Правни факултет - Косовска Митровица

Тема: Стварање и примена општих и

појединачних правних аката

Професор: Студент:
Проф. Владан Михајловић Александра Вучинић - 09
 Април, 2010.

Садржај

Садржај..............................................................................................................................2
Увод....................................................................................................................................3
1. Извори уставног права...............................................................................................3
1.1. Стандардни извори уставног права..................................................................4
1.1.1. Устав.................................................................................................................4
1.1.2. Органски закон..............................................................................................4
1.1.3. Уставни закон ................................................................................................5
1.1.4. Закони..............................................................................................................5
1.1.5. Међународни уговори...................................................................................6
1.1.5. Декрети, закони и уредбе са законском снагом.......................................6
1.1.5.1. Пословници темељних државних тела.........................................................6
1.1.5.2. Општи правни акти подзаконског карактера...............................................7
1.1.5.3. Одлуке уставних судова.................................................................................7
1.2. Особени извори уставног права.........................................................................7
1.2.1. Судске одлуке.................................................................................................8
1.2.2. Обичаји и уставни обичаји..........................................................................8
1.2.3. Одлуке..............................................................................................................9
1.2.4. Конвенције .........................................................................................................9
1.3. Остали извори уставног права...........................................................................9
1.3.1. Наука уставног права, односно његова уставна (политичка) теорија9
1.3.2. Идејни и политички програми и акти руководећих политичких и
других организација..............................................................................................10
1.3.3. Пракса............................................................................................................10
Закључак.........................................................................................................................11
Литература......................................................................................................................12

2
 Увод
Уставно право је правна и политиколошка дисциплина по предмету и
методама којима се служи. Уставно право и политичке науке имају истоврсни
предмет интереса. То су политичке институције и политички систем што
обухвата све политичке институције које постоје у склопу одређене државе.
Уставно право занима шта би политичке институције према нормама правних
прописа који их уређују требале бити и како би морале деловати.
Норме уставног права могу се налазити у разним правним облицима –
правни прописи у којима се доносе правне норме уставног права називају се
извори уставног права.1
Извори уставног права су многобројни и разноврсни. У правној теорији се
прави разлика између материјалних и формалних извора права, при чему се под
првим мисли на друштвене чиниоце из којих настаје, извире право, а под
другим на правне акте у којима су садржане опште правне норме, али то је
спољни облик у коме се изражава материјални извор права.2 Извори уставног
права се јављају у правном облику као правни прописи, акти којима се регулише
предмет уставног права.
Под изворима уставног права се подразумевају само општи акти који
садрже правне норме најјаче снаге и који се доносе од стране највише власти
(уставотворне власти). Сви остали акти који немају такву правну снагу или нису
донети од стране уставотворне власти не би могли да се сматрају изворима
уставног права у формалном смислу. Такав акт је пре свега устав зато што га
доноси уставотворна власт и зато што има највећу правну снагу. Поред устава,
то могу бити и уставни закони, јер су по својој природи слични уставу, како по
томе што их доноси уставотворна власт, тако и по поступку доношења, који је
врло сличан доношењу устава.

1. Извори уставног права

Извори уставног права могу бити:
1. стандардни извори уставног права,
2. особени извори уставног права и
3. остали извори уставног права.

1
Лукић др Р. , Увод у правне науке, Београд, 1960.стр. 26.
2
Др Радомир Д. Лукић, Теорија државе и права, II књига, Теорија права, Научна књига, Београд, 1958.
стр. 110.

3
 1.1. Стандардни извори уставног права

У стандардне изворе уставног права се убрајају:

1. устав
2. органски закон
3. уставни закон,
4. закони
5. међународни уговори,
6. декрети, закони и уредбе итд.

1.1.1. Устав

Један од прворазредних друштвених задатака, а свакако први за

државноправно устројство, јесте стварање и доношење устава, као највишег,
најјачег и најзначајнијег општег правног акта.3
Устав је акт највише правне снаге који уређује најважније односе у свакој
држави. Он се налази у једном свечано прокламованом документу у коме су
садржана начела о најважнијимдржавним органима, њиховој организацији и
основним правима грађана.4
Норме уставног права могу се налазити у писаним прописима и обичајним
правним прописима. Правни облици у којима се доносе норме уставног права
називају се извори уставног права. У савременим демократским државама
темељни извор уставног права је писани устав који је највиши општи правни акт
(крути устав) у којем се налази велики број норми уставног права. Норме
уставног права прописују се у одређеној мери и у законима и у подзаконским
општим актима. Што је устав сажетији, то ће се већи број норми уставног права
уређивати законима и подзаконским општим актима.

1.1.2. Органски закон

Закон је општи правни акт, нижи и са мањом правном снагом од устава

који разрађује уставне одредбе својим општим нормама и који мора бити како у
формалном, тако и у материјалном смислу у складу са уставом (принцип
уставности у формалном и материјалном смислу).5 У неким се државама
(Француска и Шпанија) темељне уставне норме о правима и слободама човека и
грађана о структури државне власти разрађују у посебној врсти закона који се у
уставној теорији називају органски закони, а који су према правној снази испод
устава, али изнад осталих закона. Већа правна снага органских закона извире из

3
Милорад А. Жижић, Право за економисте, Graficolor, Краљево, Београд, 2009, стр.43.
4
Михајловић В., Уставно право, Краљево, 2009. стр. 26.
5
Милорад А. Жижић, Право за економисте, Graficolor, Краљево, Београд, 2009, стр. 49.

4
квалификоване већине којом се они доносе за разлику од свих осталих закона
који се доносе већином гласова.
Органски закони су они закони којима се уређују национална права, а
које Скупштина доноси двотрећинском већином гласова свих заступника (којом
се доноси или мења Устав, али не и у истом поступку), па закони којима се
разрађују уставом утврђена људска права и темељне слободе, изборни систем,
структура, деловање и начин рада државних тела, па и структура локалне и
подручне (регионалне) самоуправе, а које Скупшина доноси већином гласова.

1.1.3. Уставни закон

Уставни закон је само онај који је као такав дефинисан Уставом и донешен
по поступку предвиђеном за доношење и промену одредби самог Устава РС. То
су: Уставни закон о Уставном суду РС, Уставни закон за проверу Устава РС, са
изменама и допунама које су такође извршене по поступку промене Устава.
Уставни закон се разликује како од устава, тако и од обичних закона по
форми, садржини, материји коју регулишу.
Тако уставни закон може да се донесе истовремено са уставом као акт
његовог спровођења и он тада уређује само прелазни режим из једног у други
уставни систем, ствара услове за примену новог устава или извршене уставне
ревизије.6
Низ уставних закона у РС уствари представља органске законе, којима је из
политичких разлога, због важности материје коју уређују, дат назив уставни
закон. Уставни закон може да се донесе и ради измене или допуне устава и
њиме се тада врши уставна ревизија, односно не ствара се нов уставни систем,
већ се само врше делимичне уставне реформе. Такође постоје и уставни закони
који се доносе због уређења појединих питања која нису уређена уставом или су
само начелно уређена њиме.

1.1.4. Закони

Извори уставног права су и они закони или делови закона, а и подзаконски

општи акти, што садрже норме уставног права.
Законом се разрађују уставне норме, тј. начелна решења која су садржана у
уставу. Закон је опште правило тј. заповест државне власти и као такво
примењује се на све случајеве једне врсте, јер садржи опште правило.
Устав РС прихвата категорију органских закона, па се остали закони
практично не могу јавити као извори уставног права. Закон даље мора да се
одликује и одређеношћу а то значи да у својој општости, апстрактности не сме
да оде далеко да то доведе до потпуне неодређености већ мора да садржи и меру

6
Поленак-Аћимовска М., Уставно право, Едиција универзитетски уџбеник, Правног факултета у Новом
Саду, Нови Сад, 1998. стр. 23.

5
своје одређености у односу на предмет.7 Постоје и закони који задиру у сферу
људских слобода и права и то тако да се њима регулише начин њиховог
вршења. Такви су рецимо закони о штампи, слободи удруживања, радним
односима и др. и они не смеју да ограничавају та уставом призната права, већ
само да омогуће њихово остваривање у складу са уставом, да конкретизују та
уставом загарантована права.8

1.1.5. Међународни уговори

Међународни уговори су важан извор уставног права и као такви се

налазе одмах иза устава и регулишу поједина питања из уставне материје. То су
најчешће уговори који регулишу поједина питања из уставне материје и који се
односе на људска права. Овакви међународни уговори се имплементирају у
унутрашње право на прописан начин, односно путем ратификовања од стране
највишег законодавног тела земље да би важили и производили правне
последице.

1.1.5. Декрети, закони и уредбе са законском снагом

Поред закона, у изворе уставног права спадају и други општи акти који
имају снагу опште норме, а то су подзаконски акти или различити акти извршне
власти, шефа државе и владе, као што су декрети, закони, уредбе са законском
снагом које се доносе у посебним приликама, у ратном стању и сл.
Од подзаконских прописа изворима уставног права сматрају се:
1. пословници темељних државних тела, односно парламента (скипштине),
2. општи правни акти подзаконског карактера и
3. одлуке уставних судова.

1.1.5.1. Пословници темељних државних тела

Извори уставног права у свим савременим државама су пословници

темељних државних тела. Пословницима се разрађују уставне норме о начину
рада државних тела и утврђује поступак одлучивања унутар њих, односно
доношења аката и других одлука који су у њиховом делокругу. Као извор
уставног права важни су пословници представничких тела и њихових домова,
пословници владе и других колегијалних државних тела (уставни суд). У
Републици Србији то је незаобилазан акт који уређује организацију и рад
Народне скупштине, а такође и начин остваривања права и дужности народних
посланика.

7
Чавошки К., Увод у право, ИА „Драганић“, Београд, 1994.стр.157
8
Михајловић В., Уставно право, Краљево, 2009. стр. 30.

6
1.1.5.2. Општи правни акти подзаконског карактера

Од подзаконских општих аката се као извори уставног права могу јавити

уредбе, одлуке, правилници , наредбе итд.. Уредба је општи назив за све оште
правне акте које у складу с уставом и законом доносе извршна тела, влада и
државни поглавар.
Као самостални извор уставног права су уредбе из нужде. То су уредбе које
се доносе кад је онемогућено редовно деловање државне власти. То стање,
ратно или стање непосредне угрожености државне независности или
целовитости, а може бити и другачије одређено, прописује већина савремених
демократских устава, овлашћујући извршну власт да за време његовог трајања
својим уредбама уређује оне односе које изван стања нужде уређује законима
представничко тело. Извор уставног права су и уредбе из нужде којима се у
државама које прихваћају категорију органских закона уређује њихова материја,
а у осталим државама уредбе којима се задиру у законодавни делокруг на
подручју у којем закони садрже норме уставног права.
Председник Републике доноси уредбе из нужде са законском снагом за
време трајања ратног стања, на темељу и у оквиру. Ако председник Републике
донесе уредбу или уредбе којима уређује неко питање које припада у категорију
органских закона те уредбе су извор уставног права. Али, у доба ратног стања
или непосредне угрожености независности и јединствености Републике, као и
великих природних непогода могу се ограничити поједине слободе и права
Устава. О томе одлучује Скупштина двотрећинском већином свих заступника,
али ако се не може састати онда председник Републике на приедлог Владе и уз
потпис председника Владе. У том случају уредбе из нужде имају уставни
садржај и уставноправну снагу и извор су уставног права.

1.1.5.3. Одлуке уставних судова

Представљају специфичан и важан извор уставног права у оним земљама

које познају ову институцију контроле уставности и законитости. Одлуке
уставних судова нису директан извор уставног права, али су јако важне зато што
као закон делују према свима и што утичу на егзистенцију постојећих извора
права.

1.2. Особени извори уставног права

У појединим земљама поред стадндардних извора постоје и посебни,

особени извори уставног права. Ови извори уставног права су карактеристични
за земље англосаксонског правног система, као што су САД и Велика
Британија.

7
 У особене изворе уставног права спадају:
1. судске одлуке,
2. обичаји и уставни обичаји,
3. одлуке и
4. конвенције.

1.2.1. Судске одлуке

У Великој Британији и САД, као земљама где су судске одлуке

карактеристичан извор права, сматрају се изворима права, јер утичу на стварање
опште норме која има обавезну снагу не само за случај који је донета него и за
друге случне случајеве. Судске одлуке су се у САД одржале као важан извор
америчког уставног права.

1.2.2. Обичаји и уставни обичаји

Устав, органски закони, закони, пословници и подзаконски општи акти су

писани извори уставног права. Писани извори уставног права обухватају готово
све норме уставног права. Уставноправни обичаји или неписани извори су у
уставном праву готово занемариви. Међутим, све до краја 18. века уставно
уређење се нормирало искључиво уставним обичајима, а и данас постоје државе
као што је Велика Британија где је велик број важних уставних институција
уређен уставним обичајима.
У РС се уставни обичај може се развити у два случаја:
1. кад ни устав, ни органски закон нити било који други писани извор
уставног права не уређује одређени политички однос или
институцију,
2. кад се уставом или другим писаним извором уставног права
одређен политички однос или институција уређује недовољно
одређено тако да се у примени може различито тумачити.
У оба случаја се дуготрајним истоврсним понашањем које може бити
чињење или нечињење одређених радњи (longa consuetudo) ствара свест о
нужности (opinio necessitatis) таквог понашања неког државног тела или другог
политичког субјекта. Тако настаје уставни обичај као допуна устава (secundum
constitutione et praeter constitutione).
Уставним обичајем се не могу мењати норме уређене уставом или другим
писаним извором уставног права. Уставни обичаји могу само надопуњавати
празнине у регулацији писаних извора уставног права и пружати решења у
случајевима нејасног или вишезначног нормирања у уставу или другом писаном
извору уставног права.
И уставни обичаји се могу мењати на два начина:
1. одједном било којим писаним извором уставног права (од устава
па до подзаконског општег акта),

8
 2. поступно обликовањем новог, садржајно супротног уставног
обичаја.

1.2.3. Одлуке

Одлуке представљају важан извор уставног права, а у Великој Британији

су део дуговековне парламентарне традиције. Неке од ових одлука су мањег, а
друге већег значаја, а неке од њих су и од историјског значаја, имају
непроцењиву вредност и представљају трајне изворе енглеског уставног права.
Такви акти су Магна царта либертатум из 1215. год, Петиција о правима
из 1628. год, Закон о неповредивости човекове личности из 1679. год, Закон о
парламенту из 1911. и 1949. год. и многи други документи и акти.

1.2.4. Конвенције

Конвенције су посебна врста неписаних и неправних извора уставног

права и представљају норме које регулишу одређена уставна питања.
Конвенције се састоје из различитих навика, обичаја и праксе која регулише
активности државних органа. Снага ових конвенција се испољава кроз
традицију и кроз број субјеката који их поштују и прихватају.
Постоје бројне конвенције, које у недостатку писаних норми, уставних
прописа, регулишу парламентарну активност и односе најважнијих фактора у
парламентарном систему.

1.3. Остали извори уставног права

Поред стандардних и особених извора уставног права, постоје и остали

извори, како за све гране права, тако и за уставно право. Они су средство
одбране од формализма и позитивизма у праву, па и у уставном праву.9
У ове, остале изворе уставног права, најважнији јенаука односно уставна
(политичка) теорија, али и идејни и политички програми , смернице, и акти водећих
политичких и других организација, као и пракса.

1.3.1. Наука уставног права, односно његова уставна (политичка) теорија

Наука уставног права, односно његова уставна (политичка) теорија спада

у важне ванправне чиниоце и изворе уставног права. Наука уставног права се не
бави позитивним уставним правом, него проучава и објашњава најважније
државне институције једне земље. Она није непосредни извор уставног права
јер не ствара уставне норме и не регулише уставноправне односе, али је њена
9
Михајловић В., Уставно право, Краљево, 2009. стр. 36.

9
стваралачка моћ велика а такође и утицај у побољшавању разних друштвених
установа.10 Наука уставног права анализира и законе, проучава потребе које
условљавају њихово доношење али и ради на побољшавању, унапређивању
постојећих државних, уставних институција.

1.3.2. Идејни и политички програми и акти руководећих политичких и

других организација

Идејни и политички програми и акти руководећих политичких и других

организација такође заузимају место међу ванправним чиниоцима и изворима
уставног права. То је зато што стварно уобличавање и функционисање правних,
политичких и других институција не зависи искључиво од устава, а то важи и за
понашање основних носилаца функција власти и управљања који се у томе
руководе различитим смерницама, програмским ставовима и опредељењима. Са
рушењем комунизма је срушена и једнопартијска диктатура па је у условима
политичког плурализма ослабио идеолошки притисак бивших центара
одлучивања на само право па и уставно право.11 Такође и у условима
демокретског живота и политичког плурализма не значи да је престао потпун
утицај политичких ирганизација и њихових програма и идеологије. И у новим
демокретским условима разне партије и партијске каолиције преко државних
органа, парламента, владе и сл. Настоје да легализују своје политичке и
партијске програме и смернице и да их преточе у законске и најважније државне
одлуке и акте. У земљама где се поштује устав и где влад ауставност не сме да
постоји таква веза и мешање права и политике, подређеност устава и правних
аката државних органа одлукама, ставовима и закључцима партијских органа.
Ако је потребно да се одвоји право од политике и идеологије, не значи да међу
њима нема додира и да уставно право није под извесним идеолошко-
политичким утицајем, да не трпи известан притисак партијске политике, њеног
програма као и идеолошко-политичких ставова и смерница руководећих
центара партијског и политичког одлучивања.

1.3.3. Пракса

Пракса је користан извор права и уставног права, јер вез ње теорија нема
никаквог смисла, јер тек у јединству теорије и праксе може нешто да се докаже
или потрвди као истинито или неистинито. Управо због тога треба посматрати
однос уставне праксе и теорије. Пракса се појављује као реална примена,
односно као остварење уставног права у животу, тј. У реалним односима међу
људима. Пракса је важнија уколико је ближа самом уставном праву онаквом

10
Миловановић М., Државно право и начела спољне политике Краљевине Србије, Филип Вишњић,
Београд, 1997. стр. 58.
11
Михајловић В., Уставно право, Краљево, 2009. стр. 37.

10
какво је оно стварно. Пракса је тада у правом смислу лице и наличје теорије или
по Јовану Ђорђевићу „теорија у акцији и акција проверавања, негирања и
превазулажења теорије“.12
Теорија и пракса су у нужном узајамном односу, јер без теорије нема
праксе, а ни праксе без теорије.
Уставна пракса треба да утврди однос између нормативног и стварног, тј.
Оног што заиста јесте и оног што би требало да буде. Њен задатак је да омогући
долажење до истине, стварног односа и функционисања уставних институција.

Закључак
Под изворима уставног права се подразумевају само општи акти који
садрже правне норме најјаче снаге и који се доносе од стране највише власти
(уставотворне власти). Сви остали акти који немају такву правну снагу или нису
донети од стране уставотворне власти не би могли да се сматрају изворима
уставног права у формалном смислу. Такав акт је пре свега устав зато што га
доноси уставотворна власт и зато што има највећу правну снагу. Поред устава,
то могу бити и уставни закони, јер су по својој природи слични уставу, како по
томе што их доноси уставотворна власт, тако и по поступку доношења, који је
врло сличан доношењу устава. Устав је акт највише правне снаге који уређује
најважније односе у свакој држави. Он се налази у једном свечано
прокламованом документу у коме су садржана начела о најважнијимдржавним
органима, њиховој организацији и основним правима грађана. Закон је општи
правни акт, нижи и са мањом правном снагом од устава који разрађује уставне
одредбе својим општим нормама и који мора бити како у формалном, тако и у
материјалном смислу у складу са уставом. Органски закони су они закони
којима се уређују национална права, а које Скупштина доноси двотрећинском
већином гласова свих заступника (којом се доноси или мења Устав, али не и у
истом поступку), па закони којима се разрађују уставом утврђена људска права
и темељне слободе, изборни систем, структура, деловање и начин рада
државних тела, па и структура локалне и подручне (регионалне) самоуправе, а
које Скупшина доноси већином гласова. Уставни закон је само онај који је као
такав дефинисан Уставом и донешен по поступку предвиђеном за доношење и
промену одредби самог Устава РС. Законом се разрађују уставне норме, тј.
начелна решења која су садржана у уставу. Закон је опште правило тј. заповест
државне власти и као такво примењује се на све случајеве једне врсте, јер
садржи опште правило. Међународни уговори су важан извор уставног права и
као такви се налазе одмах иза устава и регулишу поједина питања из уставне
материје. То су најчешће уговори који регулишу поједина питања из уставне
материје и који се односе на људска права.

12
Ђорђевић Ј., Уставно право, Београд, 1978. стр.32.

11
 Литература

o Лукић др Р. , Увод у правне науке, Београд, 1960.

o Др Радомир Д. Лукић, Теорија државе и права, II књига, Теорија
права, Научна књига, Београд, 1958.
o Михајловић В., Уставно право, Краљево, 2009.
o Милорад А. Жижић, Право за економисте, Graficolor, Краљево,
Београд, 2009.
o Поленак-Аћимовска М., Уставно право, Едиција универзитетски
уџбеник, Правног факултета у Новом Саду, Нови Сад, 1998.
o Чавошки К., Увод у право, ИА „Драганић“, Београд, 1994.
o Миловановић М., Државно право и начела спољне политике
Краљевине Србије, Филип Вишњић, Београд, 1997.
o Ђорђевић Ј., Уставно право, Београд, 1978.

12