IZVORI USTAVNOG PRAVA – u pitanju su formalni izvori prava, koji imaju različitu

pravnu snagu, a odnosi među njima uređeni su na načelu hijerarhije. (lex posterior derogat
priori; lex specialis derogat legi generali). Izvori ustavnog prava su:
1. Ustav – je osnovni i najviši izvor ustavnog prava, ali se u njemu ne nalaze sve norme koje
čine ustavno pravo, već samo određen deo normi. Ustav u materijalnom smislu (sva pravna
pravila koja se tiču organizacije vlasti i ljudskih prava – pored ustava, nalaze se i u zakonima,
drugim pisanim pravnim aktima i običajnim pravilima) > ustav u formalnom smislu (jedan, a
ređe više od jednog pisanog pravnog akta). Ustavne rezervate – pitanja koja se mogu uređivati
samo ustavom.
2. Zakoni – među zakonima koji čine izvore ustavnog prava razlikujemo s jedne strane
„ustavne“ i „organske“ zakone, a s dr. strane „obične“. Ustavni i organski zakoni su po snazi
odmah iza Ustava, a pre običnih zakona.
-U RS imamo samo jedan USTAVNI ZAKON – Ustavni zakon za sprovođenje ustava RS od
2006. god, kojim se uređuje način primene pojedinih odredaba ustava, važenje zatečenih
zakona i rokovi za njihovo usklađivanje sa Ustavom. Zakonom za sprovođenje ustava uređuje
se režim prelaska sa starog na novo ustavno uređenje i donosi se istovremeno sa donošenjem
Ustava (donela ga je Narodna skupština, proglasila 10.11.2006).
-Organski zakon – odnosi se na zakone kojima se na osnovu Ustava uređuje način izbora,
nadležnost i način rada pojedinih državnih organa. Takvi bi bili zakoni o parlamentu, šefu
države, vladi, ministarstvima, sudovima i drugim državnim organima. Kod nas se organski
zakoni donose na isti način kao i obični zakoni i imaju istu pravnu snagu.
-Obični zakoni – među običnim zakonima, kao izvori Ustavnog prava, značajni su naročito
izborni zakoni, zakoni o uređenju teritorijalnih jedinica i njihovih poslova, zakoni koji
uređuju ostvarivanje i zaštitu pojedinih ljudskih prava...
*Uredbe sa zakonskom snagom – naš ustav ne poznaje tzv. uredbe zakone. Međutim,
posebnu vrstu uredbi koje imaju zakonsku snagu predstavljaju tzv. uredbe po nuždi, koje se
donose za vreme vanrednog i ratnog stanja i koje traju privremeno (dok traje takvo stanje), a
za njihovo donošenje nadležna je vlada, šef države ili drugi ustavom određeni organ. Kad je i
koliko je to ustavom dopušteno, takvim uredbama se mogu propisati mere odstupanja od
pojedinih ljudskih prava u obimu koji je neophodan, pa su u tom smislu i one izvor ustavnog
prava.*
3. Podzakonski akti izvršne vlasti – retko predstavljaju izvore ustavnog prava. Donose se
radi razrade i konkretizacije zakona i svi podzakonski akti moraju biti u saglasnosti sa
zakonom. Podzakonske akte donosi: Vlada – uredbe i odluke i Organi državne uprave
(ministarstva i posebne organizacije) – pravilnici, naredbe i uputstva.
*Poslovnik parlamenta predstavlja opšti akt kojim parlament uređuje svoju organizaciju i

1
procedure za rad. Poslovnici vlade i drugih državnih organa mogu biti u određenoj meri izvori
ustavnog prava.*
4. Opšti akti teritorijalnih jedinica – predstavljaju statute autonomnih pokrajina i jedinica
lokalne samouprave, kao i njihove pojedine odluke kojima se uređuju nadležnosti,
organizacija i način rada organa tih jedinica.
5. Odluke ustavnih sudova – redovno predstavljaju izvore ustavnog prava, jer se njima
tumače pojedine ustavne norme.
6. Običaj – mogu biti izvor prava u izuzetnim slučajevima. Pošto se tiču Ustava, nazivaju se i
„Ustavnim običajima“, nastaju u praksi državnih organa, i to dugotrajnim ponavljanjem istog
ponašanja koje je praćeno svešću o obaveznosti tog ponašanja. Uopštena norma ustava može
običajem biti precizirana ili se običajem može popuniti pravna praznina u ustavnom tekstu.
Takođe, kada ustavi ostaju dugo na snazi pojedine njihove norme mogu biti prevaziđene i da
se u praksi stvori običaj koji u suštini menja određenu normu ustava.
7. Potvrđeni međ. ugovori i opšteprihvaćena pravila međ. prava – su prema našem ustavu
deo pravnog poretka RS, odnosno mogu biti izvori ustavnog prava, ukoliko se odnose na
ustavnu materiju.
Izvori ustavnog prava po njihovoj hijerarhiji: Ustav, opšteprihvaćena pravila međunarodnog
prava i potvrđeni međunarodni ugovori, Zakoni, Opšti akti teritorijalnih jedinica i
podzakonski akti i poslovnici o radu državnih organa vlasti, Odluke Ustavnih sudova, Ustavni
običaji.
*Materijalni izvori prava: su one društvene činjenice i snage koje dovode do stvaranja prava
(klasna borba, biološko-društveni, ekonomski, politički, kulturni i drugi odnosi). Pod
materijalnim izvorima prava se podrazumeva ona snaga koja ima moć da kreira pravo. U
suštini, materijalni izvori prava su izvori koji dovode do stvaranja prava, odnosno to je volja
vladajuće klase koja želi određeno pravo sa kojim štiti svoje interese. Materijalni izvori prava
ukazuju na pitanje suštine prava, njegovog uzroka nastajanja i tvorca (vladajuću klasu).

POJAM I SVOJSTVA USTAVA – u srpskom jeziku termin „Ustav“ upotrebio je pisac našeg
prvog Ustava – Sretenjskog Ustava 1835. godine Dimitrije Davidović. On je u Ustavu video
prepreku koja vlast sprečava da čini šta hoće. (Constitutio)
-Politički pojam ustava – ustav predstavlja jedan od glavnih načina za ograničavanje vlasti.
Utakimca za osvajanje vlasti biva pomoću ustava podvrgnuta pravu, a oni koji osvoje vlast ne
mogu da je vrše samovoljno i zloupotrebljavaju.
-Sociološki pojam ustava – vidi u ustavu skup normi o uređenju društva, pravila koja daju
društvu ustrojstvo i drže njegove članove na okupu.
-Pravni pojam ustava – ustav je osnovni i najviši zakon različit od drugih zakona po načinu

2
donošenja, po načinu promene i po sadržini. Razlikovanje ustava od drugih zakona po načinu
donošenja i promene vodi nas pojmu ustava u formalnom smislu, a razlikovanje po sadržini
pojmu ustava u materijalnom smislu.
Ustav u formalnom smislu predstavlja osnovni i najviši pravni akt zemlje koji se donosi i
menja od strane naročitog organa i po naročitom postupku*.
Ustav u materijalnom smislu predstavlja pravni akt zemlje u kome se uređuje organizacija
vlasti i granice njenog vršenja, odnosno ljudska prava.
I pravno svojstvo – Ustav je osnovni zakon i najviši opšti pravni akt. a) Između Ustava i
zakona postoji istovetnost – oba sadrže opšta pravna pravila, ali je ipak među zakonima Ustav
osnovni zakon, jer: ga je *doneo poseban ustavotvorni organ (čija je jedina funkcija bila da
donese Ustav) ili običan zakonodnavni organ, ali po postupku složenijem od običnog
zakonodavnog, njime se predstavljaju zakonodavni organi i utvrđuje zakonodavni postupak
(ko će i kako donositi zakone), sadrži osnovnija, apstraktnija pravna pravila od onih koja
sadrži zakon, obuhvata najširu materiju pravnog normiranja, b) Ustav je najviši opšti pravni
akt jer iz njega proizilazi pravni sistem zemlje u celosti. Drugi pravni propisi moraju biti u
saglasnosti sa Ustavom, a oni koji su doneseni ranije moraju se saglasiti sa Ustavom u roku
utvrđenim prelaznim odredbama Ustava, c) Ustav je jedini pravni akt koji određuje vlastitu
pravnu snagu, ali i pravnu snagu svih drugih pravnih akata. Najjača pravna snaga Ustava se
sastoji u lišavanju pravne snage onih pravnih akata ili pojedinih njihovih odredaba koje nisu
saglasne sa Ustavom. Zakon koji nije saglasan sa Ustavom je neustavan, a posledica je
ukidanje takvog zakona.
II nepravno svojstvo – a) Ustav je ideološko-politički akt. Rešenja u Ustavu često su
inspirisana različitim teorijima o ulozi države u društvu, o odnosu pojedinca prema državi i
kolektivu i obratno, o broju i međusobnim odnosima pojedinih funkcija državne vlasti.
Osnovni ideološki stavovi izlažu se u preambuli (uvod u Ustavu). b) Ustav je programsko-
deklarativni akt – od ustava se očekuje da važi duže u budućnosti. Pored toga što propisuje
važeće Ustavno uređenje, istovremeno je i vizija društva u budućnosti, ono ka čemu treba da
se teži.
III simboličko svojstvo – Prvo, Ustav simbolizuje: nezavisnost – može ga doneti samo
nezavisna država, nacionalno jedinstvo – zastava, grb, himna, valuta.
Drugo, ustav potpomaže legitimnost vlasti – samo se vlast uspostavljena prema pravilima
Ustava može smatrati elementarno legitimnom. Postojanje Ustava u jednoj zemlji je
preduslov da ona bude priznata od drugih država.
Treće, ustav ima funkciju da obezbeđuje stabilnost vlasti – jer uređuje odnose među organima
vlasti i njihovog ovlašćenja i merama za prevazilaženje sukoba među njima.

3
VRSTE USTAVA
I prema obliku: 1.pisani Ustavi – oni su danas pravilo, 2. nepisani Ustavi – takav je Ustav
Velike Britanije kojeg čine više pisanih dokumenata i skup nepisanih običajnih odredbi
(ustavne konvencije). Prema obliku razlikuju se još: A) kodifikovani – oni ustavi čije su
norme sakupljene u jedan dokument, što je slučaj u većini savremenih zemalja, B)
nekodifikovani – je Ustav sadržan u više različitih zakonskih akata (danas ga ima Izrael, a
imala ga je Državna Zajednica Srbija i Crna Gora, sastavljen od dve ustavne povelje).
II prema načinu (postupku) promene Ustava – 1. čvrsti Ustavi – postupak promene Ustava je
različit, složeniji i strožiji od zakonodavnog postupka, on je veoma otežan. Naš Ustav iz 2006.
godine je čvrst Ustav. Čvrsti Ustavi danas preovlađuju u svetu. 2. meki (gipki) Ustavi –
postupak promene ovog Ustava nije naročito težak i uglavnom je jednak postupku donošenja
zakona ili se svodi na kvalifikovanu većinu u parlamentu.
III prema načinu donošenja (donosiocu) – oktroisani – donosi ga monarh, narodni ustav –
usvaja ga predstavništvo naroda i ustavni pakt – donose ga monarh i predstavništvo naroda
zajedno.
IV prema obimu- kratki (SAD), srednji (Ustav RS 2006. god), dugi (Bolivija, Ekvador)
V prema trajnosti – stabilni i nepostojani ustavi. Ustav ne treba da bude tako teško
promenjiv da koči razvoj društva, a sa druge strane Ustav ne treba da bude ni takav da ga je
moguće menjati kao običan zakon, zavisno od promenjive volje i potrebe trenutnih nosilaca
vlasti.
VI prema odnosu ustava prema društvenoj stvarnosti – normativne (realne ili ustave-bilanse) i
nominalne (nerealne ili ustave-programe).

PROMENA USTAVA – čl. 203. - 205. Ustava

*čl.203. – Predlog za promenu Ustava može podneti: A) najmanje 1/3 od ukupnog broja
narodnih poslanika, B) predsednik Republike, C) Vlada, D) najmanje 150.000 birača.
-O promeni Ustava odlučuje Narodna Skupština.
-Predlog za promenu Ustava usvaja se dvotrećinskom većinom od ukupnog broja
narodnih poslanika.
-Ako ne bude postignuta potrebna većina, promeni Ustava po pitanjima sadržanim u
podnetom predlogu koji nije usvojen, ne može se pristupiti u narednih godinu dana.
-Ako Narodna Skupština usvoji predlog za promenu Ustava, pristupa se izradi, odnosno
razmatranju akta o promeni Ustava.
-Narodna Skupština usvaja akt o promeni Ustava dvotrećinskom većinom od ukupnog broja
narodnih poslanika i može odlučiti da ga i građani potvrde na republičkom referendumu.

4
-Narodna Skupština je dužna da akt o promeni Ustava stavi na republički referendum radi
potvrđivanja, ako se promena Ustava odnosi na -preambulu Ustav, načela Ustava, ljudska i
manjinska prava i slobode, -uređenje vlasti, -proglašavanje ratnog i vanrednog stanja,
odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za
promenu Ustava.
-Kada se akt o promeni Ustava stavi na potvrđivanje, građani se na referendumu
izjašnjavaju najkasnije u roku od 60 dana od dana usvajanja Akta o promeni Ustava.
Promena Ustava je usvojena ako je za promenu na referendumu glasala većina izašlih birača.
-Akt o promeni Ustava koji je potvrđen na republičkom referendumu stupa na snagu kada
ga proglasi Narodna skupština.
-Ako Narodna skupština ne odluči da akt o promeni Ustava stavi na potvrđivanje, promena
Ustava je usvojena izglasavanjem u Narodnoj skupštini, a akt o promeni Ustava stupa na
snagu kada ga proglasi Narodna skupština.
*čl.204. – Ustav ne može biti promenjen za vreme ratnog i vanrednog stanja.
*čl.205. – Za sprovođenje promene Ustava donosi se Ustavni zakon.
-Ustavni zakon se donosi dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika.

USTAV RS IZ 2006. GOD – STRUKTURA USTAVA – 30. septembra 2006. godine

dvotrećinskom većinom Narodna Skupština je usvojila Ustav, a zatim je on konačno bio
usvojen na republičkom referendumom 28-29. oktobra. Prema zvaničnim podacima za novi
Ustav glasalo je 53,04% od ukupnog broja građana Srbije sa biračkim pravom.
Narodna Skupština je svečano proglasila Ustav 8. novembra 2006. godine. Srbija je posle 103
godine (računajući od Ustava donetog 1903. godine) konačno dobila Ustav kao samostalna
država. Ustav iz 2006. god ima 206 članova i po tome se ubraja među Ustave srednje dužine.
Struktura Ustava – I preambula, II normativni deo – raspoređen u 10 delova.
I preambula- predstavlja deo Ustava koji prethodi normativnom delu i uvek je jasno
odvojena od normativnog dela. Preambula je neka vrsta kratkog uvoda u Ustav i predstavlja
svečanu izjavu političko – programske prirode. Obično sadrži:
1- pozivanje na ciljeve koje se žele Ustavom postići, 2- ističe glavne principe na kojima se
zasniva Ustavno uređenje, 3- imenuje donosioca Ustava, 4- ističe u kakvim okolnostima je
Ustav donet.
U preambuli se podvlači da građani RS donose Ustav polazeći od: 1- „državne tradicije
srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u RS“, 2- „od toga da je
pokrajina KiM sastavni deo teritorije RS, da ima položaj suštinske autonomije u okviru
suverene države RS i da iz takvog položaja pokrajine KiM slede Ustavne obaveze svih
državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na KiM u svim unutrašnjim i

5
spoljnim političkim odnosima“.
Preambula u našem Ustavu je pravnoobavezujuća jer sadrži jasno pravilo ponašanja i
„obavezu svih državnih organa da zastupaju i štite interese RS na KiM.“ Prilikom njene
promene, obavezan je referendum.
II Normativni deo – predstavlja glavni i obavezni deo svakog Ustava u kojem su sadržane
pravne norme o organizaciji vlasti i ljudskim pravima, o onome što čini Ustavnu materiju.
Pravne norme se formulišu u članovima. Kada se u jednom članu formulišu dve ili više
normi, kao i kada se jedna norma razrađuje, onda se u takvom članu nalaze dva ili više
stavova, a stavovi se dalje mogu deliti u tačke i alineje. Članovi mogu da budu označeni
naslovima, koji kratko izražavaju njihovu sadržinu i takav naslov se naziva „RUBRUM“.
Više članova koji uređuju jedno ili slična pitanja grupišu se u glave, odeljke i delove Ustava.
Naš Ustav iz 2006. godine ima sledeće delove: 1- Načela Ustava, 2- Ljudska i manjinska
prava i slobode, 3- Ekonomsko uređenje i javne finansije, 4- Nadležnost RS, 5- Uređenje
vlasti, 6- Ustavni sud, 7- Teritorijalno uređenje, 8- Ustavnost i zakonitost, 9- Promena Ustava,
10- Završne odredbe.

POJAM I OBELEŽJA RS – Ustavom RS, čl.1, Republika Srbija je „definisana kao država
srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj
pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i
pripadnosti evropskim principima i vrednostima“.
Iz ove definicije možemo izdvojiti 3 osnovna obeležja RS:
1- RS je država sa republikanskim oblikom vladavine (znači da ima biranog predsednika
kao šefa države),
2- Titular suverenosti je srpski narod zajedno sa svim građanima drugih narodnosti koji u
njoj žive,
3- Osnovne vrednosti na kojima se RS zasniva je vladavina prava i socijalna pravda,
načela građanske demokratije, ljudska i manjinska prava i slobode i pripadnost
evropskim principima i vrednostima.

DRŽAVNA TERITORIJA I DRŽAVNI SIMBOLI RS – Teritorija RS je Ustavom

određena kao jedinstvena i nedeljiva, a granica RS kao nepovrediva. Granica RS može se
promeniti samo po postupku predviđenom za promenu Ustava. RS je unitarno uređena država,
u čijem teritorijalnom uređenju postoje autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave
(opštine, gradovi i grad Beograd). Autonomne pokrajine i jls izraz su prava građana na
pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu, koje im Ustav garantuje i kojim je, uz to,
ograničena državna vlast (čl.12). Teritorija AP i jls određuje se zakonom, s tim što se teritorije

6
aut. pokrajina ne može menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu dok
promeni teritorije jedinice lokalne samouprave prethodi savetodavni referendum na teritoriji
te jedinice.
-Kao i druge države, RS ima svoje simbole:
I GRB – koristi se kao Veliki grb i kao Mali grb,
II ZASTAVA – koristi se kao Narodna zastava i kao Državna zastava,
III HIMNA – je svečana pesma „Bože Pravde“.
-Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne RS je donet 2009. godine. Glavni grad RS je
Beograd. Položaj grada Beograda kao glavnog grada i kao jls, uređuje se Zakonom o
glavnom gradu i njegovim statutom.

DRŽAVLJANSTVO RS – Kao jedno od osnovnih prava svakog čoveka, pravo na

državljanstvo garantovano je najvažnijim međ. dokumentima: -Univerzalnom deklaracijom o
pravima čoveka 1948. god utvrđeno je da svako ima pravo na jedno državljanstvo i da niko ne
sme samovoljno biti lišen državljanstva niti prava da promeni državljanstvo, -Međ. paktom o
građ. i političkim pravima 1966. god – „utvrđeno je pravo svakog deteta na državljanstvo“.
Državljanstvo predstavlja poseban pravni odnos javnopravnog karaktera koji se
uspostavlja kao lična veza između fizičkog lica i države. U pitanju je dvostrani odnos,
jer iz njega proizilaze međusobna prava i obaveze.
-Za Državljanstvo se kaže da predstavlja odnos redovnog i trajnog karaktera. Redovan je po
tome što se odsustvo D (apatridi) i posedovanje više od jednog D (bipatridi) pojavljuju kao
izuzeci. Trajan je po tome što se obično zasniva rođenjem i retko se kasnije menja.
-Pravni poredak jedne zemlje u celini je važeći za domaće državljane dok za strance i lica bez
D mogu da važe određena ograničenja o pogledu prava i obaveza. Postoje i prava koja se
garantuju samo strancima (npr. pravo na azil).
-Prema Ustavu RS sticanje i prestanak državljanstva RS uređuje se zakonom. Državljanima
RS se garantuje da ne mogu biti proterani ni lišeni državljanstva ili prava da ga promene.
-Ustavom se priznaje princip IUS SOLI – prema kome dete rođeno u RS ima pravo na
državljanstvo RS, ako nisu ispunjeni uslovi da stekne D neke druge države. (ustav se ne
izjašnjava o pitanju izručenja).
S jedne strane, RS ima obavezu da štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu. S
druge strane, kada se radi o onom delu srpske dijaspore koji ne poseduje državljanstvo RS,
RS ima obavezu da razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom
državom.

JEZIK I PISMO U SLUŽBENOJ UPOTREBI – U RS u sl. upotrebi su srpski jezik i

7
ćirilično pismo, a sl. upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava,
što znači da se zakonom može urediti da na pojedinim područjima, na kojima žive nac.
manjine u znatnijem broju, bude u sl. upotrebi i drugi jezik i pismo (jls-15%, rs-2%). Pod sl.
upotrebom jezika i pisama smatra se upotreba jezika i pisama u radu državnih organa, organa
aut. pokrajina, opština i gradova, kao i javnih službi i drugih organizacija koje vrše javna
ovlašćenja. To se odnosi na vođenje sudskih, upravnih i drugih postupaka u kojima se
ostvaruju prava, dužnosti i odgovornosti građana i pravnih lica, na međusobno komuniciranje
organa i organizacija, vođenje propisanih evidencija, izdavanje javnih isprava, na ispisivanje
naziva mesta, ulica, firmi i drugih javnih natpisa i sl.
-Ustav predviđa DVE garancije (čl.199):
1- da svako ima pravo da koristi svoj jezik u postupku pred sudom i drugim državnim
organom ili organizacijom koja vrši javna ovlašćenja, kada se rešava o njegovom pravu ili
obavezi.,
2- da neznanje jezika na kome se postupak vodi ne sme biti smetnja za ostvarivanje i
zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Ovome treba dodati i posebne garancije prava lica
lišenog slobode, među kojima je i obaveza državnog organa koji sprovodi lišenje slobode da
takvo lice odmah, i to na jeziku koji razume, obavesti o razlozima lišenja slobode, optužbi
koja mu se stavlja na teret i njegovim pravima (čl.27.st.2).

NADLEŽNOST RS – RS uređuje i obezbeđuje (čl.97):

1) suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost RS, njen međ. položaj i
odnose sa drugim država i međ. organizacijama,
2) ostvarivanje i zaštitu slobode i prava građana; ustavnost i zakonitost; postupak pred
sudovima i drugim državnim organima; odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava
građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata; amnestije i
pomilovanja za KD;
3) teritorijalnu organizaciju RS; sistem lokalne samouprave;
4) odbranu i bezbednost RS i njenih građana; mere za slučaj vanrednog stanja;
5) sistem prelaska granice i kontrole prometa roba, usluga i putničkog saobraćaja preko
granice; položaj stranaca i stranih pravnih lica;
6) jedinstveno tržište; pravni položaj privrednih subjekata; sistem obavljanja pojedinih
privrednih i dr. delatnosti; robne rezerve; monetarni, bankarski, devizni i carinski sistem;
ekonomske odnose sa inostranstvom; poreski sistem;
7) svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine;
8) sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i
drugih oblika soc. sigurnosti; druge ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa;

8
9) održivi razvoj; sistem zaštite i unapređenja životne sredine; zaštitu i unapređivanje biljnog i
životinjskog sveta; proizvodnju, promet i prevoz oružja, otrovnih, zapaljivih, eksplozivnih,
radioaktivnih i dr. opasnih materija;
10) sistem u oblastima zdravstva, soc. zaštite, boračke i invalidske zaštite, brige o deci,
obrazovanja, kulture i zaštite kulturnih dobara, sporta, javnog informisanja; sistem javnih
službi;
11) kontrolu zakonitosti raspolaganja sredstvima pravnih lica; finansijsku reviziju javnih
sredstava; prikupljanje statističkih i drugih podataka od opšteg interesa;
12) razvoj RS, politiku i mere za podsticanje ravnomernog razvoja pojedinih delova RS,
uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja; organizaciju i korišćenje prostora;
naučno-tehnološki razvoj;
13) režim i bezbednost u svim vrstama saobraćaja;
14) praznike i odlikovanja RS;
15) finansiranje ostvarivanja prava i dužnosti RS, utvrđenih Ustavom i zakonom;
16) organizaciju, nadležnost i rad republičkih Organa;
17) druge odnose od interesa za RS, u skladu sa Ustavom.

NAČELO NARODNE SUVERENOSTI – Suverenost leži u narodu, pa od naroda mora

poticati sva vlast u državi. Narodna suverenost podrazumeva zahtev za demokratskom
vladavinom i poštovanja prava i sloboda čoveka! Na ovim idejama zasnivaju se: - američka
deklaracija o nezavisnosti 1776. god i francuska deklaracija prava čoveka i građanina 1789.
god.
U našem Ustavu utvrđuje se da suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom,
narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Nijedan državni
organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana niti
uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana (čl.2). (pravo građana na učešće u
vršenju vlasti se ostvaruje na dva osnovna načina: neposredno – putem referenduma i narodne
inicijative, posredno – preko izabranih predstavnika; njihova kombinacija daje
poluneposrednu demokratiju.)
Pravo građana na učešća u vršenju vlasti ostvaruje sa na 2 (3) načina:
I NEPOSREDNO – putem referenduma i narodne inicijative, što čini punu neposrednu
demokratiju. Ona bi postojala kada bi svi građani vršili zakonodavnu vlast, bez obrazovanja
posebnog zakonodavnog organa. Pripada prošlosti.
II POSREDNO – preko izabranih predstavnika, što predstavlja posrednu predstavničku
demokratiju koja je postala glavni oblik demokratije. Ona svodi građane na birače jer je
njihovo učešće u vršenju vlasti vidljivo jedino u činu glasanja, u imenovanju onih koji će u

9
njihovo ime da vrše vlast. Pritom birači nemaju dovoljno sredstva za efektivnu kontrolu rada
predstavničkih organa. Zato se pristupilo izgradnji poluneposredne demokratije u mnogim
zemljama sveta.
III POLUNEPOSREDNA DEMOKRATIJA – postoji onda kada se u okviru predstavničke
demokratije uvedu ustanove neposredne demokratije. Tim ustanovama se građanima
omogućuje da neposredno učestvuju u vršenju vlasti tako što se jedan broj najvažnijih pitanja
rezerviše za njihovo neposredno odlučivanje – REFERENDUM, i uz to im se pruža
mogućnost da budu akteri u predlaganju odluka i utvrđivanju politike – narodna inicijativa.
Predstavnički organ ne može tada uopšte ili ne može bez učešća građana doneti odluke o onim
pitanjima koja su rezervisana za građane. Pored referenduma i narodne inicijative, građani
imaju pravo na peticiju i javnu kritiku, pravo da budu konsultovani o namerama organa vlasti,
kao i pravo da budu informisani o radu tih organa i da kontrolišu njihov rad.

NAČELO PODELE VLASTI – Ustav (čl.4) utvrđuje da uređenje vlasti počiva na podeli
vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, zatim da se odnos između tri grane vlasti zasniva na
ravnoteži i međusobnoj kontroli, kao i da je sudska vlast nezavisna.
-Prema trojnoj koncepciji vlasti koju je utemeljio Monteskje, postoje 3 državne funkcije
odnosno vlasti (zakonodavna, izvršna i sudska) i svaku od njih treba da vrše različiti organi
vlasti. U pitanju je horizontalna podela vlasti:
I ZAKONODAVNA VLAST – formuliše opšta pravna pravila i vrši je parlament, uz
eventualno učešće građana,
II IZVRŠNA VLAST – izvršava zakone, a vrše je šef države i vlada sa upravom,
III SUDSKA VLAST – rešava sporove o primeni prava i nju vrše sudovi.
U primeni načela podele vlasti razlikujemo:
1) parlamentarni sistem organizacije vlasti – koji preovlađuje u svetu. Njegovu glavnu odliku
predstavlja odnos vlade i parlamenta. Vlada je nosilac izvršne vlasti i bira je parlament i ona
opstaje dok uživa poverenje većine u parlamentu. S druge strane, vlada ima pravo raspuštanja
parlamenta koje obično vrši zajedno sa šefom države. U parlamentarnom sistemu postoji i šef
države koji ima manji udeo u izvršnoj vlasti, pa se kaže da je izvršna vlast dvoglava;
2) predsednički sistem organizacije vlasti – počiva na krutoj podeli zakonodavne i izvršne
vlasti. Izvršnu vlast u celini vrši predsednik kao inokosni organ biran od građana koja se zove
i jednoglava izvršna vlast. Postoji i mogućnost ukrštanja parlamentarnog i predsedničkog
sistema – šira ovlašćenja predsednika u polju izvršne vlasti i njegov izbor od strane građana.
-Podela vlasti u našem Ustavu odgovara parlamentarnom sistemu, stim što postoje neka
odstupanja (vlasništvo nad poslaničkim mandatom, nedostatak kontrole nad finansiranjem
pol.stranaka, mogućnost da predsednik republike bude lider političke stranke, nedovoljna

10
sudska nezavisnost, slaba budžetska kontrola, nepoštovanje sudskih odluka od strane organa
vlasti..).
-Pored horizontalne podele vlasti, postoji i vertikalna podela vlasti – između različitih nivoa
na kojima se ona vrši: 1- Republika, 2- Pokrajina, 3- Lokalna samouprava. (u ustavnom pravu
obuhvata se pojmovima oblika državnog uređenja i teritorijalne decentralizacije)

NAČELO VLADAVINE PRAVA, USTAVNOST I ZAKONITOST – Čl.3 Ustava posvećen

je načelu vladavine prava koji kaže da je „vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i da
počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i
neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti,
nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i Zakonu.“ Pored povinovanja
vlasti pravu, vladavina prava podrazumeva i pravnu jednakost svih i sudsku zaštitu ljudskih
prava koju pruža nezavisno sudstvo.
-Vladavina prava vremenom je postala bitna odlika pojma ustavne države i ona danas počiva
na više posebnih načela i ustavnih garancija, od kojih se posebno izdvajaju:1- legitimnost
vlasti – zahtev da vlast bude izabrana ustavnim putem na slobodnim i demokratskim izborima
i da način njenog vršenja odobrava većina građana, 2- podela vlasti, 3- nezavisnost sudske
vlasti, 4- ustavna jemstva ljudskih prava, 5- ustavnost i zakonitost, 6- jednakost svih pred
zakonom, sloboda privređivanja i sl.
-Ustavnost i zakonitost - prema našem Ustavu (čl.194-197) važni elementi koji odlikuju U i
Z su:
1. pravni poredak RS je jedinstven, a Ustav je najviši pravni akt,
2. svi zakoni i drugi opšti akti doneti u RS moraju biti saglasni sa ustavom i ne smeju biti u
suprotnosti sa potvrđenim međ. ugovorima i opšte prihavćenim pravilima međ. prava,
3. ustav utvrđuje princip zakonitosti izrekom da svi opšti akti niži od zakona moraju biti
saglasni zakonu,
4. svi opšti akti pokrajina, opština, gradova moraju biti saglasni njihovim statutima (tzv.
princip statutarnosti).
-Ustav, Zakon i podzakonski akti RS objavljuju se u Službenom glasniku RS (Republički
službeni glasnik), a statuti i opšti akti pokrajinskih i lokalnih organa u pokrajinskom, odnosno
u lokalnom službenom glasniku. Svi opšti akti stupaju na snagu najranije 8 dana od dana
objavljivanja, a izuzetno i ranije ako za to postoje naročito opravdani razlozi uređeni prilikom
njihovog donošenja.
-Ustanovljena je zabrana retroaktivnosti, što znači da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu
imati povratno dejstvo, osim odredbe kr. zakona koja može imati povratno dejstvo ako je
blaža za učinioca KD (izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo,

11
ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona – čl.197.st.2).
-Ustav utvrđuje i princip zakonitosti uprave koji se izražava najpre u zahtevu da svi
pojedinačni akti i radnje uprave moraju biti zasnovani na zakonu, a zatim i u utvrđivanju
pravila da su konačni upravni akti podložni preispitivanju njihove zakonitosti pred sudom u
upravnom sporu. Isključenje up. spora moguće je samo kada je u određenom slučaju zakonom
predviđena drukčija sudska zaštita.
-U delu Ustava o ustavnosti i zakonitosti sadržana su i naročita pravila o proglašavanju
vanrednog i ratnog stanja i propisivanja mera odstupanja od Ustavom zajamčenih ljudskih i
manjinskih prava (čl.200-202).
Načela Ustava Prvi deo Ustava obuhvata načela na kojima počiva Ustavni sistem RS. S
obzirom na sadržaj načela, moguće je izvojiti 3 grupe pravila:
I opšta načela - polazni i osnovni Ustavni principi - vladavina prava, podela vlasti, suverenost
građana, politički pluralizam, svetovnost države, pravo građana na pokrajinsku autonomiju i
lokalnu samoupravu, zabrana sukoba interesa;
II načela koja se odnose na ljudska i manjinska prava - garantovane ravnopravnosti polova,
zaštita državljana RS u inostranstvu, zaštita nac. manjina, osnovne garancije statusa stranaca;
III ustavne odredbe koje se odnose na formalna obeležja države - definicija RS, državni
simboli grb, zastava, himna, teritorije i granice, glavni grad, međ. odnosi.

NAČELO POLITIČKOG PLURALIZMA

-Prema našem Ustavu jemči se i priznaje uloga političkih stranaka u demokratskom
oblikovanju politčke volje građana (čl.5.st.1).
-Stranke se nalaze u ulozi predstavnika volje građana i učestvuju u organizaciji i vršenju
vlasti. To je i glavni cilj osnivanja stranaka. Takođe, one regrutuju i obučavaju buduće
političare. One su posle birača najvažniji činilac izbornog procesa i njihovi predstavnici čine
parlament, a stranke koje imaju većinu u parlamentu obrazuju vladu. Stranke u manjini
obrazuju parl. opoziciju i imaju važnu ulogu da ograniče volju većine, koriguju i kritikuju
njene poteze.
-Prema načelu Ustava političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast niti je podčiniti sebi
(čl.5.st.4).
-Osnivanje političkih stranaka je slobodno (čl.5.st.2) i jemči se sloboda političkog sindikalnog
i svakog drugog udruživanja (i pravo da se ostane izvan svakog udruženja – čl.55.st.1) koja
imaju druge ciljeve, npr. humanitarni ciljevi, zaštita prirode i dr. Pravo na udruživanje spada u
politička prava i garantovano je najvažnijim međ. dokumentima o ljudskim pravima.
Osnivanje političkih stranaka uređuje se posebnim zakonima – Zakonom o polit. strankama iz
2009. god i Zakonom o udruženjima iz 2009. god.

12
-Osnivanje pol. stranaka moguće je po 2 sistema:
1- sistem odobrenja – koji podrazumeva prethodnu dozvolu za osnivanje stranke. Loša strana
ovog sistema ogleda se u diskrecionoj moći državnih organa da uskrate odobrenje za
osnivanje pol. stranke,
2- sistem prijave – po njemu polit. stranka se osniva bez prethodnog odobrenja uz upis u
registar stranaka koji vodi nadležni drž. organ (čl.55.st.2). Ovaj sistem je prihvatio i naš
Ustav.
-Zakonom o političkim strankama propisano je da stranku može osnovati najmanje 10.000, a
stranku nac. manjine najmanje 1.000 punoletnih i poslovno sposobnih građana. Prema našem
Ustavu, pol. stranke se ne mogu osnivati kao tajna i paravojna udruženja (čl.55.st.3) već kao
javna i nenaoružana udruženja sa pol. ciljevima. Ustavom je zabranjeno osnivanje i delovanje
stranaka koje je usmereno na nasilno kršenje Ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih i
manj. prava ili izazivanje rasne, nacionalne i verske mržnje. Zabranu pol. stranke koja bi tako
delovala može izreći Ustavni sud (čl.55.st.4). Članovi pol. stranke ne mogu biti: sudije
Ustavnog suda, sudije, javni tužioci, zaštitnik građana, pripadnici policije i vojske (čl.55.st.5).
Posebnim zakonom iz 2009. godine zabranjene su manifestacije neonacističkih ili fašističkih
organizacija i udruženja i upotreba neonacističkih ili fašistčkih simbola i obeležja.

NAČELO ZABRANE SUKOBA INTERESA – Postojanje sukoba interesa i odgovornost

pri njegovom rešavanju određuju se Ustavom i Zakonom o agenciji za borbu protiv korupcije
iz 2008. god. Niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim
drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima (čl.6). Zabrana sukoba je opšta –
odnosi se na svako lice koje obavlja državnu ili javnu funkciju. Ustav isključuje mogućnost
da se ove funkcije obavljaju u sukobu sa dr. funkcijama, poslovima ili privatnim interesima
pojedinca.
Narodni poslanik – ne može biti: poslanik u skupštini AP, funkcioner u organima izvršne
vlasti ili pravosuđa, niti može obavljati dr. funkcije, poslove ili dužnosti za koje je zakonom
utvrđeno da predstavljaju sukobe interesa (čl.102.st.3).
Predsednik republike – ne može biti: narodni poslanik u Narodnoj skupštini, poslanik u
skupštini AP, odbornik u skupštini lok. samouprave, član izvršnog veća AP ili izvršnog organa
jedinice lok. samouprave. (ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost
– čl. 115).
Član vlade – ne može biti: narodni poslanik u Narodnoj skupštini, poslanik u skupštini AP,
odbornik u skupštini lok. samouprave, član izvršnog veća AP ili izvršnog organa jedinice lok.
samouprave. Zakonom se uređuje koje su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi u sukobu
sa položajem člana Vlade (čl.126).

13
Sudije – Zabranjeno je političko delovanje sudije. Zakonom se uređuje koje su druge
funkcije, poslovi ili privatni interesi nespojivi sa sudijskom funkcijom (čl.152).
Tužioci – Zabranjeno je političko delovanje jt i zamenika jt. Zakonom se uređuje koje su
druge funcije, poslovi ili privatni interesi nespojivi sa tužilačkom funkcijom (čl.163).
Sudija Ustavnog suda – ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu funkciju niti posao,
izuzev profesure na pravnom fakultetu u RS, u skladu sa zakonom. Sudija Ustavnog suda
uživa imunitet kao naordni poslanik. O njegovom imunitetu odlučuje Ustavni sud (čl.173).

NAČELO SVETOVNOSTI DRŽAVE (ODNOS CRKVE I DRŽAVE (čl.11) – Ovim

načelom uređen je odnos crkve i države prema kojem su crkve i verske zajednice odvojene
od države, a u državi nema religije koja bi se mogla smatrati državnom i obaveznom. RS je
svetovna država.
-Crkve i verske zajednice ravnopravne su i slobodne da samostalno uređuju svoju unut.
organizaciju i verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju verske škole, socijalne
i dobrotvorne ustanove i da njima upravljaju u skladu sa zakonom (čl.44.st.2). Nijedna od
crkava nije izričito pomenuta u Ustavu čime je dodatno pojačan stav o njihovoj
ravnopravnosti. Ustavni sud može zabraniti versku zajednicu samo ako njeno delovanje
ugrožava određene, tačno utvrđene vrednost i to: pravo na život, psihičko i fizičko zdravlje,
prava dece, pravo na lični i porodični integritet, pravo na imovinu, javnu bezbednost i javni
red ili ako izaziva ili podstiče versku, nacionalnu ili rasnu netrpeljivost (čl.44.st.3).
-Jemči se sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom
uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru. Niko nije dužan da
se izjašnjava o svojim verskim i drugim uverenjima. Roditelji i zakonski staraoci imaju pravo
da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima (čl.43).
Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna (čl.11.st.3).

NAČELO JEDINSTVA PRIVREDNOG PODRUČJA I JEDINSTVO TRŽIŠTA – Jedno

je od osnovnih načela ekonomskog uređenja i javnih finansija kojom je uređeno da je RS
jedinstveno privredno područje sa jedinstvenim tržištem robe, rada, usluge i kapitala
(čl.82.st.2).
-Iz ovog načela proizilazi jedinstveno pravno uređenje uslova privrednog poslovanja, odnosno
sistema obavljanja pojednih privrednih i dr. delatnosti na teritioriji RS, kao i jednakost
pravnog položaja svih privrednih subjekata na tržištu. To dalje uključuje jedinstveni
monetarni, bankarski, devizni, carinski i poreski sistem kao i jedinstvenu politiku ekonomskih
i kreditnih odnosa sa inostranstvom. Iz jedinstva privrednog područja slede i jedinstvena
politika razvoja, politika i mere za podsticanje ravnomernog razvoja pojedinih delova RS,

14
uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja i dr. politike i mere.
-Jedinstveno tržište robe, rada, usluge i kapitala prema Ustavu podrazumeva: 1- jednak pravni
položaj svih subjekata na tržištu, 2- zabranu svih akata kojima se, suprotno zakonu,
ograničava slobodna konkurencija putem stvaranja ili zloupotreba monopolskog ili
dominantnog položaja.
-U sadržinu ovog načela uvršćena su još dve bitne garancije: 1- Prava stečena ulaganjem
kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena; i 2- Na tržištu kapitala strana
lica su izjednačena sa domaćim. (čl.84)

ODNOS UNUTRAŠNJEG I MEĐUNARODNOG PRAVA – U pitanju su bila dva pravna

sistema – unutrašnji pravni sistem koji važi unutar države, i međunarodni koji važi u
međusobnim odnosima država. Danas, međ. i unutrašnje pravo čine jedan sistem (monističko
gledište), a normama međ. prava često se priznaje primat u odnosu na norme unutrašnjeg
prava.
-Naš Ustav takođe prihvata monističko gledište o odnosu ta dva prava. Potvrđeni međ.
ugovori i opšteprihvaćena pravila međ. prava deo su pravnog poretka RS i neposredno se
primenjuju, s tim što potvrđeni međ. ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom – čl.16.st.2.
(sledi mogućnost ocene usklađenosti sa Ustavom od strane Ustavnog suda), a zakoni i dr.
opšti akti ne smeju biti u suprotnosti sa međ. ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međ.
prava (čl.194.st.5).
-U pogledu neposredne primene međ. prava Ustav sadrži rešenje po kome se na osnovu
Ustava jemče i kao takva neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena
opšteprihvaćenim pravilima međ. prava, potvrđenim međ. ugovorima i zakonima (pored onih
prava zajamčenih Ustavom). Ovim se korpus ljudskih i manj. prava zajemčenih Ustavom
dosledno proširuje novim pravima, koja jemče međ. pravo i zakoni.
-Utvrđeno je i da sudovi sude (142) i da se sudske odluke zasnivaju (145) na Ustavu, zakonu,
(opšteprivhaćennim pravila međ.prava 142) potvrđenom međ. ugovoru i (propisu donetom na
osnovu zakona 145) (čl.142.st.2. i čl.145.st.2).

LJUDSKA I MANJINSKA PRAVA I SLOBODE – PODELA – jedna od dve glavne grane

ustavne materije i njima se određuje granica vršenja državne vlasti.
-Za ljudska prava se obično kaže da pripadaju svakom čoveku samim tim što je ljudsko
biće. Ona su univerzalna, a utemeljena su na sledećim principima:
1- poštovanje ljudskog dostojanstva,
2- neotuđivost – nikome se ne mogu oduzeti niti ih se neko može odreći,
3- jednakost – svako ljudsko biće ima ista ljudska prava bez ikakve diskriminacije.

15
Podela ljudskih i manjinskih prava i sloboda
I Prema oblasti (predmetu): 1- lična prava, 2- politička prava, 3- ekonomska prava, 4-
socijalna prava, 5- kulturna prava;
II Prema etapama njihovog nastanka i priznavanja: 1- prava prve generacije – građanska i
politička prava, 2- prava druge generacije – ekonomska, socijalna i kulturna prava. 3- prava
treće generacije- prava kolektiviteta (npr. pravo na zdravu živ. sredinu);
III Prema obavezama države u odnosu na pojedina prava: 1- prava negativnog statusa
(ovde je pojedinac zaštićen od akcije državne vlasti), 2- prava pozitivnog statusa (ovde je
država dužna da deluje u korist ostvarivanja prava građana), 3-prava aktivnog statusa (ona
koja ovlašćuju pojedinca na učešće u pol. životu);
IV Prema nosiocu prava: 1- kolektivna (grupna) prava, npr. manjinska prava 2- pojedinačna
prava, prava koja se garantuju svakom pojedincu, prava koja se garantuju samo domaćim
državljanima, prava koja se utvrđuju u korist pravnih lica.
-Drugi deo našeg Ustava posvećen je materiji „ljudskih i manjinskih prava i sloboda“
(obiman-obuhvata blizu trećine od ukupnog broja članova čl.18.-81). Deo je podeljen u 3
odeljka:
I Osnovna načela,
II Ljudska prava i slobode – 1- Lična prava i slobode, 2- Politička prava i slobode,
3- Ekonomska, socijalna i kult. prava,
III Pravo pripadnika nac. manjina.
(odr.pitanja u vezi sa ljudskim pravima uređuje se u drugim odredbama Ustava, pri tom sama
lista ljudskih prava koja je utvrđena u Ustavu, mada je dosta široka i uticala je na obim
čitavog Ustava, ipak nije iscrpna, jer se u čl.18.st.2. kaže da se „Ustavom jemče, i kao takva,
neposredno primenjuju ljudska prava i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim
pravilima međ.prava, potvrđenim međ.ug. i zakonima“)
Osnovna načela- 1) načelo neposredne primene ljudskih prava zajemčenih Ustavom (čl.18) -
Ljudska prava se primenjuju neposredno bez intervencije zakonodavca. Sud i svaki drugi
organ koji primenjuje pravo može se pozvati neposredno na ustavnu normu i može
neposredno primeniti ustavno pravilo na konkretan slučaj. Zakonom se može samo regulisati
način ostvarivanja ljudskih prava i to kada je to Ustavom izričito predviđeno ili je to
neophodno zbog same prirode prava uz poštovanje granica koje postavlja Ustav.
2) svrha ustavnih jemstava (čl.19) – sastoji se u očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarivanju
pune slobode jednakosti svakog pojedinca što su i temeljne vrednosti demokratije i svake
pravedne vladavine.
3) ograničenja ljudskih i manj. prava (čl.20) – Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom
mogu Zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav

16
dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom
društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava. Važan princip koji se mora poštovati
prilikom primene mera ograničenja pojedinih prava jeste princip srazmernosti ili
proporcionalnosti, prema kome mera ograničenja mora biti srazmerna legitimnoj svrsi
ograničenja. Zato je vlast dužna da, kada odlučuje o ograničenju ljudskih prava vodi računa o:
-suštini prava koje se ograničava, -obimu ograničenja tj. odnosu između ograničenja i svrhe
zbog koje je propisano ograničenje, -postojanja mogućnosti da se svrha postigne sa manjim
ograničenjima prava.
Ustav sadrži posebnu zaštitnu klauzulu i izričito garantuje zaštitu statusa slobode i prava koja
građani već efektivno uživaju. To je ustavno pravilo prema kome se dostignuti nivo ljudskih i
manjinskih prava ne može smanjivati. Od ograničenja treba razlikovati mogućnost
privremenog odstupanja od pojedinih ljudskih prava koja je moguća u vreme ratnog ili
vanrednog stanja kao i posebne mere ograničenja pojedinih prava radi zaštite demokratskog
poretka (npr. zabrana pol. stranke).
4) pravo na sudsku zaštitu i pravo obraćanja međ. institucijama radi zaštite prava i sloboda
zajemčenih Ustavom (čl.22).
5) načelo jednakosti svih pred zakonom i zabrane svake diskriminacije (čl.21) – To je
preduslov za ostvarivanje svih dr. ljudskih prava. Ustav posebno sankcioniše svako izazivanje
i podsticanje rasne, nacionalne i verske i dr. neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti (čl.49).
Ustav zabranjuje svaki oblik posredne ili neposredne diskriminacije, a naročito na osnovu
rase, pola, nacionalne pripadnosti, porekla, rođenja, veroispovesti, političkog uverenja,
imovnog stanja, kulture, jezika... Oblici diskriminacije i mere za njeno sprečavanje i
suzbijanje uređuju se posebnim zakonom – Zakonom o zabrani diskriminacije iz 2009. god.
Ovim zakonom ustanovljen je i poseban državni organ – poverenik za zaštitu ravnopravnosti.
Zakon o ravnopravnosti polova iz 2009. god. ima za cilj da onemogući diskriminaciju po
osnovu pola i da podstakne ostvarivanje pune ravnopravnosti polova. Od diskriminacije treba
razlikovati pojam pozitivna diskriminacija – obuhvata mere koje treba da unaprede položaj
odr. diskriminisanih grupa, odnosno da otklone postojeću neravnopravnost.

LIČNA PRAVA I SLOBODE – imaju za cilj da što potpunije obezbede privatnu ličnost
čoveka, da zaštite njegov psihički i fizički integritet i pruže mu prostor lične slobode od
države i njenih organa. (čl.23-45. i čl.47.)
1. PRAVO NA DOSTOJANSTVO I SLOBODAN RAZVOJ LIČNOSTI – Svi su dužni da
poštuju i štite ljudsko dostojanstvo kao neprikosnoveno. Pravo na slobodan razvoj ličnosti
garantuje se svakome, a njegove su granice u zabrani kršenja ustavnih prava drugih.
2. PRAVO NA ŽIVOT – ljudski život je neprikosnoven i štiti se od momenta rođenja (a u

17
nekim zemljama i od momenta začeća). U RS je 2002. god. ukinuta smrtna kazna. Zabranjeno
je kloniranje ljudskih bića.
3.PRAVO NA NEPOVREDIVOST FIZIČKOG I PSIHIČKOG INTEGRITETA – Fizički
i psih. život je nepovrediv i zabranjen je svaki oblik torture (mučenja), nečovečnog i
ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja. Podvrgavanje medicinskim i naučnim ogledima
nije moguće ako ne postoji lični i slobodni pristanak.
4. ZABRANA ROPSTVA, POLOŽAJA SLIČNOG ROPSTVU I PRINUDNOG RADA –
Niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu. Svaki oblik trgovine
ljudima je zabranjen. Zabranjen je prinudni rad, pod kojim se podrazumeva seksualno i
ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju. Prinudnim radom se NE
SMATRA rad ili služba lica na izdržavanju kazne lišenja slobode, ako je njihov rad zasnovan
na principu dobrovoljnosti uz novčanu nadoknadu, rad ili služba lica na vojnoj službi, kao ni
rad ili služba za vreme ratnog i vanrednog stanja, u skladu sa merama propisanim prilikom
proglašenja ratnog ili vanrednog stanja.
5. PRAVO NA SLOBODU I BEZBEDNOST – Svako ima pravo na ličnu slobodu i
bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga predviđenih zakonom i u postupku
predviđenim zakonom.
- Lice koje je lišeno slobode od strane drž. organa, na jeziku koji razume odmah se
obaveštava o razlozima lišavanja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim
pravima, kao i da ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom
izboru.
- Svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti
lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu, ako je lišenje slobode bilo nezakonito. Kaznu
koja obuhvata lišenja slobode može izreći samo sud.
- Prema licu lišenom slobode mora se postupati čovečno i sa uvažavanjem dostojanstva
njegove ličnosti. Zabranjeno je svako nasilje i iznuđivanje iskaza.
- Licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah se saopštava da ima pravo da ništa ne
izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca
koji će mu pružiti besplatnu pravnu pomoć ako ne može da je plati. Lice lišeno slobode bez
odluke suda mora bez odlaganja a najkasnije u roku od 48h biti predato nadležnom sudu, u
protivnom se pušta na slobodu.
6. PRAVA PRITVORENOG LICA – Pritvor je mera koja se može primeniti prema licu za
koje postoji osnovana sumnja da je učinio kd i samo kad je to neophodno radi vođenja kr.
postupka. Pritvor se može sprovesti jedino na osnovu odluke suda. Rešenje o pritvoru uručuje
se pritvoreniku najkasnije u roku od 12h od pritvaranja. Pritvorenik ima pravo na žalbu na
rešenje o pritvoru, o čemu je sud dužan da donese odluku u roku od 48h. Do podizanja

18
optužnice, pritvor može trajati najduže 6 meseci, a posle toga njegovo trajanje sud svodi na
najkraće neophodno vreme u skladu sa zakonom i ustavnim načelom prema kome se
pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen.
7. PRAVO NA PRAVIČNO SUĐENJE – podrazumeva da svako ima pravo da mu
nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno
raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila osnov za
pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Ima pravo i na besplatnog prevodioca i
tumača (ako ne zna jezik suda, ako je slep, gluv ili nem). Javnost može biti isključena tokom
čitavog postupka ili u jednom delu, radi: a) zaštite interesa nac. bezbednosti c) zaštite interesa
maloletnika, b) javnog reda i morala, d) privatnosti učesnika u postupku.
8. POSEBNA PRAVA OKRIVLJENOG – U pitanju su prava okrivljenog za kd, kao i prava
lica protiv kojih se vodi postupak za dr. kažnjiva dela (prekršaje i privredne prestupe). To su
sledeća prava: 1- pravo da bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti kao i
dokazima prikupljenim protiv njega, 2- pravo na odbranu (da se sam brani, da uzme branioca,
besplatnog branioca, da sa braniocem nesmetano opšti, da dobije vreme i uslove za pripremu
odbrane), 3- pravo na suđenje u prisustvu i uz davanje mogućnosti da bude saslušan i da se
brani, 4- pravo iznošenja dokaza u svoju korist i ispitivanja svedoka optužbe i pravo da se
svedoci odbrane ispitaju pod istim uslovima kao i svedoci optužbe, 5- pravo na suđenje bez
odugovlačenja, 6- lice kome se sudi za kd nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv
njemu bliskih lica niti da prizna krivicu.
Uz to Ustav utvrđuje mogućnost i opšte uslove za dopuštenost ponavljanja postupka, čime se,
u stvari, uobičajeno odstupa od načela Ne bis in idem.
9. PRAVO NA REHABILITACIJU I NAKNADU ŠTETE – Ko je bez osnova ili
nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju,
naknadu štete od RS i druga prava uređena zakonom. Svako ima pravo na naknadu
materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje
državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ AP ili organ jls. Zakon određuje uslove pod
kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu
prouzrokovalo.
10. PRAVNA SIGURNOST U KAZNENOM PRAVU – Ovo pravo obuhvata nekoliko
temeljnih načela čitavog kaznenog prava: 1- načelo legaliteta – nema kd ni kazne bez
zakona; 2- načelo primene blažeg zakona – kazne se određuju prema propisu koji je važio u
vreme kada je delo učinjeno, izuzev ako je kasniji propis povoljniji za učinioca; 3-
pretpostavka nevinosti – svako se smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi
pravosnažnom odlukom suda; 4- ne bis in idem – niko ne može biti gonjen ili kažnjen za delo
za koje je pravosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno

19
odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen; 5- kr. gonjenje i izvršenje kazne za ratni
zločin, genocid zločin protiv čovečnosti ne zastareva.
11. PRAVO NA JEDNAKU ZAŠTITU PRAVA I NA PRAVNO SREDSTVO – Svima se
jemči pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, drugim državnim organima, imaocima
javnih ovlašćenja i pokrajinskim i lokalnim organima. Radi zaštite prava svakom se jemči
pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovoj pravnoj
obavezi ili pravnom interesu.
12. PRAVO NA PRAVNU LIČNOST – Svako lice ima pravnu sposobnost. Poslovnu
sposobnost tj. sposobnost da samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama lice stiče
punoletstvom, sa navršenih 18 god. života. Svako ima pravo na slobodan izbor i korišćenje
ličnog imena i imena svoje dece.
13. PRAVO NA DRŽAVLJANSTVO – Sticanje i prestanak državljanstva RS uređuje zakon.
Državljanin RS ne može biti proteran niti lišen državljanstva niti lišen prava da državljanstvo
promeni. Dete rođeno u RS ima pravo na državljanstvo RS, ako nisu ispunjeni uslovi da
stekne državljanstvo druge države.
14. SLOBODA KRETANJA – Puna sloboda kretanja podrazumeva pravo svakog da se
slobodno kreće, nastanjuje u RS, da je napusti i da se u nju vrati. Ograničenja slobode
kretanja moguća su na osnovu zakona, a zbog vođenja kr. postupka, zaštite javnog reda i mira,
odbrane RS, sprečavanja širenja zaraznih bolesti. Ulazak i boravak stranaca, kao i mera
njihovog proterivanja uređuju se zakonom. Proterivanje podrazumeva proterivanje stranaca na
osnovu odluke nadležnog organa u zakonom predviđenom postupku i ako je strancu
obezbeđeno pravo žalbe, i to samo tamo gde mu ne preti progon zbog njegove rase, pola,
nac.pripadnosti, državljanstva ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava.
15. PRAVO NA PRIVATNOST – Utvrđena je zabrana proizvoljnog mešanja države u
privatni i porodični život, stan, prepisku i podatke o ličnosti, kao i pravo na zakonsku zaštitu
od napada na privatnost. Najvažnije su:
1- nepovredivost stana – ulazak u tuđi stan ili druge prostorije protiv volje njihovog držaoca i
pretres istih moguć je na osnovu pismene odluke suda – kada držalac stana ima pravo da uz
još dva svedoka prisustvuje pretresu, a ako je odsutan, pretresanje je dopušteno uz prisustvo 2
svedoka, kao i bez pismene odluke suda – kada je to neophodno radi hapšenja učinioca kd ili
otklanjanja neposredne ili ozbiljne opasnosti za ljude i imovinu.
2- tajnost pisama i drugih sredstava opštenja – je nepovredivo. Odstupanja su dozvoljena
samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda ako su neophodna radi vođenja kr. postupka
ili zaštite bezbednosti RS ili na način predviđen zakonom.
3- zaštita podataka o ličnosti – prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti
uređuju se zakonom. Zabranjena je i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju

20
su prikupljeni, u skladu sa zakonom, osim za potrebe vođenja kr. postupka ili zaštite
bezbednosti RS. Svako ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima o svojoj
ličnosti i pravo na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe.
16. PRAVO NA DUHOVNI INTEGRITET LIČNOSTI
A)Sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti – jemči se sloboda misli, savesti,
uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti i da se oni
promene. Niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim i drugim uverenjima. Svako je
slobodan da ispoljava svoju veru obavljanjem verskih obreda, pohađanjem verske službe ili
nastave, pojedinačno ili u zajednici s drugima, kao i da privatno ili javno iznese svoja verska
uverenja. Sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može se ograničiti zakonom, samo ako je to
neophodno u demokratskom društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi i morala društva,
sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom i javne bezbednosti i javnog reda ili radi
sprečavanja izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje. Roditelji i zakonski
staraoci imaju pravo da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim
uverenjima.
B) Sloboda mišljenja i izražavanja – Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda
da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.
Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti ako je to neophodno radi zaštite prava i
ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala i nac.
bezbednosti RS.
C) sloboda izražavanja nacion. pripadnosti – Izražavanje nac. pripadnosti je slobodno.
Niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nac. pripadnosti..
D) prigovor savesti – podrazumeva pravo lica da ne ispunjava vojnu ili dr. obavezu koja
uključuje upotrebu oružja, ako je to protivno njegovoj veri ili ubeđenjima. Lice koje se
pozove na prigovor savesti, može biti pozvano da ispuni svoju vojnu obavezu, ali bez obaveze
da nosi oružje.

POLITIČKA PRAVA I SLOBODE – Putem ovih prava i sloboda građani učestvuju u

stvaranju državnih vlasti i državne volje, iznose svoje stavove o polit. pitanjima i učestvuju u
upravljanju javnim poslovima i kontrolišu organe vlasti. (čl.46. i 50.-56.)
1) sloboda mišljenja i izražavanja – Svakome se jemči sloboda izražavanja mišljenja, kao i
sloboda da govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traži, prima i širi obaveštenja i
ideje. Ova sloboda se može ograničiti zakonom radi zaštite prava i ugleda drugih i čuvanja
autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društa i nac.
bezbednosti RS.
1) sloboda medija (*štampe) – Novine i druga sredstva javnog obaveštavanja mogu se

21
 osnivati slobodno i bez odobrenja, na način predviđen zakonom. TV i radio stanice
osnivaju se u skladu sa zakonom. Cenzura ne postoji, a nadležni sud može sprečiti širenje
informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to neophodno radi:
-sprečavanja pozivanja na nasilno kršenje ustavnog poretka ili narušavanje teritorijalnog
integriteta, -sprečavanja propagiranja rata ili podstrekivanja na neposredno nasilje,
-sprečavanje zagovaranja rasne, verske ili nac. mržnje kojim se podstiče na diskriminaciju,
neprijateljstvo ili nasilje. Ustav garantuje pravo na ispravku neistinite, nepotpune ili
netačno prenete informacije kojom se povređuje nečije pravo ili interes, i pravo na odgovor
na objavljenu informaciju – uređuje se zakonom. (čl.49-zabranjeno je i kažnjivo svako
izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i
netrpeljivosti.)
2) pravo na obaveštenost i pristup podacima u posedu javnih vlasti – Svako ima pravo da
istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva
javnog obaveštenja dužna su da to pravo poštuju. Svako ima pravo na pristup podacima
koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u
skladu sa zakonom. Ova prava podrazumevaju neposredne obaveze za organe javnih vlasti
da obaveštavaju svakoga, a naročito medije, o pitanjima od javnog značaja i da svakome
omoguće pristup podacima u svom posedu. Taj slobodan pristup podacima bliže je uređen
posebnim zakonom iz 2004. god. na osnovu kojeg je ustanovljena i institucija poverenika,
kao nezavisnog državnog organa koji se stara o poštovanju tog zakona.
3) biračko (izborno) pravo – Svaki punoletan poslovno sposoban državljanin RS ima pravo
da bira i da bude biran (aktivno i pasivno biračko pravo). Biračko pravo je opšte – imaju
ga svi građani pod istim uslovima i jednako – jedan čovek jedan glas. Izbori su slobodni i
neposredni, a glasanje je lično i tajno. (Zbog značaja izborno pravo uživa pravnu zaštitu
koja se uređuje zakonom.)
4) pravo na učešće u upravljanju javnim poslovima – Građanima se garantuje pravo da
učestvuju u upravljanju javnim poslovima (tj.putem oblika neposredne demokratije i putem
slobodno izabranih predstavnika), kao i pravo da pod jednakim uslovima stupaju u javne
službe i na javne funkcije.
5) sloboda okupljanja – podrazumeva pravo građana na slobodno mirno okupljanje u
zatvorenom i na otvorenom prostoru. Okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže
odobrenju ni obavezi prijavljivanja. Okupljanja na otvorenom prostoru (zborovi,
demonstracije) prijavljuju se nadležnom organu, u skladu sa zakonom (Zakon o javnom
okupljanju 2016), a zakonom se može ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite
javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti države.
6) sloboda udruživanja – Političko, sindikalno i svako drugo udruživanje je slobodno, a ova

22
 sloboda uključuje: -pravo osnivanja udruženja, -pravo da se bude član udruženja, -pravo da
se ostane van svakog udruženja. Udruženja se osnivaju bez prethodnog odobrenja, uz upis
u registar koji vodi nadležni drž. organ. Sloboda udruživanja može se ograničiti:
-zabranom osnivanja tajnih i paravojnih udruženja, -Ustavni sud može zabraniti samo ono
udruženje čije je delovanje usmereno na: nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje
zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava, ili izazivanje rasne, nac. ili verske mržnje.
(Zakono o udruženjima; posebnim zakonom je zabranjena je manifestacija neonacističkih
ili fašističkih organizacija i udruženja, kao i upotreba neonacističkih ili fašističkih simbola
i obeležja; Ustav propisuje da sudije Ustavnog suda, sudije, jt, Zaštitnik građana,
pripadnici policije i pripadnici vojske ne mogu biti članovi političkih stranaka.)
7) pravo na peticiju – Svako ima pravo da, sam ili zajedno sa drugima, upućuje peticije i
druge predloge državnim organima, organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja,
organima autonomne pokrajine i organima jls i da od njih dobije odgovor kada ga traži.
Zbog upućivanja peticija i predloga niko ne može da trpi štetne posledice. Niko ne može da
trpi štetne posledice za stavove iznete u podnetoj peticiji ili predlogu, osim ako je time
učinjeno kd. Ovo pravo se sastoji u upućivanju pritužbi na rad organa vlasti i davanju
predloga, a podrazumeva i pravo da se dobije odgovor na peticiju i predlog, pod uslovom
da se odgovor traži, kao i zaštitu od štetnih posledica zbog upućivanja peticija i predloga.

EKONOMSKA, SOCIJALNA I KULTURNA PRAVA – Lična i politička prava i slobode

su prava negativnog statusa – gde se od države zahteva da ograniči slobodu akcije svojih
organa i da pojedinca zaštiti od proizvoljnog mešanja u sferu njegove slobode. Za razliku od
njih, ekonomska, socijalna i kulturna prava su prava pozitivnog statusa – jer se ovde od
države očekuje da deluje u korist dobrobiti građana, da činjenjem pomogne njihov
ekonomomski, socijalni i kulturni status. Ova grupacija ljudskih prava je utemeljana i
obogaćena u prošlom veku i stoga se smatra pravima druge generacije. (Ustav čl.58.-74.)
Grupaciju ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava čine:
1) pravo na imovinu – Jemči se mirno uživanje svojine i dr. imovinskih prava stečenih na
osnovu Zakona. 1- Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu
utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (eksproprijacija),
2- Zakonom se može ograničiti način korišćena imovine, 3- Oduzimanje ili ograničenje
imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa
zakonom.
2) pravo nasleđivanja – Jemči se pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom. Pravo na
nasleđivanje ne može biti isključeno niti ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza.
3) pravo na rad – Jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom. Svako ima pravo na slobodan

23
izbor rada i svima su, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta. Ustav garantuje i
prava po osnovu rada: pravo na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu, pravo na zdrave i
bezbedne uslove rada i pravo na potrebnu zaštitu na radu, pravo na ograničeno radno vreme,
pravo na dnevni i nedeljni odmor i plaćen godišnji odmor, pravo na pravičnu naknadu za rad
koji garantuje minimalnu ekonomsku i socijalnu sigurnost zaposlenih, pravo na pravnu zaštitu
u slučaju prestanka radnog odnosa. Ustav izričito propisuje da se niko ne može odreći
ustavom zajemčenih prava vezanih za rad, kao ni prava koja se stiču po osnovu rada. Za neke
kategorije zaposlenih (žene, omladina, invalidi) ustav načelno garantuje: pravo na posebnu
zaštitu na radu, pravo na posebne uslove rada, zabranjen je rad dece mlađe od 15 god, a deca
mlađa od 18 god. ne mogu da rade na poslovima štetnim po njihovo zdravlje ili moral.
4. pravo na štrajk – Zaposleni imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim
ugovorom. Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti
delatnosti. (Zakonom o policiji 2005. god. ograničeno je pravo na štrajk pripadnicima policije,
a Zakonom o vojsci RS 2007. god. utvrđeno je da pripadnici vojske RS nemaju pravo na
štrajk).
5. zaštita braka, porodice, dece i roditelja
A- pravo na zaključivanje braka i ravnopravnost supružnika – svako ima pravo da slobodno
odluči o zaključenju i raskidanju braka. Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog
pristanka muškarca i žene pred drž. organom. U RS je poznat građanski brak. Zakon propisuje
razloge za razvod braka. O razvodu odlučuje sud. Princip ravnopravnosti supružnika garantuje
se prilikom zaključivanja, trajanja i raskida braka. Ustav propisuje da se brak i odnosi u braku
i porodici uređuju zakonom. Vanbračna zajednica je izjednačena sa brakom;
B- sloboda odlučivanja o rađanju – svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece.
Država aktivno učestvuje u populacionoj politici koja je usmerena na podsticanje roditelja da
se odluče za rađanje, kao i pružanje pomoći roditeljima koji se odlučuju na rađanje dece;
C- pravo deteta – Deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti.
Pravo deteta obuhvata: pravo na lično ime, pravo na upis u MKR, pravo da sazna svoje
poreklo, pravo da očuva svoj identitet, pravo na zaštitu psihičkog, fizičkog, ekonomskog ili
bilo kog dr. vida iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja, pravo deteta rođenog u RS na
državljanstvo pod uslovom da nisu ispunjeni uslovi da se stekne državljanstvo druge države,
zabrana rada dece mlađe od 15 god, pravo na rad dece mlađe od 18 god. pod uslovom da
takav rad ne šteti njihovom zdravlju i moralu, izjednačena su deca rođena u braku i van braka.
D- posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta – Uživaju posebnu zaštitu u
skladu sa zakonom. Posebna zaštita i podrška pružaju se: 1- majci pre i posle porođaja, 2- deci
bez roditeljskog staranja, 3- deci ometenoj u psih. i fiz. razvoju.
E- Prava i dužnosti roditelja – roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitaju i

24
obrazuju svoju decu i u tome su ravnopravni. Roditeljska prava podležu ograničenjima, pa
odlukom suda mogu biti oduzeta sva ili pojedina prava, jednom ili oba roditelja, ako je to u
najboljem interesu deteta, s tim što su uvek obavezna na izdržavanje deteta. Zakonom su bliže
uređeni odnosi roditelja i dece, kao i uslovi za ograničenja rodit. prava.
6) pravo na pravnu pomoć – svakom se, pod uslovima predviđenim zakonom, jemči pravo
na pravnu pomoć. Ovo je obaveza države koja počiva na načelu socijalne pravde koja
zabranjuje svaki oblik diskriminacije s obzirom na imovno stanje i društveno poreklo. Pravo
na pravnu pomoć pružaju: a) advokatura – samostalna i nezavisna služba, b) službe pravne
pomoći koje se osnivaju u jedinicima lok. samouprave. Zakonom se određuju kada je pravna
pomoć besplatna.
7) pravo na zdravstvenu zaštitu – svako ima pravo na zaštitu svog psih. i fiz. zdravlja.
Država obezbeđuje zdrav. zaštitu iz javnih prihoda samo: deci, trudnicama, majkama tokom
porodiljskog odsustva, samohranim roditeljima sa decom do 7 god. i starim licima – ako je ne
ostvaruju na osnovu drugih načina, u skladu sa zakonom. Zdravstveno osiguranje,
zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuje se zakonom. Država pomaže
razvoj zdravstvene i fizičke kulture.
8) pravo na socijalnu zaštitu- imaju građani i porodice kojima je neophodna društvena
pomoć radi savladavanja soc. i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih
životnih potreba. Pružanje te zaštite zasniva se na načelima: humanizma, soc. pravde i
poštovanja ljud.dostojanstva. Zaposleni i njihove porodice imaju pravo na socijalno
obezbeđenje i osiguranje u skladu sa zakonom. Zaposleni imaju pravo na naknadu zarade u
slučaju privremene sprečenosti za rad (zbog bolovanja i u sluč. privremene nezaposlenosti).
Ustav propisuje da se u skladu sa zakonom posebna zaštita pruža: 1) invalidima 2) ratnim
veteranima 3) žrtvama rata. Fondovi socijalnog osiguranja osnivaju se u skladu sa zakonom.
9) pravo na penzijsko osiguranje – ovo osiguranje uređuje se zakonom. Država se stara o
ekonomskoj sigurnosti penzionera.
10) pravo na zdravu životnu sredinu – obuhvata:
-pravo svakog na takvu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju,
-dužnost svih da čuvaju i poboljšavaju život. sred.,
-odgovornost svakog, a posebno RS i AP za zaštitu život. sred.
11) pravo na obrazovanje – svako ima pravo na obrazovanje, osnovno je besplatno i
obavezno, srednje obrazovanje je besplatno, ali nije obavezno. Svi građani, pod jednakim
uslovima, imaju pristup visokoškolskom obrazovanju. Uspešnim naprednim učenicima
slabijeg imovnog stanja RS omogućuje besplatno visokoškolsko obrazovanje u skladu sa
zakonom. Osnivanje škola i univerziteta reguliše se zakonom.
12) autonomija univerziteta – Ustav garantuje autonomiju univerziteta, visokoškolskih i

25
naučnih ustanova, a oni samostalno odlučuju o svom uređenju i radu, u skladu sa zakonom.
13) sloboda naučnog i umetničkog stvaranja – Naučno i umetničko stvaralaštvo je
slobodno. Ustav garantuje materijalna i moralna prava autorima naučnih i umetničkih dela u
skladu sa zakonom. Država podstiče i pomaže razvoj nauke, kulture i umetnosti.
(U odnosu na karakter navedenih prava, u literaturi se često navodi da prva četiri jesu
ekonomska, poslednja tri kulturna, a sva ostala socijalna prava).

PRAVA PRIPADNIKA NACIONALNIH MANJINA – Nacionalna manjina je deo

stanovništva države koji se od većinskog stanovništva razlikuje prema obeležjima
svojstvenim za naciju – prema jeziku, kulturi, veri i običajima. Pripadnicima nac. manjine
pripadaju sva ljudska prava koja su zajemčena Ustavom svim građanima, a pored tih
pripadaju im i dodatna manjinska prava. Ta prava mogu biti individualna i kolektivna, u
zavisnosti da li se ostvaruju pojedinačno ili u zajednici sa drugima. Putem kolekt. prava,
pripadnici nac. manjina neposredno ili preko drugih predstavnika učestvuju u odlučivanju ili
sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za svoju: kulturu, obrazovanje, obaveštavanje,
službenu upotrebu jezika i pisma. To su 4 osnovne oblasti u kojima nac. manjine ostvaruju
svoja prava. Radi ostvarivanja samouprave u navedenim oblastima, pripadnici manjina mogu
obrazovati svoje nacionalne savete, u skladu sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih
manjina (2009). Zaštita prava nac. manjine uređena je posebnim zakonom – Zakonom o
zaštiti sloboda i prava nac. manjina iz 2002. god. Prema Ustavu (čl.75-81), postoje sledeća
manjinska prava:
1. Zabrana diskriminacije nac. manjina – pripadnicima nac. manjina jemči se
ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, a zabranjuje se bilo kakva
diskriminacija zbog pripadnosti nac. manjine. Pored ovih garancija, Ustav propisuje
mogućnost preduzimanja posebnih mera ili donošenja posebnih propisa radi otklanjanja
faktičke neravnopravnosti i postizanja ravnopravnosti pripadnika nac. manjina u
ekonomskom, socijalnom, kulturnom i političkom životu (pozitivna diskriminacija).
2. Ravnopravnost u vođenju javnih poslova – pripadnici nac. manjina imaju pravo da pod
istim uslovima kao i ostali građani učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da stupaju na
javne funkcije. Pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama i pokrajinskim i
lokalnim organima vodi se računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj
zastupljenosti pripadnika nac. manjina.
3. Zabrana nasilne asimilacije – Zabranjena je nasilna asimilacija pripadnika nac. manjina, a
njihova zaštita od svake radnje usmerene ka tome uređuje se zakonom. Zabranjeno je
preduzimanje mera koje bi prouzrokovalo veštačko menjanje nacionalnog sastava
stanovništva na pokušajima gde pripadnici nac. manjina žive tradicionalno i u značajnom

26
broju.
4. Razvijanje duha tolerancije – Država putem mera u obrazovanju, kulturi i javnom
obaveštavanju podstiče duh tolerancije, međukulturnog dijaloga i uzajamnog poštovanja,
razumevanja i saradnje među svim ljudima bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili
verski identitet.
5. Pravo na udruživanje i saradnju sa sunarodnicima – Pripadnicima nac. manjina
priznaje se pravo osnivanja prosvetnih i kulturnih udruženja, koja dobrovoljno finansiraju i
kojima država priznaje posebnu ulogu u ostvarivanju prava pripadnika nacionalnih manjina.
Imaju i pravo nesmetanog održavanja veza i saradnje sa sunarodnicima izvan teritorije RS.
6. Pravo na očuvanje posebnosti – Radi očuvanja posebnosti, pripadnicima nac. manjina
Ustav garantuje 10 posebnih prava, uz mogućnost da se krug tih prava dodatno proširi na
osnovu propisa koje donosi autonomna pokrajina, a za koje mora postojati zakonski osnov. Po
Ustavu u pitanju su sledeća prava: 1- pravo javnog izražavanja, čuvanja, negovanja i
razvijanja nacionalne, etničke, kulturne i verske posebnosti; 2- pravo na upotrebu svojih
simbola na javnim mestima; 3- pravo na korišćenje svog jezika i pisma; 4- da u sredinama gde
čine značajnu populaciju, državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćena,
organi AP i jls vode postupak i na njihovom jeziku; 5- pravo na školovanje na svom jeziku u
državnim ustanovama i ustanovama AP; 6- pravo osnivanja privatnih obrazovnih ustanova; 7-
pravo da svoje ime i prezime koriste na svom jeziku; 8- pravo da u sredinama gde čine
značajnu populaciju, tradicionalni lokalni nazivi, imena ulica, naselja i topografske oznake
budu ispisane na njihovom jeziku; 9- pravo da potpuno, blagovremeno i nepristrasno budu
obavešteni na svom jeziku, uključujući i pravo na izražavanje, primanje, slanje i razmenu
obaveštenja i ideja, 10- da u skladu sa zakonom osnivaju sopstvena sredstva javnog
obaveštavanja.

USTAVNE DUŽNOSTI GRAĐANA (po Ustavu RS) – U samoj prirodi liberalnih shvatanja
o ustavnosti jeste da je Ustav povelja građanske slobode i dokument kojim se državne vlasti
obavezuju prema svojim građanima, a ne dokument koji uređuje popis dužnosti i obaveza
građana prema državi. To je i razlog zašto Ustav sadrži samo manji br. dužnosti građana.
Ustav iz 2006. god. utvrđuje mali br. dužnosti građana, pa čak i izostavlja neke od dužnosti
koje je sadržao Ustav iz 1990. god. kao npr: izostavlja dužnost odbrane zemlje, pružanja
pomoći drugome i učestvovanje u otklanjanju opšte opasnosti. Čak je i naziv poglavlja Ustava
iz 1990. koji je glasio „Slobode, prava i dužnosti čoveka i građanina“, promenjen u novom
Ustavu iz 2006. god. u naziv „ljudska i manjinska prava i slobode“.
Prema Ustavu RS iz 2006. god. dužnosti građana su:
-Dužnost poštovanja dostojanstva i prava drugih (čl.23), Dužnost (i pravo) roditelja da

27
izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu (65.st.1), Obavezno osnovno obrazovanje
(čl.71.st.2), Dužnost čuvanja i poboljšavanja životne sredine (čl.74.st.3), dužnost čuvanja
prirodnih retkosti i naučnog, kulturnog i istorijskog nasleđa (čl.89.st.1), Obaveza plaćanja
poreza i drugih dažbina (čl.91.st.2).
Činjenica da Ustav utvrđuje mali broj dužnosti građana, ne znači to da građani nemaju i druge
dužnosti i obaveze, koje se utvrđuju zakonom i drugim pravnim aktima, s tim da što je prostor
zajemčenih ljudskih prava širi (po Ustavu) to je uži prostor za nametanje zakonske dužnosti i
obaveza!

PRAVA I DUŽNOSTI STRANACA – Ustavom je utvrđeno (čl.17) da stranci, u skladu sa

međ. ugovorom, imaju u RS sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po
Ustavu i Zakonu imaju samo državljani RS, kao npr. zabrana proterivanja i oduzimanja
državljanstva, biračko pravo, pravo na učešće u upravljanju u javnim poslovima...
-S druge strane, strancima se garantuju i izvesna dopunska prava koja nemaju domaći
državljani – pravo na azil (utočište) koje može steći stranac koji osnovano strahuje od
progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nac.pripadnosti ili zbog svojih političkih
uverenja (čl.57).
-Strancima je zagarantovana i zaštita od proizvoljnog proterivanja. Domaći državljani ne
mogu biti proterani iz RS (čl.38.st.2), dok stranci mogu biti proterani, ali samo na osnovu
odluke nadležnog organa u zakonom propisanom postupku, i ako im je obezbeđeno pravo
žalbe, s tim da se ne može proterati tamo gde mu preti progon ili ozbiljno kršenje prava
zajemčenim ovim Ustavom (čl.39.st.3). S tim u vezi prihvaćen je tzv. koncept treće sigurne
zemlje, kao zemlje u kojoj strancu ne prete navedene opasnosti i u koju može biti proteran.
-Strana lica izjednačena su na tržištu sa domaćim (čl.84.st.4).
-Strana fizička i pravna lica mogu steći svojinu na nepokretnostima u skladu sa zakonom i
međ.ugovorom (čl.85.st.1).
-Stranci mogu steći i pravo koncesije na prirodnim bogatstvima i dobrima od opšteg interesa,
kao i druga prava određena zakonom (čl.85.st.2).

OSTVARIVANJE I ZAŠTITA LJUDSKIH I MANJINSKIH PRAVA I SLOBODA

(Zaštita pred domaćim organima) – Postoje dva sistema zaštite ljudskih prava: 1- sistem
zaštite ljud. prava pred domaćim organima, 2- sistem zaštite ljudskih prava pred
međunarodnim organima. Da bi stekao pravo obraćanja međ.institucijama (predstavka protiv
države), pojedinac pre toga treba da iscrpi sredstva za zaštitu pred domaćim organima. Ustav
predviđa da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko
ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su

28
povredom nastale (čl.22.st.1).
Domaći organi pred kojima se ostvaruje zaštita su:
I Organi uprave – organi uprave (državni, pokrajinski, opštinski i gradski, kao i organizacije
kojima su poverena javna ovl.) u upr. postupku odlučuju o ostvarivanju velikog broja prava
građana, kao i o njihovim obavezama i pravnim interesima. U tom postupku organi uprave
donose upr. akte bez kojih građani ne mogu da ostvare svoja prava koja im Ustav jemči. S dr.
strane, upr. aktima se može obezbediti zaštita pojedinih ljudskih prava od ugrožavanja (npr.
upr. aktom se može narediti obeležavanje radova čijim se izvođenjem ugrožava nečije pravo
svojine). Upr. postupak je dvostepen, tako da se protiv prvostepenih odluka može uložiti žalba
drugostepenom organu uprave. Zakonitost konačnih upr. akata može se proveriti od strane
suda u upr. sporu, na osnovu tužbe stranke koja je nezadovoljna upr. aktom.
-Policija je dužna da pruža bezbednosnu zaštitu ljudima i imovini, a ta zaštita obuhvata
policijsku zaštitu života, prava, sloboda i ličnog integriteta lica, kao i bezbednosnu zaštitu
imovine.
-Uloga uprave u domenu ljudskih prava je dvojna: osim što je uprava nosilac aktivnosti
kojima se ljudska prava ostvaruju i štite, ona je i nosilac određenih, zakonom dozvoljenih
aktivnosti, kojima se poseže u ljudska prava (npr. policijska ovlašćenja, postupak
eksproprijacije i dr). U ovoj svojoj drugoj ulozi, uprava se često pojavljuje i kao strana od čije
akcije (pojedinačnih akata i radnji) treba sudskim putem zaštiti ljudska prava.
II Sudovi – Sudska zaštita je Ustavom označena kao glavni vid zaštite ljudskih prava. Pored
zaštite u upr. sporu, redovni sudovi su nadležni da odlučuju po tužbama koje svako može
podnositi kada mu je povređeno ili uskraćeno neko od ljudskih ili manjinskih prava.
Tužbom se može tražiti:
1- prestanak i uzdržavanje od radnji kojima se povređuje neko pravo,
2- uspostavljanje pređašnjeg stanja,
3- naknada štete zbog povrede ili uskraćivanja prava.
-Postoje i posebni postupci u kojima sud odlučuje o rehabilitaciji i naknadi štete u slučaju
neosnovanog ili nezakonitog lišenja slobode, pritvaranja ili osude za kažnjivo delo.
III Ustavni sud – je samostalan i nezavistan organ koji štiti ustavnost i zakonitost i
ljudska i manjinska prava i slobode. Zaštitu ljudskih prava Ustavni sud ostvaruje na dva
načina:
1. kontrolom ustavnosti i zakonitosti (posredna zaštita ljudskih prava),
2. odlučivanjem o ustavnim žalbama (neposredna zaštita ljudskih prava).
Osnovni elementi Ustavne žalbe su:
1. može se izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji drž. organa ili organizacija kojima su
poverena javna ovlašćenja,

29
2. izjavljuje se zbog povreda ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda
zajemčenih Ustavom,
3. uslov za izjavljivanje ustavne žalbe je taj da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga
pravna sredstva za zaštitu ili da je zakonom isključeno pravo na sudsku zaštitu.
-Drugi uslovi za izjavljivanje ustavne žalbe (npr.rok) i postupak pred Ustavnim sudom
uređeni su Zakonom o Ustavnom sudu (2007). Korišćenje ustavne žalbe je preduslov za
obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava – stav Ustavnog suda.
IV Zaštitnik građana – je nezavistan državni organ. Poseban organ za zaštitu ljudskih
prava putem kontrole uprave. Nadležnost:
1) štiti prava i slobode građana, uključujući domaća i strana, pravna i fizička lica,
2) kontroliše rad organa državne uprave, kao i drugih organa i organizacija kojima su
poverena javna ovlašćenja,
3) utvrđuje povrede učinjene aktima, radnjama i nečinjenjem, pod uslovom da se radi o
povredi republičkih propisa,
4) kontroliše zakonitost i pravilnost rada organa uprave,
5) ima pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti,
6) daje mišljenja Vladi i NS na predloge zakona i drugih propisa koji se tiču zaštitnika
građana,
7) pokreće postupak ocene ustavnosti i zakonitosti,
8) javno preporučuje razrešenje funkcionera koji je odgovoran za povredu prava građana,
9) pokreće krivični, prekršajni i drugi postupak ako nađe da u radnjama funkcionera ili
zaposlenog u organu uprave ima elemenata krivičnog ili drugog kažnjivog dela,
10) pokreće postupak po pritužbama građana ili po sopstvenoj inicijativi.
-Zaštitnik građana nije ovlašćen da kontroliše rad NS, PREDSEDNIKA RS, Vlade,
Ustavnog suda, sudova i jav. tužilaštva.
-Za svoj rad odgovoran je NS. Za zaštitnika građana može biti izabrano lice koje je
državljanin RS, diplomirani pravnik, ima 10 godina iskustva na pravnim poslovima koji su od
značaja za obavljanje poslova iz nadležnosti zaštitnika građana, ima visoke moralne i stručne
kvalitete i zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana.
-Zaštitnika građana bira NS većinom glasova svih narodnih poslanika, na predlog odbora
nadležnog za ustavna pitanja. Bira se na period od 5 godina i isto lice može najviše dva puta
biti izabrano uzastopno na tu funkciju. Postupak za izbor zašt. građana započinje najkasnije 6
meseci pre isteka mandata prethodnog zaštitnika građana. Pre stupanja na dužnost polaže
zakletvu. Ima 4 zamenika i svoju stručnu službu. Sedište mu je u BG s tim što može
obrazovati kancelarije van svog sedišta. Ima isti imunitet kao narodni poslanik. Zabranjeno
mu je političko delovanje.

30
-Funkcija mu prestaje: 1)istekom mandata, 2) smrću, 3) ostavkom, 4) gubitkom državljanstva,
5) ispunjenjem uslova za penziju, 6) gubitkom radne sposobnosti, 7) razrešenjem od strane
NS na predlog nadležnog odbora ili na predlog najmanje 1/3 narodnih poslanika, i to ako a)
bude osuđen za kd, b) ako nestručno i nesavesno obavlja svoju funkciju, c) ako je povredio
zabranu sukoba interesa.
-POKRAJINSKI ZAŠTITNIK GRAĐANA(OMBUDSMAN) – Pokrajinskog ombudsmana
bira skupština APV, 2/3 glasova svih poslanika. Zamenike bira prostom većinom glasova od
ukupnog broja poslanika, na predlog Ombudsmana. Kandidata za Ombudsmana može
predložiti najmanje 30 poslanika ili skupštinski odbor nadležan za pitanje organizacije i rada
uprave. Mandat Ombudsmana traje 6 godina, s tim što može biti biran najviše 2 puta
uzastopno. Isto važi i za njegove zamenike. Ima 4 zamenika od kojih je jedan zadužen za
oblast opšte nadležnosti, drugi je zamenik za oblast prava nacionalnih manjina, treći za
oblast prava deteta, a četvrti za oblast ravnopravnosti polova. Najmanje po jedan od
zamenika bira se iz reda manje zastupljenog pola i pripadnika nac. manjina.
-Nadležnost pokrajinskog Ombudsmana:
1) štiti prava građana,
2) vrši nadzor nad radom pokrajinskih organa uprave, javnih preduzeća, ustanova koje vrše
upravna i javna ovlašćenja, a čiji je osnivač AP Vojvodina u vezi sa njihovim postupanjem u
izvršavanju odluka i drugih pravnih akata APV,
3) prima pritužbe građana koje se odnose na povredu ljudskih prava i postupa po njima ako su
podnete u roku od jedne godine od učinjene povrede ili donetog akta,
4) nadzire primenu propisa organa uprave, kontroliše zakonitost, efikasnost postupanja organa
uprave i istražuje njihov rad,
5) obaveštava nadležne organe i širu javnost o kršenju ljudskih prava,
6) inicira pokretanje krivičnih, disciplinskih i drugih postupaka u slučaju kršenja ljudskih
prava. Ombudsmanu može da se obrati svako ko smatra da mu je aktom ili radnjom organa
uprave povređeno neko ljudsko pravo.

ZAŠTITA LJUDSKIH I MANJINSKIH PRAVA PRED MEĐ.ORGANIMA – Građani

imaju pravo da se obrate međ.institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih
Ustavom (čl.22.st.2). Razlikuju se dva sistema zaštite ljudskih prava:
I Univerzalni sistem zaštite ljudskih prava (tj. sistem u okviru UN). U okviru njega
možemo razlikovati dve vrste organa i tela za zaštitu ljudskih prava:
1. nadzorna tela stvorena pojedinim međ. ugovorima – vrše nadzor nad poštovanjem
odnosnog ugovora od strane država potpisnika i preporučuju mere za unapređenje stanja
ljudskih prava koja ugovor proklamuje – npr. Komitet za ljudska prava (osnovan prema

31
odredbama Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima) i Komitet protiv torture
(osnovan prema odredbama Konvencije UN protiv torture);
2. posebni organi i tela koja se zasnivaju na povelji UN – Komisija za ljudska prava,
Potkomisija za sprečavanje diskriminacije i zaštitu manjina, Komisija za položaj žena, Visoki
komesar za ljudska prava. Takođe, u UN postoje naročiti postupci za bavljenje teškim
kršenjima ljudskih prava;
3. sudski organi – U sistemu UN postoje - Međ. sud pravde, Međ. krivični sud sa sedištem u
Rimu, Tribunali za bivšu SFRJ i Ruandu.
II Evropski sistem zaštite ljudskih prava (razvijen u okviru Saveta Evrope). Evropski sud
za ljudska prava sa sedištem u Strazburu (broj sudija jednak je broju članica Saveta Evrope –
po jednog sudija iz svake zemlje bira Parlamentarna skupština Saveta Evrope na period od 6
godina, sa liste od 3 kandidata koje predlaže zemlja članica. Sud razmatra predmete u
odborima od 3 sudije, većima od 7 sudija i Velikom veću od 17 sudija).
-Sudu se mogu obraćati države ugovornice u vezi sa povredama Evropske konvencije o
ljudskim pravima od strane druge ugovornice, kao i pojedinci i nevladine organizacije i grupe
lica kojima je povređeno pravo ustanovljeno Konvencijom. Uz to, sud može davati
savetodavna mišljenja.
-Da bi pojedinačna predstavka bila prihvaćena, zahteva se ispunjenost nekoliko uslova:
iscrpljenost svih unutrašnjih pravnih sredstava (osim nedelotvornih ili nedostupnih),
blagovremenost (da nije prošlo više od 6 meseci od pravnosnažne odluke po unutrašnjim
pravnim sredstvima), predstavka ne može biti suštinski ista sa predstavkom koju je sud već
razmatrao, mora biti potpisana i spojiva sa odredbama Konvencije. Postupak se odvija u dve
faze – u prvoj se ispituje prihvatljivost predstavke, a u drugoj odlučuje o predmetu spora, s
tim što je pre druge faze moguće da se postigne poravnanje. Presude postaju pravnosnažne i
izvršne posle preispitivanja u Velikom veću, a njihovo izvršenje nadgleda Komitet ministara
Saveta Evrope. (građani Srbije stekli su pravo obraćanja Sudu posle naše ratifikacije
Evropske konvencije o ljudski pravima).

MEĐ. KONVENCIJE O LJUDSKIM PRAVIMA I SLOBODAMA – Ljudska i manj.

prava utvrđena međ. ugovorima koja je naša zemlja ratifikovala kao i opšteprihvaćena pravila
međ. prava, sastavni su deo našeg pravnog poretka. Ustavom se jemče i neposredno
primenjuju (čl.16.st.2. i čl.18.st.2), pa su domaći sudovi i drugi drž. organi dužni da ih dobro
poznaju i da ih neposredno primenjuju.
1. Univerzalne konvencije (zaključene pod okriljem UN) – Konvencija o pravima deteta,
Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, Međ. pakt o građ. i pol. pravima,
Međ. pakt o ekonom., socij. i kult. pravima...

32
2. Evropski sistem zaštite ljudskih prava (nastao pod okriljem Saveta Evrope) –
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda 1950. god., Evropska
socijalna povelja, Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina, Evropska povelja o
regionalnim i manjinskim jezicima, Evropska konvencija o sprečavanju mučenja i nečovečnih
ili ponižavajućih potupaka i kažnjavanja.
-Univerzalna (ili opšta) deklaracija o pravima čoveka, kao što se vidi iz naslova, nije usvojena
kao ugovor, već kao politički dokument koji nema pravno obavezujuću snagu.
*APSOLUTNO ZAŠTIĆENA PRAVA – su prava koja su toliko osnovna da se ne mogu
podvrgnuti nikakvim ograničenjima i ne mogu se suspendovati. Ne podležu odstupanjima ni u
vreme rata ni u vreme vanrednog stanja: 1- pravo na život, 2- nepovredivost fizičkog i psih.
integrtiteta, 3- zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, 4- pravo na
pravično suđenje, 5- zabrana retroaktivnog kr. zakonodavstva, 6- zabrana ponovnog suđenja
licima već osuđenim ili oslobođenih povodom istog kd, 7- prava na pravnu ličnost (pravna i
poslovna sposobnost), 8- pravo na duhovni integritet ličnosti, 9- sloboda izražavanja
nacionalne pripadnosti, 10- pravo na zaključivanje braka i ravnopravnost supružnika, 11-
sloboda odlučivanja o rađanju, 12- prava deteta, 13- zabrana nasilne asimilacije, 14- pravo na
državljanstvo...

NAČELA EKONOMSKOG UREĐENJA – Poseban deo Ustava (treći) posvećen je

ekonomskom uređenju i javnim finansijama (čl.82-96).
-Osnove ekonomskog uređenja u RS prema čl. 82. čine: tržišna privreda, otvoreno i slobodno
tržište, sloboda preduzetništva, samostalnost privrednih subjekata i ravnopravnost privatne i
drugih oblika svojine. RS je jedinstveno privredno područje sa jedinstvenim tržištem robe,
rada, usluga i kapitala. Uticaj tržišne privrede na soc. i eko. položaj zaposlenih usklađuje se
kroz soc. dijalog između sindikata i poslodavaca.
I Sloboda preduzetništva – podrazumeva slobodu organizovanja i delovanja privrednih
subjekata pod jednakim uslovima. Preduzetništvo može da se ograniči zakonom, radi zaštite
zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti RS. Država uređuje i
obezbeđuje pravni položaj privrednih subjekata, sistem obavljanja pojedinih privrednih i
drugih delatnosti, uključujući i delatnosti javnih službi, poreski sistem i kontrolu zakonitosti
raspolaganja sredstvima pravnih lica, ekonomske odnose sa inostranstvom i druga pitanja
značajna za preduzetništvo.
-AP i jedinice lok. samouprave imaju pravo i dužnost da uređuju pitanja od pokrajinskog,
odnosno lokalnog značaja, u određenim privrednim oblastima ili delatnostima.
II Jednak položaj na tržištu – zagarantovan je Ustavom svim domaćim i stranim licima. Da
bi se jednak položaj na tržištu mogao ostvariti zabranjuju se akti kojima se, suprotno zakonu,

33
ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili
dominantnog položaja. Istim članom se posebno utvrđuje da prava stečena ulaganjem kapitala
na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena. To znači da kasniji zakon ne može
derogirati prava stečena ulagajnem na osnovu ranijeg zakona.
III Zaštita potrošača – je novina u Ustavu iz 2006. god. Država štiti potrošače i posebno su
zabranjene radnje usmerene protiv zdravlja, bezbednosti i privatnosti potrošača, kao i sve
nečasne radnje na tržištu.

SVOJINSKI ODNOSI – Počivaju na pluralitetu oblika svojine, njihovoj ravnopravnosti i

jednakoj pravnoj zaštiti koja im se pruža. Prema Ustavu (čl.86), jemči se privatna, zadružna i
javna svojina. (ukida se društvena, prelazi u privatnu)
I Privatna svojina – Jedno od osnovnih načela ekonomskog uređenja jeste ravnopravnost
privatne i dr. oblika svojine. Utvrđena je sloboda korišćenja i raspolaganja poljoprivrednim
zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini.
Međutim, zakonom se mogu ograničiti oblici korišćenja i raspolaganja da bi se otklonila
opasnost od nanošenja štete životnoj sredini ili da bi se sprečila povreda prava i na zakonu
zasnovanih interesa drugih lica (čl.88).
II Javna svojina – je zbirni pojam za državnu svojinu, svojinu AP i svojinu jedinice lok.
samouprave. Sredstva iz javne svojine otuđuju se na način i pod uslovima utvrđenim
zakonom.
-Državnu svojinu čine: prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i imovina koju koriste
organi RS, a u državnoj imovini mogu biti i druge stvari i prava u skladu sa zakonom.
Prirodna bogatstva koriste se pod uslovima i na način predviđen zakonom. Fizička i pravna
lica mogu steći pojedina prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi, pod uslovom i na
način predviđen zakonom. Svako je dužan da čuva prirodne retkosti i naučno, kulturno i
istorijsko nasleđe kao dobra od opšteg interesa, a posebnu odgovornost za očuvanje nasleđa
imaju država, AP, gradovi i opštine.
-Imovina AP i jls i način njenog korišćenja i raspolaganja uređuju se zakonom. Pokrajine,
opštine i gradovi do II-og svetskog rata nisu imali svoju sopstvenu imovinu, jer se sva
imovina nalazila u državnoj svojini. Zakonom o javnoj svojini 2011. god. konačno je određeno
koja se imovina i imovinska prava nalaze u njihovoj, a koja u državnoj svojini. Ustavom je još
utvrđeno da pokrajine, opštine i gradovi upravljaju svojom imovinom (čl.183.st.5 i 190.st.4).
-Svojinska prava stranaca posebno su utvrđena u čl.85. (mogućnost sticanja svojine na
nepokretnostima i prava koncesije na prirodnim bogatstvima i dobrima od opšteg interesa).

JAVNE FINANSIJE – Osnovna pitanja koja Ustav uređuje u vezi sa javnim finansijama su:

34
izvori sredstava, namene koje se finansiraju, način kontrole trošenja sredstava... U odeljku
ustava „Javne finansije“ utvrđen je i princip Ujednačavanja razvoja (RS se stara o
ravnomernom i održivom regionalnom razvoju - čl.94), kao i uređena Nbs.
-Sredstva iz kojih se finansiraju nadležnosti RS, pokrajina, gradova i opština, obezbeđuju se iz
poreza i dr. prihoda utvrđenih zakonom. Obaveza plaćanja poreza i dr. dažbina je opšta i
zasniva se na ekonomskoj moći obveznika (čl.91). Republika, pokrajina, opštine i gradovi
mogu da se zadužuju (javni dug) u skladu sa zakonom (čl.93).
-AP ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti. Vrste i visina tih prihoda, kao i
učešće pokrajine u delu prihoda Republike određuje se zakonom. Poslovi jedinice lok.
samouprave finansiraju se iz njenih izvornih prihoda, budžeta RS (u skladu sa zakonom) i
budžeta AP – kada je pokrajina poverila opštini i gradu obavljanje poslova iz svoje
nadležnosti (u skladu saodlukom skupštine AP) (čl.188.st.4).
-Republika, pokrajina, gradovi i opštine imaju svoje budžete u kojima moraju biti prikazani
svi prihodi i rashodi kojima se finansiraju njihove nadležnosti. Rokovi u kojima budžet mora
biti usvojen i način privremenog finansiranja određuju se zakonom. Na privremeno
finansiranje se prelazi kada se budžet ne usvoji u roku i to finansiranje je vremenski
ograničeno, tako da traje obično 3 meseca. Budžet RS i završni račun usvaja Narodna
skupština, na predlog Vlade (čl.99.st.1.tač.11).
-Budžet APV iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet RS, s tim što se 3/7 od budžeta AP
Vojvodina koristi za finansiranje kapitalnih rashoda (čl.184.st.4). Pokrajine, opštine i gradovi
donose svoje budžete i završne račune, na predlog njihovih izvršnih organa.
-Pored kontrole putem završnog računa i drugih instrumenata za budžetsku kontrolu,
izvršavanje svih budžeta kontroliše Državna revizorska institucija, a Narodna skupština
razmatra predlog završnog računa budžeta po pribavljenom mišljenju te institucije (čl.92.st.3 i
4).
-Državna revizorska institucija je najviši državni organ revizije javnih sredstava u RS.
Samostalna je i podleže nadzoru Narodne skupštine kojoj i odgovara za svoj rad. (o instituciji
se donosi zakon)
-NBS je centralna banka RS , samostalna je i podleže nadzoru Narodne skupštine kojoj
odgovara za svoj rad. Narodnom bankom rukovodi guverner kojeg bira Narodna skupština.
(isto zakon)

DONOŠENJE ZAKONA O BUDŽETU (poslovnik NS čl.171-178*)

Predlog Zakona o budžetu RS, s obrazloženjem, Narodnoj skupštini podnosi Vlada, u
zakonom propisanom roku. Obrazloženje predloga budžeta sadrži:
-ustavni osnov za donošenje budžeta;

35
-obrazloženje predloga potrebnih sredstava po korisnicima budžeta (rashodi);
-obrazloženje strukture prihoda republičkog budžeta;
Budžet RS za narednu godinu Narodna skupština donosi u roku predviđenom zakonom kojim
se uređuje budžetski sistem.
Pretres predloga budžeta na sednici Narodne skupšptine može da počne najranije 15 dana od
dana prijema predloga budžeta u Narodnoj skupštini.
Pre pretresa na sednici Narodne skupštine, predlog budžeta mogu da razmatraju odbori
narodne skupštine u skladu sa svojim delokrugom, koji svoje izveštaje dostavljaju nadležnom
odboru.
Izveštaj odbora sadrži mišljenje i predloge odnosno inicijativu za podnošenje amandmana i
ime izvestioca odbora.
Sednici odbora na kojoj se razmatra predlog budžeta prisustvuje nadležni ministar.
Nadležni odbor razmatra predlog budžeta i izveštaje odbora i o tome dostavlja izveštaje
Narodnoj skupštini.
Na predlog budžeta, pored ovlašćenih predlagača, amandman može da podnese Nadležni
odbor.
Izveštaj nadl.odbora sadrži mišljenje i predloge tog odbora, kratak pregled mišljenja i
predloga iz izveštaja drugih odbora i ime izvestioca nadl.odbora.
O predlogu budžeta vodi se pretres na sednici Narodne skupštine, u načelu i u pojedinostima.
Glasanje o predlogu budžeta u načelu, pojedinostima i u celini obavlja se u Danu za glasanje.
Predsednik Narodne skupštine može da odredi Dan za glasanje o predlogu budžeta u toku
sednice Narodne skupštine, ne čekajući da se završi rasprava u načelu i pojedinostima o
ostalim tačkama dnevnog reda.
Izmene i dopune budžeta u toku godine vrše se prema odredbama poslovnika Narodne
skupštine kojima je uređen postupak za donošenje budžeta.
Budžet obuhvata usvajanje budžeta i završnog računa. Usvaja ih Narodna skupština u formi
zakona na predlog Vlade (većinom glasova od ukup. br. poslanika RS). Budžet sadrži plan
državnih prihoda i rashoda, a završni račun pregled ostvarenih prihoda i rashoda u jednoj
budžetskoj godini. Kontrolu nad trošenjem budžetskih sredstava NS vrši preko svojih radnih
tela i državne revizorske institucije.

NADLEŽNOST NARODNE SKUPŠTINE – NS je najviše predstavničko telo i nosilac

ustavotvorne i zakonodavne vlasti u RS (čl.98).
-Ona jeste predstavničko telo, ali nije najviše, jer ih među organima drž. vlasti nema više,
nego je ona jedino predstavničko telo. Uz to, NS nije nosilac cele ustavotvorne vlasti, jer
pored nje to mogu biti i građani neposredno kad je raspisivanje ustavnog referenduma

36
fakultativno ili kad je posle odluke NS o promeni Ustava RS raspisivanje ustavotvornog
referenduma obavezno.
-Kao nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti, NS: -donosi i menja Ustav, -odlučuje o
promeni granice RS, -potvrđuje međ. ugovore kad je zakonom predviđena obaveza njihovog
potvrđivanja (z), -donosi zakone i druge opšte akte, -daje prethodnu saglasnost na statut AP,
-usvaja plan razvoja i prostorni plan (z), -usvaja budžet i završni račun RS (z), -daje amnestiju
za kd (z).
(kad donosi i menja Ustav, kad donosi poseban zakon kojim se uređuje suštinska autonomija
na KiM (čl.182.st.2.), kad donosi odluku o osnivanju novih ap i o ukidanju i spajanju već
postojećih (čl.182.st.3.) i kad odlučuje o promeni granice RS NS vrši ustavotvornu vlast, tj. u
slučaju promene Ustava, saučestvuje u vršenju ustavotvorne vlasti, jer može odlučiti da
usvojeni akt o promeni Ustava stavi na rep.referendum radi potvrđivanja (ustavotvorni
referendum), a u pitanjima predviđenim Ustavom dužna je da ga stavi na rep.referendum radi
potvrđivanja (takvo je između ostalih, i pitanje promene granice, jer se nalazi u delu „Načela
Ustava.“) Donošenje zakona i drugih opštih akata jeste vršenje zakonodavne vlasti, a sva
druga navedena pitanja modifikovani su oblik vršenja zakonodavne vlasti.)
-Kao predstavnik narodne suverenosti (suverenosti građana), NS: -raspisuje republički
referendum (na zahtev većine svih narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača) (čl.108),
-odlučuje o ratu i miru i proglašava i ukida ratno i vanred. stanje (čl.200*str107), -nadzire rad
službi bezbednosti, -usvaja strategiju odbrane.
-Ustav podelu vlasti shvata ne kao odvajanje, nego kao odnos između tri grane vlasti koji se
zasnivaju „na ravnoteži i međusobnoj saradnji.“ NS kao grana zakonodavne vlasti ima na
raspolaganju sledeće instrumente za postizanje ravnoteže i međusobne saradnje 3 grane vlasti:
1. U okviru svojih izbornih prava NS: bira i razrešava Vladu i odlučuje o prestanku
mandata vlade i ministra, bira i razrešava sudije Ustavnog suda, bira predsednika Vrhovnog
kasacionog suda, predsednike sudova, republ. javnog tužioca, javne tužioce, sudije i zamenike
jav. tužilaca, bira i razrešava guvernera NBS i Savet guvernera, bira i razrešava zaštitnike
građana, bira i razrešava i druge funkcionere određene zakonom.
2. U okviru svoje kontrolne funkcije, NS: vrši nadzor nad radom Vlade, vrši nadzor nad
radom službi bezbednosti, vrši nadzor nad radom guvernera NBS, vrši nadzor nad radom
zaštitnika građana i dr. organa i tela u skladu sa zakonom.
3. U okviru svoje predstavničke funkcije NS: razmatra predloge građana, održava sastanke
sa građanima u NS i u njenim kancelarijama van sedišta.
-NS većinom glasova svih narodnih poslanika donosi zakone kojima se uređuju: referendum i
narodna inicijativa, uživanje individualnih i kolektivnih prava pripadnika nac. manjina, plan
razvoja i prostorni plan, javno zaduživanje, teritorija AP i jedinica lok. samouprave,

37
zaključivanje i potvrđivanje međ.ugovora.
-NS dvotrećinskom većinom odlučuje o: promeni Ustava, donosi Ustavni zakon o
sprovođenju Ustava, odlučuje o razrešenju predsednika RS.
*NAČIN RADA NS (zasedanja NS, odlučivanje NS) NS vrši svoju nadležnost na
sednicama PLENUMA (svih narod. poslanika) i na sednicama nižih tela odbora (samo onih
narod. poslanika koji su članovi odbora). Sednicu plenuma saziva i njom predsedava
predsednik NS. Sednice se mogu držati kad NS zaseda. Zasedanja mogu biti redovna i
vanredna.
I Redovna zasedanja: ima ih ukupno 2, prvo počinje prvog radnog dana u martu, a drugo
prvog radnog dana u oktobru. Redovno zasedanje ne može trajati duže od 90 dana.
II Vanredno zasedanje: a) na zahtev najmanje 1/3 narod. poslanika b) na zahtev vlade sa
unapred uređenim dnevnim redom.
-Predlog dnevnog reda sednica koje se održavaju u vreme redovnog zasedanja priprema
predsednik NS. On pisanim putem određuje dan i čas održavanja sednice NS sa predlogom
dnevnog reda, najmanje 7 dana pre održavanja sednice.
-Da bi se sednica održala njoj treba da prisustvuje potreban broj narod. poslanika, odnosno
(da otpočne) 1/3 narodnih poslanika. Rasprava o pojedinim tačkama dnevnog reda sednice
NS vodi se bez obzira na broj prisutnih narodnih poslanika. NS odlučuje u Danima za
glasanje, a predsednik NS određuje dane za glasanje po završetku rasprave o svim tačkama
dnevnog reda.
-Kvorum za rad u danima za glasanje postoji ako je na sednicima NS prisustvo najmanje 126
narodnih poslanika.
-Na sednici se pre utvrđivanja dnevnog reda usvaja zapisnik sa prethodne sednice, o čemu se
odlučuje bez rasprave. Potom se utvrđuje dnevni red. O dnevnom redu u celini NS odlučuje
bez pretresa. Potom se otvara pretres o svakoj tački dnevnog reda. Kada se razmotre sve tačke
dnevnog rada i završi odlučivanje o njima, predsednik NS zaključuje sednicu.
-Narodna skupština ODLUČUJE GLASANJEM narodnih poslanika. Pravilo je da NS donosi
odluke većinom glasova na sednici na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika, ako
Ustavom nije predviđena posebna većina.
-Po Ustavu, VEĆINOM GLASOVA SVIH NARODNIH POSLANIKA, NS: -daje amnestiju
za kd, -proglašava i ukida vanrednog stanje (ne i ratno stanje), -propisuje mere odstupanja od
ljudskih i manjinskih prava u ratnom i vanrednom stanju, -donosi zakon kojim RS poverava
AP i jls pojedina pitanja iz svoje nadležnosti, -daje prethodnu saglasnost na statut AP,
-odlučuje o poslovniku o svom radu, -ukida imunitet narodnim posalnicima, predsedniku RS,
zaštitniku građana (greška za vladu, o tom imunitetu odlučuje vlada), -usvaja budžet i završni
račun, -bira članove Vlade i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara, -odlučuje o

38
odgovoru na interpelaciju, -bira sudije Ustavnog suda i odlučuje o njihovom razrešenju i
prestanku mandata, -bira predsednika VKS, predsednike sudova, rep. jt i jt i odlučuje o
prestanku njihove funkcije, -bira sudije i zamenike jt u skladu sa ustavom, -bira i razrešava
guvernera NBS, Savet guvernera i Zaštitnika građana, -vrši i druge izborne nadležnosti NS.
-Zakoni se po pravilu donose većinom glasova prisutnih poslanika, osim izuzetno (čl.105.st.3
Većinom GLASOVA SVIH NARODNIH POSLANIKA NS odlučuje o zakonima kojima se
uređuju: -referendum i narodna inicijativa, -uživanje individualnih i kolektivnih prava
pripadnika nac. manjina, -plan razvoja i prostorni plan, - javno zaduživanje, -teritorija
autonomnih pokrajina i jls, -zaključivanje i potvrđivanje međ.ug, -druga pitanja određena
Ustavom).
-NS dvotrećinskom većinom odlučuje o promeni Ustava i o pitanjima o kojima, prema Ustavu
odlučuje „po postupku predviđenom za promenu Ustava“ (čl.8.st.2, čl.182.st.2, čl.182.st.3),
donosi Ustavni zakon za sprovođenje Ustava i odlučuje o razrešenju predsednka Republike.

IZBOR NARODNIH POSLANIKA – NS ima 250 narodnih poslanika koji se biraju na 4

god. -U NS obezbeđuje se ravnopravnost i zastupljenost polova i predstavljanje nac. manjina
u skladu sa izbornim zakonom.
-Narodne poslanike biraju građani na osnovu slobodnog, opšteg, jednakog i neposrednog
izbornog prava, tajnim glasanjem. Biračko pravo je individualno pravo građanina, što znači da
on sam odlučuje da li će izaći na izbore i glasati ili neće. Prema Zakonu o izboru narod.
poslanika „niko nema pravo da, po bilo kom osnovu, sprečava ili primorava građanina da
glasa, da ga poziva na odgovornost zbog glasanja i da od njega traži da se izjasni za koga je
glasao ili zašto nije glasao.“
-Pravo da bira narod. poslanika i da bude izabran za narod. poslanika ima svaki građanin koji:
a) ima 18 god. i poslovno je sposoban b) ima prebivalište u RS.
-Birači se upisuju u birački spisak koji je javna isprava i vodi se po službenoj dužnosti.
Birački spisak je jedinstven (važi za sve izbore) i stalan i obavezno se ažurira svake
kalendarske godine, najkasnije do 31. marta. U njega se upisuju svi građani sa biračkim
pravom. Birački spisak zaključuje se najkasnije 15 dana pre dana održavanja izbora rešenjem
organa koji ga vodi. Rešenje se dostavlja RIK-u najkasnije u roku od 24h od donošenja, a RIK
u Službenom glasniku RS objavljuje ukupan broj birača.
-Narodni poslanici se biraju u RS kao jednoj izbornoj jedinici.
-Izbore za narodne poslanike raspisuje predsednik RS odlukom (objavljuje se u sl.gl.) 90
dana pre isteka mandata NS, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana.
-„Poslanički mandati raspodeljuju se srazmerno broju dobijenih glasova“, a izbori se sprovode
na osnovu izbornih lista. Na izbornoj listi među svaka tri kandidata po redosledu (prva tri

39
mesta, druga tri mesta i tako do kraja) mora biti po jedan kandidat – pripadnik onog pola koji
je manje zastupljen na listi (u suprotnom smatra se da lista ima nedostatke, ukoliko se ne
otklone RIK će odbiti da proglasi izbornu listu). (***menjan je zakon o izboru np!)
-Izborna lista je utvrđena kada je svojim potpisima podrži najmanje 10.000 birača, a
svaki potpis birača mora biti overen sud/notar. Birač može svojim potpisom podržati izbornu
listu samo jednog predlagača.
-Razlikujemo: stranačka izborna lista – izborna lista jedne polit. stranke, koaliciona
izborna lista – izborna lista dve ili više polit. stranaka, izborna lista grupe građana.
-RIK rešenjem proglašava sve izborne liste odmah po prijemu izborne liste, a njakasnije u
roku od 24h od prijema. Sve proglašene izborne liste s ličnim imenima svih kandidata i
njihovim podacima, čine ZBIRNU IZBORNU LISTU (objavljuje se u sl.gl. najkasnije 10
dana pre dana određenog za održavanje izbora.)
-Izborna propaganda preko sredstava javnog obaveštavanja i javnih skupova zabranjena je
48h pre dana održavanja izbora i na dan održavanja izbora do zatvaranja biračkog mesta
(IZBORNA TIŠINA).
-Organi za sprovođenje izbora su: Republička izborna komisija (RIK) i birački odbori. To
su samostalni i nezavisni organi. Oni rade u stalnom i proširenom sastavu, s tim što pojedina
stranka, stranačka koalicija ili druga pol.organizacija ne mogu imati više od polovine članova
u stalnom sastavu svih organa za sprovođenje izbora. Odlučuju većinom glasova.
-RIK – u stalnom sastavu čine predsednik i 16 članova. Imenuje ih NS na predlog poslaničkih
grupa, na period od 4 god.
– u proširenom sastavu – još po jedan predstavnik podnosioca izborne liste.
-RIK ima svog predsednika i sekretara (imenuje ga NS iz reda stručnih saradnika svoje
službe, koji učestvuje u njenom radu bez prava odlučivanja) koji imaju i zamenike (svi moraju
biti diplomirani pravnici).
-RIK obrazuje i imenuje biračke odbore, njihove predsednike i članove. Predstavnike
podnosilaca izbornih lista za prošireni sastav RIK-a određuje podnosilac izborne liste. Sastav
RIK-a objavljuje se u sl.gl.
-RIK obrazuje i imenuje biračke odbore, njihove predsednike i članove. Birački odbor – u
stalnom sastavu čine predsednik i najmanje 2 člana, u proširenom sastavu - još po jedan
predstavnik podnosioca izborne liste. (Predsednik i članovi biračkog odbora zamenike.)
-Birački odbor neposredno sprovodi glasanje na biračkom mestu, obezbeđuje pravilnost i
tajnost glasanja, stara se održavanju reda na biračkom mestu za vreme glasanja, utvrđuje
rezultate glasanja na biračkom mestu itd.
-Glasanje je materijalna radnja koja se sastoji u davanju glasa birača onom kandidatu čiji
izbor za narodnog poslanika on želi (davanje glasa za jednu od izbornih lista sa zbirne izborne

40
liste). Obavlja se na izbornom mestu (najviše 2500, a najmanje 100 birača). Birač glasa lično i
samo jednom u toku održavanja izbora. Glasanje je tajno, a vrši se na overenim glasačkim
listićima. Glasački listić sadrži: -redni broj koji se stavlja ispred naziva izborne liste, -nazive
izbornih lista, prema redosledu utvrđenom na izbornoj listi, s ličnim imenom prvog kandidata
s liste, - napomena da se glasa samo za jednu izbornu listu, zaokruživanjem rednog broja
ispred naziva te liste. (glasanje u inostranstvu traje 2 dana.)
-Po završenom glasanju, birački odbor utvrđuje rezultate glasanja na biračkom mestu, zatim
se svi zapisnici biračkih odbora dostavljaju RIK-u koja utvrđuje rezultate izbora i o tome
sačinjava poseban zapisnik.
-Nakon utvrđivanja rezultata izbora, sledi RASPODELA MANDATA. U raspodeli mandata
učestvuju samo izborne liste koje su dobile najmanje 5% (3% sad valjda) glasova od ukupnog
broja birača koji su glasali. Političke stranke nac. manjina i koalicije polit. stranaka nac.
manjina učestvuju u raspodeli mandata i kada dobiju manje od 5% glasova od ukupnog broja
birača koji su glasali. To znači da za njih ne važi zakonski izborni prag kao uslov za učešće u
raspodeli mandata nego za njih važi prirodni izborni prag (sprovodi se ustavna odredba –
ravnopravnost i zastupljenost pripadnika nac.manjina u NS). (pod pol.strankama nac.manjina
ZINP podrazumeva „sve one stranke čiji je osnovni cilj predstavljanje i zastupanje interesa
nac.manjina i zaštita i poboljšanje prava pripadnika nac.manjina, u skladu sa međ-pravnim
standardima.“ – o tome odlučuje RIK)

-RIK raspodeljuje mandate primenom sistema najvećeg izbornog količnika, tzv. DONTOV
SISTEM: Ukupan br. glasova koji je dobila svaka pojedina izborna lista podeli se brojevima
od 1-250 (koliko ima narod. poslanika). Dobijeni količnici razvrstavaju se po veličini pri
čemu se u obzir uzima 250 najvećih količnika. Svaka izborna lista dobija onoliko mandata
koliko tih količnika na nju otpada. Ako dve izborne liste ili više izbornih lista dobiju iste
količnike na osnovu kojih se dodeljuje mandat, a nema više neraspoređenih mandata, mandat
će se dodeliti listi koja je dobila ukupan veći broj glasova.
-Najkasnije u roku od 10 dana od dana objavljivanja rezultata izbora RIK će dobijene
mandate sa izborne liste dodeliti kandidatima po redosledu na izbornoj listi, počev od prvog
kandidata s liste. -Rezultate izbora RIK objavljuje u Službenom glasniku RS u roku od 96 sati
od časa završetka glasanja.
-Tokom izbora narodnih poslanika moguće su različite POVREDE IZBORNOG PRAVA:
Aktivnu legitimaciju da traže zaštitu izbornog prava imaju: a) svaki birač; b) kandidat na
izbornoj listi; c) podnosilac izborne liste. Oni imaju pravo da podnesu prigovor RIK-u zbog
povrede izbornog prava u toku izbora ili nepravilnosti u postupku predlaganja odnosno
izbora.

41
-Prigovor se RIK-u podnosi i protiv odluke, radnje ili propusta biračkog odbora, u roku od
24h od donošenja odluke/izvršenja radnje/učinjenog propusta. RIK donosi rešenje u roku od
48h od časa prijema prigovora, i dostavlja ga podnosiocu prigovora i svim podnosiocima
izbornih lista. Kad RIK usvoji prigovor, poništiće odluku ili radnju, a ako RIK ne donese
rešenje po prigovoru u navedenom roku, smatraće se da je prigovor usvojen.
-Protiv svakog rešenja RIK-a donesenog po prigovoru, može se izjaviti žalba Upravnom sudu.
Žalba se podnosi preko RIK-a u roku od 48h od prijema rešenja, a odluku po žalbi Upravni
sud donosi u roku od 48h od prijema žalbe (primenom odredba upravnog spora). (Odluka po
žalbi pravosnažna je i protiv nje se ne mogu podneti vanredna pravna sredstva.) Ako Upravni
sud RS usvoji žalbu i poništi izbornu radnju, odnosno izbore, odgovarajuća izborna radnja,
odnosno izbori, ponoviće se najkasnije za 10 dana.
-Do ponovnih izbora može doći i kada RIK poništi izbore po sl. dužnosti zbog nepravilnosti
u sprovođenju izbora i bez podnošenja prigovora ovlašćenog podnosioca (npr. povreda pravila
da birač glasa jednom, tajno, da na biračkim mestima i u krugu od 50m nema isticanja
obeležja stranaka..). Ako RIK poništi izbore na pojedinom biračkom mestu, glasanje s
ponavlja samo na tom biračkom mestu. Ponovne izbore raspisuje RIK, a oni se sprovode po
postupku za sprovođenje izbora. Sprovode se najkasnije 15 dana od dana poništenja izbora u
RS, odnosno 7 dana od dana poništenja izbora na biračkom mestu.

MANDAT NARODNIH POSLANIKA – Mandat narodnog poslanika počinje da teče danom

potvrđivanja u NS i traje 4 god, odnosno do prestanka mandata narodnih poslanika tog saziva
NS. Pre isteka tog roka mandat mu može prestati: 1- podnošenjem ostavke, 2- ako je
pravosnažnom sudskom odlukom osuđen na kaznu zatvora bezuslovno u trajanju od najmanje
6 meseci, 3- ako je pravosnažnom sudskom odukom lišen poslovne sposobnosti, 4-
preuzimanjem posla ili funkcije koji su nespojivi sa funkcijom nar. poslanika, 5- gubljenjem
državljanstva, 6- ako mu prestane prebivalište na teritoriji RS, 7- u slučaju smrti nar.
poslanika. (Narodni poslanik podnosi ostavku lično, overenu kod nadl.organa za overu
potpisa, predsedniku NS, u roku od 3 dana od dana overe.) Dan prestanka mandata NS
konstatuje odmah posle prijema obaveštenja o razlozima za prestanak mandata, na sednici
koja je u toku, odnosno na prvoj narednoj sednici.
-Prestankom mandata nar. poslaniku pre isteka vremena na koje je izabran OTVARA SE
PITANJE POPUNJAVANJA UPRAŽNJENIH POSLANIČKIH MESTA. Na upražnjeno
mesto mora biti izabran novi nar. poslanik (da bi ukupan broj nar. poslanika bio opet 250). S
obzirom na to da se raspodela mandata vrši po listama, primenom sistema najvećeg izbornog
količnika, u takvom slučaju mandat pripada političkoj stranci sa čije je izb. liste bio taj nar.
poslanik kojem je prestao mandat i taj mandat se dodeljuje prvom sledećem kandidatu sa iste

42
izborne liste kojem nije bio dodeljen mandat nar. poslanika. Mandat novog nar. poslanika traje
do isteka mandata nar. poslanika kome je prestao mandata.
-Narodni poslanici su nezavisni od onih koji su ih izabrali (od birača). Oni glasaju i govore po
svojoj volji, a ne po volji birača, tako da birači ne mogu da opozovu mandat nar. poslanika, tj.
da mu oduzmu mandat, niti da vrše kontrolu nad njegovim radom.
-Narodni poslanik ne može biti: poslanik u skupštini AP, funkcioner u organima izvršne
vlasti i pravosuđa, niti može obavljati druge poslove i funkcije za koje je zakonom
uređeno da predstavljaju sukob interesa.
KONSTITUISANJE NARODNE SKUPŠTINE (Prva sednica) – Konstituisati NS znači
sačiniti instituciju od 250 nar. poslanika sposobnu da obavlja nadležnosti koje su joj dodeljen
Ustavom RS.
-Da bi se izabrani nar. poslanici konstituisali u NS, potrebno je da se održi Prva sednica NS.
S obzirom na to da uloge među novoizabranim nar. poslanicima još nisu podeljene, prvu
sednicu zakazuje predsednik NS iz prethodnog saziva, tako da se sednica održi najkasnije
30 dana od dana proglašenja konačnih rezultata izbora. Kvorum za rad na konstitutivnoj
sednici NS postoji ako joj prisustvuje najmanje 126 nar. poslanika. Na prvoj sednici NS vrši
se:
1- potvrđivanje mandata nar. poslanika (nakon čega nar. poslanici polažu zakletvu), 2- izbor
predsednika NS, 3- izbor potpredsednika NS, 4- imenovanje generalnog sekretara NS, 5-
izbor članova radnih tela NS (tj. skupštinski odbori), 6- izbor članova stalnih parlamentarnih
delegacija u međ. institucijama.
-Prvoj sednici NS, do izbora predsednika NS, predsedava najstariji narodni poslanik, a njemu
pomaže po jedan najmlađi nar. poslanik sa 4 izborne liste koje su dobile najveći br.
poslaničkih mandata i gener. sekretar NS.
-Po Ustavu RS – NS je konstituisana potvrđivanjem mandata 2/3 narodnih poslanika.
Mandat narodnim poslanicima prethodnog saziva NS prestaje tek potvrđivanjem 2/3 mandata
novoizabranih nar. poslanika. Potvrđivanje mandata nar. poslanika vrši se na osnovu: uverenja
o izboru nar. poslanika (poslaničkih punomoćja) i izveštaja RIK-a o sprovedenim izborima.
-Na odluku donesenu u vezi sa potvrđivanjem mandata dopuštena je žalba Ustavnom sudu,
koji o njoj odlučuje u roku od 72 sata. Ono što treba napomenuti, da iako po Ustavu – NS se
smatra konstituisanom potvrđivanjem 2/3 nar. posalnika, u praksi se jasno pokazalo da samo
potvrđivanje mandata nar. posalnika nije dovoljno da bi NS bila radno sposobna, jer ona još
uvek ne može da raspravlja niti da odlučuje ni o jednom pitanju iz svoje nadležnosti, jer se još
uvek nije organizovala, a da bi se organizovala, ona mora najpre izabrati svog predsednika i
odbore u kojima se razmatraju i pretresaju pitanja iz nadležnosti NS.
RASPUŠTANJE NARODNE SKUPŠTINE – Ovlašćenje za raspuštanje NS podeljeno je

43
između Vlade i predsednika RS, a bez njihove saglasne volje nema raspuštanja NS.
-Inicijalni potez ima Vlada. Ona daje obrazloženi predlog za raspuštanje NS a predlog mora
da prihvati predsednik RS i ako ga prihvati, dolazi do raspuštanja NS.
Vlada ne može predložiti raspuštanje NS:
1- ako je podnesen predlog NS-i da se glasa o nepoverenju Vladi,
2- ili ako je sama Vlada postavila u NS pitanje svog nepoverenja,
3- kada NS nije prihvatila odgovor Vlade na interpelaciju (čl.129.st.5),
4.- Narodna skupština se ne može raspustiti za vreme ratnog ili vanrednog stanja.
-Postoje dve vrste raspuštanja NS: I Raspuštanje NS po sili Ustava RS – u pitanju je dužnost
predsednika RS da raspusti NS. Ako postoji razlog predviđen u Ustavu RS. Ima 4 razloga:
1- ako NS u roku od 90 dana ne izabere Vladu (čl.109.st.3),
2- ako NS ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana izglasavanja nepoverenja Vladi
(čl.130.st.4) (dakle ako NS izglasa nepoverenje Vladi, predsednik je dužan da pokrene
postupak za izbor nove Vlade, a ako NS ne izabere novu vladu u roku od 30 dana od
izglasavanja nepoverenja, predsednik RS je dužan da raspusti NS i raspiše nove izbore),
3- ako NS ne izabere novu vladu u roku od 30 dana od dana neizglasavanja poverenja
(čl.131.st.4) (to je običaj kada vlada zatraži od NS glasanje o svom poverenju, pa ako NS ne
izglasa poverenje vladi, vladi prestaje mandat pa je predsednik RS dužan da pokrene postupak
za izbor nove vlade. Ako NS ne izabere novu vladu u roku od 30 dana od dana neizglasavanja
poverenja, predsednik RS je dužan da raspusti NS i raspiše nove izbore).,
4- ako NS ne izabere novu vladu u roku od 30 dana od dana konstatacije ostavke predsednika
vlade (čl. 132.st.5) (ako predsednik Vlade podnese ostavku i NS konstatuje tu ostavku,
predsednik mora pokrenuti postupak za izbor nove vlade, pa ako NS u roku od 30 dana ne
izabere novu vladu, predsednik je dužan da raspusti NS).
-U svim ovim slučajevima predsednik RS ima dužnost da raspusti NS, dakle, on je mora
raspustiti. U slučajevima raspuštanja NS „po sili Ustava“, predsednik RS istovremeno
raspisuje izbore za narodne poslanike, tako da se ovi okončavaju najkasnije 60 dana od dana
raspisivanja izbora. NS koja je rapuštena, vrši samo tekuće ili neodložne poslove u skladu sa
Zakonom. U slučaju proglašenja ratnog ili vanred. stanja, ponovo se uspostavlja puna
nadležnost NS koja traje do okončanja ratnog tj. vanrednog stanja! (čl.109.st.7)
II Raspuštanje NS odlukom predsednika – u ovom slučaju predsednik nije dužan da
raspusti NS, kao po sili Ustava, nego on taj predlog može, a i ne mora prihvatiti. Ako prihvati,
raspušta NS i raspisuje nove izbore. Vlada ovo svoje diskreciono ovlašćene treba da koristi
krajnje restriktivno, jer svako raspuštanje NS povlači za sobom prestanak mandata Vlade.

IMUNITET NAROD. POSLANIKA (Pravni položaj narod. poslanika) Narodni poslanik

44
uživa imunitet.
-Poslanički imunitet obuhvata dvojaku zaštitu: I neodgovornost (tj. imunitet neodgovornosti)
i II nepovredivost (tj. imunitet nepovredivosti).
I „Nar. poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje
ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije“ (čl.103.st.2). Dakle, isključen je svaki oblik
odgovornosti. U osnovi imuniteta neodgovornosti jeste sloboda izražavanja, privilegija reči
koja se jemči poslanicima radi obezbeđivanja slobode pretresa u Nar. skupštini. Ovaj imunitet
deluje automatski i apsolutno i da bi važio nije potrebno da se narodni poslanik na njega
pozove. (osnov je načelo narodne suverenosti)
II Drugi oblik zaštite nar. poslanika jeste njegova nepovredivost dok mu traje poslaničko
svojstvo. „Narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv
njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora, bez
odobrenja NS“ (čl.103.st.2). Imunitet nepovredivosti za razliku od imuniteta neodgovornosti
ne deluje automatski niti je apsolutan. „Nepozivanje narodnog poslanika na imunitet ne
isključuje pravo NS da uspostavi imunitet“ (čl.103.st.6). Narodni poslanik koji je zatečen u
izvršenju kd za koje je propisana kazna zatvora u trajanju dužem od 5 godina, može biti
pritvoren bez odobrenja NS (čl.103.st.4), ali se protiv njega ne može voditi kr. postupak bez
odobrenja NS.
-Smisao imuniteta nepovredivosti je da se nar. poslaniku obezbedi sloboda od hapšenja, pre
nego što to odobri NS. Zaštita koja se pruža imunitetom nepovredivosti nije trajna, već
privremena. Ona je vezana za trajanje poslaničkog mandata – krivično ili dr. gonjenje se
privremeno obustavlja dok nar. poslaniku traje mandat, posle čega je on odgovoran za to kd.
Kad se nar. poslanik pozove na imunitet ili kad NS odbije da da odobrenje za pokretanje
krivičnog ili drugog postupka, nastupa zastoj zastarelosti. U krivičnom ili dr. postupka u kome
je uspostavljen imunitet, ne teku rokovi propisani za taj postupak (čl.103.st.5). U suprotnom
bi imunitet nepovredivosti vodio u kr. neodgovornost što bi predstavljalo tešku povredu
ustavnog načela o jednakosti građana.
(-Predsednik RS, Predsednik Vlade, član Vlade, Zaštitnik građana i Sudija Ustavnog
suda uživaju imunitet kao Narodni poslanik.
-NS odlučuje (ukida) o imunitetu: Narodnih poslanika, Predsednika RS, *članova Vlade i
Zaštitniku građana.
*o imunitetu predsednika i članova Vlade odlučuje Vlada. – bug u ustavu
-O imunitetu Ustavnog sudije odlučuje Ustavni sud.
-Sudije ne mogu biti pozvani na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom
donošenja sudske odluke, osim ako se radi o kd kršenja zakona od strane sudije. Sudija ne
može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog kd učinjenog u obavljanju sudijske

45
funkcije bez odobrenja Visokog saveta sudstva.
-Član visokog saveta sudstva uživa imunitet kao sudija.
-Jt i zamenik jt ne mogu biti pozvani na odgovornost za izraženo mišljenje u vršenju
tužilačke funkcije, osim ako se radi o kd kršenja zakona od strane jt, odnosno zamenika jt. Jt,
odnosno zamenik jt ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog kd učinjenog u
vršenju tužilačke funkcije, odnosno službe, bez odobrenja nadležnog odbora NS.
-Član Državnog veća tužilaca uživa imunitet kao jt.)

UNUTRAŠNJA ORGANIZACIJA*, RADNA TELA** I FUNKCIONERI NS***

*Postoje 2 oblika rada Narodne skupštine:
I U plenumu – na sednici svih narodnih poslanika,
II U radnim telima, odborima – na sednicama samo članova odbora.
Oni se suštinski razlikuju – u plenumu se pretresa i odlučuje, a u odboru se prethodno
proučavaju pitanja o kojima će se odlučivati u plenumu.
**Radna tela NS mogu biti:
stalna – odbori i odbor za prava deteta kao posebno radno telo,
privremena - anketni odbori i komisije.
Poslaničke grupe – u NS obrazuju se poslaničke grupe. Čine je najmanje 5 narodnih
poslanika. Narodni poslanik može da bude član samo jedne poslaničke grupe. Poslaničke
grupe se obrazuju najkasnije 7 dana od dana izbora predsednika NS. Poslanička grupa se
konstituiše tako što se predsedniku NS podnosi spisak članova koji je potpisao svaki član
poslaničke grupe. Na spisku se posebno naznačava predsednik poslaničke grupe i njegov
zamenik. (poslanička grupa više radi za stranku/e kojoj pripadaju njeni članovi nego za NS)
Odbori Narodne skupštine – članove odbora i njihove zamenike (tj. kandidate za članove i
zamenike) predlažu poslaničke grupe, srazmerno broju narodnih poslanika poslaničke grupe
u odnosu na broj narodnih poslanika u NS. Poslaničke grupe podnose predsedniku NS predlog
kandidata za članove i zamenike odbora, zatim predsednik NS na osnovu tog predloga donosi
predlog o izboru članova i njihovih zamenika i podnosi ga NS na glasanje. Članovi odbora i
njihovi zamenici su izabrani ako je za predlog glasala većina od ukupnog broja narodnih
poslanika. Ako predlog odluke o izboru članova odbora i njihovih zamenika ne bude usvojen,
postupak se ponavlja. Narodni poslanik može biti član više odbora.
-Prvu sednicu odbora saziva predsednik NS. Do izbora predsednika odbora, prvoj sednici
predsedava najstariji prisutni član odbora. Odbor na prvoj sednici bira predsednika i zamenika
predsednika odbora, iz reda svojih članova. Odbori imaju 17 članova, osim odbora za
kontrolu službi bezbednosti koji ima 9 članova.

46
Osnovne funkcije odbora: -proučavaju pitanja o kojim će se kasnije odlučivati u plenumu,
-nadziru vođenje politike i izvršavanje zakona od strane Vlade i njenih ministarstava (zato su
odbori organizovani po oblastima za koje su formirana ministarstva), -razmatraju predloge
zakona, -razmatra godišnji program rada NS, -pokreće inicijative i podnosi predloge NS,
-razmatra druga pitanja.
-Na predlog poslaničke grupe, NS može da donese odluku o prestanku dužnosti člana ili
zamenika odbora koji je izabran iz reda članova te poslaničke grupe i odluku o izboru novog
člana ili zamenika odbora. U NS ima 19 odbora, plus Odbor za prava deteta koji se
obrazuje kao posebno stalno radno telo. Predsednik odbora za prava deteta je predsednik
NS.
***FUNKCIONERI NS – predsednik NS, potpredsednici NS, predsednici odbora, a u
širem smislu i - sekretar NS i predsednici poslaničkih grupa.
I Predsednik Narodne skupštine i potpredsednici NS: Predsednika NS i jednog ili više
potpredsednika bira NS većinom glasova svih narodnih poslanika. Predsednik NS bira se iz
reda narodnih poslanika, na predlog najmanje 30 nar. poslanika (tajnim ili javnim glasanjem).
Predsednik NS: predstavlja NS, saziva njene sednice i predsedava njima i vrši druge poslove
određene Ustavom, zakonom i poslovnikom NS. Samostalno bez prethodne odluke NS-
raspisuje izbore za predsednika Republike, raspisuje izbore za odbornike, zajedno sa
predsednikom republike i predsednikom Vlade učestvuje u donošenju odluke o proglašenju
ratnog ili vanrednog stanja i u donošenju mera odstupanja od ljudskih i manjinskih prava
zajemčenih Ustavom u vreme ratnog stanja, kada NS nije u mogućnosti da se sastane.
Potpredsednik/ci NS: pomaže predsedniku NS u vršenju poslova iz njegovog delokruga.
Zamenjuje predsednika NS u slučaju njegove privremene sprečenosti ili odsutnosti.
-Predsedniku NS prestaje funkcija:
-ostavkom – ostavka se podnosi u pisanom obliku ili usmeno na sednici NS. Funkcija mu
prestaje danom i časom podnošenja ostavke. O podnetoj ostavci se ne radi pretres, ne odlučuje
se, nego se samo konstatuje;
-razrešenjem – NS može predsednika NS razrešiti dužnosti; ili
-prestankom mandata narodnog poslanika. Na iste načine prestaje funkcija i
potpredsednika NS. -U slučaju prestanka funkcije predsednika NS, narodna skupština će na
istoj, a najkasnije na narednoj sednici izabrati novog predsednika NS. Dužnost predsednika
NS, do izbora novog predsednika, vrši najstariji potpredsednik NS, koji je dužan da odmah, a
najkasnije u roku od 7 dana od dana prestanka funkcije predsedniku NS, sazove sednicu na
kojoj će se izabrati novi predsednik NS (ako on ne može ili odbije da vrši tu dužnost, tu
dužnost vrši sledeći najstariji potpredsednik NS).
II predsednik i zamenik predsednika odbora – biraju se iz reda članova odbora na prvoj

47
sednici odbora.
III predsednik i zamenik predsednika poslaničke grupe – određuje ih poslanička grupa.
-Predsednik NS, potpredsednici NS i predsednici poslaničkih grupa u NS čine
KOLEGIJUM NS, kojeg saziva predsednik NS radi koordinacije rada i obavljanja
konsultacija u vezi s radom NS.
IV sekretar narodne skuštine – kandidata za sekretara NS predlaže predsednik NS, a
imenuje ga NS glasovima većine od ukupnog broja narodnih poslanika. Njegova funkcija
prestaje konstituisanjem novoizabrane NS, pri čemu on vrši zadatke do imenovanja novog
sekretara. Za svoj rad sekretar odgovara NS. Funkcija mu može prestati i ostavkom ili
razrešenjem, u kom slučaju će dok se ne izabere nov sekretar dužnosti sekretara vršiti njegov
zamenik koga odredi predsednik NS.
-Generalni sekretar ima dva zamenika. Zamenika imenuje NS na predlog generalnog
sekretara, uz saglosnost predsednika NS. Funkcija mu prestaje kao i generalnom sekretaru.

POSTUPAK ZA DONOŠENJE ZAKONA – Predlaganje zakona – pretres zakona –

odlučivanje o zakonu – proglašavanje zakona – objavljivanje zakona i stupanje zakona na
snagu.
I Pravo predlaganja zakona i drugih opštih akata imaju: 1- svaki narodni poslanik, 2- Vlada,
3- skupština AP, 4- najmanje 30.000 birača, 5- zaštitnik građana i NBS imaju pravo
predlaganja zakona iz svoje nadležnosti (čl.107). Ovlašćeni predlagač podnosi predlog zakona
sa obrazloženjem (čl.151.posl.ns), a dostavlja i izjavu da je predlog zakona usklađen sa
propisima EU, ili da ne postoji obaveza usklađivanja ili da zakon nije moguće uskladiti sa
propisima EU.
-Predlog zakona podnosi se NS, a zatim ga predsednik NS, odmah po prijemu, dostavlja
narodnim poslanicima, nadležnom odboru i Vladi (ako ona nije predlagač) (i zaštitniku
građana i NBS, ako zakon uređuje materiju iz njihove nadležnosti).
-Ako predlog zakona nije pripremljen u skladu sa poslovnikom NS, predsednik NS će
zatražiti od prelagača da ga usaglasi sa poslovnikom, u roku od 15 dana, u protivnom će se
zakon smatrati povučenim (navešće precizno u čemu se sastoji ta neusklađenost).
-Predlog zakona koji je pripremljen u skladu sa odredbama poslovnika NS, može da se uvrsti
u dnevni red sednice NS u roku ne kraćem od 15 dana od dana njegovog podnošenja.
-Predlog zakona, prvo razmatraju nadležni odbori i Vlada (ako ona nije predlagač zakona), pa
se onda predlog zakona razmatra na sednici NS.
-Nadležni odbor i Vlada mogu NS u svom izveštaju da predlože da NS prihvati ili ne prihvati
predlog zakona u načelu. Ako predlože prihvatanje predloga zakona u načelu, dužni su da
navedu da li predlog zakona prihvataju u celini ili sa izmenama, koje predlažu u formi

48
amandmana. Izveštaje dostavljaju NS u roku ne kraćem od 5 dana pre početka sednice NS na
kojoj se predlog zakona razmatra.
II O predlogu zakona se na sednici nadležnog odbora najpre vodi načelni pretres, a
zatim pretres u pojedinostima. Pretres u pojedinostima obavlja se 1- o članovima predloga
zakona na koje su podneti amandmani, 2- o amandmanima kojima se predlaže uvođenje novih
odredaba. (u pretresu mogu da učestvuju: članovi odbora, predlagač zakona ili njegov
predstavnik, predstavnik Vlade, ako ona nije predlagač, i podnosilac amandmana ili svaki
narodni poslanik koji prisustvuje sednici nadležnog odbora, kao i druga pozvana lica).
-Nakon završetka pretresa, nadležni odbor podnosi NS izveštaj koji sadrži mišljenje i
predloge odbora.
-Na sednici NS najpre se vodi načelni pretres o predlogu zakona, a zatim se prelazi na pretres
u pojedinostima. Od završenog načelnog pretresa do otvaranja pretresa predloga zakona u
pojedinostima, mora da prođe najmanje 24 časa.
-Ukupno vreme pretresa u pojedinostima za poslaničke grupe raspoređuje se na poslaničke
grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova te poslaničke grupe. Predsednici
poslaničkih grupa za ukupni pretres u pojedinostima imaju dodatno vreme od 15 minuta
za poslaničku grupu, koje se ne računa u ukupno vreme za pretres u pojedinostima za
poslaničke grupe.
-Svaki podnosilac amandmana ima pravo da obrazloži svoj amandman, u trajanju do 2
minuta, s tim da ukupno trajanje pretresa u pojedinostima, po ovom osnovu ne može biti
duže od 10 časova.
-Predlagač zakona ima pravo da o svakom amandmanu govori do 2 minuta, s tim da
ukupno trajanje pretresa u pojedinostima po ovom osnovu ne može biti duže od 3 časa.
-Narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa, međusobnim dogovorom određuju
3 učesnika u pretresu u pojedinostima, koji imaju pravo da govore svako po jednom, do 5
minuta, a ako se ne dogovore, pravo da govore po jednom do 5 minuta imaju 3 poslanika
koja se prva jave za reč.
III NS odlučuje u danu za glasanje o: 1- predlogu zakona u načelu, 2- amandmanima na
predlog zakona, 3- predlogu zakona u celini.
-Amandman je predlog za izmenu i dopunu predloga zakona. Može ga podneti predlagač
zakona, kao i nadležni odbor NS. Amandman se podnosi predsedniku NS u pisanom ili
elektronskom obliku, najkasnije 3 dana pre dana određenog za održavanje sednice za koju je
predloženo razmatranje tog predloga zakona. Predsednik NS amandmane blagovremeno
dostavlja, predlagaču zakona, nadležnom odboru, narodnim poslanicima i Vladi. Ako se
donosi u redovnom postupku!
-Zakon može biti donet i u hitnom postupku – ako je u pitanju zakon kojim se uređuju

49
pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona
po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi,
bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i radi ispunjenja međ. obaveza i
usklađivanja propisa EU.
IV Proglašenje zakona je deklarativni akt koji donosi predsednik republike. On je dužan
da najkasnije u roku od 15 dana od dana izglasavanja zakona, odnosno 7 dana ako je zakon
donesen po hitnom postupku, donese ukaz o proglašenju zakona, ili da zakon uz pismeno
obrazloženje vrati NS na ponovno odlučivanje. Proglašenje zakona je ustavna dužnost
predsednika.
V Završni deo zakonodavnog postupka je objavljivanje zakona, i tek tada zakon dobija
obaveznu snagu jer se tek objavljivanjem može primenjivati. Od objavljivanja zakona do
njegovog stupanja na snagu treba da prođe izvestan vremenski period kako bi se državni
organi i građani mogli upoznati sa sadržinom zakona. Prema Ustavu RS „zakoni i drugi opšti
akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja u službenom glasniku, a
kasnije jedino ako za to postoje naročito opravdani razlozi.“ (čl.196.st.4) - Vocatio legis
*Ratifikacija međ. ug. – u okviru zakonodavne vlasti, parlament u formi zakona potvrđuje
međunarodne ugovore koje zaključuju vlada ili šef države. Iz Ustava sledi da se ne može
ratifikovati međ. ug. koji je u suprotnosti sa Ustavom. Zakoni kojima se potvrđuje međ. ug,
zajedno sa tekstom ugovora, objavljuju se na isti način kao i drugi zakoni, tj. u državnom
službenom glasilu.
VANREDNO STANJE NS proglašava vanredno stanje kada opasnost ugrožava opstanak
države ili građana. Odluka o -vanrednom stanju važi najduže 90 dana, a nakon toga se može
produžiti van. stanje za još 90 dana većinom od ukupnog broja narodnih poslanika. Za vreme
van. stanja NS se sastaje bez posebnog poziva i ne može biti raspuštena. Proglašenjem van.
stanja, NS može propisati mere kojim se odstupa od ustavom zagarantovanih ljudskih i
manjinskih prava. Kada NS nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog
stanja donose predsednik NS, predsednik RS i predsednik Vlade. Kada Ns nije u mogućnosti
da se sastane, mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava može propisati Vlada
uredbom, uz supotpis predsednika RS. Mere odstupanja važe najduže 90 dana, a po isteku
ovog roka mogu se obnoviti. Kada odluku o van. stanju nije donela NS, NS je potvrđuje u
roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim bude u mogućnosti da se sastane. Ako NS
ne potvrdi ovu odluku, odluka prestaje da važi završetkom prve sednice NS održane po
proglašenju van. stanja. Kada mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava nije
donela NS, nego Vlada, Vlada je dužna da uredbu o merama odstupanja od ljud. i manj. prava
podnese na potvrdu NS u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim NS bude u
mogućnosti da se sastane. U suprotnom mere odstupanja prestaju da važe 24 časa od početka

50
prve sednice NS održane po proglašenju van. stanja.
RATNO STANJE Ratno stanje proglašava NS. Kada NS nije u mogućnosti da se sastane,
odluku o proglašenju ratnog stanja donose zajedno predsednik RS, predsednik NS i
predsednik Vlade. Proglašavajući ratno stanje, NS može propisati mere kojima se odstupa od
Ustavom zagarantovanih ljud. i manj. prava. Kad NS ne može da se sastane mere odstupanja
zajedno uređuju predsednik RS, NS i Vlade. Sve mere propisane u toku ratnog stanja
potvrđuje NS kada bude u mogućnosti.

REFERENDUM – Prema Ustavu RS „Suverenost potiče od građana, koji je vrše

referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika“
(čl.2.st.1). Dakle, birači (narod) mogu neposredno učestvovati u donošenju zakona, tako što
će davati predlog zakona ili tako što će odlučivati o usvajanju zakona.
-Postoje 3 oblika referenduma 1)ustavotvorni referendum koji može biti fakultativni i
obavezni referendum
I USTAVOTVORNI REFERENDUM –Ako pred NS bude podnet predlog za promenu Ustava
i NS usvoji predlog dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika, NS može
odlučiti da predlog o promeni Ustava potvrde i građani na republičkom referendum. NS je
dužna da akt o promeni Ustava stavi na republički referendum radi potvrđivanja ako se
predlog Ustava odnosi na: preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i
slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanja od ljud. i manj.
prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za promenu Ustava. Kada se akt o promeni
Ustava stavi na potvrđivanje građani se na referendum izjašnjavaju najkasnije u roku od 60
dana od dana usvajanja akta o promeni Ustava. Promena Ustava je usvojena ako je za
promenu glasala većina izašlih birača na referendum. Akt o promeni Ustava koji je
potvrđen na republičkom referendum stupa na snagu kada ga proglasi NS.
II OBLIK REFERENDUMA – Postoji kada NS na zahtev većine svih narodnih poslanika ili
najmanje 100.000 birača (narodna inicijativa za raspisivanje R) raspiše referendum o
pitanjima iz svoje nadležnosti. Ovaj republički R se ne može raspisati o bilo kom pitanju iz
nadležnosti NS. Predmet referendum ne mogu biti: obaveze koje proizilaze iz međ.
ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, poreski i drugi
finansijski zakoni, budžet i završni račun, uvođenje vanrednog stanja, amnestija, kao ni
pitanja koja se tiču izborne nadležnosti NS.
III OBLIK REFERENDUMA – Odnosi se na pitanja koja se tiču teritorijalnog uređenja
RS.
-Predlog za osnivanje novih ili ukidanje, odnosno spajanje već osnovanih autonomnih
pokrajina utvrđuju na referendum svi građani. Saglasnost na promeni teritorije autonomnih

51
pokrajina daju na referendumu građani odnosnih autonomnih pokrajina.
-Osnivanju, ukidanju i promeni teritorije jedinice lok. samouprave prethodi referendum na
teritoriji te jedinice lokalne samouprave.
-U svim navedenim slučajevima reč je o obaveznom prethodnom referendum, s tim što: u
slučajevima osnivanja novih ili ukidanja/spajanja postojećih AP referendumom se utvrđuje
samo predlog, a konačnu odluku donosi NS u postupku predviđenom za promenu Ustava, dok
u slučajevima menjanja teritorije AP i osnivanja, ukidanja i promene teritorije jedinice lok.
samouprave odluka donesena na referendumu ima pravno obaveznu snagu za zakonodavnu
vlast.
-Republički referendum tiče se države Srbije, dok u autonomnoj pokrajini postoji pokrajinski
R, a u opštinama opštinski R.
-Akt o raspisivanju republičkog R donosi NS. Pravo izjašnjavanja na referendumu imaju
građani koji imaju biračko pravo.
-Na referendum se građani izjašnjavaju lično i tajno, na glasačkim listićima. Od dana
raspisivanja do dana sprovođenja R ne može proći manje od 15 ni više od 90 dana.
Organi za sprovođenje referenduma su komisija i glasački odbor. Komisiju obrazuje organ
koji je raspisao R, a komisija obrazuje glasačke odbore. Glasa se zaokruživanjem na
glasačkom listiću jednog od mogućih odgovora. Po završenom glasanju, glasački odbor
uređuje rezultate glasanja na glasačkom mestu i o tome sastavlja zapisnik. Referendum je
punovažan ako je na njemu glasala većina građana koji imaju biračko pravo i koji su
upisani u birački spisak. Odluka o pitanju koje je bilo predmet izjašnjenja na referendum
smatra se donesenom ukoliko je za to glasala većina glasalih. Odluka donesena na referendum
obavezna je. *Str125-6

NARODNA INICIJATIVA – Može takođe biti sprovedena kao: republička, pokrajinska i

narodna inicijativa u jedinicama lok. samouprave. Prema svom predmetu, inicijativa se može
odnositi na promenu ustava (ustavotvorna), donošenje zakona, drugog propisa ili opšteg akta
(zakonodavna) ili na predlaganje rešavanja kog drugog pitanja iz nadležnosti predstavničkog
tela (koje ne podrazumeva potrebu donošenja pravnog akta). Takođe, inicijativa može biti u
formi opšteg predloga (predlog da se donese akt, ali bez akta) ili u formi konkretnog predloga
(već formulisan akt).
-Narodna inicijativa je ovlašćenje određenog dela biračkog tela da pokrene postupak za
promenu Ustava ili za donošenje formalnog zakona. Predlog za promenu Ustava može
podneti 150.000 birača – a za njegovo usvajanje potreban je 2/3 većina od ukupnog broja
narodnih poslanika; Predlog za donošenje zakona, drugih propisa i opštih akata podnosi
najmanje 30.000 birača; Ustav RS poznaje i narodnu inicijativu za raspisivanje

52
referendum, a potrebno je najmanje 100.000 birača da bi NS raspisala referendum, pravo
predlaganja odluka i opštih akata koje donosi skupština APV ima najmanje 15.000
birača, a predlog za promenu statuta može podneti 40.000 birača.
-NI prisiljava parlament da odlučuje o zakonu koji birači predlažu, jer parlament o njemu
mora voditi pretres i na kraju glasati o njegovom usvajanju. U slučaju ne prihvatanja
predloga, NS je dužna da o tome obavesti podnosioce, a oni potom mogu nanovo podneti istu
inicijativu, s tim što se kod ustavotvorne inicijative istovetni predlog može podneti tek posle
proteka godine dana.
-Radi osnivanja NI građani obrazuju INICIJATIVNI ODBOR od najmanje 3 člana koji imaju
biračko pravo. IO može obrazovati posebne odbore za prikupljanje potpisa na pojedinim
mestima. Predlog za proveru ili donošenje odgovarajućeg akta, odnosno drugi predlog
obuhvaćen NI mora biti sačinjen tako da se iz njega jasno vide pravci promena, odnosno
rešenja o kojima nadležni organ treba da se izjasni. Inicijativni odbor prijavljuje prikupljanje
potpisa Ministarstvu unut. poslova, organizacionoj jedinici u opštini, na čijoj će se teritoriji
prikupljati potpisi. Prikupljanje potpisa građana koji učestvuju u NI traje najduže 7 dana
računajući od dana koji je u prijavi ministarstvu unut. poslava označen kao početni dan
prikupljanja potpisa. Građanin se može samo jednom potpisati na listi potpisnika narodne
inicijative. Građanin može svoj potpis povući do isteka poslednjeg dana određenog za
prikupljanje potpisa. Nakon sprovedenog prikupljanja potpisa, i ako je prikupljen dovoljan
broj potpisa, nadležni organ je dužan da odluči o predlogu za koji su prikupljeni potpisi.
-Pored NI upućene NS i skupštini AP, ona se može uputiti i skupštini opštine i grada za pitanja
iz njene nadležnosti (u opštinama i gradovima se traži najmanje 5% birača da potpisima
podrže NI).

PREDSEDNIK REPUBLIKE – IZBOR

-U RS predsednik republike je inokosni državni organ, neposredno izabran od strane
građana koji vrši funkciju šefa države.
-Predsednik republike bira se na osnovu opšteg i jednakog građanskog izbornog procesa na
slobodnim i neposrednnim izborima, tajnim i ličnim glasanjem. Izbore za predsednika RS
raspisuje predsednik NS odlukom koja se objavljuje u „službenom glasniku“ 90 dana pre
isteka mandata predsednika RS, tako da se okončaju u narednih 60 dana od dana raspisivanja.
(Ako se mandat predsednika produži zbog ratnog ili vanrednog stanja, ili na mu mandat
prestane pre vremena na koje je izabran, izbori za predsednika raspisuju se tako da se održe
najkasnije 3 meseca od dana kada prestane ratno ili vanredno stanje, odnosno 3 meseca od
kada predsedniku RS prestane mandat). Od dana raspisivanja izbora do dana glasanja ne može
proći manje od 30, ni više od 60 dana. U odluci o raspisivanju izbora predsednika NS utvrđuje

53
se: dan glasanja za predsednika RS (subota ili nedelja) i dan od kada počinju da teku rokovi za
sprovođenje izbornih radnji.
-Kandidat za predsednika RS može biti svaki građanin koji ima biračko pravo, dakle, svaki
punoletan i potpuno sposoban državljanin RS. Kandidata za predsednika RS može
predložiti: politička stranka, koalicija političkih stranaka, grupa građana (najmanje 10
birača pismenim sporazumom osniva grupu građana, overeni potpisi njihovi i ne mora imati
ime), - najmanje 10.000 birača mora podržati predlog za kandidata (overeni potpisi).
-Predlog kandidata podnosi se RIK-u najkasnije 20 dana pre dana izbora. Kandidat
može pismeno odustati od kandidature do dana utvrđivanja kandidata za predsednika
republike sa sudski overenim potpisom (predlagač može povući predlog do dana utvrđivanja
liste kandidata). -Listu kandidata za izbor predsednika RS utvrđuje RIK, najkasnije 15 dana
pre dana održavanja izbora i objavljuje je narednog dana od dana utvrđivanja. Lista sadrži ime
i prezime kandidata i naziv predlagača kandidata (npr. SNS, grupa građana). Redni broj
kandidata na listi utvrđuje se žrebom uz prisustvo predstavnika predlagača kandidata.
-Glasanje za predsednika vrši se putem glasačkih listića, na kojem se zaokružuje jedan od
kandidata. Nevažeći je onaj listić koji nije popunjen ili je popunjen tako da se ne može
pouzdano utvrditi za kog kandidata je birač glasao.
-Po završetku glasanja, RIK objavljuje konačne rezultate izbora u službenom glasniku u roku
od 96 časova od zatvaranja biračkih mesta. Do objavljivanja konačnih rezultata izbora, RIK
objavljuje preliminarne rezultate izbora.
-Za predsednika RS izabran je kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su glasali, bez
obzira na to koliko je birača ukupno izašlo da glasa. U slučaju da nijedan kandidat ne dobije
većinu glasova birača koji su glasali, glasanje se ponavlja u roku od 15 dana od dana prvog
glasanja. Dan ponovnog glasanja utvrđuje RIK odlukom koja se objavljuje u službenom
glasniku RS.
-Ponovljeno glasanje (tzv. drugi krug glasanja) obavlja se po SISTEMU BALOTAŽE. U
drugi krug glasanja idu samo 2 kandidata koja su u prvom krugu dobila najveći broj glasova.
(osim ako je više kandidata delilo prvo ili drugo mesto, u tom slučaju svi oni idu u drugi
krug). (na glasačkom listiću na ponovnom glasanju redosled se utvrđuje prema broju
dobijenih glasova). Na ponovljenom glasanju za predsednika RS izabran je kandidat koji je
dobio najveći broj glasova, a ako kandidati opet osvoje isti broj glasova, glasanje će se
ponoviti u roku od 15 dana, pa tako sve dok se ne izabere predsednik.
-Prilikom stupanja na dužnost predsednik RS polaže zakletvu pred NS. Zakletva je svečana
izjava, kojom se zasniva moralna obaveza i odgovornost, a ne pravna norma kojom se zasniva
pravna obaveza i odgovornost. Dakle zakletva nema normativnu snagu. U pitanju je moralna
garancija predsednika da će svoju dužnost odnosno nadležnost obavljati saglasno Ustavu.

54
(čl.114.st. tekst)
MANDAT PREDSEDNIKA REPUBLIKE (drugi deo pitanja) – traje 5 godina, a počinje
da teče nakon što predsednik položi zakletvu pred NS. Niko ne može više od dva puta biti
izabran za predsednika republike.
-Predsedniku RS mandat ne može isteći dok traje ratno ili vanredno stanje, već se produžava
po sili Ustava dok ne isteknu 3 meseca od dana, kada je prestalo ratno ili vanredno stanje.
-Predsedniku RS mandat prestaje: 1- istekom vremena na koje je izabran, pre isteka vremena
na koje je izabran: 2- ostavkom ili 3- razrešenjem.
-Predsednik RS može podneti pismenu ostavku, koju dostavlja predsedniku NS. Mandat
predsednika RS prestaje kada ostavka stigne u NS. Nije potrebno da mu NS konstatuje
ostavku, kao što konstatuje narodnim poslanicima, jer mu NS nije ni dala mandat, nego birači
na neposrednim izborima. Predsednik RS je dužan da obavesti javnost o tome da je podneo
ostavku i da je obrazloži.
-Predsednik republike razrešava se zbog povrede Ustava, odlukom NS, glasovima 2/3
narodnih poslanika. Postupak za razrešenje može da pokrene NS, na predlog najmanje 1/3
narodnih poslanika. Ustavni sud je dužan da po pokrenutom postupku za razrešenje,
najkasnije u roku od 45 dana, odluči o postojanju povrede Ustava. (čl.118)
-Predsednika republike kome je prestao mandat ili koji je sprečen da obavlja svoju funkciju
zamenjuje predsednik NS, i to najduže 3 meseca, s tim da predsednik NS ne može za to
vreme (kao zamenik predsednika RS): da vrši pravo odlažućeg zakonodavnog veta, predlagati
NS nosioce funkcija (osim kandidata za predsednika Vlade), da postavlja i opoziva ukazom
ambasadore RS, da daje pomilovanja, da raspusti NS, i da obavlja Ustavna ovlašćenja, koja se
tiču ratnog i vanrednog stanja. Ali je zato dužan da raspusti NS u svim slučajevima u kojima
je to Ustavna dužnost predsednika i da svaki izglasani zakon proglasi ukazom.

NADLEŽNOST I AKTI (posebno pitanje) – O predsedniku republike donosi se zakon -

Zakon o predsedniku republike 2007. god.
-Nadležnost po osnovu Ustava RS – predstavlja RS u zemlji i inostranstvu, da ukazom
proglašava zakone, da predlaže NS nosioce funkcija, da postavlja i opoziva ukazom
ambasadore RS na predlog Vlade, da prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih
predstavnika, da daje pomilovanja i odlikovanja, da komanduje Vojskom RS, unapređuje i
razrešava oficire Vojske RS.
-Kao posrednik u odnosima između zakonodavne i izvršne vlasti, predsednik ima sledeća
ovlašćenja: da predlaže NS kandidata za predsednika Vlade (mandatara), da vrati NS zakon
na ponovno odlučivanje (pravo odlažućeg zakonodavnog veta), da na predlog Vlade raspusti
NS i raspiše nove izbore za narodne poslanike.

55
-SUSPENZIVNI VETO Prema Ustavu RS, predsednik republike ukazom proglašava zakone.
On ima dužnost da u roku od 15 dana od dana izglasavanja zakona, odnosno u roku od 7 dana
ako je zakon donesen po hitnom postupku, donese ukaz o proglašenju zakona ili da zakon uz
pismeno obrazloženje, vrati NS na ponovno odlučivanje ako: 1- Zakon nije saglasan sa
Ustavom, 2- ako je Zakon u suprotnosti sa potvrđenim međ. ugovorima, 3- ako pri donošenju
Zakona nije poštovana propisana procedura ili Zakon ne uređuje neku oblast na odgovarajući
način. Vraća se zakon u celini, a ne pojedine odredbe zakona. U tom slučaju NS može ili da
više o tom zakonu ne glasa (da odustane od zakona) ili da ponovo glasa o tom zakonu. Da bi
se zakon izglasao potrebna je većina od ukupnog broja narodnih poslanika. Ako NS ponovo
izglasa zakon, predsednik RS je tada dužan da ga ukazom proglasi, makar i protiv svoje volje.
U pitanju je SUSPENZIVNI VETO kojim predsednik RS može samo privremeno da odloži
donošenje zakona, a ne i da ga obustavi. O sudbini zakona NS ima konačnu reč. Predsednik
RS neće imati pravo suspenzionog veta, tj. pravo da vrati zakon NS na ponovno odlučivanje:
1- ako je u pitanju zakon o kome su se građani izjasnili na referendumu pre njegovog
donošenja.
2- ako je u pitanju zakon koji su građani potvrdili na referendumu.
-Predsednik RS ima ustavnu dužnost da raspusti NS, u sledećim slučajevima: (dakle, po sili
Ustava):
1- ako NS u roku od 90 dana od dana konstituisanja ne izabere Vladu.
2- ako NS ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od izglasavanja nepoverenja.
3- ako NS ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od neizglasavanja poverenja Vladi,
4- ako NS ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana konstatacije ostavke predsednika
Vlade.
-Istovremeno s raspuštanjem NS, predsednik je dužan da raspiše izbore za narodne poslanike,
tako da se ti izbori okončaju najkasnije 60 dana od dana raspisivanja.
-Do raspuštanja NS može doći i na predlog Vlade, u kom slučaju predsednik može, a i ne
mora raspustiti NS, za razliku od ustavnih razloga gde on ima dužnost da raspusti NS. Ako
Vlada podnese obrazložen predlog predsedniku RS za raspuštanje NS, predsednik je dužan da
u roku od 72 sata, od dana podnošenja predloga Vlade donese UKAZ kojim će: ili raspustiti
NS ili obavestiti javnost i Vladu da ne prihvata predlog Vlade za raspuštanje NS.
-Akti predsednika RS:
1. Ukaz – predsednik ukazom: proglašava zakon, raspušta NS, postavlja i opoziva
ambasadore RS, daje odlikovanja, postavlja unapređuje i razrešava oficire Vojske RS.
2. Odluka – predsednik odlukom: raspisuje izbore za narodne poslanike, predlaže NS
kandidata za predsednika Vlade, daje pomilovanja, imenuje generalnog sekretara predsednika
republike, šefa kabineta predsednika republike, savetnike predsednika i druge funkcionere u

56
generalnom sekreterijatu predsednika republike. U oblasti odbrane donosi odluke, pravila,
naredbe, naređenja i druge pravne akte.
-Ukazi i odluke predsednika RS objavljuju se u Službenom glasniku RS. (ne svi – čl.25 zop.)

ODGOVORNOST PREDSEDNIKA REPUBLIKE – Predsednik RS nije politički

odgovoran, tj. predsedniku RS ne može se, kao Vladi, izraziti nepoverenje za politički
pogrešan rad, za rđavu politiku (jer njegove akte supotpisuje Vlada u celini, predsednik Vlade
ili samo resorni ministar). -Ali zato Ustav RS poznaje krivičnu odgovornost predsednika RS u
slučaju povrede Ustava, koja za posledicu ima razrešenje predsednika RS. Postupak za
razrešenje može da predloži najmanje 1/3 narodnih poslanika, a postupak se pokreće
većinom glasova svih narodnih poslanika. Pošto se postupak pokrene, Ustavni sud je dužan da
najkasnije u roku od 45 dana odluči o postojanju povrede Ustava RS. Ako Ustavni sud odluči
da je predsednik RS povredio Ustav, predsednik RS će biti razrešen ako za njegovo razrešenje
glasaju 2/3 narodnih poslanika. Ovo ukazuje da postoji mogućnost da, iako je Ustavni sud
utvrdio da povreda Ustava RS od strane predsednika RS postoji, NS ne izglasa njegovo
razrešenje, čime se obezvređuje odluka Ustavnog suda.

VLADA – POJAM, SASTAV, IZBOR, MANDAT – U RS, Vlada ima sva obeležja Vlade iz
parlamentarnog sistema.
-Ona je nezavisan, samostalan i kolegijalni ustavni organ, koji obrazuju ministri
predvođeni predsednikom. Ona je nosilac IZVRŠNE VLASTI i odgovara za svoj rad NS.
Vlada je kolegijalni organ koji se sastoji od: predsednika, jednog ili više potpredsednika i
ministara (resornihi i bez portfelja).
-Predsednik Vlade: vodi i usmerava Vladu, stara se o jedinstvu političkog delovanja Vlade,
usklađuje rad članova Vlade, predstavlja Vladu, saziva i vodi sednice Vlade, ostalim
članovima Vlade daje obavezna uputstva i posebna zaduženja. Član Vlade može zahtevati da
Vlada odluči da li je pri tom predsednik prekoračio svoja ovlašćenja. Predsednik Vlade je
mandatar za sastav Vlade. Konstatacijom ostavke predsednika Vlade prestaje mandat čitavoj
Vladi. Predsednik Vlade ima posebna ovlašćenja u donošenju odluke o proglašenju vanrednog
stanja, odluke o proglašenju ratnog stanja i akta kojim se utvrđuju mere postupanja za vreme
ratnog stanja, a to sve pod uslovom da NS nije u mogućnost da se sastane. Ministri za svoj rad
i za stanje u oblasti ministarstava odgovaraju i predsedniku Vlade. Predsednik Vlade može
predložiti NS razrešenje pojedinog člana Vlade.
-Potpredsednik Vlade: Usmerava i usklađuje rad organa državne uprave u oblastima koje
odredi predsednik Vlade. Predsednik Vlade određuje jednog potpredsednika Vlade za „prvog
potpredsednika Vlade“ koji ga zamenjuje za vreme odsutnosti ili sprečenost, sa istim

57
ovlašćenjima koja ima i predsednik Vlade osim ovlašćenja da predlaže izbor ili razrešenje
člana Vlade. Prvi potpredsednik pomaže predsedniku Vlade u vođenju i usmeravanju Vlade,
staranju o jedinstvu političkog delovanja Vlade i usklađivanju rada članova Vlade.
-Ministar: je član Vlade koji upravlja radom ministarstva ili koji ne upravlja nikakvim
ministarstvom nego samo nosi zvanje ministra – ministar bez portfelja. Broj potpredsednika
Vlade i ministara bez portfelja određuje NS pri svakom izboru Vlade, na predlog kanditada za
predsednika Vlade.
-Član Vlade ne može biti: narodni poslanik u NS, poslanik skupštine AP i odbornik u
skupštini jedinice lok. samouprave, član izvršnog veća AP i izvršnog veća jedinice lok.
samouprave, ne može vršiti delatnost koja je po zakonu nespojiva sa funkcijom i dužnošću
člana Vlade (str.152). -Iz navedenog se može zaključiti da Vlada po svom sastavu pripada tipu
neposlaničke Vlade, u kojoj se razdvajaju funkcije kontrolora (poslanika) i kontrolisanog
(Vlade) i time omogućuje objektivnost o sprovođenju političke odgovornosti Vlade pred
parlamentom i onemogućuje se kumulacija dve odgovorne javne funkcije koje ne može
valjano da obavlja jedna ličnost i time se doprinosi punijem ostvarivanju načela podele vlasti.
-Za razliku od parlamenta, u kojem pored političke većine postoji i politička manjina u Vladi
su samo predstavnici političke većine. Predsednik i članovi Vlade uživaju imunitet kao
narodni poslanici. Oni ne odgovaraju za mišljenje izneseno na sednici Vlade ili NS, ili za
glasanje na sednici Vlade. (O tom imunitetu odlučuje vlada!)
-Vladu bira NS posle svakog konstituisanja. Novoizabrana NS se raspušta ako u roku od 90
dana od dana konstituisanja ne izabere Vladu. Predsednik RS predlaže kandidata za
predsednika Vlade, NS, nakon što sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista. On
ima svojstvo mandatara i u tom svojstvu u NS podnosi program vlade i predlaže njen sastav.
Posle obavljene rasprave, NS istovremeno glasa o programu Vlade i izboru predsednika i
članova Vlade. Vlada je izabrana, ako za njen izbor glasa većina od ukupnog broja
narodnih poslanika.
-Posle izbora, predsednik i članovi Vlade polažu zakletvu (tekst u ZOV) pred NS čime
počinje da teče mandat Vlade. Mandat Vlade može da traje do isteka mandata NS, koja ju
je izabrala.
-MANDAT VLADE MOŽE PRESTATI i pre tog vremena: 1- izglasavanjem nepoverenja
Vladi, 2- raspuštanjem NS, 3- ostavkom predsednika Vlade... (4- ostavkom Vlade, 5-
neizglasavanjem poverenja Vladi. 6- izglasavanjem nepoverenja predsedniku Vlade.)
-MANDAT ČLANA VLADE PRESTAJE pre isteka vremena na koje je izabran: 1-
ostavkom (tj. konstatovanjem ostavke u NS), 2- izglasavanjem nepoverenja, na zahtev
najmanje 60 narodnih poslanik, 3- razrešenjem od strane NS, na predlog predsednika Vlade.
-Vlada kojoj je prestao mandat ostaje na dužnosti do izbora nove Vlade, i za to vreme može

58
vršiti samo tekuće poslove i ne može predlagati NS zakone i druge opšte akte niti donositi
propise, izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok ili to nalažu potrebe države,
i interesi odbrane. Vlada kojoj je prestao mandat (pa do izbora nove Vlade) ne može predložiti
raspuštanje NS. (str.155)

NADLEŽNOST VLADE – Vlada je odgovorna NS za politiku RS, za izvršavanje zakona,

propisa i drugih opštih akata NS i za rad organa državne uprave (čl.124). Prema Ustavu RS
ovlašćenja Vlade mogu se svrstati u 3 grupe:
1. Utvrđivanje i vođenje unutrašnje i spoljne politike – Vlada je državni organ koji
utvrđuje i vodi spoljnu politiku, održava odnose RS sa dr. državama, međ. organizacijama,
uspostavlja i prekida diplomatske odnose sa drugim zemljama, učestvuje u zaključivanju,
potvrđivanju i primeni međ. ugovora, odlučuje o učlanjenju (učešću) RS u
međ.organizacijama i integracijama, kao i u drugim oblicima međ.saradnje.. Na predlog vlade
predsednik RS postavlja i opoziva ambasadore RS. Vlada utvrđuje i vodi unutrašnju politiku
zemlje tako što predlaže NS Zakone, budžet i dr. opšte i pojedinačne akte, a daje i mišljenje
NS o predlozima Zakona koje podnese drugi ovlašćeni predlagač.
2. Izvršavanje zakona – Vlada izvršava Zakone i dr. opšte akte NS tako što donosi uredbe i
dr. opšte akte radi izvršavanja Zakona. Dakle, Vlada može da donese uredbe i dr. opšte akte
samo za izvršavanje zakona (izvršne uredbe), a ne može da donese uredbe sa zakonskom
snagom, jer niti ima takvo ovlašćenje na osnovu Ustava niti joj NS može poveriti ovlašćenje
da donosi pojedine zakone. Vlada ima generalno ustavno ovlašćenje za donošenje uredbi i
drugih opštih akata za izvršavanje zakona, što znači da nije potrebno da joj takvo ovlašćenje
da konkretni zakon. Vlada donosi pojedinačne akte i preduzima mere.
3. Usmeravanje i usklađivanje državne uprave (ispitno pitanje – odnos Vlade i drž.
Uprave). Vlada je vrh izvršne vlasti, dok su pojedinačni organi državne uprave pod vodstvom
vlade. Vlada usmerava i usklađuje rad drž. uprave i vrši nadzor nad njenim radom. U okviru
nadzora nad radom organa drž. uprave Vlada ima sledeća 2 ovlašćenja:
I da donese propise za čije je donošenje nadležan organ uprave, ako bi nedonošenje tog
propisa moglo izazvati štetne posledice po život ili zdravlje ljudi ili životnu sredinu, privredu
ili imovinu veće vrednosti,
II da poništi ili ukine propis organa drž. uprave koji je u suprotnosti sa zakonom ili
propisom Vlade i da odredi rok za donošenje novog propisa (pitanje je koliko je ovo drugo
ovlašćenje Vlade u saglasnoti sa ustavom RS jer prema Ustavu RS jedino Ustavni sud
nadležan da štiti ustavnost i zakonitost, pa je sporno da se Vlada može zakonom ovlastiti
(Zakon o Vladi koji i sadrži ovo drugo ovlašćenje Vlade) da štiti zakonitost i da u tom
svojstvu poništava i ukida propis (tj. opšti pravni akt) organa drž. uprave koji je u suprotnosti

59
sa zakonom ili propisom Vlade. Ovde Vlada preuzima ulogu Ustavnog suda i izriče sankcije
za povredu zakonitosti, što ona po ustavnoj definiciji kao nosilac izvršne vlasti, ne može
činiti.)
-Upravo je iz tog razloga – Zakon o Vladi u čl.6 propisao da je Vlada dužna da obustavi od
izvršenja opšti akt opštine, grada i grada Beograda za koji smatra da nije saglasan Ustavu ili
zakonu, rešenjem koje stupa na snagu kada se objavi u Služb. glasniku RS. To rešenje prestaje
da važi ako Vlada u roku od 5 dana od objavljivanja rešenja ne pokrene postupak za ocenu
ustavnosti i zakonitosti opšteg akta. Ovde, ipak, konačnu reč o ustavnosti ili zakonitosti ima
Ustavni sud, a ne Vlada. Načelo Ustava RS je da „pravo građana na lok. samoupravu inače
podleže samo nadzoru ustavnosti i zakonitosti.“
Ostala ovlašćenja Vlade - da raspolaže imovinom RS, da zastupa RS kao pravno lice, da
osniva javna preduzeća, ustanove i dr. organizacije – i vrši prava i obaveze koje RS ima kao
osnivač i u vezi sa njima.

AKTI VLADE - I Politički akti Vlade – U vršenju svoje nadležnosti Vlada donosi propise,
dakle, opšte pravne akte podzakonske snage, i druge opšte akte. Najčešći akti Vlade su
uredbe, odluke, rešenja i zaključci.
II Opšti pravni akti Vlade – uredbe za izvršavanje zakona, uredbom vlada podrobnije
razrađuje odnos uređen zakonom, u skladu sa svrhom i ciljem zakona; odluke – kojima Vlada
osniva javna preduzeća/ustanove/dr. organizacije, preduzima mere i uređuje pitanja od opšteg
značaja i odlučuje o drugim stvarima za koje je uredbom ili zakonom određeno da ih Vlada
uređuje odlukom; zaključci – kojima se utvrđuju smernice i stavovi Vlade za rad organa
državne Uprave ili se njima utvrđuju konkretni zadaci/obaveze/rokovi, poslovnik o radu.
III Pojedinačni pravni akti – rešenja – kojima odlučuje o postavljanju, imenovanju i
razrešenju lica, o kojima odlučuje u upravnim stvarima i u dr. pitanjima od pojedinog značaja.
Vlada podnosi izveštaj NS o svom radu za proteklu godinu najkasnije 60 dana pre podnošenja
predloga završnog računa RS. Na zahtev NS, Vlada i svaki njen član su dužni da joj podnesu
izveštaj o svom radu.
Vlada još donosi:
1. memorandum o budžetu – koji sadrži osnovne ciljeve politike javnih finansija i
makroekonomske politike.
2. strategiju razvoja – kojom utvrđuje stanje u oblasti iz nadležnosti RS i mere koje treba
preduzeti za njen razvoj.
3. deklaracije – kojima izražava svoje stavove o nekom pitanju unutrašnje i spoljne politike,
4. poslovnik – koji u skladu sa ZOV propisuje uređenje, način rada i odlučivanje Vlade.
-Ustav RS posebno pominje uredbu o merama „kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih

60
prava zajemčenih Ustavom“ koju Vlada donosi (može propisati) uz supotpis predsednika RS
kad NS nije u mogućnosti da se sastane za vreme vanrednog stanja (čl.200.st.6).
-Vlada donosi odluke na sednici većinom glasova svih svojih članova, a „u slučaju da
Vlada ima paran broj članova, odluka Vlade je doneta i ako za nju glasa najmanje polovina
svih članova Vlade, pod uslovom da je za odluku glasao Predsednik Vlade.“

ODGOVORNOST VLADE I MINISTRA – Odgovornost Vlade parlamentu jedno je od

ključnih obeležja parlamentarnog sistema. Po Ustavu RS – Vlada je odgovorna NS, a ministri
su za svoj rad i stanje u oblasti delokruga ministarstva odgovorni predsedniku Vlade, Vladi i
NS (čl.125.st.3). Odgovornost Vlade NS može biti: kolegijalna - odgovornost vlade u celini,
individualna – odgovornost pojedinog člana Vlade, ministarska odgovornost.
-Oblici kolegijalne odgovornosti Vlade su: interpelacija, glasanje o nepoverenju Vlade,
glasanje o poverenju Vladi, poslaničko pitanje.
-Oblici individualne odg. Vlade su: konstatovanje ostavke, izglasavanje nepoverenja u NS
članu Vlade, razrešenje člana vlade u NS na predlog predsednika Vlade.
-Za sve oblike odgovornosti vlade ili člana vlade narodnoj skupštini zajedničko je sledeće:
„Parlament ne sudi ministrima i ne tuži ih sudu nego im izjavljuje da su izgubili poverenje. I
onda se ministri ne kažnjavaju nego razrešavaju svojih dužnosti.“ Osnov političke
odgovornosti NIJE nezakonit rad vlade i članova vlade nego njihov necelishodan, rđav rad, a
sankcija političke odgovornosti je prestanak mandata usled gubitka poverenja.
Kolegijalna odgovornost vlade – PARLAMENTARNA KONTROLA VLADE
I Interpelacija – se podnosi NS u vezi sa radom vlade ili pojedinog njenog člana, a može je
podneti najmanje 50 nar. poslanika. Vlada ili član Vlade kome je interpelacija upućena
dužni su da odgovore na interpelaciju u roku od 30 dana i da odgovor pošalju NS. O
interpelaciji i odgovoru na interpelaciju vodi se rasprava u NS. U tome i jeste specifična
razlika između interpelacije i poslaničkog pitanja – o interpelaciji se vodi rasprava u kojoj
mogu učestvovati svi narodni poslanici, dok na poslaničko pitanje Vlada ili član Vlade kome
je ono upućeno daju odgovor onom nar. poslaniku koji je postavio pitanje, dok su drugi nar.
poslanici samo publika koji prisustvuju tom činu. Nakon obavljene rasprave prelazi se na
glasanje o odgovoru na interpelaciji. NS odlučuje o odgovoru na interpelaciju većinom
glasova svih narodnih poslanika istom većinom, dakle, kojom se bira Vlada. Ukoliko NS
prihvati odgovor na interpelaciju, ona nastavlja da radi po usvojenom dnevnom redu, a
ukoliko NS ne prihvati odgovor Vlade ili člana Vlade, pristupiće se glasanju o nepoverenju
Vladi ili članu Vlade ukoliko oni prethodno nisu podneli ostavku. Po Ustavu RS o pitanju
koje je bilo predmet interpelacije ne može se ponovo raspravljati pre isteka roka od 90
dana.

61
II Glasanje o nepoverenju Vladi – je najmoćnije oruđe NS nad Vladom. Glasanje o
nepovernju vladi ili pojedinom članu vlade može tražiti najmanje 60 nar. poslanika.
Predsednik NS je dužan da predlog za glasanje o nepoverenju Vladi uvrsti u dnevni red
sednice NS (bez glasanja o tome). Taj predlog NS razmatra na prvoj narednoj sednici, a
najranije 5 dana po njegovom podnošenju. NS je prihvatila predlog za izglasavanje
nepoverenja Vladi ili članu Vlade ako je za njega glasalo više od polovine svih narod.
poslanika. Kad NS izglasa nepoverenje Vladi – Vladi prestaje mandat, a predsednik RS je
dužan da pokrene postupak za izbor nove Vlade. Ako NS ne izabere novu Vladu u roku od 30
dana od izglasavanja nepoverenja, predsednik RS je dužan da raspusti NS.
-Ako NS izglasa nepoverenje članu Vlade (ministru), predsednik Vlade je dužan da pokrene
postupak za izbor novog člana Vlade. Predsednik Vlade dužan je da predloži NS izbor novog
ministra u roku od 15 dana od prestanka mandata prethodnog ministra. Ovlašćenja
ministra kome je mandat prestao vrši član Vlade (ministar) koga ovlasti predsednik Vlade.
-Kao što ograničava ponovno podnošenje interpelacije, Ustav RS ograničava i pravo na
ponovno podnošenje predloga za glasanje o nepoverenju Vladi ili pojedinom članu Vlade.
Dakle, ako Vladi ili članu Vlade ne bude izglasano nepoverenje, isti potpisnici predloga
ne mogu podneti novi predlog za glasanje o nepoverenju pre isteka roka od 180 dana.
III Glasanje o poverenju Vladi – je sredstvo kojim se koristi Vlada, a ne NS, s tim što njime
NS može da sankcioniše polit. odgovornost Vlade. Dakle, ovo je slučaj da sama Vlada zatraži
glasanje o svom povereneju (kako bi ojačala svoj autoritet za donošenje ili sprovođenje
važnih odluka ili programa).
-Predlog za glasanje o poverenju Vladi razmatra se na sednici NS, a nakon okončanja
rasprave prelazi se na glasnje o predlogu. NS je prihvatila predlog, ako je za njega glasalo
više od polovine svih narodnih poslanika. Ako se ipak desi da NS ne izglasa poverenje
Vladi, Vladi prestaje mandat, a predsednik RS je dužan da pokrene postupak za izbor nove
Vlade.
-Ako NS ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od neizglasavanja poverenja Vladi,
predsednik RS je dužan da raspusti NS i raspiše nove izbore za novu NS.
IV Poslaničko pitanje – je najbezopasnije sredstvo za ostvarivanje odgovornosti Vlade pred
NS. Njegova svrha je da nar. poslanik koji postavlja pitanje Vladi ili njegovom članu,
kritikuje i kompromituje vladu u javnosti. Prava svrha posl. pitanja jeste da se oslabi ugled
Vlade. Narodni poslanik ima pravo da postavi poslaničko pitanje pojedinom ministru ili Vladi
koje je iz njihove nadležnosti. Ono mora biti jasno formulisano, s tim što izlaganje poslanika
koji postavlja pitanje ne može trajati duže od 3 minuta. Pitanje se može postaviti u
pisanom obliku ili usmeno. Na usmeno postavljeno poslaničko pitanje, Vlada, odnosno
ministar, mora odmah usmeno da odgovori. Ako je za davanje odgovora potrebna određena

62
priprema, oni to moraju odmah obrazložiti, a odgovor nar. poslaniku dostaviti u pismenom
obliku u roku od 8 dana, od kada je pitanje postavljeno. Posle datog odg. na dato pitanje,
nar. poslanik koji ga je postavio ima pravo da u trajanju od 5 min. komentariše svoje
pitanje ili da postavi dopunsko pitanje. Nakon što dobije odgovor na dopunsko pitanje, nar.
posalnik se o njemu mora izjasniti u narednih 5 min.
Oblici individualne odgovornosti Vlade:
I Razrešenje – Predlog za razrešenje člana Vlade podnosi predsednik Vlade. NS razmatra i
glasa o predlogu za razrešenje člana Vlade na prvoj narednoj sednici. Odluka o razrešenju
člana Vlade je donesena ako je za nju glasala većina od ukupnog broja nar. poslanika.
Članu Vlade koji je razrešen, mandat prestaje danom donešenja odluke o razrešenju, a
predsednik Vlade je dužan da po prestanku mandata člana vlade pokrene postupak za izbor
novog ministra u roku od 15 dana od dana prestanka mandata prethod. ministra (daje predlog
NS). Ovlašćenja ministra kome je prestao mandat vrši član vlade koga odredi predsednik
Vlade.
II Ostavka – član Vlade podnosi ostavku predsedniku Vlade, a predsednik Vlade
podnosi ostavku NS. Ostavka je pismena izjava kojom se predsednik Vlade ili član Vlade
odriču svoje funkcije a na NS je da samo konstatuje tu ostavku (ne glasa). Danom konstatacije
ostavke predsednika Vlade – prestaje mandat celoj Vladi. Kada NS konstatuje ostavku
predsednika Vlade, predsednik RS je dužan da pokrene postupak za izbor nove Vlade. Ako
NS ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana, predsednik RS je dužan da raspusti NS i raspiše
izbore za novu NS. Član Vlade ostavku podnosi predsedniku Vlade koji je dostavlja NS
koja je konstatuje na prvoj narednoj sednici. Danom konstatacije ostavke članu Vlade
prestaje mandat, a predsednik Vlade je dužan da predloži NS novog ministra u roku od 15
dana od dana prestanka mandata prethodnog ministra. (Predsednik vlade konkretno ostavku
podnosi predsedniku NS, i istovremeno o njoj obaveštava predsednika Republike (jer ga je
ovaj odredio za mandatara) i javnost).
Izveštaj vlade NS – Vlada podnosi NS izveštaj o svom radu za proteklu godinu najkasnije 60
dana pre podnošenja predloga završnog računa budžeta RS. Na zahtev NS, Vlada i svaki njen
član dužni su da joj podnesu izveštaj o svom radu.
Krivična i materijalna odgovornost članova Vlade (ministara)
Pored navedenih političkih oblika odgovornosti, ministri podležu i pravnoj odgovornosti
koja ima dva oblika:
1. krivična odgovornost ministra – postoji kada on prilikom vršenja svoje dužnosti učini kd.
Ovaj oblik odgovornosti treba razlikovati od odgovornosti ministra kao privatne ličnosti kada
učini obično kd koje ne stoji ni u kakvoj vezi s vršenjem ministarske službe (npr. kd ubistvo iz
ljubomore);

63
2. materijalna odgovornost – je odgovornost za štetu nastalu prilikom vršenja njegove sl.
dužnosti prouzrokovanu nekom njegovom nezakonitom radnjom. I ovaj oblik odgovornosti
treba razlikovati od odgovornosti ministra kao privatne ličnosti zbog neizvršenja materijalnih
obaveza (npr. neplaćanja alimentacije).
-Predsednik i član Vlade uživaju imunitet kao nar. poslanik, o imunitetu člana Vlade i
predsednika Vlade odlučuje Vlada!
Sednice i odlučivanje – Vlada donosi odluke na sednici većinom glasova svih svojih članova,
a u slučaju da vlada ima paran br. članova, odluka vlade je doneta ako za nju glasa najmanje
polovina svih članova vlade pod uslovom da je za odluku glasao predsednik Vlade.
Predsednik Vlade saziva sednicu Vlade pisanim putem, po sopstvenoj inicijativi ili na predlog
većine članova Vlade. On predlaže dnevni red i predsedava sednicom. Pored predsednika i
članova Vlade, sednici Vlade prisustvuju i učestvuju u njenom radu i generalni sekretar Vlade
i sekretar Republičkog sekretarijata za Zakonodavstvo. Vlada radi i odlučuje na sednici
kojoj prisustvuje većina članova Vlade. Glasanje je javno, a član Vlade može da izuzme
mišljenje uz odgovarajuće obrazloženje s tim što se izuzimanje mišljenja konstatuje u
zapisniku. O sednici Vlade vodi se zapisnik. Na sednici vlade vode se stenografske beleške, a
tok sednice snima se na magnetofonu, i te beleške i snimci smatraju se sl. tajnom stroge
poverljivosti.

DRŽAVNA UPRAVA (Organi drž. Uprave) – Vlada je vrh izvršne vlasti i pod njenim
vođstvom su sva pojedinačna ministarstva i drugi organi državne uprave, dakle, sva upravna
područja i vršioci uprave u njima u celoj državi.
-Državna uprava je u opsegu upravne vlasti samostalna, vezana je jedino Ustavom i zakonom
i za svoj rad odgovara Vladi.
-Poslove drž. uprave obavljaju ministarstva i dr. organi drž. uprave određeni zakonom.
Poslovi drž. uprave i broj ministarstava određuju se zakonom, a unutrašnje uređenje
ministarstava i dr. organa drž. uprave i organizacija propisuje Vlada.
?Kod nas trenutno ima 18 ministarstava i 3 ministra bez portfelja. Prema Zakonu o drž. upravi
(2005. god.) i Zakonu o ministarstvima (2008) organi drž. uprave organizovani su kao:
1.ministarstva: obrazuju se za poslove drž.uprave u jednoj ili više međusobno povezanih
oblasti,
2.organi uprave u sastavu ministarstva: uprave, inspektorat, direkcije (obrazuju se za
inspekcijske poslove),
3.posebne organizacije: sekretarijati, zavodi (obrazuju se za stručne i sa njima povezane
izvršne poslove).

64
VOJSKA RS (čl.139-141) – je oružana sila RS. Zvanično je stvorena 8. juna 2006. god.
Uredbom NS RS.
-Nastala je nakon proglašenja nezavisnosti Crne Gore od onih delova vojske Srbije i Crne
Gore koji su se nalazili na teritoriji RS.
-Vidovi vojske: kopnena vojska, ratno vazduhoplovstvo, protivvazduhoplovna odbrana.
-Po ustavu RS, Vojska RS je oružana sila RS namenjena za odbranu zemlje od oružanog
ugrožavanja spolja kao i za izvršavanje drugih misija i zadataka, u skladu sa Ustavom,
zakonom i principima međ. prava koji regulišu upotrebu sile (čl.139).
Vojska srbije se može upotrebiti van granica RS samo po odluci NS RS (čl.140).
Vojska RS je pod demokratskom i civilnom kontrolom. O vojsci RS donosi se zakon – Zakon
o vojsci 2007. god (čl.141).
-Predsednik republike ili ministar odbrane po ovlašćenju predsednika republike može odlučiti
da vojska RS nadležnom drž. organu/organizaciji/organu AP i organu jls na njihov zahtev
pruži pomoć radi zaštite života i bezbednosti ljudi i imovine, zaštite životne sredine ili iz dr.
razloga utvrđenih zakonom.
-Vojska RS sastoji se od stalnog i rezervnog sastava. Stalni sastav vojske RS čine
profesionalni pripadnici vojske RS i vojnici na služenju vojnog roka. Rezervni sastav vojske
RS čine rezervni oficiri, rez. podoficiri i vojnici u rezervi.
-Predsednik RS: odlučuje o upotrebi vojske RS i komanduje vojskom RS u ratu i miru,
naređuje mobilizaciju vojske RS, postavlja i razrešava načelnika generalštaba uz mišljenje
ministra odbrane, postavlja, unapređuje i razrešava oficire na predlog ministra odbrane, a
ministar odbrane – sprovodi utvrđenu odbrambenu politiku i rukovodi vojskom RS.
Prigovor savesti – Lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili
drugu obavezu koja uključuje upotrebu oružja. Lice koje se pozove na prigovor savest imože
biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom -
čl.45.

POLOŽAJ USTAVNOG SUDA – Ustavni sud predstavlja poseban organ u sistemu organa
drž. vlasti.
-U pitanju je specijalni organ sudskog tipa, ali po svojoj nadležnosti različit od sudova kao
nosilaca sudske vlasti.
-Ustavni sud je samostalan i nezavistan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska
i manjinska prava i slobode. Odluke Ustavnog suda su konačne, izvršne i opšteobavezujuće.
(položaj – čl.166).
-Njegova samostalnost i nezavisnost ogledaju se u činjenici da je on jedini organ te vrste, da
nije podređen ni jednom drugom organu vlasti i da su njegove odluke konačne, izvršne i

65
opšteobavezujuće. Ustav je najviši pravni akt i svaki zakon kao akt manje pravne snage mora
biti saglasan Ustavu. Ocena o tome da li je zakon saglasan Ustavu naziva se ”KONTROLA
USTAVNOSTI”.
I Prema nosiocu kontrole, razlikuju se:
1. sudska kontrola ustavnosti – može biti poverena ustavnom sudu ili redovnim sudovima
2. vansudska kontrola ustavnosti – kontrola ustavnosti se ovde poverava posebnom telu ili
zadržava u okviru parlamenta (Francuski ustavni savet kao posebno telo) .
II Prema oblicima kontrole:
1. prethodna kontrola ustavnosti – vrši se posle usvajanja zakona, a pre njegovog stupanja
na snagu. Ona je preventivnog karaktera i njena je svrha da se zakon usaglasi sa Ustavom pre
stupanja na snagu i tako spreči primenjivanje neustavnog zakona.
2. naknadna kontrola ustavnosti – vrši se posle stupanja zakona na snagu i ona je
preovlađujući model u svetu. Ona se može vršiti u dva podoblika (oba se primenjuju kod nas)-
a) kao apstraktan spor o ustavnosti – u ovom slučaju nije potrebno da se prvo zakon primeni i
pojavi kao sporno pitanje o njegovoj saglasnoti sa Ustavom, pa da se onda pokrene postupak
za ocenu ustavnosti. Dovoljno je da ovlašćeni subjekti zahtevaju ocenu i da navedu razloge
zašto sumnjaju u ustavnost zakona.
b) kao konkretan spor o ustavnosti – u ovom slučaju za pokretanje postupka za ocenu
ustavnosti može doći tek pošto se primeni zakon na neki konkretan slučaj tj. u vezi sa tim
slučajem. Rešavanje konkretnog slučaja se tada prekida da bi se rešilo pitanje ustavnosti.

NADLEŽNOSTI USTAVNOG SUDA – Ustavni sud je samostalni i nezavisni drž. organ

koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode.
I Opšta normativna kontrola ustavnosti ili zakonitosti – obuhvata kontrolu ustavnosti
zakona i dr. opštih pravnih akata i kontrolu zakonitosti podzakonskih opštih akata. U pitanju
je kontrola poštovanja hijerarhije opštih pravnih akata.
-Ustavni sud ocenjuje U zakona i U i Z drugih opštih pravnih akata koji su na snazi, s tim da
Ustav RS ovlašćuje Ustavni sud da U i Z ocenjuje i po prestanku važenja tih akata – ako je
postupak ocene U ili Z pokrenut najkasnije u roku od 6 meseci od prestanka njihovog važenja.
Reč je o aktima koji su proizveli štetne posledice u nedavnoj prošlosti, ali čije se dejstvo
oseća i u sadašnjosti.
-Ustav RS predviđa (čl.169) i mogućnost koja se odnosi samo na zakon, a ne i na dr. opšti
pravni akt – da Ustavni sud ocenjuje ustavnost zakona koji je NS usvojila, ali ga predsednik
RS ukazom još nije proglasio. Ustavni sud to čini na predlog najmanje 1/3 nar. poslanika (a za
ocenu ustavnosti zakona koji je na snazi traži se najmanje 25 nar. poslanika). Ustavni sud je
dužan da ustavnost takvog zakona oceni u roku od 7 dana.

66
-U pitanju je, dakle, preventivna kontrola ustavnosti zakona čiji je smisao da se spreči da
zakon stupi na snagu, tj. da „zakon postane zakon“. U slučaju da zakon bude proglašen pre
donošenja odluke Ustavnog suda o ustavnosti, Ustavni sud nastavlja da postupa prema
zahtevu (predlogu) za ocenu ustavnosti saglasno redovnom postupku za ocenu ustavnosti
zakona (dakle po postupku za naknadnu kontrolu ustavnosti zakona kada je zakon već stupio
na snagu) – čl.169.st.2. To znači da će odluka ustavnog suda u slučaju eventualne neustavnosti
zakona u postupku koji je otpočeo kao prethodna kontrola ustavnosti zakona, imati kasatorno
(predmetni zakon/pojedine odredbe prestaju da važe) umesto preventivnog dejstva. Prema
Ustavu RS, ako Ustavni sud donese odluku o neustavnosti zakona pre njegovog proglašenja,
ova odluka će stupiti na snagu danom proglašenja (čl.169.st.3). Postupak za ocenu ustavnosti
ne može biti pokrenuta protiv zakona čija je usklađenost sa Ustavom utvrđena pre njegovog
stupanja na snagu (čl.169.st.4). U suprotnom bi se ustavnost istog zakona ocenjivala dva puta,
mada bi ovaj princip trebalo da važi samo za odredbe zakona koje su bile predmet prethodne
kontrole ustavnosti, a ne i za ostale odredbe zakona, jer se tako abolira neustavnost i
eventualno neustavnih odredaba zakona koje nisu bile predmet prethodne kontrole ustavnosti.
-Postoji još jedna situacija kad Ustavni sud odlučuje o ustavnosti ili zakonitosti opšteg akta,
ali u ovom slučaju ne zakona nego odluke skupštine AP, pre nego što ona stupi na snagu.
(mogućnost vlade da pred ustavnim sudom pokrene postupak ocene ustavnosti ili zakonitosti
odluke AP pre njenog stupanja na snagu). U tom slučaju Ustavni sud može do donošenja svoje
odluke o U ili Z odluke AP odložiti stupanje na snagu osporene odluke AP. U ovom slučaju je
očuvana logika preventivne kontrole ustavnosti i zakonitosti pošto odluka organa AP u čiju
ustavnost ili zakonitost Vlada sumnja ne može stupiti na snagu do odluke Ustavnog suda o
njenoj U ili Z.
-Ustavni sud vrši i kontrolu saglasnosti zakona i dr. opštih akata sa Ustavom, ali i s
opšteprihvaćenim pravilima međ. prava i potvrđenim međ. ugovorima, kao i kontrolu
saglasnosti potvrđenih međ. ugovora sa Ustavom RS. Iz ovog proizilazi da Ustav
opšteprihvaćenim pravilima međ.prava daje najvišu pravnu snagu, snagu Ustava i jedino ona
ne podležu kontroli saglasnoti sa Ustavom RS. (*to su u suštini pravila koja predstavljaju
sastavni deo međ. običajnog prava – imaju dva svojsta: a)obavezuju sve subjekte međ. prava i
b)sva ostala pravila moraju biti u saglasnosti sa njima)
II Rešavanje sukoba nadležnosti između: sudova i dr. drž. organa, drž. organa i organa AP
ili organa jls, organa AP i organa jsl, organa različ. autonomnih pokrajina ili različ. jsl. (štiti
se ustavno načelo vertikalne i horizontalne podele vlasti)
III Rešavanje izbornih sporova – tj. sporova koji proizilaze iz neposrednih izbora koje
obavlja biračko telo (izbor nar. poslanika i predsednika RS, skupština AP, skupština opštine).
Njegova nadležnost je ovde supsidijarna tj. Ustavni sud je nadležan samo ako zakonom nije

67
predviđena nadležnost sudova (dakle, i kad je određena nadležnost drugih, nesudskih organa).
IV Odlučuje o zabrani rada polit. stranke, sindikalne organizacije ili udruženja građana
(čl.167) i verske organizacije (čl.44.st.2) – ima ovu nadležnost zato što su sve ovo izrazi
ustavne slobode udruživanja i ustavne slobode savesti (religioznog verovanja) i veroisposvesti
i zbog toga što su razlozi za njihovu zabranu utvrđeni u Ustavu, a ne u zakonu.
V Odlučuje o Ustavnim žalbama – Ustavna žalba se može izjaviti:
1. protiv pojedinačnih akata ili radnji drž.organa ili organizacija kojima su poverena javna
ovlašćenja,
2. kada se tim aktima ili radnjama povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i
slobode zajemčene Ustavom,
3. kada su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu,
VI Odlučuje o Žalbama nosilaca pravosudnih funkcija odlučuje o:
1- žalbi protiv odluke Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske funkcije koju ima pravo da
izjavi sudija (s tim što izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe – važi i
za sledeća 2) – čl.148.st.2,
2- odlučuje o žalbi protiv odluke NS o prestanku funkcije jav. tužioca koju može izjaviti javni
tužilac (161.st.4),
3- odlučuje o žalbi protiv odluke Državnog veća tužilaca o prestanku funkcije zamenika jav.
tuž. koju može podneti zamenik jav. tužioca (161.st.4),
4- žalba Ustavnom sudu na odluku donesenu u vezi sa potvrđivanjem mandata nar. poslanika
(Ustavni sud o žalbi odlučuje u roku od 72h) – čl.101.st.5,
5- žalba Ustavnom sudu, na koju ima pravo organ određen statutom AP, ako se pojedinačnim
aktom ili radnjom drž. organa ili organa jls onemogućava vršenje nadležnosti AP (čl.187.st.1),
6- žalba Ustavnom sudu na koju ima pravo organ određen statutom opštine ako se
pojedinačnim aktom ili radnjom drž. organa ili organa jls onemogućava vršenje nadležnosti
opštine.
-Dakle, postoji razlika između izjavljivanja žalbe i izjavljivanja Ustavne žalbe pred Ustavnim
sudom. Žalba se, za razliku od Ustavne žalbe, neposredno izjavljuje Ustavnom sudu na
osnovu ovlašćenja neposredno saržanog u Ustavu, a NE TEK pošto su iscrpljena ili nisu
predviđena druga pravna sredstva za zaštitu ljudskih i manj. prava i sloboda zajemčenih
Ustavom (procesnopravna razlika). Žalba, NIJE, kao Ustavna žalba, pravno sredstvo za
zaštitu ljudskih i manj. prava zajemčenih Ustavom, NEGO nekih dr. prava zajemčenih
Ustavom kao što su: prava na pokrajinsku autonomiju, prava na lokalnu samoupravu, prava
na poštovanje volje biračkog tela izražene na parlamentarnim izborima, prava na poštovanje
Ustavom proglašenih uslova i osnova za prestanak sudijske ili tužilačke funkcije
(materijalnopravna razlika),

68
VII Razrešenje predsednika RS – Ustavni sud ne pokreće postupak za razrešenje niti donosi
odluku za razrešenje nego samo daje mišljenje o tome da li je predsednik RS povredio Ustav
RS ili nije (čl.118.st.3). Predlog za razrešenje predsednika RS podnosi najmanje 1/3 nar.
poslanika, a odluku o razrešenju donosi NS dvotrećinskom većinom narodnih poslanika.
VIII donosi poslovnik o svom radu,
IX odlučuje o imunitetu svojih sudija,
X daje inicijative na razrešenje svojih sudija,
XI preduzima mere radi zaštite U i Z.
AKTI USTAVNOG SUDA
I Odluke – Ustavni sud odlukom: meritorno rešava spor iz svoje nadležnosti (ustavni spor),
odlučuje o izbornom sporu, ustavnoj žalbi i žalbi nosilaca pravosudnih funkcija, zabranjuje
rad stranke, sindik. organizacije, udružanja građana ili verske zajednice, odbija predlog za
utvrđivanje neustavnosti i nezakonistosti.
II Rešenja – Ustavni sud rešenjem: pokreće postupak, rešava sukob nadležnosti između
državnih i drugih organa, obustavlja izvršenje pojedinačnih akata i radnji, obustavlja
postupak, odbacuje Ustavnu žalbu zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, odbacuje zahtev
za ocenjivanje U i Z opšteg akta o kom je već odlučivano.
III Zaključak – njime se odlučuje o ostalim pitanjima tj. zaključci se donose kad se ne
donose odluke i rešenja.
-Odluke Ustavnog suda, osim odluka o Ustavnim žalbama, objavljuju se u Služb. glasniku
RS, kao i u Služb. glasniku u kojem je objavljen opšti akt o kojem je Ustavni sud odlučivao.
Odluke i rešenja ustavnog suda sadrže uvod, izreku i obrazloženje.

IZBOR I IMENOVANJE SUDIJA I SASTAV USTAVNOG SUDA (uređenje Ustav.

Suda)
-Ustavni sud čine predsednik Ustavnog suda i sudije, stim što je i predsednik sudija.
Ustavni sud sastoji se od 15 sudija.
-U izboru sudija Ustavnog suda učestvuju sve tri drž. vlasti: 5 sudija bira NS, između 10
kandidata koje joj predloži predsednik RS, 5 sudija bira predsednik RS, između 10 kandidata
koje mu predloži NS (većinom glasova na sednici na kojoj je prisutna većina poslanika), 5
sudija bira opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda, između 10 kandidata koje na zajedničkoj
sednici predlaže Vrhovni savet sudstva i državno veće tužilaca (većinom svih članova u oba
drž.organa).
-Sa svake od predloženih lista kandidata jedan od izabranih kandidata mora biti sa teritorije
autonomnih pokrajina. Mandat im traje 9 godina. Prilikom stupanja na dužnost sudije polažu
zakletvu pred predsednikom NS – kojom izabrani sudija Ustavnog suda izražava vernost

69
Ustavu i zakonu i daje obećanje da će dužnost sudije obavljati časno, savesno i nepristrasno.
-Sudija Ustavnog suda ima mandat koji traje 9 god. i može ga ponoviti još jednom.
-Predsednik Ustavnog suda – biraju ga sudije Ustavnog suda na predlog najmanje troje
sudija iz svog sastava, tajnim glasanjem, većinom glasova svih sudija, na period od 3
godine s mogućnošću ponovnog izbora. Predsednik Ustavnog suda istovremeno obavlja i
dužnost sudije.
Ima svog zamenika koji ga zamenjuje u slučaju njegovog odsustva ili sprečenosti. Na njegov
izbor i mandat shodno se primenjuju pravila o izboru i mandatu presednika. Zamenik
predsednika istovremeno obavlja i dužnost sudije. (do izbora predsednika njegovu funkciju
obavlja zamenik predsednika, odnosno najstariji po godinama sudija)
-Sekretar Ustavnog suda – Ustavni sud ima sekretara koji se postavlja većinom glasova
svih sudija na period od 5 godina i može biti ponovo izabran. On može imati zamenika
(pravila o izboru i mandatu o sekretaru). Sekretar i zamenik sekretara Ustavnog suda imaju
status drž. službenika na položaju.
-Kao posebne uslove za izbor sudija Ustavnog suda, naš Ustav propisuje da kandidati: moraju
biti istaknuti pravnici, sa najmanje 40 god. života i najmanje 15 god iskustva u pravnoj
struci.
PRAVNI POLOŽAJ SUDIJA USTAVNOG SUDA (imunitet, prestanak mandata)
-Služba sudije Ustavnog suda nije kao što je služba redovnog suda, posebna profesija, nego je
ona javna funkcija oročenog vremenskog trajanja kao i svaka druga javna funkcija. Njeno
vršenje vezano je za vremenski period – mandat koji traje 9 god, s tim da postoji mogućnost
još jednog ponovnog izbora mandata (dakle najviše 2 puta po 9 god.). Sudija Ustavnog suda
ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu funkciju niti posao, izuzev profesure na
domaćim pravnim fakultetima. (javna funkcija je svaka služba koja nije privatna, koja nije
vezana za privatne poslove ili za privatni interes – ZOUS čl.16.st. kaže da se ona ne odnosi na
delovanje u kulturno umetničkom, humanitarnom, sportskom udruženju, bez naknade, stim
što je sudija ustavnog suda dužan da obavesti sud o takvom delovanju.)
-Sudija Ustavnog suda ne može biti član političke stranke (ali kandidat za sudiju može).
-Imunitet sudije Ustavnog suda – Imunitetska zaštita sudije US izjednačena je sa
imunitetskom zaštitom nar. poslanika. To znači da sudija US uživa „IMUNITET
NEODGOVORNOSTI“ – tj. ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za
izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju službe sudije kao i „IMUNITET
NEPOVREDIVOSTI“ – kada se pozove na imunitet ne može biti pritvoren niti se protiv njega
može voditi krivični ili dr. postupak u kojem bi mu se mogla izreći kazna zatvora BEZ
odobrenja Ustavnog suda. O ukidanju imuniteta sudiji i o uspostavljanju imuniteta sudiji (u
slučajevima kada se sudija ne pozove na imunitet) odlučuje Ustavni sud.

70
-Prestanak dužnosti sudije:
1- istekom vremena na koje je sudija izabran ili imenovan,
2- na njegov zahtev,
3- kad ispuni zakonom propisane uslove za starosnu penziju. U ova tri slučaja deklarativnim
aktom se samo konstatuje postojanje činjenice koja je dovela do prestanka dužnosti sudije
Ustavnog suda.
4- razrešenjem – u ovom slučaju NE donosi se deklarativni akt NEGO konstitutivni akt
nadležnog organa koji odlučuje o razrešenju. Dakle, u ovom slučaju donosi se odluka o
razrešenju kada postoji neki od razloga za razrešenje, navedenih u Ustavu RS. Prema Ustavu
RS sudija se razrešava u sled. slučajevima: kada povredi zabranu sukoba interesa, kada trajno
izgubi radnu sposobnost za dužnost sudije Ust. suda, kada bude osuđen na kaznu zatvora ili za
kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim dužnosti sudije Ust. suda, Zakon o Ustavnom sudu
dodaje još jedan osnov za razrešenje – ako sudija Ust. suda postane član polit. stranke.
-Ispunjenost uslova za razrešenje sudije Ust. suda utvrđuje Ustavni sud i za to vreme sudija
ustavnog suda može biti udaljen s dužnosti odlukom Ust. suda.
-O prestanku dužnosti sudije Ustavnog suda (po svim osnovima) odluku donosi NS - na
zahtev ovlašćenih predlagača za izbor odnosno imenovanje (podnosioca liste kandidata)
sudije Ust.suda, s tim što inicijativu za pokretanje postupka za razrešenje može pokrenuti i
Ustavni sud. Kada sudiji Ust. suda prestane dužnost pre vremena na koje je bio izabran,
ovlašćeni predlagač predlaže 2 kandidata za izbor novog sudije, a ako je bio sa teritorije AP i
2 kandidata moraju biti. (ustavni sud može sudiji, uz njegovu saglasnost, produžiti radni vek i
po ispunjenju opštih uslova za starosnu penziju do okončanja predmeta po kojima je bio
angažovan, a najduže do isteka vremena na koje je bio imenovan.-ZOUS, sporno pitanje
ustavnosti te odredbe).
?OCENA USTAVNOSTI ZAKONA PRE NJEGOVOG STUPANJA NA SNAGU – U
pitanju je sistem prethodne kontrole, dakle, pre nego što zakon stupi na snagu. Na zahtev
najmanje 1/3 nar. poslanika Ustavni sud je dužan da u roku od 7 dana oceni ustavnost zakona
koji je izglasan, ali nije još proglašen. Ako zakon bude proglašen pre donošenja odluke Ust.
suda o ustavnosti, Ust. sud će nastaviti da postupa prema zahtevu u skladu sa redovnim
postupkom za ocenu U zakona.
Ako US donese odluku o neustavnosti zakona pre njegovog proglašenja, ova odluka će stupiti
na snagu danom proglašenja zakona. Postupak za ocenu ustavnosti ne može biti pokrenut
protiv zakona čija je usklađenost sa Ustavom utvrđena pre njegovog stupanja na snagu.

POKRETANJE POSTUPAKA PRED USTAVNIM SUDOM

I Pokretanje postupka za ocenu U i Z – postupak se može pokrenuti na 3 načina:

71
1.Predlogom ovlašćenog predlagača – predlog mogu podneti: drž.organi, organi AP i organi
lok.samouprave i najmanje 25 nar. poslanika. (postupak je pokrenut i bez prethodne odluke
US u tom smislu – postupak se smatra pokrenutim danom podnošenja predloga)
2.Rešenjem o pokretanju postupka koje donosi Ustavni sud na osnovu inicijative za
pokretanje postupka – inicijativu za pokretanje postupka ima svako pravno ili fizičko lice. Na
osnovu inicijative, postupak je pokrenut tek kada US donese rešenje o pokretanju postupka.
(inicijativu koju nađe da je neprihvatljiva odbacuje rešenjem – ali tek posle meritornog
odlučivanja za razliku od ostalih sudskih postupaka)
3.Odlukom US o pokretanju postupka (ex officio) – sam US donosi odluku o pokretanju
postupka za ocenu U i Z po sl. dužnosti. U ovom slučaju se US nalazi u ulozi sudije i u ulozi
stranke (učesnika u sporu).
-U postupku ocenjivanja U i Z ustavni sud nije ograničen zahtevom ovlašćenih predlagača
odnosno inicijatora, a kad ovlašćeni predlagač/inicijator odustane od predloga/inicijative, US
će nastaviti postupak ako za to nađe osnova (osim kad odlučuje o povredi Ustava od strane
predsednika republike Ustavni sud je „ograničen samo na odlučivanje o povredama odredaba
Ustava koje su navedene u aktu NS o pokretanju postupka“).
II Pokretanje postupka za odlučivanje o sukobu nadležnosti - postupak se pokreće
zahtevom za rešavanje sukoba nadležnosti. Zahtev mogu podneti: jedan ili oba organa u
sukobu, lice povodom čijeg je prava nastao sukob nadležnosti.
III Pokretanje postupka za odlučivanje o izbornom sporu Pokreće se zahtevom, a zahtev
mogu podneti: svaki birač, kandidat za predsednika republike, odnosno poslanika ili
odbornika, podnosilac predloga kandidata. (Žalbu na odluku donesenu u vezi sa
potvrđivanjem mandata narodnih poslanika može podneti kandidat za narodnog poslanika i
podnosilac predloga kandidata).
IV Pokretanje postupka o odlučivanju o zabrani rada polit. stranke, sind.organizacije,
udruženja građana ili verske zajednice – Postupak se pokreće na osnovu predloga Vlade,
Rep. javnog tužioca ili organa nadležnog za upis u registar pol. stranke, sind. organiz.,
udruženja građ. ili verske zajed.
V Pokretanje postupka za razrešenje predsednika RS Postupak se pokreće predlogom Nar.
skupštine, odnosno 1/3 nar. poslanika.
VI Pokretanje postupka po Ustavnoj žalbi – Ustavnu žalbu može izjaviti:
”Svako lice koje smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom drž.organa ili organizacije
kojoj je povereno ovlašćenje, povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda
zajemčena Ustavom.”
VII Pokretanje postupka za odlučivanje o žalbi nosilaca pravosud. funkcija Postupak se
pokreće žalbom sudije, jav. tužioca i zamenika jav. tužioca kojima je funkcija prestala.

72
-Dakle, svi ovi postupci se razlikuju po tome šta čini predmet spora, ko može pokrenuti
postupak, ali ono što je zajedničko za sve postupke to je da svaki postupak ima istu
prethodnu fazu – prethodni postupak. U toj fazi se ispituje da li postoje procesne
pretpostavke za vođenje postupka. Ustavni sud može da odbaci predlog za ocenu U i Z,
ustavnu žalbu i dr. akt kojim se pokreće postupak kada utvrdi da ne postoje procesne
pretpostavke za vođenje postupka (npr. nije nadležan, podnosilac je anoniman, propušten je
rok...) U prethodnom postupku pribavljaju se odgovori i objašnjenja od učesnika u postupku,
dokazi i dr. podaci od značaja za odlučivanje.
-Faza raspravljanja i odlučivanja – je faza razjašnjenja stanja stvari i nakon toga
odlučivanje o suštini stvari – tj. meritorno odlučivanje. U ovoj fazi poseban značaj ima javna
rasprava (procesna radnja koja se sastoji od izlaganja argumenata i činjenica bitnih za
razjašnjenje stvari). Javna rasprava je obavezna u sled. postupcima: postupku za ocenu U i Z,
postupku o odlučivanju o izbornim sporovima, postupku o odlučivanju o zabrani polit.
stranke, sind. organizacija, udruž. građana ili verskih organizac.
Iz tog proizilazi da javna rasprava nije obaveza: u postupku o rešavanju sukoba nadležnosti i u
postupku po Ust. Žalbi i po posebnoj žalbi.
Ustavni sud odlučuje o pitanjima iz svoje nadležnosti na sednici većinom glasova.

PRAVNO DEJSTVO ODLUKA USTAVNOG SUDA – Odluke Ust. suda su: KONAČNE –
nema više instance koja bi odlučivala po žalbama na odluku prve instance, IZVRŠNE –
podobne za prinudno izvršenje kad izostane dobrovoljno, OPŠTEOBAVEZUJUĆE – važe
prema svima, erga omnes, a ne samo u konkretnom slučaju povodom kog je pokrenut
postupak. Odluke US svako je dužan da poštuje i izvršava (kada je potrebno US svojom
odlukom uređuje način njenog izvršenja. U slučaju potrebe izvršenje odluke i rešenja US
obezbediće Vlada na način na koji je utvrđen posebnim rešenjem US)-čl.171.
-Početak pravnog dejstva odluka US razlikuje se u zavisnosti od toga da li se one tiču
pojedinačnih stvari ili opštih akata.
I Ako se odluka US tiče pojedinačne stvari – odluka proizvodi pravno dejstvo od dana
dostavljanja učesnicima postupka ili nadl. organu. U pitanju su sledeće odluke: odluke
donete o ustavnim žalbama i žalbama nosilaca funkcija, odluke o zabrani polit.stranke,
sind.org, udruž. građana ili verske org., odluke o izbornim sporovima, odluke o sukobima
nadležnosti, odluke o povredi Ustava od strane predsednika RS.
II Ako se odluka US tiče opštih akata – U pitanju su odluke o Ustavnosti i Zakonitosti opštih
akata – one proizvode pravno dejstvo od dana objavljivanja u Sl. glasniku RS (odluka
suda pogađa zakon ili drugi opšti akt, a ne i njihovog donosioca. Ona je i zabrana svima da
kasirani akt primenjuju na odnose nastale posle njenog objavljivanja, što znači da odluka

73
deluje za ubuduće počev od momenta objavljivanja (ex nunc), a ne od momenta donošenja
kasiranog akta (ex tunc)). Od ovog pravila postoji izuzetak kada je u pitanju odluka o
prethodnoj oceni ustavnosti zakona – ta odluka ima pravno dejstvo od dana proglašenja
zakona.
-Izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu 2011. god. utvrđena je mogućnost
odlaganja objavljivanja odluke najduže na 6 meseci. U pitanju je diskreciono ovlašćenje
Ustavnog suda kojim on daje mogućnost donosiocu osporenog pravnog akta da donese novi
opšti akt kako bi se izbeglo nastajanje pravne praznine.
-Kada je reč o izbornim sporovima, ako je nepravilnost u izbornom postupku dokazana, a
imala je bitan uticaj na izborni rezultat, ustavni sud odlukom poništava ceo izborni postupak
ili delove tog postupka, koji se moraju tačno označiti. U tom slučaju ceo izborni postupak ili
delovi tog postupka ponoviće se u roku od 10 dana od dana donošenja odluke US nadležnom
organu.
-Kada US zabrani rad polit. stranke, sind. org., udruž. građana ili verske zajednice, one se
brišu iz odgovarajućeg registra danom dostavljanja odluke US nadležnom organu.
-Kada US u postupku po izjavljenoj Ustavnoj žalbi utvrdi da je osporenim pojedinačnim
aktom, odnosno njegovom radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manj.pravo i sloboda
zajemčena Ustavom RS, Ustavni sud može: poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje
radnje, ili odrediti preduzimanje dr. mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice
utvrđene povrede ili zajemčena prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja
podnosioca.

POSTUPAK ZA OCENU USTAVNOSTI I ZAKONITOSTI OPŠTIH AKATA (čl.168)

-Postupak za ocenu U i Z mogu da pokrenu: drž. organi, organi AP ili lok. samouprave, i
najmanje 25 nar. poslanika, Ustavni sud po sl. dužnosti i odlukom koju donosi dvotrećinskom
većinom glasača svih sudija, svako pravno ili fizičko lice ima pravo na inicijativu za
pokretanje postupka.
-Postupak se smatra pokrenutim kada Ustavni sud donese rešenje o pokretanju
postupka. Uobičajeno je da Ustavni sud od donosioca osporenog akta zatraži odgovor na
predlog/inicijativu/rešenje o pokretanju postupka, a donosilac akta je dužan da sudu dostavi
osporeni akt i potrebnu dokumentaciju i da mu pruži podatke i obaveštenja od značaja za
vođenje postupka i odlučivanje.
-U postupku ocenjivanja Ustavnosti i Zakonitosti Ustavni sud nije ograničen zahtevom
ovlašćenih predlagača, odnosno inicijatora, a kad ovlašćeni predlagač/inicijator odustane od
predloga, odnosno inicijative, US će nastaviti postupak, ako za to nađe osnova.
-U tom postupku, a na zahtev donosioca osporenog opšteg akta, Ustavni sud može pre

74
donošenja odluke o U ili Z, zastati sa postupkom i dati mogućnost donosiocu opšteg akta da u
određenom roku otkloni uočene neustavnosti ili nezakonitosti. Ako u određ. roku neustavnost
ili nezakonitost ne bude otklonjena, Ustavni sud će nastaviti postupak.
-Ustavni sud može u toku postupka do donošenja konačne odluke obustaviti izvršenje
pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu opšteg akta čija se U ili Z ocenjuje,
ako bi njihovim izvršavanjem mogle nastupiti neotklonjive štetne posledice.
-Ako US utvrdi da opšti akt nije saglasan sa Ustavom ili zakonom taj opšti akt prestaje da
važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u Sl. glasniku RS. Ustavni sud može
posebnim rešenjem odložiti objavljivanje svoje odluke u Sl. glasniku RS, ali najduže za 6
meseci od dana njenog donošenja. Održavanje javne rasprave je pravilo kod postupka za
ocenu U ili Z s tim što US može odlučiti da se ne održi javna rasprava:
1-ako oceni da je u toku postupka stvar dovoljno razjašnjena i da na osnovu pribavljenih
dokaza može odlučiti i bez održavanja javne rasprave,
2- ako je o istoj stvari već odlučivao, a nisu dati novi razlozi za drugačije odlučivanje o toj
stvari,
3- kao i ako postoje uslovi za obustavu postupka.

POSTUPAK PO USTAVNOJ ŽALBI – Prema Ustavu RS Ustavna žalba se može izjaviti:

Kada su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu ljudskih i manj.
prava ili sloboda od povreda koje se mogu učiniti pojedinačnim aktima ili radnjama
drž.organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja i kada nisu iscrpljena
pravna sredstva ako je podnosiocu žalbe uskraćeno pravo na pravično suđenje tj. kada je
pravno sredstvo očigledno nedelotvorno. Dakle, Ustavna žalba se podnosi protiv
pojedinačnog akta ili radnje drž.organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a
kojima se povređuju ili ostvaruju ljudska ili manj. prava i slobode zajemčene Ustavom.
(čl.170)
-Žalbu podnosi lice kome je pravo povređeno ili ugroženo pojed. aktom, osnosno radnjom
drž.organa ili organizacije. Ustavnu žalbu u ime tog lica na osnovu njegovog pismenog
ovlašćenja može izjaviti drugo fiz. lice, odnosno državni ili drugi organ nadležan za
praćenje i ostvarivanje ljud. ili manj. prava i sloboda.
-Ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojed. akta
odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manj.
pravo i sloboda zajemčeni Ustavom.
-Licu koje iz opravdanih razloga propusti rok za podnošenje Ustavne žalbe, Ustavni sud će
dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje ako to lice u roku od 15 dana od dana prestanka
razloga koji je izazvao propuštanje, podnese predlog za povraćaj u pređašnje stanje i ako

75
istovremeno sa ovim predlogom podnese i Ustavnu žalbu. Posle isteka 3 meseca od dana
propuštanja, ne može se tražiti povraćaj u pređašnje stanje.
-Uz Ustavnu žalbu podnosi se i prepis osporenog pojed. akta i dokazi da su iscrpljena pravna
sredstva, kao i druge dokaze od značaja za odlučivanje.
-Ustavna žalba po pravilu ne sprečava primenu pojed. akta ili radnje protiv koga je izjavljena,
s tim što na predlog podnosioca Ustavne žalbe, Ustavni sud može odložiti izvršenje pojed.
akta ako bi izvršenje prouzrokovalo nenadoknadivu štetu podnosiocu, a odlaganje nije
suprotno javnom interesu niti bi se odlaganjem nanela veća šteta trećem licu.
-Ako je pojed. aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljud. ili manj. pravo više lica, a
samo neki od njih su podneli Ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja
nisu podnela Ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji.
-Ustavni sud će obustaviti postupak po Ustavnoj žalbi: ako je Ustavna žalba povučena, ako
organ koji je doneo osporeni pojedinačni akt poništi ili izmeni taj akt u skladu sa zahtevom iz
Ustavne žalbe ili ako je prestala radnja koja je prouzrokovala povredu uz saglasnost
podnosioca Ustavne žalbe, ako prestanu druge procesne pretpostavke za vođenje postupka..
-Odlukom US Ust. žalba se usvaja ili odbija kao neosnovana!
-Ako US utvrdi da postoji povreda – može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje
radnje ili odrediti preduzimanje druge mere kojom se otklanjaju štetne posledice
utvrđene povredom radnje i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca.
-Odluka Ust. suda kojom je usvojena Ust. žalba ima pravno dejstvo od dana dostavljanja
učesnicima u postupku.

POKRAJINSKA AUTONOMIJA – Pojam i jedinice teritorijalne autonomije –

Pokrajinska autonomija je autonomija stanovnika u većim teritorijalnim jedinicama koje
obično nose naziv pokrajine (regioni, oblasti). Autonomija je oblik terit. samouprave koji
isključuje obeležja državnosti. Ona ima autonomne organe i autonomni delokrug, širi od
delokruga lok. samouprave.
-AP moraju imati svoj identitet i predstavljati teritorijalno, istorijski i etnografski zaokruženu
celinu. Jedino tada postoje pravni razlozi za konstituisanje pokrajinske autonomije u njima.
-Prema Ustavu RS, pokrajinska autonomija ima 3 bitna obeležja:
1.njom je ustanovljeno asimetrično državno uređenje RS – Asimetrija u drž. uređenu RS
postoji zato što nije cela njena teritorija podeljena na auton. pokrajine nego samo deo te
teritorije na kojem se nalaze dve auton. pokrajine.
2.autonomne pokrajine nemaju jednak položaj u državi – nejednak položaj dve postojeće
auton. pokrajine sastoji se u tome što se u AP Kosovo i Metohija ostvaruje „suštinska
autonomija“, a u AP Vojvodina se ostvaruje „obična autonomija“ koja se satoji u tome što

76
APV ima budžet koji iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet RS, s tim što se 3/7 tog budžeta
koristi za finansiranje kapitalnih rashoda. Suštinska autonomija AP KiM nije uređena
Ustavom RS, ona tek treba da se uredi posebnim zakonom koji se donosi po postupku
predviđenom za promenu Ustava RS.
3.proces konstituisanja aut. pokrajina je OTVOREN – Konstituisanje aut. pokrajina je
otvoren proces, jer Ustavom RS postoji mogućnost za osnivanje novih aut. pokrajina i
ukidanje ili spajanje već postojećih (predlog utvrđuju građani na referendumu, u skladu sa
zakonom – čl.182.st.3). Teritorija aut.pokrajina i uslovi pod kojima se može promeniti granica
između aut.pokrajina određuju se zakonom. Ta se teritorija ne može menjati bez saglasnosti
građana u aut.pokrajini izražene na referendumu u skladu sa zakonom. Građani imaju pravo
na pokrajinsku autonomiju koju ostvaruju neposredno (inicijativom ili referendumom) ili
preko svojih slobodno izabranih predstavnika. AP ima status pravnog lica.
-Po Ustavu RS postoje dve aut. pokrajine: AP Vojvodina – gl. grad – Novi Sad, AP Kosovo i
Metohija – gl. grad Priština – koja se od 1999. god. nalazi pod privremenom administracijom
organizacije Ujedinjenih nacija. 17. februara 2008. god. organi privremene samouprave na
Kosovu i Metohiji doneli su jednostranu odluku o proglašenju nezavisnoti Kosova i Metohije
od Srbije. Srbija je odbacila ovu deklaraciju. Nezavisnost Republike Kosovo priznaje 106 od
ukupno 193 članice organizacije UN (menjalo se).

STATUT APV I PROMENA STATUTA APV – Skupština APV na sednici održanoj 22.
maja 2014 god. donela je statut APV!!! Statut je najviši pravni akt AP koji donosi njena
skupština uz prethodnu saglasnost narodne skupštine. Predlog statuta APV utvrđuje
skupština dvotrećinskom većinom glasova od ukupnog broja poslanika i dostavlja ga NS
radi davanja (prethodne) saglasnosti. NS daje saglasnost u formi odluke o davanju
saglasnosti većinom glasova svih nar.poslanika (čl.105.st.2.tač.5). NS nema ovlašćenja da
menja, popravlja ili dopisuje odredbe u predlogu statuta. Ona se s njim, takav kakav je, može
samo saglasiti ili ne saglasiti. Posle saglasnosti NS na predlog statuta APV, skupština APV
donosi i proglašava Statut APV pokrajinskom skupštinskom odlukom.
-Predlog za promenu statuta mogu podneti: 1- najmanje 1/3 od ukupnog br. poslanika
skupštine APV, 2- pokrajinska vlada, 3- najmanje 40.000 birača. O predlogu za promenu
statuta odlučuje skupština dvotrećinskom većinom glasova od ukupnog broja poslanika.
Ako skupština usvoji predlog za promenu statuta pristupa se izradi, odnosno razmatranju akta
o promeni Statuta. Skupština utvrđuje predlog akta o promeni Statuta 2/3 većinom glasova od
ukup. br. poslanika i dostavlja ga Narod. skupštini RS radi davanja saglasnosti. Nakon
dobijanja saglasnosti Narod. skupštine RS, skupština APV donosi akt o promeni statuta 2/3
većinom glasova od ukup. br. Poslanika.

77
-Za sprovođenje statuta donosi se pokrajinska skupštinksa odluka. Statut stupa na
snagu 8-og dana od dana objavljivanja u Služb. listu APV.

NADLEŽNOST AP (izvorne i poverene nadležnosti) – Nadležnost autonomnih pokrajina

određena je Ustavom RS (čl.177):
I „AP nadležna je u pitanjima koja se na svrsishodan način, mogu ostvarivati unutar
autonomne pokrajine u kojima nije nadležna RS!“ (koja su pitanja od republičkog,
pokrajinskog i lokalnog značaja određuje se zakonom.)
-AP u skladu sa Ustavom RS i svojim statutom uređuje sopstvenu organizaciju (nadležnost,
izbor, organizaciju i rad organa koje osniva). AP, u skladu sa Ustavom i zakonom, uređuje
pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti: A) prostornog planiranja i razvoja, B)
poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i
lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatsva drumskog, rečnog i želez. saobr. i
uređenja puteva, priređivanja sajmova i dr. privred. manifestacija, C) prosvete, sporta, kulture,
zdravstvene i socijalne zaštite i javnog informisanja. (čl.183)
II AP se staraju o ostvarivanju i zaštiti ljudskih i manj. prava u skladu sa zakonom,
III AP utvrđuju simbole pokrajine i način njihovog korišćenja,
IV AP upravljaju pokrajinskom imovinom na način predviđen zakonom,
V AP donose svoj statut i odlučuju o promeni statuta,
VI AP donose svoj budžet i završni račun,
VII AP donosi pokrajinske skupštinske odluke i druge opšte akte kojima uređuje pitanja od
pokrajinskog značaja i izvršava pokrajinske skupštinske odluke: izvršava zakone, utvrđuje
jezike nac. manjina, raspisuje pokrajin.referendum, odlučuje o korišćenju izvornih prihoda i o
svom zaduživanju, osniva organizacije, agencije, javna preduzeća i ustanove,
fondove/privred.društva i vrši nadzor nad njihovim radom.
-U ostvarivanju nadležnosti organi AP ostvaruju sardanju sa drž.organima i organima jedinica
lok. samouprave.
-Zakonom o utvrđivanju nadležnosti APV iz 2009. god. utvrđena su konkretna pitanja od
pokrajinskog značaja u oblastima određenim Ustavom RS i koja APV uređuje svojim
pokrajinskim skupšt. odlukama i dr.opštim aktima. U tom zakonu sadržane su, pored
izvornih nadležnosti AP, i poverene nadležnosti koje je Republika poverila APV.
Poverene nadležnosti su državne nadležnosti. Dakle, RS može AP poveriti nadležnost u određ.
pitanjima koja inače spadaju u nadležnost RS. RS poverava nadležnost zakonom AP. Tada RS
obezbeđuje i sredstva za vršenje poverenih nadležnosti.
-AP ima budžet u kome se prikazuju svi rashodi i prihodi kojima se finansiraju nadležnosti
AP. Budžet AP Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet RS. 3/7 budžeta AP

78
Vojvodine koristi se za finansiranje kapitalnih nadležnosti.
-AP ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti. Vrsta i visina prihoda AP uređuju
se zakonom. Zakonom se uređuje učešće aut. pokrajina u delu prihoda RS. (str.205)

ORGANI AP, NJIHOVE NADLEŽNOSTI I AKTI –STATU APV proveriti*

I Skupština AP – je jedini organ AP koji je Ustavna kategorija. Po Ustavu RS skupština je
najviši organ aut.pokrajine. Drugi organi auton. pokrajine su statutarna kategorija, a na
osnovu statuta APV to su Vlada APV i Pokrajinska uprava. Dakle, skupština APV je najviši
organ APV koji vrši normativne i dr. funkcije u skladu sa Ustavom, Zakonom i Statutom.
Skupština ima 120 poslanika koji se biraju na neposrednim izborima tajnim glasanjem.
Izbor i prestanak mandata poslanika, način omogućavanja srazmerne zastupljenosti
nacionalnih zajednica i obrazovanje izbornih jedinica Skupština uređuje pokrajinskom
skupštinskom odlukom. Izbore za poslanike raspisuje predsednik skupštine, 90 dana pre
isteka mandata skupštine, tako da se okončaju u narednih 60 dana.
-Skupština na prvoj sednici potvrđuje poslaničke mandate. (1/2 poslanika se bira po
proporcionalnom, a druga po većinskom izbornom sistemu). Skupština je konstituisana
potvrđivanjem mandata 2/3 poslanika. Mandat poslanika u skupštini traje 4 god. Počinje da
teče danom potvrđivanja mandata u Skupštini i traje 4 god, odnosno do prestanka mandata
poslanika tog saziva Skupštine.
-Skupština se sastaje po potrebi, a najmanje 4 puta godišnje. Ona odlučuje većinom glasova
na sednici kojoj prisustvuje većina od ukupnog broja poslanika, ako statutom nije
predviđena posebna većina. Skupština ima predsednika i jednog ili više potpredsednika.
-Pravo predlaganja pokrajinskih skupštinskih odluka i opštih akata koje donosi Skupština
imaju: a) Vlada APV b) poslanici c) najmanje 10.000 birača d) pokrajinski zaštitnik građana
(iz svoje nadležnosti).
-Skupština može odlučiti da o pojedinim pitanjima u njenoj nadležnosti odluku donesu
građani u AP Vojvodini na pokrajinskom referendumu. Skupština je dužna da raspisuje
pokrajinski referendum ako zahtev za njegovo raspisivanje podnese najmanje 30.000
birača. Odluku donetu na pokraj. referendumu proglašava skupština. Način rada skupštine
uređuje se Poslovnikom o radu skupštine.
-Skupštini može prevremeno prestati mandat na predlog 1/3 poslanika ukupnog broja
poslanika na sednici koja se mora održati u roku od 15 dana od dana podnošenja predloga.
Ako Skupština ne donese odluku o prevremenom prestanku mandata, potpisnici predloga ne
mogu podneti novi predlog za prevremeni prestanak mandata pre isteka roka od 180 dana.
Odluku o prevremenom prestanku mandata skupštine donosi predsednik skupštine ako se u
roku od 90 dana od konstituisanja skupštine APV ne izabere Pokrajinska Vlada. Nakon

79
prevremenog prestanka mandata skupštine predsednik skupštine raspisuje izbore za poslanike.
Skupštini ne može prevremeno prestati mandat za vreme ratnog ili vanrednog stanja.
Skupštini kojoj je prevremeno prestao mandat vrši samo tekuće i neodložne poslove određene
zakonom i pokrajinskom skupštinskom odlukom.
-Nadležnost skupštine APV – donosi i menja statut; donosi pokrajinske skupštinske odluke,
rezolucije, deklaracije, preporuke, zaključke i dr. akte; bira, razrešava, usmerava i kontroliše
rad Pokrajinske vlade; donosi programske, razvojne i planske dokumente; donosi budžet i
završni račun; raspisuje pokrajinski referendum; odlučuje o zaduživanju APV u skladu sa
zakonom; bira i razrešava predsednika i potpredsenika skupštine, pokrajinske vlade,
generalnog sekretara skupštine, bira pokrajinskog zaštitnika građana, predlaže zakone i dr.
propise koje donosi Narodna skupština, donosi Poslovnik o svom radu, obrazuje radno telo za
nacionalnu ravnopravnost.
II POKRAJINSKA VLADA – Pokrajinska Vlada je izvršni organ AP Vojvodine. Rad
Pokrajinske Vlade usmerava skupština. Vlada APV je odgovorna skupštini APV za svoj rad.
-Vladu APV čine predsednik, jedan ili više potpredsednika i članovi vlade APV.
-Predsednik Vlade APV vodi i usklađuje rad Pokrajinske vlade u skladu sa smernicama
Skupštine, predstavlja Pokrajinsku vladu, potpisuje akte koje ona donosi, stara se o primeni
poslovnika o radu Pokrajinske vlade i vrši druge poslove utvrđene Statutom, pokrajinskom
skupštinskom odlukom i poslovnikom o radu Pokrajinske vlade. Članovi Pokrajinske Vlade
su za svoj rad i za stanje u oblasti iz svog delokruga odgovorni Skupštini, Vladi APV i
predsedniku Vlade APV.
-Predsednik, potpredsednik i član Pokrajinske Vlade ne može biti poslanik u Skupštini APV.
Poslaniku koji bude izabran za predsednika, potpredsednika i člana Pokrajinske vlade prestaje
poslanički mandat. (pokrajinskom skupštinskom odlukom određuje se koji su drugi poslovi ili
privatni interesi u sukobu sa položajem u pok.vladi)
-Kandidata za predsednika Pokrajinske Vlade predlaže predsednik skupštine APV,
pošto sasluša mišljenje predstavnika poslaničkih grupa. Kandidat za predsednika Pokrajinske
vlade predlaže kandidate za jednog ili više potpredsednika i za članove Pokrajinske vlade.
Skupština istovremeno odlučuje o izboru predsednika, potpredsednika i članova Vlade APV.
Skupština bira presednika, potpredsednika i člana Pokrajinske vlade većinom glasova od
ukupnog broja poslanika.
-Mandat Pokr. Vlade traje do isteka mandata skupštine koja ju je izabrala. Mandat
Pokrajinske Vlade počinje da teče danom polaganja zakletve pred skupštinom. Mandat
Pokrajinske Vlade prestaje pre isteka vremena na koje je izabrana:
1- razrešenjem predsednika Pokrajinske vlade,
2- ostavkom predsednika Pokrajinske vlade ili,

80
3- prevremenim prestankom mandata Skupštine. (vlada tad može vršiti samo tekuće i
neodložne poslove do izbora nove.)
-Članu Pokrajinske Vlade mandat prestaje pre isteka vremena na koji je izabran:
1- konstatovanjem ostavke,
2- ako ga Skupština razreši na predlog predsednika Pokrajinske vlade,
3- razrešenjem ili ostavkom predsednika Pokrajinske vlade. (ima još par članova)
-Nadležnost Pokrajinske Vlade – izvršava pokrajinske skupštinske odluke i druge opšte akte
skupštine; izvršava zakone ako je za to ovlašćena; donosi pokrajinske uredbe i dr. opšte akte
radi izvršavanja zakona i pokr. skupštinskih odluka za koje je ovlašćena zakonom ili pokr.
skupštinskom odlukom; predlaže skupštinski budžet i završni račun; predlaže skupštini
pokrajinske skupštinske odluke i dr. opšte akte i programske, razvojne i planske dokumente (i
preduzima mere za njihovo sprovođenje); upravlja i raspolaže javnom svojinom APV; vrši
nadzor nad radom pokrajinskih organa uprave (usmerava i usklađuje njihov rad); donosi
Poslovnik o svom radu; o svom radu podnosi skupštini redovan godišnji izveštaj, a na zahtev
skupšitne podnosi i vanredne izveštaje o svom radu.
III POKRAJINSKA UPRAVA – je samostalna i poslove iz svoje nadležnosti obavlja u
skladu sa Ustavom RS, Zakonom, Statutom i pokrajinskom skupštinskom odlukom, a za svoj
rad odgovorna je Skupštini APV i Vladi APV.
-Poslove pokrajinske uprave obavljaju:
pokrajinski sekretarijat – njime rukovodi član pokrajinske Vlade,
pokrajinske posebne upravne organizacije – kojima rukovodi direktor koga postavlja Pokraj.
Vlada.
-Poslovi pokrajinske uprave i broj pokraj. organa uprave određuje se pokrajinskom
skupštinskom odlukom.
-Unutrašnje uređenje pokrajinskih organa uprave i dr. pokrajinskih organizacija propisuje
Pokrajinska Vlada.
AKTI ORGANA APV
-Skupština APV donosi: statut, pokrajinsku skupštinsku odluku – nju donosi u pitanjima koja
su neposredno na osnovu Ustava nadležnost AP Vojvodine ili koja su zakonom određena kao
pitanja od pokrajinskog značaja, ostale odluke – o drugim pitanjima iz svoje nadležnosti,
opšte akte.
-Vlada APV donosi: pokrajinske uredbe, odluke, druge opšte akte, poslovnik o svom radu,
uredbe radi izvršavanja zakona i pokrajinskih skupštinskih odluka (kada je za to ovlašćena
Zakonom ili pokrajinskom skupštinskom odlukom).
-Pokrajinski organi uprave donose: upravne propise – pravilnike, naredbe i uputstva i rešenja.

81
POJAM JEDINICE LOKALNE SAMOUPRAVE (zakon o lokalnoj samoupravi) –
Lokalna samouprava je samouprava građana u naselju (naseljenom mestu) ili u više
povezanih naselja koja čine jls.
-Lokalna samouprava je pravo građana da neposredno i preko slobodno izabranih
predstavnika upravljaju javnim poslovima od neposrednog, zajedničkog i opšteg interesa za
lokalno stanovništvo, kao i pravo i obaveza organa lokalne samouprave da, u skladu sa
zakonom, planiraju, uređuju i upravljaju javnim poslovima koji su u njihovoj nadležnosti i od
interesa za lokalno stanovništvo.
-U jls vrši se državna vlast kad država, odnosno državni organ prenese na nju (delegacija
vlasti) vršenje pojedinih pitanja vlasti, pored njene osnovne nadležnosti – rešavanje pitanja od
lokalnog značaja – radi čijeg obavljanja je i osnovana.
-Dva osnovna obeležja lokalne samouprave u RS jesu jednostepenost (jer je osnovna lokalna
jedinica opštine ujedno i jedina) i monolitnost (jer je jedinstvena u svim jedinicama lokalne
samouprave – ista nadležnost, isti organi, isti pravni režim odnosa sa državom).
-Teritoriju jls određuje zakon, stim što osnivanju, ukidanju i promeni teritorije jls prethodi
savetodavni referendum na njenoj teritoriji. Inače, teritoriju jls čini područje jednog ili više
naseljenih mesta, odnosno katastarskih opština koje ulaze u njen sastav.

JEDINICA LOKALNE SAMOUPRAVE – Lokalna samouprava se ostvaruje u:

1- opštini 2- Gradu 3 –Gradu Beogradu.
-Opština je osnovna teritorijalna jedinica u kojoj se ostvaruje lokalna samouprava, koja je
sposobna da preko svojih organa samostalno vrši sva prava i dužnosti iz svoje nadl. koja ima
najmanje 10.000 stanovnika. Samoupravni položaj opštine sastoji se u sledećem:
1- Ustavom i zakonom zajemčenom samostalnom delokrugu ovlašćenja i poslova (i u
uređivanju i u izvršavanju),
2- Prava da samostalno i slobodno biraju svoje organe,
3- Sigurni i stalni izvori prihoda kojima mogu samostalno raspolagati,
4- U posebnoj zaštiti samoupravnog položaja.
Ovo su istovremeno zajednička obeležja svih JLS. U RS ima 150 opština.
-Grad je JLS utvrđena zakonom koja predstavlja – Ekonomski, administrativni, geografski i
kulturni centar šireg područja i ima više od 100.000 stanovnika. U RS ima 23 gradova plus
grad Beograd koji ima status posebne teritorijalne jedinice.
-Statutom grada može se predvideti da se na ter.grada obrazuju 2 ili više gradskih opština, dok
iz odredbe zakona o glavnom gradu proizilazi da je podela grada Beograda na gradske opštine
obavezna.
-Zakon o lok.samoup. ovlašćuje grad da u skladu sa zakonom obrazuje komunalnu policiju i

82
obezbeđuje i organizuje vršenje poslova komunalne policije. Najavljeno je uvođenje ove
službe i u opštinama.
-Grad BG ima status posebne ter.jedinice, njegove nadl.utvrđene su ustavom, zakonom i
zakonom o gl.gradu. Statutom grada određuju se poslovi iz nadležnosti grada Beograda koje
vrše gradske opštine, a grad Beograd može ukinuti sopstvenu gradsku opštinu i njeno
područje pripojiti jednoj ili više postojećih opština.
-Osnovni i najviši pravni akt JLS je STATUT (donosi samostalno). JLS ima status pr.lica
(može osnivati preduzeća, ustanove i druge organizacije koje vrše javnu službu). JLS ima
svoju imovinu, kojom samostalno upravljaju njeni org. u skladu sa zakonom.  

NADLEŽNOST JLS – imaju nadležnost opštine, a to je: 1-izvorna (samoupravna) 2-

prenesena (decentralizovana).
-Izvorni poslovi su određeni sistemom zakonske enumeracije, to su poslovi od neposrednog,
zajedničkog i lokalnog interesa za lok.stanovništvo. Izvorni poslovi su detaljno određeni
ZLS i statutima JLS, dok je u ustavu nadl.opštine određena na uopšten način, kako bi se
njome obuhvatilo što je moguće više pitanja od lok.značaja (čl.190.st.1). Opština, preko
svojih organa, u skladu sa zakonom: 1- uređuje i obezbeđuje obavljanje i razvoj komunalnih
delatnosti, 2- Uređuje i obezbeđuje korišćenje građ.zemljišta i poslovnog prostora, 3- Stara se
o izgradnji, rekonstrukciji, održavanju i korišćenju lokalnih puteva i ulica i drugih objekata od
opštinskog značaja, 4- Uređuje i obezbeđuje lokalni prevoz, 5- Stara se u zadovoljenju
potrebe građana u oblasti kulture, prosvete, zdr. i soc.zaštite, dečije zaštite, sporta i fizičke
kulture, 6- Stara se o razvoju i unapređivanu turizma, zanatstva, ugostiteljstva i trgovine, 7-
Stara se o zaštiti životne sredine, zaštiti od elemntarnih i drugih nepogoda, zaštiti kulturnih
dobara od značaja za opštinu, 8- Stara se o zaštiti, unapređenju i korišćenju poljoprivrednog
zemljišta, 9- Propisuje prekršaje za povredu opštinskih propisa, 10- Uređuje simbole opštine i
njihovu upotrebu, 11- Stara se o ostvarivanju, zaštiti i unapređivanju ljud. i manj.pr, 12- kao i
o javnom informisanju u opštini. („uređuje i obezbeđuje“ – normativna i izvršna nadl; „stara
se“ – normativna/donošenje zakona i drugih akata).
-Državni poslovi poveravaju se jls kada su ispunjeni odr. kadrovski, tehnički i organizacioni
uslovi, što se utvrđuje posebnim zakonima kojima se uređuje pojedine oblasti. Za obavljanje
tih poslova jls mora imati specijalno zakonsko ovlašćenje. I pokrajinska autonomija može
odlukom poveriti jls na teritoriji AP vršenje pojedinih poslova iz svoje nadležnosti. Opština
obavlja kao poverene pojedine poslove inspekcijskog nadzora – iz oblasti prosvete, zdravstva,
zaštite živ.sredine, rudarstva i prometa robe i usluga, poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva
i druge inspekcijske poslove, u skladu sa zakonom. Sredstva za obavljanje poverenih poslova
obezbeđuje RS ili AP, u zavisnosti od toga ko ih je poverio. Povereni poslovi ne mogu preći u

83
trajni, tj izvorni delokrug lokalne samouprave.

FINANSIRANJE JLS – Zakon o finansiranju lokalne samouprave. Prema njegovim

rešenjima, opštine se finansiraju iz tri vrste prihoda:
1. Izvorni javni prihodi: a)porez na imovinu, b) naknada za korišćenje građ.zemljišta,
c)lokalne komunalne takse i dr. (prihodi od novčanih kazni izrečenih u pr. postupku),
2. Javnih prihoda koje im RS ustupa - ustupljeni prihodi (od određenih poreza i naknada
ubranih na njihovom području – npr. deo poreza na zarade ili PDV-a) i
3. Sredstva koja im RS prenosi iz svog budžeta - transferna sredstva.
-AP može jls da dodeli nenamenski transfer.
-Pod lokalnim komunalnim taksama treba razumeti lokalne dažbine koje se odlukom
skupštine opštine i grada mogu uvoditi za korišćenje prava, predmeta i usluga, utvrđenih
zakonom.

Učešće građana u obavljanju poslova poslova lok.samouprave – Odvija se u 3 (ZLS)

utvrđenja oblika: 1. Građanska inicijativa, 2. zbor građana i 3. referendum.
1. Građanskom inicijativom građani predlažu skupštini jls donošenje akata kojima se
uređuje neko pitanje iz nadležnosti jls, promenu statuta ili drugih akata, raspisivanje
referenduma. O predlogu sadržanom u inicijativi skupština opštine je dužna da održi
raspravu i da dostavi građanima obrazloženi odgovor u roku od 60 dana od dana podnošenja.
(broj potpisa građana potreban za punovažno pokretanje građanske inicijative utvrđuje se
statutom jls, ali ne može biti manji od 5% birača, a u gradu Beogradu od 30.000 birača).
2. Zbor građana se saziva za deo teritorije jls utvrđen njenim statutom. Na zboru građana
raspravljaju se i daju predlozi o pitanjima iz nadležnosti jls. Zbor građana većinom glasova
prisutnih usvaja zahteve i predloge i upućuje ih skupštini ili pojedinim organima i službama
jls, koji su, u roku od 60 dana od održavanja zbora građana dužni da razmotre zahteve i
predloge potekle sa zbora i da o njima zauzmu stav, odnosno donesu odgovarajuću odluku ili
meru i da o tome obaveste građane.
3. Referendum može biti fakultativan i obavezan, a raspisuje se o pitanjima iz delokruga
skupštine jls. U oba slučaja raspisuje ga skupština jls, i to fakultativno na sopstvenu
inicijativu, a obavezni na zahtev najmanje 10% birača od ukupnog biračkog tela u jls, na
način utvrđen zakonom i statutom. Odluka je donesena referendumom kada se za nju izjasnila
većina građana koja je glasala, pod uslovom da je glasalo više od polovine građana. Odluka
donesena na referendumu je obavezna, a skupština jls ne može je staviti van snage, niti
izmenama i dopunama menjati njenu suštinu u narednom periodu od godinu dana od dana
donošenja odluke.

84
-Mesna zajednica i drugi oblici mesne samouprave takođe su oblik neposrednog učešća
građana u ostvarivanju lokalne samouprave. (Za razliku od prethodna tri, mesna zajednica je
oblik stalnog učešća građana.) Osnivaju se radi zadovoljavanja potrebe i interesa lokalnog
stanovništva u užim teritorijalnim ćelijama u okviru jls, pre svega selima, ali se mogu osnivati
i u gradski naseljima. Skupština jls, većinom glasova od ukupnog broja odbornika, odlučuje
uz prethodno pribavljeno mišljenje građana, o obrazovanju, području za koje se obrazuju i
ukidanju mesnih zajednica i drugih oblika mesne samouprave. Ima svojstvo pravnog lica.

ORGANI JLS (zakon o lokalnoj samoupravi pročitati*akti) – OPŠTINA: 1-Skupština

opštine, 2-predsednik opštine, 3-opštinsko veće, 4-opštinska uprava. GRAD: 1-Skupština
grada, 2-gradonačelnik, 3-gradsko veće, 4-gradska uprava.
-SKUPŠTINA OPŠTINE je lokalno predstavničko telo koje obavlja osnovnu nadl.opštine.
Od opšt.organa jedino skup.opšt. je ustavna kategorija.
-NADLEŽNOST: 1-Donosi statut, 2-Donosi opšte akte, 3-Usvaja budžet i završni račun 4-
Donosi plan razvoja i prostorni plan, 5-Raspisuje opštinski referendum i dr. poslove odr.
zakonom i statutom (čl.191.st.2). Ona je najviši organ jls, što znači da je čitava organizacija
vlasti u jls izvedena na načelima skupštinskog sistema vlasti.
-Skup.opšt.sastoji se od najmanje 19, a najviše 75 odbornika (ne više od 90 grad.skup.)
Skupština grada BG ima 110 odbornika. Broj odbornika utvrđuje se statutom opštine. Mandat
odbornicima traje 4 godine. (u jls u kojima živi stanovništvo mešovitog nacionalnog sastava,
omogućuje se srazmerna zastupljenost nac.manjina, u skladu sa zakonom čl.180.st.4).
Odbornici uživaju IMUNITET NEODGOVORNOSTI (krivična, pritvoren ili kažnjen zbog
mišljenja ili glasa na sednici – uži od poslaničkog imuniteta jer on obuhvata samo garancije
neodgovornosti, a ne i nepovredivost odbornika).
-Skupština zaseda najmanje 1 u 3 meseca. Skup.opšt. se smatra konstituisanom izborom
pred.skup. i postavljanjem sekretara (mora biti dipl.pravnik). (Sednicu skupštine saziva i
predsedava joj predsednik skupštine po potrebi, a najmanje jednom u 3 meseca. Kvorum za
odlučivanje je potreban, odlučuje običnom većinom. O donošenju statuta, budžeta i
urbanističkih planova odlučuje se većinom glasova od ukupnog broja odbornika skupštine
opštine. Predsednik sk.opš. se bira iz reda odbornika na vreme od 4 god, na predlog najmanje
1/3 odbornika, većinom glasova od uk.broja odbornika sk.opš. On može biti razrešen i pre
isteka vremena na isti način na koji je biran. Ima zamenika, bira i razrešava se na isti način
kao i on. Sekretar sk.opš. postavlja se na predlog predsednika sk.opš. na 4 god i može biti
ponovo postavljen. On se stara o obavljanju stručnih poslova u vezi sa sazivanjem i
održavanjem sednica skupštine i njenih radnih tela i rukovodi administrativnim poslovima u
vezi sa njihovim radom.) 

85
-PREDSEDNIK OPŠTINE – Vrši izvršnu funkciju. Ima dva svojstva:
1-izvršni organ opštine  
2-predsednik drugog izvršnog organa (opstinškog veća).
-NADLEŽNOSTI: 1-predstavlja i zastupa opštinu, 2-usmerava i usklađuje rad opšt.uprave, 3-
predstavlja opšt.veće, saziva i vodi sednice, 4-odgovoran je za zakonitost rada opšt.veća i
dužan je da obustavlja od primene odluku opš.veća za koju smatra da nije saglasna zakonu
(prve dve su funkcije njegove kao inokosnog izvršnog organa, a druge dve su opš.veća).
-ZLS je utvrdio da predsednika opštine bira sk.opštine iz reda odbornika na vreme od 4
god,većinom glasova od ukupnog br. odbornika sk.opštine. Kandidata za pred.opšt. predlaže
predsednik sk.opštine. Kandidat za pred.opštine predlaže kandidata za zamenika
predsednika opštine iz reda odbornika, koga bira sk.opštine na isti način kao i njega (njima
dvojici izborom na ove funkcije prestaje mandat odbornika u sk.opš.).
-U gradu BG za obavljanje poslova pomoćnika gradonačelnika u oblasti ekonomskog razvoja
postavlja se grad.menadžer, a u oblasti urbanizma grad.arhitekta.
-Predsednik opštine može biti razrešen pre isteka vremena na koje je biran, na obrazložen
predlog najmanje 1/3 odbornika, na isti način na koji je izabran (ako ne bude tad razrešen,
odbornici koji su podneli predlog ne mogu ponovo predložiti razrešenje pre isteka roka od 6m
od odbijanja prethodnog predloga). S obzirom da je kandidat za predsednika opštine
predlagač kandidata za zamenika predsednika opštine i kandidata za članove opštinskog veća,
razrešenjem predsednika opštine prestaje mandat zamenika predsednika opštine i opštinskog
veća.
-Predsednik opštine predlaže razrešenje zamenika predsednika opštine, odnosno člana
opštinskog veća (isto pravo ima i najmanje 1/3 odbornika) o čemu odlučuje skupština opštine
na isti način na koji su izabrani. Istovremeno sa predlogom za razrešenje, predsednik opštine
je dužan da skupštini opštine podnese predlog za izbor novog zamenika predsednika opštine
ili člana opštinskog veća, koja istovremeno donosi odluku o izboru.
-OPŠTINSKO VEĆE – je kolegijalni izvršni organ opštine. Čine ga: 1-Predsednik opštine,
2-zamenik predsednika opštine, 3-članovi opšt.veća (čiji je broj utvrđen statutom opštine, i ne
može biti veći od 11).
-Članove opšt.veća bira skup.opšt. tajnim glasanjem, većinom glasova od ukupnog broja
odbornika na period od 4 god (predlaže predsednik opštine – biraju se istovremeno -
mandatar). Oni ne mogu istovremeno biti i odbornici, a mogu biti zaduženi za jedno ili više
određenih područja iz nadl. opštine.
-Nadležnost opšt.veća: 1- Predlaže odluke i akte iz nadležnosti sk.opštine, 2- neposredno
izvršava i stara se o izvršavanju odluka i dr.opštih akata sk.opštine, 3- vrši nadzor nad radom
opštinske uprave, 4- poništava i ukida akte opšt.uprave koji nisu u saglasnosti sa zakonom,

86
statutom i dr. opštim aktom ili odlukom koju donosi sk.opština i 5- postavlja i razrešava
načelnika opšt.uprave, odnosno načelnike uprava za pojedine oblasti.
-Odlučuje na sednici – kvorum, odlučuje većinom glasova prisutnih članova, osim ako
zakonom ili statutom nije drugačije određeno za pojedina pitanja.
-OPŠTINSKA UPRAVA – Nosilac upravne funkcije, koja je jedan sloj izvršne funkcije u
opštini. Može biti organizovana: 1- kao jedinstven organ (manje od 50.000 stanovnika) 2- u
više opštinskih uprava za pojedine oblasti (više od 50.000 stanovnika).
-Na čelu opšt. upr. nalazi se načelnik, koga postavlja opštinsko veće na osnovu javnog oglasa
na 5 godina (završen pravni fakultet, položen državni ispit, najmanje 5 god radnog iskustva u
struci). Kada se opštinska uprava organizuje u više uprava, radom svake uprave rukovodi
načelnik (završen odgovarajući fakultet u zavisnosti od delokruga pojedine uprave, položen
državni ispit, najmanje 5 god radnog iskustva u struci). Akt o organizaciji oštinske uprave
donosi sk.opštine na predlog opštinskog veća.
-Nadležnost: 1- izvršenje odluka i dr. akata sk.opšt. pred.opšt. i opšt.veća, 2- rešavanje u
upr.postupku u upr.stvarima iz nadl. opštine, 3- obavljanje poslova upr.nadzora nad
izvršavanjem propisa i dr.opštih akata sk.opšt. 4- izvršavanje zakona i drugih propisa (čije je
izvršavanje povereno opštini), 5- pripremanje nacrta propisa i drugih akata koje donosi
sk.opšt. pred.opšt. i opšt. veće.
-Među aktima koje donose organi opštine postoji hijerarhija. Najznačajnije akte donosi
sk.opštine. Statut je najviši pravni akt opštine, koji samostalno donosi njena skupština.
Sk.opštine donosi još budžet i završni račun, urbanistički plan, plan razvoja opštine i
druge opšte akte.

ODNOS DRŽAVE I LOK.SAMOUPRAVE – u tim odnosima državu oličava Vlada i

nadležno ministarstvo za poslove lokalne samouprave. Njima stoje na raspolaganju 6
mogućnosti za intervencije države prema lokalnoj samoupravi, radi uspostavljanja U i Z.
1. Vlada je dužna da obustavi od izvršenja opšti akt JLS za koji smatra da nije saglasan sa
ustavom ili zakonom, obustavljanje se vrši rešenjem, to rešenje prestaje da važi ako vlada u
roku od 5 dana od njegovog objavljivanja u sl.glasniku ne pokrene postupak pred US za
ocenu U i Z tog opšteg akta (čl.192.st.1; čl.81.ZLS)
2. Nadl. ministarstvo pokrenuće postupak za ocenu U i Z statuta, propisa ili drugog opšteg
akta JLS pred US kad smatra da taj akt nije u saglasnosti sa ustavom ili zakonom ili drugim
republičkim propisom, to isto može da uradi i nadl. organ APV kada smatra da akt jls nije u
saglasnosti sa pokrajinskim propisom (čl.82.ZLS).
3. Min.nadl.za poslove lok.samouprave (nadl.org.pokr.autonomije) kad smatra da opšti akt
organa JLS nije u saglasnosti sa njenim statutom, ukazaće na to skupštini JLS radi

87
preduzimanja odgovarajućih mera, (ukoliko skupština jls ne postupi po predlozima) a nakon
toga pokrenuti post.pred Vrhovnim kasacionim sudom (ne pred upravnim kako piše u zakonu)
i istovremeno će predložiti vladi da obustavi od izvršenja odnosni opšti akt do odluke
Vrhovnog kasacionog suda (štiti se statutarnost pa zato ne upravni sud) (čl.83 ZLS).
4. Min.nadl.za poslove lok.samoup.(nadl.org.teritorijalne autonomije) kad nađe da
pojedinačni akt organa JLS, protiv kojeg nije obezbeđena sud.zaštita, nije u saglasnosti sa zak.
ili dr.propisom, predložiće skupštini JLS da takav akt ukine ili poništi. Ukoliko u roku od
mesec dana skupština JLS ne postupi po tom predlogu min.nadl. za poslove
lok.samoup.ukinuće ili poništiti odnosni pojedinačni akt (čl.84 ZLS).
5. Vlada na predlog min.nadl. za poslove lok.samoup.(nadl.org.ter.autonomije) može doneti
odluku o raspuštanju skup. jls ako:
1)skupština ne zaseda duže od 3 meseca;
2)Skupština ne izabere predsednika opštine ili skupštinsko veće u roku od mesec dana od
dana konstituisanja JLS, ili od njihovog razrešenja, odnosno podnošenja ostavke;
3)Skupština ne donose statut ili budžet u roku određenim zakonom.
-Nakon raspuštanja skupštine jls, predsednik NS raspisuje izbore za odbornike u roku od 2
meseca od stupanja na snagu odluke o raspuštanju skupštine JLS, a odbornicima tada
izabranim mandat traje 4 god. Do konstituisanja skupštine i izvršnih organa jls, tekuće i
neodložne poslove obavlja privremeni organ jls. Njega čine predsednik i 4 člana koje obrazuje
Vlada svojim rešenjem. (čl.192.st.2. i 3; čl.86.ZLS)
6.Vlada imenuje privremeni org. u JLS koji obavlja tekuće i neodložne poslove iz nadležnosti
skupštine i izvršnih organa jls u sledeće 2 situacije:
1-kada se u Jls ne sprovedu izbori za odbornike;
2-ako se posle sprovedenih izbora ne konstituiše skupština u roku od 2 meseca.
Predsednik NS je dužan da odluku o raspisivanju novih izbora za skupštinu jls donese u roku
od mesec dana od dana kada je trebalo sprovesti izbore, odnosno konstituisati skupštinu jls,
stim da mandat odbornika izabranih na tim izborima traje do isteka mandata odbornika
skupštine jls na redovnim izborima. (čl.87.ZLS)

ZAŠTITA LOKALNE SAMOUPRAVE – Dva pravna sredstva:

1- Organ određen statutom jls može da pokrene postupak za ocenu U ili Z zakona i drugog
opšteg akta RS ili AP kojim se povređuje pravo na lokalnu samoupravu.
2- Organ određen statutom jls ima pravo žalbe US ako se pojedinačnim aktom ili radnjom
državnog organa ili organa jls onemogućava vršenje nadl. jls.
-Lokalni ombudsman – u jls može se ustanoviti lok.ombudsman koji je ovlašćen da
nezavisno i samostalno kontroliše poštovanje prava građan, utvrđuje povrede učinjene aktima,

88
radnjama ili nečinjenjem organa upr. i javnih službi, ako se radi o povredi propisa i opštih
akata jls. Dve ili više jls mogu doneti odluku o ustanovljanju zajedničkog lok.ombudsmana.
-SAVET ZA MEĐUNACIONALNE ODNOSE – U nacionalno mešovitim JLS, osniva se
savet za međ.nac.odnose kao samostalno radno telo. Čine ga predstavnici srpskog naroda i
nac.manjina. Nac. mešovitim JLS smatraju se one u kojima pripadnici jedne nac.manj.
čine više od 5% od ukupnog br. stanovništva ili pripadnici svih nac.manj. čine 10% od
ukupnog br.stan. prema poslednjem popisu stanovništva u RS. U savetu nijedna nac.manj.
ne može imati većinu članova.
Nadležnost: kada se radi o pitanjima koje se odnose na pr.pripadnika nac.manj. članova
saveta, savet ima ovlašćenje da: a) predlaže opšte akte skupštini JLS, b) daje mišljenje na akte
c)pokreće postupak ocene U i Z pred US d) pokreće postupak ocene statutarnosti pred VKS.

USTAVNOST U VANREDNOM I RATNOM STANJU – POJAM VANDREDNOG I

RATNOG STANJA (čl.200-201) – Vandredno stanje proglašava NS kada javna opasnost
ugrožava opstanak države ili građana, a odluka o vandrednom stanju važi najduže 90 dana, uz
mogućnost produženja za isto toliko vremena. Kada proglasi vanredno stanje, NS može
propisati mere kojima se odstupa od Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava.
(Evropska komisija za lj.prava i Evropski sud za lj.prava utvrdili su prihvatljive razloge za
proglašenje van.stanja – opasnost mora biti izuzetna, neposredna, pretiti čitavoj državi i
ugrožavati organizovan život u zemlji, odnosno da cilj takve odluke nije sračunat na
uvođenje diktature ili kršenje lj.prava.)
-Za vreme vandrednog stanja, NS se sastaje bez posebnog poziva i ne može biti raspuštena.
-Za slučaj da NS nije u mogućnosti da se sastane, vandredno stanje mogu zajedničkom
odlukom proglasiti predsednici Republike, Narodne skupštine i Vlade, a mere odstupanja
može tada uredbom propisati Vlada uz supotpis predsednika Republike.Odluku o
proglašenju vandrednog stanja i uredbu o merama odstupanja potvrđuje NS u roku od 48h,
odnosno čim bude u mogućnosti da se sastane. Ako NS ne potvrdi tu odluku, odnosno uredbu,
one prestaju da važe završetkom prve sednice NS.
-Ista pravila koja su utvrđena za proglašavanje vanrednog stanja u načelu vrede i za ratno
stanje: proglašava ga NS, a kada ona nije u mogućnosti da se sastane – odluku o
proglašavanju zajednički donose predsednici Republike, NS i Vlade.
-Proglašavajući ratno stanje, NS može propisati mere kojima se odstupa od Ustavom
zajemčenih ljudskih i manjinskih prava. Kada ona nije u mogućnosti da se sastane, takve mere
zajednički utvrđuju sva tri predsednika (razlika nego kod vanrednog stanja). Sve mere
propisane u periodu ratnog stanja potvrđuje NS kad bude u mogućnosti da se sastane.
-Posebnom odredbom Ustava je utvrđena zabrana promene Ustava za vreme ratnog ili

89
vanrednog stanja. (čl.204)

ODSTUPANJE OD LJUDSKIH PRAVA (čl.202) – Pretpostavka za propisivanje mera

kojima se privremeno odstupa od ljudskih prava jeste prethodno zvanično proglašenje
vanrednog ili ratnog stanja.
-Ustavom je propisano da su mere odstupanja dozvoljene „samo u obimu u kojem je to
neophodno“. Drugo, takve mere ne smeju biti u neskladu sa obavezama države koje joj
nameće međ. pravo. Treće, mere odstupanja ne smeju dovoditi do diskriminacije na osnovu
rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili društvenog porekla. Preostala dva
zahteva tiču se ograničenog trajanja mera i prava od kojih se ne može odstupati.
-Privremenost – mere odstupanja u vanrednom stanju važe najduže 90 dana, s tim što se po
isteku tog roka mogu obnoviti za isti period vremena (prestaju kad i vanredno i ratno stanje).
Mere odstupanja koje propisuje Vlada podležu naknadnoj kontroli i odobrenju NS. Vlada je
zato dužna da uredbu o takvim merama podnese na potvrdu NS u roku od 48h od donošenja,
odnosno čim NS bude u mogućnosti da se sastane. Ako NS ne potvrdi tu uredbu ili je Vlada
ne podnese na potvrdu, mere odstupanja prestaju da važe u roku od 24h od početka prve
sednice NS održane po proglašenju vanrednog stanja.
-Sa merama odstupanja od lj.prava u ratnom stanju stvari stoje drugačije utoliko što se
trajanje takvog stanja ne može unapred znati. Zbog toga se Ustavom utvrđuje samo to da sve
mere propisane u periodu ratnog stanja potvrđuje NS kad bude u mogućnosti da se sastane
(čl.201.st.5).
-Neprikosnovena ljudska prava (apsolutna) – ne može se odstupati od njih nikad. Prema
našem ustavu spisak tih prava obuhvata 17 prava: pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj
ličnosti; pravo na život; nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta; zabrana ropstva,
položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada; postupanje s licem lišenim slobode; pravo na
pravično suđenje; pravnu sigurnost u krivičnom pravu; pravo na pravnu ličnost; pravo na
državljanstvo; slobodu misli, svest i veroispovesti; prigovor savesti; slobodu izražavanja
nacionalne pripadnosti; zabranu izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje; pravo na
zaključenje braka i ravnopravnost supružnika; slobodu odlučivanja o rađanju; prava deteta; i
zabranu nasilne asimilacije;
-Ostala prava mogu biti podvrgnuta privremeno odstupanja (npr. posebna prava okrivljenog;
sloboda kretanje, nepovredivost stana i tajne pisma; sloboda delovanja crkve i verske
zajednice; sloboda mišljenja i izražavanja; sloboda medija i pravo na obaveštenost; izborno
pravo i dr.) Kontrola samih mera odstupanja postoji u obliku naknadne kontrole.

POJAM SUDA I SUDSKE FUNCKIJE – Sudovi su državni organi koji vrše sudsku

90
vlast i u tome su nezavisni od zakonodavne i izvršne vlasti. Sudska funkcija se sastoji u
primenjivanju zakona na pojedinačne slučajeve radi rešavanja sporova o pravu. Kada rešava
sporove o pravu, sud tumači i primenjuje pravo da bi na osnovu opšte norme u svojoj presudi
izrekao konkretno pravilo za sporni slučaj.
-Vezanost suda pravom izražava se načelom legaliteta, prema kome sudovi sude na osnovu
ustava, zakona i drugih opštih akata, opšteprihvaćenih pravila međ.prava i potvrđenih
međ.ugovora (čl.142.st.2).
-Uprava rešava vansporne pravne situacije, a sud one koje su sporne (sporove o pravu).
-Dve vrste takvih sporova čine suštinu sudske funkcije. Prvo, to su sporovi između privatnih
lica o njihovim pravima i obavezama, tzv. građanskopravne parnice, koje rešava građanski
sud. Drugo, to su sporovi koji se vode zbog učinjenog kd i izricanja sankcije – sporovi o
postojanju kd i kažnjavanju počinioca. Njih rešavaju krivični sudovi u krivičnom postupku.
Uz ove dve osnovne vrste sporove, sudovi rešavaju još i specijalne vrste sporove kao što su:
upravni sporovi, izborni sporovi, trgovinski, carinski, prekršajni, radni i drugi.
-Spor podrazumeva dve strane: jednu koja tvrdi da joj je učinjena nepravda (povređeno neko
pravo) i drugu koju ona označava kao onog ko je učinio tu nepravdu. Inicijativa prve strane je
uslov za pokretanje sudskog postupka. Sud odlučuje u postupku koji se uređuje zakonom.
-Sudovi izriču definitivan stav o pravu u pojedinačnim slučajevima. Res iudicata i ne bis
in idem. Odluka suda je izvršna i može se, kad je potrebno, sprovesti prinudnim putem.
Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku. Bez
donošenja nove sudske odluke, jedino se pomilovanjem ili amnestijom može da izrečena
kazna oprosti u celini ili delimično.

USTAVNA NAČELA O SUDOVIMA I SUĐENJU – Utvrđuju se ustavima, a razrađuju

zakonima. Osnovna načela o sudovima i suđenju su:
1- Samostalnost i nezavisnost sudova. U svom radu sudovi su nezavisni i samostalni.
Samostalnost – organizaciona i funkcionalna odvojenost sudova od drugih vlasti. Nezavisnost
– sloboda od političkih i bilo kakvih pritisaka i mešanja u njihov rad. Odluke suda niko ne
može menjati vansudskim putem, osim izuzetka -amnestija ili pomilovanje. Nezavisnost ima
granicu u načelu legaliteta, odlučivanje je podređeno zakonu. Nezavisnost znači i zahtev da se
sudovi ne mešaju u rad drugih vlasti, kao i zabranu njihovog mešanja u politička pitanja
društva, osim kad su ona predmet spora.
2- Načelo dvostepenosti i prava na žalbu – u vezi sa ovim načelom je i zahtev da sve odluke
suda moraju biti obrazložene.  
3- Zbornost suđenja – sudovi sude u veću a samo izuzetno sudi sudija pojedinica, što se
uređuje zakonom.

91
4- Učešće građana u suđenju – sudije porotnici.
5- Javnost sudjenja – obezbeđuje se pravičnije suđenje, ali i nezavisnost suda.
6- Stalnost sudijske funkcije – sudija ne podleže ponovnom izboru, ne može biti premešten
protiv svoje volje u drugi sud i funkcija mu ne može prestati izvan slučajeva predviđenih
zakonom. (kod nas se prvi put sudija bira na 3 god).
7- Sudijski imunitet – sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili
glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako je time učino kd kršenje zakona od
strane sudije. Kad počini kd u obavljanju sudijske funkcije, ne može biti lišen slobode bez
odobrenja Visokog saveta sudstva. Van vršenja sudijske funkcije, sudije potpadaju pod
odgovornost kao i obični građani.
9- Nespojivost sudijske funkcije – da bi bio nepristrasan u radu sudija ne može obaljvati
određene poslove ili funkcije, koje se bliže uređuju zakonom. Takođe, on ne može da ima u
konkretnom slučaju sopstvene privatne interese, a ako je to slučaj primenjuje se institu
izuzeća. Zabranjeno političko delovanje Ustavom.

VRSTE SUDOVA-SUDOVI OPŠTE NADLEŽNOSTI I SPECIJALIZOVANI SUDOVI

-Sudovi se organizuju i funkcionišu po načelu jedinstva sudskog sistema (jasna podela
nadležnosti među sudovima, uređeni odnosi između viših i nižih sudova i obaveza
usklađivanja sudske prakse). Osnivanje, organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova
propisuje se zakonom. Sudovi su stalni, zakonom ustanovljeni organi i ne mogu se
osnivati kao privremeni, preki ili vanredni sudovi.
-Sistem sudova počiva na opštim i specijalizovanim sudovima. U većini zemalja, sudovi opšte
nadležnosti su jedinstveni, stim što se u njima formiraju posebna odeljenja za građanska i
krivična suđenja. Takva organizacija je primenjena i kod nas.
1. SUDOVI OPŠTE NADLEŽNOSTI – moraju se organizovati kao prvostepeni i
drugostepeni, da bi se obezbedilo načelo dvostepenosti suđenja. Sudovi opšte nadležnosti su:
1. osnovni  2. viši 3. apelacioni i 4. Vrhovni kasacioni sud.
2.SPECIJALIZOVANI SUDOVI – Osnivaju se za određene vrste sporova i u tom smislu
imaju posebno ili specijalizovanu, a ne opštu nadležnost. To su: 1. privredni sudovi 2.
Privredni apelacioni sud 3. prekršajni sudovi 4. Prekršajni apelacioni sud i 5. Upravni sud. 
-U uređenju sudova razlikuju se sudske jedinice i sudska odeljenja van sedišta suda: prve
postoje kod osnovnih i privrednih sudova, a sudska odeljenja kod prekršajnih sudova,
Prekršajnog apelacionog suda i Upravnog suda. U oba organizaciona oblika sud može da sudi
i da preuzima druge sudske radnje.
-Ustavom je predviđen Vrhovni kasacioni sud kao najviši sud u Republici (dok osnivanje,
organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova propisuje zakon).

92
NADLEŽNOST OSNOVNIH SUDOVA – Osnovnih sudova je 66 i osnivaju se za područje
jedne ili više opština, a većina njih ima sudske jedinice van svog sedišta. Te jedinice se
ukazuju kao područni sudski organi osnovnog suda.
-U I stepenu sudi (vodi krivični postupak) – za kd za koje kao glavna kazna propisana NK ili
KZ do 10 i 10 godina (ako nije nadl.dr.sud) i – Odlučuje o molbi za prestanak mere
bezbednosti ili pravne posledice osude za kd iz svoje nadl.
(vodi parnični postupak) Osnovni sud u prvom stepenu sudi u građanskopravnim sporovima
ako za pojedine od njih nije nadležan drugi sud i vodi izvršne i vanparnične postupke za koje
nije nadležan neki drugi sud;
-Osnovni sud u prvom stepenu sudi u:
1-Stambenim sporovima,
2-Sporovima povodom zasnivanja, postojanja i presatanka radnog odnosa,
3-O pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa,
4-O naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom,
5-Sporovima povodom zadovoljenja stambenih potreba po osnovu rada.
-Osnovni sud pruža građanima pravnu pomoć, međ.pravnu pomoć ako nije nadl. drugi sud i
vrši dr.poslove određene zakonom.

NADLEŽNOST VIŠIH SUDOVA – Viših sudova ima 25 i osnivaju se za područje jednog

ili više osnovnih sudova.
-U I stepenu (krivični post.):
1- sudi za kd za koje je kao glavna kazna predviđena K.Z. preko 10 god;
2- sudi za kd: protiv čovečnosti, protiv vojske Srbije, odavanje drž. ili služ. tajne, pozivanje
na nasilnu promenu ust.uređenja, izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti,
povreda ter.suvereniteta, povreda ugleda RS, pranje novca, kršenje zakona od strane sudije, jt
i njegovog zamenika, ubistvo na mah, otmica, silovanje, obljuba nad nemoćnim licem,
nasil.ponašanje na sportskoj priredbi i javnom skupu, primanje mita, zloupotreba položaja
odg. lica, zloupotreba u javnim nabavkama i kd za koje je posebnim zakonom utvrđena
nadležnost višeg suda;
3- sudi u krivičnom postupku prema maloletnim učiniocima kd;
4- odlučuje o zahtevima za rehabilitaciju;
5- odlučuje o zabrani rasturanja štampe i širenja informacija sredstvima javnog informisanja;
6- odlučuje o molbi za prestanak mere bezbednosti ili pravne posledice osude za kd iz svoje
nadležnosti.
-Sudi u građanskopravnim sporovima:

93
1- kad vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije;
2- u sporovima o osporavanju i utvrđivanju očinstva i materinstva;
3- u sporovima o autorskim i srodnim pravima i zaštiti i upotrebi pronalazaka, industrijskog
dizajna, modela, uzoraka, žigova, oznaka geografskog porekla..;
4- u sporovima za zaštitu od diskriminacije i zlostavljanja na radu;
5- u sporovima o objavljivanju ispravke informacije i odgovora na informaciju zbog povrede
zabrane govora mržnje, zaštite prava na privatni život, odnosno prava na lični zapis,
propuštanje objavljivanja informacije i naknade štete u vezi sa objavljivanje informacije;
6- sudi u sporovima povodom štrajka, povodom kolektivnih ug. (ako spor nije rešen pred
arbitražom), povodom obaveznog soc.osig. (ako nije nadl.dr.sud.), povodom matične
evidencije, povodom izbora i razrešenja organa pravnih lica (ako nije nadl.dr.sud).
-Viši sud u II  stepenu odlučuje o žalbama na odluke osnovnih sudova:
1- o merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog;
2- za kd za koje je propisana NK i KZ do 5 godina;
3- na rešenja u građanskopravnim sporovima; na presude u sporovima male vrednosti; u
izvršnim postupcima i postupcima obezbeđenja; u vanparničnim postupcima.
-Viši sud vodi postupak za izručenje okrivljenih i osuđenih lica, pruža međ.pravnu pomoć u
postupcima za kd iz svoje nadl, izvršava kriv.presudu inostranog suda, odlučuju o priznanju i
izvršenju stranih sudskih i arbitražnih odluka ako nije nadl.dr.sud, odlučuje o sukobu nadl.
osnovnih sudova sa svog područja, obezbeđuje i pruža pomoć i podršku svedocima i
oštećenima i vrši druge poslove određene zakonom.
-U I-vojni predmeti, ali samo viši sudovi u BG, NS i NIŠU.
-U višem sudu u Beogradu ustanovljena su posebna odeljenja za:
1. Suđenje učiniocima krivičnih dela organizovanog kriminala,
2. Suđenje za ratne zločine,
3. Borbu protiv visokotehnološkog kriminala.

NADLEŽNOST APELACIONIH SUDOVA Ima ih 4 (BG, NS, Niš, KG).

-Odlučuje o žalbama:
1- na odluke viših sudova;
2- na odluke osnovnih sudova u krivičnom postupku (ako nije nadl. viši sud);
3- na presude osnovnih sudova u građanskopravnim sporovima (ako nije nadl. viši sud);
-Odlučuje o sukobu nadležnosti nižih sudova sa svog područja ako za odlučivanje nije nadl.
viši sud, o prenošenju nadl. osnovnih i viših sudova kada su sprečeni ili ne mogu da postupaju
u nekoj pravnoj stvari i vrši druge poslove određene zakonom.
-Apelacioni sudovi održavaju zajedničke sednice i obaveštavaju Vrhovni kasacioni sud o

94
spornim pitanjima od značaja za funkcionisanje suda u RS i ujednačavanje sudske prakse.
-Valjda – Posebno odeljenje Apelacionog suda u Beogradu za organizovani kriminal, kao i
posebno odeljenje za ratne zločine.

NADLEŽNOST PRIVREDNIH SUDOVA – Privrednih sudova ima 16;

U I stepenu sudi:
1- u sporovima između domaćih i stranih privrednih društava, preduzeća, zadruga i
preduzetnika i njihovih asocijacija (privredni subjekti), u sporovima između priv.subjekata i
dr. pr.lica u obavljanju delatnosti privrednih subjekata, kao i kad je u navedenim sporovima
jedna od strana fizičko lice ako je sa strankom u odnosu materijalnog suparničarstva.
2- u sporovima o autorskim i srodnim pravima i zaštiti i upotrebi pronalazaka, industrijskog
dizajna, modela, uzorka, žigova, oznaka geografskog porekla itd. koji nastanu između
subjekata iz tač.1; u sporovima povodom izvršenja i obezbeđenja iz nadl. privrednih sudova, a
u sporovima povodom odluka izabranih sudova samo kad su donete u sporovima iz tač.1.
3- u sporovima koji proizilaze iz primene Zakona o privrednim društvima ili primene drugih
propisa o organizaciji i statusu privrednih subjekata, kao i u sporovima o primeni propisa o
privatizaciji i h.od vrednosti;
4- u sporovima o stranim ulaganjima; o brodovima i vazduhoplovima, plovidbi na moru i
unutrašnjim vodama i sporovima kojima se primenjuju plovidbeno i vazduhoplovno pravo,
izuzev sporova o prevozu putnika; o zaštiti firme; povodom upisa u sudski registar; povodom
reorganizacije, sudske i dobrovoljne likvidacije i stečaja osim sporova za utvrđenje postojanja
zasnivanja i prestanka radnog odnosa koji su pokrenuti pre otvaranja stečaja.
-Privredni sud u prvom stepenu vodi postupak za upis u sudski registar pravnih lica i drugih
subjekata, ako za to nije nadležan drugi organ; vodi postupak stečaja i reorganizacije;
određuje i sprovodi izvršenja na osnovu izvršnih i verodostojnih isprava kada se odnose na
lica iz tač.1, određuje i sprovodi izvršenje i obezbeđenje odluka privrednih sudova, a odluka
izabranih sudova samo kad su donete u sporovima iz tač.1; odlučuje o priznanju i izvršenju
stranih sudskih i arbitražnih odluka donetih u sporovima iz tač.1; određuje i sprovodi
izvršenje i obezbeđenje na brodovima i vazduhoplovima; vodi vanparnične postupke koji
proizilaze iz primene Zakona o privrednim društvima.
-Privredni sud u prvom stepenu odlučuje o privrednim prestupima i s tim u vezi o prestanku
zaštitne mere ili pravne posledice osude.
-Privredni sud pruža međ.pravnu pomoć za pitanja iz svoje nadl. i vrši druge poslove
određene zakonom.
-Zakonom se može predvideti da u određenim vrstama pravnih stvari postupa samo određeni
privredni sud.

95
NADLEŽNOST PRIVREDNOG APELACIONOG SUDA
1- odlučuje o žalbama na odluke priv.sudova i dr.organa, u skladu sa zakonom.  
2- odlučuje o sukobu nadležnosti i o prenošenju nadležnosti privrednih sudova, utvrđuje
pravne stavove radi jedinstvene primene zakona iz nadl.priv.sud. i vrši dr.poslove određene
zakonom.

NADLEŽNOST UPRAVNOG SUDA –  upravni sud je jedan za čitavu teritoriju RS ima

odeljenja u NS, KG i NIŠU. Upravni sud sudi u upravnim sporovima i pruža međ.pravnu
pomoć u okviru svoje nadležnosti i vrši druge poslove određene zakonom.
U upravnom sporu sud odlučuje o:
1- Zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija
sudska zaštita,
2- Zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu
zasnovanom interesu, ako u određenom slučaju nije zakonom predviđena drugačija sudska
zaštita,
3- Zakonitosti dr. konačnih pojedinačnih akata, kad je to zakonom predviđeno,
4- ćutanje uprave,  
5- sporedni predmet upr.spora: a) povraćaj oduzetih stvari  b) naknada štete koja je tužiocu
naneta izvršenjem akta koji se osporava.
-Presude upravnog suda su pravnosnažne – 2 vanredna pravna sredstva: 1-zahtev za
preispitivanje sudske odluke – VKS, 2-ponavljanje postupka – upravni sud. 3-prigovor !!!!

NADLEŽNOST PREKRŠAJNIH SUDOVA  – Prekršajni sudovi se osnivaju za teritoriju

grada ili jedne ili više opština, ukupno ih ima 44, većina njih ima odeljenje u pojedinim
opštinama (tj. kad se osnivaju za područje više od jedne opštine). Postoji jedan prekršajni
apelacioni sud, sa odeljenjima NS, KG i NIŠU.
-Prekršajni sud u prvom stepenu sudi u prekršajnim postupcima ako nije nadležan organ
uprave, pruža međ.pravnu pomoć u okviru svoje nadležnosti i vrši druge poslove određene
zakonom.
-Organi uprave mogu voditi prvostepeni postupak samo za pojedine prekršaje za koje se može
izreći NK u fiksnom iznosu.
-Zakonom o prekršajima je propisano da prekšrajni postupak za prekršaje iz oblasti javnih
nabavki vodi Republička komisija za zaštitu prava u postupku javnih nabavki. Takođe,
ovlašćeni organi uprave (policija, inspekcijski organ) mogu izdavati prekršajne naloge za
prekršaje za koje je kao jedina kazna propisana novčana kazna u fiksnom iznosu (lice kome je

96
izrečena kazna prekršajnim nalogom može da prihvati odgovornost i da plati polovinu
izrečene kazne, ili da podnese prekršajnom sudu zahtev za sudsko odlučivanje).
-U prvostepenom postupku sudi i odlučuje sudija pojedinac.
-Prekršajni apelacioni sud odlučuje o žalbama na odluke prekršajnih sudova, o žalbama na
odluke koje u prekršajnom postupku donose organi uprave, o sukobu i prenošenju mesne
nadležnosti prekršajnih sudova i vrši druge poslove određene zakonom.
-U drugostepenom postupku sudi i odlučuje veće od trojice sudija.
+Sukob i prenošenje mesne nadl.prek.sudova.  

NADLEŽNOST VRHOVNOG KASACIONOG SUDA – VKS je najviši sud u RS.

Neposredno je viši za Privredni apelacioni sud, Upravni sud, Prekršajni apleacioni i
apelacione sudove.
1- Odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova RS i u drugim
stvarima određenim zakonom,
2- Odlučuje o sukobu nadležnosti između sudova (kad za odlučivanje nije nadležan drugi
sud), i
3- odlučuje o prenošenju nadležnosti sudova radi lakšeg vođenja postupka ili drugih važnih
razloga.
-Ako zakonom nije drugačije određeno, o vanrednim pravnim sredstvima odlučuje veće od 5
sudija.
-Nadležnost Vks izvan suđenja:
1- obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakosti stranaka u sudskim postupcima;
2- razmatranje primene zakona i drugih propisa i rada sudova;
3- Imenovanje sudija Ustavnog suda (čl.172)
4- davanja mišljenja o kandidatu za predsednika VKSa i vršenje drugih nadležnosti određenih
zakonom.
-Unutrašnja org: 1-PredsednikVks -Bira ga NS na mandat od 5 godina. Na predlog VSS. -Uz
pribavljeno mišljenje opšte sednice VKS i nadležnog skupštinskog odbora (odbor za
pravosuđe).

SUDSKA ODELJENJA I SEDNICA SVIH SUDIJA – unutrašnja organizacija sudova

počiva na sudskim odeljenjima (krivično, građansko i dr.), u kojima postoje veća i sudije.
Odeljenjem rukovodi predsednik odeljenja, koga po pribavljenom mišljenju sudija odeljenja
postavlja predsednik suda. Prema Sudskom poslovniku, odeljenja se mogu formirati kada
najmanje 3 sudije u sudu postupa u istoj pravnoj oblasti, a pored pomenutih odeljenja, mogu
se formirati odeljenja za radne, porodične i statusne sporove, vanparnično, ostavinsko,

97
izvršno, odeljenje sudske prakse i druga. Može se formirati i pripremno odeljenje, koje
ispituje ispunjenost procesnih pretpostavki za vođenje postupka.
-U višim i apelacionim sudovima postoje posebna odeljenja za krivične postupke protiv
maloletnika i za radne sporove (mogu se obrazovati odeljenja za kd protiv Vojske Srbije,
org.kriminala, ratnih zločina i visokotehnološkog kriminala).
-U prekršajnim sudovima mogu se formirati odeljenja za prekršajne postupke u oblastima
javnih prihoda, carinskog, deviznog, spoljnotrgovinskog poslovanja.
-U slučaju Vrhovnog kasacionog suda ostavljeno je Poslovniku o uređenju i radu tog suda da
opredeli da li će taj sud imati odeljenja.
-Sednice odeljenja mogu sazivati predsednik odeljenja i predsednik suda, a predsednik suda
može da učestvuje u radu i odlučivanju sednice odeljenja (razmatra se rad odeljenja, načini
poboljšanja rada, stručnost sudija, pripravnici..).
-Odeljenje sudske prakse je posebno odeljenje i postoji u sudovima s većim brojem sudija, a
ono prati i proučava praksu sudova i upoznaje sudije, sudijske pomoćnike i pripravnike sa
pravnim shvatanjem sudova.
-Zajednička sednica odeljenja saziva se kad je za razmatranje pravnog pitanja potrebna
saradnja najmanje dva odeljenja, a sazivaju je zajedno predsednici odeljenja ili predsednik
suda.
-Na sednici svih sudija suda razmatraju se izveštaji o radu suda i sudija, odlučuje o pokretanju
postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti propisa i drugih opštih akata, razmatra primena
propisa kojima se uređuju pitanja iz delokruga sudova, daje mišljenje o kandidatima za sudije
i sudije porotnike i odlučuje o drugim važnim pitanjima vezanim za ceo sud. Sednicom
rukovodi predsednik suda, a saziva je po svom nahođenju, na zahtev sudskog odeljenja ili
četvrtine sudija.

OPŠTA SEDNICA VKS – čine je presednik i sudije VKS. Za punovažno odlučivanje

potrebno je učešće većine sudija od ukupnog broja, a odluke se donose većinom glasova
prisutnih sudija. Sednicom rukovodi predsednik suda, a saziva je po potrebi, odnosno na
zahtev sudskog odeljenja ili najmanje trećine svih sudija.
-Opšta sednica obavlja poslove iz nadležnosti ovog suda koje on ima van suđenja. Ona usvaja
načelne pravne stavove, razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova, imenuje
sudije Ustavnog suda (tj. 5), daje mišljenje o kandidatu za predsednika VKSa, donosi
poslovnik o uređenju i radu tog suda i vrši druge poslove određene zakonom i poslovnikom o
radu tog suda.
-Posebno je predviđena obaveza sazivanja opšte sednice kad između veća iz različitih
odeljenja ili između različitih odeljenja nastane nesaglasnost u primeni propisa, kad se u

98
jednom odeljenju odstupi od načelnog pravnog stava ili kad na sednici odeljenja ne može da
se usvoji pravno shvatanje. Načelni pravni stav usvojen na opštoj sednici obavezuje sva veća i
odeljenja VKSa.

SUDSKA UPRAVA – Na čelu suda nalazi se predsednik suda, koji predstavlja sud, rukovodi
sudskom upravom i odgovara za pravilan i blagovremen rad suda. On obezbeđuje zakonitost,
tačnost i red u sudu, otklanja nepravilnosti i sprečava odugovlačenja u radu, stara se o
održavanju nezavisnosti sudija i ugledu suda i vrši druge poslove određene zakonom i
sudskim poslovnikom.
-Predsednik suda je administrativni starešina suda i u tom svojstvu odlučuje o pravima sudija
po osnovu rada, radnim odnosima sudskog osoblja, udaljenju sudije i sudije porotnika sa
dužnosti, godišnjem rasporedu poslova itd.
-Pod pojmom sudska uprava podrazumevaju se poslovi koje vrše sudovi i koji služe vršenju
nadležnosti suda (tj. vršenju sudske vlasti). Te poslove čine prvenstveno: uređivanje
unutrašnjeg poslovanja u sudu, pozivanje i raspoređivanje sudija porotnika, poslovi vezani za
stalne sudske veštake i tumače, razmatranje pritužbi, vođenje statistike i izrada izveštaja,
izvršenje krivičnih i prekršajnih sankcija, finansijsko i materijalno poslovanje suda i overa
isprava namenjenih upotrebi u inostranstvu.
-Svi sudovi imaju jednog ili više zamenika predsednika suda, a kada ih je više, predsednik
suda određuje jednog od njih da ga zamenjuje u slučaju sprečenosti ili odsutnosti. Otud
predsednik suda može poveriti pojedine poslove sudske uprave zameniku predsednika suda ili
predsednicima odeljenja (ne mogu se poveriti odlučivanje o pravima sudija po osnovu rada,
utvrđivanje godišnjeg rasporeda poslova, odlučivanje o radnim odnosima sudskog osoblja u
slučaju kad je to zakonom određeno, odlučivanje o udaljenju sudije i sudije porotnika sa
dužnosti).
-Svi sudovi imaju sekratara suda, kog raspoređuje predsednik suda i koji mu pomaže u
sudskoj upravi, dok VKS ima Sekretarijat, na čelu sa sekretarom (postavlja ga opšta sednica
na predlog predsednika suda). U sudu republičkog nivoa, apelacionom sudu i sudu sa više od
30 sudija može biti i upravitelj suda, koji pomaže predsedniku u materijalno-finansijskom i
administrativno-tehničkom poslovanju suda.
-Predsednik neposredno višeg suda ima pravo da nadzire sudsku upravu nižeg suda, da traži
obaveštenja o primeni propisa, toku postupka i sve podatke o radu i da naloži neposredan uvid
u rad nižeg suda (o čemu se sačinjava pismeni izveštaj).
-Kada stranka ili drugi učesnik u postupku podnese pritužbu, predsednik je dužan da pritužbu
razmotri i da o njenoj osnovanosti i preduzetim merama obavesti podnosioca pritužbe i
predsednika neposredno višeg suda u roku od 15 dana od dana prijema pritužbe. Kad je

99
pritužba podneta preko ministarstva nadležnog za pravosuđe, višeg suda ili Visokog saveta
sudstva, o osnovanosti pritužbe i preduzetim merama obaveštavaju se i organi preko kojih je
podneta.

PRAVOSUDNA UPRAVA – obuhvata staranje o sprovođenju zakona i drugih propisa u vezi

sa radom i uređenjem sudova, a pre svega: staranje o personalnim, materijalnim, prostornim i
drugim uslovima rada sudova, uređenje i razvoj pravosudnog informacionog sistema,
prikupljanje statističkih i drugih podataka o radu sudova, nadzor nad postupanjem u
predmetima u pogledu propisanih rokova i postupanjem po pritužbama na rad sudova,
postavljanje i razrešenje stalnih sudskih veštaka i tumača, davanje saglasnosti na pravilnik o
unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u sudu, vođenje ličnih listova sudija,
sudija porotnika i sudskog osoblja i nadzor nad finansijskim i materijalnim poslovanjem suda.
-Pri obavljanju poslova pravosudne uprave moraju se poštovati samostalnost i nezavisnost
suda i sudija, pa je svaki pojedinačni akt pravosudne uprave kojim se dira u to ništav.
Ništavost akta utvrđuje Upravni sud.
-Zakon o uređenju sudova deli poslove pravosudne uprave između dva organa: Visokog
saveta sudstva i ministarstva nadležnog za pravosuđe.
-Visoki savet sudstva obavlja sledeće poslove pravosudne uprave: vođenje ličnih listova
sudija, sudija porotnika i sudskog osoblja, predlaganje dela budžeta za rad sudova za tekuće
rashode i raspodele ovih sredstava, vršenje nadzora nad namenskim korišćenjem budžetskih
sredstava i finansijskim materijalnim poslovanjem. Ostale poslove pravosudne uprave
obavljaće ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa.
-Visoki savet sudstva, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva nadležnog za
pravosuđe, predlaže obim i strukturu budžetskih sredstava neophodnih za tekuće rashode
(osim rashoda sudskog osoblja) i vrši raspodelu tih sredstava na sudove. Za razliku od toga,
predlaganje budžetskih sredstava za investicije, projekte i druge programe za rad pravosudnih
organa, kao i rashoda za sudsko osoblje, ostaje u nadležnosti ministarstva za pravosuđe.
Nadzor nad trošenjem budžetskih sredstava opredeljenih za rad sudova sprovode Visoki savet
sudstva, ministarstvo nadležno za pravosuđe i ministarstvo nadležno za finansije. Zakonom je
uz to, na trajnoj osnovi, rešeno i pitanje prihoda od rada sudova: ti prihodi se posebno
iskazuju u republičkom budžetu i usmeravaju za redovan rad pravosudnih organa, a visina i
namena tih sredstava utvrđuje se zakonom o budžetu.
-Lični listovi sudije, sudije porotnika i sudsko osoblje, koje vodi Visoki savet sudstva,
obuhvataju niz podataka o školovanju i usavršavanju, kretanju u službi, ocenama rada,
disciplinskim merama, imovnom stanju i drugim elementima utvrđenim zakonom (ti podaci
predstavljaju službenu tajnu).

100
SUDSKI POSLOVNIK – detaljnije propisuje unutrašnje uređenje i način rada suda.
Sudskim poslovnikom propisuje se unutrašnje uređenje i rad sudova u RS, a naročito:
uređenje i rad odeljenja i ostalih unutrašnjih jedinica suda; rad zajedničke sednice odeljenja i
sednice svih sudija; obaveštavanje javnosti o radu sudova; vođenje postupka i dostavljanje
odluka na jezicima nacionalnih manjina; pružanje pravne pomoći i održavanje sudskih dana;
pružanje međ.pravne pomoći; evidentiranje, pozivanje i raspoređivanje sudija porotnika;
pripravnička praksa; postupanje sudskog osoblja sa strankama; vođenje upisnika i pomoćnih
knjiga; postupanje sa spisima; postupanje po predstavkama i pritužbama; vođenje statistika i
izrada izveštaja o radu; naplata novčanih kazni, troškova krivičnog postupka i oduzete
imovinske koristi; postupanje sa sudskim depozitima; uvođenje zajedničkih službi u mestima
s više sudova i drugih pravosudnih organa; odevanje sudija, sudskog osoblja, stranaka, drugih
učesnika u sudskom postupku i svih koji svoje poslove obavljaju u sudu; kao i druga pitanja
uređenja i rada suda, za koja je zakonom određeno da se uređuju sudskim poslovnikom.
Primenom Sudskog poslovnika obezbeđuje se uredno i blagovremeno obavljanje poslova
sudske uprave i drugih poslova važnih za unutrašnju organizaciju i rad suda.
-Sudskim poslovnikom propisana su i pravila za pisanje sudskih odluka i drugih pismena,
pravila o izvornicima i prepisima akata, obnavljanju spisa, obaveštavanju javnosti o radu suda
i drugo (toge crne boje).
-Sudski poslovnik donosi ministar nadležan za pravosuđe, uz prethodno pribavljeno
mišljenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Primenjuje se sudski poslovnik iz 2009.
-O sprovođenju poslovnika stara se predsednik suda, a primenu poslovnika nadzire
ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa, preko posebnih državnih službenika –
nadzornika, za koje se mogu odrediti samo ona lica koja ispunjavaju uslove za izbor u sud čiji
rad nadziru.
-O izvršenom nadzoru se sastavlja zapisnik, koji se dostavlja predsedniku suda u kom je
izvršen nadzor, predsedniku neposredno višeg suda i predsedniku Vrhovnog kasacionog suda.

ORGANIZACIJA I RAD SUDSKE PISARNICE – Sudska pisarnica predstavlja

organizacionu jedinicu u sudu, u kojoj se obavljaju obimni administrativni i tehnički poslovi
od značaja za rad suda (prijem podnesaka, čuvanje i dostavljanje predmeta u rad, izrada i
otpremanje pismenih otpravaka akata i drugo).
-Kada u sudu postoje sudska odeljenja, onda se u pisarnici mogu organizovati odseci za rad sa
predmetima pojedinih odeljenja: odseci za krivične, parnične, izvršne ili vanparnične
predmete. Pored toga, u sudskoj pisarnici mogu postojati organizacione jedinice za prijem
podnesaka, prepise, ekspediciju pošte i drugo.

101
-Sudska pisarnica se organizuje u sedištu suda, a pojedini njeni poslovi mogu se obavljati u
jedinicama i odeljenima van sedišta suda.
-Radom sudske pisarnice rukovodi upravitelj, koji istovremeno može biti i na čelu pojedinog
odseka pisarnice. Radom odseka pisarnice rukovode šefovi odseka.

NADZOR NAD SUDOVIMA U POGLEDU POSTUPANJA U ROKOVIMA – posao

pravosudne uprave, obuhvata uvid u poštovanje propisanih rokova za postupanje u pojedinim
vrstama predmeta. Taj nadzor sprovodi ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa preko
svojih nadzornika. Ono je ovlašćeno da ukaže predsedniku suda na uočene nedostatke, a on je
u obavezi da obavesti ministra pravosuđa (kao i predsednike neposredno višeg i Vrhovnog
kasacionog suda) o tome šta je preduzeo da otkloni te nedostatke.
-Zakon je predsedniku suda stavio dužnost da zahteva red i tačnost u sudu i otklanjanje
nepravilnosti i odugovlačenje u radu. I viši sudovi imaju u tome određene obaveze prema
nižim sudovima. Predmeti treba da se rešavaju po redu prijema, a od toga se može odstupiti u
hitnim stvarima i drugim opravdanim slučajevima. Sudja je dužan da obavesti predsednika
suda kad god prvostepeni postupak ne okonča u roku. S druge strane, među razlozima za
razrešenje sudije od dužnosti nalazi se nesavesno i nestručno vršenje dužnosti, a sudija
nesavesno vrši dužnost ako, pored drugog, odugovlači u rešavanju predmeta ili zanemaruje
propisane rokove u vođenju postupka ili izradi odluka.
-Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku poznaje tri pravna sredstva za zaštitu
prava: prigovor radi ubrzanja postupka, žalbu i zahtev za pravično zadovoljenje. Kao vrste
pravičnog zadovoljenja zakon uvodi: pravo na isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku
štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku; pravo na objavljivanje pismene izjave
Državnog pravobranilaštva kojom se utvrđuje da je učinjena povreda prava; i pravo na
objavljivanje presude kojom se utvrđuje da je učinjena povreda prava. O iznosu novčanog
obeštećenja za neimovinsku štetu (od 300e do 3000e) stranka može postići poravnanje sa
Pravobranilaštvom ili podneti tužbu za to obeštećenje. Može posebnom tužbom tražiti i
naknadu imovinske štete.

VISOKI SAVET SUDSTVA – Nezavisan i samostalan organ, koji ima naročitu ulogu u
obezbeđenju i garantovanju nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija (čl.153). VSS ima 11
članova (od kojih su 3 po položaju a 8 su izborni), u njegov sastav ulaze:  
-Po položaju: 1. Predsednik VKS (precedava VSS), 2. Ministar nadl. za pravosuđe, 3.
Predsednik nadležnog odbora NS (za pravosuđe),
-Po izboru: ostalih 8 članova bira NS, od kojih se 6 biraju među sudijama (jedan mora biti sa
teritorije autonomnih pokrajina) i 2 ugledna istaknuta pravnika sa najmanje 15 godina

102
iskustva u struci, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta.
-Predsednici sudova ne mogu biti izborni članovi ovog tela. Izborni članovi imaju
mandat od 5 godina i uživaju imunitet kao sudije.
-Nadležnost VSS: 1- Bira i razrešava sudije,  2- predlaže NS izbor sudija prilikom prvog
izbora na sudijsku funkciju, 3- predlaže NS izbor predsednika VKS i predsednika sudova, 4-
učestvuje u postupku za prestanak funkcije predsednika VKS i predsednika drugih sudova, 5-
odlučuje o imunitetu sudija i vrši dr.poslove određene zakonom. Protiv odluka ovog tela može
se uložiti prigovor i potom žalba US, u slučajevima propisanim zakonom.
-Položaj, nadl.org. i način rada VSS uređeni su: 1- Zakonom o VSS i 2- Poslovnik o radu
VSS. Sednice saveta su javne.
-Unutrašnja org:
1. Stalna radna tela: -Komisija za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova, -Izborna
komisija,  -Disciplinski organi;
2. Povremena radna tela za razmatranje pitanja iz svoje nadležnosti.
-VSS odluke donosi većinom glasova svih članova i one moraju biti obrazložene osim ako
nije drugačije propisano poslovnikom Saveta.
-Savet podnosi godišnji izveštaj o svom radu NS i redovno obaveštava javnost o svom radu.
-Za obavljanje stručnih, administrativnih i drugih poslova, Savet ima Administrativnu
kancelariju, kao i svog sekretara, a u radna tela saveta mogu biti upućene sudije.

IZBOR SUDIJA I SUDIJA POROTNIKA – obavlja se u posebnom postupku. Da bi neko

bio biran za sudiju mora da ispunjava propisane uslove: da ima državljanstvo, završen pravni
fakultet, položen pravosudni ispit, određeni broj godina radnog iskustva, stručnost,
osposobljenost i dostojnost za izbor u sudijsko zvanje i druge uslove.
-Prvi izbor sudija (na 3 god) obavlja NS, na predlog VSS. U potupku se, na posebnom ispitu
koji organizuje VSS, proverava stručnosti i osposobljenost kandidata, osim za one koji su
završili početnu obuku na Pravosudnoj akademiji. NS bira i predsednike sudova na vreme
od 4 godine, uz mogućnost ponovnog izbora. Za izbor predsednika VKS, u Ustavu je još
propisano da ga NS bira na predlog VSS, po pribavljenom mišljenju opšte sednice VKS i
nadl.odbora NS. Predsednik VKS bira se na period od 5 god i ne može biti ponovo biran.
-Za predsednika suda može biti izabran sudija koji se nalazi na stalnoj sudijskoj funkciji u
sudu istog ili višeg stepena.
-Sudije za trajno obavljanje funkcije bira i razrešava VSS, u skladu sa zakonom. Isti organ
odlučuje i o izboru sudija koji su na stalnoj sudijskoj funkciji u drugi ili viši sud.
-Broj sudija i sudija porotnika za svaki sud određuje VSS, taj se broj preispituje na svakih pet
godina.

103
-Rad svih sudija i sudija porotnika podleže ocenjivanju koje se obavlja za sudije na stalnoj
funkciji i predsednike sudova jednom u 3 godine, a za sudije koji su prvi put izabrani
jednom godišnje, na osnovu postupka i merila koji utvđruje VSS. Ocene su „izuzetno
uspešno obavlja funkciju“, „uspešno obavlja funkciju“ i „ne zadovoljava“ i upisuju se u lični
list. Sudija koji se prvi put bira i bude ocenjen ocenom „izuzetno uspešno obavlja funkciju“
obavezno se bira na stalnu funkciju, dok onaj koji bude ocenjen ocenom „ne zadovoljava“ ne
može biti biran na stalnu funkciju.
-Sudije porotnici se imenuju među državljanima RS, koji imaju navršenih 18 god života i
dostojni su dužnosti sudije porotnika. Ne mogu biti članovi političkih stranaka, niti politički
delovati na drugi način. Imenuju se na 5 godina i mogu biti ponovo imenovani. Imenuje ih
VSS, na predlog ministra nadležnog za poslove pravosuđa i uz pribavljeno mišljenje
suda za koji se imenuju.

PRESTANAK SUDIJSKE FUNKCIJE I DUŽNOSTI SUDIJA POROTNIKA

-Prema Ustavu (čl.148) sudiji može prestati sudijska funkcija: 1. Na njegov zahtev, 2. Ako ne
bude izabran na stalnu funkciju, 3. Nastupanjem zakonom propisanih uslova i 4. Razrešenjem
iz zakonom utvrđenih razloga.
-Prema Zakonu o sudijama, sudiji prestaje funkcija na njegov zahtev, kad navrši radni vek (tj.
65 godina života ili 40 godina staža osiguranja, s tim što mu Visoki savet sudstva može
produžiti radni vek za još dve godine, dok je u slučaju sudija VKSa utvđreno da im radni
odnos prestaje sa 67 god, a u slučaju predsednika sudova – istekom mandata predsednika),
kad trajno izgubi radnu sposobnost za obavljanje sudijske funkcije, kad ne bude izabran na
stalnu funkciju ili kad bude razrešen. Sudija se razrešava kad je osuđen za kd na bezuslovnu
kaznu od najmanje 6 meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim sudijske funkcije,
kad nestručno vrši funkciju ili zbog učinjenog teškog disciplinskog prekršaja.
-Inicijativu za razrešenje može dati svako lice. Postupak za razrešenje pokreće se
predlogom predsednika suda, predsednika neposredno višeg suda, predsednika VKSa, organa
nadležnih za vrednovanje rada sudije i disciplinske komisije. VSS može po sl.dužnosti da
pokrene postupak za razrešenje sudije, a on donosi i odluku o prestanku sudijske funkcije.
Protiv te odluke može se izjaviti prigovor VSS u roku od 15 dana od dana dostavljanja
odluke. Ako VSS potvrdi odluku o prestanku sudijske funkcije u postupku po prigovoru ili
prigovor ne bude izjavljen u roku, ta odluka postaje pravosnažna i protiv nje sudija ima pravo
žalbe US. Izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe.
-Predsedniku VKS prestaje funkcija pre isteka vremena na koje je izabran na njegov zahtev,
nastupanjem zakonom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije ili razrešenjem iz
zakonom propisanih razloga za razrešenje predsednika suda. Odluku o prestanku njegove

104
funkcije donosi NS, u skladu sa zakonom, pri čemu odluku o razrešenju donosi na predlog
VSS.
-Prema Zakonu o sudijama, predsedniku suda prestaje funkcija na lični zahtev, prestankom
sudijske funkcije, izborom za sudiju drugog suda, zbog ukidanja suda, istekom mandata i
razrešenjem (razlozi za razrešenje su: kršenje obaveza ustanovljenih propisima za obavljanje
poslova sudske uprave, narušavanje načela nezavisnosti sudije, postupanje suprotno
propisima o dodeljivanju predmeta, odstupanje od propisa kojim se uređuje godišnji raspored
sudija, činjenje teškog disciplinskog prekršaja u vršenju funkcije ili nestručno vršenje funkcije
koje postoji kad je njegov rad vrednovan ocenom „ne zadovoljava“). VSS predlaže
razrešenje predsednika suda, a pošto ih NS bira, ona i donosi odluku o prestanku
njihove funkcije.
-Sudija se udaljuje sa funkcije kad mu je određen pritvor (obavezno udaljenje o čemu
odlučuje predsednik suda), a može biti udaljen sa funkcije i kad je pokrenut postupak za
njegovo razrešenje ili za kd zbog koga može biti razrešen (o čemu odlučuje predsednik VKS).

PRESTANAK DUŽNOSTI SUDIJE POROTNIKA – Sudiji porotniku prestaje dužnost ako

bude ukinut sud, učini kd, izgubi radnu sposobnost ili nesavesno obavlja svoju dužnost.
Njemu dužnost ne prestaje zbog navršetka radnog veka (jer nije u radnom odnosu u sudu) ili
nestručnog vršenja dužnosti (zato što je on po definiciji laik). Odluku o prestanku dužnosti
sudije porotnika donosi VSS, na predlog predsednika suda, predsednika višeg suda ili ministra
nadležnog za pravosuđe.

SUDSKO OSOBLJE – Čine sudijski pomoćnici, sudijski pripravnici i zaposleni na

administrativnim, tehničkim, računovodstvenim, informacionim i drugim pratećim
poslovima u sudu. Sudsko osoblje ima status državnih službenika. Broj sudskog osoblja
određuje predsednik suda, aktom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u
sudu, a na osnovu merila koja utvrđuje ministar nadležan za pravosuđe.
-Sudijski pomoćnik pomaže sudiji, proučava pravna pitanja, sudsku prasku i pravnu literaturu,
izrađuje nacrte pravnih shvatanja i sudskih odluka i vrši druge poslove oređene zakonom i
Sudskim poslovnikom. Sudijski pomoćnici stiču sledeća zvanja: sudijski saradnik (uslov je
položen pravosudni ispit), viši sudijski saradnik (najmanje dve godine radnog iskustva posle
položenog pravosudnog ispita) i sudski savetnik (uslovi kao za sudiju višeg suda). Zvanje
sudskog savetnika postoji u sudovima republičkog ranga i apelacionim sudovima. Rad
sudijskog pomoćnika ocenjuje predsednik suda jednom godišnje, u skladu sa merilima i
kriterijumima koji se uređuju aktom VSS.
-Sudijski pripravnik jeste lice koje je završilo pravni fakultet i ispunjava opšte uslove za rad u

105
državnim organima. Prima se u osnovni, viši, privredni i prekršajni sud, a prvenstvo imaju
kadnidati koji su fakultet završili sa visokom prosečnom ocenom. Primaju se u radni odnos na
3 godine, obučavaju i treba da polože pravosudni ispit do isteka pripravničkog staža.
Pripravnik koji na pravosudnom ispitu dobije ocenu „položio sa odlikom“ prima se u radni
odnos na neodređeno vreme, u zvanju sudijskog saradnika. Diplomirani pravnici mogu biti
primljeni u sud radi sticanja uslova za polaganje pravosudnog ispita, bez zasnivanja radnog
odnosa (volonteri).

PRAVOSUDNA STRAŽA – naoružana i uniformisana služba suda koja se stara o sigurnosti

ljudi i imovine, redu i miru i nesmetanom sprovođenju službenih radnji u zgradi pravosudnih
organa. Ima ovlašćenje da utvrđuje identite i razloge dolaska lica, da pretresa lica i stvari,
zabrani ulazak u zgradu licima sa oružjem, opasnim oruđem, pod dejstvom alkohola ili drugih
omamljujućih sredstava i udalji iz zgrade lica koja remete red i mir. Ovlašćenja ovih stražara
obuhvataju upotrebu fizičke sile i gumene palice, kao i vatrenog oružja pod strogim uslovima.
Uvođenje ove službe je saglasno ideji o prelasku poslova obezbeđenja suda u ruke samog
suda, s tim što u slučaju potrebe, a na zahtev starešine suda, pomoć pravosudnoj straži pruža
policija. Starešina suda ima pravo i da od ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove
zahteva da se sudiji, sudiji porotniku i njihovim porodicama ili imovini, pruži posebna zaštita.

ODGOVORNOST ZA ŠTETU KOJU PROUZROKUJE SUDIJA I SUDSKO OSOBLJE

-Prema članu 35. Ustava, svako ima pravo na naknadu materijalne štete ili nematerijalne štete
koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog
ovlašćenja, organ pokrajine ili opštine i grada. Pored toga, lica koja su bez osnova ili
nezakonito lišena slobode, pritvorena ili osuđena za kažnjivo delo imaju pravo na
rehabilitaciju, naknadu štete od RS i druga prava utvrđena zakonom. Treći stav ovog člana
utvrđuje da se zakonom određuju uslovi pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu
štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo.
-Iz toga proizilazi da RS odgovara za štetu koju prouzrokuje sudija nezakonitim ili
nepravilnim radom. Zakon o sudijama propisuje da za štetu koju sudija prouzrokuje
nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara država, kao i da država može od sudije tražiti
naknadu isplaćenog iznosa kada je štetu prouzrokovao namerno. Na zahtev ministra nadl. za
pravosuđe, Državno pravobranilaštvo je dužno da pokrene postupak pred nadl. sudom za
naknadu isplaćenog iznosa, po prethodno pribavljenom mišljenju VSS.
-Za razliku od sudija, odgovornost sudskog osoblja za materijalnu štetu, pričinjenu sudu ili
trećim licima, regulisana je propisima o državnim službenicima. Kada je šteta na radu ili u
vezi sa radom prouzrokovana namerno ili iz grube nepažnje, zaposleni je odgovoran za takvu

106
štetu, a ako odbije da takvu štetu plati, pravo na naknadu štete može se ostvariti pred sudom u
parničnom postupku. Moguće je i delimično oslobađanje od plaćanja naknade štete. U slučaju
nanošenja štete trećem licu (građaninu i pravnom licu), pravilo je da za takvu štetu odgovara
država, s tim što oštećeni može zahtevati naknadu štete i neposredno od državnog službenika
(postojeće zakonsko rešenje). Država je odgovorna za štetu prouzrokovanu državnom
službeniku na radu ili u vezi sa radom, prema opštim pravilima obligacionog prava.

OBUKA I STRUČNO USAVRŠAVANJE SUDIJA I TUŽILACA – razlikuje se: početna

obuka (ona koja se pohađa pre stupanja na dužnost) i stalna obuka (ona koja se pohađa od
stupanja na dužnost do okončanja karijere).
-Program početne obuke utvrđuje VSS i Državno veće tužilaca, na osnovu predloga koji je
utvrdio Programski savet, a usvojio Upravni odbor Pravosudne akademije. Korisnici početne
obuke su lica koja su po položenom pravosudnom ispitu primljena na tu obuku, na osnovu
javnog konkursa, a koja uz položeni pravosudni ispit treba da polože prijemni ispit i da
ispunjavaju opšte uslove za rad u državnim organima. Početna obuka traje 2 godine, a
sastoji se od praktičnog i teorijskog dela u oblasti ustavnog, građanskog, krivičnog i
prekršajnog prava, kao i opšte i profesionalne kulture. Praktični deo obuke obavlja se u sudu,
jt, drugim državnim organima adv.kancelarijama i dr. organizacijama. Na kraju obuke polaže
se završni ispit. Korisnik obuke zasniva radni odnos na određeno vreme u Akademiji u
trajanju od 30 meseci i prima platu u visini 70% od osnovne plate sudije osnovnog suda.
Pohađanje početne obuke smatra se iskustvom u pravnoj struci.
-Programe stalne obuke utvrđuje Upravni odbor Akademije, na predlog njenog
Programskog saveta, uz saglasnost VSS, odnosno DVT. Ova obuka može biti dobrovoljna i
obavezna. Obavezna je kad je zakonom ili odlukom VSS, odnosno DVT, predviđena kao
takva (potrebe specijalizacije, bitne promene propisa, nove tehnike rada, kolektivna obuka).
Dobrovoljna obuka se odvija prema programu koji sačinjava Akademija.
-Postoje i posebni programi obuke mentora i predavača, sudijskih i tužilačkih pomoćnika,
pripravnika i sudskog i tužilačkog osobolja. Mentori mogu biti sudije i zamenici jt, a
predavači stalni i povremeni.
-Osnivač Akademije je RS, ono ima svojstvo pravnog lica, a po karakteru predstavlja
ustanovu tipa javnih službi. Njeni organi su Upravni odbor, direktor i Programski savet.

ARBITRAŽE – U pojmu arbitraže jeste to da nju čine arbitri izabrani od stranaka u sporu da
reše njihov međusobni spor, pa se ona zbog toga i naziva izabranim sudom. Arbitraža uvek
nastaje sporazumom stranaka bilo tako što oni u napred za neki ugovorni odnos predvide da
će svoje međusobne sporove iz tog ugovora rešavati arbitražnim putem (arbitražna klauzula)

107
ili kad dođe do spora zaključe poseban sporazum o arbitraži (arbitražni sporazum). Arbitraža
se može ugovoriti samo za one sporove koji se tiču prava imovinske prirode i kojima
stranke slobodno raspolažu, tj. za koje nije utvrđena isključiva sudska nadležnost.
-Po načinu organizovanja razlikuju se stalne i ad hoc arbitraže, a prema tome da li se radi o
sporovima sa inostranim elementom ili bez takvog elementa, razlikuju se međunarodna i
unutrašnja arbitraža.
-Stalne arbitraže mogu da osnivaju privredne komore, profesionalna i strukovna udruženja i
udruženja građana, pod uslovima utvrđenim Zakonom o arbitraži. Arbitražu za rešavanje
određenog spora mogu da osnuju stranke u sporu. One se sporazumevaju o tome da li će svoj
spor poveriti na rešavanje nekoj od stalnih arbitraža ili osnovati ad hoc arbitražu.
-Arbitar može biti svako fizičko lice koje je nezavisno i nepristrasno u odnosu na stranke u
sporu, a arbitražu može da čini jedan arbitar ili arbitražno veće (3 ili više).
-Pravila arbitražnog postupka određuju stranke u sporu putem arbitražnog sporazuma ili
upućuju na primenu određenih (postojećih) pravila o tom postupku. Postupak može biti
pismen ili uz održavanje usmene rasprave, a započinje tužbom, na koju tuženi dostavlja
odgovor. U postupku mogu da se koriste svedoci, veštaci i druga dokazna sredstva. Ako
stranke u sporu ne postignu sporazum pre okončanja postupka ili tužilac ne povuče tužbu,
arbitar donosi odluku (veće većinom glasova).
-Odluka domaće arbitraže ima snagu sudske odluke i predstavlja izvršnu ispravu, a odluka
strane arbitraže mora biti priznata od strane višeg suda ili privrednog suda. I strana i domaća
arbitražna odluka može biti poništena od strane suda zbog bitnih povreda zakona
(nepunovažnost arbitražnog sporazuma, neučestvovanje druge strane u postupku, korišćenje
lažnih dokaza, kao i kada je arbitražna odluka doneta o stvari iz isključive nadležnosti suda ili
se njome povređuje javni poredak). Tužba za poništaj može se podneti u roku od 3 meseca od
dana prijema arbitražne odluke.

JAVNO TUŽILAŠTVO – JT je poseban državni organ koji ima pravo i obavezu da

preduzima mere za gonjenje učinioca kd. Prema Ustavu, JT je samostalni državni organ
koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu
ustavnosti i zakonitosti. Pored kd, on goni i učinioce privrednih prestupa i prekršaja kao
„drugih kažnjivih dela“, a pod preduzimanjem mera za zaštitu ustavnosti i zakonitosti imaju
se u vidu pravna sredstva koja on ulaže u krivičnom i drugim postupcima da bi se štitila
ustavnost i zakonitost. Ne goni učinioce svih kd, već samo „kd koja se gone po sl.dužnosti“,
ostala kd gone se privatnom tužbom.
-JT vrši svoju funkciju na osnovu Ustava, zakona, potvrđenog međ.ugovora i propisa donetog
na osnovu zakona. Osnivanje, organizacije i nadležnost jt uređuje se zakonom.

108
ORGANIZACIJA I RAD JT – Prema Ustavu postoji Republičko javno tužilaštvo kao
najviše tužilaštvo u Republici, na čelu sa Republičkim javnim tužiocem. Postoje još
apelaciona (4), viša (25) i osnovna (58) javna tužilaštva.
-Republičko javno tužilaštvo osniva se za teritoriju RS i ima sedište u Beogradu.
-Apelaciona, viša i osnovna javna tužilaštva osnivaju se za područja apelacionih, viših i
osnovnih sudova. Mogu imati odeljenja van svog sedišta, kao i posebna odeljenja za gonjenje
određenih kd. Kao javna tužilaštva posebne nadležnosti za teritoriju Republike postoje
Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine.
-Svako tužilaštvo čine javni tužilac, zamenici jt i osoblje tužilaštva, a svi u tužilaštvu
podređeni su javnom tužiocu. Međusobni odnosi između tužilaštva uređeni su na načelu
hijerarhije (vojnog tipa). Niži jt podređen je višem, a svi jt podređeni su Republičkom javnom
tužiocu. Neposredno viši jt može izdavati nižem obavezna uputstva za postupanje, a niži
može izjaviti prigovor Rep. jt protiv takvog uputstva. Protiv obaveznog uputstva Rep.jt
prigovor nije dopušten. Podrazumeva se da niži jt ne sme izvršiti obavezno uputstvo višeg jt
kada je ono protivzakonito. Obavezna uputstva se izdaju u pismenom obliku, a izuzetno, jt
može da izda usmeno obavezno uputstvo kada je to neophodno radi preduzimanja radnji koje
ne trpe odlaganje. U tom slučaju obavezno uputstvo u pismenom obliku dostavlja se u roku od
3 dana od dana izdavanja usmenog.
-Saglasno principu hijerarhije u odnosima između tužilaca, viši jt ima pravo da se stavi na
mesto nižeg i da preduzima sve radnje iz njegove nadležnosti (princip supstitucije). Takođe,
viši jt može nižeg jt ovlastiti da postupa u stvarima iz nadležnosti drugog nižeg tužioca, tj.
nadležnosti jednog nižeg tužioca poveriti drugome (princip devolucije). (pogrešno u zakonu,
devolucija je u stvari supstitucija, a supstitucija je delegacija nadležnosti).
-Javni tužiocu vrše nadležnosti javnog tužilaštva neposredno ili preko zamenika. Zamenik
može bez posebnog ovlašćenja da preduzme svaku radnju na koju je jt ovlašćen, a dužan je da
izvrši sve radnje koje mu jt poveri i da postupa po obaveznim uputstvima koja mu on izda.
Ako smatra da je uputstvo suprotno zakonu, dužan je da pre njegove primene zatraži mišljenje
od neposredno višeg tužioca, a to mišljenje se traži preko jt koji je uputstvo izdao.
-Iz hijerarhijskih odnosa proističu i pravila o odgovornosti javnih tužilaca: zamenici
odgovaraju za svoj rad javnom tužiocu; osnovni javni tužilac odgovara za rad tužilaštva i za
svoj rad višem i Rep.javnom tužiocu i NS; viši javni tužilac odgovara za rad javnog tužilaštva
i za svoj rad Rep.javnom tužiocu i NS; i Republički javni tužilac odgovoran je za rad javnog
tužilaštva i za svoj rad NS.

NADLEŽNOST I OVLAŠĆENJA JAVNOG TUŽILAŠTVA – Javni tužilac, prilikom

109
gonjenja za kd, privredne prestupe i prekršaje, postupa pred sudom i drugim državnim
organom i preduzima sve radnje na koje je zakonom ovlašćen. Pored toga, on postupa u
parničnom, upravnom, izvršnom, vanparničnom i drugom postupku, vršeći radnje na koje je
posebnim zakonima ovlašćen. Ima pravo i da zahteva odlaganje ili prekid izvršenja odluke,
kad smatra da postoje razlozi da se vanrednim pravnim sredstvom pobija odluka doneta u
sudskom ili drugom postupku.
-Rep.javni tužilac nadležan je da postupa pred svim sudovima i drugim organima u RS i da
preduzima sve radnje za koje je javno tužilaštvo ovlašćeno. Takođe, on se stara o izvršenju
obaveznih uputstava koje je izdao, nadzire rad javnih tužilaštva, prati i proučava praksu
tužilaštava i sudova, ulaže vanredna pravna sredstva i vrši druge poslove.
-Podnosi NS izveštaj o radu javnih tužilaštava u RS.
-Apelacioni javni tužilac postupa pred apelacionim sudom i drugim sudovima i organima u
skladu sa zakonom, kao i nadzire i usmerava osnovna i viša jt na svom području. Apelaciono
javno tužilaštvo u sedištu Privrednog apelacionog suda (Beograd) postupa i pred tim sudom.
-Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine postupaju pred nadležnim
sudovima u prvom i drugom stepenu.
-Viši javni tužilac postupa pred višim sudom i drugim sudovima i organima i nadzire i
usmerava područna osnovna javna tužilaštva.
-Osnovno javno tužilaštvo postupa pred osnovnim sudom, a ako je u sedištu privrednog suda
– i pred tim sudom.

DRŽAVNO VEĆE TUŽILACA – samostalni organ koji obezbeđuje i garantuje

samostalnost javnih tužilaca i njihovih zamenika. Ima 11 članova, od kojih su članovi po
položaju Republički javni tužilac, ministar nadležan za poslove pravosuđa i predsednik
nadležnog odbora NS. 8 izbornih članova bira NS: 6 iz reda javnih tužilaca i njihovih
zamenika (od kojih je 1 sa teritorije autonomnih pokrajina), (dva istaknuta pravnika sa
najmanje 15 god iskustva u struci) jednog iz reda advokata i jednog iz reda profesora pravnih
fakulteta.
-Mandat članova DVT traje 5 godina, osim za članove po položaju, a članovi veća uživaju
imunitet kao javni tužilac.
-Nadležnosti:
1-Predlaže NS kandidate za prvi izbor za zamenika javnog tužioca,
2-bira zamenike JT za trajno obavljanje funkcije,
3-odlučuje u postupku prestanka funkcije zamenika jt, i vrši druge poslove određene
zakonom.
-Detaljnim uređenjem položaja, nadležnosti, izbora i načina rada bavi se Zakon o dvt.

110
-Većem predsedava Rep.javni tužilac, a ono ima stalna (Izborna komisija i disciplinski
organi) i povremena radna tela, sekretara i Administrativnu kancelariju. U njegove
nadležnosti spada i predlaganje obima i strukture budžetskih sredstava za rad javnih tužilaštva
za tekuće rashode (osim rashoda za osoblje u javnim tužilaštvima), kao i vršenje nadzora nad
trošenjem tih sredstava.
-Takođe, sličnim rešenjem kao za članove VSS, član DVT se udaljuje sa funkcije u određenim
slučajevima (kad mu je određen pritvor, zbog pokretanja postupka za razrešenje).

IZBOR JT I NJIHOVIH ZAMENIKA – Republičkog javnog tužioca (i ostale jt) na predlog

vlade i po pribavljenom mišljenju nadl.odbora NS, bira NS na mandat od 6 god i postoji
mogućnost re-izbora.
-Zamenici JT- prvi put se biraju na period od 3 god i tad ih bira NS, na predlog DVT (u
postupku izbora proverava se stručnost i osposobljenost kandidata na posebnom ispitu).
Zamenik JT za trajno obavljanje funkcije bira DVT.
-DVT sastavlja rang listu kandidata na osnovu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti
kadnidata, a prema kriterijumima i merilima za ocenu koje propisuje DVT. Stručnost
podrazumeva posedovanje teorijskog i praktičnog znanja potrebnog za obavljanje
javnotužilačke funkcije. Osposobljenost podrazumeva veštine koje omogućavaju efikasnu
primenu specifičnih pravničnih znanja u rešavanju javnotužilačkih predmeta. Dostojnost
podrazumeva moralne osobine kao što su: poštenje, savesnost, pravičnost, dostojanstvenost
itd.
-Javni tužilac i zamenik uživaju imunitet, oni ne mogu biti pozvani na odgovornost za
izraženo mišljenje u vršenju svoje funkcije, osim ako se radi o kd kršenja zakona od strane
javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca. Takođe, oni ne mogu biti lišeni slobode u
postupku pokrenutom zbog kd učinjenog u vršenju tužilačke funkcije, odnosno službe, bez
odobrenja nadležnog odbora NS. (za sudije odobrenje daje VSS)
-Javnom tužiocu i zameniku zabranjeno je političko delovanje, a zakonom se određuje koje
su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi nespojivi sa tužilačkom funkcijom. Kao i sudije,
imaju pravo na udruživanje u strukovna udruženja.
-Zakonom je uređen i način ocenjivanja rada javnih tužilaca i njihovih zamenika, kao i
njihova disciplinska odgovornost. U javnom tužilaštvu se obrazuje kolegijum, kog čine javni
tužilac i svi zamenici. Na kolegijumu se većinom glasova odlučuje o davanju mišljenja DVT
o kandidatima za zamenike javnih tužilaca u tom i nižem tužilaštvu i za javne tužioce u
neposredno nižem tužilaštvu, kao i razmatraju izveštaji o radu javnog tužilaštva i pitanja od
značaja za stručno usavršavanje i organizaciju tužilaštva i obavljaju drugi poslovi.

111
JAVNOTUŽILAČKO OSOBLJE – U javnim tužilaštvima postoji stručno pravničko
osoblje (tužilački pomoćnici i tužilački pripravnici) i pomoćno osoblje (zaposleni na
administrativnim, tehničkim, računovodstvenim, informacionim i drugim pratećim
poslovima).
-Tužilački pomoćnik pomaže javnom tužiocu i zameniku jt, izrađuje nacrte podnesaka, prima
na zapisnik prijave, podneske i izjave građana i samostalno ili pod nadzorom i upustvima vrši
druge poslove. Tužilački pomoćnici stiču sledeća zvanja: tužilački saradnik (uslov je
položen pravosudni ispit), viši tužilački saradnik (najmanje 2 god radnog iskustva posle
položenog pravosudnog ispita) i savetnik (uslovi kao za zamenika višeg jt), a u Republičkom
javnom tužilaštvu još i viši savetnik (uslov je prethodno stečeno zvanje savetnika). Rad
tužilačkih pomoćnika ocenjuje javni tužilac.
-Tužilački pripravnik je lice koje je završilo pravni fakultet i ispunjava opšte uslove za rad u
državnim organim. Prima se u osnovno i više javno tužilaštvo, a prvenstvo imaju kandidati
koji su fakultet završili sa visokom prosečnom ocenom. Primaju se u radni odnos na 3
godine, obučavaju i treba da polože pravosudni ispit do isteka pripravničkog staža. Pripravnik
koji je položio pravosudni ispit sa ocenom „položio sa odlikom“ ima prednost prilikom
prijema u radni odnos na neodređeno vreme u zvanju tužilačkog saradnik. Diplomirani
pravnici mogu biti primljeni u tužilaštvo radi sticanja uslova za polaganje pravosudnog ispita,
bez zasnivanja radnog odnosa (volonteri).
-Republičko javno tužilaštvo ima sekretara, a sekretara mogu imati i druga javna tužilaštva.
Sekretar pomaže javnom tužiocu u obavljanju poslova uprave u javnom tužilaštvu.

PRESTANAK FUNKCIJE I RAZREŠENJE JT I ZAMENIKA JT – isto važi i za Rep.jt.

(čl.158 i čl. 161).
1- na njegov zahtev,
2- nastupanjem zakonom propisanih uslova: -Navršenje radnog veka; -Trajni gubitak radne
sposobnosti,
3- razrešenjem iz zakonom propisanih razloga: -Pravosnažna osuda za K.D na K.Z od
najmanje 6 meseci; -Pravosnažna osuda za kažnjivo delo koje ga čine nedostojnim
javnotužilačke funkcije; -Nestručno vršenje funkncije; -Učini težak disciplinski prekršaj.
-Posebni uslovi: -JT funkcija prestaje ako ne bude ponovo izabran, a -Zameniku JT prestaje
funkcija ako ne bude izabran na stalnu funkciju.
-Odluku o prestanku funkcije JT donosi NS, pri čemu odluku o razrešenju donosi na
predlog Vlade. Odluku o prestanku funkcije zamenika JT donosi DVT (dozvoljen
prigovor u roku od 15 dana od dana dostavljanja odluke).
-Protiv odluke o prestanku funkcije, javni tužilac i zamenik mogu uložiti žalbu US, a

112
izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe. 

ADVOKATURA – FUNCKIJE ADVOKATURE I NAČIN NJIHOVOG OBAVLJANJA

-Advokatura je Ustavom definisana kao nezavisna i samostalna služba koja pruža
pravnu pomoć fizičkim i pravnim licima. Samostalnost i nezavisnost odlikuju se u pravu
nesmetanog obavljanja advokature, pravu advokata u samoorganizovanje – komoru, koja
donosi opšte akte i, na osnovu javnog ovlašćenja, odlučuje o prijemu u advokaturu i prestanku
bavljenja advokaturom, kao i u pravu stranke na slobodan izbor advokata. Regulisana je
Zakonom o advokaturi 2011. i propisima koje donosi advokatska komora (statut, tarifa, etički
kodeks i dr).
-Advokatska služba ima za predmet:
1-Davanje usmenih i pismenih pravnih saveta i mišljenja,
2-sastavljanje podnesaka (tužba, žalba, zahteva...)
3-sastavljanje ugovora, zaveštanja, poravnanja, izjava i drugih isprava,
4-sastavljanje nacrta opštih i pojedinačnih pravnih akata,
5-zastupanje i odbrana f. i p. lica,
6-posredovanje u cilju zaključenja pravnog posla ili mirnog rešavanja spora i spornih odnosa i
dr.
-Svoju delatnost advokati mogu da obavljaju: 1-inokosno (advokatska kancelarija), 2-u
zajedničkoj  advokatskoj kancelariji (dva ili više advokata, na osnovu međusobnog ugovora),
ili 3-u ortačkom advokatskom društvu (najmanje dva advokata). Advokat može imati samo
jednu adv.kancelariju. Ortačko advokatsko društvo ima svojstvo pravnog lica, upisuje se u
poseban imenik i posluje po odgovarajućim pravilima zakona o ortačkim društvima. Jedina
delatnost tog društva može biti advokatura, ono ne može imati ogranke ni osnivati druga
pravna lica.

USLOVI ZA OBAVLJANJE ADVOKATSKE PROFESIJE – Da bi neko lice steklo pravo

da se bavi advokatskom profesijom, mora biti upisano u imenik advokata koji vodi adv.
komora i položiti zakletvu. Upis se vrši na osnovu podnetog zahteva, a za upis je potrebno da
se ispune sledeći uslovi: 1-državljanstvo RS, 2-završen pravni fakultet, 3-položen pravosudni
ispit, 4-položen ADV ispit, 5-Opšta zdravstvena sposobnost, 6-potpuna poslovna sposobnost,
7-obezbeđen radni prostor za bavljenje advokaturom, 8-neosuđivanost za kd koje lice čini
nedostojnim za bavljenje advokaturom, 9-dostojnost poverenja za bavljenje advokaturom, 10-
ne može biti u radnom osnosu, ni obavljati registrovanu samostalnu delatnost, niti imati status
statutarnog zastupnika, direktora ili predsednika upravnog odbora u pravnom licu, člana ili
predsednika izvršnog odbora banke, zastupnika državnog kapitala, stečajnog upravnika,

113
prokuriste, ni lice koje po ugovoru o radu ima utvrđenu zabranu konkurencije. Takođe, licu
kojem je odbijen zahtev za upis u imenik advokata, ne može biti upisano u naredne tri godine.
-Novina je polaganje advokatskog ispita.
-Strani državljanin može biti upisan u upisnik A i upisnik B imenika advokata ako se bavi
advokaturom u matičnoj državi. Pored toga, za upis u upisnik A traži se ispunjenje uslova
kao za naše državljanje, izuzev uslova u pogledu državljanstva, pravosudnog i advokatskog
ispita i diplome pravnog fakulteta. Za upis u upisnik B, uz sve to, traži se još polaganje
pravosudnog i advokatskog ispita u RS. Advokat strani državljanin iz upisnika A može samo
davati usmene i pismene pravne savete i mišljenja koji se odnose na primenu prava njegove
matične države i međ.prava. Upisani u upisniku B izjednačeni su sa službom domaćeg
advokata, uz uslov da u periodu od 3 godine od dana upisa mogu postupati samo zajedno sa
domaćim advokatom. Posle tri godine neprekidnog bavljenja advokaturom u Srbiji, oni stiču
pravo da podnesu zahtev za upis u imenik advokata bez ispitivanja uslova za upis.

PRAVA I DUŽNOSTI ADVOKATA – Prema Zakonu o advokaturi, Statutu AKS i Kodeksu

profesionalne etike advokata, prava advokata obuhvataju:
-bavljenjem advokaturom na celoj teritoriji Srbije, a na teritoriji druge države – u skladu sa
međ.ugovorom i propisima te države;
-slobodno odlučivanje o prihvatanju pružanja pravne pomoći, izuzev kada ga kao zastupnika
ili branioca postavi sud, drugi državni organ ili advokatska komora a nema zakonskih razloga
koji ga obavezuju da odbije zastupanje;
-pravo otkazivanja daljeg zastupanja, uz obavezu pružanja pravne pomoći u narednih 30 dana;
-pravo da dobije od državnih organa, ustanova, preduzeća i drugih organizacija informacije,
spise i dokaze koji su mu potrebni za pružanje pravne pomoći;
-pravo da zahteva i primi naknadu za rad i naknadu troškova, u skladu sa tarifom o
nagradama i naknadama troškova za rad advokata;
-kao i pravo da izabere sedište svoje kancelarije i saradnike, da učestvuje u radu advokatske
komore i slično.
-Dužnost advokata: 1.da se bavi advokaturom stvarno i stalno, 2.da pravnu pomoć pruža
stručno i savesno; 3.da čuva kao tajnu ono što mu je stranka poverila; 4.da u profesionalnom
radu i privatnom životu koji je dostupan javnosti čuva ugled advokature; 5.da se stručno
usavršava u skladu sa programom koji donosi AKS; 6.da se ne bavi poslovima koji su
nespojivi sa ugledom i nezavisnošću advokature; da odbije pružanje pravne pomoći ako je u
istoj stvari zastupao suprotnu stranku ili bio sudija ili tužilac ili sl.lice u drž.organu, odnosno u
drugim slučajevima sukoba interesa; 7.da zaključi ugovor o osiguranju od profesionalneo
odgovornosti; 8.da koristi samo dopuštena i časna sredstva; 9.da se ne reklamira; 10.da čuva i

114
na zahtev stranke preda sve njene isprave i spise; 11.da svoj pečat i potpis stavi na svaku
ispravu i podnesak koji je sastavio i da stranci izda potvrdu na iznos primljen na ime nagrade i
troškova; 12.da plaća članarinu komori, porez i dr.
-Pored navedenog, advokati su dužni da uvek postupaju u skladu sa Ustavom i zakonom i da
radnje zastupanja preduzimaju saglasno pravilima procesnih zakona.
-Advokata može zameniti samo advokatski pripravnik koji je zaposlen u njegovoj kancelariji
ili drugi advokat neposredno ili posredstvom svog advokatskog pripravnika. Za propuste
pripravnika odgovoran je advokat kod kog je zaposlen.
-Advokatima se obezbeđuje zaštita u obavljanju njihovog posla, kao što je: zabrana pozivanja
na krivičnu ili prekršajnu odgovornost za pravno mišljenje izneto u postupku pružanja pravne
pomoći pred sudom ili drugim organom; nepovredivost advokatske kancelarije; zabrana
pretresanja njihove kancelarije bez odluke suda; obaveza obaveštavanja advokatske komore o
postupku protiv advokata, određivanju zadržavanja ili pritvora; i zabrana saslušanja advokata
o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio.

ZABRANA I PRESTANAK OBAVLJANJA ADVOKATSKE PROFESIJE

-Obavljanje advokatske profesije može se privremeno zabraniti advokatu kada mu je određen
pritvor, kada je protiv njega pokrenut krivični ili disciplinski postupak za delo koje ga čini
nedostojnim za bavljenje advokaturom ili ako je to neophodno da bi disciplinski postupak
mogao uspešno da se sprovede, kao i kad je pokrenut postupak za poništaj upisa u imenik
advokata.
-Zabranu određuje nadl. advokatska komora rešenjem, a o žalbi na to rešenje odlučuje AKS.
Protiv odluke donete po žalbi, kao konačne, može se voditi upravni spor. Zabrana prestaje
prestankom razloga zbog kojih je određena, a organ koji je doneo odluku o zabrani može
svoju odluku i da ukine ili izmeni.
-Prestanak obavljanja advokatske delatnosti moguć je: na zahtev samog advokata, u slučaju
smrti, zbog lišenja poslovne sposobnosti, zbog izricanja disciplinske mere brisanja iz imenika
advokata, kao i zbog izricanja mere bezbednosti zabrane bavljenja advokaturom, osude za kd
koje ga čini nedostojnim za bavljenje advokaturom ili osude na bezuslovnu kaznu zatvora u
trajanju dužem od 6 meseci. Pored toga, prestanak obavljanja advokatske delatnosti može se
odrediti advokatu za koga se utvrdi da se ne bavi advokaturom neprekidno duže od 6 meseci,
koji ne zaključi ugovor o osiguranju od profesionalne odgovornosti, koji zasnuje radni odnos
izvan advokature ili koji u roku od 60 dana od pravnosnažnosti odluke o stečaju ili likvidaciji
ortačkog advokatskog društva čiji je član, ili od istupanja iz tog društva, nije nastavio da se
bavi advokaturom samostalno ili u drugom ortačkom advokatskom društvu.
-Izuzev kada je advokat podneo zahtev za brisanje iz imenika advokata, postupak za prestanak

115
prava na obavljanje advokatske delatnosti pokreće i odluku donosi nadležna advokatska
komora. Kada se donese odluka o prestanku prava na obavljanje advokatske delatnosti,
upravni odbor advokatske komore određuje preuzimatelja advokatske kancelarije.
-Advokat ima pravo da privremeno prestane sa obavljanjem advokatske delatnosti zbog
bolesti, stručnog usavršavanja, izbora na poslaničku ili drugu funkciju, privremene
sprečenosti, odustva i drugih opravdanih razloga.

DISCIPLINSKA ODGOVORNOST ADVOKATA I ADVOKATSKIH PRIPRAVNIKA

-Pod disciplinskom odgovornošću advokata i advokatskih pripravnika podrazumeva se
njihova odgovornost za teže i lakše povrede dužnosti i ugleda profesije.
-Lakše povrede: neopravdano uzastopno izostajanje sa sednice advokatske komore i
neuredno plaćanje članarine i drugih materijalnih obaveza advokatskoj komori, lakše povrede
Kodeksa profesionalne etike i lakše povrede obaveza prema advokatskom pripravniku. Za ove
povrede može se izreći opomena i novčana kazna (koja iznosi najmanje desetostruki a najviše
tridesetostruki iznos najniže nagrade propisane tarifom).
-Teže povrede: očigledno nesavesno, neblagovremeno ili zastupanje koje je na drugi način
suprotno zakonu, Statutu advokatske komore i Kodeksu profesionalne etike, bavljenje
poslovima koji su nespojivi sa ugledom i nezavisnošću advokature, povreda dužnosti čuvanja
advokatske tajne, traženje naknade veće od propisane tarifom, odbijanje izdavanja stranki
obračuna nagrade i naknade troškova, nedolično ponašanje prema stranki, sudu, drugom
advokatu i advokatskom pripravniku, nedostojno ponašanje u javnim aktivnostima i
privatnom životu, davanje netačnih podataka organima komore i dr. Za ove povrede može se
izreći novčana kazna (u iznosu od tridesetostrukog do šezdesetostrukog iznosa najniže
nagrade propisane tarifom) i mera brisanja iz imenika advokata u trajanju od 6 meseci do
trajnog gubitka prava bavljenjem advokaturom.
-Disciplinski postupak vode organi advokatske komore: disciplinski tužilac i disciplinski sud.
Prvi pokreće disciplinski postupak, a veće disciplinskog suda donosi odluku. Postupak je
dvostepen, a protiv konačne odluke kojom je izrečena mera brisanja iz imenika advokata
može se voditi upravni spor.

ADVOKATSKI PRIPRAVNICI – diplomirani pravnici koji su upisani u poseban imenik

advokatskih pripravnika i položili zakletvu, sa ciljem da se radom kod advokata ili u
advokatskom ortačkom društvu osposobe za samostalan rad. Oni se mogu upisati u imenik na
osnovu podnetog zahteva, ako su državljani RS, imaju završen pravni fakultet, opštu
zdravstvenu i poslovnu sposobnost, dostojni su za bavljenje advokaturom, nisu osuđivani za
kd koja ih čine nedostojnim za bavljenje advokaturom, nisu u radnom odnosu, niti imaju

116
drugu samostalnu registrovanu delatnost i nisu položili pravosudni ispit. Treba da imaju
zaključen ugovor sa advokatom. Advokat mora imati najmanje 3 godine advokatske prakse.
-Tokom pripravništva, advokatski pripravnici rade po uputstvima i u okviru ovlašćenja
dobijenih od advokata kod kog obavljaju praksu. Na njih se shodno primenjuju Zakon o
advokaturi i Statut advokatske komore.
-Pripravnik koji ne položi pravosudni ispit ni posle 2 godine od sticanja prava na polaganje,
gubi status. Njegov pripravnički staž može trajati još godinu dana nakon polaganja
pravosudnog ispita, a potom se briše iz imenika adv.pripravnika.
-Adv. pripravnici mogu biti i volonteri.

ADVOKATSKA KOMORA – je samostalna i nezavisna profesionalna organizacija

pripadnika advokatske profesije, u koju se obavezno udružuju advokati, ortačka
advokatska društva i advokatski pripravnici. Postoje Advokatska komora Srbije,
pokrajinske i regionalne komore (u Beogradu, Zaječaru, Kragujevcu, Nišu, Požarevcu, Čačku
i Šapcu), a njihovi organi jesu skupština, upravni i nadzorni odbor, predsednik, disciplinski
tužilac i disciplinski sud, savet i drugi organi. Imaju svojstvo pravnog lica.
-One raspolažu izvesnim javnim ovlašćenjima, koje čine: odlučivanje o upisu u imenik
advokata, zajedničkih advokatskih kancelarija, upisnik A i upisnik B imenika advokata,
ortačkih advokatskih društava i advokatskih pripravnika; privremenom prestanku bavljenja
advokaturom, poništaju upisa i brisanju iz imenika; postavljanju privremenog zamenika,
preseljenju kancelarije i privremenoj zabrani bavljenja advokaturom; kao i donošenje tarife o
nagradama i naknadama za rad advokata, visini članarine i upisnine i još nekim pitanjima
(izdaju i produžuju advokatsku legitimaciju i legitimaciju advokatskih pripravnika, donose
kodeks profesionalne etike, a njihovi disciplisnski organi pokreću i vode disciplinske
postupke i odlučuju o disciplinskoj odgovornosti advokata i advokatskih pripravnika.

JAVNO PRAVOBRANILAŠTVO – osniva se kao Državno pravobranilaštvo,

pokrajinsko, opštinsko i gradsko pravobranilaštvo, tj kao organ Republike, pokrajine,
opštine i grada koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa
Republike, pokrajine, opštine i grada (postoji i Vojno pravobranilaštvo za poslove vezane
ministarstva odbrane, vojnih jedinica i vojnih ustanova). U obavljanju svojih poslova,
pravobranilaštvo preduzima pravne radnje i koristi pravna sredstva radi ostvarivanja i zaštite
imovinskih prava i interesa i obavlja druge poslove određene zakonom.
-Državno pravobranilaštvo je zastupnik Republike u pravnim postupcima pred
sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima, kada Republika
ima položaj stranke ili umešača. Takođe, u svim navedenim pravnim postupcima zastupa

117
sve državne organe i posebne organizacije bez svojstva pravnog lica i one od njih koji imaju
svojstvo pravnog lica a finansiraju se iz budžeta, kao i javne ustanove čiji je Republika
osnivač i koje se finansiraju iz budžeta. Na osnovu posebno datog punomćja može zastupati i
druga pr.lica čiji je osnivač Republika. Zastupa Republiku i pred stranim ili međunarodnim
sudovima i arbitražama ili drugim nadležnim organima u inostranstvu, a kada to propisima
strane države ili međ.organizacije nije moguće ili iz drugih razloga ne može da to čini,
predlaže Vladi lice kome će dati ovlašćenje za zastupanje, aktivno prati tok zastupanja i daje
naloge i uputstva za zastupanje. Jedan od zamenika Državnog pravobranioca postavlja se za
zastupnika Republike pred Evorpskim sudom za ljudska prava.
-Pravobranilaštvo pokrajine, opštine i grada zastupa pokrajinu, opštinu i grad i njihove
organe, organizacije, fondove i službe u postupcima pred sudovima, upravnim i drugim
organima radi zaštite njihovih imovinskih prava i interesa.
-Radom Državnog pravobranilaštva rukovodi državni pravobranilac, koga na 5 godina
postavlja Vlada, na predlog ministra nadležnog za pravosuđe. Na isti način se postavljaju
i njegovi zamenici. Isto lice može biti ponovo postavljeno. Za svoj rad i rad Državnog
pravobranilaštva odgovoran je Vladi i ministru nadležnom za pravosuđe.
-Za državnog pravobranioca i njegovo zamenika može biti postavljeno lice koje je domaći
državljanin, ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima, ima završen pravni fakultet,
položen pravosudni ispit i dostojno je pravobranilačke funkcije. Potrebno je i radno iskustvo u
pravnoj struci posle položenog pravosudnog ispita, i to za državnog pravobranioca 10
godina, a 8 za njegove zamenike. Za zastupanje pred stranim organima i stranim sudovima
potrebno je i znanje stranog jezika. U državnom pravobranilaštvu rade pravobranilački
pomoćnici, pripravnici i drugi državni službenici i nameštenici, kao i sekretar Državnog
pravobranilaštva.
-Na pokrajinska, opštinska i gradska pravobranilaštva shodno se primenjuju odredbe zakona
koje se odnose na državno pravobranilaštvo.
-Organi uprave i drugi organi i organizacije koje pravobranilaštvo zastupa imaju dužnost da
ga obaveštavaju o slučajevima koji spadaju u njegovu nadležnost, a naročito ako su ugroženi
ili povređeni njihovi imovinski interesi i prava.
-Radom pravobranilaštva rukovodi pravobranilac, kome su odgovorni zamenici
pravobranioca.
-Državnog pravobranioca postavlja Vlada na period od 5 godine, uz mogućnost ponovnog
postavljanja. Pravobranioca AP Vojvodine i njegove zamenike postavlja Vlada APV na period
od 5 godina, i mogu biti ponovo postavljeni, a opštinskog i gradskog javnog pravobranioca i
njihove zamenike biraju opština i gradska skupština.

118
SLUŽBE PRAVNE POMOĆI JLS – Ustavom je utvrđeno da pravnu pomoć, pored
advokature, pružaju službe pravne pomoći koje se osnivaju u jls, u skladu sa zakonom.
-Službe pravne pomoći su organizovane kao posebne opštinske ili gradske službe. Sredstva
za njihov rad obezbeđuju se u budžetu opštine i grada. One daju pravne savete, sastavljaju
podneske i isprave o pravnim poslovima i obavljaju slične poslove pravne pomoći.
Službe pravne pomoći ne mogu zastupati građane pred sudovima i drugim organima.
Uslovi pod kojima se pruža pravna pomoć pojedinim kategorijama građana uređeni su opštim
aktima lokalne skupštine, a po pravilu se to čini uz naplatu određene naknade koja je manja
od advokatske tarife, a pod određenim uslovima i besplatno. Kvalifikacije lica koje pružaju
pravnu pomoć su različito uređene: uz zahtev da to budu diplomirani pravnici sa određenim
iskustvom, sreću se kao uslov položen stručni ispit za rad u organima uprave i položen
pravosudni ispit.

JAVNO BELEŽNIŠTVO – Javnobeležništvo je služba od javnog poverenja koju obavljaju

javni beležnici u vidu stalnog zanimanja. U obavljanju svojih poslova, oni su samostalni i
nezavisni. Imenuje ih, na osnovu javnog konkursa, ministar nadležan za poslove pravosuđa,
po pravilu za područje jedne opštine, grada ili gradske opštine, s tim da u većim opštinama i
gradovima na svakih 25.000 stanovnika dolazi po jedan javni beležnik. Imaju svoje službeno
područje (koje se prostire na području osnovno suda), sedište i opremljenu kancelariju,
istaknutu tablu, službeni pečat i štambilje.
-Delatnost javnih beležnika obuhvata: sastavljanje, overavanje i izdavanje javnih isprava o
pravnim poslovima, izjavama i činjenicama na kojima se zasnivaju prava; overavanje
privatnih isprava; preuzimanje na čuvanje isprava, novca, hartija od vrednosti i drugih
predmeta; obavljanje ovim zakonom i odlukom suda poverenih poslova; i preduzimanje
drugih radnji u skladu sa zakonom.
-U obavljanju poslova, sastavljaju kao javnobeležničke isprave: javnobeležničke zapise
(isprave o pravnim poslovima i izjavama koje su sastavili); javnobeležničke zapisnike (o
pravnim i drugim radnjama koje su obavili ili kojima su prisustvovali); javnobeležničke
potvrde (o činjenicama koje su posvedočene); javnobeležničke solemnizacije (nejavne isprave
koje su potvrdili) i javnobeležničke overe (nejavne isprave kod kojih su overili potpis,
odnosno autentičnost prepisa). Vrše i overe potpisa, prepisa, prevoda i izvoda.
-Javni beležnici mogu obavljati poslove izvršioca testamenta, staratelja zaostavštine i
poslovno nesposobnog lica, poslove medijatora, arbitra i sudskog prevodioca. Sud može
javnom beležniku poveriti niz poslova, kao što su poslovi obezbeđenja dokaza i radnje
dostavljanja pismena i druge. U javnobeležnički depozit mogu se predati novac, hartije od
vrednosti, druge isprave koje se mogu unovčiti, isprave koje se ne mogu unovčiti, spisi,

119
rukopisi, zapisi, lični arhivi, dokumenti, odlikovanja, umetnički predmeti, plemeniti metali,
nakit i dragocenosti. Ovaj depozit ima karakter kao sudski depozit (shodno se primenjuju
propisi o sudskom depozitu). Prostorije javnog beležnika uživaju zaštitu od pretresa, osim po
odluci suda.
-Javni beležnik nije zastupnik stranke i ne može obavljati poslove advokature, niti drugo
plaćeno zanimanje ili funkciju ili poslove koji su nespojivi sa ugledom, nezavisnošću i
karakterom svoje profesije. Zabranjeno mu je da učestvuje u aktivnostima pol.stranaka i da
bude član organa stranaka. Odgovoran je za štetu koju prouzrokuje obavljanjem svoje
aktivnosti, kao i za štetu nastalu radom njegovog pomoćnika, pripravnika i osoblja. Otuda je
dužan da se osigura od profesionalne odgovornosti.
-Uslovi za imenovanje javnog beležnika su: državljanstvo RS, opšta zdravstvena i puna
poslovna sposobnost, diploma pravnog fakulteta, položen pravosudni ispit i ispit za javne
beležnike, najmanje 5 godina iskustva posle položenog pravosudnog ispita, dostojnost za
obavljanje posla, poznavanje srpskog jezika i jezika nac.manjine koji je u službenoj upotrebi
na području opštine ili grada (ako ne zna manjinski jezik može zaključiti sporazum sa
sudskim prevodiocem za taj jezik), kao i odgovarajuća radna prostorija i oprema. Takođe,
treba da ima prebivalište u opštini, gradu ili gradskoj opštini za čije područje želi da bude
imenovan.
-Javnobeležnički ispit može polagati lice koje je završilo pravni fakultet i ima najmanje 2
godine radnog iskustva na pravnim poslovima u javnobeležničkoj kancelariji, sudu ili
advokaturi, odnosno 3 godine na drugim pravnim poslovima. Ispit se sastoji iz pismenog i
usmenog dela, polaže se pred komisijom koje obrazuje ministarstvo nadležno za pravosuđe.
-Javni beležnik može imati zamenika, pomoćnike, pripravnike i administrativno osoblje.
Uslovi za pomoćnika su isti kao za javnog beležnika, postavlja ih ministar nadležan za
poslove pravosuđa, uz mišljenje Javnobeležničke komore i saglasnost javnog beležnika.
Zamenik može biti drugi javni beležnik ili javnobeležnički pomoćnik, a on privremeno vodi
kancelariju javnog beležnika kad je ovaj na godišnjem odmoru, bolovanju, na nekoj javnoj
funkciji, odsutan zbog izdržavanja kazne zatvora do 6 meseci ili mu je izrečena privremena
zabrana obavljanja delatnosti.
-Nagrade za rad i naknade troškova određuju se tarifom, koju donosi ministar nadležan za
pravosuđe po pribavljenom mišljenju Javnobeležničke komore.
-Javnobeležnička komora predstavlja profesionalno udruženje javnih beležnika (obavezno je
udruživanje i upis u imenik beležnika). Komora ima skupštinu, izvršni i nadzorni odbor,
disciplinski sud i tužioca, predsednika i druge organe. Stara se o čuvanju ugleda profesije,
predstavlja svoje članstvo, donosi određene odluke, stara se o stručnom usavršavanju i
etičkom obavljanju dužnosti članstva i drugo. Ima i svoju službu sa sekretarom.

120
PROPORCIONALNI I VEĆINSKI IZBORNI SISTEM – postoje dva osnovna načina
pretvaranja glasova u mandate: većinski sistem i proporcionalni (srazmerni) sistem.
U većinskom izbornom sistemu mandat dobija onaj kandidat koji osvoji najviše glasova.
Izbori po većinskom izbornom sistemu se sprovode u malim izbornim jedinicama u kojima se
bira jedan poslanik (kao izuzetak može se navesti izbor predsednika SAD gde se gotovo svi
elektori – izbornici koji glasaju za presednika – biraju u velikim izbornim jedinicama, na
izbornim listama, po većinskom sistemu). Stariji izborni sistem od proporcionalnog. Prema
procentu potrebnih glasova za osvajanje mandata, razlikuju se apsolutne i relativne većine.
-Da bi se stekao mandat u sistemu apsolutne većine (po pravilu dvokružni sistem, balotaža)
potrebno je osvojiti više od polovine svih glasova, što znači najmanje 50% plus jedan glas. U
blažem obliku, natpolovična većina se određuje spram palih glasova ukupnog broja birača
koji su glasali. Stroži oblik apsolutne većine zahteva natpolovičnu većinu glasova u odnosu na
broj građana upisanih u birački spisak.
-Izbori se završavaju u prvom izbornom krugu ako neko od kandidata osvoji traženu većinu.
Češće je, pogotovo ako je veći broj kandidata u izbornoj trci pa se glasovi rasipaju, da se ne
dostigne tražena većina u prvom krugu i onda se organizuje drugi krug. Po proteku vremena
(od 7 od 14 dana) glasa se o dvoje kandidata koji su dobili najviše glasova u prvom krugu.
Onaj ko dobije više glasova osvaja mandat.
-Za osvajanje mandata u sistemu relativne većine (jednokružni sistem, prosta većina)
dovoljno je osvojiti najveći broj glasova. Ovde se sve završava u jednom izbornom krugu,
pobedom onog kandidata koji je dobio više glasova, pojedinačno više od svakog drugog
kandidata.
-Osnovni nedostatak sistema relativne većine je netačan odnos između broja dobijenih
glasova i mandata. Pobednička politička stranka je nadpredstavljena – osvojila je nesrazmerno
veći broj mandata u odnosu na dobijene glasove, a ostale političke stranke osvajaju manje
mandata nego što bi im, srazmerno dobijenim glasovima, trebalo pripasti. Manje političke
stranke i manjinske grupe teško osvajaju mandat, što znači da parlament ne odražava političku
sliku čitavog društva.
-Upravo su zahtevi za tačnijim odnosom između broja glasova i mandata i za širom
zastupljenošću političkih opcija i društvenih grupa, doveli do uvođenja proporcionalnih
izbornih sistema. U prilogu ovom sistemu ističe se to da parlament treba da bude
predstavničko telo svih a to omogućava upravo proporcinalni sistem; da zbog tačne (tačnije)
srazmere između broja glasova i mandata predstavlja uslove istinske demokratije.
Proporcionalni sistem podstiče brojnost političkih stranaka koje lakše osvajaju mandate.
Primenjivi su samo na izborima za predstavnička tela (ne i na neposrednim izborima za šefa

121
države).
-U proporcionalnim sistemima postoji pravni instrument kojim se pokušava sprečiti preterana
politička izdeljenost parlamenta koja bi nastala ako bi mandate osvajao veliki broj političkih
stranaka, srazmerno dobijenim glasovima. Reč je o zakonskom izbornom pragu (cenzusu)
kojim se iz raspodele mandata eleminišu one izborne liste koje nisu osvojile minimalni
procenat glasova. Cenzus iznosi 2, 3, 5 i više posto u odnosu na broj ukupno palih glasova.
Od cenzusa treba razlikovati prirodni izborni prag – broj glasova, procentualno izražen, koji je
potrebno dobiti za osvajanje jednog mandata (ako ne bi bilo cenzusa). Dobija se deljenjem
ukupnog broja palih glasova, sa brojem poslanika koji se biraju u izbornoj jedinici.
-U nekoliko evropskih država mehanički su spojeni ili bolje reći kombinovani, većinski i
proporcionalni sistem. U takvom mešovitom izbornom sistemu jedan broj poslanika se bira
pojedinačno, u većinskom izbornom sistemu, a drugi deo poslanika se bira na izbornim
listama, u proporcionalnom izbornom sistemu.
-Izborni sistem koji je najzastupljeniji u evropskim državama je D Ontov metod. (Ukupan br.
glasova koji je dobila svaka pojedina izborna lista podeli se brojevima od 1-250 (koliko ima
narod. poslanika). Dobijeni količnici razvrstavaju se po veličini pri čemu se u obzir uzima 250
najvećih količnika. Svaka izborna lista dobija onoliko mandata koliko tih količnika na nju
otpada. Ako dve izborne liste ili više izbornih lista dobiju iste količnike na osnovu kojih se
dodeljuje mandat, a nema više neraspoređenih mandata, mandat će se dodeliti listi koja je
dobila ukupan veći broj glasova.)

OSNOVI IZBORNOG SISTEMA U RS – U Srbiji trenutno postoji proporcionalni izborni

sistem, s tim da cela teritorija Republike čini jednu izbornu jedinicu. Ukupan broj glasova sa
cele teritorije se broji, računa se koliki je to procenat od ukupnog broja izašlih birača, pa se u
skladu sa tim, primenom D Ontovog sistema raspodele poslaničkih mesta, raspodeljuju
mandati. Cenzus je broj glasova koji je neophodan da partija osvoji kako bi uopšte ušla u
raspodelu mandata. U Srbiji, cenzus iznosi 3% glasova. Važno je naglasiti da u broj glasova
ulaze i nevažeći listići.

ODNOS SUDOVA I TUŽILAŠTVA –

122