga imaju razne varijante I modalitete. Ti sistemi mogu biti: javni, privatni I mešoviti.

Prema stepenu obaveznosti dele se na: obavezne I dobrovoljne, a ako se posmatra broj lica koja se štite postoje:
opšti sistemi – za celokupno stanovništvo, i posebni ili specijalni režimi socijalnog osiguranja – kojin obuhvataju
samo pojedine grupe stanovništva. U pogledu teritorije, razlikuju se sistemi za nivo: cele zemlje, regiona ili za
uže, loklane zajednice. Sistemi većine zemalja su mešoviti I kombinuju navedene varijacije.

Javno socijalno osiguranje ostvaruje se preko posebnih državnih insitucija i službikoji imaju manji ili veći nivo
samostalnosti u odnosu na državu. Svaka grana socijalnog osiguranja obično ima svoju specijalizovanu instituciju,
ali u nekim zemljama celokupan sistem osiguranja ostvaruje se preko jedne službe.

22. ZDRAVSTVENO OSIGURANJE

Zaštita zdravlja stanovništva u svetu obezbedjuje se na sledeće načine: 1) obaveznim zdravstvenim osiguranjem
– koje se finansira iz doprinosa radon aktivnih lica, 2) sistemom opšte zdravstvene zaštite svih stanovnika – koje
se finansira iz opštih sredstava I 3) privatnim I dopunskim zdravstvenim osiguranjem.

Dominantni oblik organizovanja u ovoj oblasti je obavezno zdravstveno osiguranje,jer sistem zaštite zdravlja
zahteva obimna I stabilna sredstva koja se najefikasnije obezbedjuju obaveznim osiguanjem svih zaposlenih I
radon aktivnih lica. Ostale, neosigurane kategorije stanovništva, mahom se štite u okviru Sistema opšte
zdravstvene zaštite koje se finansira iz opštih državnih sredstava. U nekim materijalno bolje stojećim zemljama,
punom zdravstvenom zaštitom iz budžeta pokriveno je celokupno stanovništvo bez obzira na radni status – to su
tzv. nacionalni zdravstveni sistemi (npr. U Irskoj, V.Britaniji, sakandinavskim zemljama). Ponegde se
organizovanje zaštite zdravlja skoro u potpunosti prepušta pojedincu (npr. SAD), koji u zavisnosti od volje I
mogućnosti uplaćuje neki vid privatnog zdravstvenog osiguranja (tzv. zdravstveni paketi).

Zdravstvenim osiguranjem osiguranicima I drugim osiguranim licima obezbedjuju se dva tipa prava: 1)
zdravstvena zaštita u slučaju bolesti ili povrede – prevencija bolesti, lešenje I rahabilitacija I 2) sredstva za
egzistenciju do povratka na posao – u slučaju privremene sprečenosti za rad usled bolesti ili povrede.
Ova prava su pretežno naturalnog karaktera, te su I znatno kompleksnija za realizaciju od uobičajenih novčanih
davanja. Zdravstvenim osiguranjem obezbedjuju se: zdravstvene usluge (lekarski pregledi, nega, bolničko
lečenje), naturalna davanja (lekovi, ptoteze, pomagala) I novčana primanja (naknade, putni troškovi).

Kada je reč o snošenju troškova pruženih zdravstvenih usluga praksa je različita. Negde se u okviru Sistema
osiguranja direktno obezbedjuju usluge lečenja I rehabilitacije (tzv.naturalni sistem), dok u drugim sistemima
korisnik sam snosi troškove medicinskih usluga, koji mu se kasnije delimično ili u celini vraćaju (tzv.sistem
refundacije).

23. PENZIJSKO I INVALIDSKO OSIGURANJE

Penzijsko I invalidsko osiguranje ima za cilj da korisnicima obezbedi stabilan I siguran prihod u situacijama kada
dodje do nemogućnosti sticanja sredstava sopstvenim radom. Zaštita se pruža od rizika: starosti, trajne
nesposobnosti za rad (invalidnosti) I smrti hranioca porodice.

Reč je o dve grane Sistema socijalne sigurnosti, koje u većini zemalja funkcionišu objedinjeno.

Osnovno primanje koje se obezbedjuje ovom vrstom osiguranja su penzije (redovna mesečna primanja kojim se
zamenjuje zarada). U pogledu načina obezbedjenja prihoda za slučaj starosti I invalidnosti, u svetu postoje dva
režima: 1)sistem penzija I 2) sistem paušalne naknade ili “penzijske štednje”. Sistem penzija se bazira na
solidarnosti (periodično novčano davanje do kraja života, bez obzira da li uplaćena sredstva pokrivaju troškove
isplate), dok sistem paušalne naknade ima karakter specifične štednje (isplata celokupnog iznosa prikupljenog
novca odjednom ili u ratama, dok se iscrpi akumulirana suma).

Razlikujemo tri osnovna tipa penzija: starosnu (licu koje je okončalo radni vek), invalidsku (licu kod kojeg nastupi
trajna nesposobnost za rad – delimična ili potpuna) I porodičnu (izdržavanim licima u slučaju smrti hranioca
porodice).

Penzijski system može se organizovati kao:

1. državni – država je osnovni organizator I nosilac Sistema (uglavnom redovno obavezni sistemi)

2. privatni- država se javlja samo kao subjekt koji reguliše, ima nadzor i kontrolu nad organima. Njima rukovode
privatne institucije (fondovi, osiguravajuća društva) (uglavnom dobrovoljni sistemi)

3. mešoviti- Finansiraju se na bazi doprinosa u toku rada, a i iz budžeta. To su tzv. univerzalne, nacionalne ili
socijalne penzije.

Vrste penzijskih sistema: 1. "sistem međugeneracijske solidarnosti" ili tekuće raspodele (pay-as-you-go)-
prikupljena sredstva se slivaju u državnu kasu i koriste za finansiranje penzija postojećih penzionera, a ostatak
novca se uvećava ulaganjem u opšti društveni razvoj. Često ih prate neracionalni troškovi administracije. 2.
"sistem kapitalizacije" (sistem akumulacije kapitala ili sistem kapitalizovane štednje)- novac se sliva na
individualne ili kolektivne račune koje vode penzioni fondovi.

Prikupljena sredstva ulažu se u poslovne investicije kako bi se uvećala. Poslovni rizik je znatno veći. Slabosti
pokazuju oba sistema, zato je potrebno kombinovati ih- kroz dva ili tri penzijska stuba, tako što se istovremeno
predviđaju i obavezne i dobrovoljne, kao i državne i privatne penzije.

24. Osiguranje za slučaj nezaposlenosti

U modernom društvu, izostanak zaposlenja znači i nedostatak sredstava za život. Nezaposlenost predstavlja
socijalni rizik koji podstiče kriminal, nasilje, migracije, alkoholizam... Početkom 20.veka uvodi se osiguranje za
slučaj nezaposlenosti (prvo u Britaniji). Osiguranjem za slučaj nezaposlenosti pokriva se rizik nezaposlenosti-
stanje potpune ili delimične nezaposlenosti u kome je lice voljno, sposobno i raspoloživo za rad, potpuno ili
delimično lišeno plate.

Današnjim sistemom osiguranja obezbeđuju se dve grupe lica:

1. zaposleni- za slučaj da ostanu bez posla

2. lica koja traže prvo zaposlenje

Objektivno nezaposleno lice- nema zaposlenje, a ispunjava uslove pripisane zakonodavstvom da se smatra
nezaposlenim.

Subjektivno nezaposleno lice- svaka osoba koja želi da zasnuje radni odnos, ali to ne uspeva.

Stvarno nezaposleno lice, to je osoba koja: 1. želi, a ne može da se zaposli, 2. ima radnu sposobnost, 3. nema
druge prihode za život, 4. ne radi izvan radnog odnosa

Tipovi nezaposlenosti:

1. frakcijska ili normalna nezaposlenost (povremeni nedostatak ili otpuštanje)

2. strukturalna nezaposlenost (zbog neodgovarjuće ekonomije i radne snage)

3. sezonska nezaposlenost (vezana za godišnje doba)

4. tehnološka nezaposlenost (uslovljena inovacijama, novim tehnologijama)

5. ciklična nezaposlenost (izazvana krizom i poslovima ciklusa)

6. tranziciona nezaposlenost (zbog prelaska društva iz jednog u drugi sistem)

7. kratkoročna nezaposlenost

8. dugoročna nezaposlenost

Osiguranje za slučaj nezaposlenosti organizovano je kao i ostale grane socijalnog osiguranja, a finansijski slično
funkcioniše. Može biti: dobrovoljno ili obavezno, državno ili privatno, da se finansira iz budžeta ili iz doprinosa.
Pošto je nezaposlenost u stalnom porastu, državne službe ne mogu efikasno da se izbore sa tim problemom,
zato se paralelno uvode privatne institucije. MOR u Konvenciji o privatnim agencijama za zapošljavanje iz 1997.
uz državne servise zapošljavanja preporučuje uvođenje privatnih službi.

Prava koja se po osnovu osiguranja obezbeđuju nezaposlenim licima mogu da budu materijalna i naturalna.
Najvažnije materijalno pravo koje pruža osiguranje od nezaposlenosti je novčana naknada . Postoje i drugi vidovi
pomoći koji služe da lice bez zaposlenja nađe novi posao (informisanje, profesionalna orijentacija).

Uslovi za korišćenje prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti u uporednoj praksi:

1. nedobrovoljna- prinudna nezaposlenost

2. pripadnost radnoj snazi (u pogledu sposobnosti i uzrasta)

3. registrovanost

4. raspoloživost (želja za radom)

5. uplata doprinosa

6. državljanstvo

Naknade su uglavnom vremenski ograničene. Mogu biti jednake za sve (linearne) ili nejednake. Iznosi i dužina
primanja pre svega zavise od materijalnog doprinosa osiguranog lica. U obzir se uzimaju i porodično stanje,
mogućnost ponovnog zapošljavanja.

Ova prava spadaju u tradicionale oblike politike zapošljavanja koji se nazivaju pasivnom politikom zapošljavanja
(akcenat se stavlja na socijalno zbrinjavanje nezaposlenih lica). Aktivna politika zapošljavanja- otvaranje novih
radnih mesta. Trend je pomeranje akcenta sa pasivne ka aktivnoj politici, tako društvo dvostruko dobija (jedni
dobijaju mogućnost da se zaposle, a samim tim se smanjuje opterećenost fondova za nezaposlene). Najbolje je
da se kombinuju.

Definicija aktivne politike zapošljavanja: društvena aktivnost usmerena ka povećanju zaposlenosti vezana za
veštine i stručnost , nalaženje novog posla i novih radnih mesta.

Mere mogu biti individualne i kolektivne. Cilj, povećanje "zapošljivosti" (employability).

Prema MOR, podrazumeva sposobnost svakog da:  obezbedi posao  zadrži ga, napreduje i prilagođava se
promenama,  pronađe drugi posao,  da se fleksibilno kreće na tržištu radne snage

U uporednoj praksi aktivnu politiku zapošljavanja najčešće čine sledeće aktivnost:

1. stručno osposobljavanje, prekvalifikacija i dokvalifikacija- potrebno da se omogući da se nezaposleni ili

zaposleni koji su višak usmere ka traženim poslovima i da se tako lakše zaposle ili izbegnu otpuštanje

2. javni radovi- ima za cilj da se nezaposleni bar privremeno zaposle (preporukom MOR) i preporučuje se da ne
ometa nezaposlene u drugim produktivnim aktivnostima

3. dotiranje zarade- država poslodacu u određenom periodu nadoknađuje zaradu novozaposlenog lica, a
poslodavac se obavezuje da ih još neko vreme posle toga zadrži na radu

4. programi kreiranja poslova- obezbeđuju se dotacije ili krediti za uspostavljanje novih firmi ili za otvaranje
novih radnih mesta u već postojećim preduzećima

5. samozapošljavanje- realizuje se osnivanjem malih i srednjih preduzeća

6. fleksibilni oblici rada- šira upotreba privremenih i povremenih poslova, rad na određeno vreme, rad kod kuće
(neki imaju loših strana i za njih se kaže da predstavljaju "most ka stalnom zaposlenju")

7. dobrovoljna integracija lica koja rade u neformalnom sektoru- nefomalni sektor čine: neprijavljeni i
neregistrovani poslovi i rad na crno u legalnim preduzećima (zemlje tranzicije) Aktivniji pristup moguć je i kod
nekih mera koje spadaju u pasivnu politiku (aktivizacija pasivnih mera). Npr. nezaposlenima se obezbeđuje
individualizovani pristup, tako što dobijaju ličnog savetnika za zapošljavanje, sačinjavaju ga individualni planovi
zapošljavanja.

25. ZDRAVSTVENA ZAŠTITA U SRBIJI

26. Sistem zdravstvene zaštite u Srbiji

Posle Drugog svetskog rata u Srbiji je uspostavljen kvalitetan sistem zdravstvene zaštite i zdravstvenog
osiguranja. Vremenom ovaj segment zapada u duboku finansijsku krizu. Ta kriza se odrazila kako na kvalitet, tako
i na dostupnost zdravstvene zaštite. Godine 2005. donose se novi propisi Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o
zdravstvenom osiguranju. Ove zakone pratile su: Strategija razvoja zdravlja mladih u RS (2006.), Strategija
razvoja mentalnog zdravlja (2008.) i Strategija javnog zdravlja RS (2009.).

Prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, član 2, zdravstvena zaštita se definiše kao organizovana delatnost društva
sa osnovnim ciljem da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana. Zdravstvena zaštita obuhvata:

1. sprovođenje mera za očuvanje zdravlja;

2. sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti;

3. lečenje i rehabilitacija.

Pravo na zdravstvenu zaštitu ima svaki građanin Srbije, kao i drugo lice (stranac) koji ima legalno prebivalište ili
boravište u Republici. O sprovođenju, stara se Republički zavod za zdravstvenu zaštitu. Konkretnu zdravstvenu
delatnost obavljaju zdravstvene službe koje čine:

1. zdravstvene ustanove i privatna praksa;

2. zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici.

Postoji i Pokrajinski fond za zdravstvenu zaštitu.

Zdravstvena zaštita počiva na zdravstvenoj delatnosti. Zdravstvena delatnost određuje se kao delatnost kojom se
obezbeđuje zdravstvena zaštita građana u skladu sa zdravstvenom doktrinom i uz upotrebu zdravstvenih
tehnologija, koriste za očuvanje i unapređenje zdravlja ljudi. Mere i aktivnosti moraju biti zasnovane na naučnim
dokazima, trebalo bi da budu bezbedne, sigurne i efikasne.

Finansiranje zdravstvene zaštite obezbeđuje se na dva načina:

1. iz budžeta: a) kada je reč o osetljivim ili socijalno ugroženim grupacijama b) kod lečenja bolesti od većeg
značaja c) ako je u pitanju ostvarivanje od opšteg interesa

2. po osnovu zdravstvenog osiguranja- obezbeđuje se zdravstvena zaštita i druga prava zaposlenim i svim drugim
licima koja se izdržavaju od rada, kao i članovima njihovih porodica.

Pored obaveznog, postoji i dobrovoljno zdravstveno osiguranje, za lica koja nisu pokrivena obaveznim
osiguranjem ili žele da ostvare veći obim prava.

Osnovna prava koja se obezbeđuju na bazi obaveznog zdravstvenog osiguranja jesu:

1. pravo na zdravstevnu zaštitu (pregled, lečenje);

2. pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad;

3. pravo na naknadu troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite.

Zakonom su propisana određena načela u pružanju zdravstvene zaštite:

1. načelo pristupačnosti- fizički, geografski i ekonomski dostupnu i kulturno prihvatljivu zdravstvenu zaštitu

2. načelo pravičnosti- zabrana diskriminacije

3. načelo sveobuhvatnosti- više programsko načelo, ostvaruje se uključivanjem svih građana Srbije u sistem
zdravstvene zaštite. Nemaju svi građani sva prava iz ove oblasti.
4. načelo kontinuiranosti- podrazumeva da svi subjekti zdravstvene zaštite moraju biti funkcionalno povezani i
usklađeni po nivoima (od primarnog do tercijarnog nivoa), kako bi korisnik u slučaju potrebe mogao da dobije
neprekidnu zdravstvenu zaštitu.

5. načelo stalnog unapređenja kvaliteta- medicinska nauka i praksa moraju stalno da prate dostugnuća iz svoje
oblasti i to je i zakonska obaveza.

6. načelo efikasnosti- pretpostavlja da se stalno teži postizanju najboljih mogućih rezultata u lečenju Na ove
principe nadovezuje se deo o ljudskim pravima i vrednostima.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti propisuje da svaki građanin ima pravo da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz
poštovanje najviše mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti. Deca do navršenih 18 godina života imaju
pravo na najviši mogući standard zdravlja i zdravstvene zaštite. Jedan od uslova za dobro funkcionisanje
zdravstvene zaštite je i pravovremeno obaveštenje građana o opasnostima po zdravlje. Predviđeno je da građani
Republike imaju pravo na:

1. informacije koje su potrebne za očuvanje zdravlja i sticanje zdravstvenih životnih navika

2. informacije o štetnim faktorima životne i radne sredine, koji mogu imati negativne posledice po zdravlje.

Građani imaju pravo da budu obavešteni o zaštiti svog zdravlja za slučaj izbijanja epidemija i drugih većih
nepogoda i nesreća. Državni organi su dužni da obaveštavaju javnost o tome.

27. Prava pacijenata

Zakon o zdravstvenoj zaštiti poseban deo je posvetio ljudskim pravima I vrednostima u zdravstvenoj zaštiti I
zaštiti prava pacijenata, kako bi se naše pravo uskladilo sa medjunarodnim standardima o pravima pacijenata.

Prava pacijenata su:

1) Pravo na dostupnost zdravstvene zaštite - pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na
finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja.

2) Pravo na informacije- uslov da pacijent ima kontrolu nad svojim zdravstvenim stanjem i lečenjem. Pacijent
ima pravo na sve vrste informacija, nezavisno od stanja zdravlja, zdravstvene službe i načina kako je koristi.

3) Pravo na obaveštenje- predstavlja operacionalizaciju prava na informisanje. Pacijent ima pravo da od

nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno kako bi doneo odluku
da pristane ili ne na predloženu medicinsku meru. Obaveštenje treba da obuhvati:  dijagnozu i prognozu
bolesti;  kratak opis, cilj i korist od predložene medicinske mere;  vrstu mogućih rizika;  alternativne metode;
 moguće promene pacijentovog stanja posle preduzimanja predložene medicinske mere;  dejstvo lekova i
moguće sporedne posledice tog dejstva. Nadležni ima obavezu da obaveštenje pruži i bez traženja pacijenta.
Obaveštenje se daje usmeno i na način koji je pacijentu razumljiv. Ako pacijent ne poznaje jezik koji je u
službenoj upotrebi, mora mu se obezbediti tumač. Nadležni samo izuzetno ima pravo da prećuti dijagnozu, tok
predložene medicinske mere i njene rizike ako shvati da postoji ozbiljna opasnost da će obaveštenjem znatno
naškoditi zdravlju pacijenta. U tom slučaju obaveštenje se mora dati članu porodice. Pacijent može i da se
odrekne ovog prava, osim obaveštenja da je predložena medicinska mera.

4) Pravo na slobodan izbor- podrazumeva poverenje u osobu kojoj se poverava život. Zakon predviđa da svaki
pacijent ima pravo na slobodan izbor: a) doktora medicine ili stomatologije; b) zdravstvene ustanove; c)
medicinske procedure
5) Pravo na privatnost i poverljivost informacija- neophodno kako bi se izbeglo zlonamerno korišćenje i
saopštavanje zdravstvenih podataka. Pacijent ima pravo na poverljivost svih ličnih informacija koje je saopštilo
nadležnom zdravstvenom radniku, uključujući i one koje se odnose na njegovo stanje zdravlja i potencijalne
dijagnostičke i terapijske procedure, kao i pravo na zaštitu privatnosti tokom sprovođenja ispitivanja, posete
specijalisti i lečenja u celosti. Pacijent može dati saglasnost i za prisutnost drugih lica prilikom pregleda.

6) Pravo na samoodlučivanje i pristanak- jedan od ključnih uslova za obezbeđenje telesnog integriteta pacijenta.
Pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se odnosi na njegov život i zdravlje. Nad pacijentom se ne
sme preduzeti nijedna medicinska mera bez njegovog pristanka ili saglasnosti zastupnika poslovno nesposobnog
lica. Protivno njegovoj volji, medicinska mera se može preduzeti samo u skladu sa zakonom. Pristanak se može
dati izričito (usmeno ili pismeno), kao i prećutno. Pacijent može da odredi i drugo lice koje će u njegovo ime dati
pristanak. Pristanak se može opozvati usmeno sve dok ne počne izvođenje medicinske mere. Davanje saglasnosti
na lečenje upisuje se u medicinsku dokumentaciju. Pacijent ima pravo da odbije predloženu medicinsku meru
čak i ako se njome spasava ili održava svoj život. U tom slučaju, medicinski radnik treba da ukaže na posledice
takve mere i da o tome zatraži pismenu izjavu, a ako to pacijent odbije, sačiniće se službena beleška. Izuzetak je
predviđen ako je pacijent bez svesti ili iz drugih razloga nije u stanju da saopšti pristanak. Tada se hitna
medicinska mera može preduzeti i bez njegove saglasnosti. Posebna pravila su predviđena kada je reč o deci ili
poslovno nesposobnim licima. Ako je pacijent maloletan ili lišen poslovne sposobnosti, medicinska mera nad
njim može se preduzeti uz obaveštenje i pristanak njegovog zakonskog zastupnika. Ako smatra da to lice ne
postupa u najboljem interesu deteta, dužan je da odmah obavesti organe starateljstva. Dete koje je navršilo
15.godinu života i sposobno je za rasuđivanje može samo dati pristanak na predloženu medicinsku meru.
Takođe, i poslovno nesposobno lice treba biti uključeno u donošenje odluke o pristanku, u skladu sa njegovom
zrelošću.

7) Pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju- ima sam pacijent, kao i za maloletno lice - roditelj, staratelj ili
zakonski zastupnik. Mogu imati i članovi porodice ako su ti podaci od značaja i za njihovo lečenje. Zakon
predviđa da zdravstveni radnik vodi uredno medicinsku dokumentaciju i da evidentira sve medicinske mere koje
su preduzete nad pacijentom, a posebno anamnezu, dijagnozu, terapiju.

8) Pravo na tajnost podataka- podaci iz medicinske dokumentacije spadaju u lične podatke i predstavljaju
službenu tajnu koju su dužni da čuvaju svi zdravstveni radnici, saradnici i druga lica koja učestvuju u pružanju
zdravstvene zaštite ili su im ti podaci dostupni. Ove obaveze navedena lica mogu biti oslobođena samo pismeno.
Ako je pacijent dao pristanak, nadležni može saopštiti podatke o zdravstvenom stanju pacijenta punoletnom
članu njegove porodice. Isto može da učini i ako pacijent nije dao pristanak, ali je to od značaja za njegovo
zdravstveno stanje. Podaci iz medicinske dokumentacije i zdravstvene evidencije mogu se dostavljati na uvid
samo na zahtev sudskih orgaana, organa starateljstva, organizacije zdravstvenog osiguranja... Dostavljeni podaci
predstavljaju službenu tajnu, te će lice koje neovlašćeno prekrši ovu dužnost odgovarati za odavanje službene
tajne.

9) Pravo pacijenta nad kojim se vrši medicinski ogled- može se preduzimati samo nad punoletnim poslovno
sposobnim pacijentom i uz njegov pristanak. Pristanak se mora dati u pismenom obliku, pošto je pacijent
obavešten o smislu, cilju, postupcima, očekivanim rezultatima, mogućim rizicima. Pacijent može da odbije ogled.
Samo izuzetno se može preduzeti i nad maloletnim i drugim poslovno nesposobnim pacijentom, isključivo radi
njegove neposredne koristi i uz pismen pristanak njegovog zakonskog zastupnika koji je prethodno obavešten o
mogućnosti odbijanja ili opozivanja ogleda. Zdravstveni radnik je dužan da vodi računa o zaštiti života i zdravlja
pacijenta jer oni uvek imaju prednost u odnosu na interes društva i nauke. Pacijent koji zbog medicinskog ogleda
pretrpi štetu na svom telu ili zdravlju ima pravo na naknadu štete u skladu sa zakonom. Pacijent ima pravo da
učestvuje i u kliničkom ispitivanju lekova i medicinskih sredstava, u skladu sa zakonom. Odluku o preduzimanju
medicinskog ogleda donosi etički odbor ustanove. Kada je reč o osetljivoj oblasti, gde su moguće velike greške,
zakonodavac je zabranio preduzimanje medicinskih ogleda u privatnoj praksi.

10) Pravo na prigovor- ima pacijent kome je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu ili nije zadovoljan pruženom
zdravstvenom uslugom. Prigovor može podneti: 1. zdravstvenom radniku koji rukovodi procesom rada 2.
zaštitniku pacijentovih prava- uveden je posle 2000.godine kako bi u zdravstvenoj ustanovi postojalo stručno i
nezavisno lice koje će težiti da zaštiti prava pacijenata na samom mestu pružanja medicinske usluge. Mora
postojati u svakoj ustanovi. Samostalan je u svom radu i niko ne može uticati na njegov rad i odlučivanje. Ipak,
njega određuje direktor ustanove, pa je samim tim on izgubio nezavisnost u odnosu na rukovodstvo zdravstvene
ustanove. Prigovor se podnosi usmeno na zapisnik ili pismeno. Zaštitnik je dužan da odmah, a najkasnije pet
dana od dana podnošenja prigovora utvrdi sve bitne okolnosti i činjenice. O svom nalazu u roku od tri dana
obaveštava rukovodioca organizacione jedinice, direktora i podnosioca prigovora. Pacijent koji je nezadovoljan
nalazom po prigovoru može se obratiti zdravstvenoj inspekciji ili nadležnom organu zdravstvenog osiguranja. O
podnetim prigovorima podnosi mesečni izvešaj direktoru, a šestomesečni i godišnji izvešaj upravnom odboru
zdravstvene ustanove i ministarstvu zdravlja.

11) Pravo na naknadu štete- povlači mogućnost grešaka i nesavesnog lečenja, pri čemu posledice mogu biti teške
i trajne. Zakon predviđa da pacijent koji zbog stručne greške zdravstvenog radnika ili zdravstvnog saradnika
pretrpi štetu na svom telu ili zdravlju, ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za
štetu. Kada su u pitanju slabosti koje se ispoljavaju u pravima pacijenata u praksi, posebno je ugroženo pravo na
dostupnost zdravstvene zaštite, pošto se na neke medicinske preglede i tretmane čeka više meseci, pa i po
godinu dana. Mnoge kvalitetne usluge i lekovi koji nisu besplatni, nedostupni su velikom delu stanovništva zbog
lošeg materijalnog stanja. Ne funkcioniše dovoljno ni pravo na izbor željenog lekara jer se do njih teško dolazi.
Zaštitnici pacijentovih prava se nisu u praksi baš najbolje pokazali pošto nisu u nezavisnoj poziciji.

28. Zaštita prava iz zdravstvene zaštite

Prvi korak u zaštiti prava na zdravstvenu zaštitu jeste obraćanje rukovodiocu ustanove ili zaštitniku pacijentovih
prava. Rok za rešavanje zahteva je osam dana posle čega se nezadovoljni pacijent može obratiti zdravstvenoj
inspekciji ili nadležnom organu zdravstvenog osiguranja. Zakon o zdravstvenom osiguranju predviđa da se
odlučuje na osnovu dostavljenih dokaza, matična filijala, bez donošenja rešenja osim kada je to utvrđeno
zakonom. U postupku ostvarivanja prava primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni
postupak, ako zakonom nije drugačije određeno.

Ako nije zadovoljno odlukom filijale, osigurano lice može da se obrati drugom stepenu Republičkom zavodu za
zdravstveno osiguranje, odnosno Pokrajinskom zavodu za područje autonomne pokrajine. Protiv konačnog akta
Republičkog zavoda može se pokrenuti upravni spor. Ako je reč o sporovima iz oblasti ostvarivanja prava na
zdravstvenu zaštitu iz osiguranja, zaštita se mora tražiti u parničnom postupku u roku od 30 dana od dana
prijema te odluke. Postupak u ovim parnicama je hitan.

Zakon o zdravstvenom osiguranju sadrži i odredbu o pružanju pomoći u postupku zaštite prava. Matična filijala,
Republički zavod i Pokrajinski zavod dužni su da osiguranim licima obezbede stručnu i pravnu pomoć u
slučajevima kada osigurano lice smatra da mu je davalac zdravstvene usluge neopravdano onemogućio
ostvarivanje prava iz zdravstvenog osiguranja. U tom slučaju, navedeni subjekti dužni su da mu pruže savete.
Kada je reč o mogućnosti sudske zaštite Zakon o zdravstvenom osiguranju predviđa pacijentu koji je pretrpeo
štetu ili oštećenje zdravlja, ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu (Zakon o
obligacionim odnosima).
Kada je reč o sudskoj nadležnosti, gradjanske parnice spadaju u prvostepenu nadležnost osnovnog suda, a ostali
sporovi iz socijalnog osiguranja ako nije nadležan sud – uključuju prvostepenu nadležnost višeg suda. O žalbama
na odluke ovih sudova odlučuje Apelacioni sud. U upravnim sporovima sudiće Upravni sud. Po vanrednom
pravnom leku nadležan je Vrhovni kasacioni sud.

Predvidjene su zakonima novčane kazne za prekršaje koje su učinili zdravstvena ustanova, zdravstveni radnik ili
preduzetnik, Republički zavod za zdravstveno osiguranje – ako povrede neko od prava iz zdravstvene zaštite I
zdravstvenog osiguranja. Postoje I novčane kazne za poslodavce, za fakultete I zaštitnika pacijentovih prava, čak I
za samog osiguranika, za kršenje zakonskih normi I procedura.

Zaštitu pacijenata pruža I krivično zakonodavstvo. Utvrdjena je posebna grupa krivičnih dela – krivična dela
protiv zdravlja (neovlašćena proizvodwa, držanje I stavljanje u promet opojnih droga, omogućavanje uživanja
opojnih droga, nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije, prenošenje zarazne bolesti,
nesavesno pružanje lekarske pomoći, protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata I ispitivanje leka, I dr.)

29.Osiguranje za slučaj nezaposlenosti u Srbiji

Prema Zakonu o zapošljavanju I osiguranju za slučaj nezaposlenosti, u poslove zapošljavanja spadaju:

obaveštavanje o mogućnostima I uslovima za zapošljavanje, posredovanje u zapošljavanju u zemlji I
inostranstvu, profesionalna orijentacija I savetovanje o planiranju karijere, sprovodjenje mera aktivne politike
zapošljavanja I izdavanje dozvole za rad strancu I licu bez zapošljavanja.

Subjekti koji se staraju o zapošljavanju su: 1) nacionalna služba za zapošljavanje; 2) agencije (privatne) I 3) saveti
za zapošljavanje.

Načela u zapošljavanju su: 1) zabrana diskriminacije; 2) nepristrasnost pri obavljanju poslova zapošljavanja; 3)
rodna ravnopravnost; 4) načelo afirmativne akcije usmerene prema teže zapošljivim nezaposlenim licima;
5)sloboda u izboru zanimanja I radnog mesta I 6) besplatnost u obavljanju poslova zapošljavanja prema
nezaposlenim licima.

Nezaposleni je lice koje spade u radon aktivnu populaciju, mora biti radno sposobno lice, lice koje nema
zasnovan radni odnos I nije na drugi način materijalno obezbedjeno po osnovu rada, mora da bude prijavljen na
evidenciju kao nezaposleno lice I da aktivno traži posao.

Aktivno tražanje posla obuhvata – učešće nezaposlenog na grupnom informisanju, učešće nezaposlenog na
individualnom savetovanju, zaključivanje individualnog plana zapošljavanja izmedju nezaposlenog I Nacionalne
službe za zapošljavanje, realizaciju individualnog plana zapošljavanja, javljanje nezaposlenog na slobodne
poslove, prihvatanje ponudjenih mera I poslova od strane Nacionalne službe I dostupnost I odazivanje
nezaposlenog na poziv Nacionalne službe.

Nezaposlenim se ne smatra redovan učenik, student osnovnih studija do 26.godine života, lice koje je ispunilo
uslov za penziju I lice kome miruju prava iz radnog odnosa.

Kada je reč o pravima, razlikuju se dve grupe nezaposlenih; nezaposleni koji nisu ranije bili osigurani – oni ne
mogu da ostvare sva zakonska prava I osigurana lica – koja pod odgovarjućim uslovima mogu da ostvaruju sva
prava iz Zakona. Posebno se izdvajaju “teže zapošljivi nezaposleni” – nezaposleni koji, zbog zdravstvenog stanja,
nedovoljnog ili neodgovarajućeg obrazovanja, sociodemografskih karakteristika, regionalne ili profesionalne
neuskladjenosti ponude I tražnje na tržištu rada, ili drugih objektivnih okolnosti, teže nalazi posao.

Nezaposleni može da ostvari sledeća prava:

  Da slobodno bira zanimanje I zaposlenje;
 Obaveštava se kod Nacionalne službe I agencije o mogućnostima I uslovima zapošljavanja;
 Besplatno koristi usluge nacionalne službe I agencije;
 Sa Nacionalnom službom utvrdi individualni plan zapošljavanja;
 Učestvuje u programima I merama aktivne politike zapošljavanja, u skladu sa individualnim planom
zapošljavanja;
 Ostvari novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti;
 Druga prava u skladu sa Zakonom.

30. Nosioci zapošljavanja

Nosioci zapošljavanja prema Zakonu jesu:

1) Nacionalna služba za zapošljavanje – sa sedištem u Beogradu, institucija koja organizuje I obezbedjuje ceo
zapošljavanja. Pored centralnog dela, unutar službe organizuje se I Pokrajinska služba, filijale I druge unutrašnje
jedinice (ispostave), utvrdjene opštim aktom Nacionalne službe. Organi službe su director I upravni odbor.
Upravni odbor upravlja službom, ima 9 članova koje imenuje Vlada, sa mandatom od 4 godine. Direktor službe
rukovodi njenim radom, u skladu sa odlukama upravnog odbora, imenuje ga Vlada. Služba obavlja sve poslove
koji se odnose na zapošljavanje I osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao I na stručno-organizacione, upravne,
ekonomsko-finansijske I druge opšte poslove u oblasti zapošljavanja I osiguranja. Postoji dužnost službe da
poslodavcu I licu koje traži zaposlenje pruža: 1) obaveštenja o propisima koji su na snazi, pravima, obavezama I
odgovornostima poslodavca I zaposlenih, kao I njihovih udruženja, koji se odnose na zapošljavanje I osiguranje u
slučaju nezaposlenosti; 2) savete o načinu I postupku ostvarivanja prava I izvršavanja obaveza I pomoć o načinu
popunjavanja I dostavljanja službi obrazaca I dokumenata. Služba se finansira iz doprinosa za obavezno
osiguanje za slučaj nezaposlenosti, budžeta, sredstava ostvarenih ulaganjem kapitala, domaćih I inostranih
kredita, poklona, donacija I legata, I drugih sredstava ostvarenih u skladu sa zakonom.

2) Agencije za zapošljavanje- zakon dao mogućnost da i nedržavne službe obavljaju poslove zapošljavanja. Mogu
da osnuju pravna i fizička lica radi obavljanja poslova zapošljavanja, ali ne svih. Agencije mogu da se bave
poslovima: 1. obaveštenja o mogućnostima i uslovima zaposlenja; 2. posredovanja u zemlji i inostranstvu; 3.
profesionalne orijentacije i savetovanje o planiranju karijere; 4. sprovođenje pojedinih mera aktivne politike
zapošljavanja. Zabranjeno je da se bave zapošljavanjem maloletnih lica i zapošljavanjem na poslovima sa
povećanim rizikom. Ne može za vreme štrajka da posreduje u zapošljavanju, osim ako nije obezbeđen minimum
procesa u skladu sa zakonom. Mora da poseduje dozvolu za rad koju izdaje ministarstvo nadležno za
zapošljavanje i upisuje se u registar. Da bi dobila dozvolu, mora da ispunjava uslove: 1. prostorne i tehničke
opremljenosti; 2. stručne osposobljenosti zaposlenih Mora da ima najmanje jedno zaposleno lice sa visokom
spremom i da svi zaposleni imaju položen ispit za rad u zapošljavanju. Sve uslove propisuje ministar nadležan za
poslove zapošljavanja posebnim Pravilnikom. Agenciju ne može osnovati lice: 1. osuđivano za krivično deo na
bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od najmanje šest meseci, u periodu od tri godine nakon izdržavanja kazne;
2. osnivač agencije kojoj je oduzeta dozvola za rad, u roku od tri godine od dana oduzimanja dozvole Dozvola se
izdaje za period od pet godina i može se produžiti ali i oduzeti ako: 1. agencija prestane da ispunjava zakonske
uslove; 2. vrši poslove zapošljavanja suprotno zakonu; 3. ako je njen osnivač osuđen na bezuslovnu kaznu
zatvora u trajanju od najmanje šest meseci. Oduzeta dozvola se ponovo može izdati posle tri godine od dana
oduzimanja.

3) Saveti za zapošljavanje- mogu se organizovati za: 1. teritoriju Republike; 2. teritoriju Pokrajine; 3. jednu ili više
opština (lokalni savet) Saveti su tela savetodavnog karaktera, instrument radničke participacije u ovoj oblasti.
Republički savet osniva Vlada. Zadatak Saveta je da osnivaču daje mišljenje i preporuke u vezi sa pitanjima od
interesa za unapređenje: 1. planovima; 2. programima i merama aktivne politike zapošljavanja; 3. propisima iz
oblasti zapošljavanja; 4. drugim pitanjima od interesa. Savet je višepartitno telo, sastoji se od predstavnika:
1.osnivača (Vlade); 2.reprezentativnih sindikata; 3.reprezentativnih udruženja poslodavaca; 4.Nacionalne službe
i agencija za zapošljavanje; 5.udruženja u oblasti od značaja za zapošljavanje; 6.stručnjaka za oblast
zapošljavanja.

31. Prava nezaposlenih lica

31.1. Obaveštenje o mogućnostima i uslovima za zapošljavanje i informisanje nezaposlenih

Da bi se neko lice zaposlilo, potrebno je da dobije informaciju o slobodnim poslovima na tržištu rada. Ove
informacije pružaju Služba i agencije, a i sami poslodavci mogu da postave oglase u štampi. Nacionalna služba
dužna je da u roku od 24h od dobijanja informacije o potrebi za zapošljavanjem, tu informaciju učini dostupnom
licima koja traže zaposlenje objavljivanjem na oglasnoj tabli, internet adresi i u narednom periodičnom izdanju
oglasa Nacionalne službe. Objavljivanje potrebe za zaposlenim, Služba vrši besplatno za poslodavca, osim ako
poslodavac ima posebne zahteve koji mu se naplaćuju. Objavljivanje potrebe za zaposlenim vrši se na osnovu
prijave poslodavca.

Prijava o slobodnim poslovima dostavlja se organizacionoj jedinici Nacionalne službe prema sedištu poslodavca,
a ukoliko je mesto rada van sedišta poslodavca, prijava se dostavlja jedinici Nacionalne službe prema mestu
rada. Na osnovu prijave Služba vodi evidenciju o potrebi za zapošljavanjem. Evidencija sadrži podatke o
slobodnom poslu, potrebnim znanjima i sposobnostima za obavljanje posla, broju izvršilaca i drugim uslovima.
Evidencija se vodi prema sedištu poslodavca. Pravilnikom o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenja
sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje uređeno je detaljnije pitanje informisanja. Služba ima zadatak da
korisnicima pruža pravovremene, jasne, kvalitetene i tačne informacije o stanju na tržištu rada. Ona korisnicima
pruža savete o zakonima, podzakonskim propisima, pravima i obavezama i odgovornostima poslodavaca i
zaposlenih, kao i njihovih udruženja, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za vreme nezaposlenosti.

31.2. Posredovanje u zapošljavanju

Ovo je osnovni posao kojim se bavi Nacionalna služba i agencije, koje se od te aktivnosti pretežno finansiraju.
Posredovanjem u zapošljavanju smatraju se poslovi povezivanja lica koje traži zaposlenje sa poslodavcem radi
zasnivanja radnog odnosa. Poslovi posredovanja obuhvataju:  povezivanje ponude i tražnje na tržištu rada; 
preliminarnu selekciju lica koja traže zaposlenje;  savetovanje usmereno na izbor odgovarajućih poslova; 
utvrđivanje individualnog plana;  upućivanje lica koje traži zaposlenje poslodavcu radi uzbora za zasnivanje
radnog odnosa. U postupku posredovanja u zapošljavanju nezaposleno lice ima prednost nad licem koje traži
promenu zaposlenja. Nezaposleni koji ostvaruje pravo na materijalno obezbeđenje ima i pravo na naknadu
troškova slanja prijave i troškove prevoza.

Sa nezaposlenim licem se obavlja razgovor sa ciljem procene znanja, veština i iskustva za posredovanje i procenu
mogućnosti za zapošljavanje. Na osnovu svega toga, licu koje traži zaposlenje pružaju se odgovarajući saveti o
preduzimanju mera sa ciljem zapošljavanja. Da bi se posredovanje prilagodilo profilu, sačinjava se individualni
plan zapošljavanja . Plan utvrđuju Nacionalna služba i nezaposleni, najkasnije u roku od 90 dana nakon uvođenja
u evidenciju nezaposlenog, osim ako se drugačije ne sporazumeju. Plan sadrži i mere koje je potrebno preduzeti
sa ciljem zapošljavanja i predstavlja osnov za mere aktivne politike zapošljavanja. Uključivanje u programe
aktivne politike zapošljavanja izvodi se na osnovu objektivnih kriterijuma koji održavaju očekivane teškoće
zapošljavanja nezaposlenog i procenu zapošljivosti (obrazovanje, godine života, radno iskustvo...). Mere i
aktivnosti predviđene individualnim planom prilagođavaju se potrebama tržišta rada i karakteristikama
nezaposlenog, najmanje jednom u 6 meseci. Nacionalna služba priprema i prati sprovođenje individualnog plana
zapošljavanja. Izuzetno, može angažovati agenciju i lokalnu samoupravu.

U okviru posredovanja, Nacionalna služba organizuje i obuku za aktivno traženje posla (da ih nauče da pišu
radnu biografiju, pripreme za razgovor...). Služba sprovodi treninge samoefikasnosti za lica sa objektivnim i
subjektivnim faktorima otežane zapošljivosti, sa ciljem prevencije njihove socijalne isključenosti, podizanja nivoa
kompetentnosti i lične efikasnosti u postupku traženja posla uz psihološko osnaživanje. Nacionalna služba ima
obavezu i da na sam zahtev nezaposlenih, da im pruži pomoć u pripremi i podnošenju prijave.

Služba može i da uputi nezaposlenog na ispitivanje zdravstvene sposobnosti, ako postoji sumnja u njegovu
zdravstvenu sposobnost. Ti podaci su poverljivi i Služba snosi troškove.

Poslodavac isto ima neka prava, a to je da može besplatno da zahteva od Nacionalne službe da mu ponudi izbor
lica za zasnivanje radnog odnosa. Pri tom on samostalno odlučuje o izboru lica koja će zaposliti, a ne mora nikoga
ni da zaposli od predloženih. Takođe, ima pravo i da zaposli radnika bez posredovanja Nacionalne službe ili
agencije. Svima koji su se javili na razgovor, poslodavac je dužan da im obezbedi jednak tretman.

31.3. Profesionalna orijentacija i savetovanje o planiranju karijere

Izbor zanimanja je složena životna odluka sa dugoročnim posledicama. Uslovljen je interesovanjem i talentom,
što je teško sagledati posle osnovne, odnosno srednje škole, bez stručne pomoći. Pored sklonosti, u trenutku
izbora treba imati u vidu i mogućnosti privrede i tendencije u razvoju u regionu i svetu. O tome su najbolje
informisana stručna lica i institucije (kao što je Nacionalna služba za zapošljavanje), koje prate ponudu i tražnju
zanimanja i trendove na tržištu rada.

Profesionalnom orijentacijom i savetovanjem o planiranju karijere smatraju se poslovi kojima se pojedinačno ili
grupno pruža pomoć licima koja traže zaposlenje i drugim licima koja npr. žele da promene zanimanje. Ti poslovi
obuhvataju: 1. pružanje informacija o tržištu rada i razvoju zanimanja; 2. profesionalno usmeravanje; 3.
razvijanje sposobnosti da donese odluku o svojoj karijeri; 4. razvijanje sposobnosti za aktivno traženje posla; 5.
selekcija kandidata prema zahtevima posla i psihofizičkim sposobnostima; 6. druge savetodavne aktivnosti.

Prema Pravilniku, svi imaju pravo na profesionalnu orijentaciju. Nacionalna služba to pravo obezbeđuje: 1.
profesionalnim informisanjem - ostvaruje se neposredno (individualno i grupno) i posredno (samoinformisanje);
2. profesionalnim savetovanjem - pružanje pomoći deci, mladima, nezaposlenima, zaposlenima, pri izboru ili
promeni zanimanja, obrazovanja...; 3. profesionalnom selekcijom - podrazumeva proveru usklađenosti
psihofizičkih osobina kandidata sa zahtevima poslova za čije obavljanje konkuriše tražilac zaposlenja, odnosno
lice koje se upućuje na dodatno obrazovanje i obuku.

31.4. Dodatno obrazovanje i obuka

Smatraju se aktivnosti kojima se pruža mogućnost da se steknu nova znanja i veštine radi zapošljavanja.
Organizuje ih Nacionalna služba ili agencija na zahtev poslodavca ili za potrebe tržišta rada. Troškove koje Služba
organizuje na zahtev poslodavca snosi poslodavac, a troškove dodatnog obrazovanja i obuke za tržište rada snosi
Služba. Samo pod određenim uslovima utvrđenim opštim aktom za potrebe poslodavca može da snosi
Nacionalna služba.

Nezaposleni je dužan da prihvati odgovarajuće dodatno obrazovanje i obuku na koju ga Služba pošalje radi
zapošljavanja. Nazaposleni sa Službom zaključuje ugovor kojim se utvrđuju prava i obaveze nezaposlenog.
Nezaposleni ima pravo na udžbenike i troškove prevoza u visini utvrđenoj ugovorom. Lice koje ovo završi, dobija
pravo o osposobljenosti za obavljanje poslova. Dodatno obrazovanje i obuka obuhvataju u praksi: 1. sticanje
dodatnih znanja i veština 2. stručno osposobljavanje i usavršavanje- smatra se sticanje novih znanja i veština za
samostalan rad u struci, naročito lica koja nikada nisu radila 3. prekvalifikaciju- promena dosadašnjeg zanimanja
kojom se obezbeđuju nova potrebna znanja i veštine teorijskim i praktičnim osposobljavanjem, za rad u istom ili
nižem stepenu stručne spreme 4. dokvalifikaciju- obezbeđuju se nova znanja i veštine u višem stepenu stručne
spreme Dodatno obrazovanje i obuka obezbeđuju se u saradnji sa obrazovnim ustanovama i poslodavcima po
verifikovanom programu ili programu obrazovne ustanove ili planu obuke poslodavca.

32. Postupak ostvarivanja prava I nadzor

O pravima nezaposlenog u prvom u drugom stepenu odlučuju nadležni organi Nacionalne službe.

U prvom stepenu rešava organizaciona jedinica nadležna prema mestu prebivališta nezaposlenog ili mestu
prestanka radnog odnosa, odnosno rada, ako nezaposleni u tom mestu ima boravište. Rešenje o pravima donosi
director osnovne organizacione jedinice.

Drugostepeni organ, koji rešava po žalbama nezaposlenih je direktor Nacionalne službe.

Kada je reč o proceduri, o pravima nezaposlenog iz osiguranja koja se ostvaruju u Nacionalnoj službi I izdavanju
radne dozvole strancu I licu bez državljanstva, odlučuje se u postupku propisanom zakonom kojim se uredjuje
opšti upravni postupak, osim ako samim Zakonom o zapošljavanju nije drugačije odredjeno.

Ukoliko nezaposleni nije zadovoljan odlukom u postupku pred Nacionalnom službom, protiv konačnog rešenja
može tužbom pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom.

Nadzor nad radom službe I agencija vrši ministarstvo nadležno za zapošljavanje.

33. Obaveze nezaposlenih lica

Od nezaposlenih lica očekuje se da se savesno ponaša u vezi sa sticanjem I realizacijom prava, kao I da sve čini da
bi što pre došlo do zaposlenja. Prema Zakonu nezaposleni ima obavezu:

 Aktivno traži zaposlenje I neposredno se obraća poslodavcu radi zaposlenja;

 Utvrdi sa Nacionalnom službom individualni plan zapošljavanja I poštuje sva prava I obaveze koje po
njemu ima;
 Učestvuje u merama aktivne politike zapošljavanja;
 Ne odbija ponudjeno odgovarajuće zaposlenje I odgovarajuće obrazovanje I obuku, u skladu sa zakonm I
individualnim planom zapošljavanja;
 Javlja se poslodavcima radi razgovora o zaposlenju, po uputu Nacionalne službe ili na sopstvenu
inicijativu;
 Lično se javlja Nacionalnoj službi radi obaveštavanja o mogućnostima I uslovima zaposlenja I
posredovanja u zapošljavanju, u skladu sa individualnim planom zapošljavanja, a najmanje jednom u tri
meseca, kao I na svaki poziv Nacionalne službe;
 Obavesti Nacionalnu službu o svakoj promeni koja utiče na sticanje ili gubljenje prava ili obaveza po
Zakonu, najkasnije pet dana od nastanka promene i
 Ispunjava druge obaveze koje ima po Zakonu, opštem aktu I individualnom planu zapošljavanja.

Odgovarajuće zaposlenje predstavlja:

 1) Za prvih 12 meseci od uvodjenja u evidenciju nezaposlenih odgovarajućim zaposlenjem se smatra
zaposlenje u okviru stešenog nivoa I vrste obrazovanja i
2) Po isteku 12 meseci – odgovarajuće zaposlenje za nezaposlenog jeste I zaposlenje na poslovima na
nižem nivou u okviru iste ili srodne vrste stečenog obrazovanja, u skladu sa individualnim planom
zapošljavanja, uzimajući u obzir radon iskustvo I stanje na tržištu rada.

Prilikom podnošenja zahteva za ostvarivanje prava, nezaposleni je dužan da istinito prikazuje dokumente I
činjenice.

Nezaposleni će se brisati iz evidencije ako bez opravdanog razloga ne izvršava svoje obaveze prema Nacionalnoj
službi, odnosno ukoliko:

 Se ne javi Nacionalnoj službi u rokovima iz Zakona;

 Na zahtev Nacionalne službe ne dostavi dokaz o aktivnom traženju zaposlenja;
 Odbije ponudjeno posredovanje za odgovarajuće zaposlenje;
 Ne javi se poslodavcu kome ga uputi Nacionalna služba, a radi se o upućivanju u vezi posredovanja za
odgovarajuće zaposlenje;
 Odbije da utvrdi individualni plan zapošljavanja ili se ne pridržava njegovih odredbi;
 Odbije ili svojom krivicom napusti učešće u meri aktivne politike zapošljavanja;
 Ne odazove se na poziv Nacionalne službe;
 Obavlja rad bez zaključenog ugovora o radu ili ugovora po osnovu kojeg ostvaruje pravo na rad van
radnog odnosa.

Lice koje traži zaposlenje a brisano je iz evidencije, ima pravo ponovo da se uvede u evidenciju po isteku roka od
6 meseci od dana prestanka vodjenja evidencije. Korisnik novčane naknade koji je brisan sa evidencije zato što
obavlja rad bez zaključenog ugovora o radu ili ugovora po osnovu kojeg ostvaruje pravo na rad van radnog
odnosa, može ponovo da se uvede u evidenciju po isteku roka od 9 meseci od dana brisanja.
aktima uvodi pravo na socijalnu pomoć. Što se termina tiče, koriste se socijalno staranje i socijalna pomoć, kao i
termin socijalna zaštita, mada je on nešto širi pa se gotovo izjednačava sa sistemom socijalne sigurnosti. Sistemo
socijalne zaštite štite se samo oni koji su direktno egzistencijalno ugroženi. Delatnost socijalne zaštite može se
podeliti na nekoliko podsistema: 1. socijalna zaštita lica koja imaju egzistencijalne i socijalne probleme (socijalno
staranje i pomaganje) 2. socijalna zaštita porodice i dece 3. socijalna zaštita žrtava oružanih sukoba 4. socijalna
zaštita pojedinih osetljivih kategorija Definicija MOR: socijalno staranje predstavljaju beneficije za siromašne i
lica u stanju socijalne potrebe koja se finansiraju iz opštih državnih sredstava. Definicija Vidović: socijalna zaštita
je sistem ekonomskih, političkih, prosvetnih, pravnih i svih drugih socijalno-institucionalizovanih mera i
aktivnosti čiji je cilj prevencija uzroka mogućih individualnih socijalnih slučajeva i grupnih socijalnih problema,
kao i obezbeđenje uslova za odgovarajuće institucionalizovane intervencije u slučaju teškoća koje
onemogućavaju uspešno lično i socijalno funkcionisanje. Socijalno staranje služi da se premoste pukotine u
sistemima osiguranja i drugim oblastima, tako što će se težiti da se: 1. obezbedi prevencija socijalne ugroženosti;
2. pruži pomoć licima koja su u nevolji i otkloni stanje socijalne ugroženosti; 3. da se socijalno ugroženo lice
osposobi da se samostalno stara o sebi. U najvažnije pojmove u socijalnom staranju spadaju: 1. stanje socijalne
ugroženosti- nemogućnost pojedinca i društvenih grupa da sopstvenim naporima zadovolje socijalne potrebe 2.
siromaštvo- može se definisati kao ekonomska uskraćenost, odnosno nedostatak sredstava i nemogućnost
zadovoljavanja osnovnih životnih potreba. Jedna od težih posledica siromaštva je socijalna isključenost
(nemogućnost učestvovanja u društvenim procesima i aktivnostima). S druge strane, socijalno uključenje
predstavlja proces gde svako može da ostvari puni potencijal u životu 3. socijalna izolacija 4. socijalna patologija-
društveno, negativno ponašanje (alkoholizam, prosjačenje, narkomanija, kockanje, krađa) 5. socijalni rad-
poseban vid stručne pomoći pojedincima, porodicama i grupama stanovništva koji su izloženi socijalnim
problemima. Ovo je organizovana i na naučnim principima zasnovana profesija s ciljem pomoći pojedincima,
grupama i zajednicama da ponovo uspostave svoje izgubljene mogućnosti za socijalno funkcionisanje. Misija
socijalnog rada je da omogući ljudima da razviju puni sopstveni potencijal, obogate sopstveni živt. Socijalni rad
se bavi barijerama, nejednakostima i nepravdama koje postoje u društvu, kriznim i hitnim stanjima. Prema
Bemu, socijalni rad ima tri funkcije: a) pomoć u povratku sposobnosti b) staranje o individualnim i zajendičkim
sredstvima za rešavanje problema c) prevencija individualnih i grupnih socijalnih disfunkcija U pogledu subjekata
koji se štite, sistemi socijalne pomoći mogu se podeliti: opšte i kategorijalne. Prema Hovelu, posebno osetljive
kategorije su: stari, invalidi, siročad, udovice, žrtve rata, migranti, samohrani roditelji, etničke manjine... Korisnici
prava iz socijalnog staranja su pojedinci i porodice koji spadaju u dve kategorije: 1. osobe u stanju socijalne
potrebe- koje nemaju sredstva za život i mogu nastupiti zbog različitih uzroka (fizioloških, porodičnih,
profesionalnih, društvenih, ekonomskih,...) 2. lica zavisna od drugih- socijalni rizik koji pogađa iznemogle, stare i
osobe sa invaliditetom, a rezulat je gubitak autonomije, nemogućnost da se brine o sebi i smanjena mogućnost
obavljanja svakodnevnih potreba. Prava iz oblasti socijalnog staranja su heterogena. Mogu se podeliti na: 1.
novčana (novčane dotacije za hranu, stan, grejanje) 2. naturalna (obezbeđivanje hrane, javne kuhinje, pomoć u
održavanju higijene) Prema trajanju, mogu se podeliti na: redovna ili ad hoc (povremena) i trajna ili privremena.
Prava iz socijalnog staranja su rezidualnog karaktera i mogu se koristiti tek ako su iscrpljeni drugi vidovi pomoći.
Osnovni uslov za sticanje prava iz socijalnog staranja jeste da se pojedinac ili porodica nalaze u stanju socijalne
potrebe ili zavisnosti. U obzir se uzimaju sopstveni prihodi i prihodi bračnog druga. Jedan od važnih ciljeva u ovoj
oblasti osnaživanje socijalno ugroženih lica, kako ne bi trajno bili na teretu države. Zato se teži "aktivizaciji mera
socijalnog staranja". Zahteva se saradnja, odnosno određeno uzvratno ponašanje (pohađanje kurseva,
odvikavanje od alkohola, školovanje). O sprovođenju i finansiranju brine se primarno država, naročito centralna
vlast. Zbog decentralizovane vlasti, brini se i lokalni organi. Delatnost obavljaju specijalizovane institucije i
službe. Organizovanje i pravne poslove vrši državna administracija ili za to posebno organizovane službe.
Odlučuju o pravima korisnika socijalnog staranja i distribuiraju naknade. Konkretnu socijalnu delatnost 55
(zbrinjavanje korisnika i socijalni rad) obavljaju specijalizovane ustanove i službe, sa posebno obučenim
personalom (ustanove socijalne zaštite). 13.2. Siromaštvo u Srbiji Istorijski posmatrano, osnovni uzroci
siromaštva bili su: 1. sudbinski (posledica više sile) 2. nasleđeni (rođenjem) 3. lični (rasipništvo, alkoholizam,
lenjost) 4. opšti (ratovi, kriza) Herbert Vivian navodi kako je Srbija "raj za siromašnog čoveka" jer se u njoj nikada
nije umiralo od gladi. Razlog za to si bili razni vidovi pomaganja lokalnih zajednica i crkve. Danas Srbija ima oko
20% stanovništva koji primaju socijalnu pomoć i oko 800.000 siromašnih. Da bi se uspešnije borila sa
siromaštvom, Srbija uvodi 2003. Strategiju za smanjenje siromaštva, a 2005. Strategiju razvoja socijalne zaštite .
13.3. Sistem socijalnog staranja u Srbiji Osnovne slabosti sistema socijalnog staranja u Srbiji, jesu: 1. položaj
građana je pasivan 2. mreža socijalnih usluga je nedovoljno razvijena 3. usluge koje pruža nevladin sektor nisu
dovoljno razvijene 4. sistem javnih socijalno-zaštitnih institucija je centralizovan, birokratizovan, neelastičan,
neefikasan Neki od ciljeve socijalne pomoći: 1. deinstitucionalizacija 2. razvoj alternativnih oblika 3. uključivanje
u sistem pružanja usluga privatnih pružalaca usluga i nevladinog sektora Aktuelni sistem socijalnog staranja
regulisan je Zakonom o socijalnoj zaštiti iz 2011. Pojam socijalne zaštite je organizovana društvena delatnost od
javnog interesa čiji je cilj:  pružanje pomoći i osnaživanje pojedinaca i porodica  otklanjanje posledica socijalne
isključenosti Konkretni ciljevi: 1. minimalna materijalna sigurnost i nezavisnost 2. dostupnost usluga 3. jednake
mogućnosti za samostalan život 4. očuvati i unaprediti porodične odnose 5. preduprediti zlostavljanje,
zanemarivanje ili eksploataciju 13.4. Prava na socijalnu zaštitu Ovo pravo ima svaki pojedinac i porodica: 1.
kojima je neophodna društvena pomoć i podrška 2. stvaranje uslova za zadovoljenje osnovnih životnih potreba
To pravo ostvaruje se na dva načina: 1. pružanjem usluga socijalne zaštite 2. materijalnom podrškom 13.4.1.
Usluge Aktivnosti usmerene na podršku i pomoć pojedincu i porodici radi poboljšanja kvaliteta života,
otklanjanja ili ublažavanja rizika nepovoljnih životnih okolnosti, stvaranja mogućnosti da samostalno žive u
društvu. Vrste: 1. usluge procene planiranja- procena stanja, potreba, snaga i rizika korisnika i drugih značajnih
osoba u njegovom okruženju; procena staratelja, hranitelja i usvojitelja; izrada individualnog ili porodičnog plana
pružanja usluga i mera pravne zaštite i drugih procena i planova. 2. dnevne usluge u zajednici- dnevni boravak;
pomoć u kući; svratište. Obuhvataju aktivnosti kojima se podržava boravak korisnika u porodici i neposrednom
okruženju. Obezbeđuje ih lokalna samouprava. 3. usluge podrške za samostalan život- stanovanje uz podršku;
personalna asistencija; obuka za samostalan život i druge vrste podrške neophodne za aktivno učešće korisnika u
društvu. Pružaju se pojedincu:  da bi se se njegove mogućnosti za zadovoljenje osnovnih potreba izjednačile sa
mogućnostima ostalih članova društva;  da se poboljša kvalitet života i da se korisniku omogući da vodi aktivan i
samostalan život u društvu. 56 Obezbeđuje jedinica lokalne samouprave, osim ako zakonom nije predviđeno da
ih obezbeđuje Republika. 4. savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge- intenzivne usluge podrške
porodici koja je u krizi. Savetovanje i podrška roditelja, hranitelja i usvojitelja; podrška porodici koja se stara o
svom detetu ili odraslom članu porodice sa smetnjama u razvoju; održavanje porodičnih odnosa i ponovno
spajanje porodice; savetovanje i podrška u slučajevima nasilja; porodična terapija. Medijacija; SOS telefoni;
aktivacija i druge savetodavne i edukativne usluge i aktivnosti. Cilj:  unapređivanje porodičnih odnosa; 
prevazilaženje kriznih situacija;  sticanje veština za samostalan i produktivan život u društvu. Obezbeđuju ih
lokalna samouprava, AP ili Republika. 5. usluge smeštaja- smeštaj; smeštaj u prihatilište u srodničku, hraniteljsku
ili drugu porodicu za odrasle i starije; domski i druge vrste smeštaja. Korisnik je pojedinac, odnosno porodica
koja se suočava sa preprekama u zadovoljenu potreba, usled čega: 1. ne može da dostigne ili da održi kvalitet
života ili 2. nema dovoljno sredstava za podmirenje osnovnih životnih potreba, a ne može da ih ostvari svojim
radom, prihodom od imovine ili iz drugih izvora. Pravi se razlika između: 1. maloletnih lica i mlađih punoletnih
lica (do 26 godina) 2. punoletnih (od 26 pa nadalje) Uslovi za korišćenje usluga-maloletno lice: 1. ako je bez
roditeljskog staranja ili u riziku od gubitka roditeljskog staranja; 2. ako njegov roditelj, staratelj ili drugo lice koje
o njemu vodi računa, nije u stanju da se o njemu stara bez podrške sistema socijalne zaštite, usled zdravstvenih
razloga mentalnog oboljenja, intelaktualnih teškoća ili nepovoljnih socio-ekonomskih okolnosti; 3. ako ima
smetnje u razvoju, a njegove potrebe za negom i materijalnom sigurnošću prevazilaze mogućnosti porodice; 4.
ako je u sukobu sa roditeljima, starateljem i zajednicom i ako svojim ponašanjem ugrožava sebe i okolinu; 5. ako
se suočava sa teškoćama zbog zloupotrebe alkohola, droga ili drugih opojnih sredstava; 6. ako postoji opasnost
da će postati žrtva ili ako jeste žrtva zlostavljanja, zanemarivanja, nasilja i eksploatacije, odnosno ako su mu
fizičko, psihičko ili emocionalno blagostanje i razvoj ugroženi delovanjem ili propustima roditelja, staratelja ili
druge osobe koja o njemu vodi računa; 7. ako je žrtva trgovine ljudima; 8. ako je strani državljanin, odnosno lice
bez državljanstva; 9. ako se njegovi roditelji spore oko načina vršenja roditeljskog prava; 10. ako ima druge
potrebe za korišćenjem socijalne zaštite. Uslovi-odraslo lica: 1. ako ima telesne, intelektualne, senzorne ili
mentalne teškoće ili teškoće u komunikaciji, i kada se, usled društvenih ili drugih prepreka, susreće sa
funkcionalnim ograničenjima u jednoj ili više oblasti života; 2. ako postoji opasnost da će postati žrtva ili ako
jeste žrtva samozanemarivanja, zanemarivanja, zlostavljanja, ekspoloatacije i nasilja u porodici; 3. ako se
suočava sa teškoćama zbog poremećenih odnosa u porodici, zavisti od alkohola, droga ili drugoh opojnih
sredstava ili zbog oblika društveno neprihvatljivog ponašanja; 4. ako je žrtva trgovine ljudima; 5. ako je strani
državljanin i lice bez državljanstva u potrebi za socijalnom zaštitom; 6. ako ima potrebe za domskim smeštajem i
druge potrebe za korišćenjem socijalne zaštite. Usluge neodložne intervencije- vid socijalne zaštite koji se pruža
sa ciljem osiguranja bezbednosti u situacijama u kojima se ugrožava život, zdravlje i razvoj korisnika. Obezbeđuju
se 24h dnevno. Pomoć u kući- korisnici: 1. stara lica, 2. iznemogla hronično obolela lica 3. druga lica koja nisu u
stanju da se sama o sebi staraju Pomoć u kući se obezbeđuje obavljanjem neodložnih kućnih poslova -
održavanje čistoće stana, nabavka hrane i drugih potrebnih stvari, održavanje lične higijene... Dnevni boravak-
korisnici: 1. dete ometeno u razvoju, 57 3. uvećani dodatak za negu i pomoć drugog lica- ima lice koje ima pravo
na dodatak za pomoć i negu kome je na odnosu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju utvrđeno telesno
oštećenje od 100% po jednom osnovu ili ima trajni poremećaj neurološkog i psihičkog tipa, odnosno ako lice ima
više oštećenja, s tim da nivo oštećenja iznosi po 70% i više procenata po najmanje dva osnova. Mesečni iznos
uvećanog dodatka za pomoć i negu iznosi 20.500, s tim da se usklađuje pa istim pravilima kao dodatak za negu i
pomoć. Doživotno mesečno primanje ima jedan od roditelja koji nije u radnom odnosu, a koji najmanje 15
godina neposredno neguje svoje dete koje je ostvarilo pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica,
ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja u visini najniže penzije
u osiguranju zaposlenih. Uslov je da navrši opšti starosni uslov za ostvarivanje penzije prema propisima o
penzijskom i invalidskom osiguranju, a nije ostvario pravo na penziju. 4. pomoć za osposobljavanje za rad-
potrebna je podrška u obrazovanju i osposobljavanju za rad. Korisnici su deca i mladi sa smetnjama u razvoju i
odrasla invalidna lica, koji s obzirom na psiho- fizičke osobine i godine mogu da se osposobe za rad. Vidovi
pomoći: a) troškovi osposobljavanja za rad; b) naknada troškova prevoza; c) naknada troškova smeštaja u dom
učenika, odnosno studenata ili internat. Troškovi osposobljavanja isplaćuju se preduzeću za profesionalnu
rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, odnosno drugoj organizaciji u kojoj se lice osposobljava- na
osnovu ugovora koji zaključuje centar za socijalni rad sa tim preduzećem. 5. jednokratna novčana pomoć i
pomoć u naturi- namenjeno je licu koje se iznenanda ili trenutno nađe u stanju socijalne potrebe i licu koje se
upućuje na domski ili porodični smeštaj, a koje nema sredstva da obezbedi odeću, obuću i troškove prevoza
neophodne za realizaciju smeštaja. Vrste: a) novčana b) u naturi Postupak za ostvarivanje i isplatu novčane
pomoći sprovodi centar za socijalni rad, a za pomoć u naturi-organ, organizacija ili služba koju odredi lokalna
samouprava. Jedinica lokalne samouprave propisuje i bliže uslove i način ostvarivanja, kao i visinu jednokratne
pomoći. Iznos ne može biti veći od prosečne zarade po zaposlenom u toj jedinici u mesecu koji prethodi mesecu
isplate. Postupak za ostvarivanje materijalne pomoći pokreće se zahtevom, a može i po službenoj dužnosti. Na
obrascu, podnosilac je dužan da unese potpune i istinite podatke. Odlučuje centar na teritoriji na kojoj
podnosilac ima prebivalište. Isplata počinje od narednog meseca. Dužnost prijavljivanja promena u roku od 15
dana. Centar za socijalni rad ima obavezu da preispituje uslove za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu
pomoć u maju. Podnosi se žalba ukoliko korisnik nije zadovoljan odlukom centra i nju rešava ministar za
socijalnu zaštitu (pokrajinski organ uprave ili gradska uprava Beograd). Žalba ne odlaže izvršenje prvostepenog
rešenja. Nadležni drugostepeni organi vrše i reviziju (preispitivanje) rešenja o priznatom pravu na novčanu
pomoć. Protiv konačnih rešenja povodom žalbe ili revizije može se voditi upravni spor. Ukoliko dođe do
izuzetnog ugrožavanja životnog standarda velikog broja građana, sredstva za jednokratnu pomoć se obezbeđuju
u budžetu Republike. 6. druge vrste materijalne podrške (narodne kuhinje, subvencije...) Korisnici su pojedinac i
porodica. Domaći, pod određenim uslovima i strani državljani (azilanti). Postoje tri kategorije lica: 1. građani koji
su nesposobni za rad (a nemaju sredstava za izdržavanje) 2. građani i porodice koji nemaju sredstva za
izdržavanje 3. porodice koje se nalaze u "socijalnim problemima" (zanemarivanje dece, zlostavljanje) Načela: 1.
načelo najboljeg interesa- obaveza da se usluge socijalne zaštite pružaju u skladu sa najboljem interesom
korisnika, uvažavajući njegov životni ciklus, pol, rasu, veru, nacionalnost 2. načelo celovitosti socijalne zaštite-
uključuje zahtev da se usluge socijalne zaštite pružaju u skladu sa funkcijom koju imaju, povezano i usklađeno,
tako da se obezbedi celovita socijalna zaštita korisniku u svakom životnom dobu 3. načelo najmanje restriktivnog
okruženja- podrazumeva da se usluge socijalne zaštite pružaju prvenstveno u neposrednom i najmanje
restriktivnom okruženju, pri čemu se biraju usluge koje korisniku omogućavaju ostanak u zajednici 4. načelo
dostupnosti i individualizacije- pružanje usluge na način koji obezbeđuje njihovu fizičku, geografsku i ekonomsku
dostupnost, uz uvažavanje kulturoloških i drugih različitosti- određuje se "voditelj slučaja" Korisnici imaju pravo
na: informaciju, učešće u donošenju odluka, na slobodan izbor usluga, na poverljivost, privatnost, pritužbu.
Delatnosti koje obavljaju ustanove socijalne zaštite:  centar za socijalni rad 60  druge ustanove (domovi,
prihvatilištva) Finansiranje sprovodi Republika, a pojedina prava i lokalne samouprave ili autonomne pokrajine.
One mogu da povećaju nivo davanja u odnosu na Republiku, imajući u vidu posebne potrebe i socijalne
probleme. 13.5. Ustanove socijalne zaštite Vrste: 1) Zavod za socijalnu zaštitu- može osnovati samo Republika,
odnosno autonomna pokrajina, sa ciljem obezbeđivanja integrativnog i stručnog pristupa u praćenju i razvoju
socijalne zaštite. Poslovi: prati kvalitet stručnog rada i usluga, pruža stručnu podršku radi unapređenja stručnog
rada, istražuje socijalne pojave i probleme, delatnost i efekte socijalne zaštite... Tri grupe zaposlenih: a) stručni
radnici u centru za socijalni rad su socijalni radnik, psiholog, pedagog, andragog, specijalni pedagog, pravnik i
socilog, a u drugoj ustanovi socijalne zaštite i kod pružaoca usluga socijalne zaštite i kod pružaoca usluga
socijalne zaštite stručni radnici su i defektolog i lekar. b) stručni saradnici su lica druge odgovarajuće struke, sa
stečenim visokim obrazovanjem na studijama prvog ili drugog stepena, odnosno na osnovnim studijama (kao i
lica sa srednjom školom), koja obavljaju poslove iz svoje struke u ustanovi socijalne zaštite i kod pružaoca usluga
socijalne zaštite. c) pomoćni radnici Moraju posedovati licencu koja se izdaje na šest godina. Izdaje i oduzima
Komora socijalne zaštite. Uslovi:  propisana stručna sprema;  završen odgovarajući akreditovani program
obuke;  odgovarajuće radno iskustvo, odnosno položen stručni ispit. Imaju obavezu da se stručno usavršavaju.
Oduzimanje licence ako:  poslove ne obavlja u skladu sa propisima i standardima;  dobije otkaz zbog učinjene
povrede radne obaveze ili radne discipline;  grubo prekrši Etički kodeks. 2) centar za socijalni rad- može
osnovati samo jedinica lokalne samouprave (opština ili grad). Vlada propisuje uslove. Osniva se za jednu opštinu
(ako u njoj živi više od 30.000 stanovnika, ili kada postoji izrazito loše socijalno stanje ili zbog geografskih uslova i
otežane komunikacije) ili za više opština (može imati odeljenja). Organi: upravni, nadzorni odbor i direktor
(pored predstavnika države i stručnjaka, učestvuju i predstavnici udruženja iz ove oblasti). Vrši poslove
odlučivanja o pravima korisnika, stručne poslove, koordinacija ustanova socijalne zaštite, poslovi u vezi sa
porodičnim odnosima, poslovi u vezi sa svim vrstama sudskih postupaka kada su u pitanju maloletna ili socijalno
ugrožena lica. Osnovni poslovi centra u vršenju javnih ovlašćenja: procenjuje potrebe i snage korisnika i rizike po
njega i planira pružanje usluga socijalne zaštite, sprovodi postupke i odlučuje o pravima na materijalna davanja i
o korišćenju usluga socijalne zaštite, preduzima propisane mere, vodi evidencije i stara se o čuvanju
dokumentacije korisnika. 3) specijalizovane ustanove socijalne zaštite a) ustanova za vaspitanje dece i omladine-
delatnost čine vaspitne mere. Osnivač je Republika ili pokrajina. Standardi usluga i druga pitanja od značaja za
pružanje usluga- uređuje ministar nadležan za socijalnu zaštitu. Organi: upravni, nadzorni odbor i direktor
(učestvuje i predstavnik udruženja čiji su ciljevi usmereni na zaštitu prava deteta). b) dom- postoji: 1) standardni;
2) smeštaj uz intenzivnu ili dodatnu podršku; 3) urgentni smeštaj; 4) povremeni smeštaj; 5) druga vrsta domskog
smeštaja. Bliže uslove korišćenja usluge domskog smeštaja i druge vrste domskog smeštaja propisuje nadležni
ministar. Domovi se mogu osnivati kao: 1) ustanove za smeštaj dece i mladih 2) ustanove za smeštaj odraslih i
starih Mrežu ustanova, ukoliko ih osniva Republika, utvrđuje Vlada. Dom za smeštaj odraslih i starijih ne sme
imati veći kapacitet od 100 korisnika, a dom za smeštaj dece i mladih ne sme imati veći kapacitet od 50 korisnika.
61 c) prihvatilište- ima za cilj da korisniku obezbedi kratkotarjan smeštaj, odnosno bezbednost dok se ne iznađe
održivo rešenje za kriznu situaciju u kojoj se zatekao i zadovoljenje osnovnih potreba. d) radni centar-
specijalizovane ustanove čije su usluge usmerene na unapređivanje radnih sposobnosti ili radno angažovanje lica
sa invaliditetom koji su korisnici socijalne zaštite- u skladu sa zakonom (Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i
zapošljavanju osoba sa invaliditetom iz 2009.) Prema članu 43 tog zakona, radni centar je poseban oblik
ustanove koja obezbeđuje radno angažovanje kao radno terapijsku aktivnost osoba sa invaliditetom koje se ne
mogu zaposliti ili održati zaposlenje ni pod opštim ni pod posebnim uslovima, odnosno čiji je radni učinak manji
od jedne trećine uobičajenog radnog učinka. Ovu ustanovu mogu da osnuju Republika, autonomna pokrajina i
jedincia lokalne samouprave, kao i organizacija osoba sa invaliditetom ili organizacije njihovih zakonskih
zastupnika. e) centar za porodični smeštaj i usvojenje- vrši pripremu, procenu i obuku budućih hranitelja i
usvojitelja; pruža podršku hraniteljima odnosno porodicama koje pružaju uslugu porodičnog smeštaja i
usvojiteljima; izveštava centar za socijalni rad o radu hranitelja i funkcionisanju porodica koje pružaju uslugu
porodičnog smeštaja i predlaže mere radi otklanjanja eventualnih propusta; obavlja poslove u skladu sa
zakonom i drugim propisom. f) socijalno-zdravstvene ustanove- novi tip ustanova socijalne zaštite, koje treba da
pruže integralnu zaštitu korisnicima kojima je zbog specifičnog socijalnog i zdravstvenog stanja potrebno i
socijalno i zdravstveno zbrinjavanje. Može se organizovati i u okviru postojećih ustanova socijalne zaštite,
odnosno zdravstvenih ustanova, tako što će se osnovati posebne socijalno-zdravstvene jedinice. g) "drugi
subjekti u socijlanoj zaštiti" 4) stručna i druga tela u oblasti socijalne zaštite a) Komora socijalne zaštite-
nezavisna, neprofitna i profesionalna organizacija zaposlenih stručnih radnika i saradnika u socijalnoj zaštiti. Ima
status pravnog lica sa sedištem u Beogradu. Organe čine predstavnici lica zaposlenih u oblasti socijalne zaštite.
Donosi Kodeks profesionalne etike, organizuje ispite za izdavanje licence za rad u oblasti socijalne zaštite, izdaje,
obnavlja i oduzima licencu stručnim radnicima, zastupa i štiti profesionalne interese članova, daje inicijativu za
donošenje propisa u oblasti socijalne zaštite i obavlja druge poslove kao profesionalna organizacija zaposlenih u
socijalnoj zaštiti. Ima i Etički odbor socijalne zaštite- prati etičnost pružanja socijalne zaštite. b) javne agencije c)
fondacije Na osnivanje i rad ustanova socijalne zaštite primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuju javne
službe (Zakon o javnim službama iz 1991.), ako drugačije nije uređeno Zakonom o socijalnoj zaštiti. Osnivači: 1)
Vlada RS ili organ AP 2) opština ili grad 3) privatna-fizička ili pravna lica. Ustanove se mogu osnivati ako je
obezbeđen prostor, oprema i potreban broj stručnih i drugih radnika. Ustanove i zaposleni moraju imati licencu
koju izdaje ministarstvo na šest godina. Pravo na licencu ima ustanova: koja je registrovana u skladu sa zakonom;
koja ispunjava standarde za pružanje usluge za koju traži uzdavanje licence, a koji se tiču lokacije, prostora,
opreme, organizacije, broja i stručnosti angažovanog osoblja, procene, planiranja, aktivnosti za pružanje
konkretne usluge socijalne zaštite; koja najmanje dve godine pruža usluge socijalne zaštite. Nadzor: 1) nadzor na
zakonitošću rada- dva načina: a) kontrola od strane ministarstva (nadzor nad zakonitošću rada i akata, obavezni
jednogodišnji izveštaji) b) inspekcijski nadzor-inspektori socijalne zaštite- kontrola postupanja, ispunjenosti
uslova, postupka prijema korisnika, vođenja evidencije... Može da naloži otklanjanje nepravilnosti, zabrani rad,
podnese prijavu nadležnom organu... 2) stručni nadzor- uvid u stručni rad osoblja ustanova socijalne zaštite.
Kontrola primene stručne metodologije, stručnog znanja i primene naučnih dostugnuća. Kontrola izbora oblika
socijalne zaštite i ciljeva. Davanje stručnih uputstava. Vrste: a) unutrašnji- direktor, upravni odbor i nadzorni
odbor b) spoljni- ministarstva, Komora, Zavod za socijalnu zaštitu 3) sudski nadzor: a) delatnošću ustavnih
sudova b) odlučivanjem u upravnim sporovima pred Upravnim sudom 62  opštinska/gradska administracija
Jedino porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege za zaposlene plaća poslodavac, kojem se naknadno ta sredstva
refundiraju od strane istog organa. Isti administrativni organi rešavaju u prvom stepenu o pravima iz ove oblasti.
Po pravilu, teritorijalno je nadležan organ prema prebivalištu korisnika, a za porodiljsko se nadležnost određuje
prema sedištu poslodavca. O žalbama rešava ministar nadležan za socijalna pitanja (u autonomnoj provinciji
Vojvodini, to je odgovarajuci pokrajinski sekretarijat - nadležan za brigu o deci). Kod prava za koje se stara
grad/opština, njihovi organi odlučuju o tome koji će aministrativni organ izvršiti realizaciju prava. Obično se o
tome stara sama gradska administracija. 14.4. Ustanove za decu Dve vrste: 1. predškolske- mogu da organizuju
delatnost i u stanu roditelja ili deteta ili drugoj porodici. Pružaju uslugu boravka, zdravstvene zaštite, a mogu da
organizuju i odmor i rekreaciju - sve u grupama od 10- 30. Zakonom uslovi u pogledu spreme, kadra (stručni
radnici - vaspitači, medicinske sestre, pedagozi, psiholozi, defektolozi-logopedi). 2. odmarališta- tu se
obezbeđuje deci do 15 godina starosti boravak, vaspitanje, obrazovanje, rad, zdravstvena zaštita, ishrana,
sportske aktivnosti, nastava u prirodi. Osniva opština,a mogu i druga pravna i fizička lica. Moraju ispuniti uslove u
pogledu prostora, opreme i kadra - lica sa odgovarajucom stručnom spremom. Kriterijume propisuje nadležni
ministar, sporazumno sa ministarstvom za zdravstvenu zaštitu. Nadzor nad radom ustanova za decu nad
zakonitošću - nadležno ministarstvo nad stručnim radom - za vaspitnu, obrazovanu, preventivnu zdravstvenu
zaštitu i socijalni rad (nadležna ministarstva). 15. SOCIJALNA ZAŠTITA BORACA, VOJNIH INVALIDA I ŽRTAVA
ORUŽANIH SUKOBA 15.1. Razvoj socijalne zaštite žrtava rata Ratovi su štetna pojava koja je neprekidno pratila
ljudsku istoriju. Oduvek su uzrokovali masovna i teška stradanja, kako pripadnika oružanih snaga, tako i civilnog
stanovništva. Posledice rata ne mogu se meriti ni sa kakvim drugim socijalnim nedaćama. Socijalni produkt
oružanih sukoba su neke od najugroženijih kategorija u društvu - vojni invalidi, ratna siročad, civilne žrtve rata.
Vojska predstavlja kroz istoriju osnovni oslonac državne vlasti. Zbog toga su vladari težili da vojskovođe i
pripadnike armije motivišu i vežu za sebe obezbeđivanjem privilegija za ratne zasluge, kao i socijalnim
zbrinjavanjem vojnih invalida i porodica stradalih ratnika. Međutim, nije bila retkost i da se takva lica zaborave i
ostanu prepuštena sama sebi. Briga o žrtvama oružanih sukoba 1. unutar porodičnih, rodovskih ili plemenskih
struktura; 2. od strane verskih ustanova; 3. kao briga vojskovođa prema stradalim ratnim veteranima i njihovim
porodicama Robovlasništvo: Zbog velikog značaja vojske za opstanak države, javlja se se briga o zaštiti interes
boraca. U Zakoniku cara Hamurabija bile propisane kazne za onoga ko otima plen ratniku ili dodeljeni posed. U
antičkoj Grčkoj vojnici primali platu. U Rimskoj imperiji vojni veterani su dobijali zemlju i robove. Ipak, briga o
invalidima bila dominantno stvar porodice. Srednji vek: O žrtvama rata su se brinuli pretežno crkva i vojskovođe
(osećanje ratničke solidarnosti). Mnogo češće je solidarnost izostajala i ratni invalidi su tretirani kao ostali
prosjaci, uživajući stepen zaštite koji je pripadao tom sloju. Krajem feudalizma, naročito u periodu prosvećenog
apsolutizma, javlja se epoha najamničkih vojski, koje su ratovale za onog ko ponudi najbolje uslove, između
ostalog, ko vojsci pruži veći stepen socijalne sigurnosti u slučaju invaliditeta. U Francuskoj Luj XI osniva prvi dom
za slepe i odslužene vojnike, a Anri III je 1575. godine ustanovio crkveni red – Hrišćansko milosrđe, koji se brinuo
za invalidne ratne veterane. Potreba zbrinjavanja žrtava rata se ozbiljnije nameće početkom 19.veka, nakon
Napoleonovih ratova, kada ovaj problem prevazilazi nacionalne granice (Napoleonovi ratovi su samo u
Francuskoj, prema podacima iz 1812.godine, doveli do 26.000 invalida). Ozbiljniji oblici zbrinjavanja-prednjačile
SAD-1811. penzijska zaštita je proširena putem Nacionalnog programa za veterane, ne samo na vojne invalide i
veterane, nego i na udovice i članove porodica. Najnapredniji je i u ovom slučaju bio nemački kancelar Bizmark -
1867. godine počinje da izgrađuje sistem socijalnog osiguranja invalida rata koji finansira država. Prelomni
momenat predstavljaće I i II svetski rat, koje su pratile ogromne žrtve. I svetski rat - 21 milion ranjenih i
osakaćenih lica, dok se njihov broj u II svetskom ratu popeo na 30 miliona. U većini zemalja koje su učestvovale u
ratovima uspostavljen je poseban deo sistema socijalne sigurnosti - koji se stara o žrtvama ratova i oružanih
sukoba. 65 Zaštićene kategorije danas: 1) borci, 2) ratni vojni invalidi, 3) mirnodopski vojni invalidi, 4) civilni
invalidi rata, 5) porodice palih boraca, 6) porodice vojnih invalida. Pravni osnov državne odgovornosti - teorija
pravičnosti, koncept uspostavljanja jednakog položaja građana ili teorija socijalnog rizika. Građani su se vršeći
svoju patriotsku dužnost potčinili državnoj vlasti. Nametnut im je rizičan teret učešća u odbrani, te zato država i
treba da ih zbrine. 15.2. Socijalna zaštita boraca i žrtava oružanih sukoba u Srbiji Samo u 20. veku stanovništvo
Srbije je bilo pogođeno posledicama šest ratova (uključujući i agresiju NATO na 1999. godine). Najteži je bio I
svetski rat gde je stradalo 35% populacije, a ostalo 500.000 ratnih invalida, II svetski rat je odneo 1.700.000
žrtava na prostoru tadašnje Jugoslavije, među kojima veliki deo postradalog srpskog stanovništva. Prvi propisi
1863. godine-Zakon o ustanovljenju invalidskog fonda za iznemogle i u službi osakaćene vojnike. Posle I svetskog
rata - 1925. godine - Invalidski zakon-zaštita koncipirana slično kao današnja. Posle II svetskog rata, kontinuitet
sa predratnim vojnim invalidskim zakonodavstvom. Borcima i žrtavama rata ukazivana posebna pažnja od strane
saboraca koji su bili na vlasti - pravna zaštita stalno obogaćivana i unapređivana (još 1944. godine doneti pravni
akti o zaštiti vojnih invalida). Sistem zaštite žrtava rata u periodu postojanja bivše socijalističke Jugoslavije, bio
jedan od najboljih u svetu u praksi. Posle , pored raznih materijalnih i drugih prava, vojni invalidi imali su i
prvenstvo stupanja u radni odnos za posao koji im odgovara (svako preduzeće bilo je dužno da zaposli najmanje
10% ratnih invalida, pod pretnjom novčane kazne). Pozitivno pravo - izvori: 1. Zakon o osnovnim pravima boraca,
vojnih invalida i porodica palih boraca iz 1998. - osnovni izvor 2. Zakon o pravima boraca, vojnih invalida i č
lanova njihovih porodica iz 1989. - uglavnom se sekundarno primenjuje - kada lica nisu materijalno zbrinuta po
drugom osnovu. 3. Z akon o pravima civilnih invalida rata - 1996. 4. neka prava uređena su i drugim propisima –
o penzijskom i invalidskom osiguranju, o vojsci 5. brojni podzakonski akti (npr. Uredba o materijalnom
obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17.
avgusta 1990, od 1992. godine) 6. gradski/opštinski propisi – dodatna zaštita Zaštita se obezbeđuje: 1) borcima
2) ratnim vojnim invalidima 3) mirnodopskim vojnim invalidima 4) clanovima porodica palih boraca i vojnih 5)
invalida 6) civilnim invalidima rata Zaštićene kategorije: 1. prvenstveno domaci državljani - učesnici svih ratova u
prošlom veku (i onih posle 17. avgusta1990. godine, kao i u vreme NATO bombardovanja) i mirnodopski vojni
invalidi (koji su izjednačeni u pravima sa ratnim vojnim invalidima); 2. zaštitu uživaju i stranci - ako su se borili ili
u miru obavljali vojne dužnosti za našu zemlju; 3. jednak tretman domacim državljanima imaju izbegla lica sa
teritorije bivše Jugoslavije. Isključenje - nedostojna lica: 1. koja su sarađivala sa neprijateljem, prebegla
neprijatelju ili ratovala na njegovoj strani, 2. napustila vojnu dužnost 3. sama izazvala povređivanje Uslovi
ostvarivanja prava: 1. Opšti uslov - da je do oštećenja zdravlja došlo bez njihove krivice, zbog ratnih ili vojnih
dejstava. 2. Ostali uslovi precizirani su konkretno za svaku vrstu invalida, a baziraju se uglavnom na uzroku
hendikepiranosti i stepenu oštećenja zdravlja, što se dokazuje medicinskom dokumentacijom. Kategorije
invalida: 66 Na osnovu stepena telesnog oštećenja ratni i mirnodopski vojni invalidi svrstavaju se u deset
kategorija. Najteži su invalidi I kategorije, a najlakši-desete. Od kategorije invalidnosti kasnije zavisi ostvarivanje i
nivo pojedinih prava koja im pripadaju. Postupak za ocenu stepena hendikepiranosti i ispunjenja uslova za
pojedina prava ratnih, vojnih i civilnih invalida rata vode opštinski ili gradski organi uprave nadležni za poslove
boračke i invalidske zaštite. Procedura kao i u ostalim branšama socijalne sigurnosti vodi prema opštem
upravnom postupku. Protiv odluke organa nezadovoljno lice ima pravo na žalbu, a nakon toga može pokrenuti
upravni spor. Za žalbu je nadležno ministarstvo za socijalna pitanja, a u Vojvodini pokrajinski organ nadležan za
oblast socijalne i boračke zaštite. Status prava se ne može prenositi i da su prava na osnovu rane, povrede ili
ozlede nezastariva (mogu samo zastareti konkretna materijalna potraživanja). Prava se koriste dok postoje uslovi
za njihovo ostvarivanje. Stečena prava će se izgubiti: 1. ako je pravo stečeno na osnovu neverodostojnih
dokumenata, iskaza i drugih dokaza, 2. ako se zdravstveno stanje invalida popravi, 3. kod člana porodice (deteta)
– kada preraste odgovarajući uzrast, 4. kod bračnog druga – ako zasnuje novu bračnu zajednicu ili više ne vrši
roditeljsku dužnost prema deci koja koriste invalidninu. Zaštita boraca: imali poseban, počastan društveni status
i niz društvenih i socijalnih beneficija. Prema ranijim propisima imali prava na: dvostruko računanje penzijskog
staža provedenog u ratu ili zarobljeništvu, računanje u poseban staž vremena provedenog na lečenju i
medicinskoj rehabilitaciji usled bolesti ili povreda zadobijenih u akcijama i zarobljeništvu, pravo na uvećanu
penziju, posebne dodatke na penziju ili platu, povoljnije uslove za odlazak u starosnu ili invalidsku penziju,
olakšane uslove za članove porodice za sticanje porodične penzije, povlastice pri lečenju, u prevozu itd. Borci iz
ranijih ratova koji su još uvek živi, a stekli su ta prava po ranijim propisima i dalje uživaju stečena prava. Status
boraca – prema Zakonu iz 1998. (Zakon o osnovnim pravima) Borcem se smatra jugoslovenski državljanin ako je:
1. u ratu vršio vojne i druge dužnosti (radi odbrane suvereniteta, teritorijalnog integriteta, nezavisnosti i
ustavnog poretka SRJ); 2. kao pripadnik srpske i crnogorske vojske učestvovao u ratovima od 1912-1918. godine;
3. učestvovao u antifaštistickoj borbi u Drugom svetskom ratu u sastavu partizanskih odreda, odnosno
Jugoslovenske armije; 4. učestvovao u antifašistickoj borbi kao pripadnik Vojske Kraljevine Jugoslavije (u ratu od
6. - 17. aprila 1941. ili u sastavu savezničkih armija); 5. vršio vojne ili druge dužnosti u oružanim akcijama posle
17.avgusta 1990.godine (rad odbrane nezavisnosti i teritorijalnog integriteta SFRJ). Borcem se smatra i lice koje
je za vreme mira vršilo vojne druge dužnosti - radi odbrane suverenosti, teritorije, nezavisnosti i ustavnog
poretka SRJ - Srbije. Prema Zakonu o pravima boraca Srbije iz 1989. godine, status borca u pogledu prava
utvrđenih tim zakonom, imaju i pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta, počev od
17. aprila 1941. do 15. maja 1945. godine. Prava: 1. pravo na borački dodatak - dodatak uz zaradu ostvarenu po
osnovu radnog odnosa (ne i iz samostalnog obavljanja delatnosti). Iznos: u visini razlike između iznosa zarade
koju je borac ostvario za rad u punom radnom vremenu i osnova boračkog dodatka – koji čini iznos prosečne
neto zarade u Srbiji iz prethodnog meseca, uvećane za 30%. Ima i boraca sa priznatim svojstvom ratnog vojnog
invalida dok je u radnom odnosu sa punim radnim vremenom, ako mu je iznos mesečne zarade manji od iznosa
prosečne neto zarade u Srbiji iz prethodnog meseca, uvećane za 30%. Izuzetno to pravo ima i borac koji, prema
nalazu i mišljenju nadležne lekarske komisije, radi sa skracenim radnim vremenom. Vojni invalid ima pravo na
dodatak - i za vreme privremene nezaposlenosti i za vreme privremene sprečenosti za rad (bolovanja). Dokazi:
uverenje o statusu borca, vojna knjižica, dokaz o radnom odnosu. 2. mese č no nov č ano primanje (prema
Zakonu o pravima boraca Srbije) - ako ispunjava uslove u pogledu nesposobnosti za privređivanje i uklapa se u
imovinski cenzus iz Zakona. Ukoliko imaju posebne zasluge za zemlju, nalaze se u teškom materijalnom položaju
ili to nalažu neke druge okolnosti - ima pravo na ovo primanje nezavisno od imovinskih uslova. Iznos: za korisnike
čije domaćinstvo nema prihoda od poljoprivredne delatnosti iznosi 60% prosečnog mesečnog prihoda, a za
korisnike starije od 80 godina 70% prosečnog mesečnog prihoda. 15.2.Prava vojnih i mirnodopskih vojnih
invalida Dve vrste vojnih invalida: 67

Srodni dokumenti
Prikaži ostale

Krivicno pravo-Skripta-Pravni - Univerzitet u Tuzli

(1)

Radno i socijalno pravo skripta

(1)

UGOVOR O RADU-Skripta-Radno i socijalno pravo-Pravo (2)

(1)

UGOVOR O RADU-Skripta-Radno i socijalno pravo-Pravo (1)

OSNOVE RADNOG PRAVA-Skripta-Radno i socijalno pravo-Pravo

(1)

Radno i socijalno pravo 2-Skripta-Pravni - Univerzitet u Tuzli

Stvarno pravo-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 1

Pravo vlasnistva-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 6

Pravo vlasnistva-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 7

Stvarno pravo-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 4

Stvarno pravo-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 2

Stvarno pravo-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 3

Pravo vlasnistva-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 1

Pravo vlasnistva-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 2

Pravo vlasnistva-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 4

Pravo vlasnistva-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 5

Pravo vlasnistva-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 3

Stvarno pravo-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 6

Stvarno pravo-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 5

Skripta za zaposlene u socijalnoj skrbi

(3)

Ugovorni odnosi-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 2

Ugovorni odnosi-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 3

Ugovorni odnosi-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 1

Ugovorni odnosi-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 4

Ugovorni odnosi-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 6

Ugovorni odnosi-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 5

Ugovorni odnosi-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 7

Opsti deo gradjanskog prava-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 6

Opsti deo gradjanskog prava-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 7

Opsti deo gradjanskog prava-Skripta-Gradjansko pravo-Pravo 2

Prikaži ostale

Nema još recenzija

Pripremite svoje ispite na najbolji mogući način

Registrujte se na Docsity-u da biste preuzeli dokumente i trenirali sa kvizovima

Registrujte se

i dobijte 10 poena za preuzimanje

U ponudi

30 poeni

20

poeni

Vremenski ograničena ponuda

Preuzimanje

Dodajte u omiljene

Prijavite dokument

Univerzitet u Kragujevcu

Socijalno pravo
70

stranice

Broj stranica

2020/2021

Akademska godina

Opis:

Skripta iz socijalnog prava za pravni fakultet

Učitan datuma 24.05.2021.

sladjan-stankovic-2🇸🇷

1 dokument

Prati

Nedavno pregledani dokumenti

Ovde ćete pronaći najnovije posećene dokumente

Socijalno pravo skripta ....1, Skripte' predlog Socijalno pravo

30 poeni

20

poeni

Vremenski ograničena ponuda

Dodajte u omiljene

Preuzimanje

1. UVODNA PITANJA

1.1. Pojam socijalnog prava

Korene socijalnog prava čine još od najranijih vremena razni vidovi pomaganja egzistencijalno ugroženim
licima. Socijalno pravo je mlada grana prava (19.vek) i mlada pravna nauka. Naziv ove grane ima dvojako

značenje:

1. socijalno pravo-kao društveno pravo (za razliku od državnog prava)

2. pravo koje se odnosi na socijalni položaj čoveka

Kao društveno pravo utemeljio je Gurvič, a razvio Leon Digi. Oni državno pravo vide kao proizvod

nejednakosti i različitosti interesa u društvu, dok je socijalno pravo kao društveno, odraz
demokratije i

harmonije interesa u zajednici. Prema solidarističkoj doktrini, pravne norme ne stvara samo država nego i

društvo (pravni dualizam). Ova doktrina zasnovana je na trihotomnoj podeli prava na:

1. javno pravo- koje je rezultat nametanja-subordinacije

2. privatno pravo- koje je izraz koordinacije

3. socijalno pravo- kao pravo socijalne integracije

Socijalno pravo ima svrhu da obezbedi odgovarajući egzistencijalni položaj i pravilan tretman čoveka u

društvu.

Pored izraza "socijalno pravo", u zapadnim zemljama za ovu grupu prava se koristi i naziv pravo socijalne

sigurnosti, a kod nas se danas upotrebljava i naziv socijalno obezbeđenje. Pristalice ovog drugog naziva,

socijalno obezbeđenje shvataju kao širu disciplinu od socijalnog prava, koja nije često pravo jer sadrži i

elemente nekih drugih nauka. Ali pošto je ovde reč i o grani prava i o naučnoj disciplini, najpogodniji naziv u

duhu srpskog jezika jeste termin "socijalno pravo". On obuhvata sve ono što danas podrazumeva socijalno

pravo. Na opravdanost izbora naziva socijalno pravo, upućuje i termin socijalno zakonodavstvo koji se

upotrebljava u Evropskoj uniji kao generički izraz za sve norme kojima se uređuje socijalni položaj čoveka.

1.2. Cilj socijalnog prava

Cilj socijalnog prava jeste da obezbedi socijalnu sigurnost pojedincu, porodici i celokupnom stanovništvu. To

podrazumeva garantovanje dostojanstvene i sigurne materijalne egzistencije ljudi, ali i zadovoljenje drugih

socijalnih potreba. Socijalno pravo predstavlja izraz solidarnosti i humanizma koji su više etične nego pravne

kategorije. Svrha toga jeste da se pruži pomoć slabijim članovima zajednice.

Prema Lordu Beveridžu, jednom od utemeljivača ideje socijalne sigurnosti, socijalna delatnost države trebalo

bi da omogući da se savlada pet džinovskih neprijatelja svakog društva:

1. nemaština

2. bolest
3. neznanje

4. nehigijena

5. nezaposlenost

Kada se iskorene ove pojave, posredno se štiti socijalni mir. Prema jednoj novijoj definiciji socijalne sigurnosti

koju je dao Svan, cilj socijalne sigurnosti jeste ustanovljavanje kolektivne pomoći u slučajevima:

1. nesreća

2. oskudice

Zajednički, to se naziva stanjem ugroženosti ili socijalnom potrebom. Piters prava i usluge deli na beneficije

koje služe:

1. prevenciji socijalnih slučajeva;

2. uspostavljanju stanja koje je prethodilo nastupanju socijalnog slučaja;

3. kompenzaciji za socijalni rizik koji je nastupio.

Svaka grana prava pojedincima pruža određenu zaštitu od problema koji mogu biti rezultat ljudskih radnji ili

prirodnih događaja (npr. krivično- zaštitu od krivičnih dela). Socijalno pravo pruža zaštitu od tzv. socijalnih

rizika i socijalnih uzroka. Socijalni rizik se može odrediti kao štetni neizvestan događaj koji ne zavisi isključivo

od volje osiguranika. Takav događaj je uvek štetan (npr. bolest, povreda) i po pravilu neizvestan, mada može biti

i izvestan (npr.starost). Ugrožavaju normalno zadovoljenje potreba, a neki od njih stvaraju nove potrebe.

Ponekad se mešaju socijalni rizici sa njihovim uzrocima, dolazi često do njihovog preplitanja, što otežava

njihovo razgraničenje (npr. nezaposlenost je istovremeno rizik i uzrok socijalnih rizika). Socijalni rizici se mogu

podeliti na:

1. fiziološke (bolest, starost, smrt)

2. profesionalne (nezaposlenost, povreda na radu)

ili na:

1. fizičke

2. ekonomske rizike

Uzroke socijalnih rizika Duran deli na:

1. geološke i meteorološke

1
2. rizike društvene sredine (rat, promena režima)

3. rizike vezane za organizaciju porodičnih grupa (smrt ili bolest hranioca)

4. fiziološke

5. profesionalne

Postoje i srećni događaji koji mogu otežati socijalni položaj kao što je rođenje deteta, stupanje u brak. Zato se

uvodi širi pojam- socijalni slučaj. Socijalni slučaj definiše se kao bilo koji događaj koji umanjuje sredstva za

egzistenciju i standard lica, nameće nove terete.

1.3. Definicija socijalnog prava

Kao grana prava- obuhvata pravne norme, institute, institucije i odnose koji imaju za cilj da se obezbedi

siguran i dostojanstven socijalni položaj čoveka.

Kao deo pravne nauke i nastavna disciplina- bavi se izučavanjem istorijskog i pozitivnog socijalnog prava (de

lege lata) i idealnog prava (de lege ferenda).

Kao delatnost- može se odrediti kao grana prava koja uređuje društvene odnose u vezi sa merama koje

preduzima država sa ciljem pomaganja osobama pogođenim socijalnim rizicima.

Definicija socijalnog prava može da bude i:

objektivna- skup pravila, sredstava, institucija kojima se uređuje socijalni položaj čoveka u društvu

subjektivna-skup prava i obaveza korisnika prava, kao i državnih organa i institucija povezanih sa

obezbeđenjem socijalne sigurnosti

Prema Riperu, socijalno pravo predstavlja skup pravnih normi putem kojih država ostvaruje svoju funkciju

ravnoteže i ublažavanja socijalnih rizika, s ciljem da osigura jednakost situacija uprkos različitim srećama.

1.4. Predmet i subjekti socijalnog prava

Predmet socijalnog prava su socijalnopravni odnosi. To su pre svega pravni odnosi, a zatim odnosi između

korisnika prava u okviru sistema socijalne sigurnosti i subjekata koji ta prava obezbeđuju. Socijalnopravni

odnosi uspostavljaju se da bi se lica zaštitila od socijalnih rizika ili socijalnih slučajeva, sprečavanjem njihovih

uzroka ili otklanjanjem posledica. Socijalnim pravom se uređuje:

1. sadržina zaštite

2. subjekti

3. mere i aktivnosti pružanja zaštite

4. finansiranje
Socijalno pravo teži da zadovolji određene socijalne potrebe i to čini preko određenih socijalnih prestacija.

Socijalna prestacija je davanje i/ili činjenje usluga u sistemu socijalne sigurnosti, odnosno davanje ili činjenje

pojedincima ili grupama koje se nalaze u stanju socijalne potrebe. Svrha socijalne prestacije jeste zadovoljenje

socijalne potrebe, ali i prevencija nastanka novih slučajeva. Objekt socijalne prestacije su davanja (novac,

lekovi, pomagala) ili činjenja (usluge lečenja, rehabilitacija, socijalni rad). Subjekt socijalne prestacije je lice

kod kojeg je nastupio određeni rizik ili socijalni slučaj. Tu spadaju osobe koje ne mogu da zadovolje svojim

radom određenu socijalnu potrebu bez pomoći drugog. Prema novijem, širem shvatanju socijalnog prava,

njegovi subjekti su svi građani. Posle prvobitne uloge socijalnog zbrinjavanja i pomaganja, iskristalisala se nova

funkcija socijalnog prava da se omogući puno uključenje čoveka u zajednicu i to se postiže uz pomoć socijalno-

ekonomskih prava.

1.5. Elementi socijalnog prava

Autori koji se bave problemom socijalnog prava uglavnom su saglasni da socijalno pravo obuhvata socijalno

osiguranje i socijalno staranje (socijalna zaštita). U aktuelnom delovanju države u socijalnom domenu,

izučavanje socijalnog prava treba da obuhvati:

1. socijalno-ekonomska prava

2. socijalno osiguranje (zdravstveno i zdravstvena zaštita, penzijsko i invalidsko, za slučaj nezaposlenosti)

3. socijalno staranje

4. socijalnu zaštitu dece i porodice

5. socijalnu zaštitu boraca, vojnih invalida i žrtava rata

6. socijalnu politiku

7. participaciju (učešće zaposlenih u upravljanju preduzećima i društvom)

Socijalno pravo je u velikoj meri praktična disciplina koja uspostavlja kvalitetne mehanizme zaštite stanovništva

od socijalnih rizika. Kada se radi o konkretnoj strukturi segmenata socijalnog prava, površni poznavaoci tu

svrstavaju samo materijalne beneficije. Zanemaruju se mnoga nematerijalna prava vezana za socijalni položaj

čoveka (zdravstvene usluge, socijalni rad). Ne treba izostaviti ni mere prevencije socijalnih rizika (prevencija

bolesti, nezaposlenosti) i razne olakšice siromašnim, nezaposlenim građanima (npr. poreske olakšice).

Ova stranica nije vidljiva u pregledu

Ne propustite važne delove!

Preuzimanje

Ova stranica nije vidljiva u pregledu

Ne propustite važne delove!

Preuzimanje

propisima o rasipnicima

rokovima zrelosti

ugovornim pravilima o socijalnom osiguranju

Poslednjih godina razvija se privatizacija i mnoge zemlje uvode tržišne privrede, obavezne ili dobrovoljne

privatne šeme penzijskog osiguranja. U tim segmentima socijalnog prava povećava se uticaj građanskog prava.

2.5. Odnos sa upravnim pravom

Socijalno pravo bez delatnosti uprave i upravnog prava ne bi moglo da funkcioniše. Državna uprava obezbeđuje

funkcionisanje značajnih državnih aktivnosti čiji je segment socijalna politika. Ministarstva ili drugi ograni

uprave brinu se o uspostavljanju i radu institucija socijalnog osiguranja i ustanova socijalne i dečje zaštite.

Inspekcije naročito kontrolišu rad socijalnih institucija. Organi uprave odlučuju u prvom ili drugom stepenu.

Sam postupak odlučivanja je "upravni postupak". Ukoliko dođe do sudskog spora iz domena socijalne

sigurnosti, osporavanje spornog akta vršiće se u specijalnoj vrsti sudskog postupka, "upravnom sporu".

2.6. Odnos sa porodičnim pravom

Porodica je bazična društvena zajednica. Predmet je mnogih društvenih i pravnih nauka. Socijalno pravo se

specijalizovalo za socijalnu ulogu porodice i tu se prepliće i dopunjava sa porodičnim pravom, čija dostignuća i

pravna rešenja koristi. Dodirne tačke:

povodom obaveze izdržavanja i vaspitanja između roditelja i dece

kada obaveza staranja i vaspitanja zataji

kod pružanja pomoći starim i nemoćnim licima

kada je reč o rasipnicima i licima nesposobnim da upravljaju svojom imovinom (starateljstvo)

Odredbe porodičnog prava značajne za socijalni položaj građana: Porodični zakon iz 2005. član 8 koji predviđa

pravo na izdržavanje članova porodice. Bitan je i treći deo Zakona "Odnosi deteta i roditelja", peti deo

"Hraniteljstvo", šesti "Starateljstvo", sedmi "Izdržavanje", osmi "Imovinski odnosi".

2.7. Odnos sa međunarodnim pravom

Ranije su norme međunarodnog prava predstavljale inspiraciju, a sada predstavljaju okvir za
izgradnju

nacionalnog socijalnog prava. Prema našem Ustavu iz 2006. opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i

potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka i primenjuju se neposredno. U socijalnom

pravu se izučavaju norme međunarodnog prava kojima se postavljaju standardi za obezbeđenje

zadovoljavajućeg socijalnog položaja građana (odredbe o socijalno-ekonomskim slobodama i pravima čoveka).

Značajne su i norme za usklađivanje unutrašnjeg prava (unifikacija ili harmonizacija nacionalnog prava sa

pravom Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Evropske Unije, Međunarodne organizacije rada). Važna i uloga koja

se odnosi na koordinaciju nacionalnog prava. Socijalno pravo zanimaju međunarodni dokumenti koji govore o

socijalnom statusu pojedinih, osetljivih grupa (izbeglice, siromašni...). Na bazi tih dokumenata uspostavljaju se

širi uslovi za socijalnu sigurnost.

2.8. Odnos sa privrednim pravom

Privređivanje predstavlja okvir za rad i sticanje sredstava za socijalnu sigurnost. Tu dolazi do povezanosti

privrednog i socijalnog prava. Za socijalno su značajni propisi privrednog prava o prestanku restrukturiranja

privrednih subjekata (stečaj, likvidacija). Takve mere izazivaju nastanak viška zaposlenih, a tako lica gube

poslove i samim tim i osnovna sredstva za egzistenciju. Bitna su i pravila privrednog prava o osiguranju

imovine i lica. Kod nas je 2005. usvojen Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima,

kojim se predviđa uspostavljanje dobrovoljnih - privatnih penzijskih fondova i planova, a nešto ranije je počelo

da funkcioniše i privatno zdravstveno osiguranje.

2.9. Odnos sa krivičnim i prekršajnim pravom

Zbog potrebe zaštite socijalnih prava, zbog brojnih povreda, potrebna nam je veza sa krivičnim i prekršajnim

pravom. U praksi, u poslednjih par godina, dolazilo je do zloupotrebe penzijskih i zdravstvenih fondova.

Društveno opasna dela kojima se ozbiljnije ugrožavaju socijalno-ekonomska prava sankcionišu se krivičnim

pravom. Kod nas je to uređeno u Krivičnom zakoniku Republike Srbije iz 2005.godine. U okviru 16 glave

(Krivična dela protiv prava po osnovu rada) to su:

povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja

povreda prava pri zapošljavanju i za vreme nezaposlenosti

povreda prava na štrajk

zloupotreba prava na štrajk

Odredbom istog zakonika sankcionišu se i krivična dela protiv zdravlja:

5

propisima o rasipnicima

rokovima zrelosti

ugovornim pravilima o socijalnom osiguranju

Poslednjih godina razvija se privatizacija i mnoge zemlje uvode tržišne privrede, obavezne ili dobrovoljne

privatne šeme penzijskog osiguranja. U tim segmentima socijalnog prava povećava se uticaj građanskog prava.

2.5. Odnos sa upravnim pravom

Socijalno pravo bez delatnosti uprave i upravnog prava ne bi moglo da funkcioniše. Državna uprava obezbeđuje

funkcionisanje značajnih državnih aktivnosti čiji je segment socijalna politika. Ministarstva ili drugi ograni

uprave brinu se o uspostavljanju i radu institucija socijalnog osiguranja i ustanova socijalne i dečje zaštite.

Inspekcije naročito kontrolišu rad socijalnih institucija. Organi uprave odlučuju u prvom ili drugom stepenu.

Sam postupak odlučivanja je "upravni postupak". Ukoliko dođe do sudskog spora iz domena socijalne

sigurnosti, osporavanje spornog akta vršiće se u specijalnoj vrsti sudskog postupka, "upravnom sporu".

2.6. Odnos sa porodičnim pravom

Porodica je bazična društvena zajednica. Predmet je mnogih društvenih i pravnih nauka. Socijalno pravo se

specijalizovalo za socijalnu ulogu porodice i tu se prepliće i dopunjava sa porodičnim pravom, čija dostignuća i

pravna rešenja koristi. Dodirne tačke:

povodom obaveze izdržavanja i vaspitanja između roditelja i dece

kada obaveza staranja i vaspitanja zataji

kod pružanja pomoći starim i nemoćnim licima

kada je reč o rasipnicima i licima nesposobnim da upravljaju svojom imovinom (starateljstvo)

Odredbe porodičnog prava značajne za socijalni položaj građana: Porodični zakon iz 2005. član 8 koji predviđa

pravo na izdržavanje članova porodice. Bitan je i treći deo Zakona "Odnosi deteta i roditelja", peti deo

"Hraniteljstvo", šesti "Starateljstvo", sedmi "Izdržavanje", osmi "Imovinski odnosi".

2.7. Odnos sa međunarodnim pravom

Ranije su norme međunarodnog prava predstavljale inspiraciju, a sada predstavljaju okvir za

izgradnju

nacionalnog socijalnog prava. Prema našem Ustavu iz 2006. opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i

potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka i primenjuju se neposredno. U socijalnom
pravu se izučavaju norme međunarodnog prava kojima se postavljaju standardi za obezbeđenje

zadovoljavajućeg socijalnog položaja građana (odredbe o socijalno-ekonomskim slobodama i pravima čoveka).

Značajne su i norme za usklađivanje unutrašnjeg prava (unifikacija ili harmonizacija nacionalnog prava sa

pravom Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Evropske Unije, Međunarodne organizacije rada). Važna i uloga koja

se odnosi na koordinaciju nacionalnog prava. Socijalno pravo zanimaju međunarodni dokumenti koji govore o

socijalnom statusu pojedinih, osetljivih grupa (izbeglice, siromašni...). Na bazi tih dokumenata uspostavljaju se

širi uslovi za socijalnu sigurnost.

2.8. Odnos sa privrednim pravom

Privređivanje predstavlja okvir za rad i sticanje sredstava za socijalnu sigurnost. Tu dolazi do povezanosti

privrednog i socijalnog prava. Za socijalno su značajni propisi privrednog prava o prestanku restrukturiranja

privrednih subjekata (stečaj, likvidacija). Takve mere izazivaju nastanak viška zaposlenih, a tako lica gube

poslove i samim tim i osnovna sredstva za egzistenciju. Bitna su i pravila privrednog prava o osiguranju

imovine i lica. Kod nas je 2005. usvojen Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima,

kojim se predviđa uspostavljanje dobrovoljnih - privatnih penzijskih fondova i planova, a nešto ranije je počelo

da funkcioniše i privatno zdravstveno osiguranje.

2.9. Odnos sa krivičnim i prekršajnim pravom

Zbog potrebe zaštite socijalnih prava, zbog brojnih povreda, potrebna nam je veza sa krivičnim i prekršajnim

pravom. U praksi, u poslednjih par godina, dolazilo je do zloupotrebe penzijskih i zdravstvenih fondova.

Društveno opasna dela kojima se ozbiljnije ugrožavaju socijalno-ekonomska prava sankcionišu se krivičnim

pravom. Kod nas je to uređeno u Krivičnom zakoniku Republike Srbije iz 2005.godine. U okviru 16 glave

(Krivična dela protiv prava po osnovu rada) to su:

povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja

povreda prava pri zapošljavanju i za vreme nezaposlenosti

povreda prava na štrajk

zloupotreba prava na štrajk

Odredbom istog zakonika sankcionišu se i krivična dela protiv zdravlja:

Ova stranica nije vidljiva u pregledu

Ne propustite važne delove!

Preuzimanje

nesavesno pružanje lekarske pomoći

protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata i ispitivanje leka

nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo

U širu oblast spadaju i krivična dela protiv životne sredine.

Povrede prava iz socijalne sigurnosti koje predstavljaju manju društvenu opasnost, sankcionišu se kao prekršaji.

Predviđa se uglavnom izricanje novčane kazne, ali je moguća i kazna zatvora.

3. IZVORI SOCIJALNOG PRAVA

3.1. Domaći izvori (ustav, zakon, podzakonski akti i akti autonomnog prava)

Izvori se mogu podeliti na razne načine: pisane i nepisane, heteronomne i autonomne, a najznačajnija je podela

na materijalne i formalne.

1) Materijalni izvori su društveni odnosi i okolnosti koji nameću potrebu pravnog regulisanja (prema Lukiću-

društvene činjenice iz kojih nastaje i izvire pravo). U socijalnom pravu to su stalni socijalni rizici i socijalni

slučajevi koji nameću stalnu potrebu socijalnog zbrinjavanja. Za pravilno tumačenje potrebno je da znamo koji

se ciljevi žele postići, zato se materijalni aspekt ne sme zanemarivati, a poimanje prava se ne sme svesti samo na

pozitivističko i jezičko tumačenje pravnih normi.

2) Formalni izvor je oblik ili sredstvo pomoću kojeg se izražava materijalni izvor. Formalni izvori prava su

opšti pravni akti (međunarodne konvencije, ustavi, zakoni, uredbe...). Mogu se podeliti na:

1. domaće (nacionalne) i tu spadaju ustav, zakon, podzakonaski akti, autonomni akti. Indirektno, izvor

prava predstavljaju i odluke sudova kao pojedinačni pravni akti, načelni stavovi i načelna pravna

mišljenja viših, vrhovnih i ustavnih sudova. Najznačajnije kod nas su odluke i načelni pravni stavovi

Vrhovnog (kasacionog) suda, čiji je zadatak da usaglasi praksu svih sudova u zemlji.

2. međunarodne i tu spadaju međunarodne konvencije i ugovori, a u izvore sekundarnog uticaja spadaju

sudska praksa međunarodnih sudova, međunarodni običaji, jednostrani akti država i međunarodnih

organizacija, međunarodni kolektivni ugovori.

Formalni izvori se mogu podeliti i na:

1. osnovne izvore- predstavljaju najvažnije izvore date grane prava (u socijalnom pravu su to zakoni o

penzijskom i invalidskom, zdravstvenom osiguranju, socijalnoj zaštiti).

2. sporedne izvore- akti kojima se uređuje druga pravna oblast, a od izvesnog su značaja za datu granu

prava (porodnični zakon, krivični zakon...)

3. čiste izvore- uređuju samo jednu oblast (npr.zakon o socijalnoj zaštiti...)

4. mešovite izvore- regulišu više oblasti (tipičan primer je ustav)

Srbija kao samostalna država ima svoje socijalno zakonodavstvo, ali pošto je do skoro bila savezna

(federativna) država, postojali su određeni savezni propisi koji se još primenjuju (o zaštiti boraca i žrtava rata, o

štrajku).

3.1.1. Ustav

Ustav je osnovni izvor prava svake zemlje. Ustav ne mora činiti jedan dokument, a i ne mora biti klasični, pisani

ustav. Mogu biti povelje, deklaracije, osnovni zakoni, ustavni zakoni, ustavni amandmani itd. Osnovni izvor

prava u Srbiji je Ustav iz 2006. godine. Karakter ustavnog dokumenta ima i Statut Autonomne pokrajine

Vojvodine. Ustavom se postavljaju osnove socijalno-ekonomskog uređenja i socijalne sigurnosti, utvrđuju

izvori socijalnog prava, nadležni subjekti i mehanizmi zaštite prava.

primer 1 - u članu 1 Ustava predviđeno je da je Republika Srbija država zasnovana na vladavini prava i

socijalnoj pravdi.

primer 2 - u članu 44 (stav 2), u kojem se govori o crkvama i verskim ustanovama, predviđa se da

crkve i verske ustanove imaju pravo da osnivaju socijalne i dobrotvorne ustanove.

Ustavom se uređuje i pravo na socijalnu zaštitu (član 69), a u okviru toga pravo na zaštitu u
slučaju

nasposobnosti za rad ili gubitka posla, zaštita invalida i žrtava rata, predviđa se osnivanje fondova socijalnog

osiguranja, obaveza države da se stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera, da zakonski uredi penzijsko

osiguranje (član 70).

Ustav uređuje i nadležnost Republike i njenih teritorijalnih jedinica lokalne samouprave. Prema članu 97,

Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja,
socijalnog

osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti. Obezbeđuje i sistem u oblasti zdravstva, socijalne zaštite,

boračke i invalidske zaštite, društvene brige o deci i omladini. Ustavom je određeno da se pitanja iz zdravstvene

i socijalne zaštite i društvene brige o deci u skladu sa zakonom poveravaju Autonomnoj pokrajini ili opštini.

Ustav sadrži i široku listu socijalno-ekonomskih prava, kao što su:

posebna zaštita majke i deteta

zaštita porodice

pravo na zaštitu zdravlja

pravo na zdravu životnu sredinu

pravo na obrazovanje

zaštita na radu

pravo na utočište

3.1.2. Zakon

Zakoni omogućuju konkretizaciju i ostvarivanje u praksi ustavnih načela, prava i ideja ustavotvorca. Preciznije

se uređuju odnosi i način ostvarivanja pojedinih socijalno-ekonomskih prava, sankcije za njihovo nepoštovanje.

Socijalno pravo u Srbiji nije uređeno jednim jedinstvenim zakonom, tzv. kodeksom. Uslovi za kodifikaciju ne

postoje zbog čestih promena u ovoj grani prava. Kod nas, kao i u svakoj državi, svaka grana sistema socijalne

sigurnosti uređuje se posebnim zakonom. Najvažniji i osnovni matični zakon u domenu socijalne sigurnosti u

Srbiji je:

Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003.

Zakon o zdravstvenom osiguranju iz 2005.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti iz 2005.

Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2009.

Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom iz 2002.

Pored ovih, postoje i sporedni izvori socijalnog prava koji uređuju druge oblasti, a imaju značaj za socijalnu

sigurnost:

Porodični zakon

Zakon o privatizaciji iz 2001.

Zakon o zaštiti životne sredine iz 2004.

Pored republičkih propisa, koriste se i akti doneti u Saveznoj Republici Jugoslaviji, odnosno na nivou Državne

zajednice Srbije i Crne Gore:

Zakon o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca

Zakon o zaštiti građana na radu u inostranstvu

3.1.3. Podzakonski akti

Iako su to pravni akti niže pravne snage, oni imaju suštinski značaj u oblasti socijalnog prava jer su široko

zastupljeni. Njima se uređuju način i organizacioni uslovi za sprovođenje zakona. Bez njih bi se teško
dolazilo

do konkretne realizacije mnogih ustavom i zakonom socijalnih prava (pravo na lečenje, penziju, naknadu za

nezaposlenost). To je heterogena grupa prava i čine je uredbe, odluke, pravilnici, uputstva, naredbe. Njihovi

donosioci su šef države, vlada, ministarstva ili organi uprave.

3.1.4. Akti autonomnog prava

Regulišu neka konkretna pitanja tehničkog i proceduralnog tipa koja nisu uređena zakonom ili podzakonskim

aktima. To se čini internim propisima ustanova (statutima, pravilnicima, odlukama, uputstvima). Kod nas akte

ovog tipa donose:

Republički fond penzijskog osiguranja

Republički zavod za zdravstveno osiguranje

Nacionalna služba za zapošljavanje

kao i :

republički Socijalno-ekonomski savet

Savet za zapošljavanje

U anglosaksonskih zemljama su česti i "vodiči" kroz šeme socijalne sigurnosti ili "pilot pravila" udruženja za

određene oblasti socijalne sigurnosti, koja služe kao obrasci za sačinjavanje internih akata institucija. Veliki

značaj u zemljama tržišne privrede imaju i kolektivni ugovori. Njima se regulišu dopunski vidovi penzijskog i

zdravstvenog osiguranja za zaposlene i članove njihovih porodica, naknade za slučaj odsustva zbog rođenja

deteta. Slične klauzule su se pojavile i kod nas: član 119 Zakona o radu "Poslodavac može zaposlenima

uplaćivati premiju za dobrovoljno dodatno penzijsko osiguranje, u slučaju nezgoda, teških bolesti, hirurških

intervencija, s ciljem sprovođenja kvalitetne dodatne socijalne zaštite". Od 2008. poslodavac je dužan da na svoj

teret osigura zaposlene za slučaj smrti, povrede na radu.

3.2. Međunarodni izvori (međunarodni ugovori, bilateralni sporazumi, praksa

međunarodnih sudova, međunarodni kolektivni ugovori, međunarodni običaji,

mišljenja stručnjaka, jednostrani akti i opšteprihvaćena pravna pravila)

7
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!

Preuzimanje
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!

Preuzimanje

prekinule saradnju i isplate. Situacija je normalizovana početkom ovog veka, a zaključeni su i neki novi

sporazumi (Austrija, Luksemburg, Češka, Bugarska). Trenutno imamo zaključena 23 sporazuma.

Do problema može doći u slučaju integracije u veću državu ili dezintegracije složene države. Do problema je

najviše dolazilo nakon raspada Jugoslavije i Srbije i Crne Gore. Zbog problema sa korišćenjem prava iz oblasti

socijalne sigurnosti, naša zemlja je zaključila sporazume sa novim državama. Tim sporazumima regulisano je

pitanje korišćenja i prenosa prava iz zdravstvenog osiguranja, penzijskog i invalidskog, prava za

slučaj

nezaposlenosti. Ovu problematiku uređuje i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je naša zemlja

zaključila 2008. sa evropskim zajednicama.

3.2.3. Praksa međunarodnih sudova

Odluke međunarodnih sudova prema članu 38 Statuta Međunarodnog suda pravde svrstane su u red pomoćnih

izvora međunarodnog prava, što znači da mogu da posluže samo kao dokaz postojanja glavnih
izvora

međunarodnog prava. Propisano je i da sudska odluka ima obaveznu snagu samo prema strankama u odnosu
na

taj konkretan slučaj. To odgovara ulozi sudske prakse u evropskokontinentalnom sistemu. U anglosaksonskom

sistemu, praksa sudova je opšteobavezujuća-jednom presuđen slučaj, predstavljaće pravilo u kasnijim

situacijama. S povećanjem uloge međunarodnog prava došlo je do promene u ulozi međunarodnih sudova,

naročito u Evropi. U Evropskim integracijama funkcionišu dva značajna suda:

1. Evropski sud za ljudska prava - sud Saveta Evrope, sa sedištem u Strazburu, štiti prava vezana za

Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (1950.) koja sadrži i neka socijalno-ekonomska prava

(zabrana prinudnog rada, pravo na imovinu). Od 1998. Sud je stalni organ SE. Od kad je naša zemlja

stupila u članstvo, odluke su i za nas obavezujuće (2003.)

2. Sud Evropskih zajednica - sud Evropske unije, čine tri suda, među kojima je najznačajniji Evropski

sud pravde osnovan 1952. sa sedištem u Luksemburgu. Zbog velikog uticaja EU na zemlje tranzicije,

mnoge odluke suda uticale su i na naše zakonodavstvo iako mi nismo članovi te integracije.

Dokumenti SE i EU koji se štite pred ovim sudovima, uređuju i socijalne probleme i zato je njihova uloga
veoma značajna u socijalnom pravu. Odluke ovih sudova direktno obavezuju sve države članice.

3.2.4. Međunarodni kolektivni ugovori

Jedna od posledica globalizacije jeste formiranje sve većeg broja multinacionalnih kompanija. Da bi se zaštitila

prava zaposlenih u takvim kompanijama, počeli su da se zaključuju multinacionalni kolektivni ugovori. Te

ugovore zaključuju međunarodna profesionalna udruženja- međunarodna sindikalna udruženja i asocijacije

poslodavaca. Postoje dve vrste međunarodnih kolektivnih ugovora:

1. ugovori koji važe za velike međunarodne korporacije

2. internacionalni kolektivni ugovori koji se zaključuju za pojedine regionalne integracije ili delatnosti

Mogućnost kolektivnog pregovaranja na evropskom nivou otvorena je tzv. Mastrihtskim sporazumom

(sporazume kojim je ustanovljena EU) iz 1992. Savet može, pored zaključivanja kolektivnih ugovora, da taj akt

učini pravno obavezujućim u celoj Uniji. Godine 1995. zaključen je prvi evropski Okvirni kolektivni ugovor o

porodiljskom odsustvu, zatim Okvirni kolektivni ugovor o radu sa nepotpunim radnim vremenom (1997.)

i Okvirni kolektivni ugovor o radu na određeno vreme (1999.). Ti ugovori su transformisani u direktive. Na

evropskom nivou se, pored ovih opštih kolektivnih ugovora, koji važe za sve zaposlene, zaključuju i granski i

višeregionalni kolektivni ugovori i kolektivni ugovori kompanijskog tipa.

3.2.5. Međunarodni običaji

Na osnovu međunarodnih običaja uobličena si mnoga ljudska prava i međunarodni dokumenti koji se dotiču i

socijalnih prava - o položaju ratnih zarobljenika, azilanata, izbeglica, nacionalnih manjina. Postoje mišljenja da

je Opšta deklaracija o ljudskim pravima UN, pošto nije podložna ratifikaciji, vremenom prerasla u običajno

pravo. Pojedini stručnjaci smatraju da su međunarodni običaji obavezujući izvor prava kod nas, i to član 16

Ustava Srbije koji predviđa da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni deo pravnog

poretka Srbije. Danas običaji imaju manji značaj jer se okolnosti i praksa jako brzo menjaju pa nema vremena

za njihov nastanak. Ipak, pojedina ponašanja u odnosima između zemalja nastaju i sada pa se kasnije kodifikuju

dokumentima. Primer: međunarodna pravila u vezi sa tretmanom stranih radnika i ostvarivanjem prava iz

socijalnog osiguranja koja su uglavnom preuzeta dokumentima SE i EU. Prava se kao međunarodni običaji

primenjuju kada između pojedinih zemalja ne postoje bilateralni sporazumi ili zemlje nisu potpisnice

multilateralnih konvencija.

3.2.6. Ostali međunarodni izvori

Ostali izvori međunarodnog prava (mišljenja stručnjaka, jednostrani akti, opšteprihvaćena pravna pravila)
javljaju se i u socijalnom pravu iako imaju manji značaj.

10

prekinule saradnju i isplate. Situacija je normalizovana početkom ovog veka, a zaključeni su i neki novi

sporazumi (Austrija, Luksemburg, Češka, Bugarska). Trenutno imamo zaključena 23 sporazuma.

Do problema može doći u slučaju integracije u veću državu ili dezintegracije složene države. Do problema je

najviše dolazilo nakon raspada Jugoslavije i Srbije i Crne Gore. Zbog problema sa korišćenjem prava iz oblasti

socijalne sigurnosti, naša zemlja je zaključila sporazume sa novim državama. Tim sporazumima regulisano je

pitanje korišćenja i prenosa prava iz zdravstvenog osiguranja, penzijskog i invalidskog, prava za

slučaj

nezaposlenosti. Ovu problematiku uređuje i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je naša zemlja

zaključila 2008. sa evropskim zajednicama.

3.2.3. Praksa međunarodnih sudova

Odluke međunarodnih sudova prema članu 38 Statuta Međunarodnog suda pravde svrstane su u red pomoćnih

izvora međunarodnog prava, što znači da mogu da posluže samo kao dokaz postojanja glavnih
izvora

međunarodnog prava. Propisano je i da sudska odluka ima obaveznu snagu samo prema strankama u odnosu
na

taj konkretan slučaj. To odgovara ulozi sudske prakse u evropskokontinentalnom sistemu. U anglosaksonskom

sistemu, praksa sudova je opšteobavezujuća-jednom presuđen slučaj, predstavljaće pravilo u kasnijim

situacijama. S povećanjem uloge međunarodnog prava došlo je do promene u ulozi međunarodnih sudova,

naročito u Evropi. U Evropskim integracijama funkcionišu dva značajna suda:

1. Evropski sud za ljudska prava - sud Saveta Evrope, sa sedištem u Strazburu, štiti prava vezana za

Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (1950.) koja sadrži i neka socijalno-ekonomska prava

(zabrana prinudnog rada, pravo na imovinu). Od 1998. Sud je stalni organ SE. Od kad je naša zemlja

stupila u članstvo, odluke su i za nas obavezujuće (2003.)

2. Sud Evropskih zajednica - sud Evropske unije, čine tri suda, među kojima je najznačajniji Evropski

sud pravde osnovan 1952. sa sedištem u Luksemburgu. Zbog velikog uticaja EU na zemlje tranzicije,

mnoge odluke suda uticale su i na naše zakonodavstvo iako mi nismo članovi te integracije.

Dokumenti SE i EU koji se štite pred ovim sudovima, uređuju i socijalne probleme i zato je njihova uloga
veoma značajna u socijalnom pravu. Odluke ovih sudova direktno obavezuju sve države članice.

3.2.4. Međunarodni kolektivni ugovori

Jedna od posledica globalizacije jeste formiranje sve većeg broja multinacionalnih kompanija. Da bi se zaštitila

prava zaposlenih u takvim kompanijama, počeli su da se zaključuju multinacionalni kolektivni ugovori. Te

ugovore zaključuju međunarodna profesionalna udruženja- međunarodna sindikalna udruženja i asocijacije

poslodavaca. Postoje dve vrste međunarodnih kolektivnih ugovora:

1. ugovori koji važe za velike međunarodne korporacije

2. internacionalni kolektivni ugovori koji se zaključuju za pojedine regionalne integracije ili delatnosti

Mogućnost kolektivnog pregovaranja na evropskom nivou otvorena je tzv. Mastrihtskim sporazumom

(sporazume kojim je ustanovljena EU) iz 1992. Savet može, pored zaključivanja kolektivnih ugovora, da taj akt

učini pravno obavezujućim u celoj Uniji. Godine 1995. zaključen je prvi evropski Okvirni kolektivni ugovor o

porodiljskom odsustvu, zatim Okvirni kolektivni ugovor o radu sa nepotpunim radnim vremenom (1997.)

i Okvirni kolektivni ugovor o radu na određeno vreme (1999.). Ti ugovori su transformisani u direktive. Na

evropskom nivou se, pored ovih opštih kolektivnih ugovora, koji važe za sve zaposlene, zaključuju i granski i

višeregionalni kolektivni ugovori i kolektivni ugovori kompanijskog tipa.

3.2.5. Međunarodni običaji

Na osnovu međunarodnih običaja uobličena si mnoga ljudska prava i međunarodni dokumenti koji se dotiču i

socijalnih prava - o položaju ratnih zarobljenika, azilanata, izbeglica, nacionalnih manjina. Postoje mišljenja da

je Opšta deklaracija o ljudskim pravima UN, pošto nije podložna ratifikaciji, vremenom prerasla u običajno

pravo. Pojedini stručnjaci smatraju da su međunarodni običaji obavezujući izvor prava kod nas, i to član 16

Ustava Srbije koji predviđa da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni deo pravnog

poretka Srbije. Danas običaji imaju manji značaj jer se okolnosti i praksa jako brzo menjaju pa nema vremena

za njihov nastanak. Ipak, pojedina ponašanja u odnosima između zemalja nastaju i sada pa se kasnije kodifikuju

dokumentima. Primer: međunarodna pravila u vezi sa tretmanom stranih radnika i ostvarivanjem prava iz

socijalnog osiguranja koja su uglavnom preuzeta dokumentima SE i EU. Prava se kao međunarodni običaji

primenjuju kada između pojedinih zemalja ne postoje bilateralni sporazumi ili zemlje nisu potpisnice

multilateralnih konvencija.

3.2.6. Ostali međunarodni izvori

Ostali izvori međunarodnog prava (mišljenja stručnjaka, jednostrani akti, opšteprihvaćena pravna pravila)
javljaju se i u socijalnom pravu iako imaju manji značaj.

10

Ova stranica nije vidljiva u pregledu

Ne propustite važne delove!

Preuzimanje

1. Prema članu 38 Statuta Međunarodnog suda pravde opšta pravna načela od civilizovanih naroda

primenjuju međunarodni sudovi kada ne postoji nijedan drugi glavni izvor prava koji je merodavan za

dati slučaj. Cilj je da se popune pravne praznine. Principi, kao što su zakonitost, pravičnost, pravo na

odbranu..., postali su opšteobavezujući u pravnim sistemima u svetu i uslov je da određena zemlja bude

prihvaćena kao subjekt u međunarodnim odnosima. O tome govori i naš Ustav u članu 16 gde se

pominju opštepriznati principi na kojima se zasniva naša spoljna politika. I član 194 opšteprihvaćena

pravila međunarodnog prava se moraju poštovati i prilikom sačinjavanja zakona, sa kojima zakoni ne

mogu biti u suprotnosti.

2. U praksi veliki uticaj su imale i odluke međunarodnih organizacija i jednostrani akti država. Takvi

akti se javljaju u vidu rezolucija, deklaracija, zakona, protokola, odluka, a izražavaju volju

međunarodnih institucija, država i drugih subjekata međunarodnog prava o pojedinim značajnim

pitanjima. Dokumenti tog tipa nisu pravno obavezujući akti, ali je njihova moralna i politička snaga

često velika. Rezultat ovakvih akata ponekad su postupci koji se pozitivno ili negativno odražavaju na

socijalni položaj stanovništva jedne zemlje. (primer ovakvog akta: Rezolucija Saveta bezbednosti OUN

iz 1992.)

3. Pravna doktrina i mišljenja stručnjaka imaju samo indirektan uticaj na subjekte koji izgrađuju i

primenjuju pravo. U poslednje vreme sve veću ulogu imaju mišljenja ekspertskih tela pojedinih

međunarodnih organizacija (UN, EU, SE, MOR). Kada je reč o uslovima rada i socijalnoj sigurnosti

značajna je uloga Komiteta eksperata za primenu konvencija i preporuka MOR. Komitet analizira

izveštaje država članica o primeni konvencija koje su ratifikovale i na osnovu toga im predlaže da

usklade zakonodavstvo i praksu sa standardima MOR. Veliki uticaj su imala mišljenja o pojmu

prinudnog rada, obimu slobode udruživanja i diskriminaciji na radu. Kada je reč o pravu na

profesionalno organizovanje od izuzetne važnosti na praksu i usklađivanje nacionalnih zakonodavstava

imaju mišljenja Komiteta za slobodu udruživanja MOR.

4. NAČELA SOCIJALNOG PRAVA

(Načelo ustavnosti i zakonitosti, Načelo jednakosti (ravnopravnosti), Načelo jedinstva

sistema, Načelo socijalne sigurnosti, Načelo solidarnosti i uzajamnosti, Načelo

sveobuhvatnosti, Načelo neotuđivosti, Načelo humanizma i Načelo socijalne pravde)

Načela su određeni principi postupanja u društvu. Pojavili su se još u primitivnim zajednicama kao preteča

prava. Danas svaka grana prava zasniva se na određenim osnovnim postavkama - pravnim načelima. Pravna

načela su skup osnovnih pravila na kojima se zasniva uređenje pojedinih pitanja u određenoj oblasti prava ili

pravnom sistemu u celini. Postoje opšta i posebna (specijalna) pravna načela. Pravna načela su nezaobilazna u:

1. izgradnji jedne pozitivne grane prava, potrebno je poznavati smisao i osnovne idejne postavke na

kojima počiva ta oblast kako bi se osmislio potpun, neprotivrečan, jasan i funkcionalan sistem prava.

2. tumačenju i primeni propisa podrazumeva poznavanje suštine i ciljeva date grane prava, a načela

pomažu da se razumeju nejasne norme, dopune nepotpune i usklade protivrečne odredbe.

U socijalnom pravu načela su idejne pretpostavke na kojima počiva ispunjenje svrhe ove grane prava. Principi

socijalnog prava direktno ili indirektno proizilaze iz najvažnijih međunarodnih izvora, a u nacionalnom pravu se

utvrđuju ustavnim aktima. Da bi se ostvarila socijalna sigurnost, neophodne su neke opšte pravne pretpostavke

(ustavnost, zakonitost, pravičnost...) koje treba dopuniti specijalnim načelima (solidarnost, uzajamnost, socijalna

sigurnost...). Kod načela socijalnog prava je posebno naglašena integralnost. To znači da se načela mogu

izučavati, ali se ne mogu sprovoditi kao odvojene celine.

4.1. Načelo ustavnosti i zakonitosti

Osnovno pravno načelo, dominantno u svim granama prava. Bez njega nema pravne države ni vladavine prava.

Njihov cilj je se u pravni poredak uvede potreban nivo reda, predvidivosti i jednakosti i na taj način obezbedi

izvesnost i pravna sigurnost. Radomir Lukić pravnu sigurnost poklapa sa pravom, zato što čini "osnov

poverenja u pravo i njegovu snagu", te se u slučaju pravne nesigurnosti pouzdano ruši pravni poredak. Tamo gde

nema poštovanja ustavnosti i zakonitosti, tamo vlada anarhija, samovolja (država bezakonja).
Ustavnost

podrazumeva primat ustava u odnosu na zakone i sve druge propise, a zakonitost pravnu dominaciju zakona u

odnosu na druge pravne akte. Definicija R.Lukića: Svi elementi pravnog poretka se moraju usklađivati sa svim

višim elementima. To znači da svi propisi moraju biti u skladu sa ustavom ili zakonom i ne smeju im

protivrečiti. Ustavnost i zakonitost nalažu da propis ne može trenutno da stupi na snagu, već po proteku
određenog vremena (vacacio legis), da opšti akti nemaju povratno dejstvo, da je omogućeno svima pravo na

odbranu, pravo na žalbu... Ustavnost i zakonitost se moraju prilagođavati društvenim okolnostima. Zakonitost se

nikada ne ostvaruje potpuno nego delimično i relativno.

4.2. Načelo jednakosti (ravnopravnosti)

11

Podrazumeva jednak (ravnopravan) tretman svih članova društva u svim oblastima života, bez obzira na

okolnosti i urođena ili stečena obeležja (pol, rasa, veroispovest, jezik...). Da bi se obezbedila pravna jednakost,

od države se očekuje da obezbedi osnove jednakosti pošto se ne može uvek apsolutno jednako postupati jer su

ljudi usuštini nejednaki. To se postiže tako što se uslovi za ostvarivanje prava unapred urede na objektivan

način. Treba isključiti mogućnost da se o pravima pojedinaca odlučuje od slučaja do slučaja, kao i da se prava

menjanju i prilagođavaju trenutnim potrebama i raspoloženjima.

Načelo jednakosti se u pravu primarno obezbeđuje zabranom i zaštitom od diskriminacije. Da bi ljudi bili zaista

jednaki, moraju im se pružiti iste šanse - u porodici, obrazovanju, informisanju, lečenju... Načelo

nediskriminacije je naročito izraženo u socijalnom pravu. Ne može se govoriti o socijalnoj pravdi, dostojanstvu i

sigurnosti pojedinaca ukoliko se oni različito tretiraju u sistemima kao što su zdravstveno, invalidsko i penzijsko

osiguranje, zapošljavanje...

Načelo ravnopravnosti u modernom pravu uspostavila je Opšta deklaracija o pravima čoveka OUN iz 1948.

Član 1 "Sva ljudska bića se rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima..."

Član 2 " Svakom pripadaju sva prava i slobode proglašene u ovoj Deklaraciji bez ikakvih razlika u pogledu rase,

boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine,

rođenja ili drugih okolnosti"

Ujedinjenje nacije donele su niz posebnih dokumenata o diskriminaciji:

Deklaracija o eliminaciji svih vidova rasne diskriminacije iz 1963.

Konvencija o eliminaciji svih formi rasne diskriminacije iz 1965.

Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena iz 1979.

Reč diskriminacija je latinskog porekla i znači "razlikovanje". U pravu je poprimila značenje "nedozvoljeno

razlikovanje". Diskriminacija predstavlja neopravdan i nepravedan nejednak tretman pojedinaca ili grupa u

društvu, što ih dovodi u neravnopravan položaj prema drugima. Diskriminatorno postupanje se

smatra
nemoralnim postupanjem i negacijom pravde, suprotno je principu tolerancije. Može se vršiti po osnovu raznih

prirodnih (datih rođenjem) i socijalnih (stečenih) kriterijuma, kao što su: pol, rasa, veroispovest, jezik, seksualna

orijentacija... Različit tretman na osnovu ličnih osobina ne predstavlja diskriminaciju (ako neko dobije prednost

zato što je talentovan, sposoban, inteligentan). Diskriminacija može biti:

1. direktna (neposredna-otvorena) - postoji kada se nekoj osobi otvoreno određuje manje prava u odnosu

na drugu osobu u istoj ili sličnoj situaciji

2. indirektna (posredna-prikrivena) - odnosi se na situacije, pravila i praksu koji na prvi pogled deluju

neutralno ali dovode do nepovoljnijeg položaja pojedinaca i grupa

Iako je diskriminacija nepoželjena, ona je nekad dozvoljena s ciljem otklanjanja društvene nejednakosti i

posledica diskriminacije, u korist ugroženih grupa, tzv. mere afirmativne akcije. Takve mere treba privremeno

uvoditi.

Kod nas je ovo načelo uvedeno u Ustavu i u zakonima kao što je Zakon o zabrani diskriminacije iz 2009.

Oblici diskriminacije u ovom zakonu su:

1. neposredna i posredna;

2. povreda načela prava i obaveza;

3. pozivanje na odgovornost;

4. udruživanje radi vršenja diskriminacije;

5. govor mržnje;

6. uznemiravanje i ponižavajuće postupanje

U Zakonu su kao posebni teški slučajevi diskriminacije predviđeni: diskriminacija u oblasti rada, diskriminacija

dece...

4.3. Načelo jedinstva sistema

Jedinstvo sistema je uslov da se socijalna prava jednako primenjuju. Podrazumeva tri aspekta:

1. Pravno jedinstvo podrazumeva obavezu države da svim subjektima na celokupnoj teritoriji propiše i

obezbedi jednako uživanje socijalnih prava. Tome služe jedinstveni zakoni za celu teritoriju.

2. Funkcionalno jedinstvo postiže se tako što se ustanovljavaju opšte institucije nadležne za sprovođenje

i koordinaciju sistema socijalne sigurnosti. To su u većini zemalja ministarstva (kod nas Ministarstvo

za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku). Oni obezbeđuju funkcionisanje sistema socijalnog osiguranja

i socijalne zaštite, staraju se o primeni propisa, odlučuju o žalbama... Ali ministarstva nisu u
mogućnosti da obavljaju praktičnu socijalnu delatnost. Te poslove obavljaju različite institucije

socijalnog osiguranja, ustanove socijalne i dečje zaštite, zdravstvene ustanove i ordinacije.

3. Organizaciono jedinstvo služi da bi se obezbedila pravilna, kvalitetna i jedinstvena primena socijalnih

prava za subjekte koji rade na realizaciji sistema socijalne sigurnosti. Obezbeđuje se tako što su sve

državne institucije i ustanove socijalne sigurnosti odgovorne ministarstvu.

12
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!

Preuzimanje
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!

Preuzimanje

dobara, koristi i tereta u društvu. Socijalna pravda znači pravedan i pošten odnos prema svima, a naročito prema

ugroženim kategorijama. U osnovne mehanizme socijalne pravde podvodi se i participacija, zahvaljući kojoj se

omogućava uvažavanje interesa i mišljenja većine stanovništva prilikom donošenja važnih društvenih
i

ekonomskih odluka. Prema Tintiću socijalno pravedno delovanje trebalo bi da bude usmereno na ostvarivanju

određenih socijalnih vrednosti vezanih za tri oblasti:

1. za ličnost čoveka (čestitost, poštenje, dostojanstvo)

2. za socijalno dobro (moralnost, etičnost, negovanje istine)

3. za socijalne komponente socijalne pravde (sloboda svih, opšta jedankost, dobrobit svih)

5. RAZVOJ SOCIJALNOG PRAVA

5.1. Razvoj socijalnog prava do Prvog svetskog rata

Socijalno pravo kao grana prava formiralo se krajem 19. i početkom 20.veka. Celokupan razvoj su pratili razni

oblici pomaganja socijalno ugroženim kategorijama, ali je sve to bilo mimo države. Mere socijalnog

zbrinjavanja bile su teritorijalno i personalno ograničene, uglavnom usmerene ka pojedincima iz posebno

ugroženih grupa (siromašni, udovice, siročad) ili su se odnosile na pojedine socijalne rizike (nesreće, nepogode).

Tek sa razvojem industrijskog društva, ovakva pomoć poprima vid organizovane državne aktivnosti za borbu

protiv socijalnih rizika. Država reaguje na kriminal, anarhiju koji su dovodili do velikog broja socijalnih nemira.

Prvi vidovi pomaganja uočavaju se u Mesopotamiji, Grčkoj i Rimu.

U staroj Grčkoj je bio organizovan jedan vid osiguranja trgovaca od gubitaka i neprilika na putovanjima nazvan

Kanonia. Slične odredbe imao je Hamurabijev zakonik. U vreme ratova, javne vlasti pomažu finansijski.

U Rimu su prve mere socijalne politike uveli Tiberije i Grah. Sirotinji se besplatno delio hleb, žito, meso,

ograničeno je dužničko ropstvo.

U srednjem veku ulogu socijalnog zbrinjavanja preuzima crkva. Pošto je to bilo nedovoljno u doba feudalizma i

u ranom kapitalizmu, spontano se razvijaju razni vidovi samopomaganja. Određene kategirije stanovnika

udruživale su sredstva radi međusobnog pomaganja u slučaju nastupanja socijalnih rizika. "Društvo
za

uzajamno pomaganje" ili "društvo za samopomoć" naročito uzima maha u Engleskoj i Francuskoj.
Zbog sve većeg siromašenja, oboljevanja, samopomaganje postaje nedovoljno. Država pravi prve korake kao

socijalna država tako što interveniše u korist siročadi, udovica, ratnih invalida i donosi propise o njihovom

besplatnom lečenju, isplati pomoći ili penzija. Pojavljuju se i propisi o zdravstvenom i penzijskom zbrinjavanju

zaposlenih u posebno rizičnim ili, za državu, značajnijim delatnostima (rudarstvu, pomorstvu).

Put nastanka socijalnog prava se nastavlja uvođenjem socijalne i zaštitne mere u korist radnika. Izloženi

žestokoj eksploataciji, radnici su masovno skloni povredama i obolevanju, a zarazne bolesti su se širile i na

bogatije slojeve.

Razvijene države Evrope počinju da donose prve propise u korist radnika. U početku su ti propisi obuhvatali

samo najugroženije kategorije, a kasnije se proširuje na sve. Prvi zakon donela je Engleska 1802. "Zakon o

zabrani zloupotrebe dečjeg rada u pamučnoj i tekstilnoj industriji". Taj zakon se bavio ograničenjem

radnog vremena i noćnog rada dece.

Značajan uticaj ostvarili su utopisti socijalnog osiguranja koji su se pojavili u 17.veku u Engleskoj, a kasnije u

Francuskoj i Nemačkoj. Prvi i najpoznatiji među njima bio je Danijel Defo u svom delu Esej o projektima,

osmislio je sistem socijalnog osiguranja. Zalagao se za uvođenje penzija i potpora koje bi za slučaj

profesionalnih i poslovnih rizika obezbeđivali "penzioni zavodi", finansirani iz prinudnih doprinosa. On je

penzijske fondove zamišljao kao niz blagajni koje bi prikupljale kapital, isplaćivale rente, organizovale i

izdržavale bolnice. Ove ideje su se kasnije realizovale, a njegovi sledbenici su bili brojni.

Prelomni trenutak za nastanak socijalnog prava bilo je uvođenje obaveznog socijalnog osiguranja 1883. u

Nemačkoj koje je uveo Bizmark:

osiguranje za slučaj bolesti od nesreće na radu

osiguranje od nesposobnosti za rad i starost

"Bizmarkov model" postaće opšti model za uvođenje sličnog osiguranja u svetu i na njemu počiva i naše

socijalno osiguranje. Prvo obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti uvedeno je u Velikoj Britaniji 1911.

Nacionalnim zakonom o osiguranju. U Britaniji je bio donet i prvi savremeni zakon u oblasti narodnog zdravlja

"Zakon o narodnom sanitetskom fondu" (1848.). Dečji dodatak prvi je uvela 1930.Belgija. Nemačka je uvela

porodiljsko odsustvo (od 8 nedelja) kao i pravo na posmrtnu pomoć porodici. U Srbiji se prve odredbe iz

socijalne oblasti javljaju još u srednjem veku. U Krmčiji Svetog Save postojale su odredbe o zaštiti siromašnih i

bolesnih, o pomaganju udovicama... Krmčija je počivala na hrišćanskoj socijalnoj pravdi prema kojoj su svi

građani smatrani jednakima. Dušanov zakonik je potvrdio važenje Krmčije, a i sam je sadržao odredbe o
socijalnoj sigurnosti: o zdravstvenim i sanitarnim propisima, suzbijanju nadrilekarstva... U selima je bila

raširena institucija "seoskog koša", u koji su posle žetve svi, prema mogućnostima, odvajali žito, namenjeno da

se siromašni prehrane u toku zime i proleća. Prvi moderni srpski vladar, knez Miloš Obrenović, vodio je brigu

o siromašnima. Pominje se da je 1837. oslobodio poreza siromašne koji imaju sitnu decu.

15

dobara, koristi i tereta u društvu. Socijalna pravda znači pravedan i pošten odnos prema svima, a naročito prema

ugroženim kategorijama. U osnovne mehanizme socijalne pravde podvodi se i participacija, zahvaljući kojoj se

omogućava uvažavanje interesa i mišljenja većine stanovništva prilikom donošenja važnih društvenih
i

ekonomskih odluka. Prema Tintiću socijalno pravedno delovanje trebalo bi da bude usmereno na ostvarivanju

određenih socijalnih vrednosti vezanih za tri oblasti:

1. za ličnost čoveka (čestitost, poštenje, dostojanstvo)

2. za socijalno dobro (moralnost, etičnost, negovanje istine)

3. za socijalne komponente socijalne pravde (sloboda svih, opšta jedankost, dobrobit svih)

5. RAZVOJ SOCIJALNOG PRAVA

5.1. Razvoj socijalnog prava do Prvog svetskog rata

Socijalno pravo kao grana prava formiralo se krajem 19. i početkom 20.veka. Celokupan razvoj su pratili razni

oblici pomaganja socijalno ugroženim kategorijama, ali je sve to bilo mimo države. Mere socijalnog

zbrinjavanja bile su teritorijalno i personalno ograničene, uglavnom usmerene ka pojedincima iz posebno

ugroženih grupa (siromašni, udovice, siročad) ili su se odnosile na pojedine socijalne rizike (nesreće, nepogode).

Tek sa razvojem industrijskog društva, ovakva pomoć poprima vid organizovane državne aktivnosti za borbu

protiv socijalnih rizika. Država reaguje na kriminal, anarhiju koji su dovodili do velikog broja socijalnih nemira.

Prvi vidovi pomaganja uočavaju se u Mesopotamiji, Grčkoj i Rimu.

U staroj Grčkoj je bio organizovan jedan vid osiguranja trgovaca od gubitaka i neprilika na putovanjima nazvan

Kanonia. Slične odredbe imao je Hamurabijev zakonik. U vreme ratova, javne vlasti pomažu finansijski.

U Rimu su prve mere socijalne politike uveli Tiberije i Grah. Sirotinji se besplatno delio hleb, žito, meso,

ograničeno je dužničko ropstvo.

U srednjem veku ulogu socijalnog zbrinjavanja preuzima crkva. Pošto je to bilo nedovoljno u doba feudalizma i

u ranom kapitalizmu, spontano se razvijaju razni vidovi samopomaganja. Određene kategirije stanovnika
udruživale su sredstva radi međusobnog pomaganja u slučaju nastupanja socijalnih rizika. "Društvo
za

uzajamno pomaganje" ili "društvo za samopomoć" naročito uzima maha u Engleskoj i Francuskoj.

Zbog sve većeg siromašenja, oboljevanja, samopomaganje postaje nedovoljno. Država pravi prve korake kao

socijalna država tako što interveniše u korist siročadi, udovica, ratnih invalida i donosi propise o njihovom

besplatnom lečenju, isplati pomoći ili penzija. Pojavljuju se i propisi o zdravstvenom i penzijskom zbrinjavanju

zaposlenih u posebno rizičnim ili, za državu, značajnijim delatnostima (rudarstvu, pomorstvu).

Put nastanka socijalnog prava se nastavlja uvođenjem socijalne i zaštitne mere u korist radnika. Izloženi

žestokoj eksploataciji, radnici su masovno skloni povredama i obolevanju, a zarazne bolesti su se širile i na

bogatije slojeve.

Razvijene države Evrope počinju da donose prve propise u korist radnika. U početku su ti propisi obuhvatali

samo najugroženije kategorije, a kasnije se proširuje na sve. Prvi zakon donela je Engleska 1802. "Zakon o

zabrani zloupotrebe dečjeg rada u pamučnoj i tekstilnoj industriji". Taj zakon se bavio ograničenjem

radnog vremena i noćnog rada dece.

Značajan uticaj ostvarili su utopisti socijalnog osiguranja koji su se pojavili u 17.veku u Engleskoj, a kasnije u

Francuskoj i Nemačkoj. Prvi i najpoznatiji među njima bio je Danijel Defo u svom delu Esej o projektima,

osmislio je sistem socijalnog osiguranja. Zalagao se za uvođenje penzija i potpora koje bi za slučaj

profesionalnih i poslovnih rizika obezbeđivali "penzioni zavodi", finansirani iz prinudnih doprinosa. On je

penzijske fondove zamišljao kao niz blagajni koje bi prikupljale kapital, isplaćivale rente, organizovale i

izdržavale bolnice. Ove ideje su se kasnije realizovale, a njegovi sledbenici su bili brojni.

Prelomni trenutak za nastanak socijalnog prava bilo je uvođenje obaveznog socijalnog osiguranja 1883. u

Nemačkoj koje je uveo Bizmark:

osiguranje za slučaj bolesti od nesreće na radu

osiguranje od nesposobnosti za rad i starost

"Bizmarkov model" postaće opšti model za uvođenje sličnog osiguranja u svetu i na njemu počiva i naše

socijalno osiguranje. Prvo obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti uvedeno je u Velikoj Britaniji 1911.

Nacionalnim zakonom o osiguranju. U Britaniji je bio donet i prvi savremeni zakon u oblasti narodnog zdravlja

"Zakon o narodnom sanitetskom fondu" (1848.). Dečji dodatak prvi je uvela 1930.Belgija. Nemačka je uvela

porodiljsko odsustvo (od 8 nedelja) kao i pravo na posmrtnu pomoć porodici. U Srbiji se prve odredbe iz

socijalne oblasti javljaju još u srednjem veku. U Krmčiji Svetog Save postojale su odredbe o zaštiti siromašnih i
bolesnih, o pomaganju udovicama... Krmčija je počivala na hrišćanskoj socijalnoj pravdi prema kojoj su svi

građani smatrani jednakima. Dušanov zakonik je potvrdio važenje Krmčije, a i sam je sadržao odredbe o

socijalnoj sigurnosti: o zdravstvenim i sanitarnim propisima, suzbijanju nadrilekarstva... U selima je bila

raširena institucija "seoskog koša", u koji su posle žetve svi, prema mogućnostima, odvajali žito, namenjeno da

se siromašni prehrane u toku zime i proleća. Prvi moderni srpski vladar, knez Miloš Obrenović, vodio je brigu

o siromašnima. Pominje se da je 1837. oslobodio poreza siromašne koji imaju sitnu decu.

15

Ova stranica nije vidljiva u pregledu

Ne propustite važne delove!

Preuzimanje

Socijalno osiguranje počinje u Srbiji intenzivnije da se razvija početkom 20.veka sa početkom industrijskog

načina rada. U 19.veku bilo je izvesnih oblika obaveznog socijalnog osiguranja, ali je njima bila predviđena

zaštita samo nekih kategorija zaposlenih i to ne od svih socijalnih rizika. Veliki napredak predstavljalo je

usvajanje Zakona o radnjama 1910. kojim je uvedeno da se svi industrijski i građevinski radnici i članovi

njihovih porodica osiguraju u slučaju bolesti i povrede. Troškove osiguranja su jednako snosili i poslodavac i

zaposleni. Zbog izbijanja Prvog svetskog rata, ovo osiguranje nije zaživelo.

5.2. Razvoj socijalnog prava između dva svetska rata

Posle Prvog svetskog rata, pod uticajem Oktobarske revolucije, dolazi do novih zamaha u razvoju socijalnog

osiguranja. Posle rata u Nemačkoj se 1919., zahvaljujući Vajmarskom ustavu, proklamuje ideja socijalne države.

U tom periodu, mnoge zemlje će prihvatiti nemački sistem socijalnog osiguranja kako bi obezbedile socijalni

mir. U zemljama koje su već imale socijalno osiguranje, proširuju se zaštićeni rizici i krug osiguranika.

Proširuje se na poljoprivrednike, samozaposlene. Uvodi se masovnije osiguranje za slučaj nezaposlenosti. U

Sovjetskom Savezu se, odmah posle revolucije, obavezno socijalno osiguranje uvodi Uredbom o socijalnom

obezbeđenju 1918., a u SAD-u 1935.

Posle Bizmarkovog sistema, javlja se socijalna sigurnost za sve. Taj sistem je osmislio Lord Beveridž. On se

zalagao da se uspostavi sistem socijalne sigurnosti koji bi pored tradicionalne zaštite koju pruža socijalno

osiguranje zaposlenih, pružio obezbeđenje celokupnom stanovništvu. Ovaj sistem bi se finansirao iz opštih

sredstava (budžeta). Mnoge zemlje, na osnovu ovog koncepta, uvešće nacionalne penzije - vrstu penzije koja se
stiče na osnovu državljanstva, navršavanjem određenih godina života.

U 19.veku javila se ideja o uspostavljanju međunarodnih pravila i institucija koja će se starati o socijalnom i

materijalnom položaju radnika. Ta ideja zaživeće osnivanjem Međunarodne organizacije rada 1919.

Konvencija broj 3 o zaštiti žena pre porođaja i posle njega 1919.

Konvencija broj 8 o naknadi za nezaposlenost za slučaj gubitka zbog brodoloma 1920.

Konvencija broj 12 o obeštećenju za slučaj nesreće na radu u poljoprivredi 1921.

Uz MOR, značajni su i Pakt Društva naroda (osnovan u Parizu 1920.) i Atlantska povelja (osnovali Ruzvelt i

Čerčil 1941.).

Socijalno zakonodavstvo u Srbiji pratilo je tendencije u svetu. Odmah posle Prvog svetskog rata pritiskom

radničkih nemira u Evropi, usledilo je donošenje velikog broja uredbi kojima su za pojedine grupe zaposlenih

uvedeni izvesni vidovi socijalnog osigurnja. Maja 1922. donet je Zakon o osiguranju radnika kojim je

socijalno osiguranje dodatno prošireno. U osnovi osiguranja bio je Bizmarkov model, a sam zakon je urađen po

uzoru na predratno austrougarsko zakonodavstvo. Zakon je predviđao:

obavezno osiguranje od svih osnovnih socijalnih rizika

najširu obavezu osiguranja kako u personalnom, tako i u teritorijalnom pogledu

osiguranje nezavisno od visine zarade

jedinstvenu organizaciju socijalnog osiguranja

učešće zaposlenih i poslodavaca u njegovom rukovođenju

Najveća mana ovog sistema osiguranja bila je činjenica da nikada nije u potpunosti zaživeo. Pred Drugi svetski

rat socijalnim osiguranjem u Jugoslaviji bilo je obuhvaćeno svega 18% stanovništva. Penzijsko i invalidsko

osiguranje počelo je da radi u skladu sa Zakonom tek 1937., a osiguranje za slučaj besposlice za sve građane tek

1935. Poseban problem predstavljalo je to što nije postojala prenosivost prava i ulaganja iz
socijalnog

osiguranja. Često se dešavalo da ako je zaposleni više puta menjao posao, a pritom uplaćivao doprinose, uopšte

ne ostvari pravo na penziju. A i poslodavci su izigravali odredbe Zakona na razne načine: neprijavljujući radnike

na osiguranje, netačno iskazujući zarade, neplaćajući doprinose.

5.3. Razvoj socijalnog prava posle Drugog svetskog rata (uz ovo za ispit treba i tipovi

socijalne države)

Odmah posle rata, pravo na socijalnu sigurnost postaje jedno od opštepriznatih fundamentalnih prava čoveka.

MOR 1952. donosi svoj najvažniji dokument u ovoj oblasti- Konvenciju o minimalnim normama socijalne
sigurnosti. Današnji sistemi socijalne sigurnosti počivanju na Bizmarkovom ili Beveridžovom konceptu. Ti

sistemi se organizuju kao:

javni (pod kontrolom države) ili

u većoj ili manjoj meri privatizovani.

Danas sve zastupljeniji mešoviti. Učešće u sistemima socijalne sigurnosti može da bude: obavezno ili

dobrovoljno. Razlikuju se:

opšti- pokrivaju celokupno stanovništvo

posebni- obuhvataju samo neke rizike ili uže grupe stanovništva

Kada je reč o teritoriji, sistemi socijalnog obezbeđenja se mogu organizovati za nivo:

cele zemlje

16

regiona

uže teritorijalne jedinice

Usled ekonomske krize, sistemi socijalne sigurnosti suočeni su sa ozbiljnom krizom finansiranja. Sve to je

nateralo MOR 2001.da usvoji dokument: Rezolucija i zaključci u vezi sa socijalnom sigrunošću. Uz MOR i

OUN, značajne su organizacije kao:

  Međunarodni crveni krst (osnovan 1863.)

  Svetska zdravstvena organizacija (1946.)

  Međunarodni fond za pomoć deci (UNICEF) 1946.

  Međunarodna organizacija za migracije

Sistem socijalne sigurnosti u Srbiji se posle Drugog svetskog rata pa sve do 90-tih godina razvijao u okviru

prava nekadašnje Jugoslavije. Pošto je bio uveden socijalizam, to je uticalo na karakter sistema socijalne

sigurnosti. Bio je karakterističan visok nivo prava u oblasti socijalnog osiguranja, razvijena zaštita porodice i

dece, ratnih invalida. Takvi sistemi nisu bili u skladu sa ekonomskim mogućnostima, zato zapadaju u duboku

finansijsku krizu 90-tih godina kada počinje njihovo reformisanje. Reformske mere usmerene su ka

racionalizaciji i finansijskom stabilizovanju sistema socijalne sigurnosti, da se poveća efikasnost administracije,

da se ojača veza osiguranika između doprinosa osiguranika i nivoa ostvarenih beneficija. Sve to prati i

postepena tendencija privatizacije dela osiguranja, uvođenje doborovoljnog osiguranja, kako bi na kraju u
nadležnost države ostao samo bazični nivo socijalne sigurnosti.

6. SOCIJALNA SIGURNOST I SOCIJALNA DRŽAVA

6.1. Pojam socijalne sigurnosti

Socijalna sigurnost je centralni pojam u socijalnom pravu. Potiče od engleskog pojma social security, a kao

sinonimi se u našem jeziku javljaju i socijalno obezbeđenje ili socijalna bezbednost. Nastala spajanjem dva

termina- ekonomska sigurnost i socijalno osiguranje. Ovaj pojam je prvi upotrebio Simon Bolivar 1819. u

svom govoru u kojem se socijalna sigurnost navodi kao jedan od elemenata savršenog sistema vladanja. U

današnjem značenju ovaj termin se prvi put javio 1933. u SAD u Zakonu o socijalnoj sigurnosti. Socijalna

sigurnost se pominje i u Atlantskoj povelji, zatim u izveštaju Lorda Beveridža britanskom parlamentu o

unapređenju sistema socijalnog osiguranja iz 1942. Beveridž se smatra utemeljivačem moderne koncepcije

socijalne sigurnosti. Nastanak socijalne sigurnosti je slikovito opisan u jednoj studiji MOR:"Komad po komad,

kao lik u igri-slagalici koji čeka da se pojavi, sklapani su zasebni programi socijalne sigurnosti..."

Prema shvatanjima škole prirodnog prava, ljudi su državu stvorili da bi obezbedili svoju sigurnost. Kada je ta

sigurnost usmerena ka materijalnoj i socijalnoj egzistenciji, tada se ona naziva socijalna sigrunost. Ova vrsta

sigurnosti podrazumeva da se svakom pojedincu obezbedi socijalni minimum-egzistencijalni minimum. On se

vezuje za biološke potrebe (hrana, stan, odevanje) i za druge potrebe povezane sa egzistencijom u društvu

(osnovne potrebe).

Socijalna sigurnost u praksi podrazumeva dvostruko usmerene mere:

1. ka obezbeđenju minimalnog nivoa egzistencije i zdravlja

2. održavanju odgovarajućeg nivoa primanja

Postoji i podela sistema socijalne sigurnosti na:

1. sistem bazične socijalne sigurnosti (pružaju sigurnosti u slučaju socijalnih rizika)

2. sisteme socijalne sigurnosti za slučaj nepredviđenih okolnosti (obezbeđuju zaštitu)

Definicija socijalne sigurnosti se retko sreće u međunarodnim dokumentima. Sistem socijalne sigurnosti bi

trebao da štiti od socijalnih rizika, povoljnih i nepovoljnih (bolest, materinstvo, povrede, starost...).

Međunarodno udruženje za socijalnu sigurnost definiše "sistem socijalne sigurnosti" kao: skup svih mera

koje treba u određenim slučajevima (bolest, smrt, starost) da uspostave poremećenu ravnotežu. Koren

socijalne sigurnosti kod Šefera leži u ljudskoj potrebi za sigurnošću, što je uvek povezano sa potrebom

opstanka. Ta potreba nije samo biološka nego je i socijalna - uslovljna je odnosima sa drugima i zadovoljava se
u ljudskoj potrebi. Definicija po Šeferu: stvara osećaj kod čoveka da može biti siguran u svoju ekonomsku,

socijalnu i društvenu poziciju; siguran za sebe i za druge; ne mora strahovati šta donosi budućnost;

postoje mehanizmi koji osiguravaju da ne pogoršava i da se ne može poboljšavati. U ovoj definicija

naglašen je koren socijalne sigurnosti. On leži u ljudskoj potrebi za sigurnošču, što je opet povezano sa

potrebom opstanka. Ta potreba nije samo biološka, nego i socijalna-uslovljena je odnosima sa drugima i

zadovoljava se u ljudskoj zajednici.

6.2. Uslovi za socijalnu sigurnost

Mogu se podeliti na:

1. prirodne uslove- prirodno bogatstvo, geopolitički položaj zemlje, klima...

2. društvene uslove- materijalni (ekonomski), pravni, kulturni, istorijski, socijalni

17
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!

Preuzimanje
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!

Preuzimanje

2. punopravno učestvovanje u društvenom životu

U praksi, socijalna prava omogućavaju da građani ostvare pristup materijalnim i duhovnim dobrima zajednice.

Za socijalna prava se kaže da su objektivna i da se ostvaruju postupno, dok su građanska i politička "tvrđa" i ne

bi se smela menjati. Dok se kod građanskih i političkih prava očekuje neuplitanje države, kod socijalnih je

obrnuto - zahteva se nužno uplitanje države u privatnu sferu. Zato se u mnogim ustavima ova prava definišu kao

obaveza države. Zato se kaže da su socijalna prava pozitivna jer uvećavaju državnu vlast i moć. Zapaža se da su

građanska i politička prava besplatna i trenutna, dok je za socijalna potrebna dugotrajna aktivnost države, uz

velika finansijska sredstva.

Kod velikog broja socijalnih prava moguća je sudska zaštita. Česti su sudski postupci pred evropskim, ustavnim

i drugim sudovima zbog npr. prinudnog oduzimanja imovine, diskriminacije, zloupotrebe dečjeg rada...

Prava podela socijalno-ekonomskih prava na:

1. obavezujuća (utuživa pred sudom)

2. neobavezujuća (programskog karaktera)

1) tvrda (jasno formulisana i zaštićena međunarodnim, regionalnim i unutrašnjim standardima)

2) meka (pretežno zavise od političkih i ekonomskih uslova)

Ujedinjenje nacije su 1987. osnovale Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava. Generalna skupština

UN Rezolucijom 10.12.2008. usvojila je Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i

kulturnim pravima iz 1966. kojim se otvara mogućnost da se pojedinci obrate Komitetu za ekonomska, socijalna

i kulturna prava individualnim predstavkama kada smatraju da im je država prekršila ova prava.

Moderno društvo se ne bi moglo zamisliti bez socijalno-ekonomskih prava. Postoji jedno ekstremno gledište

prema kojem se ekonomska i socijalna prava čak smatraju superiornim u vrednosnom smislu u odnosu na

građanska i politička. Pripadnici ovog prava ističu da onima koji umiru od gladi ili su nepismeni, sloboda

govora ne znači mnogo, kao i pravo učešća na izborima ne znači ništa beskućnicima jer oni nemaju adresu i zato

ne mogu biti upisani u biračke spiskove.

Socijalno-ekonomska prava čine:

1) pretpostavku sigurnosti i dostojanstva čoveka

2) osnov društvene i ekonomske demokratije

3) obezbeđuju interesnu ravnotežu u društvu

4) doprinose smanjenju društvenih sukoba i negovanju socijalnog mira

5) pomažu iskorenjivanju uzroka socijalne patologije i kriminala

6) predstavljaju zaštitu od socijalne nesigurnosti i nepravde

7) obezbeđuju socijalnu jednakost

8) osiguravaju ekonomsku nezavisnost pojedinaca od države

9) doprinose ekonomskom razvoju

Postoje razne klasifikacije socijalno-ekonomskih prava, a uobičajena je podela prema broju subjekata na:

1) individualna (pravo na imovinu, na rad, na pravične, zdrave i bezbedne uslove rada, na zaradu, na

životni standard, na obrazovanje, na zaštitu zdravlja...)

2) kolektivna (pravo na sindikalno organizovanje, na kolektivno pregovaranje, na kolektivnu akciju,

učešće u odlučivanju, na zdravu životnu sredinu)

Prema obuhvatnosti, dele se na:

1) prava celokupnog stanovništva

2) prava zaposlenih

3) prava osetljivih kategorija (majki, dece, invalida...)

Prema opštosti na:

1) osnovna (bazična)

2) izvedena (primer: iz prava na zdravlje mogu se izvesti mnoga prava pacijenata kao što su pravo na

lečenje, pravo na pristanak, pravo na slobodan izbor...)

Postoje tri vrste obaveza na strani države:

1) dužnost da se pravo poštuje (negativna obaveza-uzdržavanje od povrede prava)

2) zaštita prava (pozitivna obaveza-obezbeđenje pravnih uslova da se pravo realizuje)

3) ispunjenje prava (ustanovljavanje materijalnih i drugih uslova da bi pravo zaživelo)

U praksi se ova prava teško i nedovoljno ostvaruju i to zbog nedostatka sredstava i inertnosti državne vlasti.

Odbor za socijalnu koheziju Saveta Evrope kao najvažnije prepreke navodi:

1) neadekvatno uređenje prava (nedovoljna preciznost, praznine)

2) neodgovarajuće praćenje i primena (diskriminacija, nedovoljna zaštita)

3) nedovoljna sredstva

4) slabosti u upravljanju i procedurama (fragmentacija odgovornosti, kompleksnost procedura)

5) neodgovarajuće informisanje i komunikacija

6) prepreke psihološke i socijalno-kulturne prirode (predrasude, nerazmevanje)

20

2. punopravno učestvovanje u društvenom životu

U praksi, socijalna prava omogućavaju da građani ostvare pristup materijalnim i duhovnim dobrima zajednice.

Za socijalna prava se kaže da su objektivna i da se ostvaruju postupno, dok su građanska i politička "tvrđa" i ne

bi se smela menjati. Dok se kod građanskih i političkih prava očekuje neuplitanje države, kod socijalnih je

obrnuto - zahteva se nužno uplitanje države u privatnu sferu. Zato se u mnogim ustavima ova prava definišu kao

obaveza države. Zato se kaže da su socijalna prava pozitivna jer uvećavaju državnu vlast i moć. Zapaža se da su

građanska i politička prava besplatna i trenutna, dok je za socijalna potrebna dugotrajna aktivnost države, uz

velika finansijska sredstva.

Kod velikog broja socijalnih prava moguća je sudska zaštita. Česti su sudski postupci pred evropskim, ustavnim

i drugim sudovima zbog npr. prinudnog oduzimanja imovine, diskriminacije, zloupotrebe dečjeg rada...

Prava podela socijalno-ekonomskih prava na:

1. obavezujuća (utuživa pred sudom)

2. neobavezujuća (programskog karaktera)

1) tvrda (jasno formulisana i zaštićena međunarodnim, regionalnim i unutrašnjim standardima)

2) meka (pretežno zavise od političkih i ekonomskih uslova)

Ujedinjenje nacije su 1987. osnovale Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava. Generalna skupština

UN Rezolucijom 10.12.2008. usvojila je Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i

kulturnim pravima iz 1966. kojim se otvara mogućnost da se pojedinci obrate Komitetu za ekonomska, socijalna

i kulturna prava individualnim predstavkama kada smatraju da im je država prekršila ova prava.

Moderno društvo se ne bi moglo zamisliti bez socijalno-ekonomskih prava. Postoji jedno ekstremno gledište

prema kojem se ekonomska i socijalna prava čak smatraju superiornim u vrednosnom smislu u odnosu na

građanska i politička. Pripadnici ovog prava ističu da onima koji umiru od gladi ili su nepismeni, sloboda

govora ne znači mnogo, kao i pravo učešća na izborima ne znači ništa beskućnicima jer oni nemaju adresu i zato
ne mogu biti upisani u biračke spiskove.

Socijalno-ekonomska prava čine:

1) pretpostavku sigurnosti i dostojanstva čoveka

2) osnov društvene i ekonomske demokratije

3) obezbeđuju interesnu ravnotežu u društvu

4) doprinose smanjenju društvenih sukoba i negovanju socijalnog mira

5) pomažu iskorenjivanju uzroka socijalne patologije i kriminala

6) predstavljaju zaštitu od socijalne nesigurnosti i nepravde

7) obezbeđuju socijalnu jednakost

8) osiguravaju ekonomsku nezavisnost pojedinaca od države

9) doprinose ekonomskom razvoju

Postoje razne klasifikacije socijalno-ekonomskih prava, a uobičajena je podela prema broju subjekata na:

1) individualna (pravo na imovinu, na rad, na pravične, zdrave i bezbedne uslove rada, na zaradu, na

životni standard, na obrazovanje, na zaštitu zdravlja...)

2) kolektivna (pravo na sindikalno organizovanje, na kolektivno pregovaranje, na kolektivnu akciju,

učešće u odlučivanju, na zdravu životnu sredinu)

Prema obuhvatnosti, dele se na:

1) prava celokupnog stanovništva

2) prava zaposlenih

3) prava osetljivih kategorija (majki, dece, invalida...)

Prema opštosti na:

1) osnovna (bazična)

2) izvedena (primer: iz prava na zdravlje mogu se izvesti mnoga prava pacijenata kao što su pravo na

lečenje, pravo na pristanak, pravo na slobodan izbor...)

Postoje tri vrste obaveza na strani države:

1) dužnost da se pravo poštuje (negativna obaveza-uzdržavanje od povrede prava)

2) zaštita prava (pozitivna obaveza-obezbeđenje pravnih uslova da se pravo realizuje)

3) ispunjenje prava (ustanovljavanje materijalnih i drugih uslova da bi pravo zaživelo)

U praksi se ova prava teško i nedovoljno ostvaruju i to zbog nedostatka sredstava i inertnosti državne vlasti.
Odbor za socijalnu koheziju Saveta Evrope kao najvažnije prepreke navodi:

1) neadekvatno uređenje prava (nedovoljna preciznost, praznine)

2) neodgovarajuće praćenje i primena (diskriminacija, nedovoljna zaštita)

3) nedovoljna sredstva

4) slabosti u upravljanju i procedurama (fragmentacija odgovornosti, kompleksnost procedura)

5) neodgovarajuće informisanje i komunikacija

6) prepreke psihološke i socijalno-kulturne prirode (predrasude, nerazmevanje)

20

Ova stranica nije vidljiva u pregledu

Ne propustite važne delove!

Preuzimanje

7) nedovoljna pažnja prema ranjivim grupama

7.2. Individualna socijalno-ekonomska prava

7.2.1. Pravo na imovinu

Osnov socijalne sigurnosti. Socijalna sigurnost se ostvaruje neposrednim i posrednim korišćenjem imovine.

Pravo na imovinu izvire iz prava svojine, pri čemu se smatra da je prvi pojam nešto širi. Pravo na sticanje

imovine uključuje i pravo na nasleđivanje.

Svojina je ključna pravna i ekonomska ustanova koja određuje svako društvo, ekonomske i druge odnose u

njemu. Svojina podrazumeva produžetak instinkta samoodržanja. Čak i životinje obeležavaju svoju teritoriju i

brane je, a neke prave zalihe (pčele, mravi). Iz toga Ardri izvodi poreklo svojine. Definicija svojine po

Gamsu: Svojina je ona društvena ustanova koja ima zadatak da zadovolji naše potrebe. U pravnom smislu,

svojina je skup pravnih normi koje regulišu prisvajanje. Predmet svojine je svaki interes koji se
može

ekonomski izraziti. Funkcija svojine je ekonomska i povezana je sa njenom biološko-fiziološkom uslovljenošću

- podmirenjem ljudskih potreba (pobuda i cilj ekonomske delatnosti). Svojina može biti:

1. kolektivna (plemenska, porodična, kolektivnokapitalistička, državna)

2. privatna

Društva privatne svojine su mnogo "pokretljivija" jer pokreću na rad, štednju i ulaganje. Prema
teoriji
subjektivnih prava kao socijalnih funkcija, Leon Digi ističe da je svojina društvena funkija. Ova koncepcija ušla

u mnoge ustave. Ograničenja svojine mogu da budu:

1. pozitivna (podrazumeva određene radnje)

2. negativna (zahteva uzdržavanje od činjenja)

Uobičajena su ograničenja svojine u pogledu:

mogućnosti sticanja (na objektima infrastrukture, kod eksploatacije rudnog bogatstva)

korišćenja (obaveza da se zemlja obrađuje, šume održavaju)

raspolaganja (zabrana prodaje i iznošenja iz zemlje predmeta od istorijske i kulturne vrednosti)

Imovina se smatra širim pojmom od svojine. Više nigde nije apsolutna i neograničena. Imovina obuhvata skup

ne samo svojina, nego i potraživanja jednog lica. U imovinu ulaze telesne i bestelesne stvari:

1. stvarna prava na tuđoj stvari (službenost, zaloga, hipoteka)

2. intelektualna prava (umna i industrijska svojina)

3. potraživanja

Pravo na imovinu utvrđeno je u Opštoj deklaraciji OUN i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Članom 17

Opšte deklaracije predviđa se:

"Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam kao i u zajednici sa drugima"

"Niko ne sme biti samovoljno lišen svoje imovine"

Prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, ovo pravo ima tri elementa:

1. mogućnost da svako fizičko ili pravno lice neometano uživa svoju imovinu, da vlasnik poseduje,

upotrebljava, raspolaže i stiče koristi od svoje zakonito stečene imovine.

2. lišenje imovine dozvoljeno jedino ako to zahteva javni interes na način predviđen zakonom i opštim

načelima međunarodnog prava (pravedno je da se u određenom roku nadkonadi šteta)

3. ograničenje upotrebe imovine može biti uvedeno samo zakonom, radi uvažavanja opšteg interesa ili da

bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni. Zahteva se:

a) srazmernost u mešanju države u prava vlasnika, proporcionalnost

b) da između ograničenja i prava pojedinaca postoji pravična ravnoteža

c) da se prilikom postupanja uvažavaju principi zakonitosti i pravne sigurnosti

Član 1 Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima:"Svako fizičko i pravno lice ima pravo na

neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnim interesima i pod
uslovima predviđanja zakonom i opštim načelima međunarodnog prava".

7.2.2. Pravo na rad

Omogućava ekonomsku nezavisnost pojedinaca, pun razvitak i ostvarenje ljudske ličnosti. Idejnim tvorcem

ovog prava smatra se Furije u 19.veku. On je rekao da se gubi vreme na druga prava, a ne na osnovno - pravo

na rad, te da se bez njega sva prava svode ni na šta. Prudon:"Dajte mi pravo na rad, ja vam poklanjam

vlasništvo". Ovakvi stavovi deluju idealistički, ali ovi teoretičari su smatrali da je rad osnovni izovr egzistencije

za većinu stnovništva. Smatrali su da ukoliko se u društvu jednom realizuju uslovi da se u punoj meri ostavri

pravo na rad, svaki pojedinac moći će sebi i svojoj porodici da obezbedi kvalitetnu i stabilnu egzistenciju.

Reguliše se mnogim međunarodnim dokumentima:

  Opšta deklaracija o pravima čoveka

  Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima

  Evropska socijalna povelja

21

  Povelja EU

dokumenta MOR: Konvencija broj 29 iz 1933. o prinudnom radu ili obaveznom radu, Konvencija

broj 105 iz 1956. o ukidanju prinudnog rada, Konvencija broj 111 iz 1957. o zabrani diskriminacije

prilikom zapošljavanja.

Definicija: Mogućnost da svaki pojedinac ličnim, slobodno izabranim radom u bezbednoj radnoj okolini, koji

dugoročno neće narušiti njegovo zdravlje, obezbedi sebi i svojoj porodici socijalnu sigurnost. Pravo na rad

podrazumeva i samozapošljavanje ili sticanje prihoda pružanjem intelektualnih i drugih usluga.

Njegova

realizacija podrazumeva više prava i sloboda:

1. sloboda izbora zanimanja i zaposlenja

2. pravo na zaposlenje

3. zabrana diskriminacije prilikom zapošljavanja

4. pravo na zdrave i bezbedne uslove rada

5. sigurnost zaposlenja

6. pomoć u slučaju nezaposlenosti

7. zabrana prinudnog rada

8. zabrana eksploatacije

Sloboda rada je ključan uslov prava na rad i znači mogućnost svakog pojedinca sposobnog za rad da bira

zanimanje i zaposlenje. Sloboda rada znači i mogućnost da se posle školovanja svaki građanin zaposli, odnosno

konkuriše za posao pod jednakim uslovima sa drugim licima, bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao i da

napusti ili promeni posao (tzv. sloboda nerada) i da niko ne može biti otpušten bez valjanog i zakonitog razloga.

Prinudni rad, antiteza slobodi rada, vid torture i degradacije dostojanstva čoveka. Jedna od prvih oblasti

međunarodne intervencije bila je zabrana ropstva. U nekim zemljama i dalje postoji (Azija, Afrika, Latinska

Amerika). Evropska konvencija o ljudskim pravima predviđa "Zabranu ropstva i prinudnog rada".

Prinudni rad prema Konvenciji ne obuhvata:

rad lica lišenih slobode

u vojnoj službi ili umesto nje

rad u slučajevima krize ili nesreće

rad koji čini sastavni deo uobičajenih građanskih dužnosti

U praksi se zloupotreba prinudnog rada najčešće javlja:

u vezi sa trgovinom ljudima

dužnički rad

prinudni rad u domaćinstvu

eksploatacija migranata

7.2.3. Pravo na pravične, zdrave i bezbedne uslove rada

Svaki organizovani rad trebalo bi da prate humani, pravični i zdravi uslovi za rad, da bi se taj rad mogao

dugotrajno obavljati bez rizika da naruši telesni i psihički integritet zaposlenog. PESK razrađuje pravo na

pravične i povoljne uslove za rad, i njime se obezbeđuju:

1. garantovana, pravična i jednaka zarada

2. uslovi za pristojan život zaposlenog i njegove porodice

3. higijensko-tehnička zaštita na radu

4. jednaka mogućnost za napredovanje

5. pravo na odmor, razonodu i razumno ograničenje radnog vremena

6. povremeno plaćena odsustva i naknada za praznične dane

Konkretnije uslove za ostvarenje ovog prava sadrži Evropska socijalna povelja u dva člana:
1. pravedni uslovi rada podrazumeva obavezu države da:

1) predvide razuman broj dnevnih i nedeljnih radnih sati

2) plaćeni praznični dani

3) najmanje 4 nedelje plaćenog godišnjeg odmora

4) da otklone ili smanje rizike na opasnim i nezdravim poslovima

5) plaćeni nedeljni odmor

6) da svi radnici pre zaposlenja, a najkasnije u roku od 2 meseca, budu u pismenoj formi obavešteni o

bitnim aspektima ugovora ili radnog odnosa

7) zaštita radnicima koji obavljaju noćni posao koja odgovara prirodi tog rada

2. pravo na bezbedne i zdrave uslove rada, podrazumeva obavezu države da:

1) formuliše i sprovode nacionalnu politiku o bezbednosti na radu, zdravlju na radu i u radnoj sredini

2) da donese propise u vezi sa bezbednošću i zdravljem na radu

3) da obezbedi primenu takvih propisa

4) da unapredi postepeni razvoj službe medicine rada za sve radnike

22
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!

Preuzimanje
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!

Preuzimanje

3. da podignu sistem na viši nivo

4. da obezbede jednakost tretmana u slučaju promene prebivališta

Povelja uređuje pravo na naknade iz socijalnog osiguranja kojim se teži da se podstakne rad službi za

obezbeđenje socijalne sigurnosti. Strane ugovornice obavezuju:

da obezbede službe koje mogu da doprinesu socijalnom staranju i razvoju i pojedinaca i grupa

podstiču učešće pojedinaca i dobrovoljnih organizacija u uspostavljanju i održavanju takvih službi

U kontekstu zaštite socijalne sigurnosti u Povelji je i pravo starijih lica na socijalnu zaštitu. Njime se starijim

licima garantuje: mogućnost da vode aktivan i nezavisan život, stan prema potrebama i zdravstvenim

okolnostima, zdravstvena zaštita...

Evropska unija garantuje ovo pravo u Povelji o osnovnim ljudskim pravima- kao pravo na socijalnu

sigurnost i socijalnu pomoć (član 34). Kao socijalni rizik, pominje se zavisnost od drugih. Posebna briga

posvećena je borbi protiv društvene izolacije i siromaštva. Prema mišljenju Evropskog komiteta za socijalna

prava, uobičajne povrede na socijalnu sigurnost: izbegavanje, kašnjenje ili odbijanje plaćanja doprinosa iz

socijalnog osiguranja od strane poslodavca, neprijavljivanje radnika, nejednak tretman.

7.2.7. Pravo na obrazovanje

Ovo pravo naziva se osnažujućim pravom, pošto obrazovanje pojedincu omogućava veću kontrolu
nad

sopstvenim životom i da uživa u dobrobiti drugih prava. Nivo obrazovanja u društvu utiče i na:

nivo ljudskih prava i demokratije,

položaj žena,

kvlitet zaštite dece od zlostavljanja i eksploatacije,

kontrolu populacije,

produktivnost,

životni standard,

zaštitu životne sredine.

Obrazovanje je poluga uz pomoć koje siromašni mogu da izađu iz marginalne društvene pozicije. Zbog toga se
ulaganje u obrazovanje smatra najboljom investicijom. Značaj obrazovanja prvi put istaknut u
periodu

prosvetiteljstva u Evropi. Pre toga je bilo prvenstveno briga roditelja i crkve. Sa pojavom moderne države, o

obrazovanju se počinje starati država. Na međunarodnom nivou, ovo pravo je prvi put garantovano Opštom

deklaracijom:"Svako lice ima pravo na obrazovanje, odnosno školovanje". Uređeno je nizom međunarodnih

dokumenata: akti UN- Konvencija o zabrani diskriminacije u obrazovanju UN iz 1960., Svetska

deklaracija o obrazovanju za sve iz 1990. Ovim pravom se bave mnoge organizacije, među kojima je

najznačajnija Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO). Cilj

obrazovanja je da doprinese:

razvoju ljudske ličnosti i dostojanstva,

učvršćenju i poštovanju čovekovih prava i sloboda,

da omogući svakom da igra korisnu ulogu u društvu,

da unapređuje razumevanje, toleranciju i prijateljstvo među narodima rasnih i verskih grupacija,

pomaže u očuvanju mira.

Da bi pravo na obrazovanje bilo uspešno ostvareno, potrebno je da se obezbedi njegova:

1. dostupnost: mreža obrazovnih ustanova, kvalitet nastavnih objekata, obučeno nastavno osoblje,

adekvatna nastavna sredstva...

2. pristupačnost: podrazumeva pravnu (da se eliminiše svaki vid diskriminacije i da se obezbedi

dostojanstvo), materijalnu (da se obezbede sredstva), teritorijalnu i fizičku dostupnost.

3. prihvatljivost: odnosi se na programe i metode učenja koji bi trebalo da su kulturno prilagođeni i

odgovarajućeg kvaliteta

4. prilagodljivost

Vidovi obrazovanja su:

1) osnovno- ima za cilj da svakoga obezbedi opštim znanjima neophodnim za normalan život i rad. Ono

je obavezno, besplatno i dostupno svima, očekuje se da bude univerzalno i da zadovolji bazične

potrebe.

2) srednje- ima ulogu da pripremi učenike za obavljanje određene profesije i sticanje viših znanja.

Poželjno je da bude besplatno i dostupno svima.

3) više- ne očekuje se da bude besplatno, ali se očekuje da svima bude jednako dostupno.

U današnjoj ekonomiji raste uloga tehničkog i profesionalnog obrazovanja. U većini profesija znanje stečeno
redovnim obrazovanjem brzo zastareva. Globalizacija, brz razvoj nauke i tehnike nameću neprekidno

prilagođavanje novim potrebama. Da bi se obezbedio potreban stepen adaptibilnosti radne snage, postaje
nužno

konstantno učenje uz rad. Poslednjih godina razvija se koncept "doživotnog obrazovanja" (longlife learninig),

25

3. da podignu sistem na viši nivo

4. da obezbede jednakost tretmana u slučaju promene prebivališta

Povelja uređuje pravo na naknade iz socijalnog osiguranja kojim se teži da se podstakne rad službi za

obezbeđenje socijalne sigurnosti. Strane ugovornice obavezuju:

da obezbede službe koje mogu da doprinesu socijalnom staranju i razvoju i pojedinaca i grupa

podstiču učešće pojedinaca i dobrovoljnih organizacija u uspostavljanju i održavanju takvih službi

U kontekstu zaštite socijalne sigurnosti u Povelji je i pravo starijih lica na socijalnu zaštitu. Njime se starijim

licima garantuje: mogućnost da vode aktivan i nezavisan život, stan prema potrebama i zdravstvenim

okolnostima, zdravstvena zaštita...

Evropska unija garantuje ovo pravo u Povelji o osnovnim ljudskim pravima- kao pravo na socijalnu

sigurnost i socijalnu pomoć (član 34). Kao socijalni rizik, pominje se zavisnost od drugih. Posebna briga

posvećena je borbi protiv društvene izolacije i siromaštva. Prema mišljenju Evropskog komiteta za socijalna

prava, uobičajne povrede na socijalnu sigurnost: izbegavanje, kašnjenje ili odbijanje plaćanja doprinosa iz

socijalnog osiguranja od strane poslodavca, neprijavljivanje radnika, nejednak tretman.

7.2.7. Pravo na obrazovanje

Ovo pravo naziva se osnažujućim pravom, pošto obrazovanje pojedincu omogućava veću kontrolu
nad

sopstvenim životom i da uživa u dobrobiti drugih prava. Nivo obrazovanja u društvu utiče i na:

nivo ljudskih prava i demokratije,

položaj žena,

kvlitet zaštite dece od zlostavljanja i eksploatacije,

kontrolu populacije,

produktivnost,

životni standard,
zaštitu životne sredine.

Obrazovanje je poluga uz pomoć koje siromašni mogu da izađu iz marginalne društvene pozicije. Zbog toga se

ulaganje u obrazovanje smatra najboljom investicijom. Značaj obrazovanja prvi put istaknut u
periodu

prosvetiteljstva u Evropi. Pre toga je bilo prvenstveno briga roditelja i crkve. Sa pojavom moderne države, o

obrazovanju se počinje starati država. Na međunarodnom nivou, ovo pravo je prvi put garantovano Opštom

deklaracijom:"Svako lice ima pravo na obrazovanje, odnosno školovanje". Uređeno je nizom međunarodnih

dokumenata: akti UN- Konvencija o zabrani diskriminacije u obrazovanju UN iz 1960., Svetska

deklaracija o obrazovanju za sve iz 1990. Ovim pravom se bave mnoge organizacije, među kojima je

najznačajnija Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO). Cilj

obrazovanja je da doprinese:

razvoju ljudske ličnosti i dostojanstva,

učvršćenju i poštovanju čovekovih prava i sloboda,

da omogući svakom da igra korisnu ulogu u društvu,

da unapređuje razumevanje, toleranciju i prijateljstvo među narodima rasnih i verskih grupacija,

pomaže u očuvanju mira.

Da bi pravo na obrazovanje bilo uspešno ostvareno, potrebno je da se obezbedi njegova:

1. dostupnost: mreža obrazovnih ustanova, kvalitet nastavnih objekata, obučeno nastavno osoblje,

adekvatna nastavna sredstva...

2. pristupačnost: podrazumeva pravnu (da se eliminiše svaki vid diskriminacije i da se obezbedi

dostojanstvo), materijalnu (da se obezbede sredstva), teritorijalnu i fizičku dostupnost.

3. prihvatljivost: odnosi se na programe i metode učenja koji bi trebalo da su kulturno prilagođeni i

odgovarajućeg kvaliteta

4. prilagodljivost

Vidovi obrazovanja su:

1) osnovno- ima za cilj da svakoga obezbedi opštim znanjima neophodnim za normalan život i rad. Ono

je obavezno, besplatno i dostupno svima, očekuje se da bude univerzalno i da zadovolji bazične

potrebe.

2) srednje- ima ulogu da pripremi učenike za obavljanje određene profesije i sticanje viših znanja.

Poželjno je da bude besplatno i dostupno svima.

3) više- ne očekuje se da bude besplatno, ali se očekuje da svima bude jednako dostupno.

U današnjoj ekonomiji raste uloga tehničkog i profesionalnog obrazovanja. U većini profesija znanje stečeno

redovnim obrazovanjem brzo zastareva. Globalizacija, brz razvoj nauke i tehnike nameću neprekidno

prilagođavanje novim potrebama. Da bi se obezbedio potreban stepen adaptibilnosti radne snage, postaje
nužno

konstantno učenje uz rad. Poslednjih godina razvija se koncept "doživotnog obrazovanja" (longlife learninig),

25

Ova stranica nije vidljiva u pregledu

Ne propustite važne delove!

Preuzimanje

11 / 70

100%

Dokumenti

Rezime

Vežbe

Ispiti

Skripte

Završni rad

Beleške

Šeme

Dokumenti u prodaji

Vidi sve

Pitanja

Poslednja pitanja

Medicina i Farmacija

Ekonomija

Pravo i Sigurnosne Studije

Istorija i Filozofija
Univerziteti

Srbija

Bosna i Hercegovina

Hrvatska

Crna Gora

Prodajte dokumente

O nama

Radite sa nama

Podrška

Partneri

Kako Docsity funkcioniše

Español

Italiano

English

Srpski

Polski

Русский

Português

Français
Deutsch

Srbija

Bosna i Hercegovina

Hrvatska

Crna Gora

Uslovi korišćenja

Politika kolačića

Cookie setup

Politika privatnosti

Sitemap Resursi

Sitemap Nedavni Dokumenti

Sitemap Jesika i Zemlja

Copyright © 2023 Ladybird Srl - Via Leonardo da Vinci 16, 10126, Torino, Italy - VAT 10816460017 - All rights
reserved

<div style="position:fixed; top:0; left:0; display:none" width="1" height="1"> <img src="//collector-

PXHp4b16gP.perimeterx.net/api/v1/collector/noScript.gif?appId=PXHp4b16gP" alt="PxPixel"> </div>