1.

ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА

Термин
Термин МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО који је у новијој науци стекао готово универзално
право грађанства, потекао је од Бентама и он је заменио ранији термин Право народа.
Термин Право народа изнедрили су италијански писци у 15. и 16.в.
Они су сматали да је право народа исто = што и римско ius gentium.
Meђутим, римско ius gentium за предмет регулисања није имао међ.односе,
већ је ius gentium регулисао пр.положај лица која нису имала статус грађана Рима.
Примењивао га је praetor pelegrinus и заједно са ius civile чинио је римско унутрашње право.

Међу терминима који су претходили термину међ.јавно право, истакнуто место заузимао је термин
међудржавно право – који је покушала да устоличи немачка пр.школа. Немачка пр.школа
сматрала је да је међудржавно право – право које регулише односе између држава.
Термин Међународно јавно право – јако упориште имао је у идеји
да је народ носилац суверенитета у држави – идеји која је проистекла из великих грађ.револуција.
Поред термина међ.јавно право, у делу теорије користи се и термин међународно право.
Разлика није само формална, јер термин међународно право указује на приступ по коме грана
права о којој расправљамо обхвата и извесне појмове и пр.институте (нпр.држављанство и
пр.положај странаца) који се, по правилу, изучавају у сродним гранама права као што је
међ.приватно право.
Изоловани су покушаји да се уместо термина Међ.јавно право уведу нови термини.
Тако се, рецимо, предлаже термин Транснационално право. Овај термин подразумева
да предмет конкретног права треба да буду сви односи који прелазе националне границе,
без обзира на њихову природу. Међ.заједница се схвата као посебан ентитет
у коме постоји тесна међузависност и повезаност односа
и сматра се да би сви ти односи требало да буду решени на униформан начин.
Други алтернативни термин чије се увођење предлаже јесте термин Супранационално право,
који би требало да укаже на виши, супериорни положај међ.права у оносу на вољу држава,
или чак право које за адресате има непосредно појединце.
Појам међународног права

У формалном смислу речи, међ.право ≝ представља систем пр.правила

која регулишу пр.положај и односе субјеката међ.права, као и пр.положај и односе
других јединки од међ.интереса.
Према томе, формални појам међ.јавног права подразумева следеће елементе:
1. Међ.јавно право је систем пр.правила. Kвалификација међ.јавног права као скупа или
система пр.правила је својствена готово свим дефиницијама међ.јавног права. Врло је важно
квалификовати међ.јавно право као систем, а не скуп. Будући да скуп асоцира на прост збир,
механичку колекцију пр.правила која обједињује јединствени премет регулисања.
Систем пак подразумева да су та правила разврстана у једну логичку и рационалну,
међусобно повезану целину.
У систему свако правило има утврђено место и однос са другим правилима.
2. Као систем пр.правила, међ.јавно право регулише пр.положај и односе
како субјеката међ.права, тако и других јединки од међ.интереса.
Карактеристично је везивање појма међ.права за субјекте. На тај начин се одређује првенствени,
примарни предмет регулисања међ.права, али се тај предмет не обухвата у потпуности.
Јер, поред односа између својих субјеката, међ.право регулише пр.положај и других јединки
које се не могу оквалификовати као субјекти међ.права. Добру илустрацију у том смислу
представља појединац који према преовлађујућем мишљењу и пракси није субјект међ.права,
али је његов пр.положај у значајној мери предмет међународноправне регулативе.
Поред формалног појма, постоји и материјални појам међ.права. Потреба за овим појмом
произлази из чињенице да формални појам међ.права није продубљен појам. Основна замерка
формалној дефиницији међ.права је да она, прећутно одређујући да је правило или норма
основни појам међ.јавног права, не казује готово ништа о томе шта је суштина међ.права.
О суштини међ.права говоре материјалне дефиниције. Схваћено у том смислу,
међ.јавно право представља објективну и аутономну норму или императив међ.заједнице.
Као елементи материјалног појма међ.права, могу се навести:
1. Међ.право је право међ.заједнице.
Основни циљ или ʄ међ.права је стварање уређених пр.односа у међ.заједници.
Мењала се, међутим, садржина појма уређених правних односа. У прошлости,
они су обухватали како позитивне или мирне, тако и негативне, или односе зараћености.
Данас се појам међународних правних односа суштински своди на мирне односе,
будући да је рат изопштен из међ.односа.
Без обзира на различита схватања међ.заједнице, неспорно је да она представља
специфичну заједницу различиту од државе као постојбине унутрашњег или нац.права.
Међ.заједница, у том контексту, представља децентрализовану заједницу,
састављену од држава као суверених политичких јединки,
која не познаје монопол физичке принуде отелотворен у наддржавном ауторитету.
Односи између држава постављени су на хоризонталној равни
у духу максиме par in parem non habet imperium.
Одсуство наддржавног ауторитета у међ.заједници изражава се и у необавезној, факултативној
надлежности међ.судова.
2. Међ.право је аутономна норма или императив.
Квалификација међ.права као аутономне норме или императива
треба да укаже на посебну технику стварања пр.правила међ.права, с једне стране,
и да одреди однос субјеката међ.права према том праву, с друге стране.
Оваквом квалификацијом, повлачи се суштинска разлика између унутрашњег и међ.права.
За разлику од унутрашњег права које је хетерономне природе,
с обзиром на то да га стварају овлашћени органи државе у форми једностраних пр.аката
(уства, закона и подзаконских аката) и намећу га субјектима права,
аутономна природа међ.права резултира из чињенице да га стварају државе
као субјекти међ.права, да је, у принципу споразумне, консензуалне природе.
Таква природа међ.права се понајвише изражава кроз систем формалних извора.
Главни формални извори међ.јавног права су уговор и обичај,
пр.акти који се заснивају на сагласности воља, изричитој или прећутној.

3. Као консензуално право, међ.право није лишено елемената наметања,

будући да елементи наметања произлазе из саме квалификације воље међ.заједнице –
која представља основ обавезности међ.права.
Сагласност воља је квалитативно обележје претежног дела међ.јавног права.
Појављује се као опште правило, док у изузетним случајевима,
када то налаже општи или универзални интерес, правно правило међ.права
може бити наметнуто извесној држави или државама. Најбољу илустрацију у том смислу
представљају норме ius cogens-a које, по дефиницији, везују све државе,
апсолутно су обавезне природе, а настају као израз воље целокупне међ.заједнице,
појма који не подразумева безусловно пристанак свих држава.
Ваља, међутим, истаћи да је наметање или субординација изузетак од правила,
страни елеменат у консензуалном бићу међ.јавног права.
Наметање, или субординација, као изузетак од општег правила о консензуалној природи
међ.права, има два основна облика испољавања:
а) наметање у процесу стварања и важења пр.правила (пример су норме ius cogens-a)
б) и наметање у поступку примене пр.правила (случај када Савет безбедности делује као орган
Организације Уједињених нација у циљу очувања мира и безбедности на основу главе VII
Повеље Уједињених нација).

4. Међ.право је објективна норма или императив. Што значи да је међ.право

објективни поредак, поредак који је изнад воље појединачних држава.
Prima facie, постоји логичка супротност између консензуалне природе међ.права
и његове квалификације као објективне норме или императива.
Та супротност је само привидна.
Наиме, консензуална природа међ.права тиче се начина стварања норми,
а не важења норми које су настале на основу сагласности.
Иако настају на бази воље држава,
норме међ.права поседују од момента настанка објективну пр.егзистенцију.
Воља државе као таква не твори међ.право, већ је само један елемент,
честица у његовом стварању.
A contrario, међ.право би се свело на спољње државно право,
каприциозни изданак државног интереса.
 Основ обавезности општег или универзалног међ.права је воља целокупне међ.заједнице,
а пристанак државе узете појединачно,
само је инструментални облик конституисања воље међ.заједнице.
Воља међ.заједнице је одговарајући израз општег или универзалног интереса који се изражава
кроз пристанак претежне или преовлађујуће већине држава – чланица међ.заједнице.
Два су основна обележја појма ,,претежна или преовлађујућа већина“:
 квантитативни, аритметички – своди се на велику већину,
тј. на стандард који се не изражава у прецизној аритметичкој формули
већ се конституише од случаја до случаја;
 и квалитативни – вредносни –
није довољно да се ради само о аритметичкој већини,
већ та већина мора бити репрезентативна,
тј. у њој морају бити заступљени сви главни политички и пр.системи цивилизације
света.
Објективни карактер међ.права је потврђен и у јуриспруденцији међ.судова.
Рецимо, Међ.суд правде је у свом саветодавном мишљењу
које се односило на штету претрпљену у служби Уједињених нација
на школски начин демонстрирао схватање о објективном карактеру међ.права.
У одговору на питање ,,да ли су Уједињене нације, као организација,
способне да према одговорној влади de iure или влади de facto истакну међ.потраживање“,
Суд је пошао од премисе да 50 држава ,,које представљају огромну већину чланица међ.заједнице,
имају моћ да, у складу са међ.правом, оснују ентитет који поседује објективну међ.личност,
а не само личност признату од њих самих“.

Потврду објективног карактера међ.права налазимо и у односу

унутрашњег законодавца према међ.праву.

Најпотпуније одређење међ.права даје мешовита, формално-материјална дефиниција.

У складу са оваквом дефиницијом, међ.јавно право би се могло одредити
≝ као систем пр.правила у смислу објективних, аутономних императива,
који имају за циљ да регулишу пр.положај и односе субјеката међ.права
као и пр.положај и односе других јединки од међ.интереса.