ОСНОВИ УСТАВНОГ УРЕЂЕЊА

1. ПОЈАМ УСТАВА

Устав у ширем смислу означава скуп правила којима се регулишу овлшатења, обавезе и
функције различитих институција власти, њихови међусобни односи, однос државе и појединца
као слободе и права грађана, те начин и инструменти њиховог остваривања. Устав у ужем
смислу подразумијева највиши правни, политички и конститутивни акт једне организоване
заједнице који представља основни највиши закон те заједнице, што значи да са њим морају
бити сагласни, односно њему не могу бити супротни закони и други општи правни акти.

ПРЕДМЕТ, РАЗВОЈ И СВОЈСТВА УСТАВНОГ ПРАВА

Предмет уставног права има своју развојну линију која је текла постепено, да би тек крајем
XVIII односно почетком XIX вијека добио релативно заокружену и конзистентну цјелину, што
не значи да у том погледу у теорији још увијек не постоје различита становишта. Тако једно
становиште полази од врсте правних прописа према којем је устав пропис најјаче правне снаге,
међутим ово становиште није сасвим тачно јер се најзначајнији односи у неким државама могу
регулисати и другим актима а и обичајима. Поред тога, у теорији постоје схватања према којима
се предмет уставног права проширује и на друга подручја која не улазе у оквир научне области.
Традиоционална теорија је приступ којим се појам устава сагледава у материјалном смислу и
појам устава у формалном смислу.
Појам устава у материјалном смислу полази од садржаја уставне материје при чему се
занемарује форма у којој је изражено уређивање уставне материје. Један приступ у поимању
устава у материјалном смислу садржај уставне материје везује за државу односно право, док
други садржај уставне материје везује превасходно за установљавање и прописивање
правила по којима се ствара право и правни систем у зеједници.
Први приступ, као најважнији садржај уставне материје, узима државну организацију, статус и
међусобне односе органа власти, посебно највиших органа у државној структури. Уставом се
утврђују оквири дјеловања државне власти, посебно у погледу заштите слободе и права грађана
зајамчене уставом.
Према другом приступу, садржај уставне материје чине норме највише правне снаге на чијој
основи настаје право и опште правне норме садржане у законима. Садржајни оквир уставне
материје представља разлог доношења устава по посебном поступку и у посебној форми.
Појам устава у формалном смислу полази од два битна својства устава а то су његов садржај и
форма устава. Садржај устава у формалном смислу поклапа се са садржајем устава у
материјалном смислу. Кроз форму и облик устава уобличава се његов садржај. Његова форма је
обиљежје које га разликује од закона и других општих правних аката.
Елементи обиљежја која одређују форму устава су:
 писана форма устава као писаног акта,
 да писани устав буде јединствени правни акт,
 највећа правна снага и највише мјесто у хијерархији правних аката,
 посебан орган који је надлежан за доношење устава, посебан поступак доношења и
примјена устава те посебан начин уређивања тог поступка.
Предмет уставног права чини регулисање политичких односа, облици државног уређења,
организација државне структуре (вертикална и хоризонтална) и инструменти помоћу којих
се власт остварује те механизми управљачке структуре.
Први уставни документи јављају се појавом државе, а сам назив сеже из античког доба (устави
Атине и Спарте те 156 Аристотелових устава (статута)) да би тај назив нашао мјесто и у римској
држави.
Елементи развоја могу се наћи и у средњем вијеку који такође немају цјеловит приступ, али се
парцијално изучавају поједина политичка и правна питања, посебно црквено право и римско
приватно право (Гајеве Институције и Јустинијанов кодекс). У каснијој фази феудалне епохе
расте интерес за изучавање природе државне власти и ограничења владареве власти. Зачете су
идеје о народној суверености, изборном праву народа, људским правила те држави као зачетку
општег добра и др.
Настанак модерног уставног права везан је за прве писане уставе настале у другој половини
XVIII вијека, уставом: подјеле власти, владавине права, модерног парламентаризма,
ограничењем и контролисањем јавне власти, владавине на основу сагласности грађана, јемство
слободе и заштите људских права и др. У теорији се као први писани устав спомиње устав
(1776.) државе Вирџиније у САД, да би нешто касније (1787.) био донесен федерални устав
САД. Први устави у европском поднебљу настали су послије француске буржоаске револуције у
Француској и Пољској 1791. а послије Бечког конгреса 1815. и у осталим европским земљама.
Једно од најбитнијих својстава устава произилази из чињенице да је устав највиши правни
акт државе, што ће рећи да се налази на хијерархијском врху правних аката, има највећу
правну снагу и надређен је свим осталим. Устав представља акт политичке воље водећих
политичких снага којим се изражава консензус припадника одређене заједнице о кључним
принципима на којима одређена заједница почива. Према томе, устав је несумњиво и
идеолошко-политички акт, односно, програмско-деклеративни акт.

КЛАСИФИКАЦИЈА УСТАВА
Најчешћи вид подјеле устава полази од формалних обиљежја (да ли је писан или неписан,
кодификован или некодификован), затим зависно од начина на који се може мијењати (да ли је
чврст или мек), полазећи од његове садржине, уређења које успоставља, те органа који га
доноси (да ли је монархијски или републикански, федералан или унитаран, предсједнички или
парламентарни, те демократски или недемократски и др.). Највећи број устава данас се доноси у
писаној форми, док неписани устави немају писана правила већ се ослањају на обичаје и
традицију.

КОДИФИКОВАНИ И НЕКОДИФИКОВАНИ
Кодификовани устави су такви устави у којима су кључне уставне одредбе сакупљене на
једном мјесту у оквирима једног писаног правног документа. Овај устав сам по себи
представља највиши правни акт и успоставља хијерархију правних аката.
Некодификовани устави представљају уставе који подразумијевају постојање више писаних
правних аката у којима су садржана уставна правила а који су донесени одвојено и у различито
вријеме.
Чврсти и меки устави
- Ова подјела користи се као основни критеријум поступка уставне ревизије. Код чврстих
устава поступак промјене устава је сложенији од законодавног поступка, док је код меких
устава поступак промјене идентичан законодавном. Сложеност промјене чврстих устава
испољава се у више видова. За његову примјену може бити предвиђено посебно тијело које се
од законодавног разликује по избору, саставу и садржајима (нпр. уставотворна скупштина).
Може га мијењати и законодавно тијело али у посебном поступку.
- Меким уставима означавају се они устави чији поступак доношења и мијењања је идентичан
поступку доношења и мијењања закона. Ову врсту устава доноси и мијења исти орган који
доноси и мијења закон. За Устав БиХ може се рећи да је меки устав с обзиром да се већим
дијелом доноси и мијења као и закон, осим што се за његово доношење тражи двотрећинска
већина у Парламентарној скупштини БиХ.

Октроисани устав, уставни пактови и народни пактови

- Зависно од доносиоца устава њихова класификација врши се у три групе и то на: октроисане
уставе, уставне пактове и народне уставе.
- Октроисани устави представљају једнострани акт династичког владара, носиоца апсолутне
власти, најчешће монарха којим су ограничавали своју власт под притиском одређених
друштвених околности.
- Код уставних пактова доношење устава припада представничком тијелу и монарху.
Представничко тијело доноси устав а монарх га само потписује.
- Народни устави улазе у оквир највеће групе устава. У овом случају устав доноси
представничко тијело или народ посредно, референдумом или другим видом изјашњавања.
Овдје се ради о демократским уставима.

Уз споменуте подјеле, у новијој теорији устави се дијеле према одређеним својствима државе,
тј. према:
- облику владавине на монархијске и републиканске уставе,
- организацији власти на уставе који почивају на јединству власти те
- начину на који је извршена подјела власти на предсједничке односно парламентарне.
Имајући у виду политичко-територијалну организацију државе, устави се могу класификовати
на унитарне и федералне. Унитарне државе имају правни систем у два нивоа (државни и
локални) а суверена власт је концентрисана у једном државном тијелу, док у федералним
државама постоји и трећи ниво у различитим видовима. Федерализам има два различита
нивоа који правно и политички нису потчињени један другом. Овдје је значајно истакнути да
два нивоа власти, државни и ниво федералних јединица има свој устав. Док је у федералним
државама суверенитет подијељен на два нивоа власти, у унитарним државама он је
концентрисан у једном тијелу у врху државе.
- Ако се као критеријум класификације устава узме његова примјена у друштвеној стварности,
могу се подијелити на нормативне и номиналне. Нормативни су устави који се примјењују у
друштвеној стварности, док су номинални такви устави који правно важе, али се у стварности не
примјењују, па стога нису стварни већ привидни устави.
 2. ДОНОШЕЊЕ, ПРОМЈЕНА И ПРОГЛАШЕЊЕ УСТАВА

ДОНОШЕЊЕ УСТАВА
- Овдје треба разликовати двије ситуације. Прва, кад се устав доноси у државама које немају
свој устав и другу, кад се устав доноси у државама које имају свој устав. Први устав се доноси у
државама које су већ раније формиране као државне заједнице, односно други у
новоформираним државним заједницама. Друга ситуација је кад се устав доноси у државама
које већ имају свој устав а доносе нови у складу са одредбама постојећег устава. Овдје постоји
тзв.уставни континуитет. Доношење устава представља у ствари дефинитивни прекид
политичког континуитета. Прекиди се у правилу јављају послије ратних сукоба и остваривања
независности. Примјер политичког дисконтинуитета унутрашње структуре државе је БиХ гдје је
послије ратних сукоба настала нова држава са државном структуром (федералном) са више
устава.

ПРОМЈЕНА УСТАВА
Устав се може мијењати углавном на два различита начина и то: фактички и формално.
А) Фактичка промјена устава је таква промјена којом се не мијења сам текст устава, али се
мијења његов смисао и значење. Ова промјена врши се путем уставног обичаја, судским
тумачењем устава и промјенама устава путем закона и других прописа.
Судско тумачење устава представља фактичку промјену устава путем судова када они
одлучују о уставности неког прописа. Овим путем устав се фактички мијења одлуком суда
који уставну норму тумачи сагласно смислу који јој даје закон или други пропис.

Б) Формална промјена устава подразумијева посебан поступак који је у правилу сложенији од

законодавног поступка а прописан је у самом уставу. Разлоге за сложенији поступак треба
тражити у заштити његове садржине с обзиром на то да спада у вишу категорију општих аката.
Његова садржина је значајнија од закона па је и стога заштићена од олаке и брзе промјене.
Међутим, нема јединственог поступка за промјене устава које би вриједило за све земље.
Промјена устава најчешће се врши путем уставних амандмана, уставног закона и доношењем
новог устава.
- Има неколико фаза које карактеришу промјене устава. Као прва, могла би се издвојити
иницијатива за промјене устава. Давање иницијативе за промјене устава не мора значити
отпочињање поступка промјене устава. Иницијатива се прво разматра у одговарајућим тијелима
које може прихватити или одбити иницијативу. Ако је прихвати, започиње поступак промјене
устава.
- Правно предлагање уставних промјена се у правилу даје:
Парламенту (односно скупштини) и домовима парламента (ако постоје), члановима
представничког тијела (одређеном броју посланика), органима извршне власти, бирачком тијелу
путем народне иницијативе, федералним јединицама и др.
- Поједини устави садрже и одредбе којима се забрањује промјена појединих уставних одредаба.
Ови устави не дозвољавају потпуну уставну ревизију већ само дјелимичну. Од уставне ревизије
изузимају се одређена начела, односно уставне одредбе од изузетног значаја за одређену
друштвену заједницу. Једна од могућности ревизије устава може бити и референдум.
Проглашење устава врши се након што је донијет устав од стране уставотворног органа. Устав
се проглашава посебним актом о проглашењу. Акт о проглашењу доноси законодавни орган у
форми одлуке за разлику од закона који проглашава шеф државе, путем акта о проглашењу, у
форми указа.

Структура и систематика устава

- Сви устави садрже нормативни дио који обухвата норме груписане и систематизоване у
чланове или параграфе, као основне елементе систематизације, или у главе, одјељке или
дијелове као сиве елементе систематизације. Већина устава, поред главног нормативног дијела,
садржи и преамбулу. Преамбула чини засебну цјелину и за разлику од нормативног дијела
излаже се у континуитету, у правилу одвојена посебним ставом а понекад посебним одјељцима.
Текст преамбуле нема форму правне норме. Углавном је обликован свечаним декларативним
стилом. У правилу, њеним садржајем се изражавају циљеви који се желе постићи новим
уставом, принципи на којима почива устав и др.
- У погледу правне природе преамбуле у теорији преовладава двојно становиште. Према
једном, преамбула нема правни карактер јер њен текст не само да је одвојен од нормативног
дијела већ је и неповезан и има програмски, идеолошки и декларативни карактер и није
систематизован у чланове односно параграфе. Према другом, преамбула има правни карактер
јер садржи најзначајнија питања неке друштвене заједнице а у формалном смислу нагласак се
даје на њено мјесто у уставу.

Развој уставности у БиХ

-БиХ је све до Берлинског конгреса 1878. била пашалук Отоманске империје, да би наоснову
окупационог мандата била приједињена Аустроугарској монархији. Из тог периода могу се наћи
неки елементи уставности у Статуту који је донио Босански сабор 1910. уз сагласност цара из
Беча. Према Статуту главне институције су: Сабор, Земаљски савјет и котарско вијеће. Сабор
није према Статуту имао сву законодавну власт која је већим дијелом остала у надлежности
цара, док је Сабор имао ограничену законодавну власт. Стварањем прве југословенске државе
1918. године, БиХ постаје саставни дио јединствене државе, тј. Краљевине СХС. Уставотворна
скупштина Краљевине СХС донијела је устав на Видовдан 28.јуна 1921. по чему је и прозван
Видовдански устав. Према њему, КСХС је по облику државног уређења унитарна држава.
Усљед политичке кризе у држави, краљ Александар је 1929. суспендовао Видовдански устав
чиме је земља ушла у вануставно стање. Распустио је Народну скупштину и све политичке
странке чиме је КСХС од уставне постала апсолутна монархија. Октроисаним уставом из 1931.
краљ је прекинуо вануставно стање. Уставом су били установљени сљедећи органи власти:
Краљ, Народно представништво, Министарски савјет и судови.
Образовање нових органа власти током процеса ослобађања земље од окупатора било је праћено
многим одкуметима који су имали елементе уставно-правног карактера (Фочански прописи,
Крајишки прописи, Прво, Друго и Треће засједање АВНОЈ-а.
На Првом засједању наистакнутијих представника народноослободилачког покрета у Бихаћу
формирано је јединствено политичко и представничко тијело под називом Антифашистичко
вијеће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) којем је дат карактер политичког тијела и
руководећег органа народноослободилачког рата.
На Другом засједању донијете су одлуке које су биле темељ стварања нове државне
организације. АВНОЈ је постао уставно, законодавно и извршно представничко тијело нове
Југославије. Образован је Национални комитет ослобађања Југославије који је имао карактер
привремен владе.
Треће засједање АВНОЈ-а на којем се ово тијело трансформише у Привремену народну
скупштину чији је главни задакат био да припреме изборе за уставотворну скупштину. Након
избора, донијета је Декларација о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије, а
завршни акт у стварању ове државе представља устав који је Уставотворна скупштина донијела
31.01.1946.
Паралелно са настанко федералне државе одвијао се процес стварања федералних јединица.
Тако је у БиХ на прво засједању створено Земаљско антифашистичко вијеће народног
ослобођења БиХ (ЗАВНОБиХ).
ЗАВНОБиХ је представљао општеимперијско и политичко руководеће тијело
новоослободилачке борбе и нове народне власти. На другом засједању ЗАВНОБиХ-а, које је
одржано у Сарајеву 1945. промијењен је назив ЗАВНОБиХ у Народну скупштину БиХ и
именована прва влада ове републике.

3. УСТАВ И УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

ОСНОВНА ОБИЉЕЖЈА
Дејтонским споразумом (1995.) односно Мировном конференцијом у Паризу на простору бивше
југословенске републике БиХ инаугурисана је државна заједница са промијењеном унутрашњом
структуром под називом БиХ, састављена од два правна и територијално разграничена
политичка субјекта, односно ентитета: РС и ФБиХ. Устав као највиши правни и политички акт
државе чини саставни дио Дејтонског споразума (АНЕКС IV) је ступио на снагу након
потписивања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Споразум чини 11 анекса а њима су
утврђена темељна начела државноправног поретка као и цивилна и војна питања. Према уставу
БиХ је остала чланица Уједињених нација, а могла је као таква да затражи чланство у
организацијама у оквиру система уједињених нација и у другим међународним организацијама.
Уставом се у БиХ дефинитивно прекида политички континуитет, одбацује стари и
успоставља нови политички поредак. Наиме, његов творац и предлагач је Међународна
заједница, а прихватили су га овлаштени представници бивше Републике Босне и Херцеговине,
овлаштени представници РС и овлаштени представници Федерације Босне и Херцеговине.
Иако уставом није одређен облик државног уређења БиХ, из анализе појединих одредаба устава,
неспорно је да се ради о сложеној државној заједници, односно федералној држави.
Асиметричност у погледу унутрашњег уређења ентитета је једно од специфичних
обиљежја унутрашње структуре и федерализма у БиХ. ФБиХ има федералну структуру, док
РС има унитарну, тако да се у једном дијелу територије БиХ појављује двострука федерална
структура.
Исто тако, иако уставом није изричито записано да су ентитети федералне јединице, из
садржаја њихове надлежности, политичко-федералним јединицима као примарним
субјектима унутрашње структуре БиХ са високим степеном самосталности, својом
територијом и многим елементима државности.
УСТАВНИ ПРИНЦИПИ
Принцип националне, однсно грађанске суверености: принцип по коме су Срби, Хрвати,
Бошњаци као конститутивни народ, полазиште и темељ политичког система.
Принцип равноправности ентитета као државотворних и конститутивних елемената БиХ је
спроведен кроз одредбе устава. Јавља се у различитим формама, а суштина му се испољава кроз
равноправно учешће представника ентитета и трију народа у свим органима и организацијама
БиХ, те у могућности успостављања паралелних односа са сусједним државама.
Принцип политичког плурализма полази од цивилизацијских творевина грађанског друштва
и у том оквиру даје тежиште правима и слободама појединца у односу на државу и политичку
власт. Претпоставља легитимност постојања мноштва појединаца и организованих група које
имају различите интересе и заговарају различите идеје и концепције. Посебно се подстиче
слобода удруживања.
Принцип владавине права представља нужну претпоставку за остваривање концепта правне
државе без које је незамислив сваки савремени демократски систем. Основно начело правне
државе је начело легалитета као њен врховни квалитет и негација арбитрарности и самовоље,
што представља темељну основну заштите људских права и фундаменталних слобода.
Принцип тржишне законитости изражава опредјељење за модерну тржишну привреду унутар
БиХ, засновану на аутономном предузећу и слободном предузетништву, на слободоном и
конкурентном тржишту – слободно кретање лица, роба, услуга и капитала уз посебну заштиту
приватне својине.
Принцип сложеног држављанства полази од чињенице да су држављани било ког ентитета
држављани БиХ, из чега произилази да је примарно држављанство БиХ.
Принципи директне примјене међународних стандарда који се већим дијелом односе на
права и слободе одређене Европском конвенцијом о заштити човјека и основних слобода,
приоритет над сваким другим законом на простору БиХ, односно РС и ФБиХ, како у погледу
своје егзистенције тако и у погледу своје заштите.
Саставни дио устава чине права и слободе предвиђене Европском конвенцијом за заштиту
људских права и основних слобода и њених протокола, а то су:
- право на живот,
- забрану подвргавања тортури или нехуманом и понижавајућем третману или казнама,
- забрану ропства, понижавања те обављања присилног или обавезног рада,
- право на слободу и безбједност личности,
- правно на фер саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у
кривичног поступку,
- право на приватни и породични живот, дом и преписку,
- слободу изражавања,
- слободу мирног окупљања,
- слободу удруживања са другима,
- право на брак и заснивање породице,
- право на својину,
- правно на образовање и
- право на слободу кретања и пребивалишта.
Принцип надређености Устава БиХ уставима и законима ентитета гдје је прихваћено
хијерархијско начело супрематије устава БиХ у односу на уставе и законе ентитета. Овдје треба
имати у виду да је БиХ федерална држава што подразумијева два различита нивоа власти који
правно и политички нису потчињени један другом, па стога уствари и законски акти ентитета
морају бити у сагласности са Уставом БиХ само у оној области које су им уставном актом дате у
надлежност.
Принцип пресумције надлежности у корист ентитета представља један од темељних
принципа уставног система БиХ. Резидуална надлежност у оквиру БиХ припада ентитетима што
ће рећи да све надлежности које нису изричито дате у надлежност институција БиХ припадају
ентитетима.

СУВЕРЕНИТЕТ, ОБЛИК И СИСТЕМ ВЛАСТИ У БИХ

Сувереност означава највишу власт на одређеној територији којој су потчињене све остале
власти и сва физичка и правна лица. Сматра се да оквир суверености чине три елемента:
независност државне власти у односу на друге власти, надмоћ државне власти у оквиру
своје територије и правна неограниченост, односно пута слобода у доношењу и примјени
права.
Дефиниција суверенитета укључује у себи спољни, унутрашњи и синтетички државни
суверенитет. Спољни елемент суверенитета означава независност државе у односу на друге
државе. Држава је слободна при доношењу одлука и не зависи од воље других држава.
Унутрашњи елемент суверенитета односи се на све друге власти на државној територији.
Синтетички елемент обухвата комбинацију једног и другог што значи да држава својом вољом
прописује правне норме без могућности спољног мјешања, из чега произилази да државни
суверенитет произилази из својства државе.
За разлику од унитарне државе у којој је суверена власт концентрисана у једном централном
државном тијелу, у федералној држави суверенитет је подијељен између центара и периферија,
чиме се обезбјеђује да ниједан ниво власти не може да наруши овлаштења другог. Постојање
два различита нивоа власти у федералној држави, који правно ни политички нису потчињени
један другом, једно је од темељних обиљежја федерализма.
Са становишта међународног права БиХ има три битна елемента суверености, и то су:
1) ius beli, право да се одлучује о рату и миру,
2) ius legationis, право активног и пасивног права посланства и
3) ius tractatum, право закључивања међународних уговора и чланства у међународним
организацијама.
Према Уставу БиХ носиоци суверености су конститутивни народи (заједно с другима) као и
грађани БиХ.
Суверен орган по Уставу је Парламентарна скупштина БиХ. Ентитети као федералне јединице
су полусуверени. Ентитети су суверени у свим питањима, осим оних који су у заједничком
интересу Уставом БиХ утврђени ко надлежности њених институција, из чега произилази да
према уставној конструкцији постоји фактички двојна сувереност. Ентитетска сувереност
испољава се кроз самостално организовање ентитетске структуре, стварање правног поретка и
вршење власти у оквиру сваког ентитета понаособ. Ентитети имају дио државне власти, тј.
овлаштење да доносе обавезне одлуке и да их извршавају, а да за то нису овлаштени од стране
трећег лица. Имају свој устав, законодавство, судство, управу и финансије. Дакле, ентитети
врше функције власти која произилази из сопственог права а такође на основу одређеног
степена суверености могу преузети вршење права и обавеза у међународном праву.
Носиоци суверенитета у ентитетима су конститутивни народи, остали грађани, док су суверени
органи по уставу ентитета представничка тијела.

4. ОБЛИК И СИСТЕМ ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ

Под обликом државне власти подразумијева се начин на који је организовано вршење државних
функција, као и начин на који је успостављен однос међу њима. Систем власти представља
уставом успостављени однос између законодавне, извршне и судске влати. Постоје два
система државне власти: систем подјеле власти и систем јединства власти.

ПРИНЦИП ПОДЈЕЛЕ ВЛАСТИ полази од посебних, независних и одвојених власти које

обављају различити органи, те равнотежи између власти и међусобној контроли, посебно на
релацији законодавне и извршне власти. Законодавна власт врши контролу извршавања
закона док извршна власт има овлаштење да изврши суспензију промулгације закона, односно
да одреди трајање засједања законодавног тијела.
У односу на судску власт парламент располаже са правом амнестије, а у великом броју земаља
бира судије. У оквиру државе распоређују се функције као власт, и то на: а) законодавну
функцију која припада парламенту, б) извршну која припада влади и шефу државе и ц)
судску функцију, која припада судовима. Теорију о тродиоби власти уобличио је Монтескје, а
као главни мотив био му је стварање политичких слобода и ограничење власти да би се
спријечила њена злоупотреба. Сви органи су међусобно повезани и координирани и као такви
чине једну цјелину. Теорија и пракса израдиле су углавном три облика (система) власти, и то:
предсједнички, парламентарни и мјешовити систем власти.

- Предсједнички систем представља такав облик државне власти који у ствари најдосљедније
спроводи принцип подјеле власти, иако и овај систем не елеминише одређени вид сарадње међу
властима. Поред принципа независности државних власти у предсједичком систему примјењује
се и принцип равноправности и парламентарне и предсједничке власти, те равнотежа између
законодавне, извршне и судске власти. Законодавна власт припада парламенту, извршна шефу
државе а судска власт припада судовима. Суштину и специфичност предсједичког система
власти треба тражити у положају предсједника државе који је у овом систему не само шеф
државе већ и шеф извршне власти. Извршна власт не потиче од парламента, већ од предсједника
државе, који именује шефове управних ресора који су му одговорни за свој рад. У
предсједичком систему предсједник државе црпи своју моћ из непосредних избора.
- Парламентарни ситем државне власти почива на принципу подјеле власти, али знатно више
на међусобној узајамности и зависности, него што је то у предсједничком систему. Влада
проистиче из парламента (парламент је бира) и њему је одговорна. Формира се на бази
резултата парламентарних избора а у правилу је чине посланици, челници странке или странака
које имају већину. Влада је мјењива и траје док има повјерење парламента. Може распустити
парламент, с тиме да у том случају и сама пада. У овом систему државу представља шеф државе
који нема тзв.популарну инвеституру, шефа државе не може смијенити парламент осим ако се
ради о кривичној одговорности. Његова главна функција је усклађивање рада парламента и
владе. Добра страна ово система требала би да буде дјелотворна и одговорна влада. Влада има
повјерење парламента који јој прихваћа програм а одговорност из чињенице да полаже рачуне
изабраној скупштини.
- Мјешовити систем у ствари представља комбинацију елемената предсједничког и
парламентарног система. У овом систему постоји двојна извршна власт, и то посебно изабраног
предсједника (на општим изборима) са премијером и његовим кабинетом који је изабран од
стране скупштине и одговоран је тој скупштини. Овдје се комбиновање предсједничког и
парламентарног система испољава у институцији шефа државе. Шеф државе у
полупредсједничком систему има овлаштења да распусти парламент што представља значајан
инструмент равнотеже између извршне и законодавне власти. Акти које доноси шеф државе у
правилу не подлијежу супотпису предсједника владе, односно надлежног министарства. Све ово
говори да шеф државе има знатно јачу моћ и овлаштења у односу на владу и функционисање
овог система у знатној мјери зависи од личног ауторитета предсједника и сложености
скупштинске структуре. Полупредсједнички систем је новијег датума и за разлику од
парламентарног и предсједничког система сматра се да му недостају инструменти повезивања
унутрашњег система, посебно у условима несугласица парламентарне и извршне власти. Честа
појава у овом систему је тзв. Кохабитација, којом се означава такво стање у којем предсједник
ради са владом и скупштиномиз друге (супарничке) партије или коалиције.

СИСТЕМ ЈЕДИНСТВА ВЛАСТИ

- Начело јединства власти представља такав систем у којем све три власти врши један орган или
низ хијерархијски уређених и истоврсних органа односно у коме сваку власт врши посебан
орган али тако да се један од тих органа налази изнад других и посредно врши дјеломично и
друге двије власти.
- Концепт јединства власти углавном своју подлогу налази у организационој и функционалној
повезаности законодавне и извшрне власти док је судска власт по својој природи релативно
независна. Могуће је извршити диференцијацију на ауторитарни систем и скупштински систем.
Ауторитарни системи, засновани на принципу јединства власти, црпе своју подлогу у
супремацији егзекутиве. Први облици ауторитарних система могу се наћи у далекој прошлости
од настанка робовласничких држава до касног федерализма гдје је сва власт била везана за
особу владара и није била подврхнута општеобавезним правним нормама.
Вођа и влада у овим системима имају апсолутну власт. Њихова власт је надређена, како
законодавној тако уставотворној. Скупштински систем власти заснован на принципу јединства
власти налази своју основу у надмоћи скупштине, односно парламента у односу на остале
власти. Због своје демократске легитимације овај систем је назван демократским јединством
власти. Супрематија скупштине у односу на извршну власт састоји се у:
- организационој и функционалној зависности извршне власти од скупштине,
- именовања извршне влати,
- овлаштењу за разријешење и опозив егзекутиве,
- овлаштењу за поништавање односно укидање одлука егзекутиве,
- искључивање надлежности скупштине у погледу кључних функција државе,
 - немогућности егзекутиве да доноси акте који би по правној снази били једнаки или
јачи од акта скупштине,
- непостојању права суспензивног или апсолутног вета те права законодавне санкције и
промулгације закона са конститутивним дејством на страни извршне власти,
- давања обавезних инструкција и упутстава од стране скупштине извршној власти,
- избору и разрјешавању судија.

СИСТЕМ ВЛАСТИ У БИХ НА НИВОУ ЗАЈЕДНИЧКИХ ИНСТИТУЦИЈА

- У БиХ успостављен је мјешовити систем односно полупредсједнички систем власти, саздан на
елементима предсједничког и парламентарног система власти. Елементи предсједничког
система долазе до изражаја у институцији Предсједништва БиХ као колективног шефа државе
које се бира на непосредним изборима што му даје значајан демократски легитимитет.
- Предсједништво именује предсједавајућег Савјета министара, који ступа на дужност по
одобрењу Представничког дома. Предсједавајући Савјета министара именује остале министре
који ступају на дужност по одобрењу Представничког дома. Савјет министара политички је
одговоран Представничком дому Парламентарне скупштине, што указује на елементе
парламентарног система. Елементи парламентаризма у систему власти БиХ налазе се и у
овлаштењу Предсједништва да има право распустити Дом народа Парламентарне скупштине
БиХ.

СИСТЕМ ВЛАСТИ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

- Државна власт у РС организована је на начелу подјеле власти. Уставотворну и законодавну
власт остварује Народна скупштина, с тим да законодавну власт поред Народне скупштине
врши и Вијеће народа и то само у случају када се ради о питањима од виталног националног
интереса било којег од конститутивних народа. Извршну власт врши влада и предсједник
Републике, а судска власт припада судовима. У РС успоствљен је полупредсједнички односно
мјешовити систем државне власти, а не предсједички, како то неки теоретичари уставног права
тврде. Без обзира на јак изборни легитимитет предсједника Републике и његова значајна
овлаштења, не може се негирати чињеница изборног легитимитета Народне скупштине, а и јаке
позиције владе што упућује да систем власти у Републици има елементе како предсједичког
тако и парламентарног система.
- Елементи предсједничког система су јачи и долазе до изражаја у односима предсједника
Републике према законодавној и извршној влати. Предсједник Републике може, пошто саслуша
мишљење предсједника Владе и предсјеника Народне скупштине, распустити Народну
скупштину. Он има право (ограниченог) суспензивног вета на законе које доноси Народна
скупштина. Дужан је прогласити закон који је поново усвојен у Народној скупштини.
Предсједник Републике има право законодавне иницијативе.
- Предсједник Републике може на иницијативу најмање 20 посланика, а пошто саслуша
мишљење предсједника Народне скупштине и предсјеника Владе, затражити од предсјеника
Владе да поднесе оставку. Ако он то одбије, предсједник Републике га може разријешити.
- Систем власти у РС има и елемената парламентарног система, што говори чињеница да
извршну власт (егзекутиву) врши промјењива Влада, коју бира Народна скупштина и која је
политички одговорна Народној скупштини. Законодавна власт припада Народној скупштини
која располаже са демократским легетимитетом на основу непосредних избора. Предсједник
Републике у систему власти РС није шеф извршне власти, нити је овлаштен да именује
политичке функционере који би били само њему одговорни, што се не поклапа са основним
обиљежјима предсједничког система власти.

СИСТЕМ ВЛАСТИ У ФЕДЕРАЦИЈИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

- У ФБиХ прихваћен је парламентарни систем власти с двојном егзекутивом, предсједником
Федерације и Владом.
- Предсједник Федерације нема демократски легитимитет, јер се не бира на непосредним
изборима (бира га парламент ФБиХ). Законодавна власт припада Парламенту који се обнавља у
складу са уставом одређеним временским периодима. Предсједник може, уз сагласност оба
потпредсједника, распустити један или оба дома парламента Федерације. Предсједник
Федерације, уз сагласност оба потпредсједника Федерације, именује владу Федерације након
консултација са кандидатом за ту позицију. Влада се сматра изабраном након што је њено
именовање потврдио већином гласова Заступнички дом Федерације. Према томе, Влада може
владити ако има повјерење парламента, јер се парламентарни систем власти заснива на
повјерењу и сарадњи законодавне и извршне власти.

5. ОРГАНИЗАЦИЈА ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ

У савременим државама организација државне власти се заснива на принципу подјеле власти, и

то на: законодавну, извршну и судску. Поред ове тријалистичке подјеле, чији је главни
протагониста Монтескје, у теорији постоји и дуалистичка подјела која власт дијели на
законодавну и извршну коју обављају извршни органи, а чији протагониста је Џон Лок. Трећа,
или квадријалистичка концепција, поред споменуте три, разликује још једну, четврту власт, и то
извршно-политичка власт за разлику од извршно-правне. Суштина подјеле власти састоји се у
чињеници да се удвоје поједине функције власти и да их обављају посебни органи, који нису
зависни једни од других. Законодавну власт обавља парламент, извршну власт обавља шеф
државе, односно влада и управа, док судску власт обављају судови.

ПАРЛАМЕНТ
Сама ријеч парламент потиче од латинске ријечи parlale, што значи говорити, из чега се може
закључити да је парламент мјесто гдје се одвија дискусија, али на један организован и
институционализован начин. Парламент (Конгрес, Скупштина, Дума...) представља
представничко тијело које представља грађане који су га бирали а састављен је од једног, двају
или више домова. Доноси законе, а често и устав, те друге опште акте, као и кључне одлуке за
државну заједницу.

Уставотворна и законодавна надлежност парламента

- Парламент је надлежан да доноси и мијења устав.
- Законодавна функција парламента је његова главна функција. Поред иницијативе за
доношење закона у његовој су надлежности одбијање, промјене, прихватање приједлога закона,
који су формулисани од стране извршне власти. Парламент доноси законе по парламентарној
процедури утврђеној уставом, законом и пословником о раду парламента. Законодавна
процедура углавном има три фазе, и то: фаза законодавне иницијативе, фаза расправе и усвајања
закона и фаза ступања закона на снагу.
- Законодавну иницијативу, у правилу, има и парламент и извршна власт. У парламентарним
ситемима ова улога је подијељена између парламента и извршне власти. Предлагач закона је
влада и често има улогу да се изјашњава о приједлогу који предлажу други овлаштени
предлагачи.
- Фаза расправе и усвајања закона представља најважнију фазу у законодавном поступку.
Парламентарна расправа омогућује конфронтацију различитих становишта по питањима
појединих одредаба закона, слободу критике појединих рјешења, конфронтцију позиције и
опозиције, омогућује дијалог између власти, јавности и одређених друштвених групација, што
доприноси изналажењу најбољих рјешења.
Парламент врши законодавну активност при доношењу буџета и завршног рачуна. Буџет има
снагу закона па га парламент доноси под називом „закон о буџету“.
Поред тога, парламент врши законодавну функцију ратификацијом међународних уговора које
закључују влада или шеф државе.
Структура парламента је различита, а његови чланови се у правилу бирају. Избор се може
заснивати на броју становника или на нивоу региона, федералних јединица или држава. Већина
парламената има један, односно два дома. Дводомност је обиљежје федералних држава. Један
дом представља федералне јединице, док други дом ограничава моћ првог дома и спречава
владавину већине, и осигурава равноправност федералних јединица. Дводомне скупштине
ефикасније ограничавају моћ извршне власти.

Радна тијела парламента

Унутрашња организација парламента начелно се уређује уставом, док се датаљнија унутрашња
организација уређује пословником о раду парламента. Парламент обавља своју функцију кроз
два вида и то: у пленуму (сједницама) и парламентарним одборима и другим радним тијелима.
Чланове парламентарног одбора бира парламент на пленарним сједницама, а сваки одбор има
свог предсједника. Одбори представљају помоћна радна тијела парламента а могу бити стални и
ad hoc одбори. Стални или специјализовани одбори се оснивају за једну или више сродних
области и мандат им траје док траје и парламенту, док се ad hoc радна тијела оснивају за
обављање одређених послова и мандат им престаје након обављеног посла.

Контрола извршне власти

- Контрола и ограничавање извршне власти од стране парламента је нарочито изражена у
парламентарним системима власти. У овим системима парламент бира и разрјешава владу. Кроз
читав мандат парламент врши надзор над радом владе која му је политички одговорна. Циљ
контроле владе је да се створи одговорна влада.
- Интерпелација представља усмено испитивање појединих министара владе праћено
гласањем. Циљ интерпелације је отварање расправе у парламенту и постављање питања
одговорности владе и њено функционисање. Дакле, за разлику од посланичког питања, поводом
којег нема расправе, код интерпелације се отвара расправа. Друга разлика је у гласању, јер код
посланичког питања нема гласања, а код итерпелације има. Гласа се о раду владе, што може
довести до изгласавања неповјерења влади, односно сама влада може поставити питање свог
повјерења пред парламентом.
- Важно средство контроле парламента над радом владе су парламентарни одбори који могу
бити стални и ad hoc како је већ рећено, образовани за одређени задатак и распуштају се кад
задатак изврше.
- Анкетни одбори се формирају у циљу истраживања одређеног питања из домена рада владе
или појединог министарства. Зависно од резултата до којег је дошла анкетна комисија може се
покренути питање одговорности владе или министра пред парламентом.
- Свакако да важан инструмент парламента у контроли владе предствља право парламента да
доноси буџет. Без новчаних средстава ниједно тијело не може вршити своју функцију. Приходи
и расходи утврђени буџетом могу се трошити само у складу са намјеном утврђеном од стране
парламента. За неизвршавање буџетских обавеза и њихову злоупотребу, влада подлијеже
одговорности пред парламентом.

Остала овлаштења парламента

- У парламентарном и скупштинском систему власти парламент углавном бира извршну власт, a
поред тога врши ибор судија. Акт о амнестији је у неку руку квазисудска функција парламента.
Доноси га парламент у облику закона, а односи се на неодређен број лица којим се та лица
ослобађају од даљњег кривичног гоњења, ослобађају у потпуности или дјелимично од изречене
казне, те ослобађају потпуно или дјелимично од извршења казне односно других кривичних
санкција. Уставна пракса говори да је парламент овлаштен да расписује референдум те да
одлучује о рату и миру. То је само један вид ванредног стања , које у правилу проглашава својом
одлуком парламент, иако то овлаштење може бити и у надлежности извршне власти, а да у том
случају одлука мора бити потврђена од стране парламента.

Посланички имунитет представља право, односно одређени вид повластице чланова

парламента да не подлијежу одговорности за своје одређене поступке.
Углавном се појављује кроз два вида: имунитет неодговорности и имунитет неповредивости.
Први, обезбјеђује члановима парламента да слободно изражавају своје мишљење и да гласају
без бојазни да ће за то бити прогањани и да могу бити позвани на одговорност. Овај имунитет
значи да се посланик не може подвргнути кривичној одговорности за изражено мишљење,
становиште или гласање у парламенту.
Други, тј. имунитет неповредивости, спречава сваку могућност лишавања слободе
посланика, односно кривичног гоњења без одобрења парламента. Први дјелује аутоматски
док други дјелује само у случају кад се посланик на њега позове. Постоје и друге разлике између
ова два имунитета. Имунитет неодговорности искључује кривичну одговорност за
кривично дјело учињено у парламенту, односно у вршењу посланичке функције. Посланик
не може бити гоњен за то дјело ни послије посланичке функције, за разлику од имунитета
неповредивости који дјелује само за вријеме трајања посланичког мандата. Према томе,
имунитет неодговорности дјелује трајно, а имунитет неповредивости ограничено, само за
вријеме трајања посланичког мандата. Чланови парламента подлијежу истој кривичној
одговорности као и сви остали грађани, и не могу је избјећи. Дисциплинске мјере нису
укључене у оквир посланичког имунитета.
Посланички имунитет на нову БиХ регулисан је на уопштен начин Уставом БиХ и разрађен
Законом о имунитету. Према одредби устава БиХ, „Делегати и чланови не могу бити позвани на
кривичну и грађанску одговорности у погледу било којег чина извршеног у оквиру дужности у
парламентарној скупштини“. Закон о имунитету предвиђа како имунитет неодговорности, тако
и имунитет неповредивости. Закон садржи заштиту не само од покретања кривичног поступка,
већ и од покретања грађанског поступка против лица која имају право на имунитет.

Посланички имунитет према Уставу РС – према Уставу РС, посланици у Народној

скупштини и чланови Вијећа народа не могу бити кривично или грађански одговорни за било
који поступак извршен у оквиру њихових дужности у Народној Скупштини односно Вијећу
народа. Посланички имунитет обухвата како имунитет неодговорности тако и имунитет
неповредивости, а односи се не само на кривичну одговорности, већ и на одговорност у
грађанском поступку. О укидању имунитета одлучује Народна скупштина РС.

Посланички имунитет према Уставу ФБиХ – У складу са Уставом ФБиХ, посланици у оба
дома Парламента Федерације не могу бити кривично гоњени нити одговорни у грађанском
поступку за било коју радњу учињену у вршењу своје функције, а исто тако не могу бити
притворени или лишени слободе без датог одобрења дома чији су чланови. И посланици
Федерације располажу са правом неодговорности и неповредивости.

ШЕФ ДРЖАВЕ
Под шефом државе означава се орган који поред класичних овлаштења представљања
државе има и одређена овлаштења у вршењу извршне функције.
Шеф државе представља најстарију институцију државе и кроз дужи временски период био је
једина њена институција са снажном моћи и овлаштењима, односно једини носилац власти у
држави. Тек касније, настанком владе и парламента, јавља се подјела државних функција.
Зависно од облика владина, државе се дијеле на монархиј и републике. На челу монархије
налази се монарх, док се на челу републике налази предсједник. Шеф државе у виду монарха на
државну функцију долази наслијеђем, без временског ограничења мандата и није правно
одговоран у смислу кривичне и политичке одговорности, док материјално подлијеже
одговорности. Развојна линија монарха текла је од сталешке апсолутне до уставне монархије. У
сталешкој монархији његова власт је слаба и ограничена је сталешким скупштинама и
свештенством. У апсолутној монархији његова власт је неограничена, монарх је једини носилац
цјелокупне власти у држави.
У вријеме уставне монархије (од 18.вијека до данас) власт монарха је ограничена уставом.
Он је шеф извршне власти. У парламентарној монархији монарх је фигура без стварне власти, а
његова овлаштења имају симболичко значење. У тзв. Дуалистичкој монархији, монарх има
значајна овлаштења у извршној власти. Поставља министре кој су му одговорни.
На челу републике у виду шефа државе налази се предсједник. Предсједник за разлику од
монарха на чело државе долази избором и његов мандат је временски ограничен. Одговоран је
и кривично и материјално, а може бити одговоран и политички.
У предсједничком систему власти (нпр. САД) предсједник у цјелини врши извршну власт,
те је уједно и шеф владе, а именује и фунцконере извршне и управне власти. Ограничења
ових овлаштења произилазе из права Конгреса, односно Сената, јер представнички орган даје
сагласност на одређене акте предсједника.
Од предсједничког система треба разликовати полупредсједнички систем власти (нпр.
Француска), гдје предсједник има низ овлаштења из домена извршне власти. Ауторитет му даје
демократски лигитимитет на основу непосредних избора. Значајну улогу у извршној власти има
влада на челу с премијером и његовим кабинетом. Владу бира скупштина којој је и одговорна,
што је карактеристика парламентарних система.
У парламентарном систему власти предсједника републике у правилу бира представничко
тијело. Његова овлаштења су доста ограничена, а врши их на симболичан начин. Стварну
извршну власт врши влада која произилази из парламента и политички му је одговорна. Сви
акти предсједника републике морају бити супотписани од стране одговорних министара.
Шеф државе има одређена овлаштења која су заједничка без обзира на систем власти. Ту
спадају овлаштења представљања државе у земљи и иностранству, постављање и опозив
дипломатских представника. Поред тога, шеф државе у страним државама има почасна права
која немају други државни органи и особе. Ужива посебна права и привилегије, тј. изузет је од
правне јурисдикције у страној држави. Не подлијеже плаћању пореза (осим на некретнине),
нити плаћа цариснке дажбине. Шеф државе има одређена права која би се могла означити као
квазисудска (право на помиловања којим дјелимично или у цјелости мијења изречене казне у
кривичним стварима или осуђење потпуно ослобађа казне). Има право амнестије, тј.обуставе
кривичног поступка за више особа. Ако се обустава догоди прије завршетка кривичног поступка
назива се аболиција.

ВЛАДА
Влада представља колегијални орган који обавља извршно-управну функцију власти у држави.
За разлику од овог поимања владе, англоамеричка традиција у појам владе уврштава све
институције државне власти, што представља знатно шире одређење. Владу бира парламент.
Шеф државе парламенту предлаже мандатара за састав владе, односно на приједлог мандатара
предлаже владу у цјелини. Владу чине предсједник, потпредсједници и министри. У
предсједничком систему власти под владом се означавају све власти у цјелини. Влада у
парлементарном систему потиче из парламента и уско је повезана са партијском политиком.
Она је непосредно одговорна парламетну и егзистира док има повјерење парламента. Функција
шефа државе и предсједника владе интегрисане су у администрацији предсједника. Извршна
власт припада предсједнику док су кабинет и министарства само савјетници који су њему
одговорни. Позиција владе је нешто другачија у тзв. предсједничком систему власти. Државну
власт чине посебно изабран предсједник који дијели извршну власт са владом и скупштином.
Можемо разликовати неколико врста влада:
1) парламентарна односно кабинетска влада је она влада колја на власт долази вољом
парламента, а не вољом шефа управне власти,
2) једностраначка или хомогена влада, тј. влада која је састављена од чланова само једне
странке,
3) коалициона влада која је састављена од више парламентарних странака,
4) концентрациона влада, је таква влада која је формирана од свих парламентарних
странака (обично се формира у ванредним стањима),
 5) влада народног јединства или неутрална влада се формира у кризним ситуацијама, а
састављена је од политички неутралних али компетентних особа које имају могућност да
земљу извуку из кризе,
6) чиновничка влада је влада коју чине чиновници из највише структуре државне управе.
Успоставља се у вријеме коалиционих криза, а мандат јој траје до нових избора. Ова
влада нема демократски легитимитет.
7) Експертска влада представља такву владу коју чине стручне особе, које су изван
страначке структуре, са циљем бржег развода. Влада формирана на овај начин има
демократски легитимитет.
Разликују се тзв. посланичке, мјешовите и непосланичке владе. Посланичке владе састављане су
од чланова парламента. Мјешовите владе не морају чинити чланови парламента, нити чланство
у парламенту представља сметњу за чланство у влади, док у непосланичкој влади не морају бити
чланови парламента.
Овлаштења владе утврђују се уставом, односно законом. Влада представља извршни дио
државне власти у оквиру које јој је главна функција извршење закона. Влада је за свој рад
политички одговорна пред парламентом. Та одговорност може бити појединачна и колективна.
Колективна политичка одговорност владе подразумијева одговорност владе у цјелини док
појединачна политичка одговорност (министарска одговорност) је одговорност сваког члана
владе као појединца пред парламентом. Колективна политичка одговорност владе се остварује
путем посланичких питања, интерпелације и гласања о неповјерењу влади. Појединачна
одговорност чланова владе или министарска одговорност може бити политичка, материјална и
кривична.

6. ТИПОВИ ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА

У савременом свијету најчешће се појављују два типа државног уређења, то су унитарни или
јединствени системи и федерални.

Унитарна држава представља такву организацију државне структуре у којој постоји само један
центар државног и политичког одлучивања. У унитарној држави централни органи
концентришу сву власт у својим рукама. Унитарна држава има један устав, правно и политички
располаже са цјелокупном државном надлежности, што ће рећи да нема територијалне подјеле
надлежности. У унитарној држави, у циљу амортизације централне моћи, присутна су два
принципа:
- принцип деволуције,
- принцип децентрализације.
Принцип деволуције представља пренос власти са централних органа на подређене регионалне
институције.
Принцип децентрализације означава постојање територијалних јединица и локалних органа у
њима. Јединице локалне самоураве су једине територијалне јединице. У унитарној држави
јединице локалне самоуправе су њене територијалне јединице.
Федерална држава подразумијева два вида територијално-политичких заједница и то:
федерацију, тј.федералну државу и федералне јединице. Федерација и федералне јединице
представљају два различита нивоа власти који правно и политички нису потчињени један
другом – у домену своје надлежности. Настанак федералне државе везан је за економске,
националне, културне, историјске, језичке, вјерске разлике и регионалне традиције. Федерални
систем уређује се федералним уставом у којем се врши расподјела надлежности између
федералне власти и власти федералних јединица. За обављање функција федералне државе
уставом се успостављају посебни органи (законодавство, управа, судство) док се за обављање
функција федералних јединица формирају такође сопствени органи. Први обављају послове на
читавој територији државе, док други обављају послове само на територији федералне јединице.
Спорове везане за расподјелу надлежности између федералне државе и федералних јединица
рјешава, уствари, суд федералне државе. У подјели надлежности између федералне државе и
федералних јединица превладавају два система, иако се у пракси врло често појављују
различити мјешовити системи. Према првом систему уставом се таксативно набрајају
надлежности федералне државе, док се све остало једном генералном клаузулом даје у
надлежност федералним јединицама што ће рећи да је резидуална надлежност дата федералним
јединицама.
Према другом систему, државни устав таксативно наводи надлежности федералних јединица
док све остало припада надлжености федералне државе. У федералној држави локална
самоуправа је ствар сваке федералне јединице.
Промјене устава у федералним државама су много теже и сложеније него промјене у унитарним
државама.
Регионална држава представља покушај да се искористе добре стране унитаризма и
федерализма и одбаце ови недостаци који су се показали у пракси функционисања држава. У
регионалној држави постоји трихотомија власти политичких субјеката (држава, региони и
општина). С обзиром на свој статус региони су по свом положају ближи територијалним
јединицама у унитарним државам него статуси федералних јединица пошто немају елементе
државности. Регионалне надлежности углавном се односе на: сопствене финансијске изворе,
привредну аутономију, старање о развоју регионалне културе, образовање, здравство, социјалне
службе, саобраћај, полицију и др.

7. ЉУДСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ

Према врсти носилаца, људска права се дијеле на индивидуална и колективна. Носилац

индивидуалних права је човјек, односно грађанин док је носилац колективних права одређена
друштвена група. То може бити народ, односно национална мањина. Из одредаба капиталних
међународних докумената јасно произилази да се као субјект права на самоопредјељење
прихвата народ, а не национална мањина. Полазећи од обима слободе и права, наша теорија
прихвата ову класификацију групишући их у три статуса и то:
- права негативног статуса, која обухватају правну ситуацију грађанина у коју државна
власт не смије дирати; то су класична грађинска права која држава мора заштити. У овај статус
се укљујучу: неповредивост живота и интегритета људске личности и личног и породичног
живота, слобода мисли и говора, стање слободне свијести и вјероисповијести, слобода
професионалног, политичког и синдикалног удруживања, равноправности и једнакости грађана
без обзира на националну припадност, неповредивост стана, неповредивост тајне писама и
других стредстава комуникације и др.
 - права позитивног статуса обухватају правну ситуацију у оквиру које грађанин може
захтијевати од државне власти одређено чињење и дјеловање. Назначени статус обухвата
једнакост и равноправност грађана. У оквиру овог статуса улази и читав низ социјалних и
економских права (право на рад, права из социјалног осигурања, право на заштиту здравља и
здраву животну средину и сл.)
- права активног статуса обухватају право грађнина да учествује у политичком и
друштвеном животу, да обавља јавне послове, да остварује политичка права (активно и пасивно
бирачко право).
Иако у уставноправној теорији постоје извјесне разлике у структури права и слобода човјека и
грађанина, чини се да је савремена тероија великим дијелом сагласна у подјели права и слобода,
на:
1. лична права и слободе,
2. политичка права и слободе,
3. социјално-економска права и слободе,
4. тзв. нова и посебна права и слободе.

ЛИЧНА ПРАВА И СЛОБОДЕ полазе од односа појединца и државе, а обухватају скуп

појединачних права и слобода којима се штити физички и духовни интегритет човјека и његова
приватност. У групу ових права уврштавају се:
- право на живот, је природно право човјека и у хијерархији људских права заузима
највише мјесто;
- права на личну слободу, обухватају појединачна права и слободе, као што су: правно на
одбрану, право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима, право на жалбу,
забрну произвољног претресања и хапшења, право на суђење од стране надлежног суда и др.;
- слобода кретања и настањивања гарантује слободу грађана да се слободно крећу
унутар државне територије, да слободно бирају мјесто боравишта, да слободно могу напустити
земљу и вратити се у њу;
- права и слободе које штите духовни интегритет личности односе се углавном на
слободу мисли и слободу вјероисповијести. Слобода мисли је једна од основних слобода човјека
и представља услов остваривања других, посебно поличитичких права грађана. Слобода
савјести и вјероисповијести загарантована је уставима већег броја земаља;
- слобода и права које штите приватни живот грађанина садржи већина устава, а
односе се на поштовање приватног живота, породичног живота, части и угледа појединца,
тајност писма, неповредивост стана, телефонских разговора, гаранција и тајност личних
података, заштита имовине, тајност банковних рачуна, право на брак и заснивање породице и
сл.

ПОЛИТИЧКА ПРАВА
У савремено вријеме готово да нема устава који не гарантује политичка права и слободе
грађана. Свакако да се у том погледу поједини уставни системи међусобно разликују како у
погледу на садржај, гаранцију, тако и у погледу на њихов обим и заштиту коју им пражају.
Готово већина политичких система у политичка права и слободе уврштавају: активно и пасивно
бирачко право, слобода политичког удруживања и слобода и право на политичко организовање,
слобода збора и јавног окупљања, демонстрације и манифестације, слобода штампе и других
видова јавног изражавања, право петиција државним органима.
Бирачко право је једно од темељних политички права које омогућује грађанима да непосредно
судјелују у конституисању државне власти, превасходно парламента. Састоји се у чињеници да
грађанин бира и да буде биран у државне органе власти. Право грађанина да бира означава се у
активно право гласа док се право грађинан да буде биран означава као пасивно право гласа.
Пасивно право гласа је у правилу рестриктивније од активног бирачког права. Да би грађанин
стекао пасивно бирачко право у правилу мора испунити додатне услове (нпр. виша старосна
граница, посебни услови везани за држављанство и др.)
Слобода штампе има елементе има елементе како личних тако и елементе политичких слобода
и права. Гарантовање слободе штампе често се порписује самим уставом. Постоје устави који
изричито забрањују евентуално ограничавање слободе штампе, као и изричиту забрану цензуре.
Слобода удруживања и право политичког организовања обухвата двије тијесно повезане
слободе и права грађана. Слобода удруживања је важне претпоставка за политичко
организовање грађана. Слобода удруживања као и слобода политичког организовања може се,
из одређених разлога, ограничити (нпр. због заштите здравља људи, ради безбједности људи и
имовине и слично).

ЕКОНОМСКО-СОЦИЈАЛНА ПРАВА
Чине другу генерацију права и слобода грађана.
У економска права уврштавају се: право на својину, права везана за рад, право на социјалну
сигурност, право на достајан животни стандард и др. Право на својину улази у оквир
међународно признатих и заштићених људских права. Овдје се штити не само постојећа
имовина већ и право на стицање имовине.
Права везана за рад по једнима спадају у економска права док по другима улазе у оквир
социјалних права. Основна претпоставка за остваривање овог права је забрана ропства и
принудног рада. Право на рад обухвата: право на избор занимања, избор рада и мјеста гдје ће се
рад обављати. У ова права уврштавају се: забрана запошљавања дјеце; гарантовање заштите,
безбједности и хигијене на раду; законско ограничење максималне дужине трајања радног дана;
посебна заштита жена, мајки и малољетника; право закључивања колективних уговора о раду;
гарантовање средстава за правичну накнаду и др.
Право на социјалну сигурност укључује право на социјално осигурање као и право на
социјалну помоћ. Право на социјално осигурање имају запослени и чланови њихове породице.
Право на социјалну помоћ гарантује се свим особама које немају довољно средстава за живот и
нису то у могућности осигурати властитим снагама. Право на достојан животни стандард
подразумијева онај стандард који прелази линију сиромаштва. Ово право подразумијева
одговарајућу исхрану и одијевање.
Социјална права обухватају: право на здравље, право на заштиту инвалида, право на заштиту
мајке и дјетета, право на школовање и др. Посебну заштиту велики дио устава утврђује за
инвалиде, гарантујући им материјлну сигурност. Право на заштиту мајке и дјтета утвђује већина
устава свијета. Ова права обухватају: плаћено породично одсуство, изједначеност у правима и
дужностима дјеце рођене у браку и ван брака, посебну заштиту малољетника који немају
старање родитеља, посебну заштиту родитеља у погледу подизања и васпитања дјеце, дужност
дјеце да се старају од својим родитељима, забрана злоупотребе дјеце и др.
НОВА ПРАВА И СЛОБОДЕ
У нова права и слободе уврштавају се еколошка права, права и слободе странаца и лица без
држављанства и др.
Еколошка права су нова права и као уставна категорија нису постала саставни дио свих устава.
Еколошка права полазе од чињенице да је право сваког човјека да има здраву животну средину.
Већина устава јамчи слободе и права странцима.
Права и слободе које се јамче странцима се односе већим дијелом на лична права и одређена
социјално-економска права, док су им политичка права и слободе знатно редукована. Неки
устави гарантују странцима и нека посебна права, као нпр. право азила. Право азила може се
означити као право појединца да тражи уточиште или заштиту од друге државе, због политичког
прогона које врши његова матична држава.

Општа начела као услов остваривања људских права

У општа начела која представљају услов остваривања људских права уврштавају се једнакост и
достојанство људске личности. Начело једнакости подразумијева да су сви људи једнаки. Ово
начело уствари садржајно покрива начело недискиминације и садржано је у многим
међународним документима, почевши од Повеље уједињених нација, Универзалне декларације
о правима човјека, Европска конвенција за заштиту људских права. Дискриминација се означава
као „ограничење права, обесправаљење из вјерских, расних, националних, социјалних,
политичких, економских и разних разлога“.
Достојанство личности представља уставну гаранцију којом се штити достојанство људске
личности што подразумијева да сви грађани имају једнако друштвено достојанство и једнаки су
пред законом, без разлике на пол, расу, језик, вјероисповијест, политичка увјерења и лични и
друштвени положај.

8. ОБЛИЦИ ДЕМОКРАТИЈЕ

Поријекло ријечи демократија настала је од грчких ријечи demos (народ) и kratein (владати), што
значи владавина народа. Демократија повезује власт са народом. Основни уставни облици
демократије појављују се у виду: а) посредне демократије; б) полупосредне демократије и в)
непосредне демократије.
Облик посредне демократије, који се назива представничка демократија, функционише преко
изабраних представника у органима власти, одлуке не доносе непосредно грађани већ одређени
број особа изабраних за ту сврху. Представничко тијело које сачињавају непосредно изабрани
народни представници врше власт у име народа, иако та власт припада том народу.
Облик полупосредне демократије представља комбинацију непосредне и представничке
демократије. У овом систему представнички органи, у овкиру своје надлежности, доносе већи
дио одлука, али оне одлуке које су од изузетне важности доноси народ, непосредно или у
комбинацији са представничким тијелом.
Облик непосредне демократије појављује се у виду непосредне владавине народа. Народ
непосредно доноси одлуке без посредника. Непосредна демократија подразумијева учешће свих
грађана у доношењу свих одлука које су од њиховог интереса. Као непосредни облици
демократије, у комбинацији са представничком демократијом, у пракси се појављују: народна
иницијатива и право петиције, референдум, народни вето и плебисцит.
Народна иницијатива састоји се у праву одређеног броја грађана да предлажу представничком
тијелу промјену или доношење устава, доношење или промјену закона или другог општег акта.
Народна иницијатива може се појавити у два вида и то: а) у виду просте или неформалне
иницијативе; и б) у виду формалисане иницијативе која представља номотехнички урађен текст
приједлога нпр. закона.
Право петиције је нижи облик непосредне демократије, а састоји се у праву групе грађана да се
обраћају представничком тијелу да се донесе одређени закон или други акт. Овим путем грађани
могу предлагати, захтијевати и износити своје мишљење о неком важном питању.
Референдум је непосредан вид изјашњавања грађана о неком важном питању које је у правилу
формулисано да се на њега може одговарати са „за“ или „против“. Зависно од критеријума који
се користе савремени уставни системи разликују уставотворни и законодавни референдум,
претходни и накнадни референдум, обавезујући и савјетодавни референдум, конститутивни и
оброгатвни референдум.
1) Уставотворни референдум полази од предмета на који се односи. У том погледу разликују
се апсолутно обавезни уставотворни референдум, релативно обавезни уставотворни
референдум и факултативно обавезни уставотворни референдум. Апсолутна обавеза
подразумијева одлучивање референдумом о свакој промјени устава. Релативна обавеза
захтијева одлучивање референдумом само за одређене уставне одредбе, што је утврђено
самим уставом. Факултативни уставни референдум није обавезан, што ће рећи да може,
али не мора бити примјењен приликом промјене устава. Законодавни референдум и његови
облици појављују се готово под истим критеријумима као и уставотворни референдум.
2) Претходни и накнадни референдум предтавља такву врсту референдума за који је
мјеродаван моменат његове примјене. Тако се претходни референдум квалификује као
референдум на којем се грађани изјашњавају о неком акту прије његовог ступања на снагу.
Накнадни референдум је такав референдум који се одржава послије доношења неке одлуке
од стране законодавног или другог органа. Доношњем одлуке грађани прихватају или
одбијају већ донесене одлуке.
3) Обавезујући и савјетодавни референдум се диференција према обавезности одлуке на
референдуму. Под обавезујућим референдумом подразумијева се референдум чија одлука
је обавезујућа док савјетодавни референдум има савјетодавани карактер за орган који
одлуку треба да донесе.
4) Констутивни и обрагативни рефрендум има улогу да потвди или укине неки акт. Првим се
потврђује неки акт, док другим грађани својом одлуком на референдуму укидају већ
донесени акт.
Народни вето представља неку врсту законског референдума којим се грађани изјашњавају о
неком закону или другом акту за који сматрају да је донесен без њихове воље.
Плебисцит представља непосредно изјашњавање грађана (бирача) о повјерењу одређеној
политичкој особи, и то тако да се изјашњавају о постављеном питању, да ли одобравају или не
одобравају одређене акте те особе, углавном везане за унутрашњу односно спољну политику.
Дакле, на плебисциту се грађани изјашњавају са „за“ или „против“ неке особе. Разликује се од
референдума по томе што се плебисцит више односи на политичка питања и што се грађани
изјашњавају о повјерењу некој особи а не нормативног акту. Постоји разлика и у субјетку који
може расписати референдум односно плебисцит. Референдум могу расписати државни, локални
органи и мјесне заједнице, предузећа, установе и др., док плебисцит могу расписати само
државни органи или међународне заједнице.

ОБЛИЦИ НЕПОСРЕДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ У БИХ (ВИДИ ИЗ КЊИГЕ, СТР.56)

Устав БиХ у свом нормативном дијелу не садржи одредбе о непосредним облицима
демократије. Међутим, у својој преамбули Устав се позива између осталог и на Међународни
пакт о грађанским и политичким правима. У чл. 25 ст. 1 овог међународног акта стоји „да сваки
грађанин треба да има право и могућност да без дискриминаиције и неразумних ограничења
судјелује у вођењу јавних послова, директно или преко изабраних представника.“
Из ове одредбе произилази да Устав БиХ индиректно садржи основ за лигислативну надлежност
у погледу референдума. Тешко да се може прихватити ово становиште с обзиром да овакво
важно питање као што је референдум није децидно споменуто у тексту Устава БиХ.

ОБЛИЦИ НЕПОСРЕДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ У РС

Устав РС предвиђа републички референдум који расписује Народна скупштина својом одлуком.
Устав РС у чл. 77 спомиње и тзв. савјетодавни референдум. Овом одредбом је утврђено да НС
може одлучити да о појединим питањима из своје надлежности одлуку донесе након претходног
изјашњавања грађана на референдуму. На референдуму се грађани могу изјашњавати о неким
питањима претходно и својим изјашњавањем потврђивати већ донесену одлуку. Зборови
грађана су облик непосредног изјашњавања грађана који имају права гласа, у одређеном
насељу, дијелу насеља или више насеља, односно у мјесној заједници. Народна иницијатива је
предвиђена на нивоу Републике. Наиме, уставом је утврђено да грађани (најмање 3000 гласача)
имају право иницијативе предлагања закона, других прописа и општих аката. Устав ФБиХ не
садржи одредбе о облицима непосредне демократије. Међутим, Међународни пакт о грађанским
и политичким правима је саставио дио Устава Федерације, па би се констатације изречене за
уставни систем БиХ могле односити и на Федерацију. Као непосредни облици одлучивања
спомињу се референдум, збор грађана и др.

ИЗБОРНИ СИСТЕМ У УСТАВНИМ ОДРЕДБАМА

У савременом свијету избори представљају кључну димензију политичког процеса. Путем
избора, грађани бирају своје представнике који конституишу органе власти на бази изборног
мандата. Вршење власти путем изабраних представника је преовлађујући систем у пракси
демократских држава. Избори су саставни дио уставног и политичког система једне земље, а
представљају средство, а правила о изборима начин на који се образју органи власти. У
данашње вријеме прихваћено је опште бирачко право које је установљено држављанством,
пунољетством, пословном способношћу и сталним пребивалиштем. Једнако бирачко право
подразумијева да сваки бирач има један глас и то са истом важношћу без обзира на природне
или стечене особине човјека. Јавно и тајно гласање пресдставља диференциран вид с обзиром на
начин гласања. Јавно гласање је усмено гласање. Сматра се да је овај вид гласања изражава
грађанску храброст и моралну одговорност.
Спровођење избора представља читав низ изборних радњи које се спроводе у складу са
прописима и правилима која се односе на права бирача и кандидата, тајност гласања, њихову
регуларност у цјелини, а које спроводе и контролишу органи за спровођење избора. Органи за
спровођење избора су самостални и независни у свом раду. Изборе спроводе непристрасно, у
складу са законом, односно изборним правилима. Избори се обављају гласањем на бирачком
мјесту одређеним по бирачким јединицима. Подјела бирачког тијела врши се по територијалном
принципу. Код подјеле бирачког тијела мора се уважавати принцип једнакости бирача. Изборни
поступак почиње доношењем одлуке о расписивању избора. Одлуку о расписивању избора
доноси парламент, односно шеф државе у складу са уставом и законом. Предлагање кандидата
врше политичке странке, у већини случајева, и грађани. Кад предлажу грађани онда је потребно
да то буде одређен број бирача. У случају кад кандидате предлажу странке онда страначко
водство утврђује листу из реда предложених кандидата.

Расподјела мандата
Циљ избора је да се изаберу представници у одговарајуће представничко тијело. Који кандидат
је изабран, сазнаје се по пребројавању гласова и расподјели мандата. Верификацију мандата
врши надлежни орган након чега изабрани представник може вршити своју функцију.
Расподјела мандата врши се према резултатима избора и то:
- систем већине који се дијели на систем апсолутне и систем релативне већине,
- систем сразмјерног представништва и
- мјешовито већински сразмјерни изборни систем.
Систем већине полази од чињенице да је изабран онај кандидат који има највише гласова. У
овом систему најчешће се користе три варијанте за утврђивање резултата избора и то:
а) варијанта апсолутне већине свих бирача уписаних у бирачки сисак;
б) варијанта апсолутне већине бирача изашлих на изборе и
в) варијанта релативне већине према којој је изабран онај кандидат који добије највише
гласова.
Систем сразмјерног представништва има за циљ да се свакој политичкој странци која је
учествовала на изборима омогући заступљеност у представничком тијелу, сразмјерно
оствареном броју гласова на изборима. Мјештовити систем већинског и сразмјерног
представништва се користи да би се одређени број посланика у парламенту бирао према
систему већине у мањим изборним јединицама, а остали посланици према систему сразмјерног
представништва и у већим изборним јединицима.

Заштита бирачког права

Демократске државе посвећују дужну пажњу заштити бирачког права дижући га у ранг уставног
права, све у циљу да се осигура слободно опредјељење бирача. Повреду изборног права моју
учинити сви субјекти који учествују у изборном поступку. Одлучивање о заштити изборних
права припада изборним органима и судовима тј. изборним комисијама у изборним јединицама
(првостепени орган) и централној изборној комисији.
ИЗБОРНИ СИСТЕМ У БИХ
Обухвата изборе за Представнички дом парламента скупштине БиХ, Представништво БиХ,
Народну скупштину РС, Представнички дом парламента ФБиХ, предсједника и потпредсједнике
РС, кантоналне и општинске изборе. Избор се врши на темељу општег и једнаког бирачког
права, директним и тајним гласањем. Према изборном закону сваки држављанин БиХ (са
навршених 18 година живота) има право да бира и да буде биран. Да би држављанин могао да
гласа мора бити регистрован, а гласа лично у општини у којој има пребивалиште. Држављани
БиХ који привремено бораве у иностранству могу према закону да се региструју и да гласају
лично или путем поште за општину у којој су имали пребивалиште прије одласка у
иностранство, ако у тој општини имају пријављено пребивалиште у тренутку подношења
захтјева за регистровање. Држављани БиХ који имају статус расељених лица могу се
регистровати за гласање у општини у којој су раније имали пребивалиште, или у општини у
којој имају боравиште најмање 6 мјесеци прије дана избора. Техничка правила о спровођењу
избора доноси централна изборна комисија.

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ
Политичка странка представља организацију са формалним чланством, која на основу
заједничке идеологије и интереса жели освојити односно вршити власт. Њихова основна улога
би се могла свести на:
- предтављање,
- стварање елита и регрутовање,
- одређивање циљева,
- артикулацију и агрегацију интереса,
- социјализацију и мобилизацију,
- организовање власти.

Врсте страначких система

У погледу врсте страначких система постоје различите класификације и становишта. Ипак,
прихваћена је тродиоба страначких система и то: једнопартијска (монистичка), двопартијаска
(дуалистичка) и вишепартијска (плуралистичка). У првом случају ради се у суштини о
монополистичкој странци, док се у преостала два случаја ради о странкама које се за власт боре
путем надметања. Иза једностраначког система стоје ауторитарни и недемократски системи.
Постоји забрана опозиције. Једна странка је доминантна и управља и контролише све државне
органе. У ствари постоји симбиоза партијске и државне власти. Двостраначки систем је такав
систем у коме двије странке учествују у борби за власт. Такође може имати више облика, и то и
чисти двостраначки систем, непотпуни или псеудостраначки систем и „систем двије и по
старнке“. Непотпуни или псеудостраначки систем означава такав двостраначки систем у којем
не постоји довољно страначке дисциплине и сарадње која би осигурала стабилну парламентарну
већину. Систем „двије и по странке“ подразумијева такав систем који поред двије водеће
странке има и трећу странку која уз једну од водећих странака чини коалициону владу. Трећа
странка је мања странка. У овом систему мања странка „држи кључ у рукама“ и може у датом
тренутку раскинути коалицију и тиме довести до пада владе.
 9. ПРАВНА ДРЖАВА, УСТАВНОСТ И ЗАКОНИТОСТ

Под правном државом подразумијевамо државу у којој је правосходно државна власт

ограничена правом, али исто тако понашање појединца у складу са нормама објективног права,
што наравно не искључује друге субјекте који су се такође дужни понашати у складу са правним
нормама. Принцип уставности подразумијева да су сви нижи правни акти сагласни са уставом
као највишим правним актом, што укључује све остале правне акте као и све материјалне акте.

НАЧЕЛО УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ У БИХ И ЕНТИТЕТИМА

Начело уставности и законитости заступљено је како у уставу БиХ тако и у уставима ентитета.
Бих је правна и демократска држава. Главни инуструмент за оставирање овог концепта свакако
представљају начела уставности и законитости. Устав РС прецизније и дељаније утврђује
начелне одредбе о уставности и законитости. Према овим одредбама Устава РС, закони, статути,
други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом. Прописи и други акти
морају бити у сагласности и са законом. Устав Федерације такође садржи одредбе о уставности
и законитости. Тако је уставом утврђено да устави кантона морају бити у складу са уставом
Федерације.

10. ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ У БИХ

ПАРЛАМЕНТАРНА СКУПШТИНА БИХ

Устав БиХ је предвидио дводомну структуру Парламентарне скупштине. Предствнички дом
има карактер општеполитичког представништва свих грађана ентитеа, а састоји се од 42
посланика, од којих двије трећине (25) бира на територији Федерације, а једна трећина (14) на
територији РС. Посланике за овај дом бирају непосредно грађани у свом енитету, у складу са
изборним законом. Кворум у представничком дому чине двије трећине од укупно изабраних
посланика. Дом народа у структури скупштине има карактер представништва три народа,
а састоји се од 15 делегата, двије трећине из Федерације (укључујући 5 Бошњака и 5 Хрвата) и
једне трећине из РС (5 Срба). Кворум у дому народа чини 9 делегата и то најмање три Бошњака,
три Хрвата и три Србина. Дом народа може бити распуштен одлуком Представништва или од
стране самог дома под условом да је одлука о распуштању одобрена од већине која укључује
већину делегата најмање два народа. Овлаштења парламентарне скупштине своде се на
овлаштења која су Уставом дата у надлежност држави БиХ, а то су углавном:
- доношење закона да се спроведу одлуке Представништва БиХ,
- доношење законских и других прописа везаних за уставну надлежност,
- одлучивање о изборима и износу прихода потребних за трошкове институција БиХ и
међународним обавезама БиХ,
- доношење буџета за институције БиХ,
- одлучивање о прихватању ратификованих међународних уговора и
- одлучивање о другим питањима везаним за обављање својих дужности, као и о
питањима која су јој додијељена путем уставне процедуре преноса надлажености.
ПРЕДСЈЕДНИШТВО БИХ
Предстједништво БиХ представља институцију колективног шефа државе. Састављено је од три
члана (сваки члан представља свој конститутивни народ). Чланови Предсједништва бирају се
непосредно на мандат од четири године и то по два (Бошњак и Хрват) са територије ФБиХ и
један (Србин) са територије РС, у складу са Изборним законом.
Предсједавајућег Предсједништва бира Предсједништво, примјењујући принцип ротације тако
да у сваком мандату буду сва три и предсједавајући и замјеници предсједавајућег. У случају
престанка мандата члана Предсједништва, из било којег разлога, Предсједништво попуњава
упражњено мјесто из одговарајућег ентитета у складу са Изборним законом.
Предсједништво у оквиру своје надлежности:
- води спољну политику БиХ,
- врши репрезентативну функцију,
- представља БиХ у међународним односима,
- поставља и опозива амбасадоре и друге представнике од којих највише двије трећине
могу бити са територије Федерације, а једна трећина са територије РС,
- прима акредитивна и опозива писма страних дипломатских представника,
- ратификује међународне уговоре,
- командује оружаним снагама БиХ,
- извршава одлуке Парламентарне скупштине,
- предлаже буџет Парламентарној скупштини,
- извјештава према захтјеву, и то најмање једном годишње Парламентарну скупштину о
трошковима Предсједништва,
- врши координацију са међународним и невладиним организацијама у БиХ,
- обавља и друге послове везане за обављање њихове функције, као и послове које му
пренесе Парламентарна скупштина, те и послове повјерене уз сагласност ентитета.
Предсједништво у начелу ради и одлучује на сједницама. Одлуке из своје надлежности доноси
консензусом.

САВЈЕТ МИНИСТАРА
Савјет министара врши извршну власт, а чине га предсједавајући Савјета министара и
министри. Замјеници министара пуноправно замијењују министре у њиховом одсуству. Највише
2/3 свих министара могу бити именовани са територије ФБиХ, а 1/3 са територије РС. Замјеници
министара не могу бити из истог реда конститутивног народа као његови министри.
Предсједавајућег Савјета министара именује Предсједништво, уз накнадну сагласност
Представничког дома. Министре и њихове замјенике именује предсједавајући Савјета
министара, такође уз сагласност Предсједавајућег дома Парламентарне скупштине БиХ. На
нивоу БиХ образовано је 9 министарстава, и то:
1. министарство спољњих послова,
2. министарство одбране,
3. министарство финансија и трезора,
4. министарство спољне трговине и економских односа,
5. министарство комуникације и транспорта,
6. министарство за људска права и избјеглице,
 7. министарство безбједности,
8. министарство правде и
9. министарство цивилних послова.
Савјет министара за свој радо одговара Парлементарној скупштини. О својим одлукама и
активностима дужан је редовно обавјештавати Предсједништво БиХ. Сарађује са извршним и
законодавним тијелима Федарације и РС. У оквиру остваривања права и дужности, Савјет
министара доноси уредбе, одлуке, упутства, закључке и друге нормативне акте. Савјет
министара је дужан поднијети оставку уколико му Парламентарна скупштина изгласа
неповјерење.

УСТАВНИ СУДОВИ
Увод
Уставни судови представљају посебне судове који врше контролу уставности и законитости
општих правних аката по посебним правилима поступака. Постојање начела уставности
захтијева постојање уставног судства, чија је главна функција санкционисање неуставних
закона.

Надлежност уставних судова

Надлежност уставних судова углавном се регулише уставим и то методом енумерације. Предмет
контроле уствних судова може бити закон, али и контрола осталих општих аката. Предмет
контроле могу бити и устави и закони федералних јединица у федералним државама док у
неким државама закони федералних јединица могу бити предмет уставних судова федералних
јединица, а и редновних судова.
Уставни судови могу бити надлежни за рјешавање спорове везане за спровођење
парламентарних и предсједничких избора, те спорове везане за повреде уставних права грађана
који се штите путем посебног правног института, тзв. уставне жалбе.

Поступак и састав уставних судова

Код покретања поступака пред Уставним судом углавном се разликују два система. Према
једном, поступак се покреће на основу страначке легитимације. Према другом систему
поступак се покреће путем народне тужбе. Одлучивање о контроли уставности може бити
непосредно и посредно. Непосредно оцјењивање законитости састоји се у оцјени уставности
закона у уставном спору чија одлука има снагу прописа. Посредан начин оцјењивања уставности
закона подразумијева претходно рјешавање неког питања како би се могла донијети мериторна
одлука о самом предмету спора. Сама структура уставних судова утврђује се у уставом
поједине државе. Углавном нису доминантне судије од каријере, шта више, све судије не морају
бити правници. Судије именују државни органи утврђени уставом (предсједник Републике,
парламент и др.).

УСТАВНИ СУД БИХ

Састав и избор судија
Уставни суд БиХ установљен је Уставом БиХ. Састоји се од 10 чланова. Четири члана бира
Представнички дом ФБиХ, док два члана бира Народна скупштина РС. Преостала три члана
бира предсједник Европског суда за људска права, након консултација са Предсједништвом
БиХ. Судије које бира предсједник Европског суда за људска права не могу бити држављани
БиХ или било које сусједне земље. Мандат судија траје до навршених 70 година живота изузев
ако поднесу оставку или буду с разлог разрјешени.

Начин рада и надлежност суда

Већина чланова суда чини кворум. Суд доноси одлуке већином гласова свих чланова. Поступак
суда је јаван, а суд је дужан објавити образложење своје одлуке. Одлуке суда су коначне и
обавезујуће.
Уставни суд је надлежан да одлучује:
- о спору који се јавља по Уставу БиХ између ентитета или између БиХ и једног или оба
ентитета,
- да ли је одлука једног ентитета о успостави специјалних паралелних односа са сусједном
државом сагласна са Уставом БиХ,
- о сагласности устава и закона једног ентитета са уставом БиХ,
- у жалбеном поступку (апелациона надлежност) о питањима по Уставу БиХ, када су она
предмет спора због пресуде било којег суда у БиХ,
- о питањима која су му прослијеђена од било којег суда у БиХ у погледу тога да ли је закон
о чијем важењу његова одлука зависи, сагласан са Уставом БиХ.

Овлаштења за покретање поступка пред уставним судом

Поступак пред Уставним судом БиХ може покренути:
- сваки члан Пресједништва БиХ,
- предсједавајући Савјета министара,
- предсједавајући или његов замјеник било којег дома Парламентарне скупштине,
- једна четвртина чланова односно делегата оба дома Парламентарне скупштине,
- једна четвртина било којег дома Федерације, односно НС РС.

ПРОМЈЕНА УСТАВА БИХ

Устав забрањује, и то трајно, промјене Устава које се односе на људска права и основне
слободе, а којима би се измијенила, елиминисала или умањила права и слободне из чл. 2 Устава
БиХ. Устав БиХ може бити мијењан и допуњаван Одлуком Парламентарне скупштине, која
укључује двотрећинску већину присутних који су гласали у Представничком дому. За разлику
од доношења и измјена закона који се доноси већином гласова у оба дома, оних који су
пристуни и који гласају, за промјене Устава је потребна већина гласова у Дому народа и
двотрећинска већина гласова у Представничком дому.

ПРАВОСУДНИ ОРГАНИ БИХ

УВОД
Судство представља посебан облик државне власти чија је функција рјешавања спорова у
функцији заштите права. Задатак судства је да ауторитативно одреди шта је закон, право и
правда. Према сталности, општости и стварној надлжености, судови се дијеле на редовне и
посебне судове. У редовне судове уврштавају се судови опште надлжености (основни, окружни,
врховни судови) те специјализовани или посебни судови (трговачки, привредни, управни,
радни, војни, царински, порески и др.). Према функционалној надлежности дијеле се на
првостепене, апелационе (другостепени судови који одлучују по жалбама) и касациони. Постоје
и изабрани судови који улазе у оквир тзв. недржавних судова (арбитраже, формирају се за
област грађанског и њему сличним гранама права). Судови суде у вијећима, а ако је то законом
предвиђено у одређеним стварима може судити и судија појединац. Предвиђа се и учешће
грађана у судским вијећима (систем пороте).

Суд БиХ
Суд БиХ није предвиђен Уставом БиХ, а основан је законом који је прогласио високи
представник за Босну и Херцеговину. Суд према Закону има три основне надлежности:
кривичну, управну и апелациону.
Кривична надлежности обухвата питања која се односе на спровођење међународних и
међуентитетских квиричних прописа, укључујући и односе са Интерполом те другим
међународним полицијским органима, те трансфер осуђених лица, изручење и предају лица по
захтјеву било којег органа на подручју БиХ, друге државе, односно међународног суда или
трибуанала; питања везана за сукоб надлжености између судова ФБиХ и РС, те судова ентитета
и судова дистрикта Брчко и сл.
Управна надлежност обухвата оцјену законитости појединачних извршених управних аката
донесених на основу државног закона, при вршењу јавних функција органа власти БиХ, за које
законом није предвиђено судско испитивање; рјешавање имовинских спорова између државе и
ентитета, између државе и Дистрикта Брчко, између ентитета и Дистрикта Брчко, и између
институција БиХ којима је повјерено вршење јавних овлаштења; одлучивање о тужбама против
коначних управних аката институција БиХ и њених тијела и сл.
У оквиру апелационе надлежности суд одлучује о: жалбама против пресуда или одлука које
доноси кривично одјељење суда БиХ; жалбама против пресуда судова посљедње инстанце у
Дистрикту Брчко; ванредним правним лијековима против правоснажних одлука суда БиХ и
одлука које је донио суд посљедње инстанце у Дистрикту Брчко; осим о захјтевима за
понављање поступка; приговорима који се односе на кршење изборног закона и додатних
прописа и упутстава које доноси Стална изборна комисија те свим другим предметима када је то
предвиђено законом БиХ.

Избор судија, судија поротника и тужилаца

Предсједнике судова и судије бира, на основу конкурса, Високи судски и тужилачки савјет БиХ.
Високи судски и тужилачки савјет је независни и самостални орган који има задатак да
обезбиједи независно и професионално правосуђе. Савјет чини петнаест чланова. То су
углавном судије и тужиоци Суда и тужилаштва БиХ, судије и тужиоци ентитетских судова и
тужилаштава, судије и тужилаштва кантона, судије и тужиоце окружних и општинских судова
односно тужилаштава, по један члан којег бирају из адвокатских комора ентитета, по један члан
којег бирају Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ односно Савјет министара БиХ.
Чланови савјета морају бити лица високих моралних квалитета и професионалне
непристрасности, познате по ефикасности, стручности и професионалној непристрасности.
Чланови се бирају на мандат од 4 године и могу се бирати највише два узастопна мандата.
Вијеће поступа и одлучује као јединствен орган. За кворум је потребно једанаест чланова, а за
одлуку је потребно већина гласова који су пристуни и који гласају. Вијеће именује све судије и
тужиоце на територији БиХ.

Избор и састав суда БиХ

Суд БиХ има петнаест судија (по пет из сваког конститутивног народа). Судије бира Високи
судски и тужилачки савјет БиХ на основу конкурса. За судије се тражи интегритет, високи
морални квалитет, високе професионалне способности, као и одговарајућа обука и
квалификације. Суд има опште сједнице и три судска одјељења и то: кривично, управно и
апелационо одјељење (укључујући и жалбе у поступку спровођења избора).

ТУЖИЛАШТВО БИХ
Тужилаштво БиХ представља самостални посебан орган чији је главни задатак да обезбиједи
ефикасно остваривање надлежности БиХ, поштовање људских права и слобода, те законитости
на простору БиХ. Надлежност тужилаштва утврђена је Законом о тужилаштву БиХ.

Састав и избор тужиоца

Послове тужилаштва обављају главни тужиоц, три замјеника и одређени број тужилаца. Главног
тужиоца и његове замјенике бира Високи судски и тужилачки савјет БиХ, на основу јавног
конкурса са мандатом од 6 година, уз могућност поновног избора. Мандат тужиоцу може
престати подношењем оставке, одласком у пензију и смјењивањем са функције из оправданих
разлога. Тужиоце и његове замјенике треба да одликује висок углед, висок морални квалитет и
др. Тужилаштво има три одјељења и то: за организовани криминал, привредни криминал и
корупцију.

ПРАВОБРАНИЛАШТВО БИХ
Правобранилаштво БиХ установљена је закном са циљем заштите и заступање државе у погледу
заштите њених права и интереса те Уставом утврђених надлежности.
Належности Правобранилаштва утврђене су законом, а то су:
- врше послове правне заштите имовине и имовинских интереса БиХ и њених институција,
- пружа стручну помоћ институцијама БиХ у рјешавању имовинско-правних питања и
- даје мишљење у вези са закључивањем уговора имовинско-правне природе.
Функције Правобранилаштва врше правобранилац, два замјеника и више помоћника
правобраниоца. Правобранилац представља Правобранилаштво и руководи његовим радом,
врши и друга права и дужности утврђене законом, другим прописима и општим актима.

Услови за именовање правобраниоца и његових замјеника

За правобраниоца и његове замјенике може бити именован држављанин БиХ који је
дипломирани правник и има положен правосудни испит и одговарајуће искуство у трајању од
најмање 10 година, којиима висок углед правног стручњака.
Правобраниоце и његове замјенике именује Савјет министра на мандат од четири године, а за
свој рад одговарају Парламентарној скупштини БиХ. Помоћнике правобраниоца поставља
правобраниоц уз сагласност замјеника правобраниоца без ограничења мандата.
ОМБУДСМЕН ЗА ЉУДСКА ПРАВА
УВОД
Омбудсмен представља посебну институцију који не иступа у име органа власти, већ као
ауторитативни и независни орган парламента, односно као орган друштва и јавности. Први пут
је уведена у Шведској почетком 19. вијека.
Омбудсмен је орган који се појављује као облик спољне контроле управе, а задатак му је да у
име парламента обавља контролу примјене закона и других прописа од стране других
организација које врше јавна овлаштења.
Омбудсмен није замјена за остале државне органе и ступа на сцену када се исцрпе сва остала
правна средства. Он представља допуну осталим институцијама које штите људска и грађанска
права. У свом раду мора бити политички неутралан. Бира га парламент а у неким државама га
именује шеф државе односно влада. Може га чинити и више лица а појављује се у два облика,
општи и специјални (за поједине области)-

Омбудсмен БиХ
Омбудсмен за људска права у БиХ установљен је Анексом 6 Дејтонског споразума. Према овом
акту Омбудсмен је био инокосни орган, који је именован на пет година, а именовао га је
предсједавајући Организације за безбједности и сарадњу у Европи.
У првом мандату омбудсмен није могао бити држављанин БиХ. Законом о омбудсмену за
људска права утврђен је јединствени омбудсмен на нивоу БиХ, чиме су укинути омбудсмени у
ентитетима. Према Закону, институцију омбудсмена чине три лица (из три народа), што не
искључује могућност именовања из реда осталих. Омбудсмене бира на основу конкурса
Парламентарна скупштина БиХ на мандат од 6 година и могу бити поново изабрани.

Надлежности омбудсмена
Институција омбудсмена има искључиву надлежност у раду на предметима који се односе на:
- органе власти БиХ,
- органе власти једног ентитета и органе власти БиХ,
- органе власти оба ентитета (у исто вријеме).
Институција омбудсмена дјелује по пријему жалбе односно ex officio. У том контексту има
овлаштења за провођење истрага о свим жалбама о повреди људских права и слобода
почињених од војних лица, те о свим жалбама, у вези са слабим функционисањем судског
система.
Институција омбудсмена дужна је сваке године доставити резултате својих активности у
извјештају који доставља Предсједништву и Парламентарној скупштини БиХ.

БРЧКО ДИСТРИКТ БИХ

Брчко Дистрикт представља посебну јединицу локалне самоуправе коај је настала коначном
одлуком о арбитражи (1999. год.) предвиђеној у Анексу 2 Дејтонског споразума, чиме је
ријешено питање спорног дијела граничне линије између ентитета у области Брчког. Брчко
Дистрикт конституисано је у складу са налазима супервизора и замјеника Високог представника
за Брчко и Статутом Брчко Дистрикта БиХ (2000. год.). У складу са Арбитражном одлуком и
статутом Брчко Дистрикта има статус јединствене административне јединице локалне
самоуправе под директним суверенитетом БиХ. Дистрикт је правно лице и користи заставу и
грб БиХ. У Дистрикту се користе три језика и оба писма. Брчко Дистрикт постаје уставна
категорија Амандманом I на Устав БиХ (2009. год.). Територија Дистрикта је у заједничкој
својини ентитета.

Организација и функција Брчко Дистрикта

Организација и функција Брчко Дистрикта заснива се на начелу подјеле власти: законодавну
власт врши Скупштина Дистрикта сатављена од двадесет девет посланика. Скупштина има
предсједника и пет потпредсједника који се бирају из реда посланика на мандат од четири
године. Предсједник и потпредсједник чине Предсједништво Дистрикта. Скупштина усваја
статут, доноси буџет и законе, те обавља и друге послове утврђене Статутом Дистрикта. Владу
Брчко Дистрикта чине градоначелник и шефови одјељења. Градоначелника бира скупштина, а
обавља своје дужности у вријеме мандата Скупштине која га је изабрала (организује владу
Дистрикта, одговоран је за спровођење закона БиХ и Дистрикта, за правилно руковођење и
управљање Дистриктом; именује, унапређује и разрјешава са дужности све јавне раднике
Дистрикта у складу са законом; предлаже буџет, управља јавном имовином и обавља друге
послове утврђене статутом и законом).
Судове Брчко Дистрикта чине: Основни суд и Апелациони суд.
Судови имају општу надлежност, која је утврђена у складу са законом.

11. ПРОЦЕС КОНСТИТУИСАЊА И ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ У РЕПУБЛИЦИ

СРПСКОЈ

Република Српска је правно и политички створена на војном, политичком и демократском

капацитету. Њена државност је израз народне воље с циљем да се осигура право да самостално
одлучује о својој судбини, о свом политичком, економском, културном и сваком друго развоју.
Доношењем уставног акта Српске Републике БиХ 1992. РС је конституисана као држава српског
народа, да би доношењем уставних амандмана на Устав РС којим се исти усклађује са уставним
текстом БиХ у оквиру Мировног споразума закљученог у Дејтону и верификованог у Паризу
1995. године постала један од ентитета БиХ са 49% територије и линијом разграничења. Друго
усклађивање Устава извшрено је 2002. године, са више амандмана, којима је инкорпорирана
Одлука Уставног суда о конститутивности сва три народа у РС.
Уставном конституисању РС претходили су следећи значајни акти:
- Одлука о оснивању Скупштине српског народа БиХ, коју су донијели посланици из реда
српског народа 1991. год., изабрани у скупштини БиХ;
- Одлука о остајању српског народа БиХ у заједничкој држави Југославији 1991. год.;
- Декларација о проглашењу Републике срског народа БиХ 1992. год.
Послије доношења Устава важан политички акт представља Декларација о државном и
политичком уређењу државе 1992.год., којом се умјесто имена Српска република БиХ уводи
име Република Српска. Ова декларација уводи и симболе Републике и то: химну, заставу и грб.
Дејтонском споразуму претходили су значајни акти као што су Женевски споразум и Њујоршки
споразум (1995. год.).
ДРЖАВЉАНСТВО И ДРУГА ДРЖАВНА ОБИЉЕЖЈА РС
Према Уставу РС, грађани РС имају држављанство РС и не могу бити лишени држављанства.
Службени језици РС су: језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа.
Службена писма су ћирилица и латиница. Република има заставу и химну, који се користе у
складу са законом.

ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ УСТАВА О СТАТУСУ РЕПУБЛИКЕ

РС има свој сопствени уставни поредак који је конституисан Уставом РС, у складу са Уставом
БиХ. Уставни проедак РС чини систем органа који самостално обављају своје уставотворне,
законодавне, извршне и судске функције.
РС има оригинерну јавну власт, тј. овлаштење да доноси обавезне одлуке и да их извршава, а да
за то није овлаштена од стране трећег субјекта. Слободно организује своју државну структуру и
правни поредак. Има свој устав, законодавство, извршну власт и судство. Републици припадју
све државне функције и надлежности осим оних које су Уставом БиХ изричито пренесене на
њене институције. РС је дио БиХ и представља један од два равноправна ентитета у БиХ.
Република као федерална јединица има своју територију која је јединствена, недјељива и
неотуђива.

ЉУДСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ ПРЕМА УСТАВУ РС

Уставом БиХ је загарантовано да ће БиХ, и оба њена ентитета обезбиједити највиши ниво
међународно признатих људских права и основних слобода. Европска Конвенција о људским
правима и слободама директно се примјењује у БиХ и има приоритет над свим осталим
законима. Устав РС посебну пажњу посвећује људским правима и слободама. Права и слободе
зајамчене Уставом РС, не могу се одузети нити ограничити, а могу се подијелити на 4 групе и
то:
- лична права и слободе,
- политичка права и слободе,
- социјална права и слободе и
- нова и посебна права и слободе.

Лична права и слободе

Овим правима се штити морални, духовни и физички интегритет човјека. Спадају у најстарија
права и представљају основу за сва друга права и слободе. Овдје спадају: неприкосновеност
живота човјека, неповредивост личности, правно на личну слободу, забрана незаконитог
лишавања слободе, забрана мучења, право на једнаку правну заштиту пред судом, право на
жалбу, право на одбрану, слобода кретања и настањивања, неповредивост стања, слобода мисли
и опредјељења, слобода савјести и вјероисповјести итд.

Политичка права и слободе су права грађана на учешће у власти и управљању државом. Ова
права гарантована су Уставом БиХ и Уставом РС. Овдје спадају: бирачко право, слобода
удруживања и политичког организовања, слобода збора, говора и јавног окупљања, право на
критику државне власти, право на учешће у обављању јавних послова, право употребе свог
језика итд.
Економско-социјална права и слободе обухватају по свом садржају хетерогена права и слободе.
Циљ ових права је да створи услове човјеку за праведни друштвени статус. Могу се груписати у
права везана за рад, права која јамче социјалну сигурност грађана те права везана за заштиту
здравља. Међу економска права уврштавају се права својине, право насљеђивања те право
предузетништва. У права везана за рад спадају права као што су слобода избора занимања и
запослења, право на рад и одговарајућу зараду, право на ограничено радно вријеме, право на
заштиту на раду, право на штрајк, право на синдикално удруживање, право запослених и
чланова њихових породица на социјалну сигурност и социјално осигурање, право на посебну
заштиту мајке и дјетата, жена и инвалида, породице итд.

Нова и посебна права и слободе – у ова права углавном се уврштавају еколошка права, правно
на стан, право на храну, права у области управљања, права и слободе странаца и др.

ОРГАНИЗАЦИЈА РЕПУБЛИКЕ
Државна власт у Републици организована је на принципу подјеле власти. Уставотворну и
законодавну власт врши Народна скупштина, извршну Влада и републичка урпава, док судску
врше судови. Републику представља и изражава њено јединство предсједник Републике.
Заштити уставности и законитости обезбјеђује Уставни суд. Законодавну врши и Вијеће народа
кад се ради о питањима од виталног интереса.
Према Уставу, у оквир важнијих републичких функција уврштене су функције: предсједник
Владе, предсједавајући Народне скупштине, предсједавајући Вијећа народа, предсједник
Врховног, предсједник Уставног суда и републички јавни тужилац.

Народна скупштина Републике Српске – уставотворна и законодавна власт у РС припада НС.

НС има 83 посланика. Народни посланици се бирају на четири године, непосредно или тајним
гласањем. Најмање четири члана једног конститутивног народа мора бити заступљено у НС. НС
може двотрећинском већином скратити свој мандат на приједлог 30 посланика. Скраћивањем
мандата НС престаје мандат Владе и мандат Вијећа народа. Чланове Вијећа народа бира
одговарајући клуб посланика у НС. Састав Вијећа је паритетан, тако да сваки конститутивни
народ има 8 чланова из реда осталих.
НС одлучује већином свих народних посланика, ако Уставом није предвиђена посебна већина.
Право предлагања закона, других прописа и општих аката има предсједник Републике, Влада,
сваки народни посланик или најмање 3000 бирача. НС има Предсједника и 2 потпредсјеника.
НС ради у сталном засједању.

Надлежности народне скупштине су:

- доноси законе, прописе и опште акте,
- доноси план развоја, просторни план, буџет и завршни рачун,
- утврђује територијалну организацију државе,
- расписује републички референдум,
- расписује републички јавни зајам, одлучује о задуживању Републике,
- расписује изборе за народне посланике и предсједника Републике,
 - врши контролу рада Владе и других органа који су јој одговорни у складу са Уставом и
законом,
- бира делегате из Републике у Вијеће народа Парламентарне скупштине БиХ,
- у складу са Уставом и законом проглашава ванредно стање за Републику или дио
Републике у случају угрожавања безбједности,
- обавља друге послове у складу са Уставом и законом.

Одлучивање о виталном националном интересу

Устав презицно дефинише витални интерес конститутивних народа а то је:
- остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у законодавним,
извршним и правосудним органима власти;
- идентитет једног конститутивног народа;
- организација јавне власти;
- једна права конст.народа упроцесу доношења одлука;
- образовање, вјероисповјест, језик, његовање културе, традиције и културно наслијеђе;
- територијална организација;
- систем јавног информисања;
- друга питања која би се третирала као питања од виталног националног интереса.
Процедура разматрања и одлучивања о питањима од виталног интереса прецизно је утврђена
Уставом.

Предсједник републике
Предсједника и потпредсјеника Републике бирају грађани, непосредним и тајним гласањем на
вријеме од 4 године. Бирају се са листе кандидата за пресједника Републике, тако што је за
предсједника изабран кандидат који оствари највећи број гласова, а за потпредсједнике су
изабрани кандидати из друга два конститутивна народа који имају највећи број гласова иза
изабраног Предсједника. Исто лице може на овим функцијама поновити мандат највише два
пута узастопно. У случају непосредне ратне опасности или ратног стања мандат Предсједника и
потпредсједника продужава се док траје такво стање, односно док се не створе услови за избор
Предсједника. Предсједник и потпредсједник полажу заклетву пред Народном скупштином.

Овлаштења Предсједника Републике су:

- представља Републику,
- предлаже Народној скупштини кандидата за предсједника Владе,
- прелаже НС кандидате и предсједнике и судије Уставног суда на приједлог Високог
судског и тужилачког савјета,
- проглашава законе у року од 8 дана од дана његовог усвајања,
- може тражити од Владе да изложи ставове о појединим питањима од значаја за Републику,
сазвати сједницу Владе и ставити на дневни ред питања из њене надлежности,
- даје помиловање и додјељује одликовања и признања Утврђена законом,
- именује чланове сената,
- обавља послове из области безбједности и односа Републике са другим државама,
 - образује савјетодавна тијела и стручне службе за обављање послова из своје надлжености,
- одређује који ће га потпредсједник замијенити у случају привремене спријечености за
обављање своје функције.

Влада и републичка управа

Владу сачињавају предсједник, потпредсједници и министри. Предсједник и два
потпредсједника Владе не могу бити из реда истог конститутивног народа. 35% чланова Владе
мора бити из два конститутивна народа. Један члан Владе мора бити из реда осталих.
Кандидата за предсједника Владе именује предсједник Републике који пред Скупштином
излаже програм и предлаже састав Владе. Влада је изабрана ако је за њен избор гласала већина
од укупног броја народних посланика. Приједлог за изгласавање неповјерења Влади може
поднијети најмање двадесет народних посланика. Влада може поставити питање свог повјерења
Народној скупштини, а НС може изгласати неповјерење Влади. Предсједник Владе може
предложити НС разрјешење члана Владе. Влада којој је изгласано неповјерење, која је
поднијела оставку или којој је престао мандат због распуштања НС, остаје на дужности до
избора нове Владе.
Предсједник Републике дужан је да предложи кандидата за предсједника Владе у року од 10
дана од дана усвајања оставке, изгласавања неповјерења или престанка мандата претходној
Влади због распуштања или скраћивања мандата Скупштине, а нова Влада мора бити изгласана
у року од 40 дана од предлагања кандидата за предсједника нове Владе.

Овлаштења Владе
У домену својих уставних овлаштења Влада:
 предлаже законе, друге прописе и опште акте,
 предлаже план развоја,
 обезбјеђује провођење и извршава законе, друге прописе и опште акте,
 доноси уредбе, одлуке и друге акте за извршавање закона,
 даје мишљење о приједлозима закона, других прописа, општих аката које Народној
скупштини подноси други предлагач,
 утврђује начела за унутрашњу организацију министарстава и других републичких органа
управе и управних организација,
 поставља и разрјешава функционере у министарствима, другим републичким органима и
управним организацијама,
 усклађује и усмјерава рад министарстава и других републичких органа и управних
организација,
 врши надзор над радом министарстава и других републичких органа,
 одлучује о оснивању представништва Републике у иностранству,
 обавља и друге послове у складу са Уставом и законом.

Државна управа
Послове државне управе обављају министарства, други републички органи управе и републичке
управне организације. Одређена управна овлаштења законом се могу повјерити предузећима и
другим организацијама. Министарства и друге организације проводе законе и опште акте
Народне скупштине и Владе, као и акте предсједника Републике, врше управни надзор и
обављају друге послове утврђене законом. Министарство и други републички органи управе су
самостални у вршењу Уставом и законом одређених надлежности.

Територијална организација
Појам и обиљежја
Територијалну организацију РС утврђује НС. Територијална организација Републике према
Уставу и закону састављена је од општина односно градова. Општина чини основну јединицу
локалне самоуправе, коју чини један од темељних принципа уставног уређења Републике.
Општина је територијална јединица у којој грађани остварују локалну самоуправу у пословима
утврђеним Уставом. Историјски гледано локална самоуправа је настала као одговор на двије
изричите потребе:
а) политичке потребе, с циљем да се створи противтежа централној државној власти и
расподјели власти на одређеном простору,
б) потребе да се на локалном нивоу створи одговарајућа организација која ће служити
задовољавању специфичних локалних потреба становништва.

Принципи Европске повеље о локалној самоуправи су:

- послове локалне самоуправ чине они послови који нису уставом или законом искључени из
надлежности локалне власти,
- право грађана да судјелују у одлучивању о територији јеиднице локалне самоуправе,
- право грађана да одлучују о организацији локалне самоуправе и о персоналном саставу
њених органа,
- јединица локалне власти преко својих органа може вршити и државне послове,
- право грађана да одлучују о свим питањама из домена локалне самоуправе кад се ради о
њиховим интересима,
- овлаштења и одговорности локалних власти утврђују се уставом или законом, док се
основна права и дужности утврђују статутом,
- локалне власти треба да буту консултоване кад год је то могуће о свим питањима која их се
директно тичу,
- право органа локалне самоуправе да самостално одлучују о формирању и трошењу
финансијских средстава,
- принцип заштите уставом и законом прокламованих права на локалну самоуправу,
- право локалних власти да удружују и повезују са истим локалним јединицима у различите
савезе.

Позитивно правни оквир

Устав БиХ не садржи одредбе о локалној самоуправи, већ је регулисање ове области у складу са
уставним принципима пресумпције надлежности у корист ентитета, у домену права и
овлаштења ентитета. Устав РС утврђује да се систем локалне самоуправе уређује законом. РС је
донијела Закон о локалној самоуправи који чини темељни системски закон који регулише
област локалне самоуправе. Статутом и другим општим правним актима скупштина општине,
локална самоуправа, самостално у домену одређеним законом, регулише односе на локалном
нивоу у различитим областима друштвеног живота.

Концепт локалне самоуправе

Закон о локалној самоуправи задржаоо је јединствен концепт локалне самоуправе у РС.
Јединствен правни статус имају све општине, а испољава се у правном субјективитету, свом
називу, територији утврђеној законом, свом становништву, буџету и имовини, симболима и
аутономним органима. Поред тога, Закон о локалној самоуправи задржао је поред монотипске
организације, једностепеност и систем тзв. „омнибус“ надлежности, према којем све општине
без обзира на разлике у величини територије, економску развијеност, број становника и др.,
врше исте послове на свом подручју.

Уставни суд РС надлежан је да:

- одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом,
- прати појаве од интереса за остваривање уставности и законитости,
- оцјењује уставност закона и уставност и законитост прописа и општих акатакоји су
престали да важе, ако од престанка важења до покретања поступка није протекло више од
1 године,
- рјешава сукоб надлежности између органа законодавне, извршне и судске власти,
- рјешава сукоб надлежности између органа Републике, града и општине,
- одлучује о сагласности програма, статута и других општих аката политичких организација
са Уставом и законом,
- одлучује о питањима имунитета која проистичу из закона којима се уређује имунитет у РС.

Избор и састав судија

Уставни суд РС броји 9 судија које бира НС. РС и Вијеће народа на приједлог предсједника
Републике и Високог судског и тужилачког савјета. Судије не могу вршити никакву другу јавну
функцију и уживати имунитет као и народни посланици. Судији Уставног суда престаје мандат
кад он то сам затражи, а може бити разрјешен дужности када буде осуђен за кривично дјело које
га чини недостојним за обављање функције. У оквиру Уставног суда дјелује Вијеће за заштиту
виталног интереса. Вијеће је надлежно да разматра сва питања која су од виталног интереса
према предвиђеној уставној процедури. Вијеће чини 7 чланова, два из сваког конститутивног
народа и један члан из реда осталих.

Поступак пред Уставним судом, поновно дејство његових одлука и друга питања његове
организације и рада уређује се законом. Устав и Закон о Уставном суду РС одређује разлике
између давања инцијативе за покретање поступка и права покретања поступка. Поступак пред
Уставним судом може покренути предсједник Републике, Народна скупштина и Влада, а остали
органи и организације под условом утврђеним законом. Када Уставни суд утврди да закон није у
супротности са Уставом или да други пропис или општи акт нису у сагласности са Уставом или
законом, тај акт, други пропис или општи акт престају да важе даном објављивања одлуке
Уставног суда. Одлуке Уставног суда су општеобавезне и извршне на територији Републике.
Извршење одлука Уставног суда обезбјеђује Влада.

Правосудни систем РС чине: судови, тужилаштва, правобранилаштва, адвокатуре и органи

који одлучују о прекшајима. Уставом, односно законским прописама утврђено је низ начела о
организацији, функционисању и раду судова. То су прије свега начело судске функције, начело
зборности или суђења у вијећу, начело јавности расправљања пред судом, начело учешћа
грађана у суђењу, начело судијског имунитета, начело употребе матерњег језика странака у
поступку и др.

Организација и надлежност судова утврђени су Уставом и законом. У РС судови се организују

као редовни судови опште надлежности. Судовни се оснивају као: основни судови, окружни
судови и Врховни суд Републике. Суд суди у Вијећу с тим да се законом одређује о којим
стварима суди судија појединац. У суђењима учествују и судије поротници, на начин утврђен
законом, а у одређеним стварима кад је законом одређено учествују само судије.
Основни судови надлежни су да рјешавају у кривичним и грађанским предметима, те да воде
судски регистар предузећа и других правних лица за које је законом предвиђена и да рјешавају
спорове поводом уписа у судски регистар.
Окружни судови надлежни су да одлучују о: жалбама против одлука основних судова, да суде
као првостепени суд за кривична дјела за које закон предвиђа казне затвора до 20 година, да
спроводи истрагу за кривична дјела за које је законом предвиђена надлежност окружног суда, да
суди спорове из ауторских права.
Врховни суд РС је највиши суд Републике и као такав обезбјеђује јединствену примјену закона
на територији Републике. Одлучује о редовним лијековима против одлука окружних судова.
Врховни суд одлучује у вијећу од 5 судија, у законом предвиђеним случајевима. На општој
сједници разматра питања која су му утврђена законом.

Јавно тужилаштво представља самостални државни орган који гони починиоце кривичних и
других кажњивих дјела и улаже правна средства ради заштите законитости и уставности. Јавни
тужиоци и замјеници именују се на период утврђен законом. Мандат им може престати раније
ако дају оставку. Услови обављања функције за јавне тужиоце и замјенике јавних тужилаца,
утврђују се законом. Јавне тужиоце и њихове замјенике бира, именује и проводи дисциплински
поступак против њих Високи судски и тужилачки савјет, у складу са законом. Они не могу
обављати службу или било какав посао који доноси зараду, а који су законом утврђени као
неспојиви с његовом функцијом. У РС у јавна тужилаштва организована као основна јавна
тужилаштва, окружна јавна тужилаштва и Републичко јавно тужилаштво с тим да основно
тужилаштво у остваривању своје функције заступа интересе пред основним судовима, окружно
пред окружним судовима а Републичко пред Врховним судом Републике.

Јавно правобранилаштво представља институцију правосудног стистема чији је главни задатак

да штити имовинска права Републике. Институционалну структуру јавног правобранилаштва у
РС чини Републичко јавно правобранилаштво. Чине га Републички јавни правобранилац и
његови замјеници. Републичког јавног правобраниоца именује и разрјешава Скупштина на
мандат од 4 године док замјенике републичког јавног правобраниоца именује без ограничења
мандата. Јавно правобранилаштво има позицију заступника пред судовима и другим државним
органима ради заштите имовинских права и интереса Републике, општине и њених органа те
других буџетских институција које имају својство правног лица као и јавних предузећа које
оснива Република, град или општина.

Адвокатура представља самосталну и независну правну службу у оквиру читавог правосудног

система, која служи прије свега пружању стручне правне помоћи у различитим областима
примјене и оставиравања правног система. Пружање правне помоћи обухвата давање правних
савјета, састављање поднесака, састављање исправа, заступање и обављање других послова
правне помоћи. Адвокати су независни у свом раду, а могу оснивати заједничке адвокатске
канцеларије или адвокатска друштва. Право на вршење адвокатске службе стичу се уписом у
именик адвоката који представља јавну књигу, а води се при Адвокатској комори. Удруживање
у Адвокатску комору за адвокате је обавезно.

Промјена Устава РС врши се техником уставних амандмана. Активну легитимацију за

покретање промјене устава имају Предсједник Републике, Влада и најмање 30 посланика НС. О
приједлогу да се приступи промјени Устава одлучује НС већином гласова народних посланика.
Ако се усвоји приједлог, нацрт акта утврђује НС већином гласова који се затим ставља на јавну
расправу. Након проведене расправе, Комисија за уставна питања НС утрврђује приједлог акта о
промјени Устава. О приједлогу акта о промјени Устава одлучује НС и Вијеће народа. Промјена
Устава усвојена је ако за њу гласа најмање двије трећине од укупног броја народних посланика
и већина чланова Вијећа народа из сваког конститутивног народа и осталих. Ако промјена не
буде усвојена, приједлог о истом питању не може се поновити прије истека три мјесеца од дана
кад је приједлог одбијен.

12. УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Процес конституисања Федерације

Федерација БиХ настала је потписивањем Мировног споразума између Бошњака и Хрвата тј.
Вашингтонским споразумом 1994. год., на дијелу територије БиХ које су у то вријеме
контролисале бошњачко-хрватске власти. Територија Федерације коначно је уставнољен
потписивањем Дејтонског споразума којим је БиХ подијељена на двије политичко-
територијалне цјелине, РС и ФБиХ. Федерација БиХ има свој устав, своју власт, овлаштења и
одговорности које Уставом БиХ нису изричито дате у надлежности институција БиХ. Устав БиХ
саставни је дио Вашингтонског споразума који је прихватила Уставотворна скупштина ФБиХ.
Устав ФБиХ одређује да се она састоји од федералних јединица (кантона) те да ће њихови
називи бити одређени према градовима коиј представљају сједиште кантоналних власти.
Федерација као и РС има свој грб, заставу, химну и печат, као и друге симболе о којима одлучи
Парламент Федерације. Службени језици су: босански, хрватски и српски језик. Службена
писма су латиница и ћирилица. Има право закључивати паралелне везе са сусједним земљама.
Уставом је утврђена обавезна пропорционална заступљеност конститутивних народа у свим
јавним органима власти.
Људска права и слободе
Уставом ФБиХ је предвиђено да је Федерација дужна осигурати примјену највишег нивоа
међународно признатих права и слобода, утврђених у документима наведеним у Анексу Устава.
Посебно се издвајају: право на живот и слободу, једнакост пред законом, правичан кривични
поступак, заштита породице и дјеце, слободу мишљења, социјалну заштиту, здравствену
заштиту, слободу на рад, слободу говора и штампе, слободу кретања, азил и др. Поред тога, сви
грађани имају право на оснивање и припадање политичким партијама, да учествују у јавним
скуповима, да имају једнак приступ јавним службама, да бирају и буду бирани. Све избјеглице
имају право слободног повратка у пребивалишта из којих су прогнани, на поврат укупне
имовине које су лишени и на накнаду имовине која се не може повратити.

Подјела надлежности између федералне и кантоналне власти

Уставом ФБиХ утврђено је да се ФБиХ састоји од федералних јединица, са једнаким правила и
одговорностима. Границе између кантона, њихов број и назив утврђени су Законом о
федералним јединицама. Устав Федерације утврђуеј подјелу надлежности између ФБиХ и
кантона.
У надлежности Федрације спадају:
- држављанство Федерације,
- утврђивање економске политике, укључујући планирање и обнову,
- доношење прописа о финансијама и финансијским инстутуцијама,
- сузбијање тероризма,
- додјела електронских френквенција за радио ТВ и др.сврхе,
- тврђивање електронске политике итд.
Заједничке надлежности федералних власти и кантона су:
- јамчење и провођење људских права,
- здравство,
- политика заштите човјекове околине,
- комуникација и транспортна инфраструктура,
- социјална политика,
- туризам,
- кориштење природних богатстава итд.
Надлежности кантона су:
- успостављање и надзирање полицијских снага које имају федералне униформе са
кантоналним ознакама,
- утврђивање образовне политике,
- утврђивање и провођење културне политике,
- доношење прописа о кориштењу локалног земљишта,
- доношење прописа о унапређењу локалног пословања,
- стварање и примјену политике кантоналног туризма итд.
ПАРЛАМЕНТ ФЕДЕРАЦИЈЕ
Представнички дом заједно са Домом народа чини Парламент ФБиХ. Представники дом броји
98 посланика коиј се бирају непосредно и тајним гласањем на мандат од 4 године.
Представнички дом бира из својих редова предсједавајућег и два потпредсједника који не могу
бити из истог конститутивног народа или из реда осталих.

Дом народа састоји се од 58 делагата, и то по 17 из реда сваког конститутивног народа и 8 из

реда осталих. Делегате у Дом народа бирају кантоналне Скупштине из реда својих делегата,
пропорционално националној структури становништва. У Дому народа мора бити најмање један
Бошњак, један Хрват и један Србин из сваког кантона, који имају најмање једног таквог
посланика у свом законодавном тијелу. Дом народа из реда својих чланова бира
предсједавајућег и два потпредсједавајућа, који не могу бити из реда истог народа или из реда
осталих.

Надлежности парламента
Парламент Федерације у домену уставних овлаштења надлежан је за:
- доношење Устава ФБиХ,
- вршење законодавне власти,
- избор предсједника и потпредсједника Федерације,
- подношење захтјева Уставном суду да одлучи треба ли смијенити предсједника или
потпредсједника Федерације,
- потврђује именовање Владе ФБиХ,
- доношење буџета Федерације и закона о опорезивању и осигуравању потребног
финансирања на други начин и
- вршење других надлежности које су му повјерене.

Заштита виталног интереса

Према Усатву ФБиХ у домен виталног националног интереса улази:
- остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у
законодавним, извршним и првостепеним органима власти,
- идентитет једног конститутивног народа,
- уставни амандмани,
- организација органа јавне власти,
- једнакост народа у доношењу одлука,
- територијална организација,
- систем јавног информисања,
- друга питања која су од виталног интереса.

ИЗВРШНА ВЛАСТ ФЕДЕРАЦИЈЕ

Предсједник и потпредсједници Федерације
Предсједник Федерације представља и заступа Федерацију и шеф је извршне и федералне
власти. Предсједник има два потпредсједника из различитих конститутивних народа. Бирају се
на 4 године у складу са Уставом Федерације. Предсједник Федерације надлежан је за:
- именовање Владе, шефова парламентарних мисија и судија Уставног суда Федерације,
- вођење консултација у вези са именовањем омбудсмена и судија,
- потписивање одлука Парламента Федерације,
- давање помиловања за дјела утврђена федералним законима, осим за ратне злочине, злочин
против човјечности и геноцида.
Потпредсједници мијењају Предсједника Федерације у складу са условима утврђеним Уставом,
сарађују са њим у свим ситуацијима у које је потребно да Предсједник затражи њихову
сагласност, те извршавање дужности повјерених од Предсједника или Парламента Федерације.

Влада Федерације
Предсједник Федерације уз сагласност оба потпредсједника именује Владу Федерације након
консултација са премијером или са каднидатом за ту функцију. Сматра се да је Влада изабрана
након што се њено именовање потврди већином гласова у Заступничком дому Федерације.
Влада се може смијенити било одлуком Предсједника Федерације, уз сагласност
потпредсједника или изгласавањем неповјерења Владе већином гласова у сваком од домова.
Предсједник смјењује министре на приједлог премијера. Владу Федерације чини предсједник и
16 министара, 8 из реда бошњачког, 5 из реда хрватског и 3 из реда српског народа. Једног
министра може именовати предсједник Владе из квоте најбројнијег конститутивног народа.
Предсједник Владе има 2 замјеника из различитих народа, који се бирају из реда министара.

Судску власт Федерације врше судови Федерације, кантонални судови и општински судови.

Уставни суд Федерације надлежан је да рјешава спорове:

- између кантона,
- између кантона и федералне власти,
- између града и његових кантона или федералне власти,
- измеу општине и града,
- између општина и њихових кантона и федералне власти.
Уставни суд надлежан је да на:
- захтјев Предсједника Федерације, потпредсједника, премијера или замјеника премијера
Владе Федерације, те на захтјев једне трећине било којег дома Парламента Федерације,
утврђује да ли је приједлог закона који је усвојен од неког дома или оба дома у складу са
Уставом Федерације;
- захтјев премијера владе Федерације, замјеника премијера, предсједника кантона или једне
трећине посланика у законодавном тијелу кантона, утврђује да ли су устав кантона и
амандман на устав, предложени закон или закон који је усвојило то законодавно тијело;
- захтјев предсједника, потпредсједника, премијера или замјеника премијера владе утврђује
да ли је предложени или усвојени пропис који доноси орган федералне власти у складу са
Уставом Федерације;
 - захтјев премијера Владе Федерације, замјеника премијера или кантоналног предсједника
утврђује да ли је неки предложени или усвојени пропис који је донијело тијело кантоналне,
градске или општинске власти у складу са Уставом Федерације.
Уставни суд надлежан је да одлучује о виталном интересу конститутивних народа, те о смјенама
предсједника, односно потпредсједника Федерације у случају повреде заклетве и других разлога
који су недостојни за вршење функције.

Избор и састав суда

Уставни суд Федерације броји девет чланова. При именовању судија примјењује се критеријум
етничког паритета. Судије Уставног суда бира Парламентарна скупштина Федерације на
приједлог предсједника Федерације, уз сагласност потпредсједника. За избор је потребна
потврда већине делагата Дома народа који су присутни и гласају.

Поступак одлучивања
Уставни суд доноси пресуде и рјешења. Пресуде доноси кад одлучује о меритуму ствари, док
рјешења доноси у осталим случајевима. Одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Уставни суд кад утврди неуставност закона или другог прописа, може утврдити тзв. „прелазна
рјешења“ која могу бити на снази најдуже шест мјесеци од дана објављивања пресуде у
Службеним новинама ФБиХ. Прелазним рјешењима регулишу се одређени односи привремено,
до доношења новог закона или другог прописа који су проглашени неуставним.

Врховни суд ФБиХ је највиши апелациони суд Федерације, који одлучује о жалбама на одлуке
кантоналних судова у вези са питањима која се тичу устава, закона и других прописа
Федерације. Врховни суд има изборне надлежности утврђене федералним законом. Пресуде
Врховног суда су коначне и обавезујуће. Број судија Врховног суда утврђују се законом, а не
може бити мањи од 9 судија.

Јавно тужилаштво и јавно правобранилаштво.

Јавно тужилаштво није Уставна категорија, с обзиром да Устав не спомиње ни у једној својој
одредби, као што не спомиње ни јавно правобранилаштво. Положај и улога јавног тужилаштва
као и правобранилаштва уређује се посебним законоима.

КАНТОНАЛНЕ ВЛАСТИ
Кантони представљају федералне јединице у оквиру ФБиХ. Формирани су према етничком
принципу. Њихово законодавно тијело одлучује на основу формуле „витални интерес
конститутивни народа“, док извршна власт функционише на принципу паритета.
Кантони имају свој устав, располажу са извјесним правом на самоорганизовање које им је
ограничено Уставом Федерације. Кантони могу пренијети своја овлаштења на општину или град
на својој територији, или на федералну власт. Органи власти кантона су: законодавно тијело
састављено од једног дома, извршна власт коју чини Влада кантона и кантонално судство.
Законодавни орган
Законодавно тијело кантона се састоји од једног дома, чији број посланика се утврђује у односу
на националну структуру становништва. Законодавно тијело кантона потврђује кандидате из
реда својих чланова за избор на мјесто предсједавајућег или замјеника на приједлог сваког
клуба делегата. Сваки клуб делегата предлаже једног кандидата. Три кандидата које потврди
скупштина кантона одлучују између себе ко ће бити предсједавајући.
Законодавно тијело кантона:
- припрема и двотрећинском већином усваја кантонални устав,
- доноси остале прописе за извршавање кантоналне надлежности,
- усваја буџет кантона и доноси законе о опорезивању и на друге начине осигурава
потребно финансирање.

Извршна власт
Извршну власт врши Влада кантона коју чини премијер и министри. Кандидат за мјесто
премијера кантона предлаже министре. Министри немају замјенике. Влада преузима
надлежност након потврђивања од стране законодавног органа кантона. Влада кантона
надлежна је за:
- провођење кантоналне политике и извршавање кантоналних закона,
- припрему приједлога буџета којег одобрава кантонално законодавно тијело,
- надзор над кантоналном полицијом и осигурањем адекватне националне структуре,
- извршавање других надлежности утврђених закном или кантоналним уставом.

Кантонално судство
Сваки кантон има своје судове које имају жалбену надлежност у односу на општинске судове у
кантону и првостепену надлежност у стварима које не спадају у надлежност тих судова, те друге
надлежности утврђене законом. Судије и предсједнике судова именује и разрјешава Високи
судски и тужилачки савјет у складу са законом. Судије се именују доживотно, а дужност им
може престати и раније у складу са уставом и законом.

ЛОКАЛНА САМОУПРАВА У ФЕДЕРАЦИЈИ

Према Уставу БиХ у општини се остварује локална самоуправа. Општина има општинско вијеће
и општинског начелника. Начелника и чланове општинског вијећа бирају бирачи непосредно и
тајним изборима на мандат од 4 године. Општински начелник и предсједник општинског вијећа
не може бити из истог конститутивног народа.
Општинско вијеће доноси статут, усваја општински буџет и доноси друге прописе у
извршавању општинских надлежности.
Општински начелник именује и смјењује општинске службенике, проводи општинску политику,
извршава општинске прописе, осигурава сарадњу са омбудсменом, те подноси извјештаје
општинском вијећу и јавности о провођењу општинске политике и својим активностима.
Општински судови се могу основати за једну или више општина. Имају надлежност у свим
грађанским и кривичним стварима. Општински судови оснивају се законом, а финансира их
кантонална власт.
Градске власти имају уставни третман јединице локалне управе и самоуправе. Град се формира
за подручје двије или више општина које су урбано и територијално повезане свакодневним
потребама грађана, у складу са федералним законом.
Град је одговоран за:
- финансирање и пореску политику,
- заједничку инфраструктуру,
- урбанистичко планирање,
- јавни промет и
- друге надлежности које граду повјери кантон, односно које пренесу општине.
Град има градско вијеће и градоначелника. Градско вијеће се састоји од једнаког броја
вијећника из сваке општине, а број вијећника, изборна процедура и дужина трајања мандата се
уређује Статутом. Градоначелника бира градско вијеће.

ПРОМЈЕНЕ УСТАВА ФБИХ

Активну легитимацију за приједлог амандмана на Устав ФБиХ има предсједник ФБиХ уз
сагласност потпредсједника, Влада Федерације, већина посланика у Представничком дому
већина бошњачких и хрватских делегата у Дому народа. Према Уставу, предложени амандмани
не могу се разматрати прије истека рока од двије седмице након подношења. Сматра се да су
предложени амандмани усвојени у Дому народа простом већином гласова, рачунајући већину
гласова бошњачких и већину гласова хрватских делегата, а у Представничком дому је потребна
двотрећинска већина гласова тог дома.