ГИМНАЗИЈА И СРЕДЊА СТРУЧНА ШКОЛА

ИСТОЧНА ИЛИЏА
________________________________________________________

Матурски рад из Права

Тема: Појам, предмет и подјела грађанског права

Ментор: Ученик:
Проф. Константина Мутић Јована Брчић

Источно Сарајево, Мај 2022.

ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ И ПОДЈЕЛА ГРАЂАНСКОГ ПРАВА

2
САДРЖАЈ
Увод.......................................................................................................................................................4
1. Појам грађанског права....................................................................................................................5
2. Предмет грађанског права...............................................................................................................6
3. Методе грађанског права.................................................................................................................8
4. Лична права као предмет грађанског права...................................................................................9
5. Извори грађанског права..............................................................................................................10
5.1. Појам.........................................................................................................................................10
5.2. Устав и Закон............................................................................................................................11
5.3. Подзаконски прописи..............................................................................................................11
5.4. Обичаји.....................................................................................................................................11
5.5. Пословни обичај......................................................................................................................11
5.6. Узансе.......................................................................................................................................12
5.7. Формуларни уговори и општи услови пословања.................................................................12
5.8. Судска пракса...........................................................................................................................13
5.9. Правна наука............................................................................................................................13
6. СУБЈЕКТИ ГРАЂАНСКОПРАВНОГ ОДНОСА......................................................................................13
6.1. Субјекти грађанскоправног односа........................................................................................13
6.2. Физичка лица...........................................................................................................................14
6.2.1. Правна способност физичких лица..................................................................................14
6.2.2. Пословна способност физичких лица..............................................................................15
6.2.3. Деликтна способност физичких лица..............................................................................16
6.3. Правна лица.............................................................................................................................16
6.3.1. Појам..................................................................................................................................16
6.3.2. Начини постанка правног лица........................................................................................17
6.3.3. Врсте..................................................................................................................................17
6.3.4. Правна, пословна и деликтна одговорност....................................................................18
6.3.5. Идентификовање правног лица.......................................................................................18
7. Закључак..........................................................................................................................................19

3
Увод

Грађанско право, дио правног оквира који појединцима, тј. физичким лицима и с њима
изједначеним правним лицима оставља и осигурава слободу дјеловања, аутономију у
односу на колективитете којима припадају и на друштво као цјелину те на јавну власт.

Грађанско право никнуло је из римског права, па му и назив потиче од ius civile, права
(римских) грађана, које је међу слободним људима успостављало правну једнакост, без
обзира на поријекло и пол, и давало им слободу да своја права по властитој вољи
извршавају, њима се користе и располажу.

Термин грађанско право потиче из римског права и већ двије хиљаде година се
користи за означавање оне гране права која регулише имовинске односе између
појединаца у друштву које има робно-новчану привреду. Али није увек било тако. У
Риму се ова грана права означавала као „приватно право“, док се назив „грађанско“
(насупрот „универзалном праву") користи да означи право (читав правни систем) који
је доступан само римским грађанима. Када је, 212. године, император Каракала, по
правима, изједначио све поданике Царства, назив „грађанско“ је постао обесмишљен,
јер су сада сви били равноправни, па се све више почиње да користи у данашњем
контексту. Касније су овај назив прихватили први модерни грађански законици, па је и
назив остао такав до дана данашњег. Синоними за „грађанско право“ су: „буржоаско“,
„имовинско“, „приватно“, „цивилно“...

Објективно грађанско право је дио правног система који уређује субјективна грађанска
права (грађанскоправне односе).

Грађанскоправне норме сврставају се у неколико цјелина: општи дио (садржи норме о

правилима којима се уређују грађанскоправни односи-извори права, о субјектима
грађанскоправног односа, о правним пословима, њиховом вршењу и заштити);
облигационо право (садржи норме којима се уређују односи у којима повјерилац може
захтјевати од дужника неко чињење или нечињење); стварно право (садржи норме
којима се уређује право својине и друга права која за свој објекат имају ствар);
породично право (садржи правила о имовинским и неимовинским односима у
породици); насљедно право (садржи норме којима се уређује наслјеђивање, прелаз
права и обавеза са умрлог на наслједнике); право интелектуалне својине (ауторско
право и право индустријске својине); лично право (садржи одредбе о правима на
личним добрима).

У овом раду ћу прво писати о појму Грађанског права, затим о предметима, изворима
грађанског права. На крају ћу рећи нешто и о субјектима грађанскоправног односа.

4
1. Појам грађанског права

Грађанско право, дио правног оквира који појединцима, тј. физичким лицима и с њима
изједначеним правним лицима оставља и осигурава слободу дјеловања, аутономију у
односу на колективитете којима припадају и на друштво као цјелину те на јавну власт.

Грађанско право никнуло је из римског права, па му и назив потиче од ius civile, права
(римских) грађана, које је међу слободним људима успостављало правну једнакост, без
обзира на поријекло и пол, и давало им слободу да своја права по властитој вољи
извршавају, њима се користе и располажу.

Успон градова и развој трговине у средоземном подручју средњовјековне Европе том

су праву удахнули нов живот, јер се оно, уз неопходна прилагођавања, могло
примјењивати на нове економске и друштвене односе. На подлози римског и,
дјеломично, канонскога права у универзитезима се развило тзв. опште право (→ ius
commune), кога су школовани правници преносили у правну праксу широм Еуропе. С
временом је грађанско право све више уређивано државним законима. Када су током
XIX. и XX. вијека готово све европске државе (а и многе неевропске) донијеле грађанске
законе, грађанско право је изгубило универзални значај и наставило развој унутар
државних правних система појединих држава.

Традиционално се грађанско право дијели на гране: обвезно право, стварно право,

породично право и насљедно право, уз које постоје и општа, за све те гране вриједе
следећа правила: општи дио грађанског права.

Свака се од тих грана састоји од група норми – правних института грађанског права, а
сваки се односи на неку врсту правних односа (нпр. уговори, власништво, брак,
опорука). Поступно су се поједини институти тих традиционалних грана развили у нове
гране грађанског права, као што је то нпр. случај с личним правом. У неким су се
правним поредцима поједине гране грађанског права осамосталиле и издвојиле у
посебне дијелове правнога поретка. То је често, иако не увијек, било посљедица јачања
јавноправнога на штету приватноправног елемента. Плод таквог развоја су
осамостаљено породично, ауторско, радно, трговачко, патентно, стамбено право и др.
Заједно са традиционалним гранама грађанско право, она стварају грађанско право у
ширем смислу, за које се често употребљава и назив приватно право.

5
2. Предмет грађанског права

Свака самостална наука има свој сопствени предмет и метод, којима се разликује од
других наука. 1

Грађанско право изучава и уређује субјективна грађанска права и грађанскоправне

односе, као и полокај субјеката у тим односима. Отуда је очигледно да је предмет
грађанског права веома широк и разноврстан, па се грађанскоправне норме
класификују у неколико правних трана, неколико основних цијелина. Те цијелине су
Оншти дио, Породично право, Стварно право, Облрадионо право и Наследно право.

Општи дио грађанског права бави се изучавањем оних грађанскоправних норми које
су заједничке не само за све грађанскоправне гране, односно основне цијелине, већ и
одређене уже цијелине које су произошле из тих основних цијелина, нпр. Трговинско
право, Међународно трговинско право. Ауторско право, Право осигурања,
Међународно приватно право, Радно право и др.

У Општем дијелу изучавају се нарочито норме статусног права, дакле правни положај
грађанскоправних субјеката, физичких и правних лица, њихова правна, пословна и
деликтна способност, њихови атрибути (име, држављанство, пребивалиште и
боравиште), изучавају се такође извори грађанског права, правни односи и субјективна
права, правне чињенице, правни послови, грађанскоправни деликти, имовина и др.

Породично право бави се изучавењем личних и имовинских односа у браку и

породици, односно правима и обавезама која произилазе из брачне или ванбрачне
везе, из средства (крвног, грађанског, тазбинског), оно се бави и изучавањем заштите
дјеце без родитеља, старатељством, личним именом, поступком у брачним споровима,
споровима из односа родитеља и дјеце, споровима из области издржавања и др.

Стварно право има за циљ да изучи правне-односе на ствари откако њиховој статици
(права титулара својине, одн. власника, овлашћена титулара плодоуживања, становања
и сл.), тако и у њиховој динамици (пренос својине, конституисање закупа, уступање
хипотеке и др.), као и правну заштиту тих права (реивиндикациона тужба,
публицијанска тужба, негаторна тужба, право ретенције и др.). Стварно право обухвата,
прије свега, својину као најпотпунију власт на ствари и ограничена стварна права која
су изведена из својине (стварна права на туђим стварима), као што су службености,
реални терети, залога, право грађења и законско право прече куповине.

1
Лукић, Р.: Методологија права. Београд 2003, стр. 9

6
Стварна права дијелују према свима, erga omnes што значи да се заштита ових права
може уперити против сваког лица које омета њихово вршење (стварна права су зато
апсолутна). Стварно право бави се и државином, као фактичком влашћу над ствари и
њеном заштитом (ту се не улази у питање да ли лице које ствар држи има право,
правни основ, да је држи, те у одређеним ситуацијама и лопов има право на
државинску заштиту), као и стварним правима у субјективном смислу, а то су такође
апсолутна права, али нису стварноправног карактера (лична права, права индустријске
својине).

Облигационо право изучава правни промет, односе између поверилаца и дужника,

дакле пренос имовинских права међу живима, inter vivos. Предмет облигације су
престације дужника, а оне се састоје или у давању или у чињењу или у нечињењу или у
трпљењу (нпр. продавац мора да преда ствар купцу, пијаниста се обавезао да одржи
концерт, власник се обавезао да не подигне зграду вишу од три спрата, власник
непокретности се обавезао да трпи пролазак одређеног лица преко његовог имања).
Уговор, као сагласност воља којом понуђени прихвата понуду понудиоца, је средишна
установа облигационог права (уговор о купопродаји, закупу, зајму, послузи, дjелу,
пуномоћиству и др.). За разлику од стварних права која имају апсолутно дејство,
облигациона права имају релативно дејство, inter paptes, јер дjелују само међу
странкама (нпр. уговор има дејство само између страна уговорница те не може
обавезивати трећа лица). Облигационо право бави се настанком, дејствима и
престинком облигација, изворима облигација (уговор, проузроковање штете,
неосновано обогаћење, незвано вршење туђих послова и др.).

Насљедно право се, слично облигационом, бави правним прометом, али прометом
mortis causa, односно: проблемима имовинских посљедица смрти физичког лица.
Дакле законским и вољним уређењем односа за случај смрти оставиоца или, другим
ријечима, оно изучава пренос имовинских права за случај смрти са оставиоца на
његове насљеднике. Ту спада универзална и сингуларна сукцесија на основу закона
(интестатско, законско наслеђивање), на основу завештања, односно тестамента
(завештајно, одн. Тестаментарно наслеђивање), као и уговорно насљеђивање (уговор о
насљеђивању или уговор о испоруци тј. легату - у оним правима која допуштају такве
уговоре), затим одређених облигационих уговора који имају и наследноправно дејство
(уговор о уступању и расподјели имовине за живота, уговор о доживотном
издржавању), насљедничком заједницом, насљедних права (наследничка тужба, тужбе
за заштиту права сингуларних сукцесора, тужбе за заштиту нужног дјела и др.),
заштитом оставиочевих поверилаца, као и поступком за остваривање насљедних права
(оставински поступак).

Чињеница је, дакле, да предмет грађанског права чине разноврсни друштвени односи.
Ту се налазе како правни положаји, одн. Статуси грађанскоправних субјеката, тако и
разноврсни правни односи који се успостављају између тих субјекати: у промету роба и
услуга; у породици; поводом престанка правног субјективитета (усљед смрти или
7
стечаја); усљед недопуштеног понашања субјеката којим се наноси штета другим
субјектима и др.

ГІравни односи које уређује грађанско право могу бити имовинске или неимовинске
природе. Грађанско право у свом највећем дијелу регулише имовинскоправне односе
(својина, службеност, залога, промет роба и услуга, накнада штете, брачни имовински
односи, насљедноправна универзална и сингуларна сукцесија и др.).

За разлику од имовинских, код неимовинских односа новац или нема пресудан значај
или нема непосредан значај. Такви односи јављају се у једном дијелу породичног
права (један дио односа супружника и родитеља и деце), код једног аспекта заштите
личних права (живота, части, угледа, достојанства и сл.), код заштите ауторских
моралних права и др.

За грађанско право карактеристично је да се све, макар и не сасвим адекватно, може

свести на новац. У том смислу могућа је и новчана накнада за претрпљени физички или
психичку бол или страх (новчана накнада нематеријалне штете, која се назива
сатисфакција управо зато што у таквим случајевима и није могућа права, адекватна
накнада штете). Изузетно, у грађанском праву постоје и правне ситуације када новац
немабитну првенствену или непосредну улогу. То се нарочито одности на дио
породичног права.

3. Методе грађанског права

Грађанско право не разликује се од других грана права само по ппредмету, оно се

разликује и по начину, односно поступцима и средстврима – методу уређивања
одговарајућих друштвених односа.

Грађанско право обухвата, уређује једну изузетно обимну и сложену материју

друштвених односа и зато није могуће асптраховати један јединствени метод који би
био ексклузиван за грађанско право. Отуда се у науци најчешће разликују четри начела,
која у своме јединству, у својој кумулацији, чине метод грађанског права.

У науци се најчешће наводи да се метод грађанског права заснива на сљедећим

начелима:

1. Једнакост странака и равноправност њихових воља. Сви учесници у

грађанскоправном односу налазе се у истом правном положају, у смислу да су сва лица
једнака и равноправна, да нема субординације међу њима, јер у датом правном
односу нема правног субјекта који иступа у фунцкији јавне власти.

Изузетно, орган јавне власти може се јавити и поводом неких грађанскоправних

односа. Но и тада његова улога је ограничена: или се своди на форму, нпр. пвјера

8
правних послова или штити одређене јавне интересе издајући одобрења или дозволе
за извјесне грађанскоправне послове.

2. Аутономија воље, односно приватна аутономија. Аутономија воље, одн. Приватна

аутономија огледа се слободној иницијативи грађанскоправних субјеката у заснивању
грађанскоправних односа, одређивању њихове садржине и заштити њихових
субјективних грађанских права.

Грађанскоправни субјекти су слободни прије свега да ступе у одређени

грађанскоправни однос или не. Коначно, правни субјект је слободан да одличи да ли
ће за повријеђено или угрожено грађанско субјективно право да тражи заштиту или не,
јер ће суд пружити зађтиту само када поступак покрене и у њему учествује лице које је
на то облашћено.

3. Преносивост (прометљивост) субјективних грађанских права. Изузетна важност

овог начела огледа се у томе што су само субјективна грађанска права – права промета,
само се та права могу преносити са једног субјекта на други. Постоје и одређени
изузеци, нпр. држава ће прописати да се за одређене ствари превиди посебан режим
преноса. У кривичном праву не постоји могућност преносивости права и обавеза.

4. Имовинска санкција. Грађанскоправна санкција увијек је имовинске природе, јер

она увијек погађа имовину (имовинску масу) субјеката, а никада личност. Путем ове
санкције врши се успостављање стања које је било прије повреде субјективног
грађанског права. Имовинска санкција се увијек у крајњој линији може свести на новац.

Постоји и миљење да се као посебно, пето начело, јавља заштита на приватни захтјев. 2
То се образлаже чињеницом да је титулар права у начелу, слободан да одлучи да ли ће
за своје угрожено или повријеђено право тражити зађтиту или неће, односно другим
ријечима, заштита грађанских субјективних права остварује се по правилу ex privato,а
не ex officio. Ово гледиште није прихватљиво из једноставног разлога што заштита на
приватни захтјев није посебно начело, већ је дио права аутономије воље.

4. Лична права као предмет грађанског права

Већ дуго времена правна доктрина и пракса разматрају и баве се проблемом личних
права и њиховим мјестом у систему грађанског рата. Многи савремени теоретичари
искључују лична права из предмета грађанског права, а уколико их ипак ту сврставају,
чине то само изузетно. Међутим, данас је већина аутора присталица схватања да су
лична неимовинска права (право на име, част, приватну сферу, тјелесни интегритет
итд.) предмет грађанског права. Човјекова личност вриједности треба да ужива веliy
заштиту од његове имовине, која је иначе добро заштићена, не само у грађанском, већ
2
Водинелић, В. У уџбенику: О. Станковић, В. Водинелић: Увод у грађанско право, Београд, 1995., стр. 257-
258

9
иу управном и кривичном праву. Швајцарски грађански законик из 1907. године је први
предвидио општу формулу за грађанскоправну заштиту личних права у члану 28: "Ко
буде повређен на противправан начин у својим личним односима, може тужити за
уклањање повреде".3

Кад смо говорили о методу грађанског права, истакли смо да је он у функција

предмета, тојест да га одређује структура друштвених односа (робно-новчаних) које то
право регулише. Из те структуре произашле су и четири наведене одлике
грађанскоправног метода: једнакост странака, аутономија воље, имовинска санкција и
прометљивост. Видели смо да је за грађанскоправну одговорност (за разлику од
кривичне управноправне) карактеристично успостављање пређашњег стања, прије
повреде, односно постизанье имовинске равнотеже између оштећеног и штетника. Тај
исти метод примјењује се и код заштите личних права.

Само утолико уколико се код заштите личних права ради о успостављању пређашњег
стања, лична права добијају грађанскоправну заштиту. Овдје се у ствари огледа
обратни утицај метода грађанског права на негов предмет. Метод грађанског права
одређен је његовим основним предметом, робно-новчаним односима. Али тај метод је
постао подесан и за регулисање неимовинских личних односа. У вези са тим се и
објашњава могућност његовог коришћења и за заштиту личних права. Метод је у свом
повратном дејству проширио предмет грађанског, тако да оно обухвата не само робно-
новчане односе, већ и личне неимовинске односе у датим оквирима.

5. Извори грађанског права

5.1. Појам

Када се говори о изворима права уопште, па тако и грађанског и привредног права,

говори се о тзв. материјалним и тзв. формалним изворима права.

Материјални извори права представљају вољу и интересе владајуће класе који се желе
остварити правним нормама.

Формални извори права су облици, форме у којима се појављују и изражавају правне

норме. Извори права у формалном смислу те ријечи могу бити веома хетерогени и
разноврсни, али се најчешће класификују и стављају у неки редослијед према
нормативној снази појединог формалног извора права. Тај редосљед формалних
извора права има огроман значај у примјени права, јер у случају колизије у садржају
појединих правних норми, приоритет у примјени има правна норма јаче нормативне
снаге.

3
Стојановић, Антић - „Увод у Грађанско право“. Београд: 2004.

10
5.2. Устав и Закон

Основни и најважнији формални извор права у једном правном систему су правне

норме изражене у уставу. Све друге правне норме у једном правном систему морају
бити у складу са уставноправним нормама, јер у супртоном су противуставне. Код нас,
као и у већини европских држава, послије устава, најзначајнији формални извор права
је закон. Бројни су закони који регулишту материју грађанског и привредног права.

5.3. Подзаконски прописи

Послије законских правних норми долазе правне норме које се појављују у

подзаконским актима. То су уредбе, одлуке, наредбе, правилници, упутства итд.
Подзаконски акти морају бити, осим са уставом, у складу и са законима. Доносе се,
прије свега, ради ефикасније и уједначене примјене закона. Подзаконске акте са
законском снагом доноси овлашћени субјект у држави (нпр. влада, или ресорно
министарство).

5.4. Обичаји

У изворе права спадају и обичаји. Обичаји су опште норме које настају дуготрајним
понављањем понашања људи у одређеној области. Прије настанка права и државе,
главна друштвена норма, поред морала, била је обичај. Снага обичаја настаје из
чињенице дуготрајног понављања и свијести о обавезности његове примјене. Наше
право не одређује период у коме се неко понашање мора понављати да би могло да
постане обичај. Обичајно право важи само ако постоји свијест о обавезности његове
примјене, за разлику од закона који се доноси унапријед, ступа на снагу онда када то
законодавац одреди, а примјењује се ако је императивне природе независно од
чињенице да ли постоји свјест о обавезности његове примјене. Да би одређено
дуготрајно понављање које прати и свијест о обавезности постало обичајна норма, оно
мора бити довољно познато људима на које би се примијенило. Обичаји су неписани и
не објављују се, а често важе само за одређено подручје. Довољно је, стога, да буду
познати у средини или струци на коју се примјењују.

5.5. Пословни обичај

Обичајно право је временски претходило писаним изворима права. Међутим, писано

право је временом добијало све важнију улогу. Чињеница је да бројније и потпуније
законодавство у области привреде често искључује примјену обичаја, нарочито када је
ријеч о императивним прописима, односно нормама. Али исто тако, чињеница је да су
привредни субјекти, нарочито, у уговорним односима дужни да се придржавају
обичаја. Обичаји су као што смо рекли, неписана правила понашања настала сталним
понављањем одређеног понашања у релативно дужем временском периоду од стране
одређене популације. Када су у питању пословни (привредни) обичаји ради се о
11
неписаним правилима понашања у привредном пословању од стране привредних
субјеката. Могу се подијелити према разним критеријумима. Према територији на којој
важе: општи (важе на територији читаве једне земље); регионални (важе у једној
одређеној области, нпр. републици, или покрајини); локални, мјесни (важе у једном
одређеном мјесту, односно крају); могућа је и подјела на: националне и међународне
обичаје. Према материји на коју се односе дијеле се на: опште (важе за све привредне
гране, струке делатности, привредне субјекте) и посебне (важе у одређеној привредној
грани, струци).

5.6. Узансе

То су пословни (привредни) обичаји које је прикупила, систематизовала и објавила за

то надлежна институција.
Постоје опште и посебне узансе. Опште узансе садрже кодификоване обичаје који важе
у свим врстама привредних уговорних односа, а посебне узансе важе само за поједине
врсте привредних послова. Опште узансе за промет робе утврђене су 1954. године.
Посебних узанси има више: Посебне узансе о промету робе на мало, о грађењу, у
угоститељству, Лучке узансе итд.

Узансе утврђује привредна комора. Узансе ће бити примјењене на један

привредноправни однос ако су учесници у том односу уговориле њихову примјену, или
ако из околности произилази да су њихову примјену хтјели. Практични значај општих
узанси, код нас, је био изражен до доношења Закон о облигационим односима 1978.
године, јер је тада у материји уговорног права (односа) било правних празнина. Оне су
попуњене доношењем Закона о облигационим односима, при чему су и многе одредбе
опште узансе постале интегрални дио текста овог закона. Тако је готово престала
практична потреба и примјена опште узансе за промет робе. Иначе и Закон о
облигационим односима забрањује примјену опште узансе по оним питањима која су
регулисана овим законом.

5.7. Формуларни уговори и општи услови пословања

Приликом закључења масовних правних послова као што су послови превоза,

осигурања, банкарски послови, субјекти, пре свега привредни (предузећа, банке,
осигуравајућа друштва) користе формуларне уговоре, односно опште услове
пословања. У њима су унапријед, за неодређени број истоврсних, односно истоветних
ситуација одређена права и обавезе уговорних страна. Општи услови пословања
морају бити објављени на уобичајени начин. Они могу бити примјењени само ако је
уговорено да ће представљати саставни дио уговора и они дјелују само између
уговорних страна.

12
5.8. Судска пракса

Судови примјењују право, односно, прије свега, закон као и друге формалне правне
изворе. Отуда, одлуке једног суда у једном спору нису код нас (за разлику од
англосаксонског правног система) обавезне за друге судове у сличним споровима. Зато
не можемо сматрати да је код нас судска пракса извор права. Па ипак, ставови виших
судова врше одређени утицај. Нарочито, велики утицај имају начелни ставови виших
судова о тумачењу појединих законских одредби. Такве ставове примјењују нижи
судови.

5.9. Правна наука

Правна наука не представља формални извор права, јер нити ствара право, нити су
њена схватања обавезујућа за субјекте права или судове. Па ипак, улога правне науке
није занемарљива, напротив. Конкретно, улога правне науке састоји се у томе што она
пружа помоћ судовима, арбитражама и другим органима приликом доношења одлука
и зузимању ставова по спорним правним питањима. Даље, правна наука даје
коментаре постојећих прописа, теоретски обрађује, анализира и систематизује
поједина питања, указујући на рјешења која би могла да буду усвојена како у судској
пракси тако исто и приликом будућег законодавног регулисања одређених питања (de
lege ferenda).

6. СУБЈЕКТИ ГРАЂАНСКОПРАВНОГ ОДНОСА

6.1. Субјекти грађанскоправног односа

Субјекти грађанскоправног односа су физичка и правна лица.

Субјекти грађанскоправног односа су носиоци права и обавеза (имаоци правне

способности). Правна способност је способност физичких и правних лица да буду
носиоци права и обавеза (да имају право својине, залога, право да захтjевају извршење
неке уговорне обавезе, односно обавезу да изврше своју уговорену обавезу и др.).
Поред правне способности субјекти грађанскоправног односа су, односно могу бити
носиоци пословне и деликтне способности.

Пословна способност је способност лица да својим радњама, поступцима и изјавама

воље заснива, мijења и гаси права и обавезе.

Деликтна способност је способност да се одговара за обавезе настале из недозвољене

радње, односно деликта тј. да се одговара за проузроковану штету.

13
6.2. Физичка лица

6.2.1. Правна способност физичких лица

Физичко лице је сваки жив човjек без обзира на здраствено стање, пол и старост. Свако
физичко лице се сматра правним субјектом.

Правну способност стиче физичко лице које се живо роди. За рођено дijете се
претпоставља да је живо, а ко тврди супротно то мора да докаже. За постојање правне
способности није битно здраствено стање, изглед, виталитет (нпр. правну способност
стиче и живо рођено дијете за које је извјесно да ће убрзо умријети усљед неког
неотклонљивог здраственог проблема), пол или старост физичког лица. Правну
способност може да има и заметак. Зачето дете сматра се као рођено ако је то у
његовом интересу (насљедна права), под условом да се касније роди живо.

Правна способност физичког лица престаје смрћу или проглашењем несталог лица за
умрло.

За умрло се може прогласити лице: о чијем животу за посљедњих 5 година није било
никаквих вијести, а од чијег је рођења протекло 70 година; о чијем животу за
последњих 5 година није било никаквих вијести, а околности под којима је нестало
чине вјероватним да више није у животу; које је нестало у бродолому, саобраћајној
несерећи, пожару, поплави, земљотресу или у каквој другој непосредној смртној
опасности, а о чијем животу није било никаквих вијести за 6 месеци од дана престанка
опасности; које је нестало у току рата у вези са ратним догађајима, а о чијем животу
није било никаквих вијести за годину дана од дана престанка непријатељства.

Поступак за проглашење несталог лица за умрло покреће се приједлогом који

општинском суду подноси заинтересовано лице или тужилац. Ако суд оцјени да су
испуњени услови за проглашење несталог лица за умрло, суд ће објавити оглас у
Службеном гласнику. У огласу ће навести све битне чињенице и позвати нестало лице
да се јави суду, као и лице које нешто зна о његовом животу. Ако се по истеку рока од 3
мјесеца нестали не јави суду и нема трага да је у животу, суд заказује рочиште. Ако се
утврди да су испуњени услови за проглашење несталог лица за умрло, суд ће дониети
рјешење којим ће прогласити да је нестало лице умрло. Уколико се након споведеног
поступка проглашења несталог лица за умрло и доношења рјешења о томе, лице које је
проглашено за умрло јави суду и суд утврди његов идентитет, суд ће своје рјешење о
проглашењу несталог лица за умрло укинути. Исто ће урадити и ако на било који начин
сазна да је нестало лице живо.

Смрћу физичког лица, односно проглашењем несталог лица за умрло престаје правни
субјективитет физичког лица (правна и пословна способност) и отвара се
насљедноправни поступак.

14
6.2.2. Пословна способност физичких лица

Пословна способност је способност физичког лица да својим радњама, поступцима и

изјавама воље заснива, мијења и гаси права и обавезе (закључује уговоре, заснива,
мијења и гаси права и обавезе пред судским и другим органима и предузима друге
правне послове). Постојање правне способности је претпоставка за настанак пословне
способности. Правну способност физичко лице стиче рођењем, а пословну касније. За
правну способност нису релевантне, не само године живота, него ни способно за
расуђивање као ни воља физичког лица, док је за пословну способност, осим година
живота релевантна и способност за расуђивање као и воља физичког лица (јер физичко
лице самостално предузима правне радње). Дакле, за стицање пословне спосбности
физичког лица релевантне су године живота као и да је лице душевно и тјелесно
здраво тако што је способност за расуђивање и за изражавање своје воље.

Када говоримо о пословној способности разликујемо: потпуно пословно способна

физичка лица, потпуно пословно неспособна физичка лица и ограничено пословно
способна лица.

Физичко лице стиче потпуну пословну способност кад постане пунољетно, односно са
навршених 18 година живота, или закључењем брака, по дозволи суда, са навршених
16 година живота, под условом да је способно за расуђивање, односно да је душевно и
тјелесно здраво тако да је способно да се стара о својој личности, правима и
интересима. Физичко лице које је потпуно пословно способно може самостално својом
изјавом воље да предузима све правне послове. Потпуна пословна способност траје до
живота физичког лица; на њу не утиче старост или изнемоглост лица, осим ако не
постане непособно за расуђивање, када се може по одлуци суда.

Потпуно пословно неспособно је физичко лице које није навршило 14 година живота.
Потпуно пословно неспособно је и пунољетно лице које је усљед душевне болести,
душевне заосталости или тјелесних мана неспособно да се стара о својој личности,
правима и интересима тј. које није способно за нормално расуђивање. За таква лица
правне послове може да предузима законски заступник (родитељ, односно старатељ).
Потпуно пословно неспособна лица могу пуноважно предузимати само правне послове
мале вриједности који се уобичајено, свакодневно предузимају (нпр. куповина хране у
продавницама, новина, на пијацама, улазница за спортске утакмице и сл.). Остали
правни псоплови ових лица су ништави. Ограничено пословно способно је лице
између 14. и 18. године живота. Ограничено пословно способно је и лице које је
постало пунољетно, али је дјелимично лишено пословне способности због душевне
болести, душевне заосталости, злоупотребе алкохола и опојних средстава, старачке
изнемоглости и других разлога. Ова лица могу самостално предузимати само правне
послове мањег значаја..

15
6.2.3. Деликтна способност физичких лица

Деликтна способност је способност физичког лица да одговара за проузроковану штету.

Физичко лице стиче потпуну деликтну способност са навршених 14 година живота. До
навршене 7 године живота физичко лице је апсолутно деликтно неспособно. За штету
коју проузрокује дијете у том узрасту одговарају његови родитељи, или друго лице
коме је дијете повјерено (старатељ или нека установа). Лице од навршене 7 до
навршене 14 године живота не одговара за штету, осим ако се докаже да је било
способно за расуђивање у моменту проузроковања штете.

6.3. Правна лица

6.3.1. Појам

Правно лице је организација којој правни поредак признаје својство субјекта права и
које има правну и пословну способност.

Правно лице оснивају правна и/или физичка лица (одређене врсте правних лица могу
основати само физичка лица, или само правна лица, а најчешће то могу и правна и
физичка лица).

Правна лица, по правилу, имају више чланова, мада може постојати правно лице и
само са једним чланом (једночлано акционарско друштво или једночлано друштво с
ограниченом одговорношћу, као облици привредних друштава).

Организација има својство правног лица ако има сљедећа обиљежја: да јој правни
поредак признаје својство правног лица; да је уређена правилима; да има органе; да
тежи остварењу дозвољеног циља; да није забрањена (нпр. мафијашко, криминално
удружење); да има имовину; да се може идентификовати у правном промету; да је
постала субјект права и стекла правну, пословну и деликтну способност.

Правно лице је она организација којој то својство изричито признаје правни систем.
Тако нпр. државни органи као што су суд, тужилаштво, органи управе немају својство
правног лица; правни систем им не даје својство правног лица. Такође ни организације
као што су породична или брачна заједница, такође, немају својство правног лица. С
друге стране, својство правног лица правни систем признаје предузећима-привредним
друштвима, факултетима, политичким странкама, удружењима грађана, задругама,
банкама, болницама, РТВ, вјерским заједницама.. Други елеменат када говоримо о
појму правног лица односи се на уређеност правног лица правилима – оснивачким
актом (уговор о оснивању, одлука о оснивању) и статутом. Овим актима се уређује
назив, сједиште, дејлатност правног лица, оснивачи и чланови правног лица, права и
обавезе чланова, имовина правног лица, заступање, статусне промјене, престанак
правног лица и др.

16
6.3.2. Начини постанка правног лица

Постоји више различитих начина оснивања правних лица.

Прво, систем аутопризнања – држава је самим својим постојањем правно лице.

Друго, систем одобрења – то је када организација постаје правно лице на основу

одобрења надлежног државног органа (случај код задужбина, фондација, фондова).

Трећи, нормативни систем – то је када организација добија својство правног лица

испуњавањем услова које је прописао правни систем (случај код привредних
друштава). Надлежни орган тада врши упис организације у одговарајући регистар чиме
она стиче својство правног лица, без дискреционог овлашћења да одлучује да ли ће тој
организацији признати својство правног лица или не; надлежни орган само испитује да
ли су прописани формални и материјални услови испуњени за упис у регистар и
стицање својства правног лица.

Четврто, систем оснивачког акта – прописом се одређује да поименично наведена

организација има својство правног лица или да све организације које испуне одређене
претпоставке имају својство правног лица (нпр. општина).

6.3.3. Врсте

Правна лица се могу подјелити према различитим критеријума.

Један од критерија подјеле јесте подјела на правна лица јавног права и правна лица
приватног права. Правна лица јавног права су држава, територијалне организације
државе, разни државни органи (дирекције, заводи), као и организације које држава
непосредно својим прописима оснива (болнице, универзитети, школе). Правна лица
приватног права настају, по правилу, вољом појединаца и оснивају се за остваривање
индивидуалних циљева по правилима приватног права.

С обзиром на правну природу правна лица се дијеле на установе и удружења.

Установа је правно лице, по правилу, непрофитног карактера, чија је имовина

намјењена остваривању одређених циљева. Установе се дијеле на задужбине,
фондације, фондове и друге установе. Задужбина је правно лице које се заснива на
имовини коју је оснивач одредио да служи постизању унапред одређених
општекорисних циљева као што је помагање научног или културног стваралаштва,
стипендирање ученика и слични хуманитарни циљеви. Средства задужбине се могу
користити само у сврхе које је одредио оснивач задужбине. Задужбину могу основати
физичка лица сопственим средствима. Фондације и фондови су, такође облици
задужбине, и то у ширем смислу. Фондацију оснивају правна лица, а фонд могу
основати и физичка и правна лица. Задужбине, фондације и фондови се уписују у
регистар задужбина, фондација и фондова. Могу стицати приходе који се користе у
17
сврхе задужбине (односно фондације, односно фонда) нпр. од закупа, камата,
дивиденди, прихода од пољпоривредног земљишта, права интелектуалне својине,
могу примати поклоне и на друге дозвољене начине. Престају са радом када остваре
циљ или утроше средстава за даљи рад. Друге установе су: радио-телевизијске
установе, институти, библиотеке, болнице, музеји, факултети.

6.3.4. Правна, пословна и деликтна одговорност

Правну способност правно лице, по правилу, стиче регистрацијом код надлежног

органа. Правно лице не може бити носилац права и обавеза која су везана за природу
физичког лица (лична права, брачна и породична права, насљедна права).

Пословну способност правно лице стиче истовремено са правном способношћу.

Пословну спосоност правно лице остварује преко својих органа, односно физичких
лица и заступника. Пословна способност правног лица је одређена његовом правном
способношћу; тако што оно може предузимати правне послове којима ствара, мијења
или гаси права и обавезе само из сфере своје, регистроване, дјелатности.

Деликтна способност правног лица је способност да одговара за штету коју његови

органи, односно запослени проузрокују другоме у раду, односно у вршењу или у вези
са вршењем дјелатности правног лица. Правно лице одговара и по основу кривице
(субјективна одговорност) и без кривице (објективна одговорност; одговорност за
штету од опасне ствари или опасне дјелатности).

6.3.5. Идентификовање правног лица

Идентитет правног лица одређује име, сједиште и држављанство. Име је назив

правног лица. Саставни је дио оснивачког акта и свих пословних папира правног лица.
Предмет је уписа у регистар правних лица. Правно лице је обавезно да користи само
своје регистровано име. Из имена правног лица се, често, види и о којој врсти правног
лица је ријеч - да ли је оно установа или удруђење; да ли је профитно правно лице или
непрофитно; који је облик привредног друштва у питању итд. Сједиште правног лица је
место у коме се обавља дјелатност или из кога се управља пословима правног лица.
Сједиште се одређује оснивачким актом и уписује се у регистар правних лица. Сједиште
правног лица је обавезан елеменат оснивачком акта правног лица (такође, и имена).
Значај сједишта је вишеструк: код испуњења фискалних обавеза; за одређивање
надлежности судских и управних органа у парничном, ванпарничном, извршном и
управном поступку у коме учествује правно лице; за одређивање надлежности органа
за вршење надзора над законитошћу рада правног лица; за одређивање места
склапања уговора ако странке у уговору нису навеле то мјесто; за одређивање
меродавног права које ће се примјенити на уговор, према правилима међународног
приватног права; итд.

18
7. Закључак

Грађанско право је породица правних грана које регулишу имовинске и неимовинске

односе поводом ствари, чинидби, људских радњи и творевина ума на основу начела
аутономије воље, преносивости права и обавеза, правне једнакости, заштите на
приватни захтјев и имовинске санкције.

Грађанско право је дио приватног права који изучава и уређује субјективна грађанска
права и грађанскоправне односе, као и положај субјеката у тим односима. Грађанско
право је супротно јавном праву, јер је његова основна карактеристика једнакост
странака и равноправност њихових воља. Код јавног права постоји однос
субординације (потчињавања), јер једна страна - држава (односно неки њен орган)
наређује, док други субјект томе мора да се покорава (типичан примјер је пореско
право - колики порез разреже пореска управа, толико мора да се плати). У приватном
праву, чак и када се као једна од страна уговорница појављује држава (нпр. купује
земљиште од приватног власника), обе стране имају потпуно једнака права.

Иначе, некада је грађанско право била веома широка област и готово се поклапала са
приватним правом, али се касније, са већим уплитањем државе у неке области, почињу
да издвајају нове правне гране. Тако да приватно, поред грађанског, чине и трговинско,
мјенично и чековно право и право осигурања. Поред њих из грађанског права
издвојиле су се и неке друге правне гране, као што су радно, стамбено, ауторско, па и
породично право које имају тенденцију да „побјегну“ из области приватног у јавно
право.

19
Литература

1. Лукић, Кошутић - „Увод у право“. Београд: 2004.

2. Стојановић, Антић - „Увод у Грађанско право“. Београд: 2004.

3. Стојчевић - „Римско приватно право“, Београд 1985.

4. Увод у грађанско право, Радмила Ковачевић Куштримовић – Мирослав Лазић, Ниш,

2006, 2008. или 2011.

5. Стварно право, Радмила Ковачевић Куштримовић – Мирослав Лазић, Ниш, 2006. или
2009.

6. Лукић, Р.: Методологија права. Београд 2003.

7. Водинелић, В. У уџбенику: О. Станковић, В. Водинелић: Увод у грађанско право,

Београд, 1995.

8. Стојановић, Антић - „Увод у Грађанско право“. Београд: 2004.

20
Датум предаје рада ментору: ___________________ 2022. година

Оцјена: ___________________________

Образложење оцјене:

__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
______________________________________

Чланови комисије:

1. ________________________________________

2. ________________________________________

3. ________________________________________

21