Zaključci i preporuke Druge godišnje konferencije Viktimološkog društva Srbije

Žrtve kriminaliteta i žrtve rata: međunarodni i domaći kontekst

održane 24. i 25. novembra 2011. godine u Beogradu

Suočavanje s prošlošću i tranziciona pravda

Zaključci:
 U post-konfliktnim društvima na prostoru bivše Jugoslavije suočavanje s prošlošću se
uglavnom vezuje za uspostavljanje krivične (sudske) pravde kroz delovanje međunarodnih i
domaćih sudova, što za posledicu ima tzv. judikalizaciju politike, koja, pak, određuje položaj
žrtve u društvu i mogućnost njenog delovanja.
 Dominacija pravne perspektive u procesima suočavanja s prošlošću ima brojne društveno-
političke posledice: sužavanje oficijelnog narativa na iskustvo (kolektivne) viktimizacije, te
stvaranje utiska da je celokupno društvo traumatizirano i time ranjivo; to, pak, sputava puni
razvoj potencijala civilnog društva jer se jednostrano usmerava, pa civilno društvo pod tim
uslovima ne može da postane prostor društvene obnove i gubi svoju autonomiju.
 Mehanizmi sudske prakse pri uspostavljanju pravde nakon masovnih kršenja ljudskih prava
imaju brojna ograničenja.
 Kao poseban problem u procesima suočavanja s prošlošću ističe se poricanje zločina. Politika
poricanja zločina ima dalekosežne posledice za one društvene grupe koje su bile direktno
pogođene masovnim kršenjem ljudskih prava. Politikom poricanja ili amnestije stvara se
linija razgraničenja između društveno vidljivih i nevidljivih žrtava, žrtava kojima se garantuju
prava na obeštećenje i druga socijalna prava i onih kojima se ta prava uskraćuju i slično.
 Poricanje, ćutanje i nezadovoljenje pravde nakon masovnog kršenja ljudskih prava predstavlja
ogromnu hipoteku za svako društvo, jer ostaje izvor revolta i seme za naredne dugotrajne
sukobe, pa čak i ratove.
 Doprinos udruženja žrtava procesima suočavanja s prošlošću je mnogostruk (npr. prikupljanje
i evidentiranje podataka o žrtvama, podrška potrazi na nestalima, zalaganje za izmene zakona,
podrška pri procesuiranju ratnih zločina, podrška pri povratku izbeglih lica i slično).

Preporuke:
 U procesima suočavanja s prošlošću i uspostavljanju pravde nakon masovnih kršenja ljudskih
prava potrebno je raditi na široj primeni vansudskih mehanizama, posebno mehanizama
zasnovanih na principima restorativne pravde.
 Žrtve treba da budu ključni partneri komisija za nestala lica, pravosudnih organa i pojedinih
organizacija za zaštitu ljudskih prava u procesima suočavanje s prošlošću/tranzicione pravde.
 Nephodno je aktivno uključivanje udruženja žrtava u procese suočavanja s prošlošću.
 U pogledu utvrđivanja istine o ratnim zločinima, posmatrano iz ugla sudskih patologa,
potrebno je usvojiti odgovarajuće etičke vodiče, ali i razmotriti alternative međunarodnoj
(sudskoj) pravdi, na primer, u vidu kombinacije humantarne misije za identifikaciju žrtava i
forenzičkih istraživanja za istorijske svrhe.

Evidentiranje podataka o kriminalitetu i žrtve

Zaključci:
 U Srbiji nedostaje koherentan i obuhvatan sistem evidentiranja i obrade podataka o
kriminalitetu, ratu i drugim vidovima kršenja ljudskih prava.
 Prikupljanje, beleženje i javno predstavljanje podataka o ratnim zločinima i masovnim
kršenjima ljudskih prava ima dosta sličnosti ali i određene specifičnosti u odnosu na podatke
o konvencionalnom kriminalitetu.
 Primećuje se nedovoljna vidljivost žrtava u postojećim policijskim i pravosudnim
statistikama.
  Uočava se nestruktuiranost i nedovoljna povezanost postojećih evidencija o kriminalitetu.
 Adekvatno evidentiranje i prikazivanje podataka o kriminalitetu zahteva razvijanje što
uniformnijih definicija pojedinih vidova kriminaliteta, odnosno usklađivanje naučne
terminologije sa onom koja se primenjuje u postojećim evidencijama, kao i sa terminologojim
na nivou Evrope u cilju obezbeđivanja uporedivosti podataka.
 Postojeće evidencije o kriminalitetu nisu dovoljno iskorišćene.

Preporuke:
 Neophodno je raditi na razvijanju sistema evidentiranja i obrade podataka o kriminalitetu, ratu
i drugim vidovima kršenja ljudskih prava koji će obuhvatiti detaljne informacije o žrtvama, i
to na svim nivoima, odnosno od strane svih nadležnih organa, institucija i organizacija
(policija, pravosudni organi, institucije u sistemu socijalne i zdravstvene zaštite, zavod za
statistiku, nevladine organizacije i slično).
 U razvijanju sistema evidentiranja i predstavljanja podataka o ratnim zločinima treba koristiti
domaća i strana iskustva vezana za evidentiranje konvencionalnog kriminaliteta i ratnih
zločina, uključujući tu i memorijale, svedočenja žrtava, njihove autobiografije i slično, koja
su se pokazala kao dobra.
 U cilju dolaženja do preciznijih podataka o stanju i kretanju kriminaliteta, potrebno je
kombinovati različite izvore podataka, na primer, zvaničnu (državnu) statistiku i ankete o
viktimizaciji, podatke do kojih se dolazi epidemiološkim studijama (kada je u pitanju nasilje
nad decom) i slično.
 Potrebno je razviti što uniformnije definicije pojedinih vidova kriminaliteta, odnosno
neophodno je uskladiti naučnu terminologiju sa onom koja se primenjuje u postojećim
evidencijama, kao i sa terminologojim na nivou Evrope u cilju obezbeđivanja uporedivosti
podataka.
 Potrebno je na adekavatniji način koristiti postojeće evidencije, posebno nekih državnih
institucija (poput MUP) u procesu kreiranja kriminalne politike, programa prevencije i slično.
 Potrebno je razvijati i sprovoditi edukacije stručnjaka o evidentiranju podataka o žrtvama.