Ekonomska, socijalna i kulturna prava

Literatura:
Ekonomska, socijalna i kulturna prava. Priručnik za nacionalne institucije za
ljudska prava. Beograd: Kancelarija visokog komesara Ujedninjenih nacija za ljudska
prava. Serija stručne obuke br. 12.; Ksenija Petovar (2003): ‘’Komentar o stanju
ekonomskih i socijalnih prava’’. Regionalni seminar o ekonomskim i socijalnim
pravima - Ekonomska, socijalna i kulturna prava. Beograd: Beogradski centar za
ljudska prava. Beograd, 19/23 novembar 2003. godine

Ljudska prava su moderan pojam koji postaje istorijski značajan u trenutku kada se ljudi u
političkom smislu izjednačavaju, tj. u buržoaskim revolucijama u kojima je jedan od osnovnih
zahteva bio da se prizna da su ljudi roĎeni jednaki i da postoje odreĎene političke, ekonomske i
socijalne funkcije na koje svi graĎani imaju pravo. U tom smislu, jedna od osnovnih
karakteristika pojma ljudska prava je njihova univerzalnost. Pored autoriteta nekih istorijskih
povelja, deklaracija i ustava (Deklaracija o pravima čoveka i graĎanina iz 1789, Deklaracija o
nezavisnosti iz 1776 i prvih deset amandmana uz Ustav SAD iz 1787. godine), temelji
uspostavljenih ljudskih prava u drugoj polovini 20 veka su Univerzalna deklaracija o ljudskim
pravima (1948. godina) i meĎunarodni paktovi o graĎanskim i političkim i ekonomskim,
socijalnim i kulturnim pravima (1966.godina), usvojeni pod okriljem Ujedinjenih nacija, kao i
regionalni sistemi ljudskih prava, koji se uspostavljaju regionalnim ugovorima i otvoreni su za
države jednog kontinenta ili dela sveta, na primer, Evropska konvencija o ljudskim pravima
(1950), Evropska socijalna povelja (1966/96) i druge. Najčešće se koristi klasifikacija ljudskih
prava na: (1) graĎanska i politička; (2) ekonomska, socijalna i kulturna prava, i (3) ekološka
prava (Dimitrijević i dr., 2006). Građanska i politička prava tiču se odnosa pojedinca i države.
GraĎanska prava naglašavaju autonomiju čoveka u odnosu na državu, koja se u njihovo ponašanje
može uplitati samo do one mere koju iziskuje život u društvu, sa drugim ljudima. Tipična
graĎanska prava su pravo na život, pravo na privatnost, prava vezana za krivični postupak.
Politička prava su prava čoveka da učestvuje u upravljanju državnom zajednicom, kao što su
aktivno i pasivno biračko pravo, pravo na pristup javnoj službi itd. U graĎanska i politička prava
spadaju i sloboda izražavanja, okupljanja, udruživanja i sl. Ekonomska, socijalna i kulturna
prava (ESK) odnose se na zadovoljavanje potreba bitnih za ljudsku egzistenciju i za postizanje
životnih uslova koji ljudima mogu omogućiti uživanje graĎanskih i političkih prava. Samo
obrazovan čovek može koristiti mnoga ljudska prava i biti u poziciji da obezbedi pristojnu
egzistenciju za sebe i svoju porodicu. Pravo na rad, na odgovarajuću naknadu za rad, na bezbedne
i zdrave uslove rada, na poštovanje prava iz radnog odnosa, uslov su za pristojan život i
ostvarivanje nekih drugih prava. U korpus ESK prava svrstavaju se i pravo na obrazovanje,
zdravstvenu zaštitu, minimalni životni standard, pravo na adekvatnu ishranu, stanovanje i dr. Ta
prava zasnovana su na načelima jednakosti i solidarnosti, kao i načelima približavanja/ujednača-
vanja šansi u razvoju individue i njenom socijalnom napredovanju. Naročito je važno imati u vidu
povezanost i nedeljivost ljudskih prava. Neostvarivanje jednih prava, često povlaći nemogućnost
ostvarivanja nekih drugih pravai. Kao poseban korpus ljudskih prava navode se ekološka prava i
pravo na informisanje, uključiv i pravo na dostupnost o infromacijama o stanju životne sredine i
uvid u procedure i učešće u donošenju odluka koje se tiču kvaliteta življenja graĎana.ii
Osnovni meĎunarodni ugovor koji reguliše ESK prava je MeĎunarodni pakt o ekonomskim,
socijalnim i kulturnim pravima (1966/1976), koji je Jugoslavija ratifikovala i koji obavezuje
novonastale države – naslednice SFRJiii. Niz konvencija MeĎunarodne organizacije rada su
posebno važne u domenu ekonomskih prava, naročito prava na rad i bezbedne i zdrave uslove
rada. Na regionalnom nivou, važna je Evropska socijalna povelja (usvojena 1966, dopunjena
1996), koja je dokument Saveta Evrope. Srbija još uvek nije ratifikovala Evropsku socijalnu
povelju, iako je od prijema u Savet Evrope proteklo više od četiri godine (22. marta 2003.).
Evropska socijalna povelja je fleksibilan dokument koji omogućava da države same kreiraju
modalitete ostvarivanja pojedinih prava. Odredbe su definisane u zavisnosti od ekonomskih
mogućnosti korišćenjem pojmova kao što su: odgovarajući, ekonomski prihvatljiv, ekonomski
održiv i sl. Obaveznost implementacije sadržana je u odredbama kao što su: ''...da preduzmu
korake do maksimuma svojih raspoloživih sredstava...'', a redovni godišnji izveštaji i monitoring
zahtevaju odgovarajuće obrazloženje i objašnjenje (ne)ostvarivanja pojedinih prava. Kao i u
slučaju graĎanskih i političkih i ekoloških prava, i ovde je izuzetno važna uloga i odgovornost
organizacija civilnog društva, kako u promovisanju korpusa ESK prava, tako i u praćenju
njihovog ostvarivanja i dostupnosti za ranjive društvene grupe. Generalno, u Srbiji (kao i u većini
drugih zemalja u tranziciji) postoji niska osetljivost političke nomenklature (uključiv i povezane
stručne elite) na korpus ESKE prava i to je ozbiljniji problem od ekonomskih teškoća i
dramatičnog osiromašenja u poslednje dve decenije. Postoji ozbiljan problem nekompetentnosti i
nerazumevanja u državnoj/javnoj upravi na nacionalnom i na lokalnom nivou o prirodi
ekonomskih, socijalnih, kulturnih i ekoloških (ESKE) prava i obavezama koje je država Srbija
preuzela ratifikacijom odgovarajućih paktova, konvencija i drugih meĎunarodnih dokumenata.
Ukoliko se ne poveća osetljivost i odgovornost političkih i stručnih elita na važnost ESKE prava
za ukupni razvoj države i graĎana, poboljšanje ekonomske situacije i ekonomskih parametara
neće samo po sebi dati rezultativ.
Organizovanje i rad ustanova u kojima se ostvaruju socijalna i kulturna prava graĎana ne mogu
biti prepušteni niti podvrgnuti isključivo tržišnim mehanizmima i tržišnoj regulaciji. Povlaćenje
države iz javnog sektora evidentno je dovelo do ozbiljnog deficita u ostvarivanju ESK prava za
mnoge društvene grupe, pa je izvesno da u rekonstrukciji države sa socijalnim staranjem valja
tragati za novim modelima i modalitetima ostvarivanja ESK prava, naročito onih koja se postala
''tradicionalna obaveza'' javnog sektora u savremenim demokratskim državama (predškolske
ustanove, obavezno obrazovanja, primarna i preventivna zdravstvena zaštita, programi za
osetljive društvene grupe i lica sa dodatnim potrebama, itd.). Politička pluralizacija i
decentralizacija pomeraju nadležnosti u organizovanju i ostvarivanju ovih prava na niže nivoe
društvene organizacije kao što su regioni i lokalne zajednice. Socijalna i kulturna prava koja se
razumevaju kao civilizacijska tekovina i civilizacijski standard, nameću se kao zajednička
obaveza vlasti/uprave (lokalne, regionalne, nacionalne) i organizacija civilnog društva, odnosno
samih graĎana, ali i kao interes komercijalnog sektora.
Na evropskom prostoru, korpus ekonomskih, socijalnih, kulturnih i ekoloških prava, pored već
standardnih graĎanskih i političkih prava, postaje jedna od obavezujućih stavki ne samo za države
članice Evropske unije, nego i za države članice Saveta Evrope. Tako je, na primer, pravo na
obavezno obrazovanje, pored odredbi u Ustavu Republike Srbije, sankcionisano i našim
članstvom u Savetu Evrope. Drugim rečima, odredba o obaveznom obrazovanju koje pod
relativno izjednačenim uslovima ima biti dostupno za svu dece iz državne zajednice, nije više
predmet samo nacionalnog zakonodavstva, uredbi i regulacije, već se graĎanin može obratiti i
evropskim institucijama radi zaštite i ostvarenja tog prava. Pristupanje meĎunarodnim
organizacijama i ratifikacija meĎunarodnih dokumenata radikalno menja odnos države prema
graĎanima, a time i odnos graĎana prema državi i njenim službama. U okolnostima kada su
nacionalne države imale punu suverenost, nije postojala kontrola niti mehanizmi monitoringa
ostvarivanja prava graĎana. Državne službe su istovremeno propisivale, organizovale, izvršavale i
kontrolisale izvršavanje i kvalitet aktivnosti u javnom sektoru. Pristupanjem meĎunarodnim
organizacijama, država prenosi deo ovlašćenja na meĎunarodne institucije, a njeni graĎani imaju
pravo da se direktno obraćaju meĎunarodnim ustanovama, kao što je MeĎunarodni sud pravde u
Strazburu, na primer, i da na taj način ostvare prava koja su im uskraćena ili prekršena u matičnoj
državi.
U zemljama u tranziciji evidentne su teškoće u vezi sa pouzdanim uvidom i merenjem stanja
ESKE prava, kako zbog prikrivanja, nedostupnosti, ili jednostavno nepraćenja mnogih bitnih
indikatora kvaliteta življenja (niska pouzdanost zvaničnih statistika, problem neodgovarajućih
definicija, različitih rezultata merenja iste pojave od strane različitih tela itd.). S jedne strane,
pojedine pojave se statistički ne evidentiraju (na primer, broj beskućnika, broj napuštene dece,
broj dece koja su konkurisala a nisu upisana u obdaništa, broj dece koja napuštaju obavezno
školovanje, indikatori zdravstvenog stanja, indikatori stanja životne sredine itd.), ili nije
omogućen stalni, pravovremeni i pouzdani javni uvid u različite evidencije od javnog interesa. S
druge strane, teški ekološki akcidenti se neretko zataškavaju uz različita objašnjenja – da bi
zaustavljanje rada uzročnika akcidenta/ekološke katastrofe izazvalo otpuštanje radnika, prestanak
proizvodnje dragocenog proizvoda, i sl. Kao i u doba jednopartijskog sistema, kada je državnim
fabrikama, tzv. proizvodnim gigantima bilo dozvoljeno da zarad ''državnih razloga'', ''ekonomskih
interesa radnog naroda'' i sličnih floskula, neometano uništavaju životnu sredinu (Rudarsko-
topioničarski basen Bor, Rudarsko-energetski kombinati eksploatacije i prerade lignita Kolubara,
Kosovo, Kostolac, Pančevo, Barič, Trepča itd.), tako i danas novi vlasnici koriste partijske
afilijacije, interpersonalne veze i druge forme povezivanja da bi snizili prag tolerancije u kršenju
pozitivnih propisa koji se tiču ESKE prava.
Organizacije civilnog društva imaju izuzetno važnu ulogu u ostvarivanju korpusa ESKE prava. S
jedne strane, nevladine organizacije su veoma važan akter u organizovanju i pružanju usluga od
javnog interesa, a s duge strane, one su izuzetno važan kontrolor ostvarivanja ljudskih prava.
Nezavisni i stručni pojedinci organizuju se sa ciljem da se na nepristrasan način prati primena
preuzetih obaveza u domenu ljudskih prava i ukazuje na njihovo kršenje. Na taj način organizacije
civilnog društva pomažu državi da ispunjava preuzete obaveze, omogućavaju svim graĎanima
jedne države da budu upoznati sa izvršavanjem meĎunarodnih obaveza koje je njihova država
preuzela i pomažu graĎanima u zaštiti njihovih prava. Postoji veliki broj meĎunarodnih
organizacija zahvaljujući čijem radu je podignut nivo zaštite ljudskih prava, i zbog čijeg pritiska
mnoge države moraju da koriguju kršenje ljudskih prava svojih graĎana. U Srbiji, slično kao i u
drugim državama u tranziciji, u poslednjoj deceniji naročito je porastao broj i efikasnost rada
organizacija civilnog društva u oblasti zaštite socijalnih prava i životne sredine, koje pokazuju sve
veći uticaj u pitanjima zaštite ovih prava, ostvaruju saradnju sa nadležnim javnim ustanovama i
vrše pritisak na državne ustanove u smislu poštovanja propisa i zaustavljanja aktivnosti koje
ugrožavaju životnu sredinu (primer organizacija koje se bave zaštitom dečijih prava, protiv nasilja
u porodici, ili pak zaštitom prirode i prirodnih vrednosti, kao što je Ledničko jezero na Fruškoj
Gori, jata beloglavog supa u kanjonu Uvca i sl.).
Ksenija Petovar
Beograd, Botićeva 12
e-mail: petovar@eunet.yu
Komentar o stanju ekonomskih i socijalnih prava u Srbiji

Teze:

Stanje ekonomskih i socijalnih prava

Za razumevanje stanja ekonomskih i socijalnih prava u postkomunističkim zemljama
nužno je imati u vidu bitnu razliku izmeĎu koncepta države sa socijalnim staranjem
(welfare state) u tržišnim demokratijama, naročito u Zapadnoj Evropi, u poreĎenju sa
sistemom socijalnih prava u socijalističkim/komunističkim državama.

U zemljama Zapadne Evrope, država sa socijalnim staranjem usvojila je koncept

socijalnih i ekonomskih prava kao prava graĎanina; ukoliko se jedno pravo definiše kao
obaveza države odnosno javnog sektora, onda ono mora biti dostupno svim graĎanima te
države pod približno jednakim uslovima. Svakako da su postojale i da i danas postoje
razlike u izgledima da se ostvare pojedina socijalna i ekonomska prava i u državama sa
najvišim dometom u pogledu socijalnog blagostanja; te razlike meĎutim nisu posledica
privilegovanog položaja pojedinih društvenih grupa i slojeva, nego drugih činilaca, kao
što su prostorna dostupnost (seoska i gradska naselja), kvalitet i pruženih usluga,
efikasnost ostvarivanja prava itd.

U socijalističkim/komunističkim zemljama, ekonomska i socijalna prava su bila

utemeljena kao prava društvenih grupa/klasa, a ne kao prava graĎanina. Tako su
pojedine društvene grupe uživale širok spektar ekonomskih i socijalnih prava, koja
su se mogla ostvarivati na osnovu zakonske utemeljenosti ili prostorne dostupnosti,
dok su druge društvene grupe bile isključene kao korisnici pojedinih socijalnih i
ekonomskih prava (na primer, nakon uvoĎenja obaveznog zdravstvenog osiguranja za
poljoprivrednike, iz ovog korpusa bilo je isključeno pravo na plaćeno bolovanje, na
plaćeno porodiljsko odsustvo, na naknadu troškova sahranjivanja i na na paketić za
novoroĎeno dete). Primer za prvu grupu je skup prava za zaposlene u državnim i
paradržavnim ustanovama – radna sigurnost kroz zagarantovanost radnog mesta,
sigurnost zarade bez obzira na kvalitet rada i učinak, pravo na bolovanje i nekontrolisanu
zloupotrebu tog prava, pravo na porodiljsko odsustvo u trajanju od godinu dana i pravo
na odsustvo zbog bolesti deteta, itd. itd. Zaposleni u privatnom sektoru i poljoprivrednici,
nisu imali imali ova prava. Ako imamo u vidu da je skoro polovina aktivnog stanovništva
bila zaposlena u državnom i paradržavnom sektoru, iz toga sledi da je srazmerno ta
proporcija graĎana i članova njihovih porodica, u principu, mogla da ostvaruje zakonom
zagarantovana socijalna i ekonomska prava. Poljoprivrednici i drugi u privatnom sektoru
koji su bili lišeni ovih prava, problem su rešavali zapošljavanjem u
državnom/paradržavnom sektoru (epifenomeni: dezagrarizacija, dnevni migranti,
feminizacija poljoprivrede, bespravna izgradnja, naseljavanje i izgradnja uz saobraćajnice
itd.).

Primer za drugu grupu su ogromne razlike izmeĎu graĎana gradskih i seoskih naselja u
izgledima da ostvare neka bazična socijalna prava, kao što je, na primer pravo na
osnovno (obavezno) obrazovanje ili pravo na osnovnu zdravstvenu zaštitu, s razloga što
nije bila obezbeĎena prostorna dostupnost javnih službi i/ili je kvalitet usluga bio
izuzetno nizak. Urbocentrični koncept organizacije javnih službi doprinosio je
neprekidnom uvećavanju jaza izmeĎu kvaliteta življenja u gradskim i seoskim naseljima i
bio jedan od važnih generatora migracija ka gradskim naseljima.

Pogoršanje stanja ekonomskih i socijalnih prava u postkomunističkim državama samo

delom se može objasniti ekonomskim kolapsom ovih društava; njihove strukturne
karakteristike i velike razlike društvenih grupa i slojeva u pogledu dostupnosti i izgleda
da se ostvare neka od osnovnih deklarisanih ekonomskih i socijalnih prava u vreme
funkcinisanja komunističke države, su važan činilac objašnjenja aktualnog stanja
ekonomskih i socijalnih prava u postkomunističkim zemljama, pri čemu na umu imamo
Srbiju.

Pretnje unapređenju stanja ekonomskih i socijalnih prava

Urušavanje socijalističke/komunističke države i njene privredne i ekonomske strukture
(dominacija državnih preduzeća), procesi privatizacije i razvoja tržišne ekonomije
povećavaju broj radnih mesta u privatnom sektoru. U meĎuvremenu, od početka ovih
procesa početkom devedesetih, u Srbiji nije dovoljno uraĎeno na oblikovanju
konzistentnog radnog zakonodavstva, a još manje na efektivnoj zaštiti prava definisanih u
radnom zakonodavstvu. Sve veći broj zaposlenih nalazi se u radnoj situaciji koju potpuno
proizvoljno utvrĎuje vlasnik preuzeća, bez definisanog radnog vremena, ugovora o radu,
radnim uslovima itd. U tome, treba imati u vidu neefikasnost sudstva, a naročito
potkupljivost zaposlenih u pravosuĎu, čime bogatiji i moćniji mogu sebi da obezbede
potrebnu zaštitu od pravne norme. S druge strane, zaposleni u državnim i paradržavnim
službama i dalje uživaju gotovo sva ona prava koja su ima bila zagarantovana u
socijalističkom/komunističkom sistemu. Broj zaposlenih sa takvim statusom se sužava,
ali je i dalje srazmerno brojan u strukturi zaposlenih u Srbiji. Gašenje tzv. društvenog
sektora u proizvodnoj sferi, odnosno smanjivanje radnih mesta u tom segmentu
zaposlenosti, uz istovremeno zadržavanja širokog spektra socijalnih i ekonomskih prava
za zaposlene u državnom sektoru koja su dobrim delom definisana kao privilegije,
produbiće jaz izmeĎu graĎana Srbije i formirati društvenu podelu nalik na tradicionalno
kinesko društvo, s uskim ali moćnim i privilegovanim slojem birokratije i upravljačkog
sloja, i ostatkom naroda upućenim na tradicionalne oblike solidarnosti i snalaženja.

Posledice tekuće tranzicije

Ovakva dualna situacija proizvodi mnoge loše posledice. Zaposleni u državnom sektoru,
a meĎu njima su svi oni koji imaju uticaj na donošenje zakona i njihovo sprovoĎenje, i
dalje žive u zaštićenom sistemu širokog kruga ekonomskih i socijalnih prava nasleĎenih
iz socijalizma/komunizma (besplatne bolničke usluge u specijalizovanim kliničkim
centrima i bolnicama, pravo na nekontrolisano bolovanje, zagarantovano radno mesto i
druge vrste pogodnosti). U takvim okolnostima oni ne mogu biti kreatori nove politike u
oblasti ekonomskih i socijalnih prava, niti se ti problemi uopšte postavljaju u njihovom
vidokrugu. S druge strane, ukidaju se, odnosno redukuju, mnoga ekonomska i socijalna
prava koja su tokom proteklih decenija postali civilizacijska norma, bar za veliki deo
graĎanstva (zaštita trudnica, materinski dodatak, porodiljsko odsustvo, zaštita starih i
nemoćnih lica). Posebno zabrinjava što je u 2004. godini, najavljena privatizacija javnih
službi, koja će dalje redukovati neka važna socijalna prava, koja su već sada dostupna sve
manjem broju korisnika (predškolske ustanove, celodnevna nastava, primarna
zdravstvena zaštita).

Redukcija socijalnih i ekonomskih prava naročito će pogoditi mlade, radnoaktivne žene u

fertilnom periodu, koje su sve više prinuĎene da biraju izmeĎu alternative
supruga/majka/domaćica, ekonomski i u svakom drugom pogledu zavisna od
muža/hranitelja ili uloge zaposlene i profesionalno uspešne žene bez dece, ili ne retko
samohrane majke na granici siromaštva. Kvalitetna zaposlenost žena ne može se ostvariti
bez dostupnih i dobrih obdaništa, škola u sistemu celodnevne nastave, različitih servisa za
olakšavanje dnevnih obaveza zaposlene žene itd. Ukidanje ovih socijalnih prava u
znatnoj meri otežava, pa čak i ograničava pravo na rad žene-majke, i vraća je na ulogu
supruge-majke-domaćice, pod starateljstvo muža-hranitelja.

Zaboravljamo da su države sa socijalnim staranjem uvodile ove institute socijalnih prava

prvenstveno s ciljem podizanja efikasnosti ekonomije države. Nije filantropski stav
prema ženama bio presudan za formiranje različitih sistema usluga radi podrške
zaposlenim ženama, nego potreba za ženskom radnom snagom. Osnova funkcija, svrha i
cilj formiranje države sa socijalnim staranjem bila je podizanje ekonomske efikasnosti.
Utoliko će redukcija socijalnih prava nužno proizvoditi smanjivanje ekonomske
efikasnosti, odnosno obnavljanje kruga siromaštva i nerazvijenosti.

Treba jasno naglasiti da ukidanje socijalnih prava, naročito onih koja su bitna za
ostvarivanje radnih i emancipatorskih prava žena (kao što su već pomenute predškolske
ustanove, celodnevna nastava, stanovanje i dr.), neće za posledicu imati ponovno
prihvatanje uloge izdržavane žene-majke i povlaćenje žene u kuću; nasuprot, obrazovane
i profesionalno motivisane žene sve češće će se odricati materinstva, a dramatične
posledice tih procesa su već sasvim vidljive u Srbiji. Stoga će svaki naum da se problem
nezaposlenosti u Srbiji reši umanjivanjem komplementarnih socijalnih prava zaposlenih
roditelja, naročito majki, doživeti neuspeh, koji će se vratiti u obliku novog i sve
dramatičnijeg pada stope raĎanja.

Privatizacija sektora javnih službi

Važnost pravovremene temeljne i svesrane analize uslova i efekata privatizacije javnih
službi, naročito onih koje se odnose na zadovoljavanje osnovnih socijalnih prava
(predškolske ustanove, osnovno obrazovanje, primarna zdravstvena zaštita, bolnice,
socijalne službe stacionarnog tipa za decu sa posebnim potrebama, stare ljude, bolesne,
invalide...). Opasnost od zloupotreba privatizacije zbog interesa za zauzećem parcela i
objekata. Nisu uraĎene promene u Zakonu o eksproprijaciji, kako bi se predupredile
zloupotrebe široko definisanih razloga za eksproprijaciju graĎevinskog zemljišta (tzv.
opšti interes) tokom eventualne privatizacije objekata izgraĎenih na zemljištu
pribavljenom na osnovu instituta eksproprijacije. U čl. 8 Zakona o eksproprijaciji, kaže se
da se ''eksproprijacija može vršiti za potrebe federacije (?), Republike, pokrajine, grada,
opštine, društvenih (?) i državnih fondova i javnih preduzeća, ako zakonom nije drugačije
odreĎeno''. Kakve su konsekvence promene svojinskog statusa objekta i parcele,
pribavljenog po osnovu instituta eksproprijacije? Da li se tu radi o kršenju osnovnih
svojinskih prava?
NB: Zakon nije regulisao uslove promene namene objekta niti promene svojinskog
statusa. Da li novi vlasnik objekta (privatizovane) bolnice, ili škole ima pravo da nakon
nekoliko godina promeni namenu objekta (u kockarnicu, salon lepote....). Nisu
promenjene niti promenom svojinskog statusa ograničene propozicije zakona o
eksproprijaciji, koji omogućava eksproprijaciju privatne svojine (zemljište, nekretnine)
zarad opšteg interesa. U zakonu ne postoji adekvatna i u svemu precizna definicija opšteg
interesa, a naročito veze svojinskog statusa i opšteg/javnog interesa. Da li privatno
vlasništvo može biti u statusu opšteg/javnog interesa? Privatizacija unikatnih objekata
kulture u Italiji (Ufiči, Koloseum...) ne menja namenu objekta, odnosno objekat ostaje u
javno dobro, bez obzira na svojinski status. U Srbiji to nije regulisano i stoga su izgledne
velike zloupotrebe javnih dobara. Na primer, šta biva, ako nakon nekoliko godina vlasnik
promeni namenu objekta izgraĎenog kao javni interes na eksproprisanom
zemljištu/nekretnini?

Imajući ovo u vidu, neophodno je da se:

- obezbedi zaštita namene prostora/površina i namene objekta bez obzira na
svojinski status, odnosno da se predupredi promena namene objekta/parcele,
uprkos promeni svojinskog statusa (iz državne u privatnu svojinu). To je važno
zbog zaštite postignutih standarda u oblasti socijalnih i kulturnih prava
(obrazovanje, dečja i socijalna zaštita, zdravstvena zaštita, kulturne aktivnosti
prostor za aktivnosti organizacija civilnog društva i aktivnosti od javnog interesa);
- Da se utvrde obavezni standardi prostora i kvaliteta usluga za aktivnosti i usluge
od javnog interesa;
- unapredi način finansiranja usluga od javnog interesa i način korišćenja javnih
fondova; to obuhvata umrežavanje privatnih ustanova, raznovrsnije modalitete
subvencioniranja korisnika u privatnim ustanovama (predškolske ustanove...),
način finansiranja ili finansijskih podrški različitim akterima u oblasti socijalnog
razvoja;
- podrži aktivnost organizacija civilnog društva, humanitarnih ustanova i drugih
organizacija i da se preduprede moguće zloupotrebe.

Primeri dramatičnih razlika u zadovoljavanju nekih osnovnih socijalnih prava:

- Predškolske ustanove. Državne predškolske ustanove dostupne su isključivo u
gradskim naseljima. U pojedinim opštinama i prigradskim zonama dugačke su liste
čekanja dece na upis u ustanovu. Cene usluga su ekonomski povoljne. U Beogradu, na
primer, grad subvencionira 50% od realne cene, plus dodatne subvencije za decu iz
siromašnijih porodica. Po nekim ocenama, poboljšava se kvalitet rada i usluga u
državnim obdaništima. Postoje dva tipa privatnih obdaništa: (a) obdaništa koja se
organizuju tamo gde nema državnih obdaništa, u prigradskim i perifernim zonama, po
pravilu kao boravci za decu, budući da još uvek nije posebnim zakonom ureĎena ova
materija, sa slabijim prostornim standardima i bez potrebne kontrole kvaliteta usluga, sa
cenom izmeĎu 110 i 150 eura mesečno; i (b) luksuzna obdaništa, kao ponuda roditeljima
boljeg materijalnog položaja, u odlično opremljenim i ureĎenim objektima, sa cenom
preko 200 eura mesečno. Prema procenama, oko 40% dece u Beogradu je upisano u
državne predškolske ustanove (uzrast 3-6 godina, sa srazmerno malim brojem grupa za
uzrast od 12 – 36 meseci), liste čekanja su dugačke (izuzev u pojedinim obdaništima u
centralnim gradskim opštinama); sličan procenat je i u Vojvodini, dok je u središnjoj
Srbiji procenat upsane dece znatno niži, odnosno znatno su skromniji kapaciteti ustanova.
Privatne predškolske ustanove nisu umrežene u sistem državnih ustanova (dostava hrane
iz centralnih kuhinja, zdravstvena, higijenska i sanitarna kontrola), niti u sistem
subvencioniranja korisnika, što onemogućava upis dece iz siromašnijih porodica u ove
ustanove.

- Osnove škole u gradovima danas rade mahom u dve smene, što je veliki problem za
zaposlene roditelje (bezbednost i nadzor deteta, odlazak i dolazak iz škole...). U nekim
prigradskim zonama ima škola koje rade u tri smene (dve škole u opštini Grocka sa oko
4000 učenika), ili u četiri smene (škola u prigradskom naselju Veternik u Novom Sadu).
U junu 2002. godine, u Beogradu je zatvoreno 9 osnovnih škola koje su radile u jednoj
smeni, a upisana deca su prebačena u druge škole, ne retko znatno udaljene od mesta
stanovanja. U zonama sa manjim brojem dece, kao i u seoskim naseljima škole rade u
jednoj smeni. Sistem celodnevne nastave je gotovo ukinut u školama u Srbiji. Pre trideset
godina, u Beogradu je oko 15% dece bilo obuhvaćeno sistemom celodnevne nastave, a
danas je taj tip nastave ograničen samo na prva dva razreda osnove škole i uključuje vrlo
mali broj dece. Ukidanje tog tipa organizacije osnovnog obrazovanja započeto je u
Beogradu 1984. godine, u okviru tzv. racionalizacije društvenih delatnosti, da bi danas
celodnevnu nastavu smatrali nepotrebnim luksuzom. Objekti ukinutih škola (odlukama
Ministarstva obrazovanja) dati su na korišćenje srednjima (uglavnom) privatnim školama.

U Zakonu o osnovnom obrazovanju utvrĎena je odgovornost roditelja/staratelja za upis i

redovno pohaĎanje nastave. Ni u ovom zakonu nije utvrĎena obaveza obezbeĎenja
dostupnosti škole za učenike s obzirom na mesto stanovanja i udaljenost od škole
(organizovanje specijalizovanog prevoza, subvencioniranje karate za prevoz u javnom
saobraćaju, odnosno subvencioniranje karti u javnom prevozu je obaveza opštine, ali se
ne pominje šta u slučaju kada ne postoji javni prevoz do naselja u kojem postoji škola, ili
ako opština nema sredstava za tu namenu i dr. ). U prethodnom zakonu obavezana je
opština da obezbedi sredstva za subvencioniranje prevoza (ali ne i specijalizovani
prevoz). Ukratko u zakonu o osnovnom obrazovanju nema ni reči o obezbeĎenju
prostorne dostupnosti škole za učenike iz naselja u kojima ne postoji osnovna škola.

i
Prema istraživanju UNICEF-a u Srbiji je relativno mali broj dece obuhvaćen predškolskim obrazovanjem: od
ukupnog kontingenta predškolske dece, u državnim obdaništima je svega 11,8% dece uzrasta do tri godine, i 44,4%
uzrasta 4-6 godina. Privatne predškolske ustanove nisu obuhvaćene statističkom niti nekom drugom evidencijom.
Prema istom izvoru, prosečna razdaljina od stana do obdaništa u istočnoj Srbiji je 6.4 km, u zapadnoj 5.3 km, a u
centralnom delu Republike 4.2 km. (The Many Faces of Poverty, 2004, стр. 12). Čak i kada uspe da se zaposli, kakve
su šanse žene sa jednim ili više dece da posvećeno i kvalitetno ispunjava obaveze na radom mestu, ako ne može da
upiše dete u obdanište i/ili u osnovnu školu sa celodnevnom ili produženom nastavom?
ii
Jedna od važnih konvencija u toj oblasti je Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka
i dostupnosti pravosuĎa u pitanjima životne sredine (Convention on Access to Information, Public Participation in
Decision-Making and Access to Justice in Environmental Matters). ECE Committee on Environmental Policy.
Aarhus, Denmark, 23-25 June 1998).
iii
Jedan broj razvijenih država nije još uvek ratifikovao MeĎunarodni pakt o ESK pravima, kao Sjedinjene Američke
Države, na primer.
iv
Unazad nekoliko decenija u Srbiji se upozorava na dramatično stanje u oblasti obaveznog obrazovanja kao što je
neusklaĎenost radnog vremena roditelja i radnog vremena škola (kontinuirano smanjenje obuhvata dece celodnevnom
nastavom i produženim boravkom od 1984. godine), rad osnovnih škola u dve, a u nekim školama i u tri smene, visok
apsentizam (oko 20% odraslih graĎana nema završenu osnovnu/obaveznu školu), velika udaljenost osnovnih škola u
seoskim naseljima i nepostojanje organizovanog prevoza, substandardna opremljenost školskih zgrada, naročito u
seoskim naseljima (27% objekata osnovnih škola nema klozet u zgradi). Ukratko, kvalitet i uslovi obaveznog
obrazovanja, koji su startna pozicija za društveno napredovanje, u Srbiji se kreću od u svakom pogledu
podstandardnog ekstrema (malih područnih škola bez elementarnih uslova za obrazovanje) do ekskluzivnih objekata
osnovnih škola (u javnom sektoru), kakve su bile škole graĎene sedamdesetih godina 20. veka, sa zatvorenim
bazenima, teniskim terenima i sl. (primeri osnovnih škola ''Sedam sekretara SKOJ-a'' u Bloku 23 i ''20 oktobar'' u
Bloku 70 na Novom Beogradu).