I ОСНОВЕ УСТАВНОГ УРЕЂЕЊА

1.Појам Устава

У ширем смислу: скуп правила: писаних и неписаних којима се регулишу овлашћења,

обавезе и функције различитих институција власти, њихови међусобни односи, однос
државе и појединца као слободе и права грађана, начин и инструменти њиховог
одређивања.

У ужем смислу: највиши правни, политички и конститутивни акт једне организоване

заједнице који представља основни и највиши закон те заједнице, што значи да са њим
морају бити сагласни, односно не могу му бити супротни, закони и други општи правни
акти. И други субјекти могу имати свој устав (разни облици политичко-територијалних
јединица: федералне јединице, провинције, ентитети, кантони). Уставом се регулишу
темељни друштвени и политички односи у једној заједници и успоставља политички и
правни поредак.

1.2.Предмет, развој и својства уставног права

Појам устава у материјалном (полази од садржаја уставне материје, при чему се

занемарује форма у којој је изражено уређивање уставне материје. Један приступ у
поимању устава у материјалном смислу садржај уставне материје везује за државу,
односно право, док се други садржај уставне материје везује превасходно за
установљавање и прописивање правила по којима се ствара право и правни систем у
заједници-М.Пајванчић. ПРВИ: Као најважнији садржај уставне материје узима државну
организацију, статус и међусобне односе органа власти, посебно највиших органа у
државној структури; уставом се утврђују оквири дјеловања државне власти, посебно у
погледу заштите слободе и права грађана загарантованих уставом. ДРУГИ: Садржај
уставне материје чине норме највише правне снаге на чијој основи настаје право и опште
норме садржане у законима; садржајни оквир уставне материје представља разлог
доношења устава по посебном поступку и у посебној форми-М. Пајванчић) и формалном
смислу (појам полази од садржаја и форме устава. Садржај устава у формалном смислу
поклапа се са садржајем устава у материјалном смислу. Кроз форму и облик устава
уобличава се његов садржај. Његова форма је обиљежје које га разликује од закона и
других општих правних аката. Елементи који обиљежавају форму устава: писана форма,
јединствен правни акт, највећа правна снага и највише мјесто у хијерархији правних аката,
посебан орган надлежан за доношење устава, посебан поступак доношења и примјена
устава, посебан начин утврђивања поступка доношења). САДРЖАЈНИ ОКВИР
ПРЕДМЕТА УСТАВНОГ ПРАВА: регулисање политичких односа (субјекти државне
структуре, основне слободе и права грађана, посебно њихово учешће у конституисању
државне власти), облици државног уређења, организација државне структуре (вертикална
и хоризонтална), инструменти помоћу којих се власт остварује, те механизми управљачке
структуре. Настанак модерног уставног права 18. вијек, први писани устави. Устав је
идеолошко-политички и програмско-декларативни акт, њиме се истичу темељне
вриједности и општи циљеви друштва.

1.3.Класификација устава

Писани, неписани; кодификован, некодификован (формална обиљежја); чврст, мек (да ли

се може мијењати или не); монархијски/ републикански, федерални/ унутарни,
предсједнички/ парламентарни, демократски/ недемократски (критеријум садржине,
уређења које успоставља и органа који га доноси).

1.4.Кодификовани и некодификовани устави

Кодификовани су они у којима су кључне уставне одредбе сакупљене на једном мјесту у

оквиру једног писаног правног документа, већина данашњих устава је таква.
Некодификовани су они који имају више писаних правних аката у којима су садржана
уставна правила, донесена одвојено и у различито вријеме

2.Доношење, промјена и проглашење устава

2.1.Доношење устава

Устав се може доносити у државама које немају свој устав (раније формиране државе) и
које већ имају свој устав (новоформиране државне заједнице).
2.2.Промјена устава

Устав мора пратити друштвену реалност и мијења се: фактички и формално. Фактичка
промјена устава се врши путем уставног обичаја, судским тумачењем устава и
промјенама устава путем закона и других прописима=не мијења се текст устава, него
смисао и значење.Судско тумачење устава је фактичка примјена устава путем редовних и
уставних судова када они одлучују о уставности=устав се фактички мијења одлуком суда
који уставну норму тумачи сагласно смислу који јој даје закон или други пропис.
Формална промјена устава подразумијева посебан поступак који је сложенији од
законодавног, а прописан је у самом уставу. Тиме се устав чува од брзих и лаких
промјена. Промјена устава се врши путем уставних амандмана, уставног закона и
доношењем новог устава. Фазе: иницијатива за промјене устава: разликује се код
чврстих устава од законодавне иницијативе, како по субјектима који је покрећу, тако и по
поступку одлучивања о прихватању иницијативе. Сама иницијатива не значи отпочињање
поступка промјене устава/ изузев уколико иницијативу нису дали субјекти који имају
право покретања промјене устава. Иницијатива се прво разматра у договарајућим
тијелима и прихвата се или одбија. Уколико се прихвати отпочиње поступак промјене
устава. За доношење одлуке о прихватању иницијативе неки устави установљавају
посебне услове (квалификована већина у домовима парламента, више расправа,
изјашњавање грађана на референдуму). Устав РС-приједлог за промјену устава даје
предсјеник Републике, Влада и најмање 30 посланика НС-о томе одлучује НС већином
гласова (члан 132. Устава). Нацрт акта о промјени устава утврђује НС већином гласова и
ставља се на јавну расправу, након чега Комисија за уставна питања НС утврђује
приједлог акта о промјени Устава, о проједлогу акта о промјени устава одлучују НС и
Вијеће народа. Промјена устава је усвојена уколико за њу гласа најмање двије трећине од
укупног броја народних посланика и већина чланова Вијећа народа из сваког
конститутивног народа. Ако се не усвоји приједлог се не може поновити прије истека 3
мјесеца од дана када је приједлог одбијен. Акт о промјени устава проглашава НС. Устав се
мијења уставним амандманима, а у случају ратног стања или непосредне ратне опасности
НС може утврдити приједлог промјене устава и усвојити уставне амандмане на истом
засједању без отварања јавне расправе. Правно предлагање уставних промјена се у
правилу даје парламенту и домовима парламента, члановима представничког тијела
(одређеном броју посланика), органима извршне власти, бирачком тијелу путем народне
иницијативе, федералним јединицама путем њиховог представничког тијела. Пиједини
устави забрањују промјену појединих уставних одредаба. Забрана ревизије устава може
бити трајна или на одређено временско раздобље. ПРОГЛАШЕЊЕ УСТАВА: Устав се
проглашава законодавни орган посебним актом о проглашењу у форми одлуке као општег
акта, за разлику од закона којег проглашава шеф државе путем акта о проглашењу у
форми указа. Већина устава предвиђа да се истовремено са проглашавањем устава доноси
и уставни закон за његово проглашење. СТРУКТУРА И СИСТЕМАТИКА УСТАВА:
Устав садржи нормативни, главни дио који обухвата норме груписане и систематизоване
у чланове или параграфе као основне елементе систематизације, или у главе, одјељке или
дијелове као сиве елементе систематизације. Већина устава садржи и преамбулу која
чини посебну цјелину у континуитету, текст нема форму правне норме и декларативног је
стила, њоме се изражавају циљеви, принципи. Ипак, неки тврде да преамбула има правни
карактер.

3.Устав и уставно уређење БиХ

3.1.Основна обиљежја

Дејтонским споразумом у новембру 1995 и Мировном конференцијом у Паризу у

децембру 1995 проглашена је државна заједница БиХ, састављена од два правна и
територијално разграничена политичка субјекта-ентитета: РС и Федерцаија БиХ. Устав
БиХ је саставни дио Дејтонског споразума, анекс 4, и ступио је на снагу након
потписивања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Споразум чини 11 анекса којима
су утврђена темељна начела државноправног поретка и цивилна и војна питања. Према
уставу новонасталој држави је признат правни континуитет као држави са преуређеном
унутрашњом структуром-подјела на ентитете и међународно признате границе. Уставом
БиХ се успоставља нови политички поредак. Устав је предложила међународна заједница,
а прихватили су га овлашћени представници бивше Р БиХ, РС и Федерације БиХ. Устав
више личи на уговор, што је атипично за устав. Федерација има федералну, а РС унитарну
структуру (структура недјељиве цјелине, 1 власт), па се тако у једном дијелу БиХ
појављује двострука федерална структура. У Уставу није изричито написано да су
ентитети федералне јединице, али из садржаја њихове надлежности, политичко-правног и
територијалног аспекта, произилази да је тако. БиХ има републикански облик владавине.
Остала је чланица УН и има право удруживати се и у друге међ.орг.

3.2.Уставни принципи

1.Националне, грађанске суверености, 2.равноправности ентитета, 3.политичког

плурализма, 4.владавине права, 5.тржишне законитости, 6.сложеног држављанства,
7.директне примјене међународних стандарда. Саставни дио Устава чине права и слободе
предвиђени Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и
њених протокола а то су: право на живот; забрану подвргавања тортури или нехуманом и
понижавајућем третману и казнама; забрану ропства, понижавања, те обављања
присилног или обавезног рада; право на слободу и безбједност личности; право на фер
саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у кривичном поступку;
право на приватни и породични живот, дом и преписку; слободу изражавања; слободу
мирног окупљања; слободу удруживања са другима; право на брак и заснивање породице;
право на својину; право на образовање и право на слободу кретања и пребивалиште.
Посебно је право недискриминације; 8.надређености Устава БиХ уставима и законима
ентитета; 9.пресумпције надлежности у корист ентитета: надлежности које нису изричито
дате у надлежност БиХ, припадају ентитетима.

3.3.Суверенитет, облик и систем власти у БиХ

Сувереност означава највишу власт на одређеној територији којој су потчињене све остале
власти и сва физичка и правна лица. Оквир суверености чине елементи: 1.независност
државне власти у односу на друге власти унутар и изван њене територије, 2.надмоћ
државне власти у оквиру своје територије и 3.правна неограниченост-пуна слобода у
доношењу и примјени права. Дефиниција суверености укључује у себи спољни
(независност државе у односу на друге државе), унутрашњи (односи се на све друге
власти на државној територији) и синтетички (комбинација спољњег и
унутрашњег=држава својом вољом прописује правне норме без могућности спољњег
мијешања=државни суверенитет произилази из својства државе) државни суверенитет.
БиХ је федерална држава: постоје два нивоа власти који правно ни политички нису
потчињени један другом. Са становиштав међународног права БиХ има три елемента
суверености: 1.iusbeli, право да одлучује о рату и миру, 2.iuslegationis, право активног и
пасивног права посланства и 3.iustractatum, право закључивања међународних уговора и
чланства у међународним организацијама. Према Уставу БиХ, носиоци суверености су
конститутивни народи заједно са другима, као и грађани БиХ. Суверени орган по Уставу
је Парламентарна скупштина БиХ. Ентитети као федералне јединице су полусуверени=у
свим питања осим по оним која су у надлежности БиХ=постоји фактичка двојна
сувереност. Ентитетска се испољава кроз самостално организовање ентитетске структуре,
стварање правног поретка и вршења власти у оквиру сваког ентитета понаособ: имају свој
устав, законодавство, судство, управу и финансије=врше функције власти које произилазе
из сопственог права, eхiureproprio, а на основу одређеног степена суверености могу
преузети вршење права и обавеза у међународном праву. Носиоци суверенитета у
ентитетима су конститутивни народи, остали грађани, а суверени органи по уставу
ентитета су представничка тијела.

4.Облик и систем државне власти

Облик државне власти је начин на који је организовано вршење државних функција, као
и начин на који је успостављен однос међу њима. Систем власти представља уставом
успостављен однос између законодавне, извршне и судске власти. Савремена теорија и
пракса полази од традиционалне теорије и разликује два система: 1.систем подјеле власти
и 2. систем јединства власти. Ова два начела у уставноправној и политичкој доктрини
третирају се као супротна начела.

4.1.Принцип подјеле власти

Полази од посебних, независних и одвојених власти које обављају различити органи, те

равнотежи између власти и међусобној контроли, посебно на релацији законодавне и
извршне власти. Законодавна власт врши контролу извршавања закона, док извршна има
овлашћења да изврши суспензију промулгације/ објављивања закона, односно да одреди
трајање засједање законодавног тијела. У односу на судску власт парламент располаже
правом амнестије. У оквиру државне распоређују се функције на власт, и то на:
1.законодавну-припада парламенту, 2.извршну-припада влади и 3.судску-припада
судовима. Сврха подјеле је рашчлањивање моћи државе и чување од тираније. Монтексје
је уставио тродиобу власти ради политичке слободе и ограничења власти од
злоупотребе.Теорија и пракса изградиле су три облика власти: предсједнички (шеф
државе је и шеф извршне власти. САД), парламентарни (спојеност законодавне и
извршне власти=владу бира парламент и одговара за свој рад парламенту, а формира се на
основу резултата парламентрних избора=дјелотворна и одговорна влада) и мјешовити
(попупредсједнички. Комбиновање предсједничког и парламентарног система испоњена је
у институцији шефа државе који има демократски легитимитет и велика овлашћења
својствена предсједничком систему, односно институције владе које бира парламент и
која је одговорна парламенту, па тако има елементе парламентарног система. Шеф државе
у полупредсједничком систему има овлашћења да распусти парламент, што је инструмент
равнотеже између извршне и законодавне власти. Акта која доноси шеф државе у правилу
не подлијежу супотпису предсједника владе, односно надлежног министарства. Тако он
има јачу моћ и овлашћења у односу на владу и функционисање овог система, зависи о
ауторитету предсједника и сложености скупштинске структуре. Полупредсједнички
систем је новијег датума и сматра се да му недостају инструменти повезивања унутрашњг
система, посебно у условима несугласица парламентарне и извршне власти. Честа појава
је кохабитација којом се означава такво стање у којем предсједник ради са владом и
скупштином из друге/ супарничке партије или коалиције).

4.2.Систем јединства власти

Све три власти врши један орган или низ хијерархијски уређених и истоврсних органа,
односно у коме сваку власт врши посебан орган али тако да се један од тих органа, обично
законодавни, налази изнад других и посредно врши дјеломично и друге двије власти.
Концепт јединства власти углавном своју подлогу налази у организационој и
функционалној повезаности законодавне и извршне/ управне власти, док је судска власт
по својој природи релативно независна. Постоје: ауторитарни и скупштински системи
јединства власти. Теоријски творац скупштинског система је Русо, по којем је скупштина
носилац јединства власти кроз коју је изражена воља народа, народни суверенитет.
Законодавна и извршна функција државне власти су дијелови једне јединствене недјељиве
државне власти.

4.3.Систем власти у БиХ на нивоу заједничких институција

У БиХ је успостављен мјешовити/ полупредсједнички систем власти. Елементи

предсједничког система у БиХ су видљиви у институцији Предсједништва БиХ као
колективног шефа државе која се бира на непоредним изборима, што му даје демократски
легитимитет. Предсједништво именује предсједавајућег Савјета министара, који ступа на
дужност по одобрењу Представничког дома. Предсједавајући Савјета министара именује
остале министре који ступају на дужност по одобрењу Представничког дома. Савјет
министара политички је одговоран Представничком дому Парламентарне скупштине, што
указује на елементе парламентарног система. Елементи парламентаризма налазе се и у
овлашћењу Предсједништва да има право распустити Дом народа Парламентарне
скупштине БиХ. Предсједништво као колективни шеф државе нема обавезу да за своја
акта прибавља супотпис предсједавајућег Савјета министара или другог надлежног
министарства (што је карактеристика за парламентарни систем), што указује на елементе
полупредсједничког система, а на то указује и чињеница да у систему власти БиХ
функционише двојна извршна власт: предсједништво и савјет министара.

4.4.Систем власти у РС

Организован је на начелу подјеле власти. НС остварује уставотворну и законодавну власт,

с тим што законодавну врши и Вијеће народа РС, и то само у случајевима питања од
виталног националног интереса било којег од конститутивних народа. Извршну власт
врши влада и предсједник Републике. У РС је успостављен полупредсједнички/ мјешовити
систем државне власти. Елементи предсједничког система долазе до изражаја у
односима предсједника Републике према законодавној и извршној власти, јер према њима
има уставна средства утицаја, док парламент и влада немају утицај на предсједника.
Предсједник Републике може, пошто саслуша мишљење предсједника владе и НС,
распустити НС. Предсједник Републике има право ограниченог вета на законе које доноси
НС. Дужан је прогласити закон који је усвојен у НС, има право законодавне иницијативе.
Може на иницијативу најмање 20 посланика, а пошто саслуша мишљење предсједника НС
и Владе, затражити оставку предсједника Владе. Уколико предсједник Владе то одбије,
предсједник Републике га може разријешити. Елементи парламентарног система су да
извршну власт врши промјенљива Влада коју бира НС и која политички одговара НС.
Законодавна власт припада НС која располаже демократским легитимитетом на основу
непосредних избора. Предсједник Републике у систему власти РС није шеф извршне
власти, нити је овлашћен да именује политичке функционере који би били само њему
одговорни. У РС постоје уставна средства којима власти могу утицати на егзистенцију и
функционисање друге власти (предсједник Републике може еазријешити предсједника
Владе тек кад добије иницијативу од најмање 20 посланика НС и саслуша мишљење
предсједника владе и предсједника НС), тј. постоји сарадња између власти и узајамног
дјеловања једне на другу.

4.5.Систем власти у Федерацији БиХ

Прихваћен парламентарни систем с двојном егзекутивом: предсједником Федерације и

владом. Предсједник Федерације нема демократски легитимитет, јер се не бира на
непосредним изборима-бира га парламент Федерације. Законодавна власт припада
Парламенту који се обнавља у складу са уставом одређеним временским периодима. Иако
нема легитимитет, предсједник Федерације има значајну позицију у односу на парламент.
Може, уз сагласност оба потпредсједника, распустити један или оба дома парламента
Федерације; именује, уз сагласност оба потпредсједника, владу Федерације, након
консултација са кандидатом за ту позицију. Влада се сматра изабраном након што је њено
именовање потврдио већином гласова Заступнички дом Федерације. Дакле, Влада може
владати ако има повјерење парламента, јер се парламентарни систем власти заснива на
повјерењу и сарадњи законодавне и извршне власти=осигурава могућност међусобног
смјењивања тих двију власти.
5.Организација државне власти

У савременим државама државна власт се заснива на принципу подјеле власти на

законодавну, извршну и судску. Поред ове Монтескјеове тријалистичке подјеле, у
теорији постоји и дуалистичка подјела која власт дијели на законодавну и извршну
(извршно-правна)-Џон Лок. Квадријалистичка концепција разликује и четврту власт:
извршно-политичку-Констан и Мајер. Суштина подјеле власти састоји се у чињеници да
се удвоје поједине функције власти и да их обављају посебни/ одвојени органи, који нису
зависни једни од других. Законодавну власт обавља парламент, извршну шеф државе (у
потпуности или дјеломично)-влада и управа, док судску власт обављају судови.

5.1.Парламент

Парламент лат. parlare, говорити=мјесто гдје се одвија дискусија на организован и

институционализован начин. Парламент је представничко тијело грађана који су га бирали
и састоји се од једног или више домова. Доноси законе, често устав и друге опште акте,
као и кључне одлуке за државну заједницу. Назива се: скупштина, конгрес, дума. Главна
функција: законодавна, доноси законе по парламентарној процедури утврђеној уставом,
законом и пословником парламента. Законодавна процедура има три фазе: 1.фаза
законодавне иницијативе, 2.фаза расправе и усвајања и 3.фаза ступања закона на
снагу=редовни законодавни поступак. Постоји и скраћени=у дијелу вођења расправе и
хитни поступак, уз обавезно образложење хитности. Парламент ратификује међународне
уговоре које закључује влада или шеф државе. У РС се потврђују законом који чини текст
међународног уговора и потписује га предсједник НС, уколико се не одреди другачије,
уколико су из надлежности РС. Пословником парламента се одређује унутрашња
организација. Парламент ради у пленуму/ на сједницама и у радним тијелима/ комисијама
и одборима: сталним и анкетним/ adhoc. Скупштина доноси законе, просторни план,
буџет, декларације (њом се изражава став НС о општем питању политике у вези са
правима и дужностима Републике), резолуције (њом се указује на стање и проблеме у
одређеној области друштвеног живота, утврђује политика коју треба спроводити у тој
области и дају смјернице за спровођење те политике, односно предвиђају мјере за њено
спровођење), препоруке (њом се изражава мишљење НС о питањима од значаја за рад
државних органа и организација и предлажу мјере које ти органи, организације и
заједнице треба да предузму ради рјешавања питања на које се указује у складу са
њиховим правима и дужностима), одлуке (се доносе као акти извршавања права и
дужности НС, као извршни пропис или као акт регулисања унутрашње организације и
односа у НС; одлућује се о избору, именовању и разрјешењу, о потврди или давању
сагласности на акте организација и заједница; одлука као извршни акт који се доноси ради
извршавања закона), закључке (којима се утврђује политика извршавања закона, других
прописа и општих аката које доноси НС, дају смјернице з аспровођење те политике и
утврђују обавезе Владе, министарства и посебних организација у спровођењу те политике,
припремању закона и других аката; о раду НС и тијела у НС и раду Службе; радна тијела
могу доносити закључке само о свом раду) и даје аутентично тумачење аката које доноси.

5.2.Шеф државе

Је орган, појединац или колективни шеф државе, који поред класичних овлашћења
представљања државе има и одређена овлашћења у вршењу извршне власти. Зависно од
облика државе постоје монархије и републике. У предсједничком систему, предсједник у
цјелини врши извршну власт, уједно је и шеф владе, именује функционере извршне и
управне власти. Полупредсједнички систем предсједнику даје низ овлашћења из домена
извршне власти. Ауторитет му даје демократски легитимитет на основу непосредних
избора. Значајну улогу у извршној власти има влада на челу са премијером и његовим
кабинетом. Владу бира скупштина којој је и одговорна, што је карактеристика
парламентарних система. У парламентарном систему власти предсједника бира у
правилу представничко тијело.Његова овлашћења су доста ограничена, а врши их на
симболичан начин. Стварну власт врши влада која је политички одговорна парламенту.
Сва акта предсједника републике морају бити потписана од стране одговорних министара.
Шеф државе представља земљу у земљи и иностранству, поставља и опозива дипломатске
представнике, у страним државама има почасна права која немају други државни органи и
особе, ужива посебна права и привилегије, изузев од правне јурисдикције у страној
држави, не плаћа порез у страној држави-осим на наекретнине, ни царинске дажбине. Има
могућност помиловања којима дјеломично или у потпуности ослобађа од
казне=квазисудска овлашћења. Има право амнестије-обуставе кривичног поступка за
више особа=аболиција (уколико дође до обуставе прије завршетка кривичног поступка).
Шеф државе се углавном појављује у виду инокосног државногоргана, али се може
појавити и у виду колегијалног органа-колективног шефа државе, који одлуке доноси
већином гласова, док су чланови колективног тијела равноправни и између себе бирају
ротирајућег предсједавајућег.

5.3.Влада

Влада представља колегијални орган који обавља извршно-управну функцију власти у

држави. Англоамеричка традиција у појам владе увршћава све институције државне
власти=шире одређење. Владу бира парламент. Шеф државе парламенту предлаже
мандатара за састав владе, односно, на приједлог мандатара предлаже састав владе у
цјелини. Владу чине предсједник, потпредсједник и министри, а чланови владе могу бити
и други функционери. Позиција владе зависи од организационог система власти. У
предсједничком систему власти под владом се означавају све власти у цјелини, САД. У
парламентарном систему одлика је тог система, док је у скупштинском систему извршни
орган законодавног тијела и самосталност јој је умањена. Влада парламентарног система
потиче из парламента и у вези је са партијском политиком, за рад одговара парламенту.
Парламентарне владе владају у парламентуи преко њега, док предсједничке свој мандат
заснивају на личном мандату и уставним овлашћењима, и раздвајању особља између
законодавне и извршне власти. Законодавну власт у предсједничком систему има
парламент, док извршну има изабрани предсједник, који непосредно није одговоран
конгресу нити га он може смијенити=функција предсједника владе и шефа државе
интегрисане су у администрацији предсједника. Извршна власт припада предсједнику док
су кабинет и министарства само савјетници који су њему одговорни. Предсједник не може
да распусти конгрес нити конгрес њега изузев у случају импичмента / опозива
предсједника. У полупредсједничком систему државну власт чини посебно изабран
предсједник који дијели извршну власт са владом. Владу бира скупштина којој је влада
одговорна. Врсте владе: 1.парламентарна (кабинетска, на власт долази вољом парламента,
а не вољом шефа управне власти), 2.једностраначка (хомогена, састављена од чланова
само једне странке), 3.коалициона (влада састављена од више парламентарних странака,
могу то бити мале странке које имају парламентарну већину па је онда мањинска влада),
4.концентрациона (састављена од свих парламентарних странака, формира се у ванредним
стањима), 5.влада народног јединства (неутрална влада и формира се у кризним
ситуацијама, састављена је од политички неутралних, компетентних особа), 6.чиновничка
(чине је чиновници највишег нивоа државне управе, успоставља се у вријеме коалиционих
криза а мандат јој траје до нових избора, нема демократски легитимитет), 7.експертска
(чине је стручне особе изван страначке структуре ради бржег развоја, има демократски
легитимитет). Постоје и посланичке, мјешовите и непосланичке владе. Овлашћења владе
утврђују се уставом и законом. Одговорност владе је појединачна (министарска
одговорност: политичка, материјална и кривична) и колективна (путем посланичких
питања, интерпелације и гласања о неповјерењу влади).

6.Типови државног уређења

Унитарни/ јединствени и федерални. Појављује се и регионлани у новије вријеме.

6.1.Унитарна држава

Постоји само један центар државног и политичког одлучивања, има један устав, правно и
политички располаже са цјелокупном државном надлежношћу, на цијелој територији
постоји само 1 парламент, 1 шеф државе, 1 влада и 1 систем правосудних органа. Два
принципа унитарне државе: деволуције(пренос власти са централних органа на подређене
регионалне институције=регионалне власти само спроводе политику централних власти,
уз контролу законитости и цјелисходности од стране централних власти ) и
децентрализације(постојање територијалних јединица и локалних органа у њима.
Јединице локалне самоуправе су једине територијалне јединице, једнообразне,
јединствено регулисане од централне државне власти. Њихова надлежност се регулише и
мијења законом).

6.2.Федерална држава

Подразумијева два вида територијално-политичких заједница: федерацију/ федералну

државу и федералне јединице. Федерација и федералне јединице представљају два
различита нивоа власти који правно и политички нису потчињени један другом-у домену
своје надлежности. Настанак федералне државе у вези је са економским, националним,
културним, историјским, језичким, вјерским разликама и регионалним традицијама.
Федерални систем у тако подијељеним друштвима пружа институционални маханизам
одржавања јединства. Уређује се федералним уставом којим се врши расподјела власти
између федералне власти и власти федералних јединица. У подјели надлежности
преовладавају два система, мада пракса указује на различите мјешовите системе. ПРВИМ
СИСТЕМОМ, уставом се таксативно набрајају надлежности федералне државе, док је оно
што преостане у надлежности федералних јединица. У овом случају, пресумција
надлежности је у корист федералних јединица-случај БиХ. ДРУГИМ СИСТЕМОМ,
уставом се таксативно наводе надлежности федералних јединица, док је остало у
надлежности федералне државе. У федералној држави локална самоуправа је ствар сваке
федералне јединице. Промјене устава у овим државама су теже и сложеније (САД: за
промјену устава потребна подршка 2 трећине оба дома конгреса и 3 четвртине од 50
скупштина федералних јединица/ држава; Аустралија и Швајцарска- промјена устава мора
бити потврђена на референдуму).

6.3.Регионална држава

Покушај да се искористе добре стране унитаризма и федерализма. У регионалној постоји

трихотомија власти: држава, региони и општина. Региони су по својим обиљежјима ближи
територијалним јединицама у унитарним државама него статусу федералних јединица
пошто немају елементе државностијер обављају послове који немају чисто државни
карактер. Имају ширу аутономију од територијалних јединица у унитарној држави. Нису
државе као неке федералне јединице у федералној држави, немају свој устав као што
имају федералне јединице у федералној држави, ни оне елементе државности као ни онај
степен самоорганизовања који имају федералне државе. Регионалне надлежности
углавном се односе на: сопствене финансијске изворе, привредну аутономију, старање о
развоју регионалне културе, образовање, здравство, социјалне службе, саобраћај, полицију
и др. Региони имају своју структуру власти и заступљени су у оквиру дводомног
парламента гдје чине један дом, имају своје статуте, регионалну организацију и
надлежности. Разликује се РЕДОВНИ РЕГИОНИ и РЕГИОНИ СА СПЕЦИЈАЛНИМ
СТАТУСОМ. Статуте доноси регионални савјет, а потврђује парламент државе. Региони
са специјалним статусом (Сицилија, Сардинија, Јужни Тирол) самосталнији су, имају
ширу законодавну власт.

7.Људска права и слободе

Према врсти носилаца права: индивидуална (човјек/ грађанин) и колективна (друштвена

група/ народ/ национална мањина). Повеља УНпоштовање равноправности и
самоопредјељења народа=Међународни пакт о грађанским политичким правима
иМеђународни пакт о економским, социјалним и културним правима, 1966. Полазећи са
аспекта остваривања права пред државним органима, укупност правног положаја човјека
према државној власти може се сагледати у сљедећим статусима: негативан према
позитивном и активни према пасивном, с тим да активни не обухвата права него обавезе
па се разматра у контексту дужности грађана према држави (Јелинек). Наша теорија је
прихватила ову класификацију полазећи од обима слобода и права, груписшући их у три
статуса: Права негативног статуса (правна ситуација грађанина у којој државна власт не
смије дирати: неповредивост живот аи интегритетаљудске личности, личног и породичог
живота, слобода вјероисповијести), права позитивног статуса(обухватају правну
ситуацију у оквиру које грађанин може захтијевати од државне власти одређено чињење и
дјеловање, обухвата једнакост и равноправност грађана, грађани су једнаки у правима и
дужностима без обзира на националност, расу, пол, језик, вјероисповијест, образовање и
друштвени положај. Укључују и социјална и економска права), права активног
статуса(обухватају право грађанина да учествује у политичком и друштвеном животу, да
обавља јавне послове, да остварује политичка права: активно и пасивно). Савремена
теорија дијели права и слободе на: лична, политичка, социјално-економска и нова/
посебна.

7.1.Лична права и слободе

Право на живот: забрана тјелесног кажњавања, забрана држања лица у ропству=право

заштите физичког интегритета личности, али и духовног и приватног живота ; право на
личну слободу: право на одбрану, право на правично саслушање у грађанским и
кривичним стварима, право на жалбу, право на суђење од стране надлежног суда; слобода
кретања и настањивања: слободно кретање унутар државне територије, слободно бирање
боравишта, слободно напуштање земље и враћање у њу; права и слободе које штите
духовни интегритет: слобода мисли и вјероисповијести; слобода савјести и
вјероисповијести: изграђивање властитог погледа на свијет и властитог увјерења о неком
питању, слободно вршење вјерских обреда, забрана употребе вјере у политичке
сврхе;слободе и права која штите приватни живот: поштовање приватног и породичног
живота, части и угледа појединца, тајност писма, неповредивост стана, телефонских
разговора, гаранција и тајност личних података, заштита имовине, тајност банковних
рачуна, право на брак и заснивање породице.

7.2.Политичка права

Бирачко право (пасивно и активно); слобода политичког удруживања; слобода збора и

јавног окупљања, демонстрација и манифестација; слобода штампе; слобода политичког
удруживања и организовања.

7.3.Економско-социјална права

Друга генерација права и слобода: ЕКОНОМСКА: право на својину: штити се постојећа

и право за стицање имовине; права у вези са радом: забрана ропства и принудног рада,
забрана запошљавања дјеце, гарантовање заштите, безбједности и хигијене на раду,
посебна заштита жена, мајки и малољетника, право закључивања колективних уговора о
раду, гарантовање средстава за правичну накнаду; право на социјалну сигурност: право на
социјално осигурање-запослени и њихове породице. Устав гарантује право на здравствену
заштиту и друга права у случају болести, права у случају губитка радне способности,
незапослености, старости и друге облике социјалног осигурања. Право на социјалну
помоћ гарантује се свима који немају довољно средстава за живот и који нису у
могућности осигурати властитим снагама.Право на достојан животни стандард
подразумијева онај стандард који прелази линију сиромаштва. Свако има право на
животни стандард који одговара његовом здрављу, добробити њега самога и његове
породице=право на одговарајућу исхрану и одијевање.СОЦИЈАЛНА: право на здравље:
бесплатна здравствена заштита о трошку државе=свако има право на највиши стандард
физичког и психичког здравља; право на заштиту инвалида; право на заштиту мајке и
дјетета: плаћено породично одсуство, изједначеност у правима и дужностима дјеце рођене
у браку и изван брака, посебна заштита малољетника који немају старање родитеља,
посебна заштита родитеља у погледу подизања и васпитања дјеце, дужност дјеце да се
старају о својим родитељима уколико им ј епотребна помоћ, забрана злоупотребе дјеце;
право на школовање.

7.4.Нова/ посебна права и слободе

Еколошка: право сваког човјека да има здраву животну средину; права и слободе странаца
и лица без држављанства: лична и одређена социјално-економска права, право појединца
да тражи уточиште или заштиту од друге државе због политичког прогона који врши
његова матична држава.

ОПШТА НАЧЕЛА ЗА УСЛОВ ОСТВАРИВАЊА ЉУДСКИХ ПРАВА И СЛОБОДА:

једнакост: садржајно покрива начело недискриминације=ограничење права обесправљења
из вјерских, расних, националних, социјалних, политичких, економских и разних разлога;
достојанство људске личности: сви имају једнако друштвено достојанство и једнаки су
пред законом без обзира на пол, расу, језик, вјероисповијест, политичка увјерења и лични
и друштвени положај.

8.Облици демократије

Demos=народ, kratein=владати, поријекло ријечи демократија још од античке Грчке=

владавина народа. Основни уставни облици демократије: посредна: представничка
демократија, преко изабраних представника у органима власти. Грађани слободно и
непосредно бирају своје представнике на које преносе овлашћења да одлучују умјесто
њих=власт припада народу, али представници врше власт у име народа;полупосредна:
комбинација непосредне и посредне демократије. Представнички органи у оквиру своје
надлежности доносе већину одлука, али оне од изузетне важности доноси народ
непосредно или у комбинацији са представничким тијелом; непосредна: непосредна
владавина народа. Народ доноси одлуке без посредника=сви грађани доносе све одлуке
које су од њиховог интереса=данас немогуће. Облици непосредне демократије: народна
иницијатива (право одређеног броја грађана да предлаже представничком тијелу промјену
или доношење устава, закона или другог општег акта. Двије врсте иницијатива: у виду
просте/ неформалне: представничко тијело сачињава текст а предлагачи образлажу циљ
иницијативе и у виду формулисане иницијативе: подносилац сачињава текст. На
иницијативу је обавезан одговор);право петиције (право грађана да од представничког
тијела траже доношење закона или акта. На петицију није обавезан одговор);референдум
(непосредан вид изјашњавања грађана о неком питању које је формулисано тако да се на
њега може одговорити са ЗА или ПРОТИВ. Гласају сви грађани који имају бирачко право.
Постоји:уставотворни (апсолутно обавезни-одлучивање референдумом о свакој промјени
устава, релативно обавезни-одлучивање само о неким одредбама устава, факултативно
обавезни-може бити али не мора бити одржан референдум приликом промјена устава) и
законодавни референдум (подјела као и уставотворни);претходни (грађани се
изјашњавају о неком акту прије његовог ступања на снагу-циљ испитивање мишљења
грађана) и накнадни (одржава се послије доношења неке одлуке од стране законодавног
или неког другог органа: па се одлука тако прихвата или одбија-уколико се одбије
предлагача то обавезује на мијењање одлуке);обавезујући (одлука референдума је
обавезујућа) и савјетодавни (има савјетодавни карактер за орган који одлуку треба да
донесе);конститутивни (потврђује се донесени акт) и аброгативни (укида се донесени
акт). СЉЕДЕЋИ ОБЛИК НЕПОСРЕДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ јенародни вето(законски
референдум о закону или акту за који се сматра да је донесен мимо воље народа=потребно
је да грађани у предвиђеном року затраже да се о таквом акту изјасне на тзв.народном
гласању. Кад надлежни орган прихвати одржавање народног гласања акт о којем се
грађани изјашњавају се поништава, под условом да је за такву одлуку гласала
апсолутнавећина грађана-натполовична већина уписаних бирача) и плебисцит
(непосредно изјашњавање грађана/ бирача о повјерењу одређеној политичкој особи и то
тако да се изјашњавају о постављеном питању, да ли одобравају или не одобравају
одређене акте те особе, углавном у вези са унутрашњом, спољном политиком. Плебисцит
ЗА ПРОТИВ. Референдум могу расписати државни, локални органи и МЗ, предузеће,
установе, док плебисцит могу расписати само државни органи или међународна
заједница).
8.1.Облици непосредне демократије у БиХ

Индиректно постоје у преамбули устава БиХ.

8.2.Облици непосредне демократије у РС

Устав РС предвиђа референдум чл.70. који расписује НС одлуком. Чл.77. спомиње се

савјетодавни референдум=НС може одлучити да о појединим питањима из своје
надлежности одлуку донесе након претходног изјашњавања грађана на референдуму.
Законом, статутом општина постоје неки облици непосредне демократије на локалном
нивоу путем референдума, збора грађана и народне иницијативе. Референдум може
расписати град, општина и МЗ. На референдуму се грађани могу изјашњавати о неким
питањима претходним и накнадним референдумом.

8.3.Изборни систем у уставним одредбама

Једнако бирачко право, 1 бирач, 1 глас. Органи за спровођење избора су самостални и

независни у свом раду. Изборе спроводе непристрасно у складу са законом, изборним
правилима. Избори се обављају материјалном радњом-гласањем на бирачком мјесту,
одређеним по бирачким јединицама.Подјела бирачког тијела врши се по територијалном
принципу. Изборни поступак почиње доношењем одлуке о расписивању избора коју
доноси парламент, односно шеф државе у складу са уставом и законом. Од дана
расписивања избора до дана одржавања избора, оставља се потребан временски период за
обављање припремних радњи: сређивање бирачких спискова, образовање изборних тијела:
изборних комисија и бирачких одбора, те спровођење изборне кампање предлагања
кандидата, које врше политичке партије и грађани. Када кандидата предлажу грађани,
потребан је одређен број бирача за приједлог. Када странка предлаже, онда руководство
странке утврђује листу из реда предложених кандидата; или сви чланови странке бирају
кандидате; или уз чланове странке кандидате бирају и остали бирачи. РАСПОДЈЕЛА
МАНДАТА Циљ избора је избор представника у одговарајуће представничко тијело.
Након пребројавања гласова и расподјеле мандата, сазнаје се који је кандидат изабран.
Верификацију мандата врши надлежни орган, и потом изабрани представник ступа на
функцију. Расподјела мандата врши се према резултатима избора, и то: систем
већинекоји се дијели на апсолутну и релативну већину (изабраб је кандидат који има
највише гласова. Три варијанте утврђивања резултата: апсолутна већина свих бирача
уписаних у бирачки списак, апсолутна већина бирача изашлих на изборе, релативна
већина према којој је изабран онај који добије највише гласова), систем среазмјерног
представништва (има за циљ да се свакој политичкој странци на изборима омогући
заступљеност у представничком тијелу, сразмјерно броју добијених гласова н аизборима)
и мјешовито већинско-сразмјерни изборни систем(користи се да би се одређени број
посланика у парламенту бирао према систему већине-релативне у мањим изборним
јединицама, а остали посланици према систему сразмјерног представништва и у већим
изборним јединицама). ЗАШТИТА БИРАЧКОГ ПРАВА Бирачко право је у рангу уставног
права у демократским државама ради осигурања слободног опредјељења бирача.
Осигурава се путем низа правних средстава, одлучивање о заштити изборних права
припада изборним органима и судовима=изборним комисијама у изборним јединицама
(првостепени орган) и централној изборној комисији (другостепени орган) и редовни
судови (врховни суд у управном спору) који рјешавају поводом тужбе против првостепене
одлуке централне комисије.

8.4.Изборни систем у БиХ

Обухват аизборе за: ПД ПС БиХ, предсједништво БиХ, НС РС, ПД П Ф БиХ, предсједника

и потпредсједнике РС, кантоналне и општинске изборе. Устав БиХ не садржи изричите
одредбе о надлежности заједничке државе на подручју изборног права=БиХ има
надлежност за изборе на нивоу државе, а ентитети регулишу властите изборе. Анекс 3
ООС предвиђа јединствену изборну комисију са широким овлашћењима за све изборе у
БИХ, што је основа изборног закона БиХ 2001. Иако је Изборни закон детаљно регулисао
питања у вези са свим структурама представничких власти у БиХ-а требао се задржати на
принципима, РС је 2002 донијела свој Изборни закон. Изборним законом БиХ регулисан је
избор наведене структуре власти БиХ. Избор се врши на темељу општег и једнаког
бирачког права, директним и тајним гласањем. Сваки држављанин БиХ са навршених
18 година има право да бира и буде биран. Да би могао да гласа, мора да буде
регистрован, а гласа лично у општини у којој има пребивалиште. Они који привремено
бораве у иностранству могу да се региструју и гласају лично или путем поште з аопштину
у којој су имали пребивалиште прије одласка у иностранство, ако у тој општини имају
пријављено пребивалиште у тренутку подношења захтјева за регистровање. Држављани са
статусом расељених лица на територији БиХ могу се регистровати ради гласањ ау
општини у којој су раније имали пребивалиште према посљедњем попису становништва
или у општини у којој имају боравиште најмање 6 мјесеци прије дана избора. Изборни
закон БиХ искуљчује могућност регистрације, гласања, кандидовања лицима на
издржавању казне изречене од МС за РЗ у бившој Ј; лицима која су под оптужницом суда
а која се нису повиновала наредби да се појаве пред судом; лицима на издржавању казне
изречене од суда БиХ, Ф БиХ, БД БиХ или РС. Изборним законом се утврђују општа
начела на којима почива изборни систем; критеријуми образовања и образовање изборних
јединица; изборно право; бирачки спискови; састав и надлежност органа з аспровођење
избора; услови и право кандидовања; спровођење избора; правила о расподјели
посланичких мандата и утврђивање резултата избора; контрола избора и заштита
изборних права. Техничка правила о спровођењу избора доноси централна изборна
комисија.

8.5.Политичке странке

Представљају организацију са формалним чланством, која на основу заједничке

идеологије и интереса, жели освојити, вршити власт или учествовати у њој. Основна улога
странака је: представљање (способност презентације одређених ставова и становишта која
заступају чланови и гласачи, као и давање одговора на њих); стварање елита и
регрутовање (обезбјеђивање политичких вођа држава тако да страначке вође у правилу у
парламентарним системима ако побиједе постају предсједници владе. Кабинети и
министарска мјеста попуњавају се углавном о дводећих страначких личности);
одређивање циљева (Странке имају циљ освајања власти путем формулације програма
владе и политичких опција које дају могућност избора бирачима); артикулација/ довођење
различитих идеја у смисаон однос како би функционисале заједно и агрегација/
придруживање интереса (странке представљају, обједињују и артикулишу опште интересе
друштва. Многобројне дебате, вођење кампања у изборном надметању захтијевају
ангажовање цјелокупног чланства, чиме странка постаје мјесто политичког образовања и
социјализације); организовање власту (владу и друге облике власти не би било могуће
формирати без политичких странака, оне влади пружају извјесну стабилност и јединство,
поготово кад долазе из једне странке, странке поспјешују сарадњу између законодавне и
извршне власти)-Е. Хејвуд. ВРСТЕ СТРАНАЧКИХ СИСТЕМА: једнопартијски-
монистички, двопартијски-дуалистички и вишепартијски-плуралистички.

9.Правна држава, уставност и законитост

Правна држава је држава у којој је државна власт ограничена правом, али и понашање
појединаца у складу са нормама објективног права, али и других субјеката који су дужни
понашати се у складу са правним нормама. Принцип уставности у формалном смислу
подразумијева да су сви нижи правни акти сагласни са уставом као највишим правним
актом што укључује све остале правне акте изузев устава као и све материјалне акте.
Уставност је средство за одржавање хијерархије правних аката и да се сви државни органи
понашају у складу са уставом-да поштују надлежности и предвиђени поступак при
доношењу аката. Принцип уставности у материјалном смислу подразумијева да су сви
нижи правни акти у садржајном смислу у сагласности са уставом. Принцип уставности
подразумијева да сви општи акти ниже правне снаге, као и појединачни, морају бити у
складу са законом. Сагласност са законом може бити у формалном и материјалном
смислу. Формални аспект захтијева да сви подзаконски акти морају бити донесени од
надлежних органа и по прописаном поступку, а материјални аспект захтијева да поменути
акти садржински морају бити у складу са нормама садржаним у закону.

9.1.Начело уставностости и законитости у БиХ

Према Уставу БиХ је држава која фукнкционише у складу са принципима владавине права
и на основу слободних демократских избора=БиХ је правна и демократска држава. Главни
инструменти за остваривање овог концепта су начела уставности и законитости. Устав РС
прецизније и детаљније утврђује начелне одредбео уставности и законитости. Закони,
статиту, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са уставом. Прописи и
други акти морају бити у сагласности са законом. Устав забрањује ретроактивно дејство
закона, других прописа и општих аката. Само изузетно може се то дозволити за поједине
одредбе закона и ако то захтијева општи интерес. Устав осигурава право на жалбу и право
на подношење тужбе у управном спору против коначних појединачних аката којима
државни органи и органиозације које врше јавна овлашћења рјешавају о правима и
обавезама. Уставом закони и други прописи и општи акти ступају на снагу најмање осмог
дана од дана објављивања и прије ступања на снагу, обавезно се објављује у сл.гл. Устав
федерације БиХ каже да устави кантона морају бити у складу са уставом федерације.
Устав прецизно утврђује начело законитости кад изричито одређује да стстути општина и
града морају бити у складу са уставом федерације, кантоналним уставом и кантоналним
законодавством.

10.Организација власти у БиХ

10.1.Парламентарна скупштина БиХ

Устав БиХ прописује дводомну структуру ПС. Представнички дом има карактер
општеполитичког представништва свих грађана ентитета, састоји се од 42 посланика од
којих се двије трећине, 25, бира на територији федерације, а једна трећина, 14, на
територији РС. Посланике бирају непосредно грађани у свом ентитету, у складу са
изборним законом. Кворум у ПД чини двије трећине од укупно изабраних посланика. Дом
народа у структури скупштине има карактер представништва трију народа и састоји се од
15 делегата, двије трећине из федерације: 5 Бошњака, 5 Хрвата и једна трећина из РС, 5
Срба. Кворум чини 9 делегата и то најмање 3 Бошњака, 3 Хрвата, 3 Србина. Делегати
бирају скупштине ентитета оба дома парламента и имају предсједавајућег и два замјеника
који се ротирају тако да у сваком изборном мандату буду сва три и предсједавајући и
замјеници предсједавајућег. Закони морају бити прихваћени у оба дома парламента. Све
одлуке оба дома доносе се већином гласова оних који су присутни и који гласају. Већина
мора укључивати најмање 1 трећину гласова представника или делегата сваког ентитета.
Уколико се не оствари потребна већина, предсједавајући и његови замјеници дужни су се
састати комисијски у року од три дана да би постигли сагласност. Ако се у том року не
постигне сагласност, одлуку може донијети већина оних који су присутни и који гласају,
под условом да гласови против одлуке не укључују 2 трећине или више представника,
односно делегата изабраних из сваког ентитета.Предложена одлука ПС може бити
проглашена деструктивном по витални интерес било којег народа, и то већином гласова
делегата из редова тог народа. Таква одлука мора бити прихваћена у ДН од већине
бошњачких, хрватских и српских делегата који су присутни на гласању. У случају кад
већина бошњачких, хрватских или српских делегата прихвати примједбу, позивајући се на
витални интерес, предсједавајући ДН дужан је одмах сазвати заједничку комисију
састављену од три делегата, по 1 из редова конститутивних народа, у циљу покушаја
постизања сагласности о спорном питању. Уколико комисија не постигне рјешење у року
од 5 дана, спорно питање уступа се Уставном суду БиХ, који по хитном поступку оцјењује
процедуралну исправност спорног питања. Ако утврди да је повријеђена структура,
Уставни суд враћа предмет на поновно разматрање и одлучивање. Одлука суда је коначна
и обавезујућа. ДН може бити распуштен одлуком Предсједништав или од стране самог
дома под условом да је одлука о распуштању одобрена од већине делегата најмање два
народа. Овлашћења ПС своде се на овлашћења која су Уставом дата у надлежност држави
БиХ: доношење закона да се спроведу одлуке Предсједништав БиХ; доношење законских
и других прописа у вези са уставним надлежностима; одлучивање о изборима и износу
прихода потребних за трошкове институција БиХ и међународним обавезама БиХ;
доношење буџета за институције БиХ; одлучивање о прихватању ратификованих
међународних уговора; одлучивање о другим питањима у вези са обављањем својих
дужности, као и о питањима која су јој додијељена путем уставне процедуре преноса
надлежности.

10.2.Предсједништво БиХ

Представља институцију колективног шефа државе. Састављена је од три члана и сваки

представља свој конститутивни народ. Чланови Предсједништва бирају се непосредно на
мандат од 4 године и то Бошњак и Хрват на територији БиХ и Србин на територији РС, у
складу са Изборним законом. Предсједавајућег бира Предсједништво, примјењујући
принцип ротације, тако да у 1 мандату сви буду и предсједавајући и замјеници
предсједавајућег. У случају престанка мандата члана Предсједништва из било којег
разлога, Предсједништво попуњава упражњено мјесто из одговарајућег ентитета у складу
са Изборним законом. Надлежности Предсједништва: води спољну политику; врши
репрезентатитивну функцију; представља БиХ у међународним односима; поставља и
опозива амбасадоре и друге представнике, од којих највише двије трећине могу бити са
територије федерације, а једна трећина са територије РС; прима акредитивна и опозивна
писма страних дипломатских представника; ратификује, уз пристанак ПС, међународне
уговоре; командује оружаним снагама БиХ; извршава одлуке ПС; предлаже буџет ПС;
извјештава, према захтјеву, и то најмање 1 годишње, ПС о трошковима П; води
координацију, према потреби, са међународним и невладиним организацијама у БиХ;
обавља друге послове у вези са обављањем њихових функција, као и послове које му
пренесе ПС, те и послове повјерене уз сагласност ентитета. Предсједништво у начелу ради
и одлучује на сједницама. Одлуке из своје надлежности доноси консензусом. Уколико не,
одлуку могу донијети два члана. У циљу заштите интереса ентитета и овдје је предвиђен
''заштитни механизам'' путем тзв. формуле проглашавања одлуке ''деструктивном по
витални интерес ентитета'', што може користити сваки члан Предсједништва који се не
слаже са одлуком. Уколико проглашење добије двотрећинску већину у НС, односно ДН
Федерације-зависно од кога је упућена-у року од 10 дана по упућивању, оспорена одлука
која није донесена већином гласова не може ступити на снагу.

10.3.Савјет министара

Врши извршну власт, а чини га предсједавајући СМ и министри. Замјеници министара

пуноправно замјењују министре у њиховом одсуству. Начин избора утврђен је Уставом и
законом. Највише 2 трећине свих министара могу бити именовани са територије
Федерације, а 1 трећина са територије РС. Замјеници министара не могу бити из истог
конститутивног народа као његови министри. Предсједавајућег СМ именује
Предсједништво, уз накнадну сагласност ПД. Министре и њихове замјенике именује
предсједавајући СМ, уз сагласност ПД ПС БиХ. У складу са Законом о министарсвима
БиХ, постоји 9 министарстава: спољних послова; одбране; финансија и трезора; спољне
трговине и економских односа; комуникација и транспорта; за људска права и избјеглице;
безбједности; правде; цивилних послова. СМ спроводи политику, законе и друге прописе
и опте акте из надлежности БиХ. Надлежност се односи на одговорност за спровођење
политике и одлука у областима спољне политике, спољнотрговинске политике, царинске
политике, монетарне политике, финансирања институција и међународних обавеза БиХ,
политике регулисања имиграције, избјеглица и азила, спровођење међународних,
међуентитетских кривичноправних прописа, укључујући и односе са интерполом,
успостављање и функционисање заједничких и међународних комуникацијских средстава,
регулисање међународног транспорта и контроле ваздушног саобраћаја. Обавља и друге
послове установљене процедуром додатних надлежности. СМ за свој рад одговара ПС. О
својим одлукама и активностима дужан је редовно обавјештавати Оредсједништво.
Сарађује са извршним и законодавним тијелима Федерације и РС. СМ доноси уредбе,
одлуке, упутства, закључке и друге норамативне акте. СМ дужан је поднијети оставку
уколико му ПС изгласа неповјерење.

10.4.Уставни судови

Представљају посебне судове који врше контролу уставности и законитости општих

правних аката по посебним правилима поступака. Контролу уставности закона врше
уставни судови, али и редовни судови (САД). НАДЛЕЖНОСТ УСТАВНИХ СУДОВА
регулише се уставом, методом енумерације. Предмет контроле уставних судова може бити
закон, али и контрола осталих општих аката, што се означава као нормативна контрола, а
обухвата све нормативне акте осим уставних прописа и међународних уговора, под
условом да устав предвиђа примат међународног права у односу на унутрашње право.
Предмет контроле могу бити и устави и закони федералних јединица у федералним
државама, док у неким државама закони федералних јединица могу бити предмет
уставних судова федералних јединица, а и редовних судова (Француска, Државни савјет).
За федералне државе је карактеристично да предмет контроле уставних судова може бити
и спор о надлежности између федералне државе и федералних јединица, те између самих
федералних јединица. У неким земљама уставни судови су надлежни да суде високим
државним функционерима (Аустрија, може се поднијети тужба против предсједника
Републике ако повриједи устав, те против чланова Владе државе и федералних јединица
због повреде закона). У Њемачкој Уставни суд суди предсједнику Републике због намјере
повреде устава и савезних закона, затим суди судијама савезне државе и судијама
федералних јединица због повреде начела устава или уставног поретка земље. Уставни
судови могу надлежно да рјешавају спорове у вези са спровођењем парламентарних и
предсједничких избора, те спорове у вези са повредом уставних права грађана која се
штите путем посебног правног института-уставном жалбом. ПОСТУПАК И САСТАВ
УСТАВНИХ СУДОВА. Два система покретања поступка пред Уставним судом: 1.на
основу страначке легитимације (физичко или правно лице које сматра да му је законом
чију контролу захтијева повријеђено неко право) и 2.путем народне тужбе, actiopopularis,
(потребно је да предлагач сматра да је устав повријеђен без обзира да ли су његова права
дотакнута или нису). Одлучивање о контроли уставности може бити непосредно (састоји
се у оцјени уставности закона у уставном спору чија одлука има снагу прописа-дјелује
према свима и њени ефекти су стављање ван снаге закона који није у складу са уставом
или неког другог општег акта ) и посредно (подразумијева претходно рјешавање неког
питања како би се могла донијети мериторна одлука о самом предмету спора. Оваква
одлука има дејство само за конкретан случај). Структура уставних судова утврђује се
уставом поједине државе. Све судије не морају бити правници. Политички критеријум је
дијелом присутан код изборауставних судија. Судије именују државни органи утврђени
уставом (предсједник Републике, парламент). Поступак пред уставним судом регулише се
законом, односно законом и пословником уставног суда. Одлуке уставног суда у правилу
се састоје у констатацији неуставности, или касацијом акта који је предмет спора
(укидање или поништавање акта).

10.5.Уставни суд БиХ

Установљен Уставом БиХ, 9 чланова: 4 бира ПД Федерације БиХ, 2 НС РС, 3 предсједник

Европског суда за људска права, након консултација са Предсједништвом БиХ, и њих
тројица не могу бити држављани БиХ или било које сусједне државе. Судије морају бити
истакнути правници високог моралног дигнитета. Мандат траје до навршених 70 година
судије, изузев подношења оставке или разрјешења са разлогом, на основу консензуса
осталих судија. Након првог мандата законом се може предвидјети другачији метод
селекције судија одабраних од стране Европског суда за људска права. НАЧИН РАДА И
НАДЛЕЖНОСТ СУДА Већина чланова суда чини кворум. Суд доноси одлуке већином
гласова, поступак суда је јаван, а суд је дужан објавити образложење своје одлуке. Одлуке
суда су коначне и обавезујуће. Сопствена правила рада суд утврђује посебним актом
већином гласова свих чланова. Уставни суд је надлежан да штити устав и обезбјеђује
заштиту уставности и законитости. Надлежан је да одлучује: о спору који се јавља по
Уставу БиХ између ентитета или БиХ и једног или оба ентитета; да ли је одлука 1
ентитета о успостави специјалних паралелних односа са сусједном државом сагласна са
Уставом БиХ, укључујући одредбе које се односе на суверенитет и територијални
интегритет БиХ; о сагласности Устава и закона једног ентитета са Уставом БиХ; о
жалбеном поступку-апелациона надлећност-о питањима по Уставу БиХ, када су она
предмет спора због пресуде било којег суда у БиХ; о питањима која су му прослијеђена од
било којег суда у БиХ у погледу тога да ли је закон о чијем важењу његова одлука зависи,
сагласан са Уставом БиХ, са Европском конвенцијом о људским правима и основним
слободама и њеним протоколом, или са законом БиХ, те са општим принципима
међународног права. ОВЛАШЋЕЊА ЗА ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА ПРЕД УСТАВНИМ
СУДОМ може: сваки члан Предсједништва БиХ, предсједавајући СМ, предсједавајући или
његов замјеник било којег дома ПС; једна четвртина чланова, делегата оба дома ОС; једна
четвртина било којег дома Федерације, НС РС.

10.6.Промјена Устава БиХ

Ревизија Уства се врши техником уставних амандмана. Устав трајно забрањује промјене
Устава које се односе на људска права и основне слободе а којима би се измијенила,
елиминисала или умањила права и слободе из чл.2. Устава БиХ (1.Људска права;
2.Међународни стандарди; 3.Каталог права: право на живот; право лица да не буде
подвргнуто мучењу нити нечовјечном или понижавајућем третману или казни; право лица
да не буде држано у ропству или потчињености или на присилном или обавезном раду;
право на личну слободу и сигурност; право на правично саслушање у грађанским и
кривичним стварима и друга права у веуи са кривичним поступком; право на приватни и
породични живот, дом и преписку; слободу мисли, савјести и вјере; слободу изражавања;
слободу мирног окупљања и слободу удруживања са другима; право на брак и заснивање
породице; право на имовину; право на образовање; право на слободу кретања и
пребивалиште; 4.Недисриминација; 5.Избјеглице и расељена лица; 6.Имплементација;
7.Међународни споразуми; 8.Сарадња). Устав може бити мијењан и допуњаван Одлуком
ПС која укључује двотрећинску већину присутних који су гласали у ПД. О промјени се
одлучује у оба дома ПС. За разлику од доношења и измјена закона који се доноси већином
гласова у оба дома оних који су присутни и који гласају, за промјене Устава је потребна
већина гласова у ДМ и двотрећинска већина гласова у ПД. Предвиђена већина тражи се за
сваки дом појединачно. Гласање у ДН може се одвијати по посебној процедури, ако се о
њему врши гласање поводом истицања тзв.виталног интереса било којег народа.

10.7.Правосудни органи БиХ

Судство је посебан облик државне власти чија је функција рјешавање спорова у функцији
заштите права. Задатак судства је да аутопритативно одреди шта је закон, право и правда
и д апод одређеним претпоставкама у одређеним случајевима изриче и примјењује
санкције. Судство се може разматрати у ужем и ширем организационом смислу. Ако се у
контексту судства оставе само судови, ради се о појму судства у ужемсмислу. Ако се у
тај контекст ставе сви остали органи (судови, тужилаштва, адвокатура, јавно
правобранилаштво) ради се о појму судства у ширем смислу, које се изједначава са
појмом правосуђа. Према сталности, општости и стварној надлежности, судови се
дијеле на редовне (судови опште надлежности: основни, окружни, врховни)и посебне
судове (специјализовани: трговачки, привредни, управни, радни, војни, царински,
порески). Према функционалној надлежности дијеле се на првостепене (судови којима
се странке обраћају тужбом за рјешавање одређених спорова), апелационе (другостепени
судови који одлучују по жалбама) и касационе(који се активирају по правилу поводом
ванредног правног средства и не одлучује о меритуму ствари, већ могу укинути
незакониту одлуку. Касацију по правилу врше врховни судови). Постоје и изабрани
судови који улазе у оквир тзв.недржавних судова: арбитраже, а формирају се за област
грађанског и њему сличним гранама права. За судове су важна правила поступања пред
судовима. То су стандарди понашања који се постављају пред судове (законитост у раду
судова, једнакост пред судовима, непристрасан, независан и законом установљен суд,
јавно и правично суђење, стручно суђење, право на одбрану, забрану одуговлачења мјера
притвора и суђења, право на образложену пресуду, право на жалбу). За судску функцију
нарочито је важно начело независности судства. Темељно је и представља примарну
претпоставку да би судије могле судити по закону. Судови суде у вијећима у којем
учетвује тројица или више судија, а ако је то законом предвиђено у одређеним стварима
може судити и судија појединац. Предвиђа се и учешће грађана у судским вијећима-
систем пороте. СУД БиХ није предвиђен Уставом, а основан је законом који је прогласио
ВП за БиХ. Према закону, Суд има три надлежности: кривичну(обухвата питања која се
односе на спровођење међународних и међуентитетских кривичних прописа, укључујући
и односе са Интерполом, те другим међународним полицијским органима, те трансфер
осуђених лица, изручење и предају лица по захтјеву било којег органа на подручју БиХ,
друге државе, односно међународног суда или трибунала; питања у вези са сукобом
надлежности између судова Федерације БиХ и РС, те судова ентитета и судова Дистрикта
Брчко; питања која се односе на заузимање коначног и обавезујућег става у вези са
спровођењем закона државе и међународних уговора на захтјев било којег суда ентитета,
или било којег суда Дистрикта Брчко којем је повјерено спровођење закона државе и
питања која се односе на одлучивање о понављању кривичног поступка за кривична дјела
предвиђена законима државе БиХ), управну(обухвата оцјену законитости појединачних
извршних управних аката донесених на основу државног закона, при вршењу јавних
функција органа власти БиХ за које законом није предвиђено судско испитивање;
рјешавање имовинских спорова између државе и ентитета, између државе и Дистрикта
Брчко, између ентитета и Дистрикта Брчко, и између институција БиХ којима је повјерено
вршење јавних овлашћења; рјешавање сукоба надлежности између содова из ентитета и
судова ентитета и судова Дистрикта Брчко; одлучивање о тужбама против коначних
управних аката, што укључује и ћутање управе, институција БиХ и њених тијела,
институција Дистрикта брчко и других организација утврђених законом БиХ, донесених у
вршењу јавних овлашћења; одлучивање о понављању управног поступка у споровима
утврђеним законом) и апелациону(одлучује се о: жалбама против пресуда или одлука које
доноси кривично одјељење суда БиХ; жалбама против пресуда судова посљедње инстанце
у Дистрикту Брчко; ванредним правним лијековима против правоснажних одлука Суда
БиХ и одлука које је донио суд посљедње инстанце у Дистрикту Брчко; осим о захтјевима
за понављање поступка; приговорима који се односе н акршење изборног закона и
додатних прописа и упутстава које доноси Стална изборна комисија; свим другим
предметима када је то предвиђено законом БиХ). ИЗБОР СУДИЈА, СУДИЈА
ПОРОТНИКА И ТУЖИЛАЦА Предсједнике судова и судије бира, на основу конкурса,
Високи судски и тужилачки савјет БиХ=независни и самостални орган који има задатак да
обезбиједи независно и професионално правосуђе. Чини га 15 чланова. То су углавном
судије и тужиоци Суда и тужилаштва БиХ, судије и тужиоци ентитетских судова и
тужилаштава, судије судова и тужилаштава кантона, судије и тужиоци окружних и
општинских судова, односно тужилаштава, по један члан којег бирају из адвокатских
комора ентитета, по један члан којег бирају ПД ПС БиХ, односно СМ БиХ. Чланови
савјета морају бити лица високих моралних квалитета и професионалне непристрасности,
познате по ефикасности, стручности и професионалној непристрасности. Бирају се на
мандат од 4 године уз могућност 2 узастопна мандата. Вијеће одлучује и поступа као
јединствен орган. За кворум је потребно 11 чланова, а за одлуку већини гласова присутних
и који гласају. Вијеће именује све судије и тужиоце на територији БиХ. Даје приједлоге
надлежним органима у вези са њиховим предлагањем и избором судија Уставног суда РС
и именовањем судија у Уставни суд Федерације БиХ, обавља и друге послове утврђене
Законом о Високом судском и тужилачком савјету БиХ. ИЗБОР И САСТАВ СУДА БиХ
Суд БиХ има 15 судија, по 5 из сваког конститутивног народа. Судије бира Високи судски
и тужилачки савјет БиХ на основу конкурса. За судије се тражи интегритет, високи
морални квалитет, високе професионалне способности као и одговарајућа обука и
квалификације. Судска функција је неспојива са другом јавном или приватном службом
која може имати утицај на независност или углед судијске функције. Суд има опште
сједнице и три судска одјељења: кривично, управно и апелационо, укључујући и жалбе у
поступку спровођења избора.

10.8.Тужилаштво БиХ

Самосталан и посебан орган чији је главни задатак да обезбиједи ефикасно остваривање

надлежности БиХ, поштовање људских права и слобода и законитости на простору БиХ.
Надлежност је утврђена Законом о тужилаштву БиХ. САСТАВ И ИЗБОР ТУЖИЛАЦА
Послове овабља главни тужилац, три замјеника и одређени број тужилаца. Главног
тужиоца и замјенике бира ВС и ТС БиХ на основу јавног конкурса са мандатом од 6
година уз могућност поновног избора. Тужиоци се именују без ограничења трајања
мандата. Мандат тужиоцу може престати подношењем оставке, одласком у пензију и
смјењивањем са функције из оправданих разлога. Тужиоце и њихове замјенике треба да
одликује виок углед, морални квалитет, доказане професионалне способности.
Тужилаштво има три одјељења: организовани криминал, привредни криминал и
корупцију.
10.9.Правобранилаштво БиХ

Установљено је законом са циљем заштите и заступања државе у погледу заштите њених

права и интереса, те Уставом утврђених надлежности. Надлежности: врши послове
правног савјетовања и законског заступања БиХ, послове правне заштите имовине и
имовинских интереса БиХ и њених институција, пружа стручну помоћ институцијама БиХ
у рјешавању имовинско-правних питања и даје мишљење у вези са закључивањем уговора
имовинско-правне природе. Функције врше правобранилац, 2 замјеника и више
помоћника. Правобранилац представља правобранилаштво и руководи његовим радом,
врши и друга права и дужности утврђене законом, другим прописима и општим актима.
Приликом избора правобраниоца, замјеника и помоћника води се рачуна о равноправној
заступљености конститутивних народа. УСЛОВИ ЗА ИМЕНОВАЊЕ ПРАВОБРАНИОЦА
И ЊЕГОВИХ ЗАМЈЕНИКА За правобраниоца и његове замјенике може бити именован
држављанин БиХ који је дипл.правник и има положен правосудни испит и одговарајуће
искуство у трајању од најмање 10 година, који има висок углед правног стручњака. За
помоћника може бити именован држављанин БиХ који је дипл.правник и има положен
правосудни испит и одговарајуће искуство у трајању од најмање 5 година и који је стекао
висок углед правног стручњака. Функција правобраниоца подлијеже ротацији између
правобраниоца и два замјеника именована из реда конститутивних народа у једнаким
временским интервалима током трајања мандата. Правобраниоце и његове замјенике
именује СМ на мандат од 4 године, а за свој рад одговарају ПС БиХ. Помоћника
правобраниоца поставља правобранилац уз сагласност замјеника правобраниоца без
ограничења мандата. Престанак функције правобраниоца и његових замјеника и
помоћника утврђен је законом. Правобранилачка функција неспојива је са било којом
другом функцијом и приватном службом.

10.10.Омбудсман за људска права

Посебна институција која не иступа у име органа власти, већ као ауторитативни и
независни орган парламента, као орган друштва у јавности. Први пут институција уведена
у Шведској, почетком 19.в. Значи представник, повјереник, комесар. Појављује се и као
медијатор-Француска и народни правобранилац-Аустрија. Облик је спољне контроле
управе са задатком да у име парламента обавља контролу примјене закона. Омбудсман за
људска права БиХ је установљен Анексом 6 Дејтоснког споразума, инокосни је орган
иманован на 5 година, а именовао га је предсједавајући Организације за безбједност и
сарадњу у Европи уз претходне консултације са Републиком БиХ, РС и Федерацијом БиХ.
У првом мандату омбудсман ниоје могао бити држављанин БиХ. Надлежност је била
утврђена одредбама Споразума о људским правима и Правилима процедуре коју је донио
сам Омбудсман. Законом о омбудсману за људска права, 2002, 2006, утврђен је јединствен
омбудсман на нивоу БиХ, чиме су укинути омбудсмани у ентитетима. Према Закону,
институцију чине 3 омбудсмана из три конститутивна народа, што не искључује
могућност именовања из реда осталих. Координацију послова у раду институције
омбудсмана врши један омбудсман у периоду од 2 двије године, који је у том периоду
предсједавајући. Редослијед омбусмана који координира рад институције одређује се
према абецедном реду омбудсмана. Омбусмане на основу конкурса бира ПС БиХ на
мандат од 6 година и могу бити поново изабрани. НАДЛЕЖНОСТИ ОМБУДСМАНА
Омбудсман је независна институција која је установљена у циљу промовисања добре
управе и владавине права, заштите права и слобода физичких и правних лица. Овлашћен
је да надгледа активности институција БиХ, те институција ентитета и Брчко Дистрикта, у
складу за законом. Разматра предмете који се односе на слабо функционисање и повреде
људских права и слобода потчињене од било којег органа власти (државне, ентитетске ,
Брчко дистрикта, кантоналне и општинске, као и приватне установе које обављају јавне
дужности). У том контексту институција омбудсмана има искључиву надлежност у раду
на предметима који се односе на: органе власти БиХ, органе власти једног ентитета и
орагне власти у БиХ у исто вријеме и органе власти оба ентитета. Институција дјелује по
пријему жалбе. Може предузимати опште истраге и препоручивати одговарајуће опште и
посебне мјере. Има овлашћења за спровођење истрага о свим жалбама о повреди људских
права и слобода почињених од војних лица, те о жалбама у вези са слабим
функционисањем судског система или неправилним процесуирањем индивидуалних
предмета, да препоручи одговарајуће појединачне или опште мјере. Не може се мијешати
у прпцес одлучивања судова, али може покренути поступке или интервенисати у току
поступка који се води кад год установи да је таква активност неопходност при обављању
дужности. Може давати препоруке органу власти који је страна у поступку, или бити
консултовани од стране у поступку. Институција је дужна сваке године доставити
резултате својих активности у извјештају који доставља Предсједништву и ПС БиХ.

10.11.Брчко Дистрикт БиХ

Посебна јединица локалне самоуправе која је настала коначном одлуком о арбитражи

1999. предвиђеној у Анексу 2 ДС, чиме је ријешено питање спорног дијела граничне
линије између ентитета у области Брчко. Брћко Дистрикт конституисано је у складу са
налазима супервизора и замјеника ВП за Брчко и Статутом Брчко Дистрикта БиХ 2000.
Има статус јединствене административне јединице локалне самоуправе под директним
суверенитетом БиХ. Територијално обухвата бившу територију општине Брчко у
границама из 1991. Ентитети у БД обављају само оне функције и овлашћења која су им
повјерена Статутом. Устав БиХ, закони и друге одлуке институција БиХ примјењују се
директно на цјелокупну територију Дистрикта. Дистрикт је правно лице и користи заставу
и грб БиХ. У Дистрикту се користе сва три језика и оба писма. Брчко Дистрикт постаје
уставна категорија амандманом 1 на Устав БиХ 2009., у складу са уставним амандманом
под суверенитетом је бИХ и спада под надлежности институција БиХ. Територија
Дистрикта је у заједничкој својини-кондоминијум-ентитета. И даље представља јединицу
локалне самоуправе са властитим институцијама, законима, прописима и статусом.
ОРГАНИЗАЦИЈА И ФУНКЦИЈЕ БД заснива се на начелу подјеле власти: законодавну
врши Скупштина Дистрикта састављена од 29 посланика. Скупштина има предсједника и
5 потпредсједника који се бирају из реда посланика на мандат од 4 године. Предсједник и
потпредсједник чине Предсједништво Дистрикта. Поред тога што усваја статут Брчко
Дистрикт доноси буџет и законе, скупштина у оквиру своје надлежности обавља и друге
послове утврђене Статутом Дистрикта. Владу Брчко Дистрикт ачине градоначелник и
шефови одјељења. Градоначелника бира скупштина, а обавља своје дужности у вријеме
мандата скупштине која га је изабрала. Градоначелник организује владу Дистрикта.
Одговоран је за спровођење закона БиХ и Дистрикта, те з аправилно руковођење и
управљање Дистриктом. Именује, унапређује и разрјешава са дужности све јавне раднике
Дистрикта у складу са законом. Подноси нацрте и даје приједлоге закона скупштини,
предлаже буџет, управља јавном имовином, обавља и друге послове утврђене статутом и
законом. Судови Брчко Дистрикта: основни и апелациони. Судови суде у складу са
Уставом и законом БиХ., статутом и законима Дистрикта. Оснивање, организација и
андлежност судова утврђује се у складу са законом. Судови имају општу надлежност.
Јавно тужилаштво гони починиоце кривичних дјела и обавља остале функције у складу са
уставом и законима БиХ, статутом и законима Дистрикта. Оснивање, организација и
надлежност јавног тужилаштва утврђује се законом. Брчко има своју полицију која обавља
полицијске послове предвиђене законом.

11.Процес конституисања и организација власти у РС

РС је правно и политички створена на војном, политичком и демократском капацитету.

Актом уставног конституисања Српске Републике БиХ 1992 РС је конституисана као
држава српског народна да би доношењем уставних амандмана на Устав РС (XLIV-LI) из
1996 којима се исти усклађује са уставним текстом БиХ у оквиру МС закљученог у
Дејтонуи верификованог у Паризу 1995 постала један од ентитета, односно федерална
јединица БиХ са 49% територије и линијом разграничења. Друго усклађивање Устава
извршено је 2002 са више амандмана којима је уграђена Одлука Уставног суда о
конститутивности сва три народа у РС. уставном конституисању РС претходили су
значајни акти: Одлука о оснивању Скупштине српског народа БиХ коју су донијели
посланици из реда српског народа 1991 изабрани у Скупштини БиХ; Одлука о остајњу
српског наропда БиХ у заједничкој држави Југославији 1991; Декларација о проглашењу
Републике српског народа БиХ 1992. Слиједи Декларација о државном и политичком
уређењу државе 1992 којом се умјесто имена Српска република БиХ уводи име РС.
Декларацијом се уводе и симболи Републике: химна, застава и грб. Дејтонском споразуму
такође су претходили значајни акти: Женевски споразум 1995 који се односи на
државноправна и уставна рјешења у БиХ. Њима су утврђени принципи о
административно-територијалној подјели територије БиХ на два дијела, два ентитета-РС и
Федерацију БиХ и то 51% за Федерацију и 49% за РС. Споразумом је прихваћен принцип
да ентитети могу успостављати специјалне паралелне односе са сусједним државама. БиХ
је овим принципима задржала своје постојање као међународни субјект, а ентитети су
преузели низ обавеза у вези са спровођењем избора, заштити људских права, повратку
избјеглица и заштити њихових права. Њујоршки споразум, касније 1995., уређује основне
принципе за уставно уређење РС, Федерације БиХ и БиХ. Почетни текст Устава РС
мијењан је и допуњаван са CXXI амандмана. Истовремено са доношењем Устава донесен
је и Уставни закон који примјењује Устав.

11.1.Држављанство и друга државна обиљежја РС

Грађани РС имају држављанство РС и не могу бити лишени држављанства. Питања

републичког држављанства регулишу се законом који мора бити у складу са Уставом БиХ
и Уставом РС и Законом о држављанству БиХ. Према Уставу БиХ држављани било којег
ентитета су истовремено и држављани БиХ. Службени језици РС су језик српског, језик
бошњачког и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница. На
подручју гдје живе друге језичке групе у службеној употреби су и њихови језици и писма,
на начин одређен законом. Република има заставу и химну. Изглед заставе и грба и текст
химне уређује се Уставним законом. Застава, грб и химна РС користе се у складу са
законом, јавним поретком и моралним нормама. Не могу се користити на начин који
штети угледу и достојанству РС.

11.2.Основне одредбе Устава о статусу Републике

Уставни поредак РС чини систем органа који самостално обављају своје уставотворне,
законодавне, извршне и судске функције. РС самостално доноси законе свим
квалификативима државности (законодавна аутономија), врши судску власт-примјењује
законе путем властититих судова (судска аутономија), доноси одлуке и извршава законе и
друге прописе путем извршне власти (аутономија извршне власти). РС има оригинерну
јавну власт тј.овлашћење да доноси обавезне одлуке и да их извршава, а да за то није
овлашћена од стране трећег субјекта. Слободно организује своју државну структуру и
правни поредак. Има свој устав, законодавство, извршну власт: владу и управне функције,
и судство. РС припадају све државне функције и надлежности осим оних које су уставом
БиХ изричито пренесене на њене институције. РС је дио БиХ и једна је од равноправних
ентитета у БиХ. Сви конститутивни народи и остали равноправно и без дискриминације
учествују у вршењу власти у РС. РС као федерална јединица има своју територију која је
јединствена, недјељива и неотуђива. Промјена међуентитетске линије разграничења
између РС и Федерације БиХ може се вршити само међусобним споразумом који се може
изнијети на потврду путем референдума у Републици. РС може, сходно Уставу БиХ, да
успоставља специјалне паралелне односе са РС и ЦГ, може да склапа уговоре са државама
и међ.орг., уз пристанак ПС. ПС може законом предвидјети да за неке сврсте споразума
таква сагласност није потребна. Вршење власти у РС изузето је од контроле државних
органа БиХ, осим у случајевима предвиђеним државним Уставом.

11.3.Људска права и слободе према Уставу РС

Уставом БиХ је загарантовано да ће БиХ и оба њена ентитета обезбиједити највиши

могући ниво међународно признатих људских права и односвних слобода. Европска
Конвенција о људским правима и слободама директно се примјењују у БиХ, и има
приоритет над свим осталим законима. Устав РС посебну пажњу посвећује, цијело једно
поглавље, чл.10-49. људским правима и основним слободама. Права и слободе
загарантоване су Уставом РС, не могу се одузети нити ограничити. Сви грађани РС су
равноправни у слободама, правима и дужностима и једнаки су пред законом и уживају
исту правну заштиту без обзира на пол, расу, језик, националну припадност,
вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, њихово имовинско стање,
политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство. Људска права
и слободе, установљене Уставом РС, могу се подијелити у четири групе: 1.лична права и
слободе (њима се штити морални, духовни и физички интегритет човјека, најстарија су
права и представљају основу за сва друга права: неприкосновеност живота човјека,
неповредивост личности, право на личну слободу, забрана незаконизог лишавања слободе,
забрана мучења, свирепог, нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања те
забрана изнуђивања признања и изјава, право на једнаку правну заштиту пред судом,
другим државним органима и организацијама, право на накнаду штете лица која му
незаконитим или неправилним радом нанесе службено лице или државни орган, односно
организација која врши јавна овлашћења, право на праведно суђење, право на одбрану,
право на жалбу, пресумпција невиности све док се кривица не утбрди правоснажном
одлуком надлежног органа, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана,
слобода мисли и опредјељења, слобода савјести и вјероисповијести, неповредивост тајне
писма, слобода штампе и других средстава јавног обавјештавања, право н аисправку и
право на одговор у средствима јавног обавјештавања, слобода науке и умјетности и друга
лична права и слободе утврђене Уставом), 2.политичка права и слободе (права учешћа
грађана у власти и управљању државом: бирачко право, слобода удруживања и
политичког организовања, слобода збора, говора и јавног окупљања, право на критику
државне власти, право на учешће у обављању јавних послова и да под једнаким условима
буду примљени у јавну службу, слобода изражавања националне припадности и културе и
право употребе свог језика), 3.економска и социјална права и слободе(циљ права је да
створи услове човјеку за праведни друштвени статус: права у вези са радом-права избора
занимања и зспослења, право на рад и одговарајућу зараду, право на ограничено радно
вријеме, право на заштиту на раду, право на штрајк, право на синдикално удруживање;
права која гарантују социјалну сигурност грађана-право запослених и чланова њихових
породица на социјалну сигурност и социјално осигурање, право на материјално
обезбјеђење за вријеме привремене незапослености, право на образовање; и права у вези
са заштитом здравља-право на посебну заштиту омладине, жена и инвалида, породице,
мајке и дјетета, право на заштиту здравља. Економска права су: права својине, право
насљеђивања и право предузетништва.), 4.нова и посебна права и слободе (еколошка
права, право на стан, право н ахрану, права у области управљања, права и слободе
странаца).

11.4.Организација Републике

На принципу подјеле власти. Уставотворну и законодавну власт врши НС, извршну Влада
и републичка управа, а судску судови. Републику представља представник. Заштиту
уставности и законитости обезбјеђује Уставни суд. законодавну власт врши и ВН када се
ради о питањима од виталног интереса за било који конститутивни народ. Закони се
сматрају усвојеним када их усвоји и ВН и то већином сваког клуба који има делегате у
ВН. Према Уставу, важније републичке функције су подијељене између конститутивних
народа и осталих, тако да се из реда једног конститутивног народа или из реда осталих
могу попуњавати највише двије функције: предсједник Владе, предсједавајући НС,
предсједавајући ВН, предсједник Врховног суда, предсједник Уставног суда и републички
јавни тужилац. НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ: припада јој
уставотворна и законодавна власт, има 83 посланика из свих општина РС, бирају се
непосредно и тајним гласањем, на 4 године, најмање 4 члана једног конститутивног
народа морају бити заступљени у НС, НС може свој мандат скратити двотрећинском
већином, на приједлог 30 посланика. До скраћења мандата не може доћи у вријеме ратног
стања и непосредне ратне опасности. Скраћивањем мандата НС престаје мандат Владе и
мандат ВН. Чланове ВН бира одговарајући клуб посланика у НС РС. Састав ВН је
паритета тако да сваки конститутивни народ има осам чланова из реда Осталих. Нс
одлучује већином свих народних посланика ако Уставом није одређена посебна већина.
Право предлагања закона, других прописа и општих аката имају предсједник Републике,
Влада, сваки народни посланик или најмање 3000 бирача. НС има предсједника и најмање
два потпредсједника, а највише 4, ради у сталном засједању, пословником уређује свој
рад, организацију и начин остваривања права и дужности посланика. Надлежности НС:
одлучује о промјени устава; доноси законе, друге прописе и опште акте; доноси план
развоја, просторни план, буџет и завршни рачун; уређује територијалну организацију
Републике; расписује републички референдум; расписује републички зајам и одлучује о
задужењу Републике; расписује изборе за народне посланике и предсједника Републике;
бира, именује и разријешава фукционере у складу са Уставом и законом; врши контролу
рада Владе и других органа који су јој одговорни у складу са Уставом и законом; бира
делегате из Републике у ДН ПС БиХ; ратификује споразуме које Република закључи са
државом и међународним организацијама уз пристанак ПС БиХ; у складу са Уставом и
законом проглашава ванредно стање за Републику или дио Републике у случају
угрожавања безбједности, усљед елементарних непогода (поплава, земљотреса и пожара),
природних катастрофа, епидемија, повреда људских права и слобода и нормалног
функционисања уставних органа Републике; обавља и друге послове у складу са Уставом
и законом. ОДЛУЧИВАЊЕ О ВИТАЛНОМ ИНТЕРЕСУ Устав дефинише витални
интерес: остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у
законодавним, извршним и правосудним органима власти; идентитет једног
конститутивног народа; организација јавне власти; једнака права конститутивних народа у
процесу доношења одлука; образовање, вјероисповијест, језик, његовање културе,
традиције и културно насљеђе; територијална организација; систем јавног информисања;
као и друга питања која би се третирала као питања од виталног националног интереса
уколико тако сматра двије трећине једног од клубова делегата конститутивних народа у
ВН. Процедура разматрања и одлучивања о питањима од виталног интереса прецизно је
утврђена Уставом. Закони, други прописи и општи акти којима се уређују витални
интереси конститутивних народа, донесени су када их у истом тексту усвоје НС и ВН.
Уколико се не постигне сагласност, спорна питања подносе се на одлучивање Вијећу
Уставног суда РС за заштиту националног интереса. Када Вијеће Уставног суда одлучи да
текст закона повређује национални интерес, закон није донесен, а предлагач не може
поново предложити доношење закона у истом тексту. Када Вијеће одлучи да текст закона
не вријеђа витални интерес конститутивног народа или медиторно одлучи да закон не
повређује витални интерес, закон се сматра донесеним у тексту који је усвојен у НС.
ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ Предсједника и потпредсједнике Републике бирају
грађани непосредно и тајним гласањем, на 4 године. Бирају се листе кандидата за
предсједника Републике тако што је за предсједника изабран кандидат који оствари
највечи број глсова, а за потпредсједнике су изабрани кандидати из друга два
конститутивна народа који имају накјвећи број гласова иза изабраног предсједника
Републике. Предсједник и потпредсједници Републике полажу заклетву пред НС.
Предсједнику и потпредсједницима престаје мандат прије истека времена на које је биран
у случају оставке или опозива, Предсједник и потпредсједници Републике одговорни су
грађанима и ови ох могу опозвати по процедури по којој су изабрани. Поступак
предлагања, избора и опозива уређује се законом. Овлашћења предсједника Републике:
представља Републику; предлаже НС кандидата за предсједника Владе; предлаже НС
кандидате и предсједника и судије Уставног суда на приједлог ВС и ТС; проглашава
законе у року од 8 дана до дана његовог усвајања, у којем року може захтијевати да НС
поново одлучује о закону, који је дужан да прогласи уколико га скупштина поново усвоји;
може тражити од Владе да изложи ставове о појединим питањима од значаја за Републику,
сазвати сједницу Владе и ставити на дневни ред питање из њене надлежности; даје
помиловање и додјељује одликовања и признања утврђена законом; именује чланове
савјета; обавља послове из области безбједности и односа Републике са другим државама
и међународним организацијама, у складу са Уставом РС и Уставом БиХ; указом, на
приједлог Владе, поставља и опозива шефове представништва РС у иностранству и
предлаже амбасадоре и друге међународне представнике БиХ из своје надлежности;
образује савјетодавна тијела и стручне службе за обављање послова из своје надлежности;
одређује који ће га потпредсједник замјењивати у случају привре,ене спријечености да
обавља функцију. У вријеме ратног стања и ванредног стања које прогласе институције
БиХ предсједник Републике у случају да се скупштина не може састати, н априједлог
владе или по сопственој иницијативи и након што саслуша мишљење предсједника НС
може доносити уредбе са законском снагом о питањима из надлежности НС и именује и
разрјешава функционере, који бира односно именује и разријешава НС. уредбе, односно
одлуке о именовању и разријешавању подноси на потврду НС чим она буде у могућности
да се састане. Актима НС, односно актима предсједника Републике, ако НС не може да се
састане за вријеме ратног и ванредног стања, могу изузетно, док то стање траје,
обуставити поједине одредбе Устава које се односе на доношење закона, других прописа и
општих аката и предузимања мјера републичких органа и на поједине људске слободе и
права осим оних слобода и права изузетих уставом, мијењати организације и овлашћења
извршних, управних и правосудних органа и њихов персонални састав као и
територијалну организацију у Републици. У случају непосредне ратне опасности или
ратног стања, маднат предсједника Републике и потпредсједника продужава се док такво
стање траје, све док се не остваре услови за избор предсједника Републике. ВЛАДА И
РЕПУБЛИЧКА УПРАВА Чине је предсједник, потпредсједници и министри.
Предсједник и потпредсједници не могу бити из реда истог истог конститутивног народа.
35% чланова Владе мора бити из реда конститутивних народа, а 1 члан из реда осталих: 8
из српског, 3 из хрватског и 5 из бошњачког, а 1 из реда осталих предсједник Владе
именује из квоте најбројнијег конститутивног народа. Бира се на 4 године, након
конституисања НС. Кандидата за пред.владе предлаже предс.Републике, који пред НС
излаже програм и предлаже састав Владе, изабрана је уколико добије гласове већине НП.
Најмање 20 посланика може поднијети приједлог за изгласавање неповјерења Влади.
Влада може поставити НС питање свог повјерења, а пред.Владе може предложити НС
разрјешење члана Владе. Влада којој је изгласано неповјерење, која је поднијела оставку
или којој је престао мандат због распуштања НС, остаје на дужности до избора нове. У
том случају пред.Републике у року од 10 дана од дана ступања на снагу одлуке о оставци,
изгласавању неповјерења или скраћивању мандата дужан је да предложи новог
пред.Владе, а у року од 40 дана од приједлога новог кандидата, мора се изабрати и нова
Влада. Током мандата пред.Владе може на основу мишљења пред.Републике и НС вршити
промјене у саставу Владе, о чему је дужан обавијестити НС. Уколико пред.Владе одбије
дати оставку, пред.Републике може га разријешити. Овлашћења Владе: предлаже законе,
друге прописе и опште акте; предлаже план развоја, просторни план, буџет и завршни
рачун; обезбјеђује провођење и извршава законе, друге прописе и опште акте; доноси
уредбе, одлуке и друге акте за извршавање закона; даје мишљење о приједлозима закона,
других прописа и општих аката које НС подноси други предлагач; утврђује начела за
унутрашњу организацију министарстава и других републичких органа управе и управних
организација; поставља и разријешава функционере у министарствима, другим
републичким органима и управним организацијама; усклађује и усмјерава рад
министарстава и других републичких органа и управних организација; врши надзор над
радом министарстава и других републичких органа и управних организација и укида или
поништава њихове акте који су у супротности са законом или прописом Владе; одлучује о
оснивању представништава у складу са Уставом и законом; обавља и друге послове у
складу са Уставом и законом. ДРЖАВНА УПРАВА Послове државне управе обављају
министарства, други републички органи управе и републичке управне организације.
Органи државне управе могу образовати организационе јединице ван свог сједишта за
подручја која одреди Влада а ради ефикаснијег обављања послова. Одређена уставна
овлашћења могу се повјерити предузећима и другим организацијама. Министарства и
други републички органи државне управе проводе законе и друге прописе и опште акте
НС РС, предсједника Републике, рјешавају у управним стварима, врше управни надзор и
обављају друге управне послове утврђене законом, самостални су у вршењу надлежности,
дужни су водити рачуна да конститутивни народи и Остали буду пропорционално
заступљени у органима државне управе која се базира на попису становништва из 1991,
док се Анекс 7 у потпуности не спроведе у складу са Законом о државној службу БиХ.
ТЕРИТОРИЈАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈАТО РС утврђује НС РС, која је састављена од
општина, градова. Општина је оасновна јединица локалне самоуправе, територијална је
јединица у којој грађани остварују локалну самоуправу у пословима утврђеним Уставом,
законом и статутом општине. Грађани учествују у пословима општине на начин како је
утврдио статут општине, а могу се основати и МЗ у којој грађани остварују потребе које
сами утврде. Градови као јединице локалне самоуправе изостављени су из Устава РС,
дакле њихов статус се одређује законом. Историјски гледамо локална самоуправа настала
је као институционални одговор на 2 потребе: 1.политичке, као протутежа централној
државној власти и права људи да самостално управљају пословима заједнице и 2.потребе
да се на локалном нивоу створи одговарајућа организација која ће служити задовољавању
специфичних локалних потреба становништва, а које произилазе из самог постојања
локалног насеља и из захтјева корисника. Принципи Европске повеље о локалној
самоуправи1985, локална самоуправа представља право грађана и органа локалне
самоуправе да у границама утврђеним законом уређују и управљају одређеним јавним и
другим пословима на основу сопствене одговорности и у интересу локалног
становништва. Принципи су: да послове локалне самоуправе чине они послови који нису
уставом или законом искључени из надлежности локалне власти; право грађана да
учествују у одлучивању о територији јединице локалне самоуправе: референдум о
промјени граница локалне заједнице; да јединица локалне самоуправе преко својих органа
може вршити и државне послове, при чему се разликују послови из изворног дјелокруга и
послови из тзв.пренесеног дјелокруга; право грађана да одлучују о свим питањима из
домена локалне самоуправе, непосредно и посредно, када се ради о њиховим интересима;
локална власт треба да буде консултована када год је могуће о свим питањима која их се
директно тичу; принцип заштите уставом и законом прокламованих права на локалну
самоуправу која се осигурава коришћењем правним средствима пред судовима; право
локалних власти да се удружују и повезују са истим локалним јединицама у различите
савезе, било да дијелу или на читавом простору државне територије, али и изван граница
државе. Позитивно правни концепт Регулисање ове области је у складу са принципима
пресумпције надлежности у корист ентитета, у домену права и овлашћења ентитета. Устав
РС утврђује да се систем ЛС уређује законом и таксативно наводи основне послове, с тим
се послови ЛС могу повјерити и граду. РС је донијела закон о локалној самоуправи
1999,2004, који регулише област ЛС. Законодавни оквир ЛС чине и други закони: Закон о
статусу функционера јединица локалне самоуправе, Закон о буџетском систему РС,
Изборни закон РС и БиХ, Закон о комуналним дјелатностима, Закон о грађанском
земљишту, Закон о уређењу простора, Закон о пољопривредном земљишту, Закон о
водама. Статутом и другим општим актима СО, ЛС, самостално у домену одређеним
законом регулише односе на локалном нивоу у различитим областима друштвеног
живота. Концепт локалне самоуправеЗакон о ЛС задржао је јединствен концепт ЛС у
РС. Јединствени правни статус имају све општине, а испољава се у правном
субјективитету, свом називу, својој територији утврђеној законом, свом становништву,
сопственом буџету и имовини, својим симболима и својим аутономним органима.
УСТАВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, надлежан је да: одлучује о сагласности
закона, других прописа и оптих аката са Уставом; прати појаве од интереса за
остваривање уставности и законитости, обавјештава највише уставне органе Републике о
стању и проблемима у тој области и даје мишљење и приједлоге за доношење закона и
предузимање других мјера ради обезбјеђења уставности и законитости и заштите слобода
и права грађана, организација и заједница; оцјењује уставност закона и уставност и
законитост прописа и општих аката који су престали да важе, ако од престанка важења до
покретања поступка није протекло више од 1 године; одлучује о сагласности закона,
других прописа и општих аката НС са одредбама Устава о заштити виталних интереса
конститутивних народа; рјешава сукоб надлежности између органа Републике, града и
општине; одлучује о сагласности програма, статута и других општих ката политичких
организација са Уставом и законом; одлучује о питањима имунитета који проистичу из
закона којима се уређује имунитет у РС. Избор и састав судијаУставни суд броји 9
судија које бира НС и ВН на приједлог пред.Републике и ВС и ТС. Судије не могу вршити
другу јавну функцију и уживају имунитет као и НП. Престаје мандат судији ако то сам
затражи, или разријешењем уколико је осуђен за кривично дјело које га чини недостојним
за обављање функције, или када трајно изгуби способност за обављање функције, или у
другим случајевима утврђеним Уставом и законом. Трајно губљење способности
подразумијева губитак физичке или менталне способности за обаљање судисјке функције.
О пријевременом покретању поступка за престанак функције судије расправља Уставни
суд и доноси одлуку којом се констатује престанак судисјке функције. У оквиру Уставног
суда дјелује Вијеће за заштиту виталног интереса, надлежно за разматрање питања од
виталног интереса према предвиђеној уставној процедури, чине га 7 чланова, два из сваког
конститутивног народа и 1 из реда Осталих. Поступак пред Уставним судомсе уређује
законом. Разликује се давање иницијативае за покретање поступка и право покретања
поступка. Свако може дати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности
и законитости. Поступак може покренути Уставни суд, пред. Републике, НС РС, а остали
органи и организације и заједнице под условом утврђеним законом. Одлуке УС су
општеобавезне и извршне н атериторији РС, а извршење обезбјеђује Влада
ПРАВОСУДНИ СИСТЕМ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕчине судови, тужилаштва,
правобранилаштва, адвокатура и органи који одлучују о прекршајима. НАЧЕЛА о
организацији, функционисању и раду судова: законитости, самосталности и независности,
сталности судске функције, зборности или суђења у вијећу, јавности расправљања пред
судом, учешћа грађана у суђењу, судијског имунитета, инкопатибилности судијске
функције са вршењем других функција, двостепености и извршности судских одлука,
једнакости грађана пред судовима, права на одбрану, пружања правне помоћи грађанима,
употребе матерњег језика странака у поступку, изборности судије.Организација и
надлежност судова утврђена је Уставом и законом. У РС се организују као редовни
судови опште надлежности. Оснивају се као: основни-за подручје једне или више
општина, окружни-за подручје 2 или више основних судова и Врховни суд РС. Суд суди у
вијећу, а ли се законом одређује у којим стварима суди појединац. У суђењима учествују и
судије поротници на начин утврђен законом, а у одређеним стварима кад је законом
одређено учествују само судије. Основни судови надлежни су да рјешавају у кривичним и
грађанским предметима у таксативно наведеним случајевима утврђеним законом, да воде
привредне спорове у законом одређеним случајевима, те да воде судски регистар
предузећа и других правних лица за које је законом предвиђено, и да рјешавају спорове
поводом уписа у судски регистар. Окружни судови надлежни су да одлучују: о жалбама
проив одлука основних судова; да суде као првостепени суд за кривична дјела за које
закон предвиђа казну затвора од 20 година или тежу казну; да спроводи истрагу за
кривична дјела за која је законом предвиђена надлежност окружног суда и припремни
поступак према малољетницима; да рјешава о жалбама против рјешења истражног судије
и о приговору против оптужнице за кривична дјела из надлежности окружног суда; да
суде спорове из ауторских права, као и спорове који се односе на заштиту и употребу
проналаска, узорка, модела и жигова; о праву на употребу и заштиту фирме, као и спорове
из нелојалне конкуренције и монополистичког споразума, а којима није одређена
надлежност другог суда; одлучују и у другим случајевима утврђеним законом. Врховни
суд је највиши суд у РС и као такав обезбјеђује јединствену примјену закона на територији
РС. Одлучује о редовним лијековима против одлука окружних судова, одлучује о
ванредним правним лијековима против правоснажних одлука судова, уколико законом
није другачије одређено, одлучује о жалбама у трећем степену против одлуке
другостепених судова у РС, одлучује о правним лијековима против одлука вијећа
Врховног суда, уколико законом није другачије одређено, одлучује о законитости
коначних управних аката републичких органа, утврђује начелне правне ставове и начелна
правна мишљења ради јединствене примјене закона и других прописа од стране судова у
РС, рјешава сукобе надлежности између судова, ако законом није другачије одређено, те и
друге послове утврђене законом. Одлучује у вијећу од 5 судија у законом одређеним
случајевима. На општој сједници, предсједник и судије тог суда, разматра питања
утврђена законом. Јавно тужилаштво је самостални државни орган који гони починиоце
кривичних и других, у складу са законом, кажњивих дјела и улаже правна средства ради
заштите законитости и уставности. Оснивање, организација и надлежности уређене су
законом. Јавни тужиоци и замјеници јавних тужилаца именују се на период утврђен
законом, који може престати раније ако поднесу оставку, ако се разријеше с разлогом од
стране ВС и ТС, ако се пензионишу, и у другим случајевима предвиђеним уставом и
законом. Јавне тужиоце и замјенике одабира, именује и проводи дисциплински поступак
против њих ВС и ТС, у складу са законом. У РС јавна тужилаштва организована су као
основна јавна тужилаштва, окружна и Републичко јавно тужилаштво, с тим да основно
тужилаштво у остваривању своје функције заступа интересе пред основним судовима,
окружно пред окружним, а Републичко пред Врховним судом РС. Јавна тужилаштва у
домену своје надлежности штити људска права и слободе грађана утврђене Уставом БиХ,
Уставом РС, права и интересе правних субјеката утврђена законом, те уставност и
законитост.Јавно правобранилаштво је иституција правосудног система чији је главни
задатак да штити омовинска права РС.Републичко јавно правобранилаштво чинејавни
правобранилац и замјеници реп.јав.прав. Реп.јав.прав. именује и разријешава НС на
мандат од 4 године, док замјенике именује без ограничења мандата. Самостални је орган и
има позицију заступника пред судовима и другим државним органима ради заштите
имовинских права и интереса РС, општине и њених органа, те других буџетских
институција које имају својство правног лица, као и јавних предузећа које оснива
Република, град и општина.Адвокатурапредставља самосталну и независну правну
службу која служи пружању стручне помоћи у различитим областима примјене и
остваривања правног система. Обухвата давање правних савјета, састављање поднесака,
састављање исправа, заступање и обављање других послова правне помоћи. Адвокати су
независни у свом раду, дужност им је да у границама закона и датих овлашћења
предузимају све што сматрају да је корисно за странку којој пружају правну помоћ, могу
оснивати заједничке адвокатске канцеларије или адвокатска друштва, право на вршење
адвокатске службе стичу уписом у именик адвоката који представља јавну књигу, а води
се при Адвокатској комори. Удруживање у адвокатску комору за адвокате је обавезно.
ПРОМЈЕНА УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕврши се техником уставних амандмана.
Промјена устава је сложен поступак, па је стога у групи крутих устава. Активну
легитимацију з апокретање промјене устава има пред. Републике, Влада и најмање 30
посланика НС. О приједлогу да се приступи промјени одлучује НС већином гласова НП. У
случају да усвоји приједлог за промјену устава, нацрт акта за промјену утврђује НС
већином гласова од укупног броја НП. Нацрт акта се ставља на јавну расправу, након које
Одбор за уставна питања НС утврђује приједлог акта о промјени устава. О приједлогу
одлучује НС и ВН. Промјена устава је усвојена уколико за њу гласа двије трећине од
укупног броја НП и већина чланова ВН из сваког конститутивног народа и осталих. Ако
промјена устава не буде усвојена, приједлог о истом не може се поновити прије истека 3
мјесеца од дана када је приједлог одбијен. Акт о промјени устава проглашава НС. У
случају ратног стања или непосредне ратне опасности, НС може утврдити приједлог
промјене устава и усвојити уставне амандмане на истом засједању.

12.Уставно уређење Федерације БиХ

12.1.Процес конституисања Федерације

Настала потписивањем Мировног споразума између Бошњака и Хрвата Вашингтонским

споразумом 1994 на дијелу територије БиХ које су у то вријеме контролисале бошњачко-
хрватске власти. Територија је коначно установљена Дејтонским мировним споразумом,
анекс 2, којим је БиХ подијељена на 2 политичко-територијалне јединице, РС и
Федерацију БиХ. Федерација БиХ има свој устав, своју власт, овлашћења и одговорности
које Уставом БиХ нису изричито дате у надлежност институцијама БиХ. Федерација БиХ
састоји се од федералних јединица, кантона/ жупанија, а прописима Федерације утврђује
се физичко одређивање граница између кантона, као и називи-одређени према градовима
који представљају сједиште кантоналних власти, односно према географским
обиљежјима. Законодавно тијело кантона је једнодомно, а број посланика зависан о
националној структури становништва. Устав је одредио и структуру извршне власти
каонтона као и кантонално судство, и услове закључивања међународних споразума
кантона. Кантони имају своје уставе који морају бити у складу са Уставом Федерације.
Федерација има свој грб, заставу, химну и печат, као и друге симболе о којима одлучи
Парламент Федерације. Службени језици су босански, хрватски и српски; писма: латиница
и ћирила, а остали језици се могу користити као средство комуникације и наставе.
Федерација има право закључивати посебне паралелне односе са сусједним земљама, у
складу са Уставом БиХ. Уставом је утврђена обавезна пропорционална заступљеност
конститутивних народа у свим јавним органима власти. За кантоне је утврђена обавеза да
формирају органе за заштиту виталног интереса уз посебну гаранцију минималне
заступљености у погледу кантоналних влада. Људска права и слободе Уставом је
одређеномда је Федерација дужна осигурати примјену највишег нивоа међународно
признатих права и слобода. Посебно: право на живот; с тим да су хапшење и притварање
дозвољени само у складу са законом; једнакост пред законом; забрана сваког вида
дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, религији или вјеровању,
политичким или другим увјерењима, националном или социјалном поријеклу; правичан
кривични поступак; забрана мучења, окрутног или нехуманог поступања или кажњавања;
приватност, слобода кретања; азил; заштита породице и дјеце; имовина; основне слободе;
слобода говора и штампе; слобода мишљења; савјести и увјерења; слобода религије;
слобода окупљања и слобода удруживања; слобода на рад; образовање; социјалну
заштиту; здравствену заштиту; прехрану; заштиту мањина и потенцијално угрожених
група. Сви грађани имају право на оснивање и припадање политичким партијама; да
учествују у јавним скуповима; да имају једнак приступ јавним службама; да бирају и буду
бирани. Све избјеглице и расељена лица имају право слободног повратка у пребивалишта
из којих су прогнани, имају право на поврат укупне имовине које су лишени током
ентничког прогона и непријатељстава из 1991, те на накнаду укупне имовине која се не
може вратити. Грађани Федерације имају држављанство Федерације и БиХ, стицање и
престанак држављанства прописује федерални закон који мора бити у складу са Уставом
Федерације и Уставом БиХ. Подјела надлежности између федералне и кантоналне
властиНадлежности Федерације: држављанство Федерације; утврђивање економске
политике, укључујући планирање и обнову, те политику коришћења земљишта на
федералном нивоу; доношење прописа о финансијама и финасијским институцијама
Федерације и фискална политика Федерације; сузбијање тероризма, међукантоналног
криминала, трговине дрогом и организованог криминала; додјела електронских
фреквенција за радио ТВ и друге сврхе, у складу са Уставом БиХ; утврђивање електронске
политике, укључујући расподјелу између кантона, те осигурање и одржавање потребне
инфраструктуре; финансирање дјелатности федералних власти, устабова и институција
које федералне власти оснивају опорезивањем, задуживањем или другим средствима.
Заједничке надлежности федералне власти и кантона: гарантовање и провођење људских
права; здравство; политика заштите човјекове околине; комуникацијска и транспортна
структура, у складу са Уставом БиХ; социјална политика; провођење закона и других
прописа о држављанству и путним исправама држављана БиХ са територије Федерације, и
о боравку и креатњу странаца; туризам и коришћење природних богатстава. ОВЕ
НАДЛЕЖНОСТИ МОГУ СЕ ОСТВАРИТИ ЗАЈЕДНИЧКИ ИЛИ ОДВОЈЕНО, ИЛИ ОД
СТРАНЕ КАНТОНА, КООРДИНИРАНО ОД ФЕДЕРАЛНИХ ВЛАСТИ. Надлежности
кантона: успостављање и надзирање полицијских снага које имају јединствене федералне
униформе са кантоналним обиљежјима; утврђивање образовне политике, укључујући
доношење прописа о образовању и осигурање образовања; утврђивање и провођење
културне политике; утврђивање стамбене политике, укључујући доношење прописа који
се тичу уређивања и изградње стамбених објеката; утврђивање политике регулисања и
осигуравања јавних служби; доношење прописа о коришчењу локалног земљишта,
укључујући зонирање; доношење прописа о унапређењу локалног пословања и
добротворних активности; доношење пропсиа о локалним постројењима за производњу
енергије и осигурање њихове доступности; провођење социјалне политике и успостава
служби социјалне заштите; стварање и примјена политике кантоналног туризма, развој
туристичких ресурса; финансирање дјелатности кантоналних власти или њених агенција
опорезивањем, задуживањем или другим средствима. Парламент Федерације,
Представнички дом Заједно са Домом народа чини Парламент Федерације. Броји 98
посланика који се бирају непосредно и тајним гласањем на мандат од 4 године, из својих
редова бира предсједавајућег и два потпредсједника који не могу бити из истог
конститутивног народа или из реда осталих. Одлуке Парламента захтијевају потврду оба
дома, осим за пословнике и декларације које домови самостално доносе. Дом народа има
58 делегата, по 17 из реда сваког конститутивног народа и 8 из реда осталих. Делегате
бирају кантоналне скупштине из реда својих делегата, пропорционално националној
структури становништва. У Дому народа мора бити најмање по 1 Бошњак, Хрват и Србин
из сваког кантона, који имају најмање 1 посланика у свом законодавном тијелу. Делегате
Б, Х и С из сваког кантона бирају посланици из реда конститутивних народа, у складу са
изборним резултатима у законодавном тијелу тог кантона, а избор из реда осталих уређује
се законом.Из реда својих чланова, Дом народа бира предсједавајућег и два
потпредсједавајућа који не могу бити из реда истог конститутивног народа или из реда
осталих. Надлежности парламента доношење Устава Федерације; вршење законодавне
власти; избор предсједника и потпредсједника Федерације; подношење захтјева Уставном
суду да одлучи треба ли смијенити предсједника или потпредсједника Федерације;
потврђује именовање Владе Федерације; доношење Буџета Федерације и закона о
опорезивању и осигурању потребног финансирања на други начин; давање овлашћења
кантонима да закључују споразуме са државама и међунеродним организацијама, уз
сагласност ПС БиХ, осим за споразуме оне врсте за које ПС законом одлучи да им није
потребна таква сагласност; вршење других надлежности које су му повјерене. Заштита
виталног интереса У домен улази: остваривање права конститутивних народа да буду
адекватно заступљени у законодавним, извршним и правосудним органима власти;
идентитетједног конститутивногнарода; уставни амадмани; организација органа јавне
власти; једнака права конститутивних народа у процесу доношења одлука; образовање,
вјероисповијест, језик, његовање културе, традиције и културно насљеђе; територијална
организација; систем јавног информисања; друга питања која се сматрају од виталног
интереса од стране двије трећине једног од клубова делегата конститутивних народа у
Дому народа.

12.2.Извршна власт Федерације

Предсједник и потпредсједници Федерације Предсједник Федерације представља и

заступа и шеф је федералне извршне власти, има 2 потпредсједника из различитих
конститутивних народа, бирају се на 4 године у складу са Уставом Фед. Надлежан је за:
именовање Владе, шефова парламентарних мисија, судија Уставног суда Деферације, на
приједлог кандидата од стране ВС и ТС; вођење консултација у вези са именовањем
омбудсмана и судија; потписивање одлука Парламента Федерације; давање помиловања за
дјела утврђена федералним законом, осим за ратне злочине, злочине против човјечности и
геноцида. Потпредсједници мијењају предсједника у складу са условима утврђеним
Уставом, сарађују са предсједником у свим ситуацијама у којима је потребно да
Предсједник затражи њихову сагласност, те извршавање оних дужности повјерених од
предсједника или Парламента Федерације. Влада Федерације Предсједник Федерације, уз
сагласност оба потпредсједника, именује Владу након консултација са премијером или
кандидатом за ту функцију, изабрана је уколико добије гласове већине у Заступничком
дому Федерације. Може бити смијењена одлуком предсједника Федерације, уз сагласност
потпредсједника, или изгласавањем неповјерења вечином гласова у сваком од домова.
Предсједник федерације смјењује министре на приједлог премијера. Владу чини
предсједник и 16 министара: 8 из реда бошњачког, 5 из реда хрватског и 3 из реда српског
народа, а једнога може именовати предсједник Владе из квоте најбројнијег
конститутивног народа. Предсједник Владе иам 2 замјеника из различитих
конститутивних народа, који се бирају из реда министара. Највише 2 функције се могу
попунити из реда 1 конститутивног народа, или из реда осталих од 6 кључних функција у
структури федералне власти. Влада је овлашћена да доноси уредбе са законском снагом у
случају опасности по земљу када Парламент Федерације није у могућности да се састане.
Престају важити у складу са Уставом. Судска власт Федерације Судску функцију црше
судови Федерације, кантонални и општински судови. Уставни суд Федерације надлежан
је да рјешава спорове: између кантона; између кантона и федералне власти; између града и
његових кантона или федералне власти; између општина и града; између општина и
њихових кантона и федералне власти и између институција федералне власти или унутар
појединих институција федералне власти. Надлежан је да на: захтјев предсједника
Федерације, потпредсједника Ф, премијера и замјеника премијера Владе Ф, односно на
захтјев 1 трећине било којег дома Парламента Ф, утврђује да ли је приједлог закона који је
усвојен од неког дома или оба дома, у складу са Уставом Ф; захтјев премијера Владе Ф,
замјеника премијера, предсједника кантона или 1 трећине посланика у законодавном
тијелу кантона, утврђује да ли су устав кантона и амандман на устав, предложени закон
или закон који је усвојило то законодавно тијело, у складу са Уставом Ф; захтјев
предсједника Ф, премијера или замјеника премијера Владе Ф утврђује да ли је предложени
или усвојени пропис који доноси орган федералне власти, у складу са Уставом Ф; захтјев
премијера Владе Ф, замјеника премијера или кантоналног предсједника утврђује да ли је
неки предложени или усвојени пропис који је донијело тијело кантоналне, градске или
општинске власти, у складу са Уставом Ф. Рјешава о свим питањима која му достваи
Врховни суд Ф или кантонални суд који се појаве у поступку пред тим судовима у смислу
да они оцијенеда одговарајући закони нису у складу са Уставом Ф, и ако да, дотични суд
обуставља поступак и предмет уступа Уставном суду, чија је одлука општеобавезујућа.
Уставни суд је надлежан да одлучује о виталном интересу конститутивних народа, те о
смјенама предсједника, односно потпредсједника Ф у случају повреде заклетве и других
разлога који су недостојни за вршење функције. Избор и састав Суда Броји 9 чланова,
при именовању судија примјењује се критеријум етничког паритета, судије Уставног суда
бира Парламентарна скупштина Ф на приједлог предсједника Ф, уз сагласност
потпредсједника, за избор је потребна потврда већине делегата Дома народа који су
присутни и гласају. Поступак одлучивања Утврђен Законом о поступку пред Уставним
судом Федерације БиХ. Уставни суд доноси пресуде и рјешења. Пресуде када одлучује о
меритуму ствари, а рјешења у осталим случајевима. Када утврди неуставност закона или
другог прописа, проглашава их неуставним и утврђује ''прелазна рјешења'' која могу бити
на снази најдуже 6 мјесеци од дана објављивања пресуде у ''СГ Ф БиХ'', а њима се
регулишу одређени односи привремено, до доношења новог закона или другог прописа.
Врховни суд је највиши апелациони суд који одлучује о жалбама на одлуке кантоналних
судова у вези са питањима која се тичу устава, закона и других прописа Ф, осим оних из
бадлежности Уставног суда. Пресуде Суда су коначне и обавезујуће, број судија утврђује
се законом и не може бити мањи од 9, и именује их, разријешава или дисциплински
поступак проводи ВС и ТС. Јавно тужилаштво и јавно правобранилаштво Тужилаштво
није уставна категорија, с обзиром да га Устав Ф не спомиње, као пто не спомиње ни јавно
правобранилаштво, они се уређују посебним законом.
12.3.Кантоналне власти

Кантони су федералне јединице Ф. Формирани су према етничком принципу, имају свој

устав, располажу са извијесним правом на самоорганизовање, које име је ограничено
Уставом Ф, којим је утврђена унутрашња структура кантоналне власти, који могу
пренијети своја овлашћења на општину и град на својој територији, или на федералну
власт. Кантони су дужни осигурати и предузети све мјере заштите људских права и
слобода и извршавати своје надлежности, водећи рачуна о националној структури
становништва у сваком граду или општини, осигурати да конститутивни народи и групе
осталих буду равноправно заступљени у министарствима кантона према попису
становништав из 1991. Органи власти кантона су законодавно тијело састављено од
једног дома (број се утврђује у односу на националну структуру становништва.
Законодавно тијело кантона потврђује кандидате из реда својих чланова за избор на мјесто
предсједавајућег или замјеника, на приједлог сваког клуба делегата. Сваки клуб делегата
предлаже једног кандидата, ако један конститутивни народн није заступљен у
законодавном органу, једно мјесто замјеника предсједавајућег остаје упражњено. Три
кандидата које потврди скупштина кантона, бирају предсједавајућег између себе.
Законодавно тијело кантона: припрема и двотрећинском већином усваја кантонални устав;
доноси остале прописе за извршавање кантоналне надлежности; усваја буџет кантона и
доноси законе о опорезивању и на друге начине обезбјеђује потребно финансирање. И у
кантонима се штити витални национални интерес), извршна власт коју чини Влада (Владу
чини премијер и министри. Предсједавајући кантоналног законодавног органа именује
кандидата за премијера, уз консултацију са замјеницима, а кандидат министре, који имају
замјенике, законодавно тијело потврђује избор Владе која је надлежна за: провођење
кантоналне политике и извршавање закона, одлука; припрему приједлога буџеза; надзор
над кантоналном полицијом) и кантонално судство (сваки кантон има своје судове који
имају жалбену надлежност у односу на општинске судове у кантону и првостепену
надлежност у стварима које не спадају у надлежност тих судова. Судије и предсједнике
судова именује и разријешава ВС и ТС. Судије се именују доживотно, а дужност им може
престати и раније у складу са законом).
12.4.Локална самоуправа у Федерацији

У општини се остварује ЛС, општина има општинско вијеће и општинског начелника.

Начелника и општинско вијеће бирају бирачи непосредно и тајним гласањем на 4 године.
Општинско вијеће доноси статут, усваја општински буџет и доноси друге прописе,
општински начелник именује и смјењује општинске службенике, проводи општинску
политику, извршава општинске прописе. Општински судови се могу оснивати за једну или
више општина, имају надлежност у свим грађанским и кривичним стварима, именује их
ВС и ТС. Градске власти имају уставни третман јединице ЛУ и С. Формира се за подручје
2 или више општина које су урбано и територијално повезане свакодневним потребама
грађана, град је одговоран за: финансирање и пореску политику; заједничку
инфраструктуру; урбанистичко планирање; јавни промет и друго. Град има градско вијеће
и градоначелника. Градско вијеће се састоји од једнаког броја вијећника из сваке општине,
а број, изборна процедура и трајање мандата уређују се статутом. Градско вијеће бира
градоначелника.

12.5.Промјене Устава Федерације БиХ

Активну легитимацију има предсједник Ф, уз сагласност потпредсједника; Влада; већина

посланика у Представничком дому већина бошњачких и хрватских делегата у Дому
народа. Предложени амандмани не могу се разматрати прије истека рока од 15 дана од
дана подношења. Усвојени су када у Дому народа добију просту већину гласова хрватских
делегата, а у Представничком дому двотрећинску већину.

ОСНОВЕ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА

13.Настанак и проширење ЕУ

ЕУ настала потписивањем Уговора о ЕУ у Мастрихту 1993, најразвијенији је облик

регионалне интеграције на економском и политичком нивоу. Све је почело педесетих
година прошлог вијека, Моне: Европска заједница за угаљ и челик 1952, касније слиједи
Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију, 1967 Европска
заједница. Мастрихт постписало 12 земаља: Њемачка, Белгија, Француска, Италија,
Луксебург, Холандија, Велика Британија, Ирска, Данска, Грчка, Португалија, Шпанија.
1995 потписале и Аустрија, Финска, Шведска. Највеће проширење 1994.: Кипар, Чешка,
Естонија, Литва, Летонија, Мађарска, Малта, Пољска, Словачка и Словенија; 2007:
Бугарска и Румунија. Данас 28 чланица.

13.1.Циљеви интеграције

Уједињени у различитости, трајни мировни пројекат, демократија и једнакост, владавина

права и поштовање људских права.

14.Институције ЕУ

Европки савјет највиши ниво обликовања политике у ЕУ; Савјет ЕУ се састоји од

владиних министара из свих земаља ЕУ; Савјет Европе није дио ЕУ, међународна је
организација која има за циљ заштиту људских права, промовисање европске културне
разноликости и борбу против социјалних проблема: расне предрсуде и нетолеранција.

14.1.Савјет ЕУ (Савјет министара, Савјет)

Организован у 9 различитих конфигурација, по областима: општи послови и спољни

послови; економски и финансијски послови; правда и унутрашњи послови; запошљавање,
социјална политика, здравство и заштита потрошача; конкурентност: унутрашње
тржиште, индустрија и истраживање; промет, телекомуникација и енергетика;
пољопривреда и рибарствво; заштита околине; образовање, млади и култура. Сваки
министар у Савјету има овлашћења у име своје младе. Сваки министар одговара свом
националном парламенту, дневни ред састанка утврђује Предсједништво, у пракси их
припрема Комитет сталних представника, дјелује као тијело за помоћ Савјету. комитет
припрема дневни ред и доставља их земљама чланицама. Дневни ред састанка је
подијељен у А и Б тачке. А тачке се доносе без вијећања, јер је договор већ постигнут у
радним групама, Б тачке захтијевају даљње вијећање. Савјет предводи Предсједништво
које сваких 6 мјесеци ротира између држава чланица, организује и предсједава састанцима
Савјета и има важну задаћу утврђивања дневног реда., дио је система који се зове
ТРОЈКА, ријеч је о неформалном договору држава чланица ЕУ и Комисије. Састоји се од
Комисије, надолазећег Предсједништва и садашњег Предсједништва, систем ТРОЈКЕ
придоноси континуитету у обликовању политика у ЕУ, посебно је ефикасан у
међународним преговорима, када истрајавање на чврстим позицијама у међународним
преговорима представља изазов за ротирајуће Предсједништво. Комитет сталних
представника чине високи државни службеници, дипломате из држава чланица. Тај
одбор дјелује на два нивоа: КСП 2: као виши и састоји се од сталних представника на
нивоу амбасадора и бави се економским и финансијским питањима, вањским пословима и
КСП 1:састоји се од замјеника сталних представника и бави се питањима промета,
животне средине и социјалним. Комитету помажу групе службеника националних влада.
Савјет министара ЕУ има карактеристике наднационалне и међувладине организације, има
6 задатака, 4 су у Уговору о оснивању ЕЗ, а 2 у Уговору о ЕУ: 1.Савјет је једно од 2
законодавна тијела ЕУ, 2.Савјет координира опште економске политике држава чланица,
3.Савјет у име ЕУ закључује међународне споразуме; 4.Савјет и парламент надлежни су за
буџет, те усвајају буџет Заједнице. Главне одговорности према Уговору о ЕУ: 5.Савјет
доноси одлуке потребне за дефинисање и спровођење вањске и одбрамбене политике на
темељу општих смјерница Европског савјета, 6.Савјет координира активностима држама
чланица и усваја мјере на подручју полицијске и правосудне сарадње у кривичним
питањима.

14.2.Европски савјет

Састоји се од челника држава или влада држава чланица ЕУ и предсједника Комисије.

Састају се најмање 2 пута годишње, почевши од Јединственог европског акта 1987 до
данашњих дана, што је постало и саставни дио Уговора о ЕУ, када се састају 3 до 4 пута
годишње у Бриселу или у једном од европских главних градова. Европски савјет даје
смјернице о питањима свеукупних стратегија ЕУ, усваја закључке о општим политичким
смјерницама за ЕУ.

14.3.Европска комисија

је једна од три политичке институције. Чланови Комисије, иако држављани чланица ЕУ,
не представљају у том тијелу државе, већ интересе ЕУ. Оснивачки уговор им гарантује
независност, те су забрањени притисци националних влада, али и других институција ЕУ
на рад чланова Комисије. Највећи дио Комисије смјештен је у Бриселу. САСТАВ И
СТРУКТУРА Према Уговору из Нице, Комисија је 1.1.2005. састављена од по једног
представника из сваке државе чланице. До тада велике државе су иамле право на по 2
представника. Уговором из Нице се предвиђа да ће се у тренутку када Унија буде имала
27 држава чланица увести ротација чија ће се начела одредити накнадно, према којој ће
Комисија имати мање чланова него држава, али ће се у одређеном року осигурати да све
државе буду равноправно заступљене, што је прихваћено и нацртом Уставног уговора
који предвиђа да ће од 1.11.2009. Комисија имати 15 чланова, од којих је један
предсједник, 13 чланова ротирају се између држава чланица, а 15 чини новоуведена
функција-министар вањских послова који има мјесто потпредсједника Комисије. Остале
државе које у одређеној ротацији немају представника у колегијуму Комисије имаће у тим
тијелу представнике без права гласа. Сваком члану Комисије припада 1 или више ресора
Комисије који се називају општим управама, на челу којих се налази генерални директор,
а свака се општа управа дијели на управе којима су на челу директори. Посебне јединице
чине правна и преводилачка служба Комисије.ОВЛАШЋЕЊА КОМИСИЈЕ: заступа и
промовише опште интересе ЕУ кроз овлашћења осмишљавања политике ЕУ, покретања
законодавног поступка упућивањем приједлога аката Савјету и, у саодлучивању,
Европском парламенту. Комисија је и главни извршни орган ЕУ, надгледа проводе ли
државе чланице обавезе које произилазе из норми донесених на нивоу Уније, за чије
неспровођење је овлашћена покренути поступак пред Европским судом. С тим у вези 1
годишње сачињава извјештај о провођењу права ЕУ. Комисија представља ЕУ, у бројним
државама постоје делегације ЕУ које су дио Комисије.

14.4.Европски парламент

једино тијело које се непосредно бира. Настао када и прва ЕЗ, тада под називом
Скупштина, коју су чинили делегати националних парламената. Од 1979, заступници у ЕП
бирају се непосредним изборима, сваких 5 година, сједиште је у Стразбуру, а неки
састанци и засједања се одржавају у Бриселу. Дио службе смјештен је у Луксембургу.
САСТАВ државама чланицама ЕУ Оснивачким је уговором додијељен број заступничких
мјеста у ЕП. Уставним уговором је предвиђено да свака држава чланица има право на
минимум 6 представника, без обзира на своју величину, а утврђен је и највећи број
представника. Националне квоте одређују се Уговором о приступању. Данас Парламент
има 732 заступника, а горња граница ће Уставним уговором бити помакнута на 736.
Државе чланице организују избор зступника, на којима право гласа и кандидовања имају
држављани државе која попуњава квоту, али држављани других држава који имају
пребивалиште у држави у којој се одржавају избори. То је ново политичко право дато
увођењем института Европског парламента. Иако се заступници бирају према
националним квотама, они на европском нивоу нису организовани национално, већ према
политичким опредјељењима. Сродне националне политичке странке организоване су у
Европске политичке странке у Европском парламенту. У садашњем саставу већину има
Европска народна странка-коалиција националних странака демократско-хришћанске
оријентације; Социјалистичка странка и Либерална странка. ОВЛАШЋЕЊА: Функције
парламента су законодавна, надзор над ЕК и усвајање буџета ЕУ.

14.5.Суд европских заједница

је институција која се од 1989 састоји од Суда правде и Првостепеног суда. Улога Суда је
осигурати да се при примјени и тумачењу Оснивачког уговора поштује право. Суд правде
чини по 1 судија из сваке државе чланице и 8 независних адвоката у равноправном
положају као судије. Дају мишљење како ријешити конкретан предмет, не заступајући
ничије интересе у поступку, дају стручну оцјену о тумачењу и примјени права у
конкретној ситуацији, суде у пленуму или судским вијећима, организација Суда и
поступак пред њим уређени су Статутом Суда, који је садржан у Протоколу уз Оснивачки
уговор и његов је саставни дио, те у Правилима поступка. Првостепени суд чини, према
Уговору из Нице, барем један судија из сваке државе чланице, нема независних адвоката,
али се једном судији може повјерити та функција, и овај засједа у пленуму или судским
вијећима, организација и поступак пред Судом утврђени су Статутом суда који је садржан
у Протоколу уз Оснивачки уговор и његов је саставни дио, те у Правилима поступка
Првостепеног суда. ОСТАЛЕ СЛУЖБЕ СУДА Административне послове Суда,
укључујући запримање предмета и бригу о објављивању одлука Суда, обавља секретар
Суда, обе судске инстанце имају свог секретара. Важан дио Суда је Одјељење за
истраживање и развој у чијем је саставу и библиотека, оно обавља за Суд потребна
истраживања и систематизује судску праксу, састављају резиме судске одлуке која се
објављује заједно са одлуком. Најбројнија је преводилачка служба Суда, Суд има и
Одјељење за односе са јавношћу. НАДЛЕЖНОСТИ ЕВРОПСКОГ СУДА Оснивањем
Првостепеног суда 1989 нису се повећале надлежмости Суда само ј епоступак у неким
подручјима из једностепеног претворен у двостепени. Кад год је у првом степену
надлежан Првостепени суд, предвиђена је и могућност жалбе Суду правде, и може се
односити само на правна, а не и на чињенична питања. Данас поступак у првом степену
започиње пред Судом правде само у претходном поступку, те у поступцима против
држава чланица. Уговор из Нице предвиђа могућност да се и ти поступци у првом степену
повјере Првостепеном суду. Најважнији поступци Европског суда су: претходни (покреће
национални суд пред којим се неко питање европског права појави као релевантно за
одлучивање у предмету), тужбе против држава чланица (од тужене државе се очекује да
предузме све што је нужно да би исправила повреду која је утврђена пресудом Европског
суда), тужбе за поништење акта Заједнице (ако је противправан), тужбе због пропуста
(пропуст да се донесе акт који је због неке правне норме обавезно донијети), тужбе за
накнаду штете (усљед противправног дјеловања).

14.6.Европски ревизорски суд

испитује законитост и правилност свих прихода и расхода ЕУ, укључујући рачуне свих
тијела ЕУ. На крају сваке финансијске године подноси Европском парламенту и Савјету
министара годишњи извјештај о прораручуну ЕУ. Сједиште у Луксембургу, састављен је
од представника из сваке државе чланице који мора посједовати квалификације за
ревизорски посао.

14.7.Европски Омбудсман

створен Уговором из Мастрихта, посредник између грађана и власти ЕУ. Прима и

истражује притужбе, именује га Европски парламент на обновљиви мандат од пет година,
улога је да помогне у откривању неправилности у поступању европских институција или
других тијела ЕУ, с изузетком Европског суда и Првостепеног суда. Примјери
неправилности: неправични поступци; дискриминација; злоупотреба овлашћења;
недоступност или одбијање давања информација; непотребна одгода и некоректан
поступак.

14.8.Европска централна банка

је монетарна власт Европске монетарне уније. Њено оснивање било је предвиђено

Уговором из Мастрихта, свечано је основана 30.6.1998, а одговорност за спровођење
монетарне политике преузела је 1.1.1999., сједиште је у Франкфурту, главни разлог
оснивања је стварање монетарне уније са јединственом валутом-еуром, надзире количину
новца у оптицају, управља курсом еура, брине за функционисање платном система,
заједно са централним банкама држава чланица држи и управља службеним државним
резервама, главни задатак одржавање стабилности цијена и зони еура, очување куповне
моћи еура, строго контролисање инфлације=годишње повећање потрошачких цијена да
буде мање од 2%, а то се постизава 1.контролом количине новца и 2.праћењем цијена и
процјеном ризика у односу на стабилност цијена у еуро зони. Уговор о ЕЗ гарантује
независност монетарне власти. Има три тијела: Управљачки савјет (највише тијело
Банке, 6 чланова Извршног одбора и гувернери националних ценгтралних банака зоне
еура, предсједава му предсједник ЕЦБ, задатак да дефинише монетарну политику у зони,
одређивање висине камата под којима комерцијалне банке могу прибавити новац од
централне банке), Извршни одбор (предсједник и поторедсједник ЕЦБ+4 члана која
једногласно именују предсједници или премијери држава зоне еура, чланови се именују на
наобновљив мандат на 8 година, одговоран је за спровођење монетарне политике коју
дефинише Управљачки савјет, као и за давање упутставанационалним централним
банкама, припрема прављачког савјета и одговоран је за свакодневно управљање ЕЦБ),
Општи савјет (предсједник и потпредсједник ЕЦБ и гувернери националних централних
банака свих држава чланица ЕУ, а не само оних које су чланице монетарне уније).

15.Функционисање/ Процедуре-акти

ЕУ је овлашћена у подручјима своје надлежности доносизи одлуке умјесто држава

чланица. Политичке институције ЕУ су: ЕП, СМ и ЕК, а у подручју заједничке вањске и
одбрамбене политике-ЕС, у подручју монетарне политике ЕЦБ.Законодавне поступке ЕУ
дијелимо на: основни поступак/ поступак савјетовања, поступак сарадње, поступак
саодлучивања, пристанак Парламента, прорачунски поступак.

15.1.Право ЕУ

Специфичан је јер нема елементе правних система држава чланица, ни међународних

организација, правни је систем sui generis који се развијао и пролагођавао потребама и
специфичностима европске интеграције. Није јединствен правни систем. Начело
додијељених овлашћења, ограничење регулаторне суверености држава чланица, санкције
против државе која не проводи право ЕЗ, непосредни учинак права ЕЗ, клаузула
лојалности, начело посредног учинка, други и трећи ступ ЕУ.

15.2.Извори права ЕУ

Право ЕУ дијели се на примарно и секундарно. Примарно: оснивачки уговори и општа

начела права. Секундарно: правни акти на интерном плану и међународни споразуми.
Акти институција ЕУ: Уредбе-акти опште примјене који обавезују у цјелости и директно
су примјенљиви у државама чланицама, директиве-акти који у погледу резултата који се
њима остварују, обавезују сваку државу чланицу којој су упућени, али остављају
националним властима избор форме и методе, одлуке-акти који у цјелини обавезују оне
којима су упућени.

16.Процес стабилизације и придруживања

16.1.Критеријуми зачланство

Свим државама Европе била је отворена могућност да затраже чланство у ЕУ. Чланом 49
Уговора о ЕУ свака држава чије уређење почива на начелима слободе, демократије,
поштовања људских права и темељних слобода и чланом 6, може поднијети захтјев за
чланство. У Копенхагену у јуну 1993, утврђени су критеријуми за пријем у пуноправвно
чланство: политички (стабилност институција, владавина права, поштовање људских
права и слобода, приватање политичких циљева Уније), економски (постојање дјелотворне
тржишне економије, способност тржишних учесника да се носе с конкурентским
притисцима и тржишним законитостима унутар Уније) и правни (способност и обеврза
усвајања цјелокупног правног система ЕУ, прихватање циљева политичке, економске и
монетарне уније). Европски савјет је у Мадриду у децембру 1995 заљкучио спровођење
политичких, економских и правних реформи мора пратити одговарајуће административно
уређење, па се додао још један, четврти, мадридски критеријум за прилагођавање
административне структуре, који се, као предуслов за чланство, односи на прилагођавање
административних структура с циљем осигуравања услова за постепену и складну
интеграцију.

16.2.Од подношења захтјева до чланства

Савјету Европе се подноси захтјев за чланство, а он се упућује Европском савјету и позива

Комисију за израду мишљења, тзв. авис, о спремности државе подниоца захтјева за
прихватање и испуњавање услова за чланство. Европска комисија шаље тој држави
упитник с питањима о политичком и економском стању државе, те способности
преузимања правне регучативе ЕЗ. Државна управа одговара на та питања и уручује
Комисији одговоре, након чега Комисија доноси мишљење којим оцјењује стање и
упућује Европском савјету, који доноси коначну одлуку о одобравању статуса кандидата
земљи која је поднијела захтјев. Након формалног отварања преговора, слиједи фаза
аналитичког прегледа и оцјене усклађености националног законодавства државе с
правном регулативом ЕУ, познатија као скрининг: 1. фаза експланаторни скрининг, 2.
фаза билатерални скриниг, 3. фаза преговорна о условима под којима ће држава
прихватити, примијенити и спровести правну регулативу ЕУ. Ово све траје око годину
дана. Затим се ради Уговор о приступању коју потврђује СМ и ЕП. Након потписивања
Уговора, упућује се у поступак потврђивања, који треба бити потвђен/ ратификован у
свим државама чланицама ЕУ.

16.3.ПСП (САП)

Само земљама западног Балкана. Процес стабилизације и придруживања је инструмент

који ће државама из региије помоћи изградити и одржати стабилне демократске
институције, осигурати владавину права и створити одрживу, отворену и напредну
економију. Билатерални је и регионални процес који успоставља везе међу појединим
државама и ЕУ, подстиче регионалну сарадњу међу државама ПСП и њиховим
комшијама. Основна обиљежја ПСП: једнаки услови за све, јасна перспектива чланства у
ЕУ, индивидулани приступ, велики значај регионалне сарадње, солунски програм за
западни балкан, европско партнерство, сарадња у заједничкој вањској и одбрамбеној
политици, парламентарна сарадња, подршка у изградњи институција, отварање програма
заједнице,.

16.4.Хронологија односа БиХ и ЕУ

144-145. стр.

16.5.Споразум о стабилизацији и придруживању

145-147. стр.

16.6.Финансијска подршка

147-149. стр.

II СИСТЕМ ДРЖАВНЕ УПРАВЕ И ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ

1.Појам управе

Правно регулисање управе постоји у правној држави, која се означава као држава у којој
су сви државни органи и други носиоци политичке власти и грађани дужни поштовати и
примјењивати законе и друге акте-све акте државног уређења=тако се остварује владавина
права. Правна наука, посебно наука управног права, третира управу у два значења. 1.
Управа је круг субјеката, вршилаца-органа, организација-који су у правилу у оквиру
државног апарата, а који се разликују од других вршилаца државних активности по томе
што им је повјерена функција управе=управа у организационом смислу. 2. Управа је
одређена врста активности која се неким својим специфичним обиљежјима разликује од
осталих државних активности=управа у материјалом, функционалном смислу.
1.1.Државна управа

Државана управа и јавна управа, термини у употреби. Државна управа је она дјелатност
коју врше искључиво органи државне управе према позитивним правним прописима.

1.2.Јавна управа

Је шири и обухвата већи број вршилаца управних активности и шири садржајни оквир тих
активности; поред органа државне управе ту су и недржавни субјекти: предузећа и
установе којима су повјерена и јавна овлашћења, те носиоци управних активности
локалних самоуправних заједница: општина, град.

1.3.Карактеристике савремене управе

Друштвено је неопходна и корисна служба која поред ауторитативних активности,

вршења функције власти, обавља низ друштвено корисних послова: ефикасно
остваривање права и интереса грађана; заштита људских права; заштита јавног интереса;
побољшање квалитета живота сваког грађанина; ефикасна контрола саме себе; стручна и
квалитетна припрема рационалних и неректроактивних закона. Дати оквир њене
оријентације и активности захтијева радикалне трансформације у организационом и
функционалном погледу, промјене у методама и технологији рада, повећани степен њене
професионалности, деполитизација, увођење стандарда у кадровској селекцији управних
кадрова, повећање њене стручности, одговорности.

1.4.Конвергенција управних система и европских принципа јавне управе

Јавна управа је ослонац за ефикасно функционисање државних структура и због тога је у

контексту ЕУ важан степен прилагођености јавне управе земаља кандидата са
критеријумима и стандардима утврђеним на нивоу ЕУ. Познато је да је за чланство у ЕУ
потребно испунити правне и економске услове. Правни подразумијевају преузимање
правних прописа и стандарда ЕУ, aequiscommunautaire, у правни систем земаља кандидата
и економски који подразумијева тржишну привреду и одржив економски развој. Степен
конвергенције прописа у сфери управе земаља кандидата утврђује ЕК, сагледавајући
опште стање у јавној управи. Посебан значај имају копехагеншки и мадридски самит на
којима су утврђени критеријуми усклађивања јавних управа са европским управним
простором, у начелима квалитетне управе. Под европским управним простором (ЕУП)
означава се управни простор који представља релативно усклађен збир принципа и
минималних стандарда којима се одређује организација, дјелатност и функционисање
органа државне управе на бази aequiscommunautaire. Оквир ЕУП чине принципи:
транспарентност и отвореност према грађанима и привреди; материјална и формална
законитост; предвидљивост и недискриминација; лична и организациона одговорност;
ефикасност у заштити јавног интереса; ефикасност у употреби ресурса; квалитет и
благовремено дјеловање управе на свим нивоима. Синтагма квалитетна управа или добра
управа подразумијева такву јавну управу која поштује одређене стандарде и начела
управног дјеловања, прокламована на самиту у Ници 2000. Основни принципи су:
поузданост и предвидљивост (уклања арбитрарност у дјеловању јавне управе и снажи
сигурност грађана=уз помоћ и у складу с правом), отвореност и транспарентност
(осигурава се контрола јавне управе споља, тајност њеног рада може бити само изузетна),
одговорност и ефикасност (одговорност има моралну и правну димензију. Продуктивност
и ефикасност морају поштовати тржишне критеријуме). Непристрасност, јавни
службеник, материјални и породични интереси, непристрасност, лојалност, дискреција и
суздржаност, једноставност и јасноћа, сталност и континуирано пружање услуга,
доступност-која се постиже децентрализацијом и деконцентрацијом и е-управом.

2.Извршна власт

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ извршна власт је институционализована у виду владе,

министарстава и других органа и организација и као репрезентативна коју врши поглавар
државе, у систему власти више је везана за владу него за парламент. Влада чини све оно
што јој није забрањено, а за управу важи да ради само оно за шта је важећим правним
нормама изричито овлашћена. Има политичка, правна и оперативна овлашћења. Улога
управе је чување легално успостављеног политичког и правног система, и заштита права
грађана и одговорно вршење јавних служби.
2.1.Извршна власт у БиХ

Предсједништво БиХ и СМ. РАНИЈЕ РЕЧЕНО органи управе и управне организације у

БиХ: министарства (раније речено), управне организације (самосталне: агенција за
државну управу, управа за индиректно опорезивање, регулаторна агенција за
комуникације, агенција за статистику, агенција за означавање животиња, агенција за
промоцију страних ивестиција у БиХ, агенција за надзор над тржиштем, агенција за рад и
запошљавање БиХ, агенција за сигурност хране, агенција за заштиту биља, институт за
акредитовање БиХ, институт за стандарде, институт за мјеритељство, агенција за развој
високог образовања и осигурања квалитета, центар за развој високог образовања и
осигурање квалитета, центар за информисање и признавање докумената; и организације
у саставу министарства: државна гранична служба БиХ, агенција за истраге и заштиту
БиХ, канцеларија за сарадњу са Интерпол-ом, канцеларија за ветеринарство, дирекција за
цивилно ваздухопловство, дирекција за имплементацију ЦИПС пројекта) и друге
институције.

3.Извршна власт у РС

3.1.Влада и њена овлашћења

РАНИЈЕ РЕЧЕНО Генерални секретаријат врши стручне и друге послове за потребе

Владе, За потребе предсједника Владе, формира се Кабинет, Влада има Колегијум:
предсједник Владе, потпредсједници, генерални секретар, шеф Кабинета, има службе за
стручне и техничке послове за своје потребе и потребе републичких оргаа управе. Права,
обавезе, избор и начин одлучивања РАНИЈЕ РЕЧЕНО

3.2.Републички органи управе

Државни орган има структуралну (ужи организациони облик државног апарата, једна
засебна јединица) и функционалну (инструмент путем којег држава обавља своје
активности) димензију, дјелује у име и за рачун државе, интегрални је дио државног
апарата. У теорији се појам државног органа одређује: у субјективном смислу(физичка
лица која обављају послове у остваривању надлежности одређених органа), у
објективном смислу (полази се од органа као једне организације и орган је група
организационо повезаних људи који помоћу одређених средстава остварују постављене
циљеве=елементи организације: људи, циљ, средства, организациона структура, одређени
степен самосталности) и у правном смислу (полази се од послова и задатака који орган
обавља на основу правних пропсиа=орган је носилац одређених овлашћења и дужности,
односно надлежности). ОБИЉЕЖЈА ОРГАНА ДРЖАВНЕ УПРАВЕ: ауторитативно;
заштита јавног интереса; могућност непосредне примјене силе; специфичан вид
утврђивања дјелокруга и надлежности: стварна или материјална, мјесна; непостојање
својства правног лица; самосталност у раду; инокосни начин организовања. ВРСТЕ
ОРГАНА УПРАВЕ: централни (оставрују надлежност на читавој територији) и
нецентрални (остварују надлежност на дијелу територије); виши (надређени нижим) и
нижи (подређени вишим); самостални(они који нису под контролом неког другог органа,
него под контролом владе) и у саставу самосталнихоргана управе (образују се за
обављање одређених послова државне управе из дјелокруга органа који због своје природе
цјелисходности и начиа обављања захтијевају самосталност и посебно организовање.
Надзорна овлашћења самосталних органа управа према органима управе у свом саставу се
састоје у: давању обавезних стручних упутстава; праву на тражење извјештаја о раду;
одређивању појединачних задатака из њиховог дјелокруга; рјешавању у другом степену);
федерални или заједнички (то су заједнички органи деферације и њених федералних
јединица који се образују за обављање послова из надлежности федерације на читавој
територији) и органи управе федералних односно конститутивних јединица (образују
се за обављање послова из надлежности федералних јединица на територији федералне
јединице); општи(формирају се за обављање свих врста управних послова који се иначе
стављају у надлежност органа управе-нпр.влада) и посебни(формирају се ради обављања
управних послова одређене врсте, гране или области); оружани(формирају се у области
одбране земље и унутрашњих послова) и ненаоружани (цивилни, сви други облици који
не могу употребљавати физичку принуду). ОБЛИЦИ ОРГАНА ДРЖАВНЕ УПРАВЕ су
форме и видови у којима се органи упарве јављају с обзиром на различите критеријуме
који се узимају као основа класификације. Критеријум вршилаца управних активности
разликује државну: органи државне управе и посебне управне организације и недржавну
управу: предузећа и установе. Организациони облици органа управе су: министарства,
управе и инспекторати, а облици управних органозација: заводи и дирекције. ПОСЕБНЕ
УПРАВНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ Образују се ради обављања одређених стручних послова, и
располажу одрешеним управним овлашћењима. АГЕНЦИЈА ЗА ДРЖАВНУ УПРАВУ је
самостална и независна и оснива је Влада, чине је директор, три истакнута стручњака иу
области државне управе и секретар, а именује их Влада н аоснову јавог конкурса.
Обезбјеђује спровођење процеса запошљавања државних службеника, пружа помоћ
органима државне управе у реализацији њихове кадровске политике и друге послове у
складу са законом, посебно водечи рачуна о националној равноправности код избора
државних службеника. Надлежности: 172-173.стр.

3.3.Органи државне управе на нивоу ентитета

Законом о републичкој управи облици државне управе су министарства и републичке

управе као органи у саставу министарстава. Министарства су основни вршиоци управних
послова републичке управе, највиши су самостални орган државне управе, јер су
потчињени влади, немају својство правног лица. РС има 16 министарстава. Републичке
управе су органи државне управе у саставу министарстава као самосталних органа управе,
образују се када природа послова и начин обављања зхтијевају да се обављају ван оквира
министарства, тако да имају релативну самосталност и посебно организован облик. Закон
о републичкој управи предвиђа републикчке управе: за геодетске и имовинско-правне
послове; пореска управа; цивилне заштите; девизног инспектората; за игре на срећу.
Републичке управе које нису у саставу самосталних органа под контролом су Владе.
Републичке управе у саставу министарстава под контролом су министарстава. Садржајни
оквир надзора обухвата: покретање одговорности од стране министарства у чијем саставу
се налзе; тражење извјештаја о раду; пружање стручних упутстава; праћење рада
републичких управа; контролу управних аката; одређивање послова и задатака из њиховог
дјелокруга и др. РЕПУБЛИЧКЕ УПРАВНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ Оснивају се законом и
обављају стручне послове и са њима повезане послове државне управе. Закон о
републичкој управи у самосталне републичке управне организације уврштава: Републички
секретаријат за законодавство и Агенцију за државну управу-одговорна Влади. Управне
организације у саставу министарстава су: Агенција за воде обласног ријечног слива Саве,
агенција за воде обласног ријечног слива Требишњице, агенција за шуме, агенција за
аграрна плаћања, републички секретаријат за вјере, републички завод за статистику,
републички педагошки завод, републички завод за геолошка истраживања, Центар за
пружање бесплатне правне помоћи стр. 175-176.

3.4.Органи управе у Федерацији БиХ

Министарства (15), федералне управе (2), федералне установе (9). 177-178. стр.

3.5.Кантонална управа

Министарства, кантоналне управе и клантоналне управне организације. 10 кантона

3.6.Брчко Дистрикт

Закон о извршној власти Брчко Дистрикта БиХ даје извршну власт градоначелнику и
шефовима одјељења Владе. Управу у Дистрикту чине одјељења (11), службе и
канцеларије.

3.7.Унутрашња организација републичких органа управе

Унутрашња организација је процес рашчлањивања послова и задатака на уже елементе,

који се онда повезују у организационе јединице, при чему је најнижи елемент посао.
Повезивање више послова је радно мјесто, а више радних мјеста је организациона
јединица. Уредбом о начелима за унутрашњу организацију и систематизацију радних
мјеста у управи РС, сваки орган доноси одговарајући правилник о унутрашњој
организацији и систематизацији радних мјеста. Правилником се утврђује: организационе
јединице и послови; укупан број радних мјеста са називом и описом послова за свако
радно мјесто; услови за обављање послова за свако радно мјесто; категорије службеника;
број приправника и услови њиховог пријема; радна мјеста на која се запослени примају
изузетно без конкурса; начин припремања послова у органу; организациони дијаграм.
ОРГАНИЗАЦИОНЕ ЈЕДИНИЦЕ: основне (министарства: ресори, посебне организације:
сектори) и унутрашње (у саставу основних): одјељења, одсјеци, групе. ОБАВЉАЊЕ
ПОСЛОВА ВАН СЈЕДИШТА ОРГАНА ДРЖАВНЕ УПРАВЕ 183-184.стр.
3.8.Руковођење државним органима управе

Линијски систем (пирамидална структура надређености и подређености у којој су

установљена строга правила хијерархијских овлашћења старјешине и одговорности
потчињених вишем старјешини), функционални систем (почива на диференцијацији
унутрашње организационе цјелине према сличности функција, активности које се
обављају) и штапско-линијски систем (комбиновање линијског и функционалног).

3.9.Принцип монократског руковођења

Монократски принцип руковођења представља главно обиљежје унутрашње организације

сваког органа државне управе по којем уз старјешину раде и друга лица, помагачи
(замјеници, помоћници, посебно овлашћена лица). Колегијални принцип означава
повезивање организационе цјелине на основу овлашћења више лица. НИВО
ЗАЈЕДНИЧКИХ ИНСТИТУЦИЈА на свим нивоима власти примијењен је монократски
систем руковођења. Министарством руководи министар који има замјеника, одлуке
доноси министар уз консултације са замјеником, министре именује СМ уз сагласност ПД,
замјеник министру је из другог конститутивног народа, помоћнике министара именује
министар уз сагласност СМ. ЕНТИТЕТСКИ НИВО РЕПУБЛИКА СРПСКА РАНИЈЕ
РЕЧЕНО, монократски систем руковођења. Радом управе и републичке управне
организације руководи директор, којег именује Влада на 4 године. ЕНТИТЕТСКИ НИВО
ФЕДЕРАЦИЈА БиХ монократски тип руковођења, министра именује предсједник Ф уз
сагласност потпредсједника Ф. РАНИЈЕ РЕЧЕНО

4.Однос органа државне управе и других државних органа у БиХ

Надлежност се своди на питања која се иначе дају сложеним државама, федералним.

4.1.Однос органа државне управе према Парламентарној скупштини

ПС је носилац уставотворне и законодавне власти, а Предсједништво и СМ извршне. ПС

оснива, мијења и укида министарства и посебне управне организације законом, али нема
овлашћења обављања политичке контроле над радом органа управе на нивоу заједничких
институција, јер не може непосредно да разријеши министра као старјешину и члана СМ.
СМ одговара ПС у оквиру својих права и дужности, 1 годишње подноси извјештај о раду
и буџету. ПС може од СМ затражити ванредни извјештај, а има и финансијску власт над
органима државне управе, јер у закону о буџету одобрава средства за рад појединим
министарствима.

4.2.Однос органа државне управе према Предсједништву

СМ дзжан је редовно информисати Предсједништво о својим одлукама и активностима.

Мин.спољних послова је надлежно за спровођење спољне политике, под руководством
Предсједништва. Пред.оставрује цивилну команду над оружаним снагама.

4.3.Однос органа државне управе према Савјету министара

189.стр.

4.4.Положај управе у РС

РАНИЈЕ РЕЧЕНО

4.5.Однос органа државне управе према НС

РАНИЈЕ РЕЧЕНО

4.6.Однос органа државне управе и предсједника Републике

Мјешовити систем подјеле власти. Органи државне управе обавезни су да предсједнику

Републике дају обавјештења, објашњења и податке из свог дјелокруга који су неопходни
за његов рад.

4.7.Однос управе према Влади

Односи владе и министарстава заснивају се на принципу сарадње и извјештавања.

Министарства су дужна да извршавају политику и акте Владе. Министарства и управне
организације дужни су д аподносе извјештаје о свом раду. Влада је овлашћена и рјешава
сукоб надлежности између министарстава и других органа и организација у Републици.
Влада у остваривању Уставом и законом утврђених овлашћења доноси више врста аката:
смјернице (општи акт којим се утврђује начин рада органа државне управе, одређују
рокови за доношење прописа и одређује начин и облик сарадње са другим органима и
организацијама), уредбе (уређују односе у вези са извршењем закона, утврђују начела
унутрашње организације органа управе и управних организација и формирају стручне
службе Владе), одлуке (прописују мјере Владе, оснивају стручне службе, дају сагласност
на опште акте органа и организација, обустављају од извршења акта министарстава,
органа јединица локалне смоуправе, предузећа и других органа и организација које врше
јавна овлашћења), инструкције (налажу органима државне управе обавезно предузимање
одређених мјера и радњи из њихове надлежности), рјешење (одлучују о именовањима и
разријешењима, дају разне сагласности) и закључке (утврђују се ставови о питањима из
унутрашње организације Владе, метода рада и односа у Влади).

4.8.Међусобни односиоргана управе у РС

Посебна врста односа унутар самог управног система. Устав садржи одредбу о потпуном
разграничењу надлежности између заједничких институција БиХ и ентитета, а
установљава пресумпцију надлежности у корист ентитета, тако да се међусобни односи
органа управе заједничких институција и републичких органа базирају на потпуној
самосталности. Односи органа управе у РС посматрају се кроз односе хоризонталног
карактера (односи органа на истом нивоу) и вертикалног карактера (однос између виших и
нижих органа). Односи хоризонталног карактера заснивају се на међусобним правима и
обавезма утврђеним законским и другим прописима, мећу овим органима нема
подређености и надређености, односи функционнишу на сарадњи, оснивањем заједничких
тијела, размјеном података и обавјештења. Вертиклани односи заснивају се н апринципу
надређености и подређености, на релацији централних органа и локланих органа управе
(општинске и градске управе).

4.9.Однос органа државне управе и судова

Судови су одвојени државни органи, независни су и самостални. Сукоб надлежности
између судова и органа управе рјешава уставни суд. Међу њима не постоји обавеза
пружања правне помоћи, изузев ако је предвиђено посебним прописима. Изузетно, орган
може од суда тражити доставу неког списа ако је неопходан за вођење управног спотупка,
а судови су дужни доставити спис уколико то није на уштрб судског поступка. Постоји
обаеза узајамног признавања аката, када се у управном или судском поступку појави
претходно питање од чијег претходног расправљања зависи рјешавање гласвног питања, а
о том питању је већ ријешено у управном или судском поступку. У овом случају суд узима
као ријешено оно што је одлучено управним актом у управном поступку, а орган управе
оно што је одлучено судском пресудом. У нашем правном систему законом је отворена
могућност да судови спроводе контролу над радом управе. Два су института у оквиру
односа управе и судства: институт правосудне управе и институт судске контроле.

4.10.Правосудна управа

Правосудна управа је активност органа управе у смислу организовања и праћења рада

судова, ове послове углавном обавља Министарство правде: стварање услова за рад
судова, обезбјеђење примјене прописа у вези са организацијом и радом судова, вођење
информационо-документационих послова, затим вођење организационо-техничких
питања (доношење судског пословника, утврђивање критеријума о броју судија поротника
и постављање и разријешење судских тумача, обезбјеђивање мешународне правне
помоћи). Судска администрација, поред ових спољних услова за несметано и ефикасније
обављање правосудне функције, обавља и значајне послове унутар самог суда:
организовање рада у суду (распоређивање судија поротника у одређена вијећа,
организовање рада судских тумача и вјештака, послови који се односе на извршење
кривичних санкција, поступање по притужбама странака, материјално-финансијско
пословање).

4.11.Однос органа државне управе и јавног тужилаштва

Јавно/ државно тужилаштво је самостални државни орган чија је функција да гони

учиниоце кривичних дјела и друге учиниоце законом одређених дјела и улаже правна
средства ради заштите уставности и законитости. У обављању своје функције улагања
правних средстава ради заштите уставности и законитости, јавно тужилаштво може
утицати на обављање функција државне управе. Тај утицај је процесно-правне природе,
јер је јавно тужилаштво овлашћено да предузима само одређене радње процесно-правне
природе, што значи да није овлашћено да доноси одлуке мериторног карактера у домену
управне власти. У управном поступку јавни тужилац има положај странке и може изјавити
жалбу против првостепеног рјешења којим је повријеђен закон у корист појединца или
правног реда на штету друштвене заједнице. Јавни тужилац може користити четири
ванредн аправна средства (од 8 предвиђених Законом о ОУП): понављање управног
поступка, захтјев за заштиту законитости, поништавање и укудање по праву надзора и
оглашавање рјешења ништавним. Јавни тужилац је овлашћен да захтијева прекид,
одлагање извршења правоснажне судске одлуке или одлуке донесене у управном поступку
или другом поступку када утврди повреду закона или међународног уговора. Захтјев
подноси јавни тужилац, подноси се суду или другом органу надлежном за дозволу
извршења, а ако је извршење у току, суду односно другом органу надлежном за
спровођење извршења Ако јавни тужилац у року од 30 дана од дана пријема одлуке не
искористи правно средство које му стоји на располагању, одлука о одлагању, прекиду
извршења престаје да важи. Јавни тужилац је овлашћен и да поднесе тужбу за покретање
управног спора. У његовој искључивој надлежности је захтјев за заштиту законитости.
Јавни тужилац је овлашћен и да покреће пред уставним судом спор о уставности и
законитости управних прописа. Чести су контакти јавног тужилаштва и органа државне
управе за унутраше послове у фази која претходи поступку због сумње за учињене
деликте. Јавни тужилац овлашћен је да тражи доставу списа, података и обавјештења од
органа управе.

4.12.Однос управе према грађанима

Регулисан одредбама људских права Устава БиХ и Устава РС. Обавезе органа државне
управе: омогућити грађанима остваривање њихових права и обавеза; давање податке и
обавјештења; пружање правне помоћи и развијање других видова сарадње; поштовање
људске личности и чување угледа органа државне управе; разматрање представке,
петиције и приједлога који грађани поднесу, поступање по њима и обавјештавање
грађана.Дужности грађана: придржавања Устава и закона; пружање помоћи другом у
невољи; плаћање пореза и других дажбина; заштите дјеце и немоћних лица; заштите
здравља људи и унапређење животне средине.

5.Класификација људских права и њихова управна заштита

Људска права обавезују законодавца да брине о њиховој реализацији у правном поретку.

Теорија управног права прихвата Јелинекову класификацију појединих слобода и права
човјека са аспекта остваривања њихове заштите пред државним органима: Права
негативног статуса (првна ситуација грађанина у коју државна власт, посебно управа, не
смије дирати. Класична људск права: неповредивост живота и интегритета људске
личности, личног и породичног живота, слобода мисли и долара, штампе, слободе
савјести и вјероисповијести, слобода професионалног, политичког и синдикалног
удруживања, неповредивост стана, тајне писама), Права позитивног статуса (обухвата
правну ситуацију у оквиру које грађанин може захтијевати од државне власти/ управе
одређено чињење и дјеловање. Грађани су једнаки у правима и дужностима без обзира на
националност, расу, пол, вјероисповијест, образовање и друштвени положај; социјална
економска права), Права активног статуса (право грађанина да учествује у политичком и
друштвеном животу, да обавља јавне послове, да остварује политичкоправо: активно и
пасивно бирачко право).

6.Модел, послови, контрола и заштита локалне самоуправе У РС

6.1.Позитивно правни оквир

РАНИЈЕ РЕЧЕНО. УСтав, Закон о локалној самоуправи. Обиљежја концепта ЛС у РС:

1.једностепеност локалне самоуправе, ЛС, 2.монотипска организација у којој је општина
основна јединица ЛС и 3.прихваћени систем ''омнибус'' надлежности у којем јединице ЛС,
без обзира на различите територијалне, демографске, економске и друге разлике, врше
готово исте послове.
6.2.Послови локалне самоуправе

Послови изворног (послови планова и програма развоја општине/ града, грађевинско

земљиште, просторно и урбанистичко планирање, доношење буџета и завршног рачуна,
управљање и располагање имовином општине, образовање општинских органа,
комуналних дјелатности, производња и испорука воде, топлотне енергије, одржавање
чистоће, одржавање паркова, улица, саобраћајница и других јавних површина, пружање
услуга у области образовања, културе, спорта, здравства и социјалне заштите, цивилне
заштите, занатства, туризма, угоститељства, заштити околине) и послови пренесеног
дјелокруга (послови законом пренесени општини/ граду од стране републике:
извршавање закона и других прописа о правима и дужностима грађана, предузећа,
установа и других организација, обавља послове управног надзора над извршењем
прописа и других општих аката скупштине општине).

6.3.Надзор над радом јединица локалне самоуправе

Европска повеља о локалној самоуправи садржи одредбе које одређују принципе односа
централних и локалних органа. У те принципе могли би се уврстити: принцип легалитета
(сви облици надзора над радом ЛЈ могу се вршити само у законом предвиђеним
случајевима), принцип ефикасности и експедитивности (могућност да виши органи власти
врше управни надзор над експедитивношћу у обављању ових послова који су пренесени
локалним властима), принцип сразмјерности (вршење управног надзора којим надзорна
овлашћења требају бити у сразмјери са значајем интереса који се штити) и принцип тзв.
резидуалне надлежности (или пресумпције надлежности у корист ЛС означава да послове
који нису прописани као надлежност државних органа или организација обављају ЈЛС),
принцип тзв. супсидијарности/ супституције, односно принцип ''праведне аутономије''
(подразумијева да надлежност припадне оном нивоу који је способан да послове у оквиру
те надлежности обавља боље од других). Министарство Уи ЛС врши административни
надзор над јединицама ЛС, и то само у законом предвишеним случајевима. Тако
постојинадзор над извршавањем послова из оквира самосталног дјелокруга (контрола
законитости предузетих радњи) и надзор над извршавањем послова из пренесеног
дјелокруга (контрола законитости, цјелисходности и
експедитивности).АДМИНИСТРАТИВНИ/УПРАВНИ НАДЗОР Закон о ЛС предвиђа
посебан облик административног надзора ресорном Министарства над законитошћу рада
јединица ЛС, и то само у законом прописаним случајевима. Тако постоји контрола
законитости и контрола експедитивности рада органа ЛС. Надзор над јединицама ЛС
врше и НС, Влада и судови. Предмет надзора законитости су: општи акти скупштине
јединице ЛС, општи акти начелника, одлука о јавним тендерима, одлуке о пријему на рад
и престанку рада запослених у административној служби=предмет посебног облика
надзора законитости могу бити општи и појединачни акти из самосталног и повјереног
дјелокруга послова јединица ЛС. ПОСТУПАК КОНТРОЛЕ ЗАКОНИТОСТИ Поступак
може покренути начелник, физичка и правна лица, у року од 30 дана од усвајања
оспореног акта, Министарство је дужно да у року од 30 дана поступи по захтјеву....
ПОСТУПАК КОНТРОЛЕ ЕКСПЕДИТИВНОСТИ Републички органи овлашћени за
надзор имају право тражити, у року од 15 дана од дана сазнања за споредни акт, да органи
јединице локалне самоуправе измијене, укину или пониште оспорени акт на основу
уважавања експедитивности. Ако органи јединице ЛС не поступе у складу са захтјевом,
надлежни републички орган надлежан за надзор усвојиће акт умјесто јединице ЛС, и о
томе обавијести органе јединице ЛС. Ако орган ЛС сматра да је одлука републичког
органа у вшењу надзора незаконита, има право код надлежног суда против одлуке покрене
управни спор и о томе да обавијести орган који држи надзор, а може тражити од суда и да
обустави акт органа који врши надзор уколико га сматра штетним и да о томе обавијести
орган који врши надзор. Суд доноси одлуку о обустављању од извршења оспореног акта,
односно доноси друге административне мјере у року од 8 дана од подношења захтјева и
након разматрања аргумената свих заинтересованих страна. Уколико ЛС дуже вријеме не
испуњава своје надлежности, Министарство је дужно упозорити орган јединице ЛС и
затражити предузимање одговарајућих мјера. Ако у року од 8 дана ЛС не подузме
одговарајуће мјере, Министарство ће поднијети тужбу надлежном суду. Суд је дужан у
року од 8 дана изрећи одговарајуће привремене мјере којима је дужан обезбиједити
извршавање оспорених надлежности. Орган ЛС може се жалити на одлуку суда. НАДЗОР
НАД ЗАКОНИТОШЋУ И ЦЈЕЛИСХОДНОШЋУ РАДА Обухвата: контрола законитости
рада и поступања, али само пренесених послова; контролу и оцјену ефикасности,
економичности и ефективности; контролу цјелисходности организације обављања послова
и оспособљености државних службеника и намјештеника за обављање тих послова,
угласвном у вршењу пренесених послова од стране управне инспекције; односе
службеника према странкама (у поступку одлучивања о правима и обавезама грађана,
правних лица и других субјеката у управном поступку од стране управне
инспекције...204.стр.) СУДСКИ ОБЛИЦИ ЗАШТИТЕ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ стр.204.
САРАДЊА ОРГАНА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ СА ДРЖАВНИМ ОРГАНИМА стр.205.
ОРГАНИЗАЦИЈА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ стр.205. ОПШТИНА стр.206., 207., 208.
КАДРОВИ У ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ стр. 208., 209. ГРАД стр. 209., 210.

7.Локална самоуправа у Федерацији БиХ

7.1.Јединице локалне самоуправе

Стр.210., 211., 212.

8.Облици контроле управе

Да би се искључио сваки вид самовоље, управа се подрвргава вишеструкој контроли.

Контроле управе: правна, неправна, политичка; контролише се законитост (провјера да
ли је управном дјелатношћу повријеђен мјеродавни закон, други пропис или општи
акт) и цјелисходност (обухвата испитивање правилности избора између правно
понуђених варијанти с обзиром на сваки конкретан случај, контролу правилности
дискреционог одлучивања ). Смисао контроле је остваривање друштвене дисциплине.
ПРАВНА КОНТРОЛА УПРАВЕ Унутрашња: управна/ административна контрола која се
грана на хијерархијску и старатељску, односно на инстанциону и надзорну/ службену
контролу-класична варијанта и спољна: парламентарна, владина, судска и посебни
облици контроле. 213-226.стр.

9.Дјелатност и функције органа државне управе

9.1.Послови државне управе према позитивом праву

Исказују се кроз овлашћења и дужности које имају органи државне упарве у вршењу
дјелатности ради чијег обављања су основани, највећи дио се обавља аутиритативним
активностима: изврашавање закона доношењем подзаконских аката, доношењем
појединачних управних аката, стручни и други послови путем државне власти, док се
мањи дио обавља путем неауторитативних активности: припремање закона, других
прописа и општих аката, стручни и други послови. Законом о управи БиХ детаљно се
одређују послови државне управе који врше институције БиХ: извршавају законе и друге
пропсие, врше надзор над провођењем закона, предлажу и дају препоруке из области
законодавства, дају одговоре на питања органа законодавне и извршне власти. Према
Закону о републичкој управи: вођење политике развоја, праћење стања, нормативна
дјелатност, извршавање закона и других прописа, вршење управног надзора, одлучивање у
управном поступку о правима и обавезама учесника у поступку, старање о јавним
службама. Послове обављају БиХ: министарства и управне организације; РС:
министарства, републичке управе и управне организације. 228-230.

9.2.Вршење управног надзора

Надзор над законитошћу, надзор над законитошћу и цјелисходношћу, инспекцијски.

9.3.Инспекцијски надзор 233-238

10.Управно-правни институти

10.1.Управно-правни однос

Посебна врста правног односа који настаје у области дјеловања права. Правност једног
односа чине његов правни положај који произикази измеђусобних права и обавеза
учесника односа чије извршење обезбјеђује држава као носилац ауторитета власти. 238-
243.

10.2.Управно-правна норма

Је нормативни елемент којим се регулише управно-правни однос.

10.3.Управна ствар
Свако правно одлучивање у појединачном случају, и ситуацијаима у вези са личним
стањима грађана.

10.4.Управни поступак

Несудски поступак који се примјењује када се рјешава нека управна ствар, њиме се на
правно регулисан начин уређује поступак доношења управних аката.

10.5.Управни акт

Појединачни правни акт чија је сврха конкретизација општих и апстрактних правних

норми, њиме се уређују правила понашања за конкретан случај.

10.6.Управна радња

Управноматеријални акти који служе примјени права у смислу стварања услова за

доношење појединачних правних аката и непосредног извршавања тих аката.

10.7.Управни надзор

Активности у вези са праћењем и оцјеном рада. ПРАВНИ НАДЗОР је надзор

успостављен, регулисан, санкционисан правним нормама. Управни врши управа, а
остварује се као надзор који врши управа у односу на примјену закона од стране грађана и
организација или као надзор који управа врши над субјектима који имају управна јавна
овлашћења. Врсте управног надзора: над законитошћу рада, над законитошћу аката,
инспекцијски надзор.

10.8.Управни спор

Посебна врста судске контроле законитости управног акта, циљ је испитивање

законитости управног акта, касационог је карактера, што значи да се само оцјењује да ли
је управни акт законит или не.. Управни спор настаје подношењем тужбе против управног
акта за који легитимисани тужилац налази да је незаконит, па се због тога тражи од
надлежног суда елиминација из правног поретка. Уколико суд утврди да је управни акт
незаконит, суд ће га у управном спору поништити и вратити предмет управном органу на
поновно рјешавања. Орган управе је дужан да донесе нову одлуку, поштујући одлуку
суда. Одлуку суда, са својством правоснажности, мора да поштује подносилац тужбе,
доносилац управног акта и орган који је ускратио његово доношење (ћутање управе), за
које тужилац тврди да га надлежни орган није донио у предвиђеном року.

11.Акти управе

11.1.Појам и класификација

Акти управе су сви акти, општи и појединачни, и радње које управа доноси, односно врши
у остваривању своје функције.Полазећи од критеријума непосредног правног дејства
акта управе се дијеле на правне (производе непосредне правне ефекте) и материјалне
(имају за циљ фактичку реализацију установљених права и обавеза законом, односно
управним актом). Према конкретности ситуација коју регилишу на опште
(нормативног су карактера и називају се управни прописи) и појединачне (управни акти и
управни уговори).Према оквиру дјеловања на спољне (дјелују на субјекте изван оквира
управе) и унутрашње (дјелују унутар саме управе). ОПШТИ АКТИ УПРАВЕ Органи
управе увијек морају имати овлашћење за доношење нормативних аката, изведеног су
карактера=не могу се утврђивати нова права и обавезе за грађане и друге субјекте, него се
њима разграђују закони и други општи акти скупштине, односно извршног органа. ВРСТЕ
ОПШТЕНОРМАТИВНИХ АКАТА ОРГАНА УПРАВЕ Правилник (најважнији општи акт,
разрађују се поједине одредбе закона, других општих аката скупштине и владе у циљу
њиховог извршавања, што значи да се правилником не могу извршавати закони у цјелини,
већ само поједине одредбе закона, других прописа скупштине или прописа владе), наредба
(наређују се или забрањују поступања у одређеној ситуацији који има општи значај),
упутство (прописује се начин рада и обављања послова органа државне управе и
недржавних субјеката који врше јавна овлашћења у извршавању појединих одредаба
закона, других општих аката скупштине и владе, односно када врше послове државне
управе у извршавању појединих одредаба закона и других прописа. Општа акта доноси
функционер органа). КОНТРОЛА УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ
ОПШТЕНОРМАТИВНИХ АКАТА УПРАВЕ Уставни суд, редовни судови (САД, Енгл.),
управни судови (Француска), Влада (РС).

11.2.Управни акти

Управни акт садржава елементе: конкретност, ауторитативност и правно дјеловање;

заснованост на закону, извршност и доношење у управним стварима. КОНКРЕТНОСТ
УПРАВНОГ АКТА Управни акт је појединачни акт, индивидуалан, који се односи на
конкретну ситуацију и њиме се одлучује о конкретном друштвеном односу, поводом неког
животног догађаја, одређују се права и обавезе одређеног једног или више наведених
лица, јер се управним актом не уређује, не само индивидуализирани правни однос који се
односи на тачно одређено једно или више лица, већ се њиме одређује и конкретан правни
однос који се односи н авише лица која нису тачно одређена, али су по неким заједничким
мјерилима одредива, што значи да треба разликовати конкретност као обиљежје управног
акта од акра његове индивидуалности. АУТОРИТАТИВНОСТ УПРАВНОГ АКТА
Означава могућност доносиоца управног акта да намеће вољу другом, којем је насловљен,
којим му намеће одређено понашање које он по слободној вољи не би изабрао.
Ауторитаттивност је однос између двије стране у којем доносилац управног акта користи
своја овлашћења која су му дата правном нормом, дјелује ауторитативно с јачом вољом
према другим субјектима, што значи да у регулисању права и обавеза субјеката наступа
као носилац ауторитета власти ПРАВНО ДЈЕЛОВАЊЕ УПРАВНОГ АКТА Управном
акту као правном акту својствено је да производи непосредноправно дејство у конкретној
правној ситуацији. МОже дјеловати и посредно и то прем атрећим лицима, у случају када
је странци управним актом додијељено неко апсолутно право које дјелује према свима,
ergaomnes, па у том случају имамо дјеловање управног акта прем атрећим лицима; а могу
дјеловати и према другим органима, па и судовима, који су их дужни признати.
ДОНОСИЛАЦ УПРАВНОГ АКТА Државни орган, предузеће или друга организација или
установа и заједница у вршењу јавних овлашћења. ЗАСНОВАНОСТ НА ЗАКОНУ
Садржинска/ материјална (управни акт је заснован на одговарајуће пропису чоја се норма
примјењује у конкретном случају) и процесна/ формална заснованост (управни акт доноси
овлашћени орган у складу са правилима одговарајућег законског поступка и у прописаној
форми). ИЗВРШНОСТ УПРАВНОГ АКТА означава могућност његовог извршења против
воље његовог адресата и дефинитивне промјене његове законитости од стране суда путем
принудних средстава, у складу са законом. ДОНОШЕЊЕ У УПРАВНИМ СТВАРИМА
Једно је од обиљежја управног акта, а произилази из чињенице да се управним актом
рјешава у некој управној ствари. Ово питање није нормативно одређено, па ни теорија ни
судска пракса нису усклађене у одређивању појма управне ствари. Управна ствар
представља поједину неспорну правну ситуацију у којој надлежни орган на основу
правних прописа непосредно на ауторитативан и конкретан начин уређује примарну
диспозицију/ правило понашања за неку животну ситуацију.

11.3.Врсте управних аката

Конститутивни(акти којима се неки правни однос ствара, мијења или укида; у складу са
законом; врсте: овлашћујући/ фаворабилни-доносе се на захтјев странке која их сама
извршава; врсте: дозволе и тзв. повластице/ концесије; и обавезујући/ онерозни-доносе се
по службеној дужности, а извршавају принудним путем; врсте су: наређења и забране.)и
декларативни (само се утврђује већ постојећи правни однос, правна ситуација; по сили
закона; врсте: акти којим асе утврђује постојање правних чињеница и акти којима се
утврђују правни односи); индивидуални (односе се на тачно одређено поименице
наведена лица, без обзира на њихов број) и генерални (односи се на већи број лица која
нису пименце наведена, али се на основу одређених својстава адресата мако може
разабрати о којим лицима се ради. Круг лица код генералног акта је затворен и одредив);
правно везани (акти код којих је правним прописима унапријед утврђена садржина) и
који се односе на основу слободне/ дискреционе оцјене(акти код којих је за доносица
правним прописима унапријед предвиђено двије или више различитих садржина/
варијанти за један исти случај што му даје могућност избора између правно једнаких
варијанти); позитивни (акти з акоје се вежу извјесне правне промјене у управним
односима, било да се стварају нова права и обавезе, укидају или поништавају одређена
права и обавезе) и негативни (акти којима се одбија било каква промјена у постојећим
правима и обавезама и задржава постојеће стање); прости/ једноставни(акт у чијем
учествовању учествује само један овлашћени орган) и сложени/ збирни (у његовом
доношењу учествује више овлашћених органа); који се доносе по службеној дужности
(када то одређује закон или на закону заснован пропис као и када надлежни орган сазна
или утврди да, с обзиром на постојеће чињенично стање, треба ради заштите јавног
интереса покренути управни поступак) и који се доносе по захтјеву странке (када је по
закону или по природи ствари з апокретање и вођење управног поступка потребан захтјев
странке); формални (ако је форма управног акта прописана правним прописима) и
неформални(ако форма управног акта није прописана правним прописима. Само изузетно
закон и на њему заснован пропис предвиђа могућност доношења рјешења и у усменом
облику и мора бити означено као такво рјешење); у форми рјешења (одлучује се о ствари
која је предмет поступка. Рјешењем се одлучује о главној ствари у писменој форми и мора
садржавати одређене саставне дијелове) и у форми закључка (одлучује се о споредним
питањима у вези са доношењем управног акта. Актом се одлучује о процесно-правним
питањима која се односе на ток поступка и свим другим питањима о којима се не одлучује
рјешењем, а имају споредан значај у вези са поступком. Закључак се издаје усмено).

11.4.Правно дејство управног акта

Управни акт производи правно дејство према 1.странкама, 2.органу који га је донио,
3.према трећим лицима. ПОЧЕТАК ДЈЕЛОВАЊА УПРАВНОГ АКТА Онај тренутак од
којег управни акт обавезује свог доносиоца, тако и онај тренутак од кога почиње да
обавезује странке на које се односи, почетак се одређује у односу н адоносиоца акта и у
односу на странке као лица на која се акт односи. Према доносиоцу почиње прије него
према странци да би се избјегла могућност промјене односно повлачења акта од стране
његовог доносиоца у међувремену док је управни акт у фази доставе странци, чиме би се
довела правна сигурност странке=започиње у тренутку када је управни акт издат од стране
органа-када је предат лицу које је дужно извршити доставу странци. Другачије је са
актима другостепеног органа који доставља странци акт заједно са списима предмета,
прекопрвостепеног органа. Судска пракса везаностдругостепеног органа својим рјешењем
у овом случају наступа у оном тренутку када другостепени орган преда вршење ради
достављања првостепеном органу. Обавезност управног акта у односу на странке наступа
у тренутку уредно извршене доставе акте, односно у тренутку усменог саопштења његове
садржине присутним лицима. РЕТРОАКТИВНО ДЈЕЛОВАЊЕ УПРАВНОГ АКТА
Правило је да управни акти немају ретроактивно дејство, али постоји изузетак и то само у
случајевима који су предвиђени законом, тј. када такво дјеловање има правни основ
донесеног управног акта и када се неким управним актом на основу упоришта у закону
уклањају правне посљедице другог акта (поништавање акта на основу накнадно утврђене
незаконитости). Само декларативни акти дјелују декларативно, али ј еи то само
дјеломично тачно, јер декларативни управни акт утврђује закон а не управни акт. У нашем
праву је прихваћено начело забране ретроактивности конститутивних управних аката, јер
ови акти правно дјелују само за убудуће, јер би у противном била доведена у питање
правна сигурност и заштита права грађана. Управни акт другостепеног органа којима се
понишатав акт првостепеног органа по својој природи има ретроактивно дејство, јер се
тим актом уклањају све посљедице које је поништени акт до тада произвео. Иста је
ситуација и код ванредних правних средстава којим се поништавају незаконити управни
акти, као и код управних аката који се доносе ради извршења судске пресуде у управном
спору којом је поништен неки управни кат. АНТИЦИПИРАНО ДЈЕЛОВАЊЕ
УПРАВНОГ АКТА Не производи правно дејство одмах, унатраг, већ протеком извјесног
времена. Ради се о актима чије се правно дјеловање јавља касније него што би требало
бити, јер рок није изричито предвиђен. ПРЕСТАНАК ВАЖЕЊА УПРАВНОГ АКТА
Означава тренутак када настаје престанак правног дејства управног акта. До престанка
долази: искоришћавањем/ комзумирањем овлашћења; испуњењем одређеног услова или
рока; невршењем овлашћења установљеним управним актом; пропашчу ствари о којој је
управним актом одлучено; смрћу странке; одрицањем од овлашћења; доношењем новог
управног акта-поништавањем или укидањем претходно доносеног редовним или
ванредним правним средствима; на основу закона.

11.5.Извршење управног акта

Фаза оживотворења садржине одлуке неког органа којом се одлучује у конкретној

управној ствари. Двије врсте извршења: административно/ управно (неновчане обавезе) и
судско (новчане обавезе). У управном поступку постоје три врсте одлуке које чини
извршни наслов: извршно рјешење, извршни закључак и поравнање склопљено у
управном поступку.
11.6.Правоснажност управног акта

Означава процесно правни институт који спречава да се о истој ствари међу истим
субјектима води поново поступак у којој је у редовном поступку дефинитивно
одлучено=непромјенљивост управног акта. Овај правни институт преузет је након дугих
расправа из судских поступака: парничног и кривичног, јер се дуго сматрало да је
правоснажност својственост судског акта и да није примјерено природи управног
акта.Важност овог својства управног акта не испољава се само у учвршћивању начела
законитости у успостави веће правне сигурности, већ и у потпуној заштити права и
инатереса странака. ФОРМАЛНА ПРАВОСНАЖНОСТ везује странку и онемогућава јој
да побија управни акт који је постао дефинитиван у редовном поступку, након што она
исцрпи сва предвиђена правна средства. Према Закону о ОУП правоснажно је оно
рјешење против којег се не може изјавити жалба нити покренути управни спор, а којим је
странка стекла одређена права, или којим су странци наметнуте неке обавезе, из чега
произилази да негативни управни акти не могу стећи правоснажност, јер странке не стичу
њима права нити им се намећу обавезе. За правоснажност је мјеродавно утврдити због
чега се странка не може користити редовним правним средствима: а) зато што жалба и
тужба у конкретном случају нису допуштене, б) или се странка тим средствима већ
користила или је пропустила рок за њихово изјављивање. Зависно од тих околности
момент формалне правоснажности различито наступа. Ако је странка напустила рок за
жалбу против првостепеног акта чиме груби право на тужбу, јер суд одбацује тужбу, ако
странка није претходно користила своје право на жалбу, тада правоснажност и коначност
наступају истеком рока за жалбу. Ако странка пропусти рок з аподизање тужбе против
коначног управног акта, тада правоснажност наступа након коначности, истеком рока за
жалбу. Формална правоснажност се дефинише као спољашна, не тангира садржину акта, и
посматра се с позиција странке. У вишестраначким стварима управни акт може постати
правоснажан према појединим странкама у различито вријеме: ако се једна од њих жали а
друга пропусти да то учини. МАТЕРИЈАЛНА ПРАВОСНАЖНОСТ је унутрашње својство
управног акта и веже њеног доносиоца да не може опозвати, поништити, укинути и
мијењати раније донесени управни акт након што је проведен поступак и акт постао
дефинитиван, фактички, а ни странка не може побијати акт након наступа формалне
правоснажности. ОБЈЕКТИВНА И СУБЈЕКТИВНА ПРАВОСНАЖНОСТ спречава
надлежни орган да поново рјешава исти предмет, све у циљу смањења трошкова, који се
не могу пребацивати на терет странака. Смисао објективне правоснажности лежи у
друштвеном интересу да се неопозивошћу управног акта смање трошкови управног
поступка, па примјена објективне правоснажности може послужити као ефикасан
инструмент штедљивог трошења буџетских средстава. Субјективна правоснажност
узима у обзир аспект заштите правног положаја странке, тиме што забрањују поновно
одлучивање о ствари, ако би се тиме преиспитивала стечена права странке. Овом
правоснажношћу се штити субјективно право које је странка стекла актом, али њоме нису
захваћени управни акти којима странка није стекла одређена права/ негативни управни
кати/, као и акти којима се странци намеће нека обавеза. Нису захваћени ни акти којима је
странка стекла нека права ако би поновно одлучивање ишло у прилог странке тиме да јој
се прошире овлашћења. Субјективна правоснажност допушта дирање у акте којима је
странка стекла неко право под условом да захтјев подноси странка која је правоснажном
одлуком стекла неко право, односно да странка да пристанак н аизмјену или стављање ван
снаге самог акта и тада је допуштено дирати у акт под условом да није супротно правном
поретку и да се тиме не вријеђа право треће странке. ДИЈЕЛОВИ УПРАВНОГ АКТА
КОЈИ СТИЧЕ СВОЈСТВО ПРАВОСНАЖНОСТИ Само диспозитив рјешења/ акта стиче
правоснажност. Остали дијелови, образложење и упутство о правном средству, не могу
постати правоснажни, при чему није важно да ли је диспозитив једноставан или сложен-
састављен од више тачака, или садржи посебне додатке-услов, рокови. Правоснажност не
стиче ни претходно питање које чини саставни дио образложења рјешења које је изван
домашаја правоснажности. ПРАВОСНАЖНОСТ И ВАНРЕДНА ПРАВНА СРЕДСТВА
Предвиђено је да правоснажно рјешење којим је странка стекла одређена права, којим су
странци одређене неке обавезе може поништити, укинути или измијенити само у
случајевима који су законом предвиђени. То су случајеви у којима се могу користити
ванредна правна средства, која се могу користити само у случају када су изричито
законом предвиђена, углавном код аката који садрже грешку оборивости. Поред стицања
правног својства извршности и правоснажности, акта могу стећи и правно својство
коначности=такво својство када се против њега не може покренути жалба као редовно
правно средство у управном поступку, али се може покренути управни спор. Могу га
стећи првостепена и другостепена рјешења у управном поступку. Наступање коначности
код првостепених није исто што и наступање коначности код другостепених рјешења.
Првостепена рјешења постају коначна доношењем рјешења када је законом искуљчена
жалба, као и у случају истека рока за жалбу, а жалба није изјављена. Изјавом жалбе
првостепено рјешење неће постати коначно. Другостепена рјешења постају коначна самим
доношењем.

11.7.Додаци управном акту

Услов (везује се за правно дејство акта, представља будућу неизвјесну околност или
чињеницу од чијег наступања зависи правно дејство акта, и поставља се само ако је
законом предвиђено), рок (посебан додатак диспозитиву рјешења, означава проток
времена усљед кога наступа илипрестаје правно дејство акта, након чега акт или ступа на
снагу или престаје да важи), налог (њиме се странци налаже да изврши неку додатну
радњу, ради се о самосталној правној обавези коју је странка дужна извршити, само ако је
законом превиђено) и придржај опозива (њиме доносилац задржава право да акт касније
опозове, стави ван снаге. Није прихваћено у нашем правном систему).

11.8.Погрешни управни акти

Сваки акт који садржи било какав недостатак: неисправни, незаконити, неправилни или
нецјелисходни акти. Док се не докаже супротно, акт се сматра правно перфектним:
технички исправним, законитим и цјелисходним. НЕИСПРАВНИ УПРАВНИ АКТИ
садржи грешку која се однсои на технички аспект, недостатке ванправног карактера,
грешке: имена, бројева, писања, рачунања и других очитих нетачности у рјешењу.
Нетачне акте исправља орган који га је донио, доношењем посебног закључка који
дејелује од момента отпочињања правног дејства управног акта. Неуредни акти сутакви
кој су неупотребљиви из разлога своје нечиткости, неразговјетности, непрегледности,
поцјепаности, такав акт се доводи у такво стање акта као да грешка није ни постојала.
НЕЗАКОНИТИ УПРАВНИ АКТИ су они који садрже грешку правног карактера,
несагласности акта са законом или другим прописом заснованим на закону. С обзиром на
тежину правне грешке постоје: 1.РУШЉИВИ ИЛИ ОБОРИВИ УПРАВНИ АКТИ садрже
грешку лакшег карактера. УКЛАЊАЊЕ РУШЉИВИХ УПРАВНИХ АКАТА из правног
система подразумијева коришћење правних средстава предвиђених правним прописима
ради стављања управних одлука које су садржане у погрешним управним актима ван
правне снаге. За уклњање се користе правна средства: жалба у управном поступку,
ванредна правна средства, тужба у управном спору. Против оборивих аката примјењују се
санкција поништавања (ставља ван снаге сам акт и све правне посљедице које је такав акт
произвео од момента ступања на снагу), икидања (конститутивни акт којим се ставља ван
снаге управни акт са блажом грешком оборивости. Има за правну посљедицу стављање
ван снаге његовог даљњег дјеловања, укидањ дјелује убудуће) или мијењања аката
(конститутивни акт којим се елиминишу само неке правне посљедице које је рушљиви акт
произвео, у дијеловим ау којима нису усклађени са законом)2.НИШТАВИ УПРАВИ
АКТИ (садрже грубу грешку, теже повреде прописа које остављају трајне посљедице на
њихову правну ваљаност. Ништавни акти не могу стећи својство правоснажности ни
временом, мада фактички може постојати),3.НЕПОСТОЈЕЋИ УПРАВНИ АКТИ (нема ни
правостажност нити постоји), НЕЦЈЕЛИСХОДНОСТ УПРАВНОГ АКТА (грешка
управног акта која се јавља код управних аката која се доносе на основу дискреционог
овлашћења погрешним избором правно понуђене варијанте према критеријуму који
одговара ангажованом јавном интересу у конкретном случају).

12.Материјални акти управе (управне радње)

12.1.Појам и врсте

Материјлани акти управе се могу означити као управне радње, круг ових аката чини низ
разноврсних појединачних аката и радњи које управа доноси или обавља, али који за
разлику од управних аката немају непосредно правно дејство, ови акти имају неке
заједничке смелемнте са управним актима: циљ (се испољава у чињеници пшто су управне
радње у функцији примјене права), заснованост на закону (убухвата садржајни и
формални задани оквир), везаност за појединачне ситуације (управне радње стварају
услове за њихово доношење и непосредно извршавање правила садржаних у
појединачним правним актима) и ауторитарност (је иманентна у вршењу управе као
вршење државне власти). Управне радње представљају материјалне акте који немају
непосредно правно дејство, а врше се на основу и у извршавању правних аката, било да се
њима стварају услови за доношење појединачних правних ауторитативних аката или д
аове правне акте непосредно извршавају.

12.2.Управне радње неауторитативног карактера

Документовање (биљежење одређебих чињеница, околностии и стања и издавање аката

којима се те активности потврђују: документовање као вођење евиденције и
документовање као издавање увјерења. Да би увјерење имало карактер јавне исправе мора
да га изда овлашћени и орган и увјерење мора да се односи на нешто о чему тај орган води
службену евиденцију), саопштавање (саопштавање правно релеватних чињеница
заинтересованим лицима које могу утицати на остваривање њихових права и обавеза),
примање изјава (одвија се на релацији странака и других лица са надлежним органима
путем којих управа долази сазнања о релевантним чињеницама и околностима), остале
врсте управних радњи (материјални акти управе који се односе на атипично подручје
друштвене стварности, пружање стручних, техничких радњи).

12.3.Управне радње ауторитативног карактера

Средства принуде у 2 случаја: 1.ради извршења извршних управних аката, 2.ради

непосредне промјене закона, ванредним околностима.

13.Јавне службе

13.1.Развој јавне службе према важећем праву

Јавне службе: установе, предузећа и други облици организовања утврђени законом који
обављају послове од општег интереса којима се обезбјеђује остваривање права и дужности
физичких иправних лица, као и другог законом утврђеног интереса. Закон о систему
јавних служби. ОРГАНИЗАЦИОНИ ОБЛИЦИ ЈАВНИХ СЛУЖБИ јавне установе, јавна
прердузећа, установе од опште користи, концесиониране јавне службе. УПРАВНА/
ЈАВНА ОВЛАШЋЕЊА ЈАВНИХ СЛУЖБИ јавме службе врше заштиту јавног интереса,
што је разлог да јавна служба има посебна овлашћења која јој држава повјерава. Њихова
дјелатност се мора одвијати континуирано, несметано и једнако доступно свим фитичким
и правним лицима. Послови које обављају јавне службе улазе у дјелокруг одређених
привредних и непривредних дјелатности уз јачи државни утицај, док су послови који се
повјеравају у оквиру јавних овлашћења ауторитативни послови делегиранио од стране
државе, тако и њихова управна овлашћења јесу одређена законом: рјешавање у управним
стварима и доношење управних аката;вршењеуправнихрадњи,
вођењеевиденцијеииздавањеувјерења; вршењестручних послова који су од значаја за
инспекцијски надзор (експертиза); доношење прописа који по природи називу морају да
орговарају прописима које доносе органи управе. Носиоци управних јавних овлашћења
чији садржај чини доношење прописа, дужни су прије њиховог објављивања прибавити
мишљење надлежног министарства. Постоје и неуправна јавна овлашћења која означавају
правно гарантовану могућност да одређени субјекти из оквира јавних служби својим
општим правним актима уређују у домену своје основне надлежности неке односе од
ширег интереса. ОДНОС ДРЖАВНЕ УПРАВЕ И ЈАВНИХ СЛУЖБИ Недржавни субјекти
(јавна предузећа, установе и друге организације) врше повјерена управна (јавна)
овлашћења која изворно припадају државној управи. Држава имзбог критеријума
рационалности, економичности и ефикасности, законом повјерава те послове јер су они у
вези са основном дјелатношћу јавних служби па је реално очекивати да ће испунити
стандарде и критеријуме повјеравања које садржи акт о повјеравању послова којем
претходи елаборат о оправданост, органи државне управе према њима имају овлашћења
да: контролишу законитост повјерених посова; одлучују по жалби на појединачне акте;
дају сагласност на организацију рада; дају упутства; пружају стручну помоћ; предузимају
мјере одговорности; предложи Влади да покрене поступак одузимања повјерених послова.
УПРАВНИ (надзор над законитошћу, надзор над законитошћу и сјелисходношћу и
инспекцијски надзор), УНУТРАШЊИ (надом над радом субјеката, инспекцијски надзор
преко управне инспекције и други облици надзора утврђени законом) И СТРУЧНИ
НАДЗОР (у правилу се спроводи над установама и јавним предузећима уз примјену
одређених техничких правила, утврђених стандарда и правила струке) су врсте надзора
над обављањем дјелатности недржавних органа.
14.Лични статус грађана

Обухвата основе правног положаја који представља претпоставке за стицање конкретних

права и обавеза, и уједно оличава индивидуализацију физичких лица. Ријеч је о
елементима који се везују за личност и личне особине, способности и својства лица из
којих произилази укупан правни положај појединца.

14.1.Лично име

Је ознака физичког лица а чини га име и презиме. Регулисање ове материје у надлежности
је ентитета. Према Закону о личном имену свако лице има право и дужност на лично име,
грађанин је дужан да користи своје лично име, а употреба туђег је забрањена и предвиђа
одређене санкције. Лично име родитељи спораумно дају дјетету , а стиче се уписом у
матични књигу рођених. Орган старатељства даје дјетету лично име уколико родитељи не
постигну споразум, као и када родитељ нису живи, нису у могућности вршити родитељске
дужности или када су непознати. Грађани имају право на промјену личног имена
склапањем или разводом брака, али и само промјеном имена или само промјеном
презимена. О томе подносе захтјев надлежном органу општинске управе. За малољетна
лица захтјев подносе еодитељи, усволјилац односно старатељ, уз сагласност органа
старатељства, за малољетна лица старија од 10 година тражи се њихов пристанак.
Надлежни орган неће дозволити промјену личног имена лицу против кога се води
кривични поступак за кривично дјело за које се годни по службеној дужности, или лицу
које је суђено за такво кривично дјело док казна није извршена, као ни лицу за које се
утврди да је захтјев поднијело ради избјегавања законом утврђених обавеза. Одлучује се у
форми рјешења. Рјешење о промјени личног имена одмах по правоснажности доставља се
надлежном матичару, надлежном органу о војним обвезницима, надлежним општинским
органима и другим органима који воде евиденције о грађанима.

14.2.Породично стање

Означава лични статус и правну ситуацију за коју су правно мјеродавни брачно стање,
однос родитеља и дјеце, а у неким ситуацијама и шире сродство. Темељно право и обавеза
која произилази из брачног односно родитељског односа односисе на издржавање
необезбијеђеног брачног друга, малољетног дјетета, затим обавезе издржавања сродника,
те право заступања малољетног лица. Породични закон. Службене евиденције о
породичном стању воде се путем матичних књига, а одређене евиденције које се односе на
обавезе издржавања воде органи старатељства.

14.3.Пословна способност

Је објективним правом призната могућност самосталног иступања у правном предмету.

Пословна способност ствара могућност да физичко лице својом изјавом воље стиче права
и обавезе и да предузима одређене правне радње, стиче се са 18 година. Пунољетна лица
могу се одлуком суда прогласити и пословно неспособнима, а приједлог за то дају
заинтересована, овлашћена лица, као и орган управе надлежан за послове старатељства.
Пословно неспособна лица не могу сама предузимати правне радње и то у њихово име и
нањихов рачун чине законски заступници и овлашћени пуномоћници. Малољетна лица
немају пословну способност, али се може изузетно признати раније-емаципацијом- уз
сагласност малољетног лица. Пословна способност може бити дјеломична, ограничена о
чему одлуком одлучује суд. Органи управе воде евиденцију у вези са пословном
способношћу и издају одговарајућа увјерења.

14.4.Пребивалиште и боравиште

Пребивалиште је мјесто у којемс е одређено лице настањује у намјери да у њему стално

живи и у којем му је обезбијеђено стално становање, а боравиште је мјесто у којем неко
лице привревено борави, без намјере да се у том мјесту стално настани. Закон о
пребивалишту и боравишту грађана. Постоји обавеза пријаве и одјаве пребивалишта, каои
промјена адресе стана, у року од 10 дана од дана настањивања. За малољетно лице
пријављивање врши родитељ, орган старатељства или старатељ. Пријаве и одјаве подносе
се надлежном органу унутрашњих послова. Пријава и одјава боравишта важи за грађане
који користе услуге смјештаја у хотелима, одмаралиштима, домовима ученика,
студентским домовима, на градилиштима предузећа, врши се одмах по доласку и
непосредно прије напуштања објекта у којем је био смјештен. Књига гостију води се на
прописаном обрасцу и мора бити овјерена од стране надлежног органа унутрашњих
послова, закључење књиге мора се пријавити надлежном органу унутрашњих послова у
року од три дана од закључења. Грађани који имају намјеру да бораве у иностранству
дуже од 60 дана морају такав одлазак да пријаве надлежном органу унутрашњих послова.

14.5.Држављанство

Основи стицања држављанства: начело поријекла, крвне везе; начело мјеста рођења;
начело пребивалишта. Начело једног држављанства. Позитиван (појава лица са више
држављанстава-двојно држављанство) и негативан сукоб (лице без држављанстава-
апатрид) држављанства. СТИЦАЊЕ ДРЖАВЉАНСТВА БиХ: поријеклом; рођењем на
територији БиХ; усвајањем; путем натурализације; путем међународног споразума.
ПРЕСТАНАК ДРЖАВЉАНСТВА БиХ: по сили закона; одрицањем; отпустом;
одузимањем; међународним споразумом. РЈЕШАВАЊЕ СУКОБА ЕНТИТЕТСКИХ
ЗАКОНА О ДРЖАВЉАНСТВУ стр.294. ПОСТУПАК ЗА СТИЦАЊЕ И ПРЕСТАНАК
ДРЖАВЉАНСТВА БиХ стр.295. ЕВИДЕНЦИЈА И ДОКАЗИВАЊЕ ДРЖАВЉАНСТВА
БиХ стр.296. ПОСЕБАН ПРЕЛАЗНИ РЕЖИМ О ДРЖАВЉАНСТВУ БиХ стр. 296., 297.,
298.

14.6.Држављанство РС

Стиче се поријеклом, рођењем на територији РС, усвајањем, прирођењем, по

међународном споразуму. Престаје: по сили закона, одрицањем, отпустом, одузимањем,
по међународним уговорима. ПОСТУПАК

14.7.Вођење службених евиденција у вези са личним статусом грађана

Матичне књиге: рођених, вјенчаних, умрлих.

14.8.Евиденција органа унутрашњих послова

Личне карте, матични број грађана, путне исправе.

14.9.Путне исправе
Поступак, издавања путних исправа.

III УПРАВНИ ПОСТУПАК И УПРАВНИ СПОР

1.1.Појам и значај управног поступка

1.2.Општи поглед на развој управног поступка

1.3.Општи и посебни управни поступак

1.4.П

2.

3.

4.

5.

УПРАВНИ СПОР

1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.
8.

9.

10.

11.

12.

13.

14.

15.

IV РАДНИ ОДНОСИ И РАДНИ ОДНОСИ У УПРАВИ РС

Радни односи уопште и радни односи у управи РС имају своје упориште у Уставу, закону
и подзаконским актима, али и у аутономним, недржавним изворима радног права.
Аутономни, недржавни извори права су колективни уговор и правилник о раду, којима се
ближе разрађују права по основу рада и њихов обим, као и начин и поступак остваривања
тих права. Анекс 4 ООС за мир у БиХ-Дејтонски устав, у члану 3 став 1 утврђује 10
области које су у надлежности институција БиХ: спољна политика; спољно трговинска
политика; царинска политика; монетарна политика; финансирање установа и
међународних обавеза БиХ; политика и прописи за усељавање, избјеглице и азил;
провођење кривичних закона на међународном плану и између ентитета, укључујући и
односе са Интерполом; увођење и рад средстава за међусобне и међународне
комуникације; регулисање саобраћаја између ентитета и контрола ваздушног саобраћаја.
Анекс 4 члан 3 став 3 а) каже да све државне функције и овлашћења која овим уставом
нису изричито додијељена институцијама БиХ припадају ентитетима. Радни односи
припадају надлежности ентитета, али у пракси постоји уставни принцип ''територијалног
важења''закона из области радних односа: закони из надлежности ПС БиХ; закони које
доноси НС РС; закони из надлежности П ФБиХ и закони које доноси Скупштина Брчко Д
БиХ. Анексом 10 ове законе може доносити и ОХР. Устав РС, чл.39-44., гарантује свим
грађанима РС право на рад и слободу рада, слободу синдикалног организовања и
дјеловања, право на штрајк под условима утврђеним законом, Републике уређује и
обезбјеђује радне односе, заштиту на раду, запосшљавање, социјално осигурање и друге
облике социјалне заштите.

1.Радни однос-основни појмови

1.1.Појам и битни елементи радног односа

Радни однос је правни однос узмеђу разних чинилаца у циљу функционисања рада;
уговорени је однос између радника и послодавца; транспарентан је и подложан тржишту
рада; механизми унапријед загаронтавих права радника замијењен је општим колективним
уговором о основним правима запослених, односно посебним/ гранским уговорм з
апоједине области. Земље у транзицији принуђене су да због изражених проблема
запошљавања доносе програме социјалног збрињавања незапослених лица. У данашњем
позитивном законодавству посебним законима су уређени радни односи запослених
државној управи и ЛС, а општи прописи о раду за запослене у јавној управи примјењују се
као супсидијарни прописи=прописима под радним односом се подразумијева однос између
радника и послодавца, односно скуп права и обавеза између двије уговорне стране по
основу рада која се заснивају уговором о раду између радника с једне стране и послодавца
с друге стране. За државне службенике у државној управи и административне раднике у
ЛС радни однос представља скуп права и обавеза између тих категорија запослених и
државе, односно јединице ЛС као послодавца, који се заснива на основу управног акта
надлежног органа. За остале запослене у јавној управи, а који немају статус државног
службеника, радни однос се заснива уговором о раду са правима и обавезама из општих
прописа о раду. Радни однос као уставна категорија заснива се на елементима:
добровољног односа; односа између двије странке: послодавца и радника; економско-
финансијског смисла з аобављање одређених послова како од стране радника, тако и од
стране послодавца; радно-правног смисла радног односа у остваривању права и
извршавању обавеза обје странке, а која се стичу на раду и по основу рада; постојања
субординације између послодавца и радника, како правне, тако и економске.
1.2.Радно мјесто

Је скуп општим актом утврђених послова које у процесу рада обавља радник у радном
односу, који има стручну спрему потребну за вршење таквих послова, а испуњава и друге
опште и посебне услове. Постоје и радна мјеста на којима радник има посебна овлашћења
или руководеће радно мјесто, а са тим повлачи и одређену функцију и положај, односно
посебне одговорности. У области заштите на раду под радним мјестом се подразумијева
мјесто намијењено за обављање послова код послодавца, у објекту или на отвореном, као
и на привременим и помоћним градилиштима, објектима, уређајима, саобраћајним
средствима и сл., у којем радник борави или има приступ у току рада и који је под
непосредном или посредном контролом послодавца. Радна средина подразумијева простор
у којем се обавља рад и који укључује радна мјеста, радне услове, радне поступке и односе
у процесу рада.

1.3.Радно искуство

Је искуство стечено радом и у раду, у обављању одређених функција у дужем временском

периоду. У правном поретку узима се у обзир код конкурса за пријем-избор, а нарочито
долази до изражаја код минулог рада-када се оно узима у обзир за одговарајући износ у
остваривању права на плату.

1.4.Радни стаж

Означаба приправништво, вријеме које неко мора послије завршеног школовања да

проведе у својству приправника да би протеком тог времена и по положеном прописаном
стручном испиту могао да буде распоређен на послове, радне задатке за које се
припремао. Сама ријеч стажист којом се означава лице које је завршило одређену школу и
припрема се за самостални позив код нас се задржала у области здравства. Стаж је термин
који означава протек одређеног прописаног или општим актом утврђеног времена послије
кога радник у радном односу стиче одређена права којима је основ или услов радни однос.
Приправник или стажиста је лице са високом, вишом или средњом стручном спремом које
први пут заснива радни однос са циљем да се за вријеме приправничког стажа оспособи за
самосталан рад на одређеним пословима, радним задацима из своје струке. Радни стаж/
стаж осигурања означава временски период који не мора бити непрекидан у ком је радник
био у радном односу.

1.5.Стручна спрема

Стручна спрема радника је оспособљеност радника за вршење одређених послова,

односно занимања. Стручна спрема се стиче: у стручним школама организованим за један
или више степени стручног образовањ; у центрима за стручно образовање и специјално
усавршавање; у установама високог школства-на факултетима и високим школама на
којима се послије завршених студија могу стицати магистратура или специјалност/
мастерс и докторске титуле. Наше законодавство познаје нижу, средњу-3., 4. степен,
вишу-шести степен и високу-седми-1 и 2 и осми степ стручне спреме. Постоји и припрема
стручних кадрова за непосредан рад у производњи са степеном квалификованог и
висококвалификованог радника. Под стручном спремом за рад у државној управи
подразумијева се школска спрема, приправнички стаж и положен стручни испит.
Формално, стручна спрема, посебно школска спрема је претпоставка за успјешно вршење
одређених послова и задатака и посебан услов за заснивање радног односа.

1.6.Стручни испит

Је начин провјеравања стручне способности радника за вршење одређених послова, било

да се ради о лицима која су запослена у органима државне управе или у другим органима
и организацијама, представља стручну квалификацију за стицање одговарајућег степена
стручности, за вршење сложенијих послова и задатака и оставривање веће палте. То је
комисијска провјера споја теорије и праксе по истеку приправничког стажа, као и оцјена
способности за самостално вршење послова и задатака конкретног радног мјеста. Стручни
испит за рад у прави РС полаже се у два дијела, писмени и усмени, а о положеном
стручном испиту Агенција за државну управу издаје увјерење као јавну исправу за
доказивање испуњавања полсебног услова за заснивање радног односа и стицање статуса
државног служеника. Влада РС уредбом ближе утврђује услове и начин полагања
стручног испита за рад у управи РС, а Агенција за државну управу доноси програм за
полагање стручног испита и организује полагање. Државни службеници и намјештеници у
институцијама БиХ и Ф БиХ опредијелили су се з ајавни испит-тестирање и стручни
испит-интервју, Брчко дистрикт се опредијелио за исти приступ стручном испиту као и
РС, на сва три нивоа власти БиХ постоји међусобно признање положених стручних и
јавних испита.

1.7.Радно вријеме

Је временски период у току 24 часа у коме је радник обавезан да врши посао или радни
задатак на који је распоређен. Запослени у државним органима и изабрана, постављена
лица раде у радно вријеме прописано одлуком Владе. Општим прописима о раду ближе се
уређује пуно радно вријеме, непуно радно вријеме, прековремени рад, прерасподјела
радног времена, ноћни и допунски рад.

1.8.Радна књижица

Је јавна исправа/ доказ о стручној спреми радника за обављање послова, радних задатака
одређеног занимања, о радном стажу/ времену проведеном на раду код послодавца и
појединим правима којима је основ или услов радни однос/ пензија, инвалиднине. Радник
који је засновао радни однос мора имати радну књижицу ако први пут ступа у радни
однос. Радну књужицу издаје надлежни орган у локланој управи/ општина, град. Садржи
податке: о називу локалне заједнице на чијем подручју је издата; регистарски број и
серију; мјесто и датум издавања; име и презиме; датум и мјесто рођења; завршена школа/
стручно оспособљавање и усавршавање; радни однос прије издавња/ акт ако га има;
накнадно признати стаж; вријеме проведено изван радног односа које се признаје као
пензијски стаж. Приликом заснивања радног односа радник предаје радну књижицу
послодавцу и она код послодавца остаје за вријеме трајања радног односа, а раднику се о
томе, на његов захтјев, издаје потврда. У радну књижицу је забрањено уносити негативне
податке о раднику. Послодавац је дужан да раднику врати уредно попуњену радну
књижицу даном престанка радног односа. Послодавац не може задржати радну књижицу
радника ни у случају ако према раднику има било какво потраживање, нити може у радну
књижицу уписивати било какве друге податке, осим времена које је радник провео у
радном односу код њега.
1.9.Послови запошљавања

У смислу важећих законских прописа сматрају се: посредовање у запошљавању; јавно

обавјештавање о могућностима и условима запошљавања; савјетовање о избору посла-
професионална оријентација; стручно оспособљавање и припрема за запошљавање;
провођење програма запошљавања; обављање организационих, стручних,
административних и других послова у вези са остваривањем права незапослених лица на
новчане накнаде, стручно оспособљавање, здравствену заштиту и друга права.

1.10.Носиоци функције запошљавања

Јавна овлашћења као и друге стручне и друге послове у области запошљавања у РС

обавља Завод за запошљавање. Послове који се односе на посредовање у запошљавању,
савјетовање за избор занимања и оспособљавање и припрему за запошљавање, поред
наведеног Завода, могу обављати и друга правна и физичка лица-агенције, под условом да
су оспособљена за обављање тих послова.

1.11.Осигураници и пензијски стаж

Осигураници су лица која су обавезно осигурана на пензијско и инвалидско осигурање у

надлежном фонду, као и лица којима је у складу са законом признато својство
осигураника у добровољном осигурању. Пензијски стаж означава одређени временски
период проведен у осигурању по чијем се протеку, уз испуњавање других законом
утврђених услова, стичу права из или по основу пензијског осигурања.

1.12.Стаж осигурања

Стаж осигурања је вријеме које је осигураник провео послије навршене петнаесте године
живота у обавезном добровољном осигурању као и стаж оји је докупљен у складу са
законом.

1.13.Стаж осигурања са увећаним трајањем

Рачуна се инвалидним лицима са тјелесним оштећењем преко 70% војним и цивилним
инвалидима од 1 до 4 групе, као и слијепим и нервно обољелим лицима без обзира на
проценат тјелесног оштећења и то на начин да се сваких 12 мјесеци рада рачуна као 15
мјесеци стажа осигурања. Стаж осигурања са увећаним трајањем рачуна се и осигуранику
који ради на нарочито тешким и по здравље штетним радним мјестима која својим
прописом утврђује Влада РС, с тим што степен увећања стажа осигурања може износити
највише до 50%

1.14.Посебан стаж

Означава одређене временске периоде, који се иако није проведен у радном односу,
признаје за остваривање права из пензијског осигурања или других законом утврђених
права. За овај стаж нико не уплаћује увећане доприносе из чега произилази да се ради о
својеврсном начину признања државе за учешће њених грађана у рату или њеном
стварању. Овај стаж рачуна се у двоструком трајању. Овдје треба разликовати
бенефицирани од посебног стажа осигурања у двоструком трајању. Бенефицирани је стаж
осигурања са увећаним тракањем када се због посебних услова рада заједну годину рада
раднику признаје 16 мјесеци стажа осигурања. Овај стаж је право радника или обавеза
пслодавца у смислу увећане плате доприноса за пензијско осигурање. Због тога се
бенефицирани стаж узима у обзир приликом обрачуна плате по основу минулог рада.
Посебан стаж осигурања у двоструком трајању је преузета категорија из социјалистичког
правног система и углавном је осигурање за учеснике рата. За овај стаж нико не уплаћује
увећане доприносе. Посебан стаж је у предвиђеном поступку право радника, али не и
обавеза послодавца. Наведено право радник може да користи, ако жели, код испуњавања
услова за одлазак у пензију, прописује се по вољи радника у стаж осигурања. Изузетак је
ако послодавац по захтјеву радника овај стаж признаје у минули рад као основ за обрачун
плате.

1.15.Заштита и здравље на раду

Обухватају скуп организованих мјера и активности усмјерених на стварање услова који

обезбјеђују: сигурност на раду; спречавање и отклањање опасности и штетности које могу
проузроковати повреде на раду, професионална и друга обољења и оштећења здравља
радника на раду,заштиту здравља и радне способности радника, као и посебна заштита
малољетних радника ради очувања њиховог несметаног психофизичког развоја; посебна
заштита жена од ризика који би могли угрозити остваривање материнства; посебна
заштита инвалида и професионално обољелих лица од даљег оштећења здравља и
умањења њихове радне способности и посебна заштита старијих радника ради очувања
њихове радне способности примјерене њиховој животној доби.

1.16.Колективни уговор

Општим, гранским и појединачним ближе одређују обим и начин остваривања права и

обавеза из радног односа у складу са законом, поступак колективног уговарања, састав и
начин рада тијела овлашћених за мирно рјешавање колективних спорова између радника и
послодаваца, међусобни односи учесника у закључивању колективних уговора и друга
питања од значаја за уређивање односа између радника и послодаваца. Законом се ближе
уређује обавезност примјене колективног уговора, територијално и персонално важење
колективних уговора, форма и временско важење колективног уговора, јавно објављивање
колективних уговора и рјешење спорова.

2.Радни однос по општим прописима о раду

2.1.Прописи о раду

Већину закона из области рада прописивао је ОХР а ПС БиХ у предвиђеној процедури

потврђивала и њима су уређени радни односи запослених: у државној служби и
институцијама БиХ; намјештеника у институцијама БиХ; у корпорацијама, удружењима и
фондацијама БиХ; у јавним предузећима БиХ. РС је самостално, дјеломично уз учешће
ОХР, заокружила своје радно законодавство, доносећи законе из области: рада и
запошљавања уопште; запошљавања и рада у ентитетској државној, јавној управи и ЛС;
заштете на раду и здравственог осигурања; запошљавања страних држављана, и лица без
држављанства; пензијског и инвалидског осигурања; евиденција освим напријед
наведеним областима; оснивања савјета радника и права на штрајк; инспекцијског надзора
из области рада и запошљавања.
2.2.Закључивање и примјена уговора о раду

Уговор о раду не може закључити лице које није навршило 15 година и које нема општу
здравствену способност за рад. За лица млађа од 18 година, а старија од 15 година, поред
посједовања опште здравствене способности, потребна је и сагласност законског
заступника за закључивање уговора о раду. Прије закључивања уговора о раду, као и з
авријеме рада, послодавац може одредити да се изврши провјеравање способности лица
које тражи запослење, односно радника за руковање средствима рада, као и средствима
заштите на раду. Послодавац може лице које тражи запослење, уз његову сагласност, као и
радника у радном односу упутити на допунско оспособљавање за руковање средствима
рада и средствима заштите на раду. ВРСТЕ И ТРАЈАЊЕ УГОВОРА О РАДУ На одређено
и на неодређено вријеме, а ако у уговору није назначено вријеме трајања, сматра се да је
на неодређено вријеме. Уговор о раду на неодређено вријеме не може се закључити на
дужи период од 2 године. Угово о раду на одређено вријеме може се закључити у
случајевима: за извршавање послова који трају до 6 мјесеци; привременог повећања обима
посла; замјене одсутног радника до годину дана и обављање посла чије је трајање
унапријед одређено природом и врстом посла, уговор се може, уз сагласност радника,
продужити али највише 2 године од дана закључивања уговора о раду на одређено
вријеме. Ако радник по истеку рока трајања уговора о раду, уз изричиту или прећутну
сагласност послодавца настави да ради, сматраће се да је радник засновао радни однос на
неодређено вријеме. Ако се радник, након прекида рада због истека рока из уговора о раду
више пута запошљава код истог послодавца на основу уговора о раду на одређено вријеме
и на тај начин оствари 24 мјесеца рада у току посљедње 3 године, сматра се да је засновао
радни однос на неодређено вријеме. ФОРМА И САДРЖАЈ УГОВОРА О РАДУ Закључује
се у писменом облику, а садржи: назив и сједиште послодавца; основне податке о
раднику; датум ступања радника на рад са радним мјестом на којем се радник запошљава;
плата, новчана накнада и друга примања по основу рада; дужина годишњег одмора;
трајање уговора за уговоре о раду на одређено вријеме и роковима з аотказивање уговора
о раду закљученог на неодређено вријеме. ПРОБНИ РАД је радни однос на неодређено
вријеме са раскидним условом, уговором се може предвидјети у трајању до три мјесеца, а
споразумно се може продужити још з атри мјесеца. Послодавац и радник могу да откажу
уговор о пробном раду и прије истека рока на који је уговор закључен уз отказни рок од
седам дана. Пробни рад се оцјењује, јер је смисао пробног рада провјера стручних и
људских квалитета радника од стране послодавца у временском трајању пробног рада.
Начин спровођења и оцјењивања резултата пробног рада ближе се уређује колективним
уговором и општим актом послодавца. За вријеме пробног рада радник има сва права из
радног односа. ПРИПРАВНИЦИ са њима се склапа уговор она оно вријеме за које траје
приправнички стаж прописан за одговарајући степен школске спреме, за ССС траје 6
мјесеци, а за ВСС и ВСС 12 мјесеци. Приправником се сматра лице које је завршило
средњу, вишу или високу школу, које први пут заснива радни однос у том занимању и које
треба положити стручни испит, апотребно му је претходно стажирање у његовој струци.
ПО истеку приправничког стажа полаже се стручни испит, приправник има сва права из
радног односа, као и остали запослени. У правилу, радни однос приправника је радни
однос на одређено вријеме. ВОЛОНТЕРИ су лица која су завршила средњу, вишу или
високу школу и која први пут ступају у однос са послодавцем, без закључивања уговора о
раду ради полагања стручног испита и стицања радног искуства у оквиру стручне спреме.
Рад може трајати онолико колико је према закону за одређени степен школске спреме
предвиђено трајање приправничког стажа. Волонтер им аправо на здравствено осигурање
у складу са прописима која се односе на незапослена лица, право на дневни одмор у току
рада, као и између два узастопна радна дана. Има право на осигурање за случај повреде на
раду. ОБАВЉАЊЕ ПРИВРЕМЕНИХ И ПОВРЕМЕНИХ ПОСЛОВАУговор се може
закључити под условом: да не представља послове за које се закључује уговор о раду на
одређено или неодређено вријеме са пуним или непуним радним временом и да не траје
дуже од 60 дана у току календарске године. Законодавац је предвидио и закључивање
уговора о раду за обављање послова ван просторија послодавца, обављање послова кућног
помоћног особља и обављање послова директора.

2.3.Радно вријеме

Може бити: пуно, непуно, а изузетно послодавац може увести прековремени рад радника.
Пуно траје 40 часова у седмици, одређује се седмично, 40 часова на радне дане у седмици,
с тим што радна седмица може имати 6, односно 5 радних дана. Радник може закључити
уговор о раду с пуним радним временом само с једним послодавцем. Послодавац је дужан
извршити распоред времена радника за 30 наредних дана и да такав распоред огласи на
начин који је приступачан свим радницима. Радно вријеме радника под повећаним
штетним дејствима за здравље, скраћује се радно вријеме сразмјерно штетном дејству, и
може бити скраћено највише 10 часова седмично, о чему одлучује министарство надлежно
за послове рада на захтјев послодавца, заинтересованог радника, инспектора рада или
синдиката, а на основу стручне анализе издате од стране овлашћене научне или стручне
орг. Овако скраћеноо радно вријеме у погледу права сматра се пуним радним временом.
Послодавац може закључити са радником уговор о раду са непуним радним временом, а
радник такав уговор може закључити са више послодаваца, до 40 часова седмично. За рад
са непуним радним временом радник остварује плату и друга права из радног односа
среазмјерно радном времену одређеном уговором о раду. У случају непланираног
повећања обима посла, отклањања посљедица временских непогода, хаварија на
средствима рада, пожара, земљотреса, епидемија и других несрећа, радник је дужан, на
захтјев послодавца, радити дуже од пуног радног времена=прековремени рад, који не
може трајати више од 10 часова седмично, а изузетно радник може добровољно, на захтјев
послодавца, радити прековремено још највише до 10 часова седмично. У току календарске
године радник не може радити прековремено више од 150 часова. Ако потреба за
прековременим радом траје више од 3 седмице непрекидно, или више од 10 седмица
укупно у току календарске године, послодавац је дужан да о томе обавијести надлежног
инспектора рада. За вријеме прековременог рада раднику се увећава плата у складу са
колективним уговором, правилником о аду и уговором о раду, с тим што то увећање не
може бити мање од 30% у односу на плату за исти број часова у редовном радном
времену. Прековремени рад је забрањен: радницима млађим од 18 година; трудним
мајкама и мајкама са дјететом до три године живота; самохраном родитељу или усвојиоцу
дјетета млађем од 6 година живота; инвалиду са 70% и више тјелесног оштећења, као и
раднику слабог здравственог стања којем би, према мишљењу надлежног љекара
прековремени рад могао погоршати здравствено стање. ПРЕРАСПОДЈЕЛА РАДНОГ
ВРЕМЕНА, НОЋНИ РАД И ДОПУНСКИ РАД Радно вријеме се може прерасподијелити
тако да у једном дијелу године буде дуже, а у другом краће, и не може износити више од
40 часова седмично. Прерасподјелом радног времена може се у једном дијелу године
увести радно вријеме најдуже до 52 часа, а на сезонским пословима најдуже до 60 часова
седмично. Дуже радно вријеме у једном дијелу године до пуног радног времена не сматра
се прековременим радом. Дневно радно вријеме рачуна се за пунољетне раднике од 6 до
22 часа. Под ноћним радом сматра се рад између 22 чса и 6 часова наредног дана. За
радника млађег од 18 година ноћни рад се сматра од 20 часова до 6 часова наредног дана,
а ако су запослени у индустрији од 19 до 7 часова наредног дана=њима је забрањен ноћни
рад. Изузетно, могу радити само у случају отклањања посљедица више силе, хаварије и
заштите интереса РС, на основу сагласности инспектората рада. Трудницама почев од 6.
мјесеца трудноће и мајкама са дјететом до 1 године живота забрањен ј еноћни рад.Радник
који је закључио уговор о раду са пуним радним временом може, без сагласности
послодавца, закључити уговор о раду са још једним послодавцем за рад до половие радног
времена, под условом да се радно вријеме радника код тих послодаваца временски не
подудара и да се не ради о обављању послова из дјелатности које обавља послодавац са
којим је закључио уговор о раду с пуним радним временом. ЈЕДНОКРАТНО И
ДВОКРАТНО РАДНО ВРИЈЕМЕ, РАД У СМЈЕНАМА Дневно радно вријеме може се
организовати као једнократно и двократно. Једнократно радно вријеме се организује у
континуитету, а двократно у два дијела на начин да се дневни фонд радних часова
остварује уз одговарајући прекид: 8-12 и 14-18. Двократно радно вријеме је
карактеристично за одређене врсте дјелатности: комуналне, саобраћај, угоститељство и
разне врстеб услужних дјелатности. Радно вријеме се може организовати и у смјенама
због специфичног карактера производње, организационе и социјалне природе посла; такав
посао се ради на основу замјена смјена.

2.4.Одмори и одсуства

Постоје: дневни одмор у току радног времена (Радник који ради пуним радним
временом у једнократном трајању има право на одмор у току радног времена у трајању од
30 минута, распоред коришћења одмора врши послодавац, не може се користити на
почетку и на крају радног времена, вријеме одмора урачунава се у пуно радно вријеме=у
току одмора радник има сва права, обавезе и одговорности као да ради, смисао је да се
радник психофизички одмори за наставак процеса рада, изузетно послодавац може
радницима чија природа посла то захтијева одобрити на крају седмице 1 час дневног
одмора у току радног времена); дневни одмор између два узастопна радна дана (Радник
има право на одмор између два узастопна радна дана у трајању од најмање 12 часова
непрекидно, радник запослен у пољопривреди и на сезонским пословима између два
узастопна радна дана има право на најмање 10 часова одмора непрекидно, малољетни
радник има право на дневни одмор између два узастопна радна дана у трајању од 12
часова непрекидно); седмични одмор (има право на овај одмор у трајању од најмање 24
часа непрекидно, према унапријед одређеном распореду, уколико је неопходно да радник
ради на свој седмични дан одмора, послодавац је дужан да накнадно у договору са
радником одреди када ће радник искористити дан седмичног одмора ); годишњи одмор
(Радник који има најмање 6 мјесеци непрекидног рада има право на годишњи одмор у
трајању од најмање 18 радних дана, а малољетни радник у трајању од најмање 24 радна
дана, радник који ради на пословима са посебним условима рада има право на годишњи
одмор у трајању од 30 радних дана. Годишњи одмор се увећава за 1 дан сваке 3 навршене
године радног стажа и у другим случајевима утврђеним колективним уговором. Радник
који нема 6 мјесеци непрекидног рада има право на ГО у трајању од најмање 1 дана за
сваки навршени мјесец рада. У ГО се не рачунају периоди коришћења одсуствовања са
посла по другим основама па се за то вријеме коришћења ГО прекида, с тим што се
радник споразумијева са послодавцем са коришћењем остатка ГО. Ако је код послодавца
рад организован у мање од 6 дана у седмици, код одређивања дужине трајања ГО сматраће
се да је радно вријеме распоређено на 6 радних дана у седмици. Правило је да радник ГО
користи без прекида, али послодавац полазећи од потребе процеса рада може одлучити да
радник користи ГО у 2 дијела. ГО се може користити и у више дијелова, уз обавезу
коришћења 1 дијела најмање 2 седмице. Послодавац има изричито право да утврђује
распоред коришћења ГО радника, може узити у обзир и оправдане жеље радника у вези са
временом коришћења ГО. Радник се може одрећи права на коришћење ГО, а послодавац
раднику не може ускратити право на ГО, нити му може на име неискоришћеног ГО
исплатити накнаду. Послодавац је дужан да раднику омогући да неискоришћени дио ГО
искористи најдаље до краја мјесеца јуна наредне календарске године. Изузеци су радници
који раде на пословима наставе у образовним установама који користе ГО за вријеме
школског распуста. Радник за вријеме ГО има право на накнаду плате у висини пуне плате
као да је за то вријеме био на раду, а право на регрес остварује у складу са колективним
уговором, правилником о раду и уговору о раду. ПЛАЋЕНО И НЕПЛАЋЕНО
ОДСУСТВО Радник има право да уз накнаду плате одсуствује с посла најмање пет радних
дана у календарској години: у случају ступања у брак, порођаја супруге, теже болести или
смрти члана породице, као и другим случајевима одређеним колективним уговором и
правилником о раду. Чланом породице сматрају се брачни и ванбрачни супружници,
њихова дјеца, пасторчад, дјеца узета под старатељство и друга дјеца без родитеља узета на
издржавање, мајка, отав, очух, маћеха, усвојилац, дјед и баба по мајци и оцу, браћа и
сестре. Послодавац на захтјев радника може одобрити плаћено одсуство дужњ од 5 дана у
току календарске године у оправданим случајевима, које радник наводи у свом захтјеву.
Послодавац је дужан раднику на његов захтјев одобрити одсуство с рада од три дана у
календарској години ради задовољења његових вјерских, национално-традиционалних
потреба, без права на накнаду плате. Неплаћено одсуство раднику се може одобрити и у
случајевима: обављање неодложних личних и породичних послова; припремање и
полагање испита на факултету или другој образовној институцији; стручног усавршавања
у иностранству; њега тешко обољелог члана уже породице. Према Општом колективном
уговору неплаћено одсуство по свим основама може износити до 3 мјесеца, осим у
случајевима стручног усавршавања у иностранству које може трајати до 1 године. За
вријеме неплаћеног одсуства права и обавезе радника по основу радног односа мирују, а
радник може сам сносити трошкове пензијско-инвалидског осигурања. ПРАЗНИЦИ
Законодавац може утврдити празнике и славе као нерадне дане у које не раде државни
органи, предузећа и друге институције, као и право на накнаде радницима за те дане.
МИРОВАЊЕ РАДНОГ ОДНОСА подразумијева да права, обавезе и одговорности из
радног односа нису у одређеном временском периоду активни, иако тај однос постоји.
Услови за мировање радног односа: да је дошло до спријечености радника да ради у
законом предвиђеним случајевима и да је та спријеченост временски ограничена. Раднику
који је закључио уговор о раду на неодређено вријеме права и обавезе из радног односа
мирују: за вријеме служења војног рока/ резервни састав; за вријеме обављања јавне
службе у државном органу или организацији, јавној служби, синдикату или политичкој
организацији/ реизборна функција; у свим случајевима коришћења права по основу
неплаћеног одсуства; издржавања казне затвора до 6 мјесеци. Послодавац је дужан да
омогући повратак на посао раднику након истека разлога за мировање радног одмора у
роковима утврђеним законом, Колективним уговором и Правилником о раду. По повратку
на рад радник има право на исто радно мјесто на ком је радио прије мировања радног
односа или друго радно мјесто које одговара његовој стручној спреми одређене врсте
занимања, знању и способности. Ако послодавац, због економских разлога, промијењене
организације и технологије рада и пословања, у случају мировања радног односа због
одслужења војног рока и реизборне јавне функције не може вратити радника на ранији
или други одговарајући посао, отказује уговор о раду раднику са правом радника на
отпремнину у складу са законом.

2.5.Заштита радника

Заштита на раду је општа заштита на раду (превентивне мјере, дужности и одговорности

послодавца, права и дужности радника), посебна заштита радника (малољетних радника,
жена, инвалида рада и болесних радника), као и заштита права радника. ЗАШТИТА НА
РАДУ Послодавац је дужан да омогући раднику да се у року од 30 дана од дана ступања
на рад упозна са прописима о радним односима и прописима о заштити на раду,
укључујући и права и обавезе које произилазе из колективног уговора и правилника о
раду. Ако радник рукује средствима рада чије коришћење може угрозити живот или
здравље људи и околину у којој ради, послодавац је дужан да прије отпочињања рада
провјери да ли је радник оспособљен за руковање тим средствима и њиховим
коришћењем. Једна од основних обавеза послодавца, право радника по основу права за
заштиту радника на раду је да послодавац осигура радника од посљедица несреће на раду
код осигуравајућег друштва. У контексту тих права послодавац је дужан да обезбиједи
радницима здравствено осигурање, пензијско-инвалидско осигурање и осигурање од
незапослености. Послодавац је одговоран и за посљедице несреће на раду које су
наступиле због неисправности објеката, машина и других материјалних средстава која се
користе у процесу рада, као и због неовлашћеног и нестручног руковања тим средствима
чиме чини прекршај за који је предвиђена одговарајућа казна. Поред одговорности за
прекршај, послодавац одговара и за материјалну штету према раднику, у складу са
општим правилима о одговорности и накнади штете. Уколико нису обезбијеђене
одговарајуће мјере на раду, или постоји непосредна пријетња или опасност по здравље
радника, ики ако таква опасност пријети другим лицима, радник може да одбије да ради, и
у том случају је дужан да одмах оабвијести послодавца, а прем апотреби и надлежног
инспектора рада. Радник има обавезу да се при раду користи одговарајућим средствима
рада или средствима заштите на раду, јер у супротном одговара за повреду радних
дужности. ПРЕВЕНТИВНЕ МЈЕРЕ, ДУЖНОСТИ И ОДГОВОРНОСТИ ПОСЛОДАВЦА,
ПРАВА И ДУЖНОСТИ РАДНИКА Превентивне мјере пројектовања, изградње,
коришћења, одржавања, производње и стручног оспособљавања у изградњи радног
простора, опремање, средстава рада, обучавања оних који заснују радни однос са
послодавцем. Послодавац има у области заштите на раду опште и посебне дужности као и
обавезу оспособљавања радника за безбједан и здрав рад радника. Опште дужности
послодавца превентивног карактера се огледају у обезбјеђивању оних мјера заштите и
здравља на радном мјесту и у радној средини које обезбјеђују да радни процес буде
прилагођен могућностима радника, да не угрожавају заштиту и здравље радника,
избјегавање ризика и давање предности колективним над појединачним мјерама заштите и
здравља на раду, послодавац је дужан да донесе акт о процјени ризика за сва радна мјеста
у радној средини и да утврди начин и јере за његово отклањање, општим актом
послодавац утврђује обим права, обавеза и одговорности у области заштите и здравља на
раду, као и обавезу послодавца да запосленом обезбиједи употребу средстава и опрему за
личну заштиту на раду. Посебне дужности се огледају у обавези послодавца да у року од
8 дана обавијести надлежну инспекцију о почетку свог рада, о раду у свакој промјени
технолошког поступка којим се мијењају услови рада зависно о дјелатности којом се бави.
Провјера теоријске и практичне оспособљености запосленог за безбједан и здрав рад
обавља се на радном мјесту, периодичне провјере оспособљености за безбједан и здрав
рад радника који ради на мјесту са повећаним ризиком врши се на начин и по поступку
утврђеним актом о процјени ризика. Радник има право да у законом предвиђеним
случајевима а и због необезбјеђивања неадекватних мјера заштите и здравља на раду
одбије да ради, а послодавац је дужан да отклони неправилности, а уколико не, радник се
може обратити инспекцији рада. Радник је дужан да примјењује прописане мјере за
безбједан и здрав рад, да намјенски користи средства за рад, да користи прописана
средства за личну заштиту на раду и да са њима пажљиво рукује како не би угрозио себе и
заштиту и здравље других радника. Радник је дужан сарађивати са послодавцем како би се
провеле прописане мјере за заштиту и здравље на пословима које ради. ПОСЕБНА
ЗАШТИТА РАДНИКА Држава која жели бити чланица УН и ЕУ мора у своје национално
законодавство уградити стандарде из међународних уговора, па и из радних односа. Жене
и материнство, малољетни радници, инвалидни и болесни радници су категорије
запослених које традиционално уживају посебну заштиту у радном законодавству, тако и
у нашем. ПОСЕБНА ЗАШТИТА ЖЕНА И МАТЕРИНСТВА Жена не може бити
распоређена на рад у подземним дијеловима рудника осим ако је на руководећем мјесту и
не захтијева се физички рад, или у службама социјалне и здравствене заштите. Од ових се
изузимају случајеви стручне обуке и оспособљавања и ако се не захтијева физички рад,
тада морају. У остваривању посебне заштите жене послодавац не може одбити да прими у
радни однос жену због тога што је трудна, нити јој може отказати уговор о раду због
трудноће или због тога што користи породиљско одсуство. На оснобу налаза и препоруке
надлежног доктора медицине, жена за вријеме трудноће и док доји дијете може бити
привремено распоређена на друге послове ради њеног здравља или здравља дјетета, а ако
послодавац то не може обезбиједити, жена има право на одсуство са рада уз накнаду плат
која не може бити мања од накнаде коју би жена остварила да је остала на свом радном
мјесту. Жену трудницу и мајку дјетета послодавац не може до 2 године распоредити на
друго радно мјесто без њеног пристанка, жена за вријеме трудноће, порођаја и његе
дјетета има право на породиљско одсуство у трајању од 1 године непрекидно. За близанце
и свако треће и наредно дијете има право на породиљско одсуство у трајању од 18 мјесеци
непрекидно, жена може на сопствени захтјев и на препоруку доктора медицине отпочети
коришћење породиљског одсуства 28 дана прије дана порођаја. Ако жена роди мртво
дијете или ако дијете умре прије истека породиљског, има право на породиљско онолико
колико је по оцјени др медицине потребно да се жена опорави од порођаја и психичког
стања изазваног губитком дјетета а најмање 45 дана од дана порођаја, односно губитка
дјетета. Отац дјетета има право на породиљско у договору с мајком након протека 60 дана
од дана рођења дјетета као и сва права која има мајка у вези са његом дјетета,
одсуствовања са посла због њега и старања о дјетету. Отац ова права може користити ако
мајка напусти дијете, ако умре или из других оправданих разлога није у стању да се брине
о дјетету. Ова права има и усвојилац дјетета, као и друга лица којима је надлежни орган
старатељства повјерио дијете на његу и старање. Након истека породиљског један од
запослених родитеља има право да ради са половином пуног радног времена за вријеме
док дијете не наврши 2 године живота, уколико је дјетету према налазу овлашћеног др
медицине потребна појачана њега. Ако су родитеља дјетета умрли, или су дијете
напустили, или су непознати, или се из других оправданих разлога не могу старати о
дјетету, право на рад са половином радног времена има запослени усвојилац дјетета или
лице коме је надлежни орган старатељства повјерио јете на старање и његу. За вријеме
коришћења породиљског жена има право на накнаду плате у висини просјечне плате коју
је остварила у току посљедња три мјесеца прије отпочињања породиљског, с тим што се
плата мјесечно усклађује са растом просјечних плата у РС. Ако жена није остварила плату
за свих посљедњих 6 мјесеци, накнада плате износи у висини просјечне плате коју је жена
требала остварити у складу са колективним уговором и правилником о раду, прије
отпочињања породиљског. Накнаду плате за вријеме породиљског жена остварује на терет
Јавног фонда за дјечију заштиту РС. ПОСЕБНА ЗАШТИТА МАЛОЉЕТНИХ РАДНИКА
Малољетна лица уживају посебну заштиту у радном односу: не може бити распоређен да
ради на нарочито тешким физичким пословима и на радовима који се обављају под
земљом или под водом као и на другим пословима који би могли да представљају повећан
ризик по његов живот, здравље и психофизички развој; забрањен им је ноћни и
прековремени рад; за најмање 6 мјесеци непрекидног рада малољетник радник има право
24 радна дана ГО; малољетни радник има право на дневни одмор између 2 узастопна
радна дана у трајању од 12 часова непрекидно. ПОСЕБНА ЗАШТИТА БОЛЕСНИХ И
ИНВАЛИДНИХ РАДНИКА Посебна заштита инвалидних радника је предвиђена
међународним конвенцијама и препорукама. Законодавство каже да раднику који је
повријеђен на послу или је оболио од професионалне болести послодавац не може
отказати уговор о раду за вријеме док је здравствено неспособан за рад, без обзира да ли је
радник са послодавцем закључио уговор о раду на неодређено или одређено вријеме. Ако
је радник закључио уговор о раду на одређено вријеме период здравствене спријечености
за рад не урачунава се у вријеме трајања уговора. Радник који је након лијечења и
опоравка оспособљен за рад има право да се врати на послове које је обављао прије
настанка здравствене спријечености за рад или на друге послове који одговарају његовим
стручним и радним способностима. Ако послодавац нема могућности да радника који је
повријеђен на послу или је оболио од професионалне болести распореди на други
одговарајући посао, радник остварује право у складу са прописима о пензијском и
инвалидском осигурању. Радник код кога након лијечења и опоравка од повреде на раду
или професионалне болести остану посљедице по здравље има предност у односу на
остале раднике код остваривања права на стручно оспособљавање и усавршавање. Ако
надлежна служба Јавног фонда за пензијско-инвалидско осигурање, након окончаног
лијечења и опоравка радника, код њега утврди преосталу радну способност или опасност
од наступања инвалидности, послодавац је дужан да га распореди на други посао, који
одговара његовој радној способности. Преостала радна способност радника не може
представљати разлог за оказ уговора о раду. ПРИВРЕМЕНА СПРИЈЕЧЕНОСТ ЗА РАД
Радник је дужан да најкасније у року од 3 дана од дана наступања привремене
спријечености за рад о томе достави послодавцу потврду надлежност љекара. Ако
послодавац посумња у оправданост разлога за одсуствовање са рада исти може да поднесе
захтјев надлежном органу здравствене установе ради утврђивања здравствене способности
радника.

2.6.Заштита права радника

О правима радника из радног односа у складу са законом, колективним уговором и

уговором о раду одлучује послодавац или друго лице одређено статутом или актом о
оснивању. Ако радник сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа
може поднијети захтјев послодавцу да му омогући остваривање тог права и то у року од
30 дана од дана сазнања за повреду права, а најкасније у року од 3 мјесеца од дана
учењене повреде. Послодавац је дужан да одлучи о захтјеву радника у року од 30 дана од
дана постављања захтјева, а ако у том року не одлучи, сматарће се да је захтјев прихваћен.
Радник који сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа може да
поднесе тужбу надлежном суду за заштиту тог права, а право на подношење тужбе није
условљено претходним обраћањем радника послодавцу за заштиту права. Тужбу за
заштиту права може поднијети у року од 1 године од дана сазнања за повреду права, а
најдаље у року од 3 године од дана учињене повреде. Радник се може обратити надлежном
инспектору рада, независно од напријед наведених поступака ради заштите својих права у
року од три мјесеца од дана сазнања за учињену повреду, а најкасније у року од 6 мјесеци
од дана учињене повреде.

2.7.Плате и накнаде
Радник остварује право на плату у складу са колективном уговором, општим актом
послодавца и уговором о раду. Послодавац не може раднику исплатити мању плату од оне
која је утврђена напријед утврђеним актима. Најнижа плата у РС као основ за
потраживање радника, као и начин њеног остваривања и усклађивања утврђује се Општим
колективним уговором, као минимум социјалне сигурности радника. Увећане плате по
основу отежаних услова рада, радног стажа, прековременог рада, рада ноћу, рада у дане
празника и светковина и другим данима у које се по закону не ради ближе се уређује
колективним уговорима и општим актом послодавца. Накнаде плате за вријеме
коришћења годишњег одмора, државног празника, припреме спријечености за рад због
повреде на раду или професионалне болести, као и за вријеме прекида рада због пропуста
послодавца да преузме одговарајуће мјере заштите на раду, износи у висини од 100%
просјечне плате коју је радник остварио у одговарајућем претходном периоду, или од
плате коју би остварио да је био на раду. Прописима о здравственом осигурању ближе се
уређују услови за остваривање права на накнаду плате за вријеме привремене
спријечености за рад због болести и повреда, трајање права на накнаду, као и висина и
начин остваривања права на накнаду плате. Појединачне исплате плате нису јавне.
Колективним уговорима и сктима послодавца ближе се уређују случајеви и услови за
остваривање права на накнаду плате, висина накнада, начин исплате и друга питања у вези
са остваривањем права радника на накнаду плате. Послодавац не може без сагласности
радника или без правоснажне одлуке надлежног суда, своје или туђе потраживање према
раднику наплатити обустављањем од плате или накнаде плате, а само на основу
правоснажне одлуке суда може одбити највише до 50% на име обавезе законског
издржавања, а за остале обавезе радника највише 1 трећину плате.

2.8.Одговорност за повреде обавеза из уговора о раду и материјална одговорност

За повреде радних обавеза радник је одговоран послодавцу. Ако је повредом причињена

материјална штета послодавцу или трећем лицу и ако је учињена повреда истовремено
кривично дјело или прекршај радник је одговоран материјално, односно кривично и
прекршајно. Под тежом повредом радних обавеза подразумијева се такво понашање
радника на раду или у вези са радом којим се наноси озбиљна штета интересима
послодавца, као и понашање радника из кога се основано може закључити да даљи рад
радника код послодавца не би био могућ. На основу претходно реченог послодавац може
једнострано раскинути уговор о раду са радником ако учини теже повреде радних обавеза:
одбијање извршавања обавезе одређене уговором о раду; крађа, намјерно уништење,
оштећење или незаконито располагање средствима послодавца, као и наношење штете
трећим лицима коју је послодавац дужан надокнадити; злоупотреба положаја, са
материјалним или другим штетним посљедицама по послодавца; одавање пословне или
службене тајне; намјерно онемогућавање или ометање других радника да извршавају своје
радне обавезе, чиме се ремети процес рада код послодавца; насилничко понашање према
послодавцу, другим радницима и трећим лицима за вријеме рада; коришћење алкохолних
пића или дрога за вријеме радног времена; неоправдан изостанак с посла у трајању од 3
дана у току календарске године; давање нетачних података и доказа о чињеницама битним
за закључивање уговора о раду; насиље на основу пола, дискриминације, узнемиравања и
мобинга; свако друго понашање радника којим се наноси штета интересима послодавца
или из кога се основано може закључити да даљи рад радниак код послодавца не би био
могућ. Лакша повреда се писмено упозорава, а ако се и послије тога повреда понови,
сматраће се тежом. Колективним уговором и актом послодавца ближе се уређује
покретање, вођење и застарјелост поступка за утврђивање пповреде радних обавеза.
Законодавац под појмом материјалне одговорности подразумијева одговорност радника
који на раду или у вези са радом намјерно или из крајње непажње причини материјалну
штету послодавцу, правном или физичком лицу. Ако штету послодавцу проузрокује више
радника, сваки од њих одговара за дио штете коју је проузроковао, а ако се не може
утврдити појединачна одговорност у смислу висине причињене штете, сматра се да се сви
подједнако одговорни и штету надокнађују у једнаким дијеловима. Ако је више радника
проуроковало штету кривичним дјелом, за штету одговарају солидарно. Законодавац
предвиђа и могућност утврђивања накнаде штете у паушалном износу, а посебно
прописује да за штету коју радник на раду или у вези са радом причини трећем лицу
солидарно одговарају и радник и послодавац, с тим што послодавац има право да по
извршеној надокнади трећем лицу захтијева да му радник надокнади исплаћени износ. На
питање надокнаде штете причињене на раду и у вези са радом примјењују се прописи о
облигационим односима, а колективним уговором и општим актом послодавца утврђују се
услови и случајеви у којима се радник може ослободити од обавеза да надокнади
причињену штету.

2.9.Забрана дискриминације и право на штрајк

Дискриминација може бити непосредна (је свако поступање којим се лице које тражи
запослење, као и радник, ставља у неповољнији положај у односу на друга лица у истој
или сличној ситуацији) и посредна (постоји када одређена, наизглед неутрална одредба,
правило или пракса, ставља или би ставила у неповољнији положај у односу на друга лица
која траже запослење или запосленог, због одређене особине, статуса, опредјељења или
убјеђења). Није дозвољена у односу на: услове за запошљавање и избор кандидата за
обављање одређеног посла; услове рада и сва права из радног односа; образовање,
оспособљавање и усавршавање; напредовање у послу, отказ уговора о раду; пол; трајање
радног односа и отказа уговора о раду осим законом предвиђених случајева;
узнемиравање и сексуално узнемиравање; насиље по основу пола; системско злостављање
радника од стране послодавца и осталих запослених-мобинг. МОБИНГ је специфичан
облик понашања на радном мјесту којим једно или више лица систематски удужем
временском периоду психички злоставља или понижава друго лице с циљем угрожавања
његовог угледа, части, људског достојанства и интегритета. Послодавац је дужан преузети
мјере ради спречавања дискриминације а не смије предузимати никакве мјере према
раднику због тога што се жалио на дискриминацију. У случајевима дискриминације лице
које тражи запослење и радник може да покрене пред надлежним судом поступак за
накнаду штете. Право радника на штрајк уређено је организује се и води у складу са
посебним законом, а послодавац и синдикатс су дужни предузети све мјере у циљу
отклањања узрока који доводе до штрајка. Наведену обавезу послодавац и синдикат
утврђују гранским и појединачним колективним уговорима водећи рачуна о
специфичностима сваке гране и дјелатности.

2.10.Престанак радног односа

По сили закона, без воље радника и по вољи радника. ПРЕСТАНАК УГОВОРА О РАДУ:
смрћу радника; споразумом радника и послодавца; отказом уговора од стране послодавца
или радника; када радник наврши 40 година пензијског стажа или 65 година живота и
најмање 20 година стажа осигурања; са даном достављања послодавцу правоснажног
рјешења о потпуном губитку радне способности радника; истеком рока важења уговора о
раду на одређено вријеме; ако радник буде осуђен на безусловну казну затвора или на
мјеру безбједности, васпитну или заштитну мјеру у трајању дужем од 3 мјесеца-са даном
почетка извршења казне, односно мјере, ако због извршења мјере радник мора
одсуствовати с рада; на основу одлуке надлежног суда који има за посљедицу престанак
радног односа радника-са даном утврђеним судском одлуком; са даном престанка рада
послодавца, односно са даном почетка примјене привремене мјере забране рада
послодавцу изречене од старне надлежног суда на период дужи од 3 мјесеца. Ако уговор о
раду престаје по сили закона због испуњавања услова за пензионисање, раднику који је
остварио посебан стаж у двоструком трајању послодавац је дужан да тај дио стажа рачуна
у једноструком трајању ако то радник захтијева. ОТКАЗ УГОВОРА О РАДУ ОД СТРАНЕ
ПОСЛОДАВЦА: ако радник изврши тежу повреду радних обавеза; ако се из економских,
организационих и техничких разлога укаже потреба за престанком рада радника; ако
радник не може извршавати радне обавезе из уговора о раду, с обзиром на своје стручне и
радне способности; ако се радник, у року од пет радних дана, од дана истека неплаченог
одсуства или моровања права из радног односа, не врати на рад. Претходно речено
подразумијева обавезу послодавца да је покушао, али да раднику не може обезбиједити
други одговарајући посао. Отказ уговора о раду послодавац доставља раднику у писменом
облику уз навођење разлога због којих отказује уговор. Радник може покренути судски
спор због отказа уговора и тражити од суда да донесе одлуку о његовом привременом
враћању на посао до окончања спора. Отказ уговора послодавац не може дати за вријеме
трудноће, породиљског одуства, родитељског одсуства и скраћеног рада ради његе
дјетета. Постоји и институт удаљења са рада, које може трајати најдуже до три мјесеца у
ком року је послодавац дужан да одлучи о одговорности радника око основане сумње
почињења кривичног дјела или угрожавања имовине веће вриједности. Ако је покренут
кривични поступак удаљење траје до окончања кривичног псоступка, с тим што
послодавац може и другачије одлучити. За вријеме удаљења радник има право на накнаду
плате у висини од 50% просјечне плате коју ј еостварио у посљедњих 6 мјесеци. ОТКАЗ
УГОВОРА О РАДУ ОД СТРАНЕ РАДНИКА Уколико дође до повреда пбавеза
послодавца из уговора о раду, радник има право да раскине уговоре, а може и само ако
хоће, рок за отказ је 15 дана. Отказ се доставља у писменом облику послодавцу уз
навођење разлога за давање отказа. ОТКАЗНИ РОК Радник има право на отказни рок
изузев ако му радни однос престаје због теже повреде радне обавезе и недоласка на посао
у року од 5 дана од дана истека неовлашћеног одсуства или мировања права из радног
односа. Отказни рад не може бити краћи од 15 календарских дана, ако отказ уговора даје
радник, нити краћи од 30 календарских дана ако отказ уговора даје послодавац. Отказни
рок почиње тећи од дана уручења отказа раднику, односно послодавцу. ОТПРЕМНИНА
Раднику који је закључио уговор о раду на неодређено вријеме, а којем радни однос
престаје отказом уговора о раду од стране послодавца, након најмање 2 године
непрекидног рада код послодавца, послодавац је дужан да исплати отпремнину, изузев ако
му радни однос престаје због теже повреде радне обавезе и недоласка на посао у року од 5
дана од дана истека неплаћеног одсуства или моровања права из радног односа. Висина
отпремнине утврђује се колективном уговором, општим актом послодавца и уговором о
раду, зависно од дужине рада радника код послодавца. Отпремнина не може бити мања од
1 трећине просјечне мјесечне плате радника исплаћене у посљедња 3 мјесеца прије
престанка уговора о раду, за сваку навршену годину рада код послодавца. ПРОГРАМ
ЗБРИЊАВАЊА ВИШКА РАДНИКА Послодавац који запошљава више од 15 радника, а
који у периоду од три наредна мјесеца има намјеру да, због смањења обима посла и
других економских, технолошких и организационих разлога, откаже уговор о раду
најмање 10% од укупног броја запослених, али не мање од 5 радника, дужан је да се о
томе консултује са савјетом радника, али ако код послодавца није устабовљен савјет
радника са синдикатима који престављају најмање 10% запослених радника. Обавеза је
послодавца да у писменој форми савјет радника, односно синдикат обавијести о:
разлозима за престанак рада радника; броју и квалификацијама радника којима треба да
престане радни однос; мјерама којима би се могло избјећи отказивање уговора о раду свим
или одређеном броју радника (распоредом на друго радно мјесто, преквалификацијом,
скраћивањем радног времена); мјерама којима би се омогућивало запошљавање радника
код других послодаваца. У циљу заштите радника којима је отказан уговор о раду,
законодавац је створио обавезу послодавцу да ако у року од 1 године од дана престанка
радног односа радника намјерава да врши ново запошљавање са истим стручним
квалификацијама понуди запослење отпуштеним радницима.

2.11.Казнене и остале мјере

Закон о раду је због непоштовања истог од стране послодавца прописао новчане казне у
износу од 1,000,00 до 15.000,00 КМ. Законом је утврђено и да радник који се на дан
31.12.1991. налазио у радном односу код послодавца чије је сједиште било на садашњој
територији РС, а који сматра да му је радни однос незаконито престао код тог послодавца,
почев од тог датума па до дана ступања на снагу Закона, има право, да у року од три
мјесеца од дана ступања на снагу истог, поднесе захтјев за остваривање право на
отпремнину.

3.Радни однос запослених у јавној управи

3.1.Увод

Радни однос у државним органима је однос по основу рада који заснива државни
службеник са органом државне упреве у складу са законом. Треба разликовати општу
политику државе од управне/ јавне политике као садржине и начуна рада органа управе.
Политичари се баве политиком износећи жеље грађана, а државни службеници се баве
управним радом на основу закона, рјешавајући права и обавезе грађана и привреде. Тако
јавну управу треба деполизовати како не би долазило до неједнаке примјене закона. Све
земље у транзицији уставом дијеле власт на законодавну, извршну и судску. Савремена
схватања улоге извршне власти траже од државне управе да је демократска, ефикасна и
успјешна, посебно у заштити интереса грађана. Кавран: јавна управа је систем органа,
организација, тијела и међузависан скуп надлежности, послова и задатака специфично
повезан и вођен са циљем примјене правних норми, организованих инструмената, метода
управљања, процеса и процедура, ради испуњавања мандата изабране власти, скупштине и
њене владе. Из наведеног се разликују 4 основне функције јавне управе: услужна,
регулативна, организаторска и извршна. У реформи јавне управе ови процеси захтијевају
снажну политичку подршку, нову стратегију обуке и развоја људских ресурса запослених
у управи, нова знања и вјештине, нове технологије у запошљавању, нови кодекс у
понашању државних службеника, развој новог платног система, што захтијева вријеме,
енергију, добро планирање и јавни менаџмент.

3.2.Агенција за државну управу

је дио реформског процеса, самостална је управна организација, одговорна Влади, са

надлежностима утврђеним Законом о административној служби у управи РС, агенција је:
установила јединствена правила и процедуре за избор, постављење и именовање државних
службеника; припремила и предложила влади кодекс државних службеника; планирала и
проводила запошљавања државних службеника на захтјев органа државне управе;
предложила начин и програм полагања стручних испита за пријем кандидата у државну
управу; огласила, на захтјев органа државне управе, упражњена радна мјеста; утврдила
карактер јавне конкуренције и провођење поступка јавне конкуренције кандидата за
пријем у државну управу; припремила и водила централни регистар кадрова; припремила
и роководила програмима обуке и стручног усавршавања државних службеника;
утврђивала и промовисала највише стандарде, правила и процедуре у руковођењу
органима државне управе; одговорила на све захтјеве законодавне и извршне власти;
подносила влади годишње извјештаје о раду за претходну и план рада за наредну годину;
обављала и друге послове у складу са законом.

3.3.Важеће законодавство за радне односе државних службеника

Радни односи државних службеника и намјештеника у институцијама БиХ уређени су

законом о државној служби у институцијама БиХ, акоји је донио ОХР, а потврдила ПС
БиХ; законом о раду у институцијама БиХ и законом о платама и накнадама запослених у
институцијама БиХ. Ф БиХ је донијела сличне законе по угледу на законодавство које
важи за државне службенике и намјештенике у исктитуцијама БиХ, а Брчко Дистрикт је
усвојио властиту законодавну регулативу из ове области. У РС су донесени реформски
закони из области радних односа запослених у јавној управи: закон о административној
служби у управи РС; закон о државним службеницима; закон о републичкој управи; закон
о радним односима у државним органима (овај закон се није примјењивао на државне
службенике у вријеме важења закона о административној служби у управи РС, већ на
остале запослене у органима држеване управе РС, а стављен је ван снаге законом о
државним службеницима); закон о локалној управи и самоуправи; закон о платама
запослених у органима управе. На запослене у јавној управи супсидијарно се примјењује и
закон о раду као општи пропис о раду и то на она питања која нису уређена напријед
наведеним посебним законом. Кодексом понашања државних службеника РС дефинишу
се смјернице, методе примјене и процедурална правила која промовишу успостављање и
одржавање стабилне административне службе која ужива општу друштвену подршку, те
узражава врлине и унутрашње вриједности-идеал државног службеника и достојан лик
државног службеника. Кодекс није пропис, етички је акт, а због његовог непоштовања
може се зауставити напредовање у служби.

3.4.Радна мјеста државних службеника

Радна мјеста у државној служби су: помоћник министра, секретар министарства,

руководилац републичке управе и републичке управне организација, замјеник и помоћник
руководиоца републичке управе и републичке управне организације, главни републички
инспектор и секретар агенције, инспектор, интерни ревизор, стручни савјетник,
руководилац унутрашње организационе јединице, виши стручни сарадник и стручни
сарадник. Запослени у управи на пословима полицајца, преводиоца, библиотеката,
дактилографа, техничког секретара, благајника, висококвалификованог, квалификованог и
неквалификованог радника немају статус државног службеника.

3.5.Општи акт о систематизацији

Унутрашња организација и систематизација радних мјеста представља преглед

организације и свих послова и радних задатака у државном органу. Основна начела за
унутрашњу организацију и систематизацију радних мјеста посебном уредбом уређује
Влада, а она обухватају: организациону структуру органа државне управе; број државних
службеника према утврђеним стандардима; стручни профил државног службеника.
Старјешина органа доноси акт о унутрашњој организацији и систематизацији, а влада даје
сагласност. Основне организационе јединице у органу државне управе: ресор и сектор, а
унутрашње организационе јединице: одјељење, одсјек, биро, група, писарница,
рачуноводство.

3.6.Запошљавање, постављење и именовање државних службеника

Радни однос се заснива путем јавног конкурса. Попуњавање радних мјеста врши се из
реда запослених: актом о постављену в.д. до 90 дана; интерним оглашавањем;
напредовањем у служби; распоређивањем и премјештањем

3.7.Услови за заснивање радног односа државног службеника

Да би лице стекло својство државног службеника мора испуњавати опште и посебне

услове: О: да је држављанин РС, БиХ; да је старији од 18; да има општу здравствену
способност; да није осуђиван; да није отпуштен; и др; П: одговарајућа школска спрема;
положен стручни испит за рад у прави; радно искуство у траженом степену образовања.

3.8.Пробни рад

Орган може прописати пробни рад, од 30 до 60 дана, ако не задовољи на пробном раду,
отказује се радни однос без права на новчану накнаду.

3.9.Приправници и волонтери

Приправнички стаж, испит.

3.10.Распоређивање и премјештај државних службеника

Радник се распоређуеј на радно мјесто на које је примљен у радни однос.

3.11.Оцјена рада и напредовање државних службеника

Надзор, вредновање рада и успјешности вршења послова.

3.12.Дневни, седмични и годишњи одмор

ПРЕТХОДНО РЕЧЕНО

3.13.Плаћено и неплаћено одсуство

Плаћено: склапање брака-5 радних дана; смрт члана уже породице-5 радних дана; смрт
члана шире породице-2 радна дана; теже болести члана уже породице-1 радни дан;
пресељење-2 радна дана; рођење дјетета-5 радних дана; полагање стручног испита-1 радни
дан. Не може бити дуже од 6 радних дана у току календарске године. Може уз одобрење
бити дуже али не више од 15 радних дана. Неплаћено: обављање личних послова;
припремање и полагање испита; посјета члану уже породице у иностранству; стручно или
научно усавршавање у иностранству; њега тешко обољелог члана уже породице. Може
износити до 3 мјесеца, осим стручног усав. до 1 год. Трошкове ПИО сноси корисник
неплаћеног одсуства, а права и обавезе по основу рада мирују. Изузетно, може се
одобрити неплаћено одсуство за вријеме трајања мандата брачног друга на функцији
амбасадора или дипломатског представника.

3.14.Одговорност

Материјална, дисциплинска: теже и лакше повреде радних дужности.

3.15.Права и дужности државних службеника

ПРАВО: плата и накнада; одмор и одсуство; помоћ у стручном образовању и

професионалном усавршавању; учлањивања у синдикат; штрајка. ДУЖНОСТ:
извршавања послова и задатака; примјене устава и закона; извршавање налога старјешине.

3.16.Разријешење руководећих државних службеника

Истеком времена на које је постављен; ако поднесе писану оставку; ако је изабран на јавну
функцију; ако се укине радно мјесто на које је постављен; ако му престане радни однос у
складу са законом; ако добије 2 негативне оцјене о раду заредом. У року од 3 мјесеца од
дана доношења одлуке о разријешењу, распоређује се на исто или слично радно мјесто на
које је био раније распоређен или постављен.

3.17.Вишак државних службеника

Ако се у року од 3 мјесеца не распореди, проглашава се вишком, припада му право на

докуп стажа.

3.18.Престанак радног односа

Смрт; истеком времена на које је заснован; добровољног иступања из државне управе;

испуњавањем услова за пензионисање; потпуног губитка радне способности;
незадовољавајућег пробног рада; правосажне пресуде за служење казне затвора најмање 6
мјесеци; ако одбије премјештај или распоређивање; икидање или реорганизација
реп.органа; ако послије мировања не ступи на посао у року од 5 дана или послије истека
јавне функције у року од 30 дана; ако је приликом заснивања радног односа дао нетачне
податке.

3.19.Плата државног службеника

520-523.стр.

3.20.Одбор државне управе за жалбе

523.стр.

3.21.Остала законска рјешења о државним службеницима

524-527.стр.
3.22.Радни односизапослених у локалној управи и самоуправи

327.стр.

4.Здравствено осигурање радника

4.1.Обавезно здравствено осигурање

проводи Фонд здравственог осигурања РС који има својство правног лица, а надзор над
законитошћу његовог рада врши ресорно министартсво. Финансира се из: доприноса за
обаезно и проширено здравствено осигурање; из буџета; донације; по конвенцијама; из
других извора у складу са законом. Основице и стопе обавезног доприноса утврђује се
посебним законом. Допринос који плаћа надлежни државни орган не може бити мањи од
просјечног доприноса по једном осигураном лицу у претходној години. ОСИГУРАНИЦИ
И ДРУГА ОСИГУРАНА ЛИЦА Осугурана лица су осигураници, чланови породице
осигураника, лица којима се обезбјеђују права из здравственог осигурања у случају
повреде на раду и професионалне болести, као и лица којима се обезбјеђује здравствена
заштита на основу закључених међународних уговора. Закон о здравственом осигурању
обавезно осигурана лица сматра: лице у радном односи; лица која самостално обављају
привредну или професионалну дјелатност као основно занимање; лице која обавља
свештеничку дужност или вјерску службу; лице које обавља пољопривредну дјелатност;
запослени за чијим радом је престала потреба док остварује накнаду према прописима о
радним односима; незапосленим лицима уколико док су редовно пријављена код
Републичког завода за запошљавање, уколико не прима материјално обезбјеђење;
ванредни студент док је редовно пријављен код РЗ за З; корисник пензија и права на
новчану накнаду, у вези са преквалификацијом или двоквалификацијом и запошљавањем,
које је ово право остварило према прописима о ПИО, као и друга лица за која ј еуплаћен
допринос за здравствено осигурање. Права из ЗО обезбјеђује се и члановима породице
осигураника, уколико то право не остварују по другом основу, а чланови породице су ужи
(брачни друг и дјеца рођена у браку, или ван брака, усвојена и пасторчад) и шири чланови
породице (које осигураник издржава). За случај повреде на раду и професионалне болести
права из ЗО обезјеђују се: ученицима и студентима који се налазе на практичној настави;
лицима која раде волонтерски; лицима за вријеме омладинског радног ангажовања;
радницима за вријеме учешћа у јавним радовима; лицима која се налазе на стручном
оспособљавању, доквалификацији или преквалификацији по упути надлежног РЗ за З, као
и лицима која обављају привремене или повремене послове. Лица-држављани земаља са
којима се закључен међународни уговор о социјалном/ здравственом осигурању, остварују
здравствену заштиту у обиму утврђеном законом. ПРАВА ИЗ ОБАВЕЗНОГ ЗО:
здравствена заштита (медицинске мјере и поступци за унапређивање здравства,
спречавање, сузбијање и рано откривање болести и других поремећаја здравља; љекарски
преглед и друге врсте медицинске помоћи; лијечење обољелих и повријеђених; превенција
и лијечење болести уста и зуба; медицинска рехабилитација у болничким и ванболничким
установама; лијекови; протезе, ортопедска и друга помагала); накнада плата за вријеме
привремене неспособности за рад (овлашћени љекар утврђује неспособност за рад до 30
дана, а преко 30 дана надлежна љекарска комисија. Нканаду за рад првих 120 дана
обезбјеђује послодавац, а касније-до годину дана Фонд. Осигуранику не припада накнада
плате: ако је намјерно или пијанством прузроковао неспособност за рад; ако се за то
вријеме бави привредном или другом активношћу којом остварује приход; ако је намјерно
спречавао оздрављење; ако се без оправданог разлога не подвргне лијечењу; ако се н ејави
љекару за оцјену спсообности); друга права утврђена законом и подзаконским и
другим актима (посебан основ на накнаду плате осигуранику чини њега обољелог члана
уже породице млађег од 15 година, припада најдуже 15 дана у току календарске године, а
ако је старији од 15-7 дана). ЛИЧНО УЧЕШЋЕ У ТРОШКОВИМА ЗЗ ОСИГУРАНИХ
ЛИЦА Осигурана лица учествују у трошковима коришћења ЗЗ у складу са актима фонда
који је дужан при утврђивању овог учешћа да има у виду тежину болести, висину
трошкова испитивања и лијечења и имовинско стање осигураних лица. Личном учешћу не
подлијежу: жене у току трудноће и до годину дана старости рођеног дјетета; дјеца до
навршених 15; обољели од одређених заразних болести и стара лица.
4.2.Проширено здравствено осигурање

Фонд ЗО, надлежни органи Фонда (управни одбор, надзорни и директор) могу у складу са
законом осигуравати грађане и друга лица за права која нису обухваћена обавезним ЗО, за
ослобађање учешћа у личним трошковима за ЗЗ, за остваривање ЗЗ изнад прописаних
права и друге здравствене услуге.

4.3.Приватно здравствено осигурање

Грађани и друга лица могу се осигурати код приватне агенције за ЗО и права која нису
обухваћена обавезним и проширеним ЗО. Услове за оснивање приватне агенције
здравственог осигурања, обавезе према осигураницима и начела организује и прописује
надлежно министарство које врши и надзор над законитошћу рада агенције. Приватне
агенције уговарају послове директно са здравственим установама на основу јединствених
цијена здравствених услуга које утврђује Фонд здравствене коморе.

5.Пензијско и инвалидско осигурање

Закон о пензијском и инвалидском осигурању установљава обавезно П и И осигурања и

права и обавезе по основу тог осигурања, та права су неотуђива и лична и не могу се
преносити на друга лица, нити се могу насљеђивати. О остваривању права из П и О
осигурања одлучује Фонд за П и О РС. Постоје: обавезно, добровољно, те обавезно
осигурање лица док се налазе у одређеним околностима.

5.1.Обавезно осигурање

Лица у радном односу; лица која самостално обављају привредну или професионалну
дјелатност/ предузетници; лица која обављају свештеничку дужност или вјерску службу.
Под лицима у радном односу подразумијевају се: лице запослено у предузећу и другој
организацији која обавља привредну дјелатност, удружењу, банци, организацији за
осигурање, задрузи, установи, фонду и другој организацији која обавља дјелатност јавних
служби, државном органу, органу територијално-политичке заједнице и код других
домаћих правних и физичких лица; припадник војске по уговору; лице запослено код
предузетника; лице изабрано или именовано н аодговарајућу јавну фукнкцију, ако за тај
рад прима плату; запослено лице упућено на рад у иностранство; држављанин РС који је
на територији РС запсолен код страних правних и физичких лица, као и страни
држављанин код страних правних или физичких лица. Под предузетником се
подразумијева занатлија, угоститељ, превозник и друго лице које обавља привредну,
услужну или другу регистровану дјелатност; оснивач, односно власник радње,
пољопривредног газдинства или њиховог дијела, ако није осигуран по другом основу, као
и друго лице које самостално у виду занимања обавља професионалну дјелатност.
Средства за обавезно П и И осигурање обезбјеђују се из доприноса које плаћају
осигураници и послодавци.

5.2.Добровољно осигурање

Осигураници могу обезбиједити себи и члановима своје породице већи обим и другу
врсту права од права утврђених од закона. Лица која обављају пољопривредну дјелатност
као једино или главно занимање и лица која нису обавезно осигурана на П и И осигурање
могу се осигурати ако: на дан подношења захтјева за пријем на осигурање имају
навршених најмање 15 година; имају општу здравствену способност; имају пребивалиште
на територији РС. Пољопривредном дјелатношћу сматра се земљорадња, сточарство,
рибогојство, пчеларство, прерадарство, производња пилића и др., ако лице обављањем те
дјелатности остварује средства за живот. Пољопривредна дјелатност сматра се јединим
занимањем ако се на основу увјерења надлежног општинског органа управе утврди да
лице остварује приход искључиво бављењем том дјелатношћу. Пољопривредна дјелатност
сматра се главним занимањем ако се на основу увјерења надлежног општинског органа
управе утврди да лице које обавља дјелатност остварује од те дјелатности већи приход од
прихода остварених по другом основу. Својство осигураника обезбјеђује се почевши од
дана подношења за пријем у осигурање.

5.3.Обавезно осигурање лица док се налазе у одређеним околностима

Обавезно су осигурани на П и И осигурање за случај инвалидности проузроковане
повредом на раду и професионалном болешћу, док се налазе у одређеним околностима:
лице које на територији РС учествује у акцији спасавања или одбрани од елементарних
непогода; члан добровољног ватрогасног друштва за вријеме гашења пожара, спасавање
људи и имовине угрожене пожаром и другим елементарним непогодама; лице које на
захтјев надлежних државних органа пружи помоћ тим органима, ако том приликом буде
повријеђено или се разболи; ученик и студент за вријеме практичне наставе, стручне
наставе код послодавца; незапослено лице за вријеме преквалификације или
доквалификације на коју је упућено од стране орг.за зпосшљавање, лице на волонтерском
раду; лице за вријеме омладинског радног ангажовања посредством радника ученика,
студената и незапослене омладине, лице за вријеме учешћа у јавним радовима које
организује локална заједница, као и дијете са тешкоћама у развоју, за вријеме стручног
оспособљавања након навршене основне школе.

5.4.Пензијски стаж

У стаж осигурања се рачуна укупно вријеме које је осигураник провео послије навршене
15. у обавезном и добровољном осигурању, вријеме проведено на раду са пуним радним
временом, као и са скраженим радним временом уколико је изједначено са пуним, вријеме
које је провео на боловању, преквалификацији, доквалификацији. СТАЖ ОСИГУРАЊА
КОЈИ СЕ РАЧУНА СА УВЕЋАНИМ ТРАЈАЊЕМ осигураници који су радили пуно радно
вријеме са тјелесним оштећењем од најмање 70%; као војни инвалиди од 1 до 6 групе; као
цивилни инвалиди рата од 1 до 6 групе; као слијепа лица, лица обољела од дистрофије и
сродних мишићних и неуро-мишићних обољења, параплегије, церебралне и дјечије
парализе и мултиплесклерозе, као и осигуранику који је остварио новчану накнаду на
помоћ и његу за вријеме трајања радног односа, без обзира на проценат тјелесног
оштећења. У наведеним случајевима сваких 12 мјесеци рада рачуна се као 15 мјесеци
стажа осигурања. ПОСЕБАН СТАЖ у двоструком трајњу рачуна се: припаднику
оружаних снага бивше СФРЈ, припаднику Восјке РС и припаднику МУП-а, грађанину.

5.5.Докуп стажа
Може докупити највише 3 године под условом да докупљеним стажом испуњава услове за
остваривање права на пензију.

5.6.Права из пензијског и инвалидског осигурања

Обезбјеђују се на начелима узајамности и солидарности: 1.за случај старости-старосна

пензија; 2.за случај инвалидости-инвалидска пензија, преквалификација или
доквалификација и распоређивање, односно запослење на другом одговарајућем послу,
као и право на новчану накнаду по основу коришћења права на преквалификацију,
доквалификацију или распоређивање, односно запошљавање на другом одговарајућем
послу, или по основу чекања на распоређивање, односно запослење на другом радном
мјесту; 3.за случај смрти осигураника, кориника личне пензије-породична пензија.
СТАРОСНА ПЕНТИЈА, УСЛОВИ ЗА СТИЦАЊЕ када наврши 65 година и најмање 20
година стажа осигурања. Осигураник који нема 20 година стажа осигурања, стиче право
на старосну пензију са 65 година и најмање 25 година пензијског стажа. Осигураник који
наврши 40 година стажа осигурања стиче право на старосну пензију, без обзира на године
живота. Осигураник којем је утврђен посебан стаж у двоструком трајању, стиче право на
старосну пензију када наврши 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота.
Изузетно, осигураник који је провео најмање 15 година ефективног рада на нарочито
тешким и по здравље штетним пословима, стиче право на старосну пензију, под условом
да је навршио 55 година живота и најмање 30 година пензијског стажа. ПЕНЗИЈСКИ
ОСНОВ ЗА ОДРЕЂИВАЊЕ СТАРОСНЕ И ИНВАЛИДСКЕ ПЕНЗИЈЕ Пензијски основ
представља просјечан износ нето плата осигураника, нето основица осигураника, почев од
1.1.1070. до дана остваривања права, с тим што се за утврђивање пензијског основа н
еузимају плате нити основице осигурања из 1992., и 1993. Плата се не узима з
аутврђивање пензијског основа, односно основица осигурања из године у којој осигураник
стиче право на пензију. За утврђивање пензијског основа узима се просјечан мјесечни
износ плате коју је осигураник остварио, у складу са Законом и кОлективним уговором, за
рад у пуном радном времену, скраћеном радном времену, непуном радном времену и
прековременом раду-обрачунатом на пуно радно вријеме. ОДРЕЂИВАЊЕ ВИСИНЕ
СТАРОСНЕ ПЕНЗИЈЕ Одређује се у проценту од пензијског основа, а зависно о дужини
пензијског стажа, пола осигураника и календарске године у којој се остварује право на
пензију. Старосна пензија за 20 година пензијског стажа припада осигуранику у висини
45% пензијског основа и за сваку наредну годину пензијског стажа повећава се за
одређени проценат. Загарантована старосна пензија за пун пензијски стаж не може бити
нижа од просјечне пензије у РС исплећене за децембар претходне године. Најнижа пензија
не може бити нижа од 50% просјечне пензије исплаћене за децембар претходне године.
ПРАВА ПО ОСНОВУ ИНВАЛИДНОСТИ, ПОЈАМ ИНВАЛИДНОСТИ Постоји када код
осигураника настане губитак или смањење способност за рад на радном мјесту на којем је
био распоређен на дан оцјењивања радне способности због трајних промјена у
здравственом стању проузрокованих повредом на раду, професионалном болешћу,
повредом ван рада или болешћу која се не може отклонити лијечењем или мјерама
медицинске рехабилитације. 554. стр. ПОВРЕДА НА РАДУ се сматра свака повреда
осигураника проузрокована непосредним и краткотрајним механичким, физичким или
хемијским дјеловањем, повреда проузрокована наглим промјенама положаја тијела,
изненадним оптерећењем тијела, или другим промјенама физиолошког стања организма,
ако је таква повреда у вези са обављањем послова. Повреда је и она која се задобије на
редовном путу од стана до мјеста рада или обрнуто, н апуту службених послова; повреде
задобијене за вријеме учешћа у оружаним сукобима. ПРОФЕСИОНАЛНЕ БОЛЕСТИ
болести настале у току осигурања, проузроковане дужим непосредним утицајем процеса и
услова рада на радним мјестима, односно пословима које је осигураник обављао. Листу
професионалних болести утврђује министарство. ОЦЈЕЊИВАЊЕ РАДНЕ
СПОСОБНОСТИ Врше органи овлашћени од стране Фонда, а начин и поступак
вјештачења и рада овлашћених органа утврђује актом Фонд. ПРАВА ПО ОСНОВУ
ПРЕОСТАЛЕ СПОСОБНОСТИ ЗА РАД: на распоређивање на одговарајуће радно мјесто;
на преквалификацију или доквалификацију; на одговарајуће новчане накнаде.
РАСПОРЕЂИВАЊЕ НА ДРУГО РАДНО МЈЕСТО Послодавац је дужан осигуранику са
преосталом способношћу за рад на другом радном мјесту обезбиједити распоређивање на
други посао, односно преквалификацију или доквалификацију под условом и на начин
који је утврђен колективним уговором и општим актом послодавца.
ПРЕКВАЛИФИКАЦИЈА И ДОКВАЛИФИКАЦИЈА Осигураник који је стекао право на
преквалификацију или доквалификацију, а има на прописан начин стечену стручну спрему
за радно мјесто на коме је радио прије настанка инвалидности, оспособљава се за рад на
другом радном мјесту за који се тражи исти степен стручне спреме. Изузетно,
осигуранику на његов захтјев може се признати право на преквалификацију или
доквалификацију за рад на другом мјесту за које се тражи стручна спрема виша од његове
стручне спреме, а такво оспособљавање би било оправдано ако је оправдано с обзиром на
стручност и године живота осигураника и ако је обезбијеђено запослење након завршене
преквалификације или доквалификације. Осигураник који нема стручну спрему за радно
мјесто за које је оцјењивања радна способност може се оспособљавати за рад на другом
радном мјесту за које је потребна стручна спрема која одговара стручној спреми потребној
за радно мјесто на коме је радио на дан настанка инвалидности, ако с озбиром на лична
својства, старост, образовање и здравствено стање, постоји могућност да се оспособи за
такво радно мјесто и ако постоји реална могућност запослења након завршене
преквалификације или доквалификације. У супротном, оспособљава се за радно мјесто за
које је потребан непосредно нижи степен стручне спреме од стручне спреме прописане за
радно мјесто на којем је радио на дан оцјењивања радне способности. Осигуранику које је
преквалификацијом или доквалификацијом оспособљен за рад на другом радном мјесту
обезбјеђује се запослење на радном мјесту за које се тражи стручна спрема коју је стекао
преквалификацијом или доквалификацијом. Ако у року од мјесец дана не почне са
преквалификацијом или доквалификацијом не може по основу инвалидности поново стећи
то право, нити има право на накнаду плате у вези са тим правом. НОВЧАНЕ НАКНАДЕ У
ВЕЗИ СА ПРЕОСТАЛОМ РАДНОМ СПОСОБНОШЋУ: накнада плате; накнада плате за
вријеме преквалификације или доквалификације; накнада плате због мање плате н
адругом радном мјесту. ИНВАЛИДСКА ПЕНЗИЈА 557 ПОРОДИЧНА ПЕНЗИЈА 558.

5.7.Усклађивање пензија, органи и стручна служба Фонда

Усклађују се мјесечно према стању средстава у Фонду намијењених за исплату пензија.

Ако Фонд не располаже средствима за пензије која су једнака расходима, вршиће се
поновни обрачун пензија тако што ће се износ пензија за тај мјесец помножити са
одређеним коефицијентом. Када се рсположива средства већа од расхода, коефицијент се
примјењује на све пензије. Органи Фонда су управни одбор, надзорни одбор и директор.

V КАНЦЕЛАРИЈСКО ПОСЛОВАЊЕ
1.Појам, садржај и значај канцеларијског пословања

КП у ужем смислу обухвата примање, отварање, прегледање и распоређивање поште,

завођење аката, њихово здруживање, достављање у рад организационим јединицама,
административно-техничко обрађивање аката, отпремање поште, развођење аката и
њихово љрхивирање и чување. У ширем смислу обухвата све административне и
административно-техничке послове који су у непосредној вези са њума: организацију
пријема странака, употреба телефона, организација дежурства.

2.Начела канцеларијског пословања

2.1.Начело тачности

Сваки канцеларијски посао мора бити тачан.

2.2.Начело једнообразности

Канцеларијски послови се обављају по унапријед утврђеним и по могућности

јединственим прописима. Уредба о канцеларијском пословању и Упутство о спровођењу
канцеларијског пословања.

2.3.Начело једноставности

Сваки посао треба да се обави што једноставније а да се притом не занемари квалитет

обављеног посла.

2.4.Начело експедитивности

Сви канцеларијски послови морају бити на вријеме започети у одређеном року извршени
јер не трпе одлагање.

2.5.Начело економичности

Коришћење што мање средстава и психофизичке снаге извршиоца посла у што краћем
времену постижу што бољи резултат.
2.6.Начело будности

Да се обезбиједи безбједност штамбиља, шечата и жигова, строго вовјерљивих и

повјерљивих аката и друге службене документације, за и изван времена радног времена.

3.Прописи о канцеларијском пословању

Уредба о канцеларијском пословању и Упутство о спровођењу канцеларијског пословања;

Закон о архивској дјелатности; Закон о културним добрима; Упутство о начину вођења и
коришћења архивске књиге органа државне управе рС; Правилник о условима з
аоснивање и почетак рада Архива; Правилник о начину примопредаје архивске грађе
између ималаца архивске грађе и Архива РС; Правилник о одабирању архивске грађе и
регистраторског материјала; Правилник о чувању и заштити архивске грађе и
регистраторског материјала ван архива; Закон о овјеравању потписа, рукописа и преписа;
Упутство о извршавању Закона о овјеравању потписа, рукописа и преписа; Закон о
печатима; Упутство о начину вођења евиденције о израђеним печатима са Грбом РС;
Закон о административним таксама и накнадама; Закон о амблему РС; Уредба о изгледу и
начину употребе амблема РС.

4.Системи канцеларијског пословања

1.систем дјеловодног протокола (битни елементи: дјеловодни протокол као основна

евиденција акта и предмета, план класификационих ознака, пријемни штамбиљ, попис
аката, помоћне књиге евиденција и роковник предмета) и 2.систем картотеке (елементи:
јединствена класификација аката по дјелатностима, групама основних послова и садржаја
рада, картотека аката и предмета, помоћни картони-бројчании прегрдани-, помоћне књиге
и евиденције).

5.Уредба о канцеларијском пословању

Уређује канцеларијско пословање републичких органа управе, стручних служби НС,

предсједника Републике, Владе, органа општина и градова, предузећа, установа и других
организација када врше јавна овлашћења. Ако су за поједине органе управе донесени
посебни прописи о канцеларијском пословању,одредбе ове уредбе примјењиваће се само
на питања која нису регулисана посебним прописима. Основни појмови у систему
канцеларијског пословања су: акт: сваки писани састав којим се покреће, дописује,
мијења, прекида или завршава нека службена радња; прилог је писани састав документ,
табела, графикон, цртеж или физички предмет који се прилаже уз акт ради допуњавања,
објашњавања или доказивања садржине акта; предмет је скуп свих аката и прилога који се
односе на исто питање и чине посебну цјелину; досије је скуп више предмета који се
односе на исту материју или на исто правно или физичко лице; фасцикл је скуп више
предмета или досијеа који се послије завршеног поступка чувају сређени у истом омоту;
омот је заштитна кошуљица предмета; регистратурски материјал обухвата изворни и
репродуковани писани, цртани, штампани, фотографисани, филмовани, фонографисани
или на други начин забиљежен документарни материјал који је настао у раду републичких
органа, установа, предузећа, друштвених и политичких организација, удружења грађана,
грађанско-правних и физичких лица све док се из њега не одабера архивска грађа;
архивска грађа обухвата изворни и репродуковани писани, цртани, штампани,
фотографисани, филмовани, фонографисани или на други начин забиљежен документарни
материјални од трајне вриједности и значаја за историју, културу уопште и за друге
друштвене потребе, а настала је у раду једног органа; архива је организациони дио
писарнице у којој се чувају ријешени предмети, евиденција о предметима, као и остали
регистраторски материјал до предаје надлежном архиву или до његовог уништења;
писарница је организациона јединица или радно мјесто у органу у оквиру којег се обавља
канцеларијско пословање. Рјешењем старјешине органа овлашћује се радник који је
непосредно одговоран за спровођење канцеларијског пословања, руковање архивском
грађом и регистратурским материјалом. Јединственим класификационим знацима
обухваћене су све дјелатности органа управе и сврстане у десет гласвних група,
децимално, са ознакама 0-9. Њихово рашћлањивање се врши на групе основних послова,
двоцифрене ознаке и подгрупе, троцифрене ознаке, у којима су разрађени садржаји рада.
Јединствени класификациони знаци могу се даље расчлањивати тако да се иза
троцифреног броја стави тачка и даље додаје 1,2,3 и на тај начин се омогућава довољна
прегледност заведених предмета. Основна евиденција о актима по правилу се води у
оквиру предмета, изузетно може се водити и у оквиру досијеа када је рјешавање
одређених питања олакшано здруживањем више предмета у досије. Помоћне евиденције
предвиђене Упутством су: база података, књига примљене и достављене поште, књига
рачуна, картон з адоставу службених листова и часописа, интерни регистар, роковник,
интерна доставна књига и књига реверса.

5.1.Картотека предмета

Евиденција о предметима води се по картицама, састоји се од картица штампаних на

јединственим обрасцима попречног формата А6 у пет боја картица: бијеле: за завођење
аката пословања и других аката који немају својство предмета управног поступка-
управног акта, зелене: за завођење првостепених управних предмета по којима је поступак
покренут по захтјеву странке, жуте: за завођење првостепених управних предмета по
којима је поступак покренут по службеној дужности, црвене: за завођење другостепених
управних предмета, плаве: за завођење првостепених и другостепених управних предмета
у којима су уложена ванредна правна средста. Уписивање предмета се врши: у лијевом
горњем углу усисује се одговарајућа класификациона ознака; у горње десном ознака за
повезивање бројев; испод класификационе ознаке уписује се редни број предмета, узет са
бројчаног картона, и скраћена ознака године настанка предмета; на средини изнад прве
линије уписује се презиме и име физичког, правног лица. Десно изнад прве линије уписује
се пребивалиште физичког, правног лица. На првој линији уписује се кратак садржај
предмета. Подаци о кретању предмета воде се на сљедећи начин: подаци у 1. колони
означавају гдје се предмет налази: Р-ознака з ароковник, И ознака за изворно рјешавање
а/а ознака за ријешен и архивиран предмет. У 2. колони се уписује датум који означава
када је предмет предат или одложен на мјесто означено у првој колони. Код ознаке Р
ставља се датум рока. У 3.колони се објашњавају подаци из 1. и 2. колоне. Бројчани
картон води се за сваки класификациони знак, а служи за нумерисање предмета, воде се на
јединствено прописаним обрасцима формата А6 на којима су одштампани бројеви 1-6000.
Преградни картони раздвајају картице различитих класификационих знакова, а у оквиру
једног класификационог знака раздвајају неријешене од ријешених предмета и раздвајају
предмете према врсти. Картице, преградни картони и бројчани картони у оквиру исте
класификационе ознаке сређују се на начин: у оквиру исте класификационе ознаке
картице се сређују сљедећим редом: иза бројчаног картона, према р.б. предмета одлажу се
вануправне-бијеле картице; иза картица вануправних предмета по редном броју одлажу се
картице првостепених предмета по којима је поступак покренут поводом захтјева странке-
зелене; иза картица управних предмета по којима је поступак покренут поводом захтјева
странке, по редном броју одлажу се картице првостепених предмета по којима је поступак
покренут по службеној дужности-жуте; иза картица управних предмета по којима је
поступак покренут по службеној дужности, по редном броју, одлажу се картице
другостепених управних предмета-црвене; иза картица другостепених управних предмета
по редном броју, одлажу се картице предмета првостепеног и другостепеног поступка
поводом уложених ванредних правних средстава-плаве. У случају грешке, уписивање се
наставља на ној картици, са забиљешком на старој и новој картици. Када су у питању
картице предмета и аката управног поступка, по којима ће се донијете рјешење или
закључак, који се заводе у посебне картице, треба уписати: на полеђини зеленог картона
подаци о начину рјешавања, изјављеној жалби и роковима рјешавања; на полеђини жуте
картице датум достављања рјешења странци и датум изјављене жалбе; на полеђини
црвене подаци о начину рјешавања жалбе, подношење тужбе, односно покретање
управног спора и року доношења другостепеног рјешења; на полеђини плаве датум
доношења закључка или рјешења у вези са уложеним правним средствима. Преградни
картон служи за раздвајање картица различитих класификационих ознака и на њему се
исписују класификационе ознаке-за сваку се употребљава посебан картон. Бројчани
картон служи з аозначавање редних бројева под којим се на картици евидентирају
предмети за календарску годину. За сваку класификациону ознаку употребљава се посебан
бројчани картон. У горњем десном углу бројчаног картона уписује се класификациона
ознака и година у којој је предмет заведен.

5.2.Примање, отварање, прегледање и распоређивање поште

Пошта се прима у писарници у току радног времена, старјешина може прописати пријем
поште изван радног времена и у нерадне дане. Пошту прима радник писарнице овлашћен з
апријем поште, или уколико није присутан, било који радник писарнице, на захтјев
предаваоца поште. Пошту у е облику прима службеник овлашћен за приступ дијелу
компјутерског система з апријем поште. Поступање са поднесцима урешео је Законом о
ОУП и разрађена Упутством Уредбе о канцеларијском пословању. Када поднесак садржи
формални недостатак, није потписан или није овјерен печатом или нема прилога
наведених уз акт, нема адресе, службеник ће упозорити странку на недостатке и објаснити
начин отклањања. Ако странка и поред упозорења захтијева да се акт прими, службеник
поднесак мора примити, с тим што ће поред штамбиља пријема сачинити службену
забиљешкуупозорења. Ако орган управе није надлежан за пријем, службеник ће
упозорити подносиоца и упутити га надлежном органу. Ако подносилац и поред
упозорења захтијева пријем поднеска, службеник га мора примити и поред штамбиља
пријема сачинити службену забиљешку о упозорењу Примање поште од других органа,
предузећа, установа и других правних лица која се достављају преко курира, достављача,
потврђује се стављањем датума и потписа у доставној књизи, на доставници, повратници
или на копији акта чији се оригинал прима. Примање поште које се органима управе
доставља путем поштанске службе и подизање поште из поштанског прегратка врши се по
прописима поштанске службе. Приликом примања/ подизања поште службеник не смије
подићи пошиљку ако утврди да је оштећена. У посебним случајевима службеник мора
захтијевати од поштанске службе да се стање и садржај пошиљке комисијски утврди и тек
након тога може преузети пошту са записником о комисјиском налогу. Пошиљке
примљене у вези са конкурсом, лицитацијом и пошиљке на име, не отварају се, него се на
коверат ставља датум и вријеме њиховог пријема и доставља се службенику овлашћеном
за њихово отварање. Потврда о пријему поште издаје се на отиску пријемног штамбиља,
потврду потписује службеник који је примио акт. На отиску пријемног штамбиља уноси
се: датум предаје, класификациони знак, број под којим је евидентиран акт, број прилога,
вриједност. Потврда о пријему акта је важна за остваривање права странке у погледу
рокова з аподношење жалбе због непоступања органа/ ћутање администрације. Од дана
пријема поднеска за органе почињу тећи рокови за рјешавање управних ствари који на
основу члана 206. Закона о ОУП износи мјесец дана, два мјесеца у зависности да ли је у
питању једноставнија или сложенија управна ствар. ОТВАРАЊЕ И ПРЕГЛЕДАЊЕ
ПОШТЕ Обичну пошту у затвореним ковертама, омотима, пакетима отвара овлашћени
службеник у писарници. Новчана писма и друге вриједносне пошиљке отвара службеник
одговоран за материјално-финансијско пословање или овлашћени радник писарнице.
Пошиљке примљене на име уручују се неотворене адресату преко књиге примљене поште
на личност. Ако пошиљка ове врсте представља службени кат, прималац је дужан у
најкраћем року, најкасније 24 часа, акт вратити писарници ради евидентирања.
Повјерљиву-строго повјерљиву пошту отвара старјешина органа или службеник који је за
то посебно овлашћен. Ове пошиљке писарница уручује лицу које је овлашћено за
отварање преко књиге посвјерљиво-строго поврерљиве поште. Е пошту отвар аовлашћено
лице за приступ и коришћење е адресе органа управе. Пошта се отвара пажљиво. Уколико
по отварању пише адреса другог органа или лица, уписује се ''погрешно достављен'' и
шаље адресату на погодан начин. Уколико је по отварању садржај поште оштећен
сачињава се службена забиљешка и обавјешатава шефа писарнице или органа и поступа
по њиховој даљој одлуци. ПОСТУПАК СА АКТИМА КОЈА ПОДЛИЈЕЖУ ТАКСИРАЊУ
Службеник пријема је дужан водити рачуна о актима која подлијежу таксирању, колика је
висина таксе и у којим случајевима постоји основ за ослобађање од плаћања таксе.
Уколико акт није таксиран или је недовољно таксиран то се наводи у службеној
забиљешци поред отиска пријемног штамбиља. Ако је поднесак ослобођен плаћања таксе,
поступа се као и претходно речено уз навођење одговарајућег прописа о ослобађању.
ПОСТУПАК СА РИЈЕШЕНИМ ПРЕДМЕТИМА И ЕВИДЕНЦИЈАМА Ријешени
предмети, дјеловодници, уписници и друге евиденције, као и остали документациони
материјал органа управе морају се чувати у сређеном стању до предаје надлежном архиву
или до уништења. Архивирани предмети који су повјерљиви и строго повјерљиви чувају
се у гвозденим ормарима и касама.

5.3.Разврставање и распоређивање поште

По завршеном прегледу, службеник писарнице овлашћен за отварање и прегледање поште

ставља отисак пријемног штамбиља на сваки примљени акт који ће завести у основну
евиденцију. Отисак се ставља у горњем десном углу на првој страници акта. Ако нема
мјеста, ставља се на слободно мјесто прве стране, да се не би прекрио текст. Ако на првој
страни нема мјеста, ставља се на полеђини у горњем лијевом углу. Уколико су све
странице акта пуне, штамбиљ се ставља на посебном комаду папира А5 и причвршћује уз
акт. Птисак пријемног штамбиља се не ставља на прилоге, на пошту адресовану на
личност и неслужбену пошту. У отисак пријемног штамбиља уписују се: у рубрику
примљено-датум пријема; у рубрику организациона јединица-бројчана ознака
организационе јединице; у рубрику број акта-квалификациона ознака и редни број акта; у
рубрику прилози-укупан број примљених прилога; у рубрику вриједност-укупан износ
приложених таксених марака или готовог новца. Примљена е пошта означава се е
пријемним штамбиљом. Уколико се прилог састоји од више листова, треба означити и
број листова прилога. Коверта која се прилаже уз акт и таксена марка не сматрају се
прилозима. ЕВИДЕНТИРАЊЕ/ ЗАВОЂЕЊЕ АКАТА Органи управе евидентирају све
примљене и сопствене акте, пошта се разврстава на: личну (адресована на службеника
органа управе, евидентира се у књизи примљене и достављене поште и доставља лицу
којем је упућена), неважну (садржај није од интереса за рад органа, не означава се
пријемним штамбиљом и не заводи се) и службену, редовну (који немају карактер
хитног) и хитну (су они који су везани за рок или су као такви одређени прописом/
одговор на тужбе, или су хитни по својој природи/ у случају елементарних непогода),
обичну (акти чију садржину могу знати сви запослени), повјерљиву (са садржином могу
бити упознати само одређени радници) и строго повјерљиву (садржину зна само
старјешина органа управе и они службеници које је он посебно овластио), предмете
управног (својство предмета управног поступка утврђује се за предмете који ће се
окончати доношењем управног акта/ рјешењем или закључком. Ако се не донесе управни
акт, предмет има својство акто пословања/ располагања) и предмете неуправног
поступка. Распоређивање аката врши се уписивањем у одговарајућу рубрику пријемног
штамбиља ознаке организационе јединице или рефернта коме ће акт бити достављен у
рад, те се уписују његови класификациони знакови. Организационе јединице означавају се
арапским бројевима, почев од броја 01. Ознаку за сваку организациону јединицу одређује
старјешина органа.

5.4.Завођење предмета и аката

Старјешина почетком године рјешењем одређује предмете за које ће се водити попис

аката, по правилу попис аката води писарница, а ако не, до 10. јануара органи управе су
дужни за заврше попис аката за претходну годину и да доставе писарници на развођење.
Са пописом аката се достављају и завршени предмети. ЗА акте који ће се заводити у попис
аката на почетку године резервише се потребан број картица, а у рубрику презиме и име/
назив картице великим штампаним словима упише се текст попис аката. Тај попис се
врши на сљедећи начин: у горњем лијевом углу уписује класификациона ознака, а испод
ње редни број картице и ознака организационе јединице; на средини горњег дијела пописа
аката уписује се кратак садржај предмета/ преписује се са картице; у прву колону уписује
се редни број; у другу колону уписује се датум пријема акта; у трећу колону уписује се
презиме, име и мјесто, односно назив и сједиште послодавца; у четврту колону уписује се
број и датум аката писарнице; у петој колони врши се раздуживање акта стављањем
ознаке а/а, Р, И или пресигнације. ЗДРУЖИВАЊЕ АКАТА Прије достављања аката у рад
службеник је дужан провјерити да ли запримљени акт припада предмету који је већ
евидентиран у основну евиденцију и да изврши њихово здруживање са предметом у вези
са којим је и запримљен. Ако се предмет коме треба придружити нови акт налази у раду,
поред отиска пријемног штамбиља треба само ставити датум који показује од када се
предмет тамо налази. Ако је у питању архивирани предмет, здруживање се врши тако што
се узима из архива и задужује са актом којим се поново покреће поступак. Акт којим се
поново покреће поступак, ако је поднесен у истој години када је предмет завршен,
евидентира се под бројем под којим је завршен, а касније, заводи се под одговарајући број
из године у којој је поднесен. ОМОТ СПИСА је омотница у коју се акта запримају према
датуму пријема, лијева ивица омота је 1 цм у боји која одговара боји картице, омот списа у
е облику чине подаци који се налазе на омоту списа у физичком облику. Омот списа
садржи: назив и сједиште органа управе; евиденциони број предмета; датум настанка; рок
чувања; ознака тајности; назив предмета; укупан број докумената и листова у спису. На
првој унутрашњој страни омота списа хронолошким редом се уписују: редни број, датум
уписа, ознака, кратак садржај документа. Све ово уписује службеник писарнице одмах по
формирању предмета. Уколико се предмет налази у обради у организационој јединици,
накнадно приспјеле акте, прилоге, уписује задужени службеник и одлаже у омот списа. На
полеђини акта списа уписују се подаци о предаји предмета у приручну архиву, главну
архиву, другом органу, име, презиме и потпис лица које је примило спис.
ДОСТАВЉАЊЕ АКАТА У РАД И ВРАЋАЊЕ РИЈЕШЕНИХ ПРЕДМЕТА ПИСАРНИЦИ
Достављање аката у рад врши се преко интерне доставне књиге истог дана када су акти
евидентирани, или почетком наредног радног дана. Пријем акта у рад потврђује се
потписом и датумом пријема, достављање рачуна врши се преко књиге рачуна. Ријешени
предмети које треба отпремити или упутити другој орг.јед. враћају се писарници преко
интерне доставне књиге. Службеник који обрађује предмет дужан је приликом враћања
ријешеног предмета писарници да издвоји дио предмета који се отпрема од дијела који
остаје у писарници за архивирање. На омоту списа који се враћа писарници службеник
који је обрадио предмет уписује потребна упутства која обухватају начин отпреме акта,
стављање у роковник, архивирање..., и попуњава одговарајуће рубрике на омоту списа
предмета. Приликом пријема ријешених предмета, службеник писарнице дужан је да
провјери формалну исправност предмета и да на евентуалне недостатке укаже службенику
који је обрадио предмет, да му предмет врати на допуну. САСТАВНИ ДИЈЕЛОВИ АКТА:
заглавље (Заглавље се исписује у горњем лијевом углу, а садржи назив и сједиште органа,
ознаку организационе јединице и датум израде акта), назив и адреса примаоца (пуно име и
презиме и адреса примаоца), кратак садржај предмета (''предмет'' исписује се са лијеве
стране, испод адресе примаоца), текст акта (садржај мора да буде јасан, кратак и читак.
Све у поном значењу ријечи и навода), потпис овлашћеног лица (презиме и име исписује
се напосредно испод ознаке функције), отисак службеног печата (лијево од потписа, да се
не захвати текст назива потписника акта). Може да садржи и број телефона службеника
који је акт рјешавао, ознаку прилог, начин отпреме.

5.5.Отпремање поште

Правила отпремања су законска материја утврђена Законом о ОУП и материја Упутства о

канцеларијском пословању. Отпремање поште у правилу је обједињено у главној
писарници органа управе. Сви предмети преузети у току дана требају се отпремити истог
дана, а предмети преузети послије закључивања књиге отпремљене поште отпремају се
наредног дана. Коверат у коме се отпрема пошта треба у горњем лијевом углу да садржи
тачан назив и ближу адресу пошиљаоца са ознаком свих аката који се налазе у коверти.
Назив примаоца пошиљке исписује се крупним и читким рукописом, писаћом машином,
компјутером. Мјесто, сједиште примаоца, пише се великим штампаним словима, а испод
тога се ставља ближа адреса. Отпремање поште врши се путем поштанске службе или
путем курира. ОТПРЕМАЊЕ ПОШТЕ ПУТЕМ ПОШТАНСКЕ СЛУЖБЕ: обичне
пошиљке и препоручене пошиљке и тим редом уписују се у доставну књигу за пошту.
Доставна књига за пошту служи као евиденција о извршеној отпреми поште преко
поштанске службе и ради правдања утошеног новца на име поштанских трошкова. Сваког
дана послије отпремања поште преко поштанске службе треба сабрати укупно утрошени
новац за поштарину и те износе уписати у контролник поштарине. Контролник поштарине
писарница води ради евидентирања и правдања поштанских марака. Укупан износ
утрошенпг новца на име поштанских трошкова свакодневно се уписује у контролни
поштарине. У евиденцију отпремљене поште не уписују се неважна и лична пошта.
ОТПРЕМАЊЕ ПОШТЕ ПУТЕМ КУРИРА врши се уз доставну књигу за мјесто. У
доставну књигу за мјесто уписује се пошта и материјали које треба хитно отпремити у
истом мјесту и исти се отпремају путем курира. Пријем поште странка ће потврдити само
на доставници. ОТПРЕМАЊЕ ПОШТЕ ОЗНАЧЕНЕ КАО ПОВЈЕРЉИВА И СТРОГО
ПОВЈЕРЉИВА Коверте са повјерљивом и строго повјерљивом поштом морају да буду
запечаћене или на други начин обезбијеђене. Прије стављања у коверат отправак се
заштићује комадом чистог папира. Печаћење коверти врши се на тај начин што се на
средини полеђине и на њеним саставцима преко растопљеног воска утисне жиг.

5.6.Развођење аката

Послије извршеног отпремања врши се развођење аката. Службеник који предаје

писарници акт илипредмет дужан је да их означи једном од ознака развођења: а/а ако је
рад по предмету потпуно завршен и треба га ставити у архиву. Ако предмет треба чувати
стави се а/а-10 година или а/а-трајно као архивска грађа; Р-рок-, датум када предмет треба
поново узети у рад; ако се акт уступа организационој јединици у саставу истог органа,
означиће се организациона јединица којој се уступа; ако се врши развођење акта који се
изворно рјешава треба у ову рубрику ставити ознаку ''изв'', а у рубрику примједба тачно
назив и сједиште органа коме је акт отпремљен. На омоту ријешеног предмета уписује се
и рок чувања утврђен листом категорија регистратурстког материјала са роковима чувања.
РОКОВНИК ПРЕДМЕТА Када је за предмете одређено да се у писарници држе и
евиденције до одређеног рока, исти се стављају у роковник предмета. Роковник формира и
водиписарница, састоји се од фасцикла или омоти са преградама у које се стављају
предмети према датуму рока из текућег мјесеца, а за предмете са датумима рокова из
сљедећих мјесеци узима се посебан фасцикл или омот ''разни рокови''. На дан рока узимају
се одговарајуће фасцикле или омоти и достављају на рад организационим јединицама
преко интерне доставне књиге. Акодан рока оада у нерадне или дане државних празника,
предмети се достављају у рад дан раније. Роковник предмета може се користити још као
подсјетник за благовремено вршење других обавеза и послова које органи управе врше по
унапријед одређеним роковима (подношење редовног извјештаја, присуствовање
састанцима). У компјутерском информационом систему органа управе функцију преузима
база података.

5.7.Архивирање и чување предмета

Архивску грађу представља сав изворни и репродуковани: писани, цртани, штампани,

фотографисани, фоновани, фонографисани, стенографисани или на други начин
забиљежен документарни материјал: књиге, картотеке, и друге евиденције трајне
вриједности од значаја за историју, науку, културу и друге друштвене потребе, настале у
раду органа, организација, установа, предузећа, друштава, грађанско-правних лица и
истакнутих научних, културних, јавних политичких и других личности, без обзира на
вријеме и јесто настанка. Организационе јединице које воде послове уписника могу
држати ријешене предмете најдуже двије године и након тога су их дужне предати на
даље чување архиву. СРЕЂИВАЊЕ И ЧУВАЊЕ ПРЕДМЕТА У АРХИВУ 580.стр.
АРХИВСКА КЊИКА 580.стр. РОКОВИ ЧУВАЊА ДОКУМЕНТАЦИЈЕ 581.стр.
ПРЕДАЈА ДОКУМЕНТАЦИЈЕ НАДЛЕЖНОМ АРХИВУ 581.стр.

6.Печат и жиг

На основу члана 11 Уредбе о кацеларијском пословању и тачке 89. Упутства о спровођењу

канцеларијског пословања отисак службеног печата чини саставни, обавезан дио
службеног акта. Облик и садржина печата утврђује се законом, оснивачким актом или
статутом. Печатом се утврђује аутентичност јавне исправе или другог акта којим државни
орган или организација одлучују о правима и обавезама правних лица и грађана. Углавном
су округлог облика, а величина им се изражава у мм мјерењем пречника. Текст печата
исписује се у смјеру кретања казаљке на часовнику, а украси између ријечи имају
функцију тачке. У печату органа којим се потврђује акт или јавна исправа која се користи
у иностранству око грба БиХ исписује се назив БиХ и РС, а у сљедећем кругу назив
органа, а текст печата исписује се ћирилицом и латиницом. Печат се ставља са лијеве
стране потписа овлашћеног лица за потписивање, тако да не захвата текст.

6.1.Израда печата

Одобрење за израду печата органима и организацијама одобрава Министарство управе и

локалне самоуправе, а печате израђују овлашћене печаторезнице над чијим радом врши
надзор МУП који води евиденцију о израђеним печатима. Ближа правила о раду
печаторезница прописана су Употством о раду печаторезница овлашћених за израду
печата са грбом РС.

6.2.Чување, употреба и евиденција печата

Начело будности је начело канцеларијског пословања које највише долази до израза код
чувања и употребе печата, печат се чува и употребљава како би се онемогућила његова
незаконита употреба. Печат чува и одлучује о његовој употреби старјешина органа, али
може повјерити државном службенику о чему се сачињава записник. Правило је да се
печат чува и употребљава у службеним просторијама органа, а изузетно се може
користити и ван просторија за одређене службене радње. Органи и организације које
имају право на печат с грбом/ амблемом РС дужни су о тим печатима водити евиденцију
на начин прописан Упутством о начину вођења евиденције о израђеним печатима са грбом
РС.

6.3.Поступак у случајевима истрошености и нестанка печата

Мора се уништити о чему се стара старјешина. Печат се ради уништења предаје МУП-у, а
уништење врши комисија коју образује министар МУП-а и о томе се сачињава записник.
Ако дође до нестанка печата, о томе се обавјештава МУП и објављује нестанак печата у
СГ РС. Нестали печат сматра се неважећим од дана објављивања у СГ РС. Нови печат који
се израђује умјесто несталог печата означава се сљедећим, наредним бројем у односу на
нестали печат и не може се употребљавати прије него што се огласи нестанак печата у СГ
РС.

6.4.Жиг

Је печат урезан у металу, а најчешће се користи за печаћење посебних просторија када се

жели обезбиједити њихов садржај повјерљивих пошиљки.

7.Овјеравање потписа, рукописа и преписа

Реулисано је Законом о овјеравању потписа рукописа и преписа и Упутством за

извршавање Закона о овјеравању потписа, рукописа и преписа, које врши овлашћени
орган управе, а у земљишно-књижним стварима овјеравање исправа које су намијењене за
употребу у иностранству врше основни судови. Овјеравање врши службеник којег овласти
старјешина орган/ предсједник Суда, које се вршу у службеним просторијама општинског
органа / Одновног суда, а за овјеравање није потребан писмени поднесак. Овјеравање
потписа и рукописа може се вршити и ван службених просторија, а овјеравање преписа не,
јер је то потврђивање његпве аутентичности, потврђивање чињенице да одређени потпис
заиста потиче од лица које је потписом означено. Овјеравање рукописа је потврђивање
њеове аутентичности потврђивање чињенице да рукопис потиче од лица које је означено
као његов писац. Овјеравањем се не потврђује истинитост садржаја исправе. Када се
овјерава потпис или рукознак слијепих или потпис или рукознак лица која не знају читати,
мора се подносиоцу прочитати исправа на којој се овјерава потпис или рукознак. Када се
овјерава потпис или рукознак лица које не разумије језик, мора се подносиоцу превести
садржина исправе. Овјеравање преписа неке исправе је потврђивање истовјетности
преписа са изворном исправом/ оригиналом, ако су у оригиналној исправи нека мјеста
исправљена, преиначена, брисана, прецртана, уметнута или додана, мора се то навести у
потврди о овјери преписа. Потпис, рукознак или рукопис овјериће се ако службено лице
лично познаје подносиоца или ако га лично не познаје, након што се претходно утврди
његов идентитет на основу личне карте или пасоша, а ако нема ове исправе, свједочењем 2
пунољетна свједола које службено лице лично познаје, чији идентитет утврди личном
картом или пасошем.

7.1.Уписник за овјеравање

О овјеравању се води уписник за овјеравање у облику књиге 30х45 цм. Странице уписника
морају бити означене арапским бројевима, с тим да се на почетку уписника, на првом
листу ставља напомена о укупном броју страница и ову напомену овјерава старјешина
општинског органа. Подаци се уписују читко, а подаци се не могу брисати или мијењати.
Ако се начини грешка приликом уписа, уписани податак се прецрта и изнад изврши
правилан упис, а у рубрику 6-напомена констатује се извршена исправка. Погрешно
извршен упис у цјелини или већини рубрика уписника, прецртава се косом цртом од
доњег лијевог угла према горњем, а правилан упис врши се под новим редним бројем, а у
рубрику 6-напомена констатује се погрешан упис. За овјеравање потписа и рукописа изван
службених просторија органа води се посебан уписник. Уписивање података у поједине
рубрике уписника врши се на сљедећи начин: у рубрику 1 уписује се редни број,
арапским бројем, хронолошким редом од броја 1 до закључног редног броја овјеравања у
току године; у рубрику 2 уписује се шта је предмет овјеравања; код овјеравања преписа
исправе треба назначити да ли је то препис или фотокопија изворне исправе или препис
овјереног или простог преписа изворне исправе; у рубрику 3 уписује се назив исправе на
којој се врши овјеравање са назнаком издаваоца исправе, броја и датума; у рубрику 4
уписује се име и презиме, адреса лица чији се потпис или рукопис овјерава, након чега се
то лице својеручно потписује у ову рубрику, а затим и на исправу; у рубрику 5 уписују се
подаци о томе на који начин је утврђен идентитет лица чији се потпис или рукопис
овјерава; у рубрику 6 усписују се напомене; у рубрику 7 уписује се износ наплаћене таксе
за овјеравање, а ако је странка или предмет ослобођен плаћања таксе наводи се пропис по
којем је ослобађање прописано; у рубрику 8 потписује се овлашћени радник који је
рјешењем старјешине општинског органа овлашћен за потписивање. Исправа на којој се
истовремено овјерава потпис и рукопис, одвојено се уписује у уписник. Уписник з
аовјеравање закључује се на крају календарске године на начин да се испред посљедњег
овјеравања констатује: Закључено са редним бројем_____ дана ________ године, а затим
то потписом потврђује овлашћени службеник и старјешина општинског органа.

7.2.Потврда о овјеравању

Овјеравање потписа, рукописа и преписа врши се потврдом о овјеравању. Потврда о

овјеравању потписа и рукописа ставља се поред или иза потписа, рукописа, а потврда о
овјеравању преписа ставља е иза текста чији се препис овјерава. Овјера се потврђује
печатом надлежног органа и потписом овлашћеног службеног лица. У потврди овјере
мора се навести на који је начин службено лице утврдило идентитет подносиоца исправе,
те када је у питању препис, да ли је то препис изворне исправе, препис овјереног или
простог преписа изворне исправе. ПОТВРДА О ОВЈЕРИ ПОТПИСА ИЛИ РУКОПИСА
САДРЖИ: назив и сједиште органа који је извршио овјеравање; број уписника и датум
овјере; име и презиме лица чији се потпис или рукопис овјерава и његова адреса;
констатација да је странка својеручно потписала исправу, односно признала потпис на
исправи за свој потпис, ако је исправу раније потписала, а ако се ради о овјеравањ
рукописа да је рукопис на исправи признала као свој; податке о томе на који начин је
утврђен идентитет лица чији се потпис или рукопис овјерава; податке о таксама ако је
такса наплаћена и поништена, наводи се износ таксе ако је странка или предмет ослобођен
од плаћања таксе наводи се пропис по којем је то ослобађање прописано; печат
овлашћеног службеника и отисак печата општинског органа. ПОТВРДА О ОВЈЕРАВАЊУ
ПРЕПИСА САДРЖИ: назив и сједиште органа који је извршио овјеравање; број уписника
и датум овјере; констатацију да је препис вјеран са изворном исправом/ оригиналом,
односно да је препис вјеран са овјереним или преписом изворне исправе, а ако се ради о
фотокопији, да је фотокопија вјерна са изворном исправом или да је фотокопија вјерна са
овјереном фотокопијом изворне исправе; податке на који начин је писана изворна исправа
чији се препис овјерава писаћом машином, тинтом, хемијском оловком; податке од колико
се листова, полутабака или табака састоји изворна исправа; податке код кога се налази
изворна исправа; податке о таксама; потпис овлашћеног службеника и отисак печата
општинског органа.

8.Таксено пословање

За списе и радње у управним стварима као и за друге предмете и радње плаћају се

административне таксе. Административне таксе плаћају се код министарства,
републичких управа и републичких управних организација (органи републичке управе), те
предузећа, јавних установа, фондова, удружења грађана (организације које врше јавна
овлашћења). За списе и радње у поступку код општинских и градских органа управе,
плаћају се административне таксе по прописима општине и града. Списи и радње за које
се плаћа такса, као и висина таксе утврђују се таксеном тарифом, тако да се такса не може
наплатити ако таксеном тарифом није прописана. Правило је да се такса плаћа у тренутку
настанка таксене обавезе. Ако лице које је дужно да плати таксу преда поднесак
непосредно или поштом, а који није таксиран или је недовољно таксиран, орган који
одлучује по захтјеву упозориће то лице да је дужно да плати таксу у року од 15 дана и
упознаће га са посљедицама неплаћања. Ако странка то не учини орган ће тражити од
пореске управе да то учини принудно. По поднесеном захтјеву Пореска управа ће
рјешењем наложити да у року од 15 дана од дана пријема рјешења плати дужну таксу, па
тек ако у прописаном року обвезник не плати, приступиће се принудној наплати по
прописима о принудној наплати. Законом се може предвидјети који су органи и у којем
поступку, као и то који су списи и радње ослобођени од плаћања таксе. Општине и
градови могу својим прописима о таксама установити и друга ослобађања поред
прописаних законских ослобађања. Страни држављани имају иста прав аи обавезе као и
држављани БиХ, РС. Лице које је платило таксу а није било дужно или је платило у већем
износу од прописаног, или за радње које орган није извршио, има право на поврат таксе,
односно више наплаћене таксе. Право за наплату таксе застарјева за 2 године по истеку
године у којој је таксу требало наплатити и право на поврат више уплаћених такси за 2
године од дана када је такса уплаћена.

9.Пријем странака

Врши се у одређено вријеме у оквиру редовног радног времена. Примају се по унапријед

утврђеном реду како би се избјегло сувишно чекање. Давање обавјештења и информација
представницима јавног информиања одобрава старјешина органа управе. У опхођењу са
странкама службеници морају бити љубазни, учтиви и предусретљиви, помагати им у
остваривању њихових права и извршавања обавеза. Ако странку треба упутити другом
службенику, странци треба дати тачна упутства о томе гдје се налази канцеларија тог
службеника и обавијестити тог службеника телефоном о доласку странке. Ако је странка
дошла у вријеме када се странке не примају треба је уљудно дочекати и објаснити да се
тог дана странке не примају па им заказати пријем другог дана. Изузетно, треба странку
примити и изван времена одређеног за пријем странака ако су у питању инвалиди, болесна
лица или ако долазе из удаљених мјеста. У случају да на пријем чека већи број странака,
њих треба упућивати старјешини органа оним редом како су пристизали, осим ако се не
ради о инвалидима, болесним лицима који имају приоритет. И код испраћаја треба бити
љубазан и учтив према странци. Ако је странка била пријављена на пријавници и добила
пропусницу, службеник ће упозорити странку при испраћају да потписану пропусницу
преда раднику на пријавници и да узме личне исправе.

9.1.Радне просторије и њихово коришћење

Поред улазних врата у згради или неком другом погодном мјесту треба да је истакнута
табла са службеним називом органа управе. У згради треба на видном мјесту истаћи
распоред радних просторија, а по степеништу и ходницима ознаке којима се указује пут до
радних просторијапојединих служби, а посебно служби које раде са странкама. Спратови
и радне просторије на сваком спрату морају бити обиљежене редним бројевима. На
вратима радних просторија треба да се налази назив организационе јединице са ознаком
радног мјеста, име и презиме службеника који ради у радној прсоторији. Писарница у
правилу треба да је смјештена одмах код улаза у зграду. Уколико је то немогуће треба је
смјестити на мјесто које је приступачно странкама водећи рачуна да не буде одвојена од
службе која има честе контакте с њом. На погодном мјесту треба поставити огласну таблу
за истицање разних упутстава и обавјештења неопходних странкама за обављање разних
послова. Радне просторије треба да буду свијетле, чисте, зрачне, у којима не треба да стоји
непотребан намјештај и сувишан материјал. У просторијама треба да влада рад како би се
омогућило несметано вршење послова. У случајевима када се послови обављају са
странкама треба настојати да у радним просторијама не буде истовремено више од 1
странке.

9.2.Употреба телефона

Служи за брже и успјешније вршење службених послова. Поред сваког телефонског

апарата треба да се налази интерни телефонски именик са тел.бр. појединих
органа,организационих јединица и службеника који раде у њима.