ОСНОВИ УСТАВНОГ УРЕЂЕЊА

Проф. Др Петар Кунић

1. ПОЈАМ УСТАВА
Устав је највиши правни акт о уређењу државе.
Под уставом у ширем смислу се означава скуп правила којима се регулишу
овлашћења, обавезе и функције различитих институција власти, њихови међусобни
односи, однос државе и појединаца као слободе и права грађана, те начин и
инструменти њиговог остварења.
У ужем смислу, под појмом уставом се продразумијева највиши правни, политички и
конститутативни акт једне организационе јединице који представља основни и
највиши закон те заједнице што значи да са њим морају бити сагласни закони и други
општи правни акти.
Треба нагласити да и други субјекти могу да имају свој устав, као што су разни облици
политичко територијалних јединица (федералне јединице, ентитети, кантони...)јер
имају одређен степен уставности.
Уставом се регулишу темељни друштвени и политички односи у једној заједници, а
тиме успоставља политички и правни поредак.
ПРЕДМЕТ, РАЗВОЈ И СВОЈСТВА УСТАВНОГ ПРАВА
РАЗВОЈ: Уставно право је основна грана права која обухвата правна правила о
државном, друштвеном и правном уређењу земље. Уставно право има највиши ранг у
хијерархији норми правног система и представља основу права сваке државе.
Први уставни докумети јављају се појавом државе (Устав Атине и Спарте) Познати
римски филозоф Цицерон први је изрекао и употријебио ријеч устав. Први модерни
писани устави настали су у другој половини 18 вијека. У Европи су први устави
донесени у Француској, Пољској и Шведској. Након Бечког конгреса 1815., на коме је
закључено да све земље треба да имају писани устав, донесени су устави у свим
европским земљама, а затим и осталим земљама.
Елементи развоја могу се наћи и у средњем вијеку (средњовековне повеље, обичаји и
др.) који немају један цјеловит приступ, али се парцијално издвајају поједина
политичка и правна питања, посебно црквено (канонско) право и римско приватно
право (Гајеве Институције и Јустинијанов кодекс). У каснијој фази феудалне епохе
расте интерес за изучавање природне државне власти (путем принципа легалитета,
односно подјеле власти). Зачете су идеје о народној суверености, изборном праву
народа, људским правима те држави као зашетнику општег добра итд.
Појам устава може се сагледати у метеријалном и у формалном смислу.
Материјално правни појам устава односи се претежно на садржај правних правила.
Формало правни појам устава односи се на посматрање устава са становишта начина
и поступка доношења и промјене.
Обиљежја која одређују форму устава су: Писана форма / Јединствени правни акт /
Највећа правна снага и највише мјесто у хијерархији правних аката /Посебан орган
који је надлежан за доношење устава, посебан поступак за доношење и промјену
устава те посебан начин уређивања тог поступка.
ПРЕДМЕТ: Предмет уставног права чине: Регулисање политичких односа / Облици
државног уређења / Организација државне структуре /Иструменти којима се власт
остварује и механизми управљачке структуре.

1
 КЛАСИФИКАЦИЈА УСТАВА
Најчешћи вид подијеле устава полази од формалних обиљежја (да ли је писани или
неписаним кодификовани или некодификовани), затим зависно од начина на који се
може мијењати (чвсти или мек), полазећи од његов е садржине, те органа који га
доноси (маонархијски или републикански, федерални или унитарни, предсједнички
или парламентарни, демократски или недемократски и др.)
Највећи број устава данаса се доноси у писаној форми. Неписани устави немају писана
правила веће се ослањају на обичаје и традицију.
То значи да неписани устави не садрже једно од битних својстава устава, а то је устав у
формалном смислу, па се с тога може сматрати само уставом у материјалном смислу.
Тешко је тврдити да ли је неки устав писан или неписан, када знамо да
постоје устави који су мјешавина писаних и неписаних правила. Нпр.
ВБ нема писани устав, али знатну пажњу посвећује конвенцијама, док
САД имају писан устав али велику улогу играју конгресни одбори,
примарни избори и бирократија која је настала временом.
КОДИФИКОВАНИ И НЕКОДИФИКОВАНИ УСТАВ
Кодификовани устави су такви устави у којима су кључне одредбе сакупљене на
једном мјесту у оквирима једног писаног правног документа.
Данас у свијету највећи број земаља има кодификоване уставе. Иако се кодификовани
устави најчешће називају уставима сусрећу се и други називи – Основни Закон,
Инструменти владавине....
Некодификовани устави представљају уставе који подразумијевају постојање више
писаних правних аката у којима су садржана уставна правила, а који су донесени
одвојено и у различито вријеме.
ЧВРСТИ И МЕКИ УСТАВИ
Ова подјела користи као основи критеријум поступак уставне ревизије, без обзира да
ли се ради о доношењу новог устава или о његовој промјени. Процедура доношења
устава и његова каснија ревизија морају на неки начин да буду сложенији и тежи од
процедуре доношења и промјене обичних закона.
ЧВРСТИ УСТАВИ
Код чвстих устава поступак промјене устава је сложенији од законодавног поступка,
док је код меких устава поступак промјене идентичан законодавном. Сложеност
промјене чврстих (крутих) устава испољава се у више видова. За његово промјену
може бити предвиђено посебно тијело које се од законодавног разликује по избору,
саставу и садржајима (нпр. уставноправна скупштина). Може га мијењати и
законодавно тијело у посебном поступку (Разлика је у начину покретања инцијативе,
садржаја и тока расправе која се води у законодавном тијелу, учешће грађана у
одређеној фази поступка (референдуму), учешћу федералних јединица у поступку,
ревизије федералног устава и др.).
Нпр. У САД за ревизију устава тражи се 2/3 већина у оба дома
конгреса и ратификација од ¾ федералних држава. У Њемачкој која је
такође федерална држава као и САД према основном закону промјене
устава тражи се 2/3 већина у оба дома парламента. У Швајцарској,
Аустрији, Шпанији, Данској, Ирској промјене устава морају бити
потврђене референдумом.
МЕКИ УСТАВИ
Меким уставом означавају се они устави чији поступак доношења и мијењања је
идентичан поступку доношења и мијењања закона. Ову врсту устава доноси и мијења
исти орган који доноси и мијења закон.
За устав БиХ могло би се рећи да је меки устав обзиром да се
већином дијела доноси и мијења као закон, осим што се за
његово доношење тражи 2/3 већина у парламентарној

2
 скупштини БиХ. Обзиром на то да је БиХ федерална јединица у
доношењу и мијењању устава требало би да имају јачу улогу
федералне јединице (ентитети).
ОКТРОИСАНИ УСТАВ, УСТАВНИ ПАКТОВИ И НАРОДНИ ПАКТОВИ
Зависно од доносиоца устава, њихова класификација се врши у три групе:
1. Октроисани устави – представљају једнострани акт династичког владара, носиоца
апсолутне власти, најчешће монарха јер и настају првенствено у апсолутним
монархијама. Ради се о једностраном и добровољном акту монарха (шефа државе)
којим ограничава своју власт под притиском одређених друштвених околности.
2. Уставни пакт - настаје као акт сагласности монарха и парламента, у правилу
предсавничко тијело доноси устав, а монарх га само потписује. Уставни пактови везују
се за парламентарне монархије.
3. Народни или демократски устав - Улазе у оквир највеће групе устава. Ове уставе
доноси представничко тијело (уставоправна скупштина или законодавни орган) или
народ непосредно, референдумом или другим видом изјашњавања. Ради се о
демократским уставима.
У споменуте подјеле устава у најновијој теорији устави се дијеле према
одређеним својствима државе, тј. према: облику владавине на –
монархијеске и републиканске уставе; према организацији власти
на – уставе који почивају на јединству власти; према начину на који је
извршена подјела власти на – предсједничке осносно
парламентарне. Имајући у воду политичко територијалну
организацију државе уставе дијелимо на – унитарне и федералне.
Унитарне државе имају правни систем у два нивоа (државни и локани),
а суверена власт је сконцантрисана у једном државном тијелу, док у
федералним државама постоји и трећи ново у различитим видовима
(федералне јединице, које се могу појавити као провинције, ентитети,
кантони и др.). Федерализам, ако се изузму локални нивоу, има два
различита новоа који правно и политички нису потчињена један
другом . Овде је значајно истакнути да два нивоа власти – државни и
ниво федералних јединица имају свој устав.
ДОК ЈЕ УФЕДЕРАЛНИМ ЈЕДИНИЦАМА СУВЕРЕНОСТ
ПОДИЈЕЉЕНА НА ДВА НИВОА ВЛАСТИ У УНИТАРНИМ
ДРЖАВАМА СУВЕРЕНОСТ ЈЕ СКОЦЕНТРИСАНА У ЈЕДНОМ
ТИЈЕЛУ, У ВРХУ ДРЖАВЕ.
Коначно, ако се за критерији подјеле устава узима његова примјена,
уставе дијелимо на – нормативне и номиналне. Нормативни су они
који се примјењују у друштвеној стварности,док су номинални такви
да правно важе али се и стварности не примљењују – привидни.
2. ПОСТУПАК ДОНОШЕЊА, ПРОГЛАШЕЊА И ПРОМЈЕНЕ УСТАВА
ДОНОШЕЊЕ УСТАВА
- Код доношења устава могуће су 2 ситуације: - доношење устава у постојећим
државама које нису имале устав, доношење устава у постојећим државама које су
имале устав.
Устав је акт организовања или тачније самоорганизовања државноправног поретка па
због тога настанак прве државне власти увијек је праћен доношењем новог устава.
Друга је ситуација кад се устав доноси у државама које које већ имају свој устав. Па
доносе нови устав у складу са одредбама постојаћег устава. Овде постоје тзв. уставни
континуитет, док у првом случају овог континуитета нема, јер се устав не доноси на
бази постојаћег устава. Доношење устава у ствари представља дефинитивни прекид
уставног континуитета. Прекиди се по правилу јављају послије ратних сукоба (БиХ) и
остваривање независности (Македонија, Црна Гора...)
ПРОМЈЕНА УСТАВА
Устав се може мијењати углавном на два различита начина и то фактички и формално.

3
 ФАКТИЧКА ПРОМЈЕНА УСТАВА
Фактичка промјена устава је промјена којом се не мијења сам текст, али се мијења
његов смисао и значење. Ова промјена врши се путем уставног обичаја, судским
тумачењем устава и промјенама устава путем закона и других прописа.
Уставним обичајем се уставна одредба допуњава, попуњава правна празнина, чиме се
уставна одредба мијења давањем другог смисла. Судско тумачење представља
фактичку промјену устава путем судова (редовних и уставних) када они одлучују о
уставности неког прописа. Устав се фактички мијења одлуком суда који уставну норму
тумачи сагласно смислу који јој даје закон или други пропис. Путем закона односно
фругог прописа, устав се мијења у оним системима који не познају оцјену уставности.
До промјене устава у овом случају долази када садржај, смисао и значење законске
одредбе одступа од смисла и значења уставне одредбе. Будући да се устав непосредно
ријетко примјењује, а азаконске одредбе стално, чиме уставна одредба фактички
мијења своје значење и добива оно што јој даје закон, односно други пропис.
ФОРМАЛНА ПРОМЈЕНА УСТАВА
-подразумијева посебни поступак који је у правилу сложенији од законодавног
поступка, а прописан је у самом уставу. Не постоји јединственог поступка за промјене
устава које би вриједило за све земље, али се промјена устава најчешће се врши путем
уставних амандмана, уставног закона и доношењем новог устава. Поступак за
промјену устава утврђен је самим уставом. Поступак промјене устава покреће се
инцијативом.
За нас је од посебне важности учешће федрералних јединица у промјени устава.
Учешће федералних јединица има за циљ заштиту статуса федералних јединица,
посебно расподјеле надлежности, овлашћења између федерације и федералних
јединица.
Има неколико фаза које карактеришу промјену устава. Као
прва могла би се издвојити инцијатива за промјену устава, која се
разликује код чвстих устава како по субјекту који ју покреће тако
и по поступку одлучивања о прихватању инцијативе. Давање
инцијативе за промјену устава не значи и почетак његове
промјене. Инцијатива се прво разматра у одговарајућим тијелима,
који могу прихватити или одбити инцијативу. Тек ако се
инцијатива прихвати, почетак промјене устава може да започне.
Правно предлагање уставних промјена се у правилу даје
Парламенту однос. Скупштини. Референдум је такође једна од
могућности промјене устава. Поједини устави садрже одредбе у
којима се забрањује промјена појединих уставних одредби. Дакле
ови устави не дозвољавају потпуну уставну ревизију већ само
дјелимичну. Забрана уставне ревизије може бити трајна или
одређен временски период.
ПРОГЛАШЕЊЕ УСТАВА
Врши се након што је донијет устав од стране уставоправног органа (парламент). Устав
се проглашава посебним актом о проглашењу. Акт о проглашењу доноси законодавни
орган у форми одлуке, за разлику од закона којег проглашава шеф државе, путем акта о
проглашењу, у форми указа. Уз проглашење доноси се и уставни закон за његово
спровођење.
СТРУКТУРА И СИСТЕМАТИКА УСТАВА
У савременом свијету сви устави углавном имају неке сличности, али и разлике,
обзиром на унутрашњу структуру и систематизацију уставне материје. Сви устави
садрже нормативни дио који обухвата норме груписане у чланове или параграфе, или

4
главе, одељке. Већина устава садрже преамбулу. Преамбула чини засебну цјелину и за
разлику од нормативног дијела излаже се у контонуитету. Текст преамбуле нема форму
правне норме. Углавном је обликован свечаним дкларативним стилом. У погледу
правне природе, у теорији преовладава двојно становиште па тако преамбуле према
једном становишту нема правни каратер – јер њен текст не само да је одвојен од
нормативног дијела већ је и неповезан и има програмски, идеолошко и декларативни
карактер и није систематизован у члановима односно у параграфе, а према другом има
јер садржи најзначајнија питања неке друштвене заједнице, а и у формалном слислу
нагласак се даје на њено мјесто у уставу.
РАЗВОЈ УСТАВНОСТИ У БИХ
1918 - Стварањем нове јогусловенске државе БиХ постаје саставни дио јединствене
државе тј. Краљевине СХС. Уставоправна скупштина Краљевине СХС донијела је
устав на Видовдан 28. јуна, 1921. Власт је била организована на принципу подјеле
власти. Законодавну власт заједнички је вршио Краљ и Народна скупштина. Краљу је
била повјерена и управна власт коју је обављао преко министара. Судска власт је била
повјерена независним судовима који се образују законом. Устав је зајамчио право
приватне својине. 1929. - усљед политичке кризе у држави, краљ Александар је
суспендовао Видовдански устав чиме је земља ушла у вануставно стање, распустио
Народну скупштину и све политичке странке чиме је Краљевина СХС од уставне
постала апсолутна монархија. Држава је добила име Краљевина Југославија и била је
подијељена на девет бановина. 1931. - Октроисаним уставом краљ је прекинуо
вануставно стање. Органи власти су били Краљ, Народно представништво,
Министарски савјет и судови. Фашистичком окупацијом и капитулацијом Краљевине
Југославије 1941 почиљу два паралелна процеса ослобађања земље од окупатора које
су пратиле сукоб и стварање нове власти тзв социјалистичког карактера. Образовање
нових органа власти било је праћено са многим документима који су имали елементе
уставно –правног карактера. 1945. Уставоправна Скупштина доноси Декларацију о
проглашењеу Федеративне Народне Републике Југославије и 31, јануара 1946 донијела
устав.
УСТАВНИ РАЗВОЈ ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И БИХ
Први устав друге Југославије донесен је 1946. Народна скупштина је била највећи
орган власти, а поред НС структуру државне власти чинили су: Президијум Народне
скупштине и Влада ФНРЈ.
Устав из 1963 је други комплетан устав из друге Југославије. Уставом је промјењено
име државе у СФРЈ (Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Устав уводи
и Уставни суд Југославије. Мијењан је у три наврата у форми уставним амадмана
(1967, 1968, 1971).
Устав СФРЈ (1974) посвећује посебну пажљу републичкој државности. Републике се
дефинишу као државе.
3. УСТАВ И УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ БИХ СТВАРАЊЕ БИХ
Начин на који је БиХ као новонастала државна заједница (Мировним споразумом)
донијела свој устав, није уобичајан. Наиме, његов творац и предлагач је Међународна
заједница, а прихватили су га овлаштени представници бивше Републике БиХ,
овлаштени представници РС и овлаштени представници ФБиХ. Иако уставом није
одређен облик државног уређења, из анализе може се закључити да се ради о сложеној
државној заједници, односно федералној држави. Асиметричност у погледу
унутрашњег уређења ентитета је једно од специфичних обиљежја унутрашње
структуре и федерализма у БиХ. ФБиХ има федералну структуру, а РС унитарну тако
да се на једном дијелу територије БиХ појављује двострука федерална структура. Исто
тако, иако уставном није изричито записано да су ентитети федералне јединице, из

5
садржаја њихових надлежности с политичко правног и териоријалног аспекта
произилази да се ради о федералним јединицама као примарним субјектима
унутрашње структуре БиХ са високим степеном самосталности. Ентитети као
политичко територијалне јединице су основни принцип организације власти у БиХ. Из
садржаја иставних одредби може се закључити да БиХ има републикански облик
владавине.
Структуру Устава БиХ чине: Основне одредбе, Људска права и основне слободе,
Надлежности и односи између институција БиХ и ентитета, Парламентарна
скупштина, Предсједништво и Магистарски савјет, Уставни суд, Централна банка,
Финансије, Опште одредбе, Амандмани, Прелазне одредбе и Ступање на снагу Устава
БиХ.
УСТАВНИ ПРИНЦИПИ
Битни принципи на којима се заснива уставно уређење БиХ су:
- Принцип националне, односно грађанске суверености – принцип по коме су
Срби, Хрвати и Бошњаци конститутиван народ и као такв представљају
полазиште и темељ политичког друштва.
- Принцип равноправности ентитета – јавља се у различитим формам, а
сустина му се испољава кроз равноправно учешће представника ентитета и
трију народа у свим органима и органзацијама БиХ те у могућности
успостављања парламентарних односа са сусједним државама.
- Принцип политичког плурализма – постиче се слобода удруживања
(укључујући и политичке странке). Право је сваког појединца или групе да
успоставе у пуној слободи своје странке или политичке организације.
- Принцип владавине права – представља претпоставку за остваривање
концепта правне државе без које је незамисљив сваки савремени демократски
систем. Право и закон треба да владају, а не воља појединца или било које
групе. Основно начело правне државе је начело легалитета као темељна и
оцновна заштита људских права.
- Принцип тржишне законитости –изражава опредјељење за модерну тржишну
привреду унутар БиХ – слободно кретање лица, роба, услуга и капитала уз
посебну заштиту приватне својине.
- Принцип сложеног држављанства – полази од чињенице да су држављани
било ког ентитета држављани БиХ из чега произилази да је птимарно
држављанство БиХ. У остваривању овог уставног права, ентитети својим
законима прописују услове стицања држављанства – сваки ентитет доноси
посебан пропис.
- Принцип директне промјене међународних стандарда – Саставни дио устава
чине права и слободе предвиђене Европским конвенцијама за заштиту људски
права и основних слобода и њених протока, а то су: право на живот, забрана
ропства, право на слободу и безбједност личности, право на приватни и
породични живот, слободу изражавања, право на брак и заснивање породице,
право на својину, на образовање, на недискриминацију...
- Принцип надређености Устава БиХ уставима и законима ентитета –
прихваћено је хијерархијско начело суперматије устава БиХ и односу на уставе
ентитета. Овде треба имати у виду да је БиХ федерална држава што
подразумијева два различита нивоа власти који правно и политички нису
потчињена један другом (подијељења сувереност) па се с тога у ствари и
законски акт ентитета (федералних јединица) морају боити у сагласности са
Уставом БиХ само у оном дијелу који су им уставним актом дате у надлежност.

6
 - Принцип пресумције надлежности у корист ентитета – Устав је прихватио
рјешење да „све државне функције и моћи које нису изричито дате у овом
уставу институцијама БиХ припадају ентитетима“.

СУВЕРЕНИТЕТ, ОБЛИК И СИСТЕМ ВЛАСТИ У БИХ

Суверенитет означава највишу власт на одређеној територији којој су потчињене све
остале власти и физичка и правна лица.
Оквир суверености чине три елемента: /независност државне власти у односу на
друге власти – спољни елемент, /надмоћ државне власти у оквиру своје територије
– унутрашњи елемент/ и правна неограниченост – синтетички елемент.
Носиоце суверености није тешко идетификовати у унитарним и регионалним
државама. То је доста једноставно јер, или је суверен народ или држава. Нешто
сложенија ситуација је код сложених држава као што је БиХ, гдје постоје три
конститутивна народа и два државнотворна ентитета. За разлику од унитарне државе
(Република Српска) у којој је суверена власт концентрисана у једном централном
државном тијелу, у федералној држави (Федерација БиХ) суверенитет је подијељен
између центра и периферије, чиме се обезбјеђује да ниједан ниво власти, не може да
наруши овлашћења другог. Дакле, у федералној држави постоје два нивоа власти који
правно и политички нису потчињена један другом. То је уједно и темељно обиљежје
федерализма. Према уставу БиХ носиоци суверености су конститутивни народ (зајендо
са другима) као грађани БиХ. Суверен орган по уставу је Парламентарна скупштина
БиХ. Ентитети као федералне јединице су полусуверени, односно ентитети су суверени
у свим питањима осим оних који су у заједничком интересу. Ентитети имају свој устав,
законодавство, судство, функције власти које произилазе из сопственог права.
БиХ има три битна елемента суверености:
- Ius beli – право да одлучује о рату и миру
- Ius legationes – право активног и пасивног права посланства
- Ius tractatum – право закључивања међународних уговора и чланства у
међународним организацијама.
4. ОБЛИК И СИСТЕМ ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ
-начин на који је организовано вршење државних функција као и начин на који је
успостављен однос међу њима. Систем власти представља уставом успостављен однос
између законодавне, извршне и судске власти. Савременас теорија и пракса разликује
два система: систем подијеле власти и систем јединства власти.
ПРИНЦИП - систем ПОДЈЕЛЕ ВЛАСТИ
-полази од посебних, независних и одвојених власти које обављају различити органи,
те равнотежи између власти и међусобној контроли, посебно на релацији законодавне
и извршне власти. Подјела власти не представља стварање две или три државне власти
јер државна власт је само једна. У оквиру државе распоређују се функције власти и то
на: законодавну функцију која припада парламенту, извршну која припада влади и
шефу државе и судску која припада судовима. Сврха подјеле је да се рашчлани њена
моћ и тиме очува слобода и заштита од тираније (Монтескје).
Теорија и пракса израдиле су углавном три облика (система) власти и то:
предсједнички, парламентарни и мјешовити систем власти.
ПРЕДСЈЕНИЧКИ СИСТЕМ
-представља такав облик државне власти који у ствари најдосљедније спроводи
принцип подјеле власти. Законодавна власт припада парламету, извршна шефу државе,
а судска судовима. Међутим, суштину и специфичност предсједничког система власти
треба тражити у положају предсједника државе који је у овом систему не само шеф

7
државе, већ и шеф извршне власти. Извршна власт не потиче од парламента већ од
предсједника државе.
Класичан примјер предсједничког система успостављен је у САД још 1787.
Предјседник САД је шеф државе, носилац извршне власти, врховни комадант
оружаних снага и шеф дипломатије и има велика овлаштења именовања као и право
вета на законе. Предсједник не може да распусти Конгрес нити Конгрес може да
смјени предсјеника. Конгресу (састављен од Представничког дома и Сената) су дата
овлаштења да у случају кривичне одговорности предсједника суди предсједнику – ако
постоји основна сумња да је крив (у том случају Представнички дом подиже
оптужницу, а Сенат му суди). Конгресу су дата овлашћења да објављује рат, да одбаци
предсједнички вето, а Сенат је овлашћен да потврђује и ратификује уговоре. Судови
врше своју функцију самостално и независно. Посебну функцију има Врховни суд који
на посредан начин учествује у вршењу законодавне функције, путем контроле
уставности закона.
ПАРЛАМЕНТАРНИ СИСТЕМ
-почива на принципу подјеле власти, али знатно више на међусобној узајамности и
зависноти, него што је то у предсјеничком систему. Општа обиљежја парламентарног
система су спојеност законодавне и и извршне власти. Влада проистиче из парламента
(парламент је бира) и њему је одговорна. Формира се на бази резултата
парламентарних избора, а у правилу је чине посланици, челници странака и странке
које имају већину. Влада је мјењива и траје док има повјерење парламента. Државу
представља шеф држве (који се не бира непосредним гласањем). Шеф државе не може
мијењати парламент осим ако се ради о кривичној одговорности. Његова главна
функција је усклађивање рада парламента и владе. Добра страна парламенентарносг
система требала би да буде дјелотворна и одговорна влада.
МЈЕШОВИТИ СИСТЕМ
Мјешовити систем представља комбинацију елемената предсједничког и
парламентарног система. У овом систему постоји двојна извршна власт и то: - посебно
изабраног предсједника (на општим изборима) са премијером и његовим кабинетом
који је изабрана од стране скупштине и одговорна је тој скупштини. Овдје се
комбиновање предсједничког и парламентарног система испољава у институцији шефа
државе, који има велика овлашћења својствена предсједничком систему, односно
институцији владе коју бира парламент и која је одговорна парламенту што има
елементе парламентарног система. Шеф државе има овлашћења да распусти парламент
што представља значајан инструмент равнотеже између извршне и законодавне власти.
Дакле, шеф државе има јачу моћ и овлашћења у односу на владу. Полупредсједнички
систем је новијег датума и за разлику од предсједничког и парламентарносг система
сматра се да му недостају парламенти повезивања унутрашњег система посебно у
условима несугласица парламентарне и извршне власти.
СИСТЕМ ЈЕДИНСТВА ВЛАСТИ
Начело јединства власти као посебно организационо начело представља такав систем у
којем све три власти врши један орган или хијерархијски уређених и истоврсних
органа односно у коме сваку власт врши посебан орган али тако да се један од тих
органа (обично законодавни) налази изнад других органа и посредно врши
дјелимично и друге двије власти. –Овај систем је био прихваћен у бившим
социјалистичким земљама. Законодавну и извршну власт врше посебни органи али уз
супермацију једног органа на друге. Супермација једне власти у односу на друге
остварује се кроз постављање и смјењивање органа друге две власти, могућност
надзора над њиховим радом те поништавању и укидању акта других власти. Концепт
јединства власти углавном своју улогу налази у организационој и функционалној

8
повезаности законодавне и извршне (управне) власти док је судска власт по својој
природи релативно независна. Вођа и влада у овим системима имају апсолутну власт.
Скупштински систем власти заснован на принципу јединства власти налази своју
основу у надмоћи скупштине, односно парламента у односу на остале власти.
Теоријску подлогу скупштинског система власти развио је Жан Жак Русо, по коме је
скупштина носилац јединства власти кроз коју је изражена воља народа, односно
народни суверенитет. (Швајцарска)
СИСТЕМ ВЛАСТИ У БИХ НА НИВОУ ЗАЈЕДНИЧКИХ ИНСТИТУЦИЈА
У БиХ успостављен је тзв. мјешовити систем односно полупредсједнички систем
власти, саздан на елементима предсједничког и парламентарног система власти.
Елементи предсједничког система долази до изражаја у институцији предсједништва
БиХ као колективног шефа државе који се бира на непосредним изборима..
Предсједништво именује пресједавајућег Савјета министара који ступа на дужност по
одобрењу Представничког дома. Пресједавајући Савјета министара именује остале
министре који ступају на дужност по одобрењу Представничког дома. Савјет
министара политички је одговоран Представничком дому Парламентарне скупштине.
Елементи парламентаризма у систему власти БиХ налазе се и у овлашћењу
Предсједништва да има право распустити Дом народа Парламентаене скупштине БиХ.
На елементе полупредсједничког система указује и чињеница да у систему власти БиХ
функционише двојна извршна власт (Предсједништво и Савјет министара). /У
парламентарном систему влада је једини носилац извршне власти/.
СИСТЕМ ВЛАСТИ У РС
Државна власт у РС организована је на начелу подјеле власти. Уставотворну и
законодавну власт остварује Народна скупштина с тим да законодавну власт поред
Народне скупштине врши и Вијеће народа и то само у случају када се ради о питањима
од виталног националног интереса било ког од конститутивних народа. Извршну власт
врши влада и предсједник Републике, а судска власт припада судовима. У РС
успостављен је полупредсједнички односно мјешовити систем државне власти.
Елементи предсједничког исистема су јачи а долазе до узражаја у односима
предсједника Републике према законодавној и извршној власти. Предсједник
републике може распустити НС, има право суспезивног (ограниченог) вета на законе
које доноси НС. На инцијативу 20 посланика може од предсједника Владе да затражи
да поднесе оставку, а уколико предјсдник Владе одбије може га разрјешити. Систем
власти у РС има и елементе парламентарног система, што говори чињеница да
извршну власт у РС врши промјенљива Влада коју бира НС и која је политички
одговорна НС. Законодавна власт припада НС (парламенту). Предјседник републике
није шеф извршне власти, нити је овлашћен да именује политичке функционере који
би били само њему одговорни, што се не поклапа са посебним обиљежијима
предсједничког система власти.
СИСТЕМ ВЛАСТИ У ФБИХ
У Федерацији БиХ прихваћен је парламентарни систем власти. Предсједника
Федерације бира парламет, а не непосердним изборима с тог анема демократски
легитимитет. Законодавна власт припада Парламенту, а предсједник Федерације има
значајну позицију у односу на Парламент. Може, уз сагласност оба потпредсједника,
распустити један или оба дома парламента Федерације. Предсједник Федерације
именује Владу. Влада се сматра изабраном након што је њено именовање потврдио
већином гласова Заступнички дом Федерације. Према томе, Влада може владати ако
има повјерење Парламета, јер се парламентарни систем власти заснива на повјерењу и
сарадњи законодавне и извршне власт.

9
 5. ОРГАНИЗАЦИЈА ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ
У савременим државама организација државне власти се заснива на принципу подјеле
власти и то на: законодавну, извршну и судску. Законодавну власт обавља парламент,
извршну власт шеф државе односно влада и управа, док судску власт обављају судови.
Суштина подјеле власти састоји се у чињеници да се одвоје поједине функције власти
и да их обављају посебни органи који нису зависни једни од други.
Поред ове у теорији постоји и дуалистичка подјела власти која
власт дијели на: законодавну (која прописује и наређује) и
извршну (коју овављају извршни органи). Постоји и трећа
теорија која дијели извршну власт на владину функцију и
управну функцију.
ПАРЛАМЕНТ
Парламент представља представничко тијело које представља грађане који су га
бирали, а састављен је од једног, двају или више домова. Доноси законе, а често и
устав, те друге опште акте као и кључне одлуке за државну заједницу. Може носити
различите називе: Скупштина, Конгрес и др.
УСТАВОТВНА И ЗАКОНОДАВНА НАДЛЕЖНОСТ ПАРЛАМЕНТА
Парламент је, у правилу, надлежан да доноси и мијења устав. Промјене устава
спроводе се у Парламенту према предвиђеној уставној процедури, а могу бити у
надлежности парламента потпуно и дјелимично.
Законодавна функција парламента је његова главна функција. Поред инцијативе да
доноси законе у његовој надлежности су одбијање, промјене, прихватање, приједлога
закона који су формулисани од стране извршне власти.
Законодавна процедура углавном има три фазе: фазу законодавне инцијативе, фази
расправе и усвајање закона и фаза ступања закона на снагу.
Законодавни поступак који садржи све три фазе означава се као редовни законодавни
поступак. ЗАКОНОДАВНУ ИНЦИЈАТИВУ, у правили, има парламент и извршна влас.
У парламентарном систему ова улога је подијељена између парламента и извршне
власти. У уставним монархијама ову улогу има монарх који има могућност улагања
апсолутног вета, а за разлику од шефа државе са републиканским обликом владавине,
који има могућност да користи право супсезивног вета.
ФАЗА РАСПРАВЕ И УСВАЈАЊА ЗАКОНА – најважнија фаза и законодавном
поступку. Закони ступају на снагу након сто су изгласани и усвојени у парламенту и
добили сагласност извршне власти.
СТРУКТУРА ПАРЛАМЕНТА – је различита а његови чланови се у правилу бирају.
Избор се може заснивати на броју становника или на новоу региона, федералних
јединица или држава. Број чланова скупштине такође варира, углавном је заснован на
величини земље. Већина парламената има један или два дома. Дводомност је обиљежје
федералних држава. Све федералне државе, у правилу имају дводомни парламент.
Један дом представља федералне јединице, а у неким државама други дом служи да се
разрјеше регионалне разлике. Други дом ограничава моћ првог дома и спречава
владавину већине. Дводомне скупштине ефикасније ограничавају моћ извршне власти.
Парламент и домови имају свог представника који се бира на сједницама домова
парламента.
РАДНА ТИЈЕЛА ПАРЛАМЕНТА
Унутрашња организација парламента начелно се уређује уставом, док се детаљнија
унутрашња организација уређује послаником о раду парламента. Парламент обавља
своје фунлције кроз два вида и то: у пленуму (на сједницама) и парламентарним
одборима и другим радним тијелима. Чланове парламентарног одбора бира парламент
на сједницама, а сваки одбор има свог предсједника. Одбори представљају помоћна
радна тијела парламента а могу бити стални и ad hoc одбори. Стални се оснивају за

10
једну или више сродних области и мандат им траје док траје и парламенту, док се ад
хок радна тијела оснивају за обављање одређених послова и мандат им престаје након
обављеног посла.
КОНТРОЛА ИЗВРШНЕ ВЛАСТИ
Контрола и органичавање извршне власти од стране парламента је нарочито изражена
у парламентарном систему власти. У овим системима парламент бира и разрјешава
владу. Кроз читав мандат парламент врши надзор над радом владе која му је политички
одговорна. Циљ контроле владе је да се створи одговорна влада.
Већина парламената је развила институционалне механизме да би осигурала извршење
ове важне улоге у виду интерпелација и посланичка питања а ту су и
парламентарни и анкетни одбори.
Интерпелација представља усмено испитивање појединих министара или владе
праћено гласањем. Циљ је остваривање расправе у парламенту и постављање питања
одговорности владе и њено функционисање. Дакле за разлику од посланичког питања,
гдје нема расправе код интерпелације се отвара расправа. Друга разлика је у гласању
јер код посланичког питања нема гласања, а код интерпелације има.
Важно средство контроле парламента над владом представљају и парламетарни одбори
(помоћна тијела парламента) који могу бити стални и ад хок одбори. Стални се
оснивају за једну или више сродних области и мандат им траје док траје и парламенту,
док се ад хок радна тијела оснивају за обављање одређених послова и мандат им
престаје након обављеног посла.
Скупштински одбори могу детаљније разматрати законске, финансијске и друге
приједлоге, што није могуће на самом засједању парламента.
Анкетни однори се оснивају у циљу истраживања одређеног питања из домена рада
владе или појединог министарства.
Важан инструмент парламента у контроли владе представља право парламента да
доноси буџет. Без новчаних средстава ниједно тијело не може вршити своју функцију,
Приходи и расходи могу се трошити само у складу са намјеном утвршеном од стране
парламента. За не извршавање буџетских обавеза и њихову злоупотребу влада подлеже
одговорност пред парламентом.
ОСТАЛА ОВЛАШЋЕЊА ПАРЛАМЕНТА
-поред законодавне власти и контроле извршне власти парламент има и друге
функције: у парламентарним системима парламент углавном бира извршну власт –
владу и шефа државе, поред тога, у многим земљама парламет врши избор судија,
могуће је да суди носиоцима извршне власти у кривичним стварима (САД), овлашћен
је да расписује референдум те одлучује о рату и миру... Акт о амнестији је квазисудска
функција парламента. Доноси га парламент у облику закона, а односи се на одређен
број лица којим се та лица ослобађају од даљњег кривичног гоњења, потпуно или
дјелимично од кривчне казне.
ПОСЛАНИЧКИ ИМУНИТЕТ
Посланички имунитет представља право, односно одређен вид повластице чланова
парламента да не подлежу одговорности са своје одређене поступке. Углавном се
појављује кроз два вида: имунитет неодговорности и имунитет неповредивости.
Први, обезбјеђује члановима парламета да слободно изражавају своје мишљење и да
гласају без бојазни да ли ће за то бити позвани на одговорности. То значи да се
посланик не може подвргнути кривичној одговорности за изажено мишљење,
становиште или гласање у парламету. Други, имунитет неповредивости, спречава
сваку могућност лишења слободе посланика, односно кривичних гоњења без одобрења
парламента. Први дјелује аутоматски други дјелује само ако се посланик на њега
позове. Имунитет неповредивости дјелује само за вријеме трајања посланичког

11
мандата, а имунитет неодговорности трајно. Имунитет неодговорности искључује
кривичну одговорност за учињено кривично дјело у парламету. Чланови парламента
подлежу истој кривичној одговрности као и остали грађани и не могу је избјећи.
Дисциплинске мјере нису укључене у оквир посланичког имунитета.
ПОСЛАНИЧКИ ИМУНИТЕТ НА НИВОУ БИХ
Регулисан је на уопштен начин Уставом БиХ и разрађен Законом о имунитету. Закон
предвиђа оба вида имунитета. Како имунитет неодговорности тако и имунитет
неповредивости. Садржи и заштиту не само од покретања кривичног поступка неко и
од покретања грађанског поступка против лица који имају право на имунитет.
Имунитет неодговорности искључује кривичну одговорност за учињено кривично
дјело у парламету. Чланови парламента подлежу истој кривичној одговрности као и
остали грађани и не могу је избјећи. Дисциплинске мјере нису укључене у оквир
посланичког имунитета.
ПОСЛАНИЧКИ ИМУНИТЕТ ПРЕМА УСТАВУ РС
Према Уставу РС посланици у НС и чланови Вијећа народа не могу бити кривично или
грађански одговорни за било који поступак извршен у оквиру њихове дужности у НС
односно у ВН. Посланички имунитет обухвата како имунитет неодговорности тако и
имунитет неповредивости. О укидању имунитета одлучује НС РС.
ПОСЛАНИЧКИ ИМУНИТЕТ ПРЕМА УСТАВУ ФБИХ
Према Уставу ФБиХ, посланици у оба дома Парламента Федерације са правом
неодговорности и неповредивости. Не могу бити кривично гоњени или одговорни у
грађанском поступку за било коју радњу учињену у вршењу своје функције.
ШЕФ ДРЖАВЕ
Под шефом државе означава се орган (појединац или колективни шеф државе) који
поред касичних овлашћења представљања државе има и одређена овлашћења у
вршењу извршне функције. Зависно од облика владавине, државе се дијеле на
монархије и републике. На челу монархије налази се монахр, а на челу републике
предсједник. Шеф државе у виду монарха на чело државе долази насљеђем, без
временског ограничења мандата и није правно одговоран у смислу кривичне и
политичке одговорности док материјално подлијеже одговорности. У апсолутним
монархијама његова власт је неограничена. У вријем уставне монархије, власт монарха
је ограничена уставом. Он је шеф извршне власти, а његова овлашћења имају
симболичко значење. У тзв. Дуалистичкој монархији монарх има значајна овлашћења у
извршној власти. Поставља министре који су му одговорни. На челу републике, у виду
шефа државе, налази се предсједник. За разлику од монарха, предсједник на чело
државе долази избором – било непосредно или посредно, а његов имунитет је
временски ограничен. Одговоран је политички, кривично и материјално.
Овлашћења шефа државе су различита у зависности од облика организације дрђавне
власти, али постоје овлашћења која су углавном заједничка без обзира на облик власти.
Ту спадају: овлашчење представљања државе у земљи и иностранству, постављање и
опозив дипломатских представника. Има и квазисудијска овлашћења – право на
помиловање, право амнестије тј обустава кривичног поступка за више особа.
Зависно од карактера организације власти односно облика
државне власти одређен је положај и функције шефа државе. У
приједсједничком систему (САД) власти предсједник у цјелини врши
извршну власт, те је уједно и шеф владе, а именује и функционере
извршне и управне власти. У полупредсједничком систему власти
(Француска) предсједник има низ овлашћења из домена извршне
власти. Значајн у улогу има и влада на челу са премијером и његовим
кабинетом. Шеф државе у страним државама има почасана права која
немају други државни органи.

12
 ВЛАДА
Влада представља колегијални орган који обавља извршно-управну функцију власти у
држави. Владу бира парламент. Чине је предсједник, потпредсједник и министри.
Сама позиција владе углавном зависи од организације система власти. Разликују се
неколико врста влада:
Парламентарна –на власт долази вољом парламента а не вољом шефа државе
Једностраначка или хомогена – састављена од странака само једне странке
Коалициона влада – састављена од више парламентарних странака
Концентрациона влада – састављена од свих парламентарних странака
Влада народног јединства, неутрална влада – формира се у кризним ситуацијама а
састоји се од политичких неутралнх, али компететних особа којо имају могућност да
земљу извуку из кризе.
Чиновничка влада – чине је чиновници из највише структуре државне управе ,
успоставља се у вријеме коалиционих криза, а мандат јој траје до нових избора. Нема
демократски легитимитет.
Експертска влада је влада коју чине стручне особе које су изван страначке структуре
са циљем бржег развоја.
Влада формирана на овај начин има демократски легитимитет.
Разликују се и посланичке, непосланичке и мјешовите владе – тј оне за чије формирање
није неопходно чланство парламента а исто не представља ни сметњу. Овлашћење
владе утврђују се уставом односно законом.
Влада представља извршни дио државне власти у оквиру које јој је главна функција
извршење закона. Влада доноси уредбе, одлуке и друге подзаконске акте. За свој рад
одговорна је парламенту. Њена одговорност може бити појединачна (министарска
одговорност) и колективна (одговорност владе у цјелини).
6. ТИПОВИ ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА
Најчешће се појављују два типа државног уређења: то су унитарни или јединствени
систем и федерални систем, док је регионални ређи облик државног уређења.
УНИТАРНА ДРЖАВА
-представља такву организацију државне структуре у којој постоји само један центар
државног и политичког одлучивања. У унотарној држави централни орган
(законодавни, извршни и судски) концентришу сву власт у својим рукама. Унитарна
држава има један устав, правно и политички располаже са цјелокупном државном
надлежношћу, што ће рећи да нема територијалне подјеле надлежности. У унитарној
држави у циљу амортизације централне моћи присутна су два принципа: -принцип
деволуције и принцип децентрализације.
Принцип деволуције – представља пренос власти са централних органа на подређене
регионалне институције. Ова власт изводи се из централне власти и није дата
регионалним властима већ регионалне власти само проводе политику централних
власти. Пренесену власт, њен обим и трајање контролише централна власт. Та
контрола обухвата контролу законитости и контролу цјелисходности.
Принцип децентрализације – означава постојање територијалних јединица и
локалних органа у њима. Јединице локалне самоуправе су једине територијалне
јединице, једнострано регулисане од централне власти. У унитарној држави јединице
локалне самоуправе су једине њене територијалне јединице. Децентрализоване
јединице у унитарној држави имају мање важне надлежности у односу на надлежност
које имају федералне једнице у федералној држави. Њихова надлежност утврђује се и
мијења законом а не уставом.

13
 ФЕДЕРАЛНА ДРЖАВА
Подразумијева два вида територијалних – политичких заједница и то: федерацију тј.
федералну државу и федералне јединице. Федерација и федералне јединице
представљају два различита нивоа власти који правно и политички нису потчињени
један другом – у домену своје надлежности. Дакле, ниједан ниво власти не може да
наруши овлаштење другог. У подјели надлежности између федералне државе и
федералних једница преовладавају два система. Према првом, уставом се таксативно
набрајају надлежности федералне државе, док све остало једном генералном клаузулом
дате у надлежности федеалне јединице.Дакле, у овом случају пресумција надлежности
установљена је у корист федералних јединица (БиХ). Док у другом систему, државни
устав таксативно наводи надлежност федералних јединица док све остало припада
надлежности федералне државе.
Постоји разлика и код промјене устава између унитарне и федералне државе. Промјене
уставау федералним државама су много теже и сложеније него у унитарним државама.
РЕГИОНАЛНА ДРЖАВА
Представља покушај да се искористе добре стране унитаризма и федерализма и одбаце
они недостаци који су се показали у пракси финкционисања државе. У регионалној
држави постоји трихотомија власти политичких субјеката (држава – региони +
општина). Региони немају елементе државности (обављају послове који немају чисто
државни карактер), нису државе (као што су то у неким случајевима федералне
јединице у федералној држави), немају свој устав (као што имају федералне јединице у
федералној држави). Регионалне надлежности углавном се односе на: сопствене
финансијске изворе, привредну аутономију, старање о развоју регионалне културе,
образовање, здравство, социјалне службе, саобраћај, полиција и др.
7. ЉУДСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ
- представљају преокупацију савременог свијета, тако да усвојени системи готово свих
држава гарантују бројне слободе и права човјека и грађанина. Према врсти носилаца
права се дијеле на индивидуална и колективна. Носилац индривидуалних права је
човјек, односно грађанин док је носилац колективних права одређена друштвена група.
То може бити народ, односно национална мањина.
Наша теорија их групише у три статуса:
-права негативног статуса – обухватају правну ситуацију грађана у којој државна власт не смије
дирати. То су класична грађанска права: неповредивост живота и интегритета људске личности, личног
и породичног живота, слобода мисли и говора...
-права позитивног статуса – обухватају правну ситуацију у оквиру које грађанин може зајтјевати од
државне власти одређено чињење или дјеловање. Грађани су једнаки у правима и дужностима без обзира
на националност, расу, пол, језик, вјероисповјест...
-права активног статуса – право грађана да учествује у политичком и друштвеном животу, да обавља
јавне послове, да остварује политичка права (активно и пасивно бирачко право).
Савремена теорија права и слободе дијели на: 1. лична права и слободе, 2. политичка
права и слободе, 3. социјално-економска права и слободе и 4. тзв. нова и посебна права
и слободе.
ЛИЧНА ПРАВА И СЛОБОДЕ
-полазе од односа појединца и државе, а обухватају скуп појединачних права и слобода
којима се штити физички и духовни интегритет човјека и његова приватност. У групу
ових шрава уврштавају се:
-Право на живот – природно право и заузима прво мјесту у хијерархији личних права
и слобода. Без овог права остваривање свих других је незамисиво. Овде се углавном
штите духовни интегритет личности те слободе и права која штите приватни живот
грађанина. - Право на личну слободу – обухватају појединацна права и слободе као
што су: право на одбрану, право на правично саслушање у грађанским и кривичним
стварима, право на жалбу...
14
-Право на кретање и настањивање - слобода грађана да се слободно крећу унутар
државне територије , да слободно бирају мјеста боравишта....
-Право и слободе које штите духовни интегритет – односе се углавном на слободу
мисли и слободу вјероисповјети. Слобода мисли не може бити ограничена правном
нормом па ни уставом.
-Слобода савјести и вјероисповјести – подразумјева такву слободу да човјека да
изграђује свој поглед на свијет и да има властито увјерење о неком питању.
-Слобода и права која штите приватни живот – односи се на поштовање приватног,
породичног живота, части и угледа појединца и др.
ПОЛИТИЧКА ПРАВА
У савремено доба, готово да нема устава који не гарантују политичка права и слободе
грађана. У политичка права и слободе грађана уврштавају се: 1. Бирачко право – које
може бити активно и пасивно. Активно бирачко право је право гласа. Опште је и
темељно и данас припада свима без ограничавања. Углавном се веже за држављанство
и одређене године старости. Пасивно бирачко право је право грађанина да буде биран у
правилу за посланика. Активно да бира, а пасивно да буде биран. 2. Слобода штампе и
3. Слобода удруживања и право политичког организовања – право грађана да се
политички организују и оснивају политичке странке.
ЕКОНОМСКО-СОЦИЈАЛНА ПРАВА
Уставно гарантовање ових права и слобода има за циљ да обезбједи економску и
социјалну структуру грађана. У економска права уврштавају се:
-право на својину, права везана за рад, право на социјалну сигурност, право на достојан
животни стандард и др. .
Социјална права обухватају: право на заштиту инвалида, право на заштиту мајке и
дјетета, право на школовање и др.
Право на заштиту мајке и дјетета утврђује већина устава свијета. Ова права обухватају:
плаћено породично одсуство, изједначеност у правима и дужностима дјеце рођене у
браку и дјеце рођене ван брака, посебну заштиту малољетника који немају старање
родитеља...
НОВА ПРАВА И СЛОБОДЕ
У нова права и слободе уврштавају се еколошка права, права на слободе странаца и
лица без држављанства. Еколошка права полазе од чињенице да је право сваког човјека
да има здраву животну средину. Права и слободе који се гарантују странцима односе се
на лична права и одређена социјално-економска права, а неки устави гарантују и
посебна права као што су права азила.
ОПШТА НАЧЕЛА КАО УСЛОВИ ОСТВАРИВАЊА ПРАВА
Уврштавају се: једнакост и достојанство људске личности. Начело једнакости
подразумијева да су сви људи једнаки, а достојанство личности представља уставну
гаранцију којом се штити достојанство људске личности што подразумијева да сви
грађани имају једнако друштвено достојанство и једнаки су пред законом, без разлике
на пол, расу, језик, вјероисповјест, политичка увјерења и лични друштвени положај.
Држава је дужна да осигура људска права свим грађанима под својом контролом.
8. ОБЛИЦИ ДЕМОКРАТИЈЕ
Демократија повезује власт са народом и као таква појављује се у више облика:
1.Посредне демократије - која се назива представничка демократија, функционише
преко иабраних представника у органима власти, што значи да одлуке не доносе
непосредно грађани већ одређени број особа изабраних за ту сврху. Грађани слободно
и непосредно бирају своје представнике на које преносе овлашћења да одлучују у име
њих.

15
2. Полунепосредне демократије – представља комбинацију непосредне и
представничке демократије. У овом систему представнички органи доносе већи дио
повезодлука (нпр. парламент) али оне одлуке од изузетне важности доноси народ
непосредно или у комбинацији са представничким тијелом.
3. Непосредне демократије –појављује се у виду непосредне владавине народа. Народ
(сви грађани) непосредно доноси одлуке без посредника. У савремено доба овај облик
је готово немогућ.
Као непосредни облици демократије у комбинацији са представничком у пракси се
појављују:
- народна инцијатива (састоји се у праву одређеног броја грађана да предлажу
представничком тијелу промјену или доношење устава, закона или другог
општег акта. НИ се може појавити у два облика и то: у виду просте или
неформалне инцијативе и у виду формулисане инцијативе – у првом случају
подносиоци инцијативе обично наведу циљ, смисао закона који желе да се
донесе, док парламент сам саставља текст закона, док у другом случају то чини
подносилац инцијативе. У оба случаја парламент је дужан да узме у разматрањ
текст приједлога закона и кад га изгласа тај закон постаје коначан.)
- право петиције (овим путем грађани могу предлагати, захтјевати и износити
своје мишљење о неком важном питању. Орган или личност коме је упућена
петиција није у обавези на њу одговорити),
- референдум (непосредан вид изјашњавања грађана о неком важном питању које
је у правилу формулисано тако да се на њега могу дати одговори са „За“ или
„против“) На референдуму непосредно гласају сви грађани(државе, федералне
јединице, кантони...). Савремени уставни системи разликују: -уставотворни
(полази од предмата на који се односи па се у том погледу разликују апсолутно
и релативно обавезни уставотворни референдум. Апсолутна обавеза под.
одлучивање о референдумомо свакој промјени устава, а релативна само за
одређене уставне одредбе, што је утврђено самим уставом. Факулативни
уставни референдум није обавезан, може, а и не мора бити примјењен
приликом промјене устава и законодавни референдум – његови облици се
појављују по истим критеријумима као и уставотворни; - претходни и
накнадни – мјеродаван је моменат примјене, односно да ли се грађани
изјашњавајо о неком акту прије или послије његовог ступања на снагу истог.
Циљ изјашњавања грађана о акту прије његовог ступања на снагу има за циљ
испитивање мишљења грађама, а накнадно изјашњавање, тј. изјашњавање о
изгласаном акту грађани прихватају или одбијају већ донесену одлуку.
Одбијање одлуке обавезује предлагача да ју мијења; - обавезујући и
савјетодавни – под обавезујућим под. се реф. чија је одлука обавезујућа, док
савјетодавни има савјетодавни карактер за органа који одлуку треба да донесе.;
- конститутивни и аброгативни – има улогу да потврди или укине неки акт
- народни вето (грађани се изјашљавају о неком закону или другом акту за који
сматрају да је донесен без њихове воље) У овом случају потребно је да грађани
у предвиђеном року затраже да се о таквом акту изјасне на тзв. народном
гласању.
- плебицит (непосредно изјашњавање грађана о повјерењу одређеној политичкој
особи и то тако да се изјашњавају о постављеном питању да ли одобравају или
не одређене акте те особе углавном везане уа инутрашњу и спољну
политику.Дакле, бирачи се овде изјашњавају са „Да“ или „Против“ неке особе.).

16
 ОБЛИЦИ НЕПОСРЕДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ У БИХ
Устав БиХ у свом нормативном дијелу не садржи одредбе о непосредним облицима
демократије. Међутим у својој преамбули Устав се позива на Међународни пакт о
грађанским и политичким правима. „сваки грађанин треба да има право и могућност да
без дискриминације и неразумних ограничења судјелује у вођењу јавних послова,
директно или преко изборних представника. “ Из ове одредбе произилази да Устав БиХ
индикректно садржи основ за легислативну надлежност у погледу референдума јет
референдум није децидно поменут у тексту Устава БиХ. Међутим, Међународни пакт о
грађанским и политичким правима може користити као индикректан основ за
законодавно регулисање референдума у БиХ.
ОБЛИЦИ НЕПОСРЕДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ У РС
Устав РС предвиђа републички референдум коју расписује НС својом одлуком.
Референдум је непосредан вид изјашњавања грађана о неком важном питању које је у
правилу формулисано тако да се на њега могу дати одговори са „За“ или „против“. НС
може одлучивати да распише референдум ради непосредног изјашњавања грађана о
свим питањима из своје надлежности. Устав РС помиње и тзв. савјетодавни
референдум. Наиме овом одредбом је утврђено да НС може одлучивати да о појединим
питањима из своје надлежности одлуку донесе након предходног изјашњавања грађана
на референдуму. Референдум може расписати град, односно општина и мјесна
заједница. На референуму се грађани могу изјашњавати о неким питањима предходно
(предходним референдум) и својим изјашњавањем потврђивати већ донесену одлуку
(накнадни референдум). И народна инцијатива предвиђена је на нивоу републике –
грађани имају право инцијативе предлања закона и других прописа и општих аката.
Устав ФБиХ не садржи одредбе о облицима непосредне демократије. Међутим,
Међународни пакт о грађанским и политичким правима може користити као
индикректан основ за законодавно регулисање референдума у БиХ, самим тим и
Федерације. На локалном нивоу законом је одређено да грађани могу непосредно
одлучивати о локалним пословима општине. Као непосредни облици одлучивања
помињу се референдум, збор грађана и др. Збор грађана је облик непосредног
изјашњавања грађана који имају право гласа, у одређеном насељу, дијелу насеља или
више насеља односно у мјесној заједници.
ИЗБОРНИ СИСТЕМ У УСТАВНИМ ОДРЕДБАМА
Избири представљају кључну димензију политичког процеса. Путем избора грађани
бирају своје представнике који констутуишу органе власти на бази изборног мандата.
Избори су саставни дио уставног и политичког система земље и представљају
средство, а правила о изборима начин на који се образују органи власти и као такви
чине основ легалитета. Опште бирачко право је условљено држављанством,
пунољеством, пословном способношћу и сталним пребивалоштем. Једнако бирачко
право подразумијева да сваки бирач има право на један глас, а неједнако бирачко право
призилази из чињенице да неки грађани имају већи број гласова од осталих.
СПРОВОЂЕЊЕ ИЗБОРА
-читав низ изборних радњи које се спроводе у складу са прописима и правилима које се
односе на права бирача и кандидата, тајност гласања, њихову регуларност у цјелини, а
које спроводе и контролишу органи за спровођење избора. Органи за спровођење
избора су самостални и независни у свом раду. Изборни поступак почиње доношењем
одлуке о расписивању избора. Одлуку о расписувању избора доноси парламент,
односно шеф државе у складу са уставом и законом. Предлагање кандидата врше
политичке странке (већина случајева) и грађани (потребан је одређен број бирача).

17
 РАСПОДЈЕЛА МАНДАТА
Расподјела мандата врши се према резултатима избора и то:
1.Систем већине, који се дијели на систем апсолутне и систем релативне већине =
полази од чињенице да је изабран онај кандидат који има највише гласова. У овом
систему највише се користе 3 варијанте: варијанта апсолутне већине свих бирача
уписаних у бирачки списак, варијанта апсолутне већие бирача изашлих на изборе и
варијанта релативне већине према којој је изабран онај кандидат који добије највише
гласова.
2.Систем сразмјерног представништва – има за циљ да се свакој политичкој странци
која је учествовала на изборима омогући заступљеност у представничком тијелу,
сразмјерно оствареном броју гласова на изборима.
3. Мјешовито већинско – сразмјерни изборни систем – се користи да би се одређени
број посланика у парламенту бира према систему већине (релативне) у мањим
изборним јединицама, а остали посланици према систему сразмјерног представнишва
и у већим изборним јединицама.
ЗАШТИТА БИРАЧКОГ ПРАВА
-осигурава се путем низа правних средстава који се могу користити за заштиту права
свих учесника у изборном поступку, прије свега политичким странкама и грађанима.
Одлучивае о заштити изборних права припада изборним органима и судовима тј
изборним комисијама у изборним јединицама (првостепени орган) и централној
изборној комисији (другостепени орган) и редовни судови (врховни суд у управном
спору) који рјешавају поводом тужбе против другостепене одлуке централне комисије.
ИЗБОРНИ СИСТЕМ У БИХ
Обухвата изборе за:
-Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ
-Предсједништво БиХ
-Народне скупштине РС
-Представнички дом парламента Федерације и БиХ
-предсјеника и потпредјесника РС
-кантоналне и општинске изборе.
Избори се врше на темељу општег и једнаког бирачког права, директним и тајним
гласањем а регулисан је изборним законом на нивоу БиХ који је донијет 2001. год. РС
донијела је свој Изборни закон год. дана касније 2002. Према Изборном закону БиХ
сваки грађанин БиХ (са навршених 18 год живота) има право да бира и да буде биран.
Држављани БиХ који бораве у иностранствумогу према закону да се региструју и да
гласају лично или путем поште, а држављани БиХ који имају статус расељених лица, а
који се налазе на територији БиХ, могу се регистовати у општини у којој имају
пребивалиште задњих 6 мјесеци како би остварили право гласа. Изборни закон БиХ
искључује могућност за одређене категорије лица да се региструју и да гласају, као и
да се кандидују. То су нпр. лица која се налазе на издржавању казне затвора изречене
од Међународног суда за ратне злочине у бившој Југославији, лица која су под
оптужницом суда и др.
ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ
-представља организацију са формалним чланством која на основу заједничке
идеологије и интереса жели освојити односно вршити власт или пак учествовати у њој.
Њихова основна улога могла би се свести на:
-представљање, стварање елита и регрутовање, одређивање циљева, артикулацију и
агрегацију интереса, социјализацију и мобилизацију и организовање власти (Хејвуд)

18
Политичке странке су средство којим друштва одређују опште циљеве. Странке то
раде у циљу остваривања власти путем формулације програма владе и политичких
опција. Кабинет и министарска мјеста попуњавају се углавном од водећих странака.
ВРСТЕ СТРАНАЧКИХ СИСТЕМА
У погледу врста страначких система прихваћена је триоба страначких система и то: 1.
Једнопартијски (монистички – ауторитативан и недемократски систем), 2.
Двопартиски (дуалистички – две странке учествују у борби за власт. Овај систем
може имати више облика: чисти двостраначки систем, непотпуни, систем „двије и по
странке“ = под. Систем који поред двије странке има и трећу – коалицију владе) и 3.
Вишепартијски (плуралистички). У првом случају ради се у суштини о
монополистичкој странци, док се у преостала два случаја ради о странкама које се уа
власт боре путем надметања. Иза једнопартисјког система, стоји ауторитативни и
недемократски систем, док је двостраначки систем такав у коме учествују две стране
које се боре за власт. Овакав системсе сматра демократским и могућ је како у
предсједничком тако и у парламентарном систему власти, самим тим и у мјешовитом.
9. ПРАВНА ДРАЖАВА, УСТАВНОСТ И ЗАКОНИТОСТ
Под правном државом под. се држава у којој је првенствено државна власт ограничена
правом, али исто тако понашање појединца у складу са нормама објективног права,
што правно не искључује друге субјекте који су такође дужни понашати се у складу са
нормама. Владавина права подразумијева постојање правне државе, што ће рећи да сви
акти које доноси држава морају бити усклађени са правом и правним поретком.
Главни инструмент остваривања владавине права су принцип уставности и
законитости. Уставност и законитост се изражава као однос устава, закона и других
правних аката. Принцип уставности подразумијева, у формалном и у материјалном
смилу, да су сви нижи правни акти сагласни са уставом као највишим правним актом.
Формална уставност се огледа томе да сви подзаконски акти морају бити донесени од
стране надлежног органа и по прописаном поступку, а материјална сагласност значи
садржинску усклађеност закона и других правних аката са уставом.
Материјална законитост односи се на усклађеност садржаја нижег акта са законом.
Заштиту уставности и законитости обезбјеђује Уставни суд.
НАЧЕЛО УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ У БИХ И ЕНТИТЕТИМА
Главни иструменти за остваривање овог концепта свакако представљају начела
уставности и законитости. Устав РС, закони, статути и други прописи и општи акти
морају бити у сагласности са Уставом. Устав забрањује ретроактивно дејство закона.
Само изузетно када је то законом утврђено мође се одредити да поједине његове
одредбе имају повратно дејство. Устав осигурава право на жалбу и право а подношење
тужбе у управном спору. Закони и други прописи ступају на снагу 8 дана од дана
објављивања у сужбеним гласилима. Устав Федерације, такође садржи одредбе
уставности и законитости.
10. ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ У БИХ
ПАРЛАМЕНТАРНА СКУПШТИНА БИХ
Устав БиХ је предвидио дводомну структуру Парламентарне скупштине.
Представнички дом има карактер општеполитичког представништва свих грађана
ентитета, а састоји се од 42 посланика, од којих се 2/3 (25) бира на територији
Федерације, а 1/3 (14) на територији РС. Дом народа у структури скупштине има
карактер представништва трију народа (Срба, Хрвата и Бошњака) и састоји се од 15
делегата 2/3 из Федерације (5 Бошњака и 5 Хрвата) и 1/3 из РС (5 Срба). Кворум у дому
народа чине 9 делегата (3 Србина, 3 Хвравата и 3 Бошњака).
Закони морају бити прихваћени у оба дома Пармалента. Све одлуке доносе се већимом
гласова свих присутних и свих који гласају. Уколико се не оствари потребна већина,

19
пресједавајући и његови замјеници дужни су се састати у року од три дана како би
постигли сагласност. Ако се ни у том року не постигне сагласност, одлуку може
донијети већина оних који су присутни и који гласају.
Предложена одлука Парламентарне скупштине може бити проглашена деструктивном
по витални интерес било којег народа и то већином гласова делегата из реда тог
народа. Таква одлука мора бит прихвачена у Дому народа од већине делегата 3
конститутивна народа који су присутни и гласају. У случају да већина бошњака, хрвата
или српских делегата прихвати примједбу на витални интерес, пресједавајући дома
народа дужан је одмах сазвати заједничку комисију, састављену од три делегата (по
један делегат из реда конститутивних народа) у циљу покусаја постизања сагласности
о спорном питању. Уколико комисија не постигне сагласност у року од 5 дана, спорно
питање уступа се Уставном суду БиХ, који по хитном поступку оцјењује процедуралну
исправност. Па ако утврди да је процедура повређена, враћа предмет на поновно
разматрање и одлучивање. Одлука суда је коначна и обавезујућа. Дом народа може
бити распуштен одлуком Предсједништва.
Овлашћења Парламентарне скупштине своде се на:
-доношење закона да се спроведу одлуке Предсједништва БиХ
-доношење законских и других прописа везаних за уставну надлежност
-одлучивање о изворима и износу прихода потребних за трошкове институција БиХ и
међународним обавезама БиХ
-доношење буџета за институције БиХ
-одлучивање о прихватању ратификованих међународних уговора и
-одлучивање о другим питањима.
ПРЕДСЈЕДНИШТВО БИХ
Предсједиштво БиХ је колективни шеф државе. Састоји се од три члана: Бошњака,
Хрвата и Србина. Бирају се непосредно на мандат од 4 године и то по два (Бошњак и
Хрват) са територија Федерације и један Србин са територије Републике Српске у
складу са Изборним законом. Пресједавајућег Предсједништва бира Предсједништво.
Предсједништво БиХ надлежно је за:
- вођење спољне политике БиХ;
- именовање амбасадора;
- предтсвљање БиХ у међународним односима;
- ратификује међународне уговоре;
- командује оружаним снагама;
- извршавање одлука Парламентарне скупштине
- предлаже буџет Парламентарној скупштини;
- извјештава према захтјеву Парламентарну скупштину, најмање једном
годишње...
Предсједништво у начелу ради и одлучује на сједницама. Одлуке из своје надлежности
доносе консензусом. Међутим у случају да пропадну сви покупаји да се да се одлука
донесе консензусом, одлуку могу донијети два члана.
САВЈЕТ МИНИСТАРА
Врши извршну власт, а чине га предсједавајући Савјета министара и министри.
Замјеници министара пуноправно замјењују министре у њиховом одсуству. Начин
избора утврђен је уставом и законом. Највише 2/3 могу бити именовани са територије
Федерације, а 1/3 са територије РС. Замјеници не могу бити из истог конститутивног
народа као његови министри. Предсједавајућег именује предсједништво уз сагласност
Представничког дома. Министе и њихове замјенике именује пресједавајући Савјета
министара уз сагласност Представничког дома Парламентарне скупштине.

20
У складу са Законом о министарствима БиХ, на нивоу заједничких институција
образовано је 9 министарстава.
- Министарство спољних послова,
- Министарство одбране,
- Министарство финасија и трезора,
- Министарство спољне трговине и еконмомских односа,
- Министарство комуникација и транспорта,
- Министарство за људска права и избјеглице,
- Министарство безбједности
- Министарство правде и
- Министарство цивилних послова.
Савјет министара је надлежан и одговоран за спровођење политике и одлука у
областима утврђеним Уставом БиХ, нарочито спољне, спољнотрговинске, царинске и
монетарне политике и др.
Савјет министара за свој рад одговара Парламентарној скупштини. О свом раду дужан
је редовно обавјештавати Предсједништво БиХ сарађује са извршним и законодавним
тијелима Федерације и РС.
УСТАВНИ СУДОВИ
Уставни судови представљају посебне судове који врше контролу уставности и
законитости оптих правних аката по посебним правилима поступка. Постоји и
систем контроле у оквиру којег контролу уставности врше радовни судови (какав је у
САД). Нека основна обиљежја овог исистема су: да се поступак оцјене уставности и
закона не спроводи по службеној дужности већ по захтјеву једне од странака у спору.
Одлука о уставности нема за посљедицу уклањање тог закона у цјелини, већ одбијање
његове примјене. Контрола уставности путем посебних уставних судова развила се ван
оквира англосаксонске традиције, на простору европског континенталног права, прво у
Аустрији и то њеним Уставом (1920). Сама потреба контроле уставности закона
произилази из карактера самог устава. Устав као највиши правни акт у једној земљи,
као такав има највишу правну снагу па стога закони и сви општи правни акти морају
бити у складу са њим. Постојање начела уставности захтјева постојање уставног
судства чија је главна функција санкционисање неуставних закона.Функција судства се
успоставља и ради политичко правног карактера, а произилази из потребе да се
уставом прокламљују људска и грађанска права и слободе која се сврставају у исти ред
правних вриједности као што је и устав.
НАДЛЕЖНОСТ УСТАВНИХ СУДОВА
-иглавном се регулише уставом и то методом енумерације. Предмет контроле
уставних судова може бити закон као и контрола осталих аката што се означава као
нормативна контрола, а обухвата све нормативне акте осим уставних прописа и
међународних уговора. Предмет контроле могу бити и устави и закони федералних
јединица у федералним државама. За федералне државе је карактеристично да предмет
контроле уставних судова може бити и спор надлежности између федералне државе и
федералних јединица те између самих федералних јединица. У неким земљама
надлежни су да суде високим државним функционерима, а могу бити и надлежни да
рјешавају спорове везане за спровођење парламентарних и предсједничких избора.
ПОСТУПАК И САСТАВ УСТАВНИХ СУДОВА
У погледу покретања поступка пред Уставним судом, разликују се два система.
Према једном, поступак се покреће на основу страначке легитимације (захтјев
може подијети само физичко или правно лице које сматра да му је законом чију
контролу захтјева повријеђено неко право). Према другом систему, поступак се
покреће путем народне тужбе (предлагач самтра да је устав повријеђен без обзира да

21
ли су његова права повријеђена или не). Одлучивање о контроли уставности може
бити непосредно и посредно. Непосредно оцјењивање законитости састоји се у
оцјени уставности закона у уставном спору чија одлука има снагу прописа (дјелује
према свима а њени ефекти су стављени ван снаге закона који није у складу са уставом
или неким другим прописом). Посредсан начин оцјењивања уставности закона
подразумијева предходно рјешавање неког питања како би се могла донијети
мериторна одлука о самом предмету спора. Оваква одлука има дејство само за
конкретан случај. Одлуке уставних судова у правилу се састоје у конкретизацији
неуставности или укидањем или поништавањем акта који је предмет спора.
Сама структура уставних судова, утврђује се уставом поједине државе. Углавном нису
доминатне судије од каријере, чак све судије не морају бити правници. Код избора
уставних судова дијелом је присутан политички критеријум. Судије именују државни
органи утврђени уставом (предсједник Републике, парламет и др.).
УСТАВНИ СУД БИХ
САСТАВ И ИЗБОР СУДИЈА
Уставни суд БиХ установљен је Уставом БиХ. Састоји се од девет судија (чланова).
Четири члана именује Представнички дом Федерације БиХ а два члана Народна
скупштина РС. Преостала три члана бира предсједник Европског суда за људска права.
Судије морају бити истакнути правници високог моралног дигнитета. Мандат судија
траје до навршених 70 година живота изузев ако поднесу оставку или буду са разлогом
разрјешени на основу концензуса осталих судија.
НАЧИН РАДА И НАДЛЕЖНОСТ СУДА
Вечина чланова судија чини кворум. Суд доноси одлуке већином гласова свих чланова.
Поступак суда је јаван, а суд је дужан обавјавити обазложење своје одлуке. Одлуке
суда су коначне и обавезујуће. Уставни суд је надлежан да штити устав и обезбјеђује
сутавности и законитости.
Уставни суд је надлежан да одлучује:
-о спору између ентитета или између БиХ и једног или оба ентитета,
-да ли је одлука једног од ентитета о уставности специјалних папарелних односа са
сусједном државом сагласна са Уставом БиХ,
-о сагласности устава и закона јавног ентитета са Уставом БиХ,
-у жалбеном поступку о питањима по Уставу БиХ
-о питањима која су му прослијеђена од било ког суда у БиХ у погледу тога да ли је
закон о чијем важењу његова одлука зависи, сагласан са Уставом БиХ.
ОВЛАШЋЕЊЕ ЗА ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ
Може покренути:
-сваки члан Предсједништва БиХ
-пресједавајући Савета министара
-пресједавајући или његов замјеник било ког дома Парламентарне скупштине
-1/4 чаланова односо делегата дома Парламентарне скупштине
-1/4 било ког дома Федерације, односно НС РС.
ПРОМЈЕНА УСТАВА БИХ
Према одредбама Устава БиХ ревизија Устава БиХ врши се техником уставних
амадмана. Устав забрањује и то трајно, промјене устава које се односе на људска права
и основне слободе, а којима би се умањила права и слободе. Устав може бити мијењан
и допуњаван Одлуком Парламентарне скупштине, која укључује 2/3 већину присутних
који су гласали и Представничком дому. Из овога произилази да се о промјени Устава
БиХ одлучује у оба дома Парламентарне скупштине, исто као што се у оба дома
одлучује о закону. Међутим, за разлику од доношења и измјене закона који се доноси
већином гласова у оба дома, оних који су присутни и који гласају, за промјену Устава

22
потребна је већина гласова у Дому народа и 2/3 већина у Представничком дому.
Предвиђена већина тражи се за сваки дом појединачно.
ПРАВОСУДНИ ОРГАНИ БИХ
Судство представља посебан облик државне власти чија је функција рјешавање
спорова у функцији заштите права. Задатак суда је да ауторитативно одреди шта је
закон, право и правда и да по одређеним претпоставкама у одређеним случајевима
изриче и примјењује санкције.
Судство се може посматрати у ужем и у ширем
смислу. Ако се у контесту суства ставе само
судови, ради се о појму судства у ужем смислу.
Међутим, ако се у так контест ставе и остали органи
(судови, тужилаштва, адвокатура, јавно
правобранилаштво и др.) ради се о појму судства у
ширем смислу, који се изједначава са појмом
правосуђа.
Постоји различита подјела судова.
-према сталности, општости и сталној надлежности судови се дијеле на редовне и
посебне. У редовне судове уврштавају се судови опште надлежности (основни,
окружни, врховни) те специјализовани или посебни судови (трговачки, привредни,
војни, царински, порески и др.).
-према функционалној надлежности дијеле се на првостепене (судови којима се
странке обраћају тужбом за рјешавање одређених спорова), апелационе
(другостепени који одлучују о жалбама) и касационе (који се активирају у правилу
поводом ванредног правног средства, који не одлучују о меритуму ствари, већ могу
укинути незакониту одлуку). Касацију у правилу врше врховни судови.
-постоје и изабрани судови који улазе у облик тзв. недржавних судова. Међу те судове
уврштавају се арбитраже, а формирају се за област грађанског и њему сличним гранама
права.
Важну димензију код судова представљају правила поступања пред судовима. Од
посебене важности је начело назависности судства (судија мора бити независан од
било каквог спољног или унутрашњег утицаја приликом рјешавања конкретног
случаја). Судови суде у вијећима (тројица или више судија), а ако је то законом
предвиђено у одређеним стварима може судити и судија појединац.
СУД БИХ
Суд БиХ није предвиђен Уставом БиХ, а основан је законом који је прогласио високи
представник за БиХ. Суд према закону има три основне надлежности: кривичну,
управну и апелациону. Кривича надлежност обухвата питања која се односе на
спровођење међународних и међуентитетских кривичних прописа, укључујући и
односе са Интерполом те другим међународним полицијским органима, те трансфер
осуђених лица изручење и предају лица, питања везана за сукоб надлежности између
судова Федерације и РС и др. Управна надлежност обухвата оцјену законитости
појединих извршних управних аката, за које законом није предвиђено судско
испитивање; рјешава имовинске спорове између државе и ентитета, између државе и
Дистрикта Брчко те између ентитета и дистрикта Брчко и између институција БиХ
којима је повјерено вршење јавних овлашћења, рјешава и сукоб надлежности судова и
ентитета, и судова и Дистрикта Брчко, одлучује о тужбама против коначних управних
аката (сто укључује и чутање управе) институција БоХ и њених тијела, институција
Дистрикта Брчко и других организација утврђених законом БиХ... У оквиру
апелационе надлежности суд одлучује о жалбама против пресуда или одлука које
доноси кривично одјељење суда БиХ, жалбама против пресуда судоба посљедње

23
инстанце Дистрикта Брчко, ванредним преавним лијековима против правоснажних
одлука суда БиХ, осим о захтјевима за понављање поступка и другим предметима
предвиђеним Законом.
ИЗБОРИ СУДИЈА, СУДИЈА ПОРОТНИКА И ТУЖИЛАЦА
Предсједнике судова и судије бира на основу конкурса, Високи судски и тужилачки
савјет БиХ. Високи судски и тужилачки савјет је независни самостални орган који има
задатак да обезбједи независно и професионално правосуђе. Савјет чини 15 чланова.
Чланови савјета морају бити лица високих моралних квалитета. Бирају се на мандат од
4 године, а могу се бирати највише два узастопна мандата. Члановима вијећа може
престати мандат под условима утврђеним законом. Вијеће поступа и одлучује као
јединствен орган. За кворум је потребно 11 чланова, а за одлуку већина гласова који су
присутни и који гласају. Вијеће именује све судије ои тужиоце на територији БиХ.
ИЗБОР И САСТАВ СУДА БИХ
Суд БиХ има 15 судија (по 5 из сваког конститутивног народа). Судије бира Високи
судски и тужилачки савјет БиХ на основу конкурса. За судије се тражи интегритет,
високи морални квалитет, високе професионалне способности као и одговарајуће обука
и квалификације. Судска функција је неспојива са другом јавном или приватном
службом. Суд има опште сједиште и три судска одјељења и то: кривично, управно и
апелационо.
ТУЖИЛАШТВО БИХ
-представља самостални посебан орган чији је главни задатак да обезбједи ефикасно
остваривање надлежности БиХ, поштовање људских права и слобода те законитости на
простору БиХ. Надлежност тужилаштва утврђена је Законом о тужилаштву БиХ.
САСТАВ И ИЗБОР ТУЖИОЦА
Послове тужилаштва обављају главни тужилац, три замјеника и одређен број
тужилаца. Главног тужиоца и његове замјенике бира Високи судрски и тужилачки
савјет БиХ, на основу јавног конкурса, на мандат од 6 година. Мандат може престати
подношењем оставке, одласком у пензију и смјењивањем са функције из оправданих
разлога. Тужиоце и њихове замјенике треба да одликује високи углед, високи морални
интегритет, доказне професионалне способности и др. Тужилаштво има три одељења и
то: организациони криминал, привредни криминал и корупцију.
ПРАВОБРАНИЛАШТВО БИХ
-установљено је законом са циљем заштите државе у погледу заштите њених права и
интереса те Уставом утврђених надлежности. Неке од надлежности су: вршење
послова правног савјетовања и законског заступања БиХ, врши послове правне
заштите имовине и имовинских интереса БиХ и њених институција, пружа стручну
помоћ институцијама БиХ у рјешавању имовинско-правних питања.
Функције Правобранилаштва у складу са законом врше, правобранилац, два замјеника
правобраниоца и више помоћника правобранилаца. Правобранилац представља
правобранилаштво и руководи његовим радом а врши и друга права утврђена законом.
УСЛОВ ЗА ИМЕНОВАЊЕ ПРАВОБРАНИЛАЦА И ЊИХОВИХ ЗАМЈЕНИКА
За правобраниоца и његове замјенике може бити именован држављанин БиХ који је
дипломирани правник и има положен правосудни испит и одговарајуће искуство у
трајању од најмање 10 година, који има висок углед правног стручњака. За помоћика
правобраниоца потребно је да је дипломирани правник држављанин БиХ са 5 година
радног искуства, као и положен правосудни испит те да има високи углед правног
стручњака. Правобраниоце и његове замјенике именује Савјет министара на мандат од
4 године, а за свој рад одговарају Парламентарној скупштини БиХ. Помоћнике
правобраниоца поставља Правобранилац без ограничења мандата.

24
 ОМБУДСМЕН ЗА ЉУДСКА ПРАВА
Омбудсмен представља посебну институцију који не иступа у име органа власти, већ
као ауторитативни и независни орган парламента, односно као оорган друштва и
јавности. Институција обудсмена први пут је уведена у Шведској почетком 19 вијека.
Сама ријеч омбудсмен је шведског поријекла и значи представник, повјереник,
комесар.
Омбудсмен је орган који се појављује као облик спољне контроле управе, а задатак му
је да у име парламента обавља контролу примјене закона и других прописа од стране
других организација које врше јавна овлашћења те контролу правичности и
цјелисходности поступања субјеката. У погледу управе нема мериторна овлашћења
нити може рјешавати у уоравним стварима. У свом раду пружа правну помоћ,
испшитује конкретне случајеве и даје сугестије државним органима. Има право увида у
списе и добијење података и информација од одговарајућих јавноправних тијела.
Главни инструменти његовог дјеловања су препоруке, обавјештење јавности о
неправилности које установи у раду државних органа те подношења извјештаја
парламенту. У већини земаља бира га Парламент, а у неким га именује шеф државе,
односно Влада. У правилу је иконосни орган, а може га чинити више лица. Појављује
се у два облика – општи и цпецијални (за поједине области).
ОМБУДСМЕН БИХ
-установљен је Анексом 6 Дејтонског споразума. Према овом акту Омбудсмен је био
инокосни орган, који је именован на 5 година, а именовао га је пресједавајући
Организације за безбједност и сарадњу у Европи, уз предходне консултације са
Републиком БиХ, Републиком Српском и Федерацијом БиХ. Законом о омбудсмену
за људска права (2002,2006) утврђен је јединствени омбудсмен на нивоу БиХ, чиме је
укинут омбудсмен у ентитетима. Према закону, институцију омбудсмена чине три
лица (из 3 конститутивна народа) што не искључује могућност именовања из реда
осталих.Омбудсмене бира на основу конкурса Парламентарна скупштина БиХ на
мандат од 6 година, а могу бити поново изабрани.
НАДЛЕЖНОСТ ОМБУДСМЕНА
Омбудсмен за људска права БиХ је независна институција која је установљена у циљу
промовисања добре управе и владавине права и слободе физичких и правних лица.
Овлашћен је да надгледа активности институција БиХ те институција ентитета и Брчко
Дистрикта у складу са законом. Има искључиву надлежност у радну на предметима
који се односе на: органе власти БиХ, органе власти једног енититета и органе власти
БиХ (у исто вријеме) и органе власти оба ентитета (у исто вријеме). Институција
омбудсмена дјелује по пријему жалбе. Омбудсмен се не може мјешати у процес
одлучивања судова, али може покренути судске поступке или итервенистати у току
поступка. Институција омбудсмена дужна је сваке године доставити резултате својих
активности у извјештају који доставља Предсједништву и Парламентарној скупштини
БиХ.
БРЧКО ДИСТРИКТ БИХ
-представља посебну јединицу локалне самоуправе која је настала коначном одлуком о
арбитражи (1999) предвиђеној у Анексу 2 Дејтонског споразума чиме је рјешено
питање спорног дијела граничне линије између ентитета у области Брчког. У складу са
уставним амадманима БД је под суверенитетом БиХ и спада под надлежности
институција БиХ. Територија Дистрикта је у заједничкој својини ентитета. И даље
представља јединицу локалне самоуправе са властитим институцијама, законима,
прописима. Ентитети у Дистрикту обављају само оне функције које су им повјерене
Статутом.

25
 ОРГАНИЗАЦИЈА И ФУНКЦИЈЕ БРЧКО ДИСТРИКТА
-заснива се на начелу подјеле власти: законодавну власт врши Скупштина Дистрикта
састављена од 29 посланика. Скупштина има предсјеника и 5 потпредсјеника који се
бирају из реда посланика на мандат од 4 године. Предсјеник и потпредсједник чине
Предсједништво Дистрикта. Владу Брчко Дистрикта чине градоначелник и шефови
одјељења. Градоначелника бира скупштина. Судови Брчко Дистрикта чине Основни
суд и Апелациони суд.
11. ПРОЦЕС КОНСТИТУИСАЊА И ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ У РС
РС је правно и политички створена на војном, политичком и демократском капацитету.
Њена државност је израз народне воље с циљем да се осигура право да самостално
одлучује о својој судбини, о свом политичком, економском, културном и сваком
другом развоју, односно о свим суштинским питањима важнијим за живот народа.
Доношењем уставног акта СР БиХ 1992 РС је конституисана као држава српског
народа, да би доношењем уставних амадмана 1995. на Устав РС којима се исти
усклађује са текстом Устава БиХ РС постала један од ентитета, односно ФЕДЕРАЛНА
ЈЕДИНИЦА БиХ са 49% територије и линијом разграничења. Друго усклађивање
устава извршено је 2002 год. са више амадмана којим је донесена Одлука о
конституисању сва три народа у РС. Послије доношења устава важан политички акт
представља Декларација о државном и политичком уређењу државе из 1992, којим се
умјесто имена Српска Република БиХ уводи име РС. Ова декларација уводи и симболе
химну, заставу и грб. Дејтонским споразумом претходили су такође значајни акти, као
што су: - Женевски споразум 1995 и Њујоршки споразум.
ДРЖАВЉАНСТВО И ДРУГА ДРЖАВНА ОБИЉЕЖЈА РС
Према Уставу РС грађани РС имају држављанство РС и не могу бити лишени
држављанства. Питања везана за републичко држављанство регулишу се законом који
мора бити у складу са Уставом РС и законом о држављанству БиХ. Према уставу БиХ
држављани било којег ентитета су држављани БиХ.
Службени језици су српски, хрватски и босански. Службена писма ћирилица и
латиница. Државна обиљежја су: државна застава, грб и химна
ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ УСТАВА О СТАТУСУ РЕПУБЛИКЕ
РС има свој сопствени уставни поредак који је конституисан Уставом РС, у складу са
Уставом БиХ. Уставни поредак РС чини систем органа који самостално обављају своје
уставотворне, законодавне, извршне и судске функције. Република самостално доноси
законе, врши судску власт тј. примјењује законе путем сопствених судова, доноси
одлуке и извршава законе и друге прописе путем сопствених судова. Републици
припадају све државне функције осим оних који су Уставом БиХ изричито пренесене
на њене институције. Република као федерална јединица има своју територију која је
јединствена, недјељива и неотуђива. Слободно органзује своју државну структуру и
правни поредак. Има свој устав, законодавство и извршну власт (владавине и управне
функције) и судство. Сви народим равноправно и без дискриминације учествују у
вршењу власти у РС.
ЉУДСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ ПРЕМА УСТАВУ РС
Уставом БиХ је загарантовано да ће БиХ и оба њена ентитета, РС и ФБиХ, обезбједити
највиши ниво међународно признатих људских права и социјалних слобода. Европска
конвенција о људским правима и слободама директно се примјењује у БиХ и има
приоритет над свим осталим законима. Читаво једно поглавље у Уставу РС посвећује
посебну пажњу људским правима и слободама, што значи да се иста права не могу
одузети или оганичити. Људска права и слободе, установљене Уставом РС могу се
подијелити у 4 групе: лична права и слободе, политичка права и слободе, економска и
социјална права и слободе и тзв. нова права и слободе.

26
 ЛИЧНА ПРАВА И СЛОБОДЕ
Овим правима и слободама се штити морални , духовни и физички интегритет човјека.
Лична права и слободе спадају у ред основних и најстаријих у свим уставним
системима. У домен ових права убрајају се: право на живот, неповредивост личности,
право на личну слободу, на једнакост људи, право на слобода кретања и настањивања,
право на једнаку заштиту пред судом, забрана незаконитог липења слободе, мучења
нехуманог или понижавајућег поступања, право на праведно суђење, право на одбрану,
право на жалбу и друга права утврђена Уставом.
ПОЛИТИЧКА ПРАВА И СЛОБОДЕ
Политичка права су права партиципације права грађана за учешће у власти и
управљање државом. Политичка права гарантована су Уставом БиХ и Уставом РС. У
домен ових права спадају: бирачко право – ативно и пасивно, слобода удруживања и
политичког организовања, слобода говора и јавног окупљања, право на учешће у
обављању јавних послова и др .
ЕКОНОМСКО-СОЦИЈАЛНА ПРАВА И СЛОБОДЕ
-Зајамчена су Уставом РС, а циљ им је да створе услове човјеку за праведни друштвени
статус. Ова права могу се груписати у права везана за рад, права која јамче социјалну
сигурност грађана те права везана за заштиту здравља. Међу економска права
уврштавају се право својине, право наслеђивања те право предузетништва.
У права везана за рад уврштавају се права као што су право слободе избора занимања,
право на рад и одговарајућу зараду, право на ограничено радно вријеме, право на
синдикално удруживање, право на школовање, право запослених и чланова њихове
породице на социјалну сигурност и социјално осигурање и др.
НОВА И ПОСЕБНА ПРАВА И СЛОБОДЕ
У ова права углавном се уврштавају еколошка права, право на стан, право на храну,
права у области управљања, права и слободе странаца и др.
ОРГАНИЗАЦИЈА РЕПУБЛИКЕ
Државна власт у РС организована је на принципу подјеле власти. Уставотворну и
законодавну власт врши НС извршну Влада и републичка управа, док судску власт
врше судови. Републику представља предсједник Републике. Заштиту уставности и
законитости обезбјеђује Уставни суд. Законодавну власт врши и Вијеће народа када се
ради о питањима од виталног интереса за било који конститутивни народ. Наиме,
закони и други прописи из овог домена сматрају се усвојеним кад их прихвати ВН.
Према Уставу, најважније републичке функције су подијељене између конститутивних
народа или из реда осталих, у оквиру тих функција су: предсједник Владе,
пресједавајући НС, предсједавајући Вијећа народа, предсједник Уставног суда и
републички јавни тужилац.
НАРОДНА СКУПШТИНА РС
У систему подјеле власти утврђене Уставом РС, уставотворна и законодавна власт у
РС припада НС. НС има 83 посланика. Народни посланици се бирају на 4 године
непосредним тајним гласањем. Најмање 4 члана једног конститутивног народа мора
бити заступљено у НС. НС одлучује већином свих народних посланика, ако Уставом
није предвиђена посебна већина.
НАДЛЕЖНОСТ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ
НС има слиједеће надлежности: одлучује о промјени устава, доноси законе, друге
прописе и опште акте, доноси план развоја, просторни план, буџет и завршни рачун,
утврђују територијалну организацију Републике, расписује републички референдум,
одлучује о задужењу Републике, врши контролу рада Владе и других органа који су јој
одговорни, обавља и друге послове у складу са Уставом и законом.

27
 ОДЛУЧИВАЊЕ О ВИТАЛНОМ НАЦИОНАЛНОМ ИНТЕРЕСУ
Устав РС прецизно дефинише витални интерес конститутивних народа, а то је: -
остваривање права контитутивних народа да буду адекватно заступљени у
законодавним, извршним и правосудним органима васти, - идентитет једног
конститутивног народа, - организација јавне власти, - једнака права конститутивних
народа у процесу доношења одлука, - образовање, вјероисповјест, језик његовање
културе, традиције, културног наслијеђа, - територијална одрганизација као и друга
питања од виталног националног интереса уколико тако сматра 2/3 једног од клубова
делегата конститутивних народа у ВН. Законе и друге прописе којима се уређују
витални интереси усвајају НС и Вијеће народа.
ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ
Предсједника и потпредсједнике Републике бирају грађани непосредним и тајним
гласањем на период од 4 године. Бирају се са листе кандидата за Предсједника, тако
што је за Предсједника изабран кандидат са највећим бројем гласова, а за
потпредсједнике кандидати који имај највећи број гласова иза изабраног предсједника.
Предсједник и потпредсједник Републике полажу заклетву пред НС. Мандат им може
престати прије истека времена у случају оставке или опозива. Исто лице на овим
функцијама може поновити мандат највише 2х.
ОВЛАШЋЕЊЕ ПРЕДСЈЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ
-представља Републику, предлаже НС кандидата за предсједника Владе, предлаже НС
кандидата за предсједника и судије Уставног суда, проглашава законе у року од 8 дана
од дана његовог усвајања, даје помиловања и додјељује одликовања и признања
утврђена уаконом, именује чланове сената, одређује који ће га потпредсједник
замјењивати у случају привремене спречености да обавља своје функције и друга
овлашћења утврђена уставом. У случају непосредне ратне опасности или ратног
стања, мандат предјседника републике и потпредсједика продужава се док такво стање
траје.
ВЛАДА И РЕПУБЛИЧКА УПРАВА
Владу чине предсједник, потпредсједници и министри. Предсједник и два
потпредсјеника Владе не могу бити из реда истог конститутивног народа. Кандидате за
предсједника владе именује предсједник Републике. Кандидат за предсједника Владе
пред Скупштином излаже програм и предлаже састав Владе. Влада је изабрана ако је за
њен избор гласала већина народних посланика. НС може изгласати и неповјерење
Влади (ако приједлог поднесе најмање 20 посланика). Влада којој је изгласано
неповјерење, која је поднијела оставку или јој је престао мандат због распуштања НС
остаје на дужности до избора нове Владе.
ОВЛАШТЕЊЕ ВЛАДЕ
У домену својих уставних овлашћења Влада:
-предлаже законе, друге прописе и опште акте / предлаже план развоја, просторни
план, буџет и завршни рачун/ обезбјеђује провођење и извршава законе, друге прописе
и опште акте, /доноси уредбе, одлуке и друге акте за извршавање закона/ утврђује
начела за унутрашњу организацију министарства и других републичких органа управе
и управних организација / поставља и разрјешава функционере у министарствима и
другим републичким органима и управним организацијама, врши надзор над радом
министарства и других реп. орана и организација и укида и поништава њихове акте
који су у супротности са законом или прописом Владе, обавља и друге послове у
складу са Уставом и законом.
ДРЖАВНА УПРАВА
Послове државне управе обављају министарства, други републички органи и
републичке управне организације. Органи државне управе могу ради ефикаснијег

28
обављања одређених послова из свог дјелокруга образовари организационе јединице
ван свог сједишта за подручје које одреди Влада. Одређена управна овлашћења
законом се могу повјерити предузећима и другим организацијама. Министарства и
други републички органи управе проводе законе и друге прописе и опште акте НС и
Владе као и акте предсједника Републике, рјешавају у управним стварима, врше
управни надзор и обављају друге управне послове утврђене законом. Министарства и
други републички органи самостални су у вршењу Уставом и законом одређених
надлежности.
ТЕРИТОРИЈАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА
Територијалну организацију РС утврђује НС. Према Уставу и закону састављена је од
општина одосно градова. Општина чини основну јединицу локалне самоуправе.
Грађани учествују у вршењу послова општине на начин утврђен Уставом, законом и
статутом општине, с тим што се у том циљу могу основати и мјесне заједнице у којима
грађани остварују заједничке потребе које сами утврде. Градови као јединице локалне
самоуправе изостављене су из Устава РС из чега произилази да се њихов статус
утврђује законом.
ПРИНЦИПИ ЕВРОПСКЕ ПОВЕЉЕ О ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ
Према Европској повељи из 1985, ЛС представља право грађана и органа ЛС да у
границама утврђеним законом, уређују и управљају одређеним јавним пословима, на
основу сопствене одговорности и у интересу локалног становништва.
ЕПЛС установљава опште принципе на којима се заснива дјелокруг и природа локалне
самоуправе:
-да послове ЛС чине они послови који нису уставом или законом искључени из
надлежности локалних власти,
-право грађана да одлучују о територији јединице, о организацији ЛС
-право органа ЛС да самостално одлучују о формирању и трошењу финансијских
средстава,
-право локалних власти да се удружују и повезују са истим локалним јединицама у
различите савезе...
ПОЗИТИВНО ПРАВНИ ОКВИР
Устав БиХ не садржи одредбе о ЛС, већ је регулисање ове области у складу са
уставним принципима пресумпције надлежности у корист ентитета у домену права и
овлашћења ентитета. Устав РС утврђује да се систем ЛС уређује ЗЛС. Наводи послове
које обавља општина преко својих органа с тим да се вршење послова ЛС може
повјерити и граду. Законодавни оквир ЛС чине и низ других закона: Закон о статусу
финкционера јединица ЛС, Закон о буџетском систему РС, Изборни закони РС и БиХ
те Закон о комуналним дјелатностима, Закон о грађавинском земљишту и др. Статутом
и другим општим актима скупштина општине, локанна самоуправа, самостално у
домену одређеним законом, регулише односе на локаном нивоу у различитм областима
друштвеног нивоуа.
КОНЦЕПТ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ
ЗЛС задржао је јединствен концепт ЛС у РС. Јединствени правни статус имају све
општине, а испољава се у правном субјективитету, свом називу, својој територији
утврђеној законом, свом становништву, сопственом буџету и имовини, својим
симболима и својим аутономним органима. Поред тога, ЗЛС задржао је и поред
монотипске организације једностепеност и систем тзв. „омнибус“ надлежности, према
којима се оптине без обзира на разлике у величини територијје, економску
развијеност, бр. становника и др., врше исте послове на свом подручју.

29
 УСТАВНИ СУД РС
Уставни суд РС надлежан је да:
-одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом,
-прати појаве од интереса за остваривање уставности и законитости,
-оцјењује уставност закона и уставност и законитост прописа и оптих аката који су
престали да важе (ако није протекло више од једне год)
-одлучује о сагласности закона, других прописа и општих ааката НС са одребама
Устава о заштити виталних интереса конститутивних народа
-рјешава сукоб надлежности између органа законодавне, извршне и судске власти
-рјешава сукоб надлежности између органа Републике, града и оптине
-одлучује о питањима имунитета која происичу из закона којима се уређује имунитет у
РС.
ИЗБОР И САСТАВ СУДОВА
Уставни суд РС броји 9 судија које бира НС РС и Вијеће народа на приједлог
предсједника Републике и Високо судског и тужилачког савјета. Судије не могу
вршити другу јавну функцију и уживају имунитет као народни послници. Судији
уставног суда престаје мандат оставком, разјешењем дужности, у случају да је осуђен
за кд који га чини недостојним за обављање функције, трајно губљењем способности за
обављање функције (менталне, физичке способности) као и у другим случајевима
утврђеним уставом и законом. У оквиру Уставног суда дијелује Вијеће за заштиту
виталног интереса. Вијеће је надлежно да разматра сва питања од виталног интереса
према предвиђеној уставној процедури. Вијеће чини 7 чланова, 2 из сваког
конститутивног народа и један из реда осталих.
ПОСТУПАК ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ
Поступак пред Уставним судом, правно дејство њихових одлука и друга питања
његове организације и рада уређују се законом. Устав и Закон о уставном суду РС
одређују разлике између давања инцијативе за покретање поступка и права покретања
поступка. Савко може дати инсцијативу за покретање поступка за оцјену уставности и
законитости.
Поступак пред Уставним судом могу покренути предсједник Републике, НС и Влада а
остали органи и организације и заједнице под условом утврђеним законом. Такође и
сам Уставни суд може покренути поступак. Када Уставни суд утврди да закон није у
супротности са Уставом или да други пропис или општи правни акт није у сагласности
са Уставом или законом, тај закон, други пропис и општи акт престаје да важи даном
објављивања одлуке Уставног суда. На тај начин такав пропис се уклања из правног
поретка. Одлуке уставног суда су општеобавезне и извршне на територији Републике.
Извршавање одлука Уставног суда обезбјеђује Влада.
ПРАВОСУДНИ СИСТЕМ РС
Правосудни систем РС чине судови, тужилаштва, правобранилаштва, адвокатура и
органи који одлучују о прекршајима.
Уставним и законским прописима утврђено је низ начела о организацији,
функционисању и раду судова. То су првенствено начело законитости, начело
самосталности и независности, начело сталности судске функције, начело зборности
или суђења у вијећу, начело јавности расправљања пред судом, начело учешћа грађана
у суђењу, начело судијског имунитета, начело једнакости грађана пред судовима и др.
ОРГАНИЗАЦИЈА И НАДЛЕЖНОСТ СУДОВА
-утврђени су Уставом и законом. У РС судови се организују као редовни судови опште
надлежности. Судови се оснивају као основни (на подручју једне или више општина),
окружнио судови (са подручја двају или више основних судова) и Врховни суд
Републике.

30
Основни судови су надлежни да рјешавају у кривичним и грађанским предматима, да
воде привредне спорове у законом одређеним случајевима те да воде судски регистар
предузећа и других правних лица за које је законом предвиђено и да рјешавају спорове
поводом уписа у судски регистар.
Окружни судови надлежни су да одлучују: о жалбама против одлука основних судова;
да суде као првостепени суд за кд за које закон предвиђа казну затвора од 20 год или
тежу казну, да спроводи истрагу за кд за које је законом предвиђена надлежност
окружног суда и припрема поступка према малољетницима, да одлучује о законитости
коначних управних аката у управним споровима и у др. послове утврђене законом.
Врховни суд је највиши суд у Републици. Одлучује о редовним лијековима против
одлука окружних судова, одлучује о ванредним правним лијековима против
првостепених одлука, одлучује о жалбама у трећем степену против одлуке
другостепених судова у Републици. Одлучује о правним лијековима против одлука
вијећа, рјешава сукобе надлежности имеђу судова и и у др. послове предвиђене
законом. Врховни суд одлучује у вијећу од 5 судија.
ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО
-представља самостални државни орган који гони учиниоце кривичних и других
кажњивих дјела и улаже правна средства ради заштите законитости и уставности.
Оснивање организација и надлежности јавног тужилаштва уређује се законом. Јавни
тужиоци и замјеници јавних тужилаца, именују се на мандат утврђен законом. Мандат
им може престати раније ако поднесу оставку, ако се разрјеше са залогом, од стране
вискоког судског и тужилачког савјета, ако се пензионишу и у другим случајевима
утврђеним законом, односно предвиђеним Уставом. Закон је регулисао и услове
предвиђене за обављање функције за јавне тужиоце и замјенике, укључујући и
имунитет. Јавне тужиоце и њихове замјенике, одабира, именује и дисциплински
поступак против њих проводи Високи судски и тужилачки савјет у складу са законом.
У Републици су јавна тужилаштва организована као основна јавна тужилаштва,
окружна јавна тужилаштва и Републичко јавно тужилаштво.
Основно тужилаштво заступа интересе пред основним судом, окружно тужилаштво
пред окружнисм судовима, а Републичко пред Врховним судом Републике.
У домену своје надлежности јавна тужилаштва штите људска права и слободе грађана
утврђене Уставом БиХ, Уставом РС, права и интересе правних субјеката утврђена
законом те уставност и законитост.
ЈАВНО ПРАВОБРАНИЛАШТВО
-представља институцију правосудног система чији је главни задатак да штити
имовинска права Републике. Републичког јавног правобраниоца именује и разрјешава
Скупштина на мандат од 4 године. Јавни правобранилац има позицију заступника пред
судовима и другим државним органима ради заштите имовинских права и интреса
Републике, општине и њених органа те других буџетских институција које имају
својсто правног лица као и јавних предузећа које оснива Република, град и општина.
АДВОКАТУРА
-представља самосталну и независну правну службу у оквиру читавог правосудног
система, која служи прије свега пружању стручне правне помоћи у различитим
областима примјене и оставаривања правног система. То обухвата давања правних
савјета, састављања поднесака, састављања исправа, заступање и обављање других
правних помоћи. Адвокати су независни у свом раду. Њихова дужностје да у
границама закона и датих овлашћења предузимају све што сматрају да је корисно за
странку. Могу оснивати заједничке адвокатске канцеларије или адвокатска друштва.
Права и дужности адвокатске службе стиче се уписом у именик адвоката који води
Адвокатска комора.

31
 ПРОМЈЕНА УСТАВА РС
-врши се техиком уставних амадмана. Активну легитимацију за покретање промјене
устава имају предсједник Републике, Влад и најмање 30 посланика НС. О приједлогу
да се приступи промјени Устава одлучује НС, већином гласова народних посланика. О
приједлогу акта за промјени Устава одлучује НС и Вијеће народа. Промјена Устава
усвојена је ако за њу гласа најмање 2/3 од укупног броја народних посланика и већина
чланова Вијећа народа из сваког конститутивног народа и осталих. Ако промјене
устава не буду усвојене, приједлог о истом питању може се покренути након протека 3
мјесеца од када је приједлог одбијен. Акт о промјени Устава проглашава НС.
12. УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ БИХ
ПРОЦЕС КОНСТИТУИСАЊА ФЕДЕРАЦИЈЕ
Територија Федерације успостављена је потписивањем Дејтонског мировног споразума
којим је БиХ подјељена на двије политичко – територијалне цјелине, РС и ФБиХ чиме
је измјењена њена унутрашња структура. ФБиХ чини један од два равноправна
ентитета од којих се састоји БиХ. ФБиХ има свој устав, своју власт, овлашћења и
одговорности. Устав федерације одређује да се ФБиХ састоји од федералних јединица
(кантона односно жупанија). Називи кантона су одређени према градовима који
представљају сједиште кантоналних власти.
Што се тиче унутрашње власти у кантонима, Устав одређује да је законодавно тијело
кантона једнодомно, а број посланика је зависан од националне структуре
становништва. Структура извршне власт кантона Устав одређује као кантонално
судство. Кантони имају своје уставе који морају бити у складу са Уставом ФБиХ.
Федерација као и РС има свој грб, заставу, химну и печат. Службени језици су
босански, хрватски и српски језик. Службена писма, латиница и ћирилица.
ЉУДСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ
Уставом ФБиХ предвиђене људска права и слободе од којих се издвајају:
-право на живот, једнакост пред законом, забрана сваког вида дискриминације
засноване на раси, боји коже, полу, језику, религији, политичким и другим увјерењима,
националном или социјалном поријеклу и сл. Слобода говора и штампре, социјална
заштита, заптита мањина и друга права и слободе утврђене Уставом.
Сви грађани имају право на оснивање и припадање политичким партијама, да
учествују у јавним скуповима, да имају једнак приступ јавним службама, да бирају и да
буду бирани. Све избјеглице и расељена лица имају право слободног повратка у
пребивалишта из којих су прогнани, имају право на поврат имовине којих су лишени
током ентичког прогона и непријатељства од 1991 год. те на накнаду укупне имовине
коју не могу вратити. Према Уставу Федерације, грађани су држављани Федерације.
Стицање и престанак држављанства прописује федерални закон који мора бити у
складу са Уставом БиХ и Уставом ФБиХ.
ПОДЈЕЛА НАДЛЕЖНОСТИ ИЗМЕЂУ ФЕДЕРАЦИЈЕ И КАНТОНАЛНЕ ВЛАСТИ
Уставом ФБиХ утврђено је да се Ф БиХ састоји од федералних јединица са једнаким
правима и одговорностима. Границе између кантона, њихов број и назив утврђени су
Законом о федералним јединицама. Устав Федерације утврђује подјелу надлежности
између ФБиХ и кантона. У том контексту треба разликовати искључиву надлежност
Федерације, заједнички надлежност Федерације и кантона и посебне надлежности
кантона.
У искључиву надлежност Федерације спадају: држављансктво Ф/ утврђивање
економске политике, укљулујући планирање и обнову/ доношење прописа о финасијама
и финансијским институцијама и др. Заједничке надлежноси федералне власти и
кантона су: јамчење и провођење људских права/ здравство/социјална
послитика/провођење закона и других прописа о држављанству и путним исправама/
туризам и коришћење природних богаства, а надлежности кантона: успостављање и

32
 надзирање полицијских снага, утврђивање образовне политике, утвршивање и
провошење културне политике ис.
ПАРЛАМЕНТ ФЕДЕРАЦИЈЕ
ПРЕДСТАВНИЧКИ ДОМ
Представнички дом заједно са Домом народа чини Парламент ФБиХ. Представнички
дом броји 98 посланика који се бирају непосредно тајним гласањем на мандат од 4
године на територији цијеле Федерације. Представнички дом бира из својих редова
пресједавајућег и два потпредсједника који не могу бити из истог конститутивног
народа или из реда осталих. Одлуке Парламента Федерације захтјевају потврду оба
дома.
ДОМ НАРОДА
-састоји се од 58 делегата и то: 17 делегата из реда сваког конститутивног народа и 8
делегата из реда осталих. Делегате бирају кантоналне Скупштине из реда својих
делегата, пропоционално националниј структури становништва. У дому народа морају
бити најмање један Србин, један Хрват и једам Бошњак. Дом народа из реда својих
чланова бира пресједавајућег и два потпресједавајућа који не могу бити из реда истих
конститутивних народа или из реда осталих.
НАДЛЕЖНОСТ ПАРЛАМЕНТА
-доношење Устава ФБиХ/ вршење законодавне власти, / избор предсјеника и
потпредсјеника Федерације, / подношење захтјева Уставном суду да одлучи треба ли
смјењивати предсједника или потпредсједика Федерације,/ давање овлашћење
кантонима да закључују споразуме са државама и међународним организацијама уз
сагласност Парламентарне скупчтине БиХ / доношење буџета Федерације и вршење
других надлежности која су му повјерена.
ЗАШТИТА ВИТАЛНОГ ИНТЕРЕСА
Према Уставу ФБиХ у домен виталног националног интереса улази:
-остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у
законодавним, извршним и правосудним органима власти/ индентитет једног
коститутивног народа / уставни амандмани / организација органа власти / једнака права
конститутивних народа / територијална организација и друга питања која се сматрају
од виталног интереса. Заштита виталног интереса проводи се кроз посебну
парламентарну процедуру утврђену Уставом ФБиХ, а поступак је готово исти као и у
Парламенту РС.
ИЗВРШНА ВЛАСТ ФЕДЕРАЦИЈЕ
РЕДСЈЕДНИК И ПОТПРЕДСЈЕДНИК ФЕДЕРАЦИЈЕ
Предсједник Федерације представља и заступа Федерацију и шеф је извршне
федералне власти. Предсједник има два пртпредсједника из различитих
конститутивних народа. Бирају се на 4 године у складу са Уставом Федерације.
Предсједник Федерације надлежан је да:
Именује Владу / судије Уставног суда, потписивање одлука Парламента Федерације,
давање помиловања за дјела утврђена федералним законима, осим за ратне злочине,
зличине против овјечности и геноцид.
ВЛАДА ФЕДЕРАЦИЈЕ
Владу Федерације чини предсједник Владе и 16 министара (8 из реда бошњачког, 5 из
реда Хрватског и 3 из реда српског народа). Предсједник Владе има два замјеника из
различитих конститутивних народа који се бирају из реда министара. Влада је
овлашћена да доноси уредбе са законском снагом у случају опасности по земљу када
Парламент Федерације није у могућности да се саставе. Уредбе престају важити у
складу са Уставом. Устав посебно утврђује надлежност предсјеника Владе,
потпредсједника Владе и министара.

33
 СУДСКА ВЛАСТ ФЕДЕРАЦИЈЕ
Судску функцију у Федерацији врше кантонални и оптински судови. Судови
Федерације су Уставни суд и Врховни суд.
УСТАВНИ СУД ФЕДЕРАЦИЈЕ
Уставни суд ФБиХ надлежан је да рјешава спорове: између кантона, између кантона и
федералне власти, између града и њихових кантона или федералне власти, између
оптине и града, између општина и њеихових кантона и федералне власти и између
институција федералне власти или унутар појединих институција федералне власти.
Уставни суд рјешава о свим питањима који му достави Врховни суд ФБиХ или
Кантонални суд. Затим, надлежан је да одлучује о виталном интересу конститутивних
народа, те о смјенама предсједника, односно потпредсједника Федерације. Суд може
смијенити на захтјев 2/3 већине сваког дома парламента Федерације.
ИЗБОР И САСТАВ СУДА
Уставни суд Федерације чини 9 судија. Судије Уставног суда бира Парламентарна
Скупштина Федерације на приједлог предсједника Федерације, уз сагласност
потпредсједника. За избор је потребна потврда већине делегата Дома народа који су
присутни и гласају.
ПОСТУПАК ОДЛУЧИВАЊА
Поступак одлучивања утврђен је Законом о поступку пред Уставним судом Федерације
БиХ. Уставни суд доноси пресуде и рјешења. Одлуке Уставног суда су коначне и
обавезујуће. Кад Уставни суд утврди неуставност закона или другог прописа, може
утврдити тзв. „прелазна рјешења“. „Прелазним рјешењима“ регулишу се одређени
односи привремено, до доношења новог закона или другог прописа.
ВРХОВНИ СУД
Врховни суд ФБиХ је највиши апелациони суд Федерације, који одлучује о жалбама на
одлуке кантоналних судова у вези са питањима која се тичу устава, закона и других
прописа Федерације, осим оних из надлежности Уставног суда. Пресуде Врховног суда
су коначне и обавезујуће. Број судија утврђује се закоом, а не може их бити мање од 9.
И ове судије именује и разрјешава и дисциплински поступак проводи Високи судски и
тужилачки савјет.

ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО И ЈАВНО ПРАВОБРАНИЛАШТВО

-није Уставна категирја. Положај и улога ЈТ и ЈП урешује се посебним законом.
КАНТОНАЛНЕ ВЛАСТИ
Кантони представљају федералне јединице у оквиру ФБиХ. Кантони имају свој устав,
располажу са извједним правом на самоорганизовање које им је ограничено Уставом
Федерације. Кантони могу пренијети своја овлашћења на општину и град на својој
територији или на федералну власт. Дужни су предузимати све мјере заштите људских
права и слобода и извршавати своје надлежности водећи рачуна о националној
структури становништва у сваком граду или оптини.
ОРГАНИ ВЛАСТИ КАНТОНА
Органи власти кантона су: законодавно тијело састављено од једног дома, извршна
власт коју чини Влада кантона и кантонално судство.
ЗАКОНОДАВНИ ОРГАН
-кантона се састоји од једног дома, чији број посланика се утврђује у односу на
националну структуру становништва. Три кандидата које потврди скупштина кантона
одлучују између себе ко ће бити пресједавајући. Законодавно тијело кантона: -
припрема и 2/3 већином усваја кантонални устав / доноси остале прописе за

34
извршавање кантоналне надлежности / усваја буџет кантона и доноси законе о
опорезивању.
ИЗВРШНА ВЛАСТ
-врши Влада кантона коју чини премијер и министри. Кандидате за мјето премијера
Кантона именује пресједавајући кахтоналног законодавног органа у консултацији са
замјеницима пресједавајућег. Кандидат за мјесто премијера кантона предлаже
министре. Влада кантона је надлежна за: -провођење кантоналне политике и
извршавање кантоналних закона, припрему приједлога буџета, надзор над
кандтоналном полицијом и извршавање друге надлежности утврђених законом или
кантоналним уставом.
КАНТОНАЛНО СУДСТВО
Сваки Кантон има своје судове који имају жалбену надлежност у односу на општинске
судове у кантону и првостепену надлежност у стварима које не спадају у надлежност
тих судова, те друге надлежности утврђене законом. Судије и представнике судова
именује и раѕрјешава Високи судски тужилачки савјет у складу са законом. Судије се
именују доживотно.
ЛОКАЛНА САМОУПРАВА У ФЕДЕРАЦИЈИ
Општина има општинско вијеће и општинског начелника. Начелник и чланови
општинског вијећа бирају бирачи непосредно и тајним изборима на мандат од 4
године. Општинско вијеће доноси статут, усваја општински буџет и доноси друге
прописе у извршавању општинских надлежности. Општински начелник именује и
разрјешава општинске судове, проводи општинску политику, извршава општинске
прописе, осигурава сарадњу са омбудсманом, те подноси извјештаје општинском
вијећу. Општински судови се могу основати за једну или више општина . Имају
надлежност у свим грађанским и кривичним стварима. Оснивају се законом, а
финансира их кантонална власт.
Градска власт се формира са подручја двије или више општина које су урбано и
територијално повезане свакодневним потребама грађана у складу са федералним
законом. Град има градско вијеће и градоначелника.
ПРОМЈЕНА УСТАВА ФЕДЕРАЦИЈЕ БИХ
Активну легитимацију за приједлог амадмана на Устав ФБиХ има предсједник
Федерације уз сагласност потпредсјеника, Влада Федерације, већина посланика у
Представничком дому, већина бошњачких и хрватских делегата у Дому народа. Сматра
се да су предложени амадмани усвојени у Дому народа простом већином гласова,
рачунајући вечину гласова бошњачких и већину гласова хрватских делегата, а у
Представничком дому је потребна 2/3 већина гласова тог дома. Устав Федерације као и
Устав БиХ забрањује промјену Устава која се односи на основне слободе и права.

ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

Игор Давидовић дипл. правник

1. НАСТАНАК И ПРОШИРЕЊЕ ЕУ И ЦИЉЕВИ ЕУ

ЕУ створена је потписивањем Уговора о ЕУ. Представља најразвијенији облик
регионалне интеграције на економском и политичком плану. Данас броји 28 земаља
чланица. Уговор о ЕУ наводи је унија утемељена на начелима слободе, демократије,
једнакости, владавини права и поштовању људских праваи слобода (владавина права

35
темељи се на начелу да сва власт мора бити регулисана и провођена путем закона). ЕУ
представља савез демократских земаља које су се обавезале на заједнички рад у циљу
мира и просперитета. ЕУ је јединствени политички систем. Она није држава која би
требала замијенити постојаће државе.
Унија има тројаку структуру: први ступ чине двије Европске заједнице: Европска
заједница (Прије ЕЕЗ) и Европска заједница за атомску енергију; други ступ чине
заједничка вањска и одбрамбена политика, а трећи сарадња држава у унутрашњим
пословима те правосудна сарањда о питањима кривичног права.
2. ИНСТИТУЦИЈЕ ЕУ
Институције ЕУ: - Савјет европске уније (савјет министара), Европски савјет,Европска
комисија, Европски Парламент, Суд Европске заједнице, Европска Централна банка,
Европски ревизорски суд, Европски Омбудсмен.
САВЈЕТ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ (САВЈЕТ МИНИСТАРА, САВЈЕТ)
Савјет Европске уније, чини у ствари више савјета. Савјет је једно јединствено тијело,
али организовано у 9 различитих конфигурација, а то су: Општи послови и спољни
односи, Економски и финансијски ордноси, Правда и унутрашњи послови,
Запошљавање, социјална политика, здравство и заштита потрошача, Конкуретност,
Шромет, телекомуникација и енергетика, Пољопривреда и рибарство, Заштита
околине, Образовање, млади и култура.
Сваки министар савјету има овлашћења предузета из своје владе.
Главне одговорности Савјета према Уговору о оснивању Европске заједнице су:
-савјет је једно од 2 законодавна тијела ЕУ (Е.парламент), Савјет координира опште
економске политичке државне чланице, Савјет у име ЕУ закључује међународне
споразуме, Савјет и парламент надлежни су за буџет.
Главне одговорности према Уговору о Европској унији:
-Савјет доноси одлуке потребне за дефинисање и провођеље вањске политике на
темељу општих смјерница Европског савјета,
-Савјет координира активности државних чланица и усваја мјере на подручју
политичке и правосудне сарадње у кривичним питањима.
ЕВРОПСКИ САВЈЕТ
ЕС-састоји се од челника држава или влада држава чланица ЕУ и предсјеника
Комисије. Tреба разликовати ЕС од Савјет Европске уније. Док СЕУ има законодавну
надлежност унутар ЕУ , ЕС даје смјернице о питањима свеукупних стратегија ЕУ.
ЕВРОПСКА КОМИСИЈА
ЕК једна је од 3 политичке институције ЕУ. ЕК је институција која учествује у
политичком процесу доношења одлука на Европском нивоу. Комисија најбоље
одржава карактер те интеграције. Оснивачки уговор гарантује потпуну независност.
Комисија је састављена од по једног представника из сваке државе чланице.
Функционише као колегијум, одлуке доноси гласањем. Заступа и промовише опште
интересе ЕУ, осмишља политику ЕУ, покреће законодавни поступак упућивањем
приједлога акта Сенату и парламенту. Главни је извршни орган ЕУ, овлашћена је
водити преговоре о склапању међународних споразума.
ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТ
-је једино тијело на нивоу уније које се непосредно бира. Сједиште парламента је у
Стразбургу. Државама чланицама Оснивачким уговором додјељен је број
заступничких мјеста у ЕП. Тај број донекле одржава величину становништва држава
чланица. Уставним уговором је одређено да свака држава без обзира колико мала била
има право на 6 заступника у Парламенту. Парламент има 732 заступника. Три су битне
функције ЕП: законодавна, надзор над ЕК, усвајање буџета.
СУД ЕВРОПСКИХ ЗАЈЕДНИЦА (Европски суд)

36
Састоји се од 2 суда: Суд правде и Првостепени суд. Улога ЕС као институције је
осигурати да се при примјени и тумачењу Оснивачког уговора поштује право.
Сједиште суда је у Луксембургу. Суд правде – чини по један судија из сваке државе
чланице. Данас је о 25 судија. Равноправан положај у Суду има и 8 независних
кандидата. Њихова функција је обезбјеђење мишљења како ријешити конкретан
предмет, не заступајући при том ничије интересе у поступку.
Првостепени суд – чини такође по један судија из сваке државе чланице. Најмањи број
судија првостепениг суда је 25, тако да је отворена могућност да се број судија повећа.
Надлежности ЕС су ограничене, најважнији су поступци: Предхосни поступак, / Тужба
против државе чланице, / Тужба за оништење акта Заједнице, / Тужба због пропуста и
Тужба за накнаду штете.
ЕВРОПСКИ РЕВИЗОРСКИ СУД
-је институција ЕУ чија је основна функција испитивање законитости и правилност
свих прихода и расхода ЕУ. ЕРС подноси годишњи извјештај Савјету и парламенту.
Сједиште је у Луксебургу. Чини га представник из сваке државе који мора посједовати
квалификације за ревизорски посао и независност мора бити изван сваке сумње.
ЕВРОПСКИ ОМБУДСМАН
-институција омбудсмана дјелује као представник између грађана и власти ЕУ.
Овлашћен је примати и истраживати притужбе свих грађана Уније, те свих физичких и
правних лица које имају боравиште у некој од држава чланица. Омбудсман именије ЕП
на обновљиви мандат од 5 година. Улога му је помоћи у открривању неправилности у
поступању Европских институција (погрешно управљање, дискриминација,
злоупотреба овлашћења, некоректан поступак...)
ЕВРОПСКА ЦЕНТРАЛНА БАНКА
-основана у јуну 1998. Сједиште јој је у Франкфурту. Главни разлог оснивања био је
стварање монетарне уније са јединственом валутом – Еуром. ЕЦБ надзире количину
новца у оптицају и управља курсом еура. ЕЦБ има три тијела: 1. Управљачки савјет –
највише тијело, чине га 6 чланова извршног одбора и гувренери националних
централних банака зоне еура. 2. Извршни одбор – чине предсјеник и потпредсједник
ЕЦБ и још 4 члана које једногласно именују предсједници и премијери држава зоне
еуро. 3. Општи савјет – чине предсједник и потпресједник ЕЦБ и гувренери свих
националних централних банака држава чланица ЕУ.

3. ФУНКЦИОНИСАЊЕ / ПРОЦЕДУРЕ – АКТИ

ЕУ овлашћена је доносити одлуке умјесто држава чланица. То овлашћење остварује
путем својих институција, тзв. политичким институцијама, а то су: Европски
парламент, Савјет министара и Европска Комисија. У питањима које су у надлежности
Европске заједнице, одлуке доноси СМ самостално, или пак заједнички са ЕП. Правно
покретање поступка има искључиво ЕК. СМ одлуке доноси једногласно, обичном
већином или квалификованом већином. Законодавне поступке у ЕУ дијелимо на:
основни поступак, поступак сарадње, поступак саодлучивања, поступак парламента,
прорачунски поступак . У подручју заједничке вањске и одбрамбене политике одлуке
доноси ЕС или СМ.
ПРАВО ЕУ
Правни систем ЕУ, темељи се на оснивачким уговорима ЕУ. Специфичан је, јер нема
елементе правни система дрђава чланица или међународних организација. Представља
правни исистем sui generis – који се развијао и прилагођавао потребама и
спеифичностима Европске интеграције. Када се говори о оснивачким уговорима мисли
се на уговоре којима је основана ЕУ: Уговор о ЕУ 1992/ Уговор о ЕЗ 1957, и Уговор
о ЕЗ за атомску енергију 1957. Ако буде усвојен Уставни уговор, његовим ступањем

37
на снагу замијениће се досадашњи уговори. Правна правила ЕУ у правном систему
сваке државе чланице имају вишу правну снагу од правних правила интерног
поријекла. Једном усвојено правно правило обавезује све државе чланице, чак и ако су
гласале против њеног доношења, а против државе која га не проводи може се
покренути поступак пред Европским судом.
ИЗВОРИ ПРАВА ЕУ
Право ЕУ уобичајно се дијели на примарно и секундарно. У примарно право убрајају
се Оснивачки уговори и општа начела права. Секундарно право чине правни акти које
на интерном плану усвајају институције ЕУ и међународни споразум.
Изразом Оснивачки уговори обухваћени су међународни уговори којима су основане
Европске заједнице и ЕУ и на којима се темеље њихова овлашћења. То је у суштини
Уговор о Европској унији, чији су саставни дијелови Уговор о Европској
заједници и Уговор о Европској заједници за атомску енергију. Почетни уговори
су били: Паришки уговор о ЕЗ за угљен и челик, Римски уговор о ЕЕК, Римски уговор о
ЕЗ за атомску енергију и др. Уговор о ЕЗ предвиђа 5 врста аката на темељу којих се
правно уређују политике за које је надлежна заједница а то су: Уредбе –
обавезују у цјелости и преимјењиве су на све државе чланице; Директиве – акти који
обавезују сваку државу чланицу, али је властима остављен избор форме и методе и
Одлуке – акти који у целини обавезују оне којима су упућени; као и препоруке и
мишљења.
4. ПРОЦЕС СТАБИЛИЗАЦИЈЕ И ПРИДРЖАВАЊА
КРИТЕРИЈУМИ ЗА ЧЛАНСТВО
Захтјев за чланство може подијети свака европска држава чије уређење почива на
начелима слободе, демократије, поштовања људских права и слобода те владавине
права. Постоји више критеријума које државе чаланице морају испунити : -
Политички критеријум (стабилност институција, демократија, владавина права,
прихватање политичких циљева Уније) - Економски критеријум (дјеловање тржишне
економије, способност ношења са конкуренцијом, тржишна законитост унутар уније), -
Правни критеријум (способност и обавеза усвајања цјелокупног правног система ЕУ,
питање циљева ЕУ и монетарне уније) и Администрактивни критеријум (односи се
на прилагођавање администрактивних структура с циљем осигурања услова за
постепену и складну интеграцију).

ОД ПОДНОШЕЊА ЗАХТЈЕВА ДО ЧЛАНСТВА

Захтјев за чланство се подноси Савјету ЕУ. Савјет захтјев упућује ЕС и тражи
мишљење Комисије. Комисија своје мишљење упућује ЕС који доноси коначну
одлуку. Након формалног отварања преговора слиједи фаза аналитичког предлога.
Садржајна фаза преговора представља ускове под којима ће држава кандидаткиња
прихватити, промијенити и провести правну реглулативу Европске уније. По
завршетку преговора ЕС мора једногласно донијети одлуку о примаљу нових чланица,
која мора бити потврђена апсолутном већином гласова ЕП. Резултат преговора се
уграђује у нацрт Уговора о приступању. Уговор о приступању протврђује Савјет
министара и ЕП. Уговор треба бити ратификован у свим државама чланицама након
чега држава кандидаткиња постаје пуноправан члан ЕУ.
ПСП (САП)
Процес стабилизације и придрживања за југоисточну Европу (ПСП) предвиђа
закључивање споразума о стабилизацији и придрживању којим државе стичу статус
придржене чланице ЕУ. Уз остварену могућност нашредовања према чланству.
Основна обиљежја ПСП-а је да све државе морају испунити исте услове ако се желе
приближити ЕУ. Изузетна пажња је посвећена регионалној сарадњи. Све државе ПСП-

38
а (Србија, Црна Гора, БиХ, Хрватска, Албанија, Македонија) прихватиле су
СОЛУНСКУ АГЕНДУ (могућност сарадње ЕУ и држава ПСП-а на подручју
заједничке вањске одбранбене политике).
ХРОНОЛОГИЈА ОДНОСА БИХ И ЕУ
Односи БиХ и ЕУ почињу се развијати међунардним признањем БиХ као независне и
суверене државе. Дејтонски споразум је ѕауставио рат и успоставио два ентитета у
БиХ, ФБиХ и РС. 1997 БиХ ужива аутономне трговинске повластице. 1999 усаглашен
је Пакт стабилности, политички документ којим је стратешки циљ стабилизација у
југоисточној Европи. 2000 успоставља се 18 кључних услова које БиХ треба да испуни,
па тек у марту 2004 ЕУ се одлучује на прво Европско партнерство за БиХ, тако су 2005
званично покренути преговори о Споразуму о стабилизацији и придрживању, а
споразум је потписан у јуну 2008. год. Јула 2008 ступио је на снагу Привремени
споразум.
СПОРАЗУМ О СТАБИЛИЗАЦИЈИ И ПРИДРЖИВАЊУ
(ССП) – нова трећа генерација Европских споразума предвиђена искључиво земљама
Западног Балкана. Споразум се потписује на неодређено вријеме с циљем доприноса
економске и политичке стабилности БиХ. Основна разлика између Европског
споразума (споразума о придрживању) и ССП је у садржају „евулутивне
клаузуле„ којим је БиХ потврдила статус земље потенцијалне кандидаткиње, друга
разлика је у томе што се земља потписница ССП обавезује да ће потписати билатарне
споразуме. ССП уређује односе БиХ са ЕУ у сва три стуба Уније (економску политику,
унутрашње тржиште, заједничка вањска и сигурносн аполитика, правосуђе и
унутрашњи послови)
ФИНАНСИЈСКА ПОДРШКА
ИПА – ( Иструмент за претприступну подршку ) је иструмен који је Комисија
представила ЕП и Савјету. ИПА има за циљ са пружи потребну подршку земљама који
су кандидати и потенцијални кандидати за чланство ЕУ. ИПА садржи 5 различитих
компоненти: подршку у транзицији и институционална изградња, регионална и
прекогранична сарадња (прве две се односе на потенционалне земље и на земље
кандидате) регионални развој, развој људских ресурса, развој руралних подручја (само
за земље кандидате).

39