POJAM LJUDSKIH PRAVA

Ljudska prava se najcesce definisu kao ona prava koja ljudsko bice ima samim tim sto je ljudsko
bice – nezavisno od volje drzave.
Objektivno pravo – skup pravnih pravila, donetih od strane zakonodavnih organa, po kojima se
moraju vladati svi oni koji se nalaze po jurisdikcijom te drzave.
Subjektivno pravo – crpe se iz objektivnog pravnog poretka, imaju ga subjekti prava, fizicka I
pravna lica.
Ljudska prava nisu pozitivnopravnog, vec moralnog porekla. Ona poticu iz normativnog poretka
koji je iznad drzave I drzava ih mora postovati bez obzira na to da li ih je izricito prihvatila. Ona su
izvorna, sveopsta I neotudjiva. Nisu sva prava vezana za moral I ljudska prava. Ljudska bica zive u
trenutno postojecim drzavama, te ta cinjenica uslovljava politicki karakter ljudskih prava, jer se ona
ostvaruju u drzavi I odnose na drzavu. Drzava nece intervenisati ako neko ne ispunjava neku
moralnu obavezu, ali ona mora reagovati ako je to obecanje pretvoreno u npr. Kupoprodajni ugovor
koji jedna strana krsi. Jos aktivnija uloga drzave je u krivicnoj sferi. Pravima pojedinaca, drzava se
ogranicava, zahteva se njeno nemesanje, odnosno cak I konkretno delovanje da bi se ta prava
obezbedila (slobode). Ljudska prava pripadaju svim ljudskim bicima bez ikakvog razlikovanja, ali to
ne znaci da su svi ljudi u svojim pravima isti.

ZACETAK IDEJE O LJUDSKIM PRAVIMA

Krenimo od Klasicne Grcke, tad se na robove gledalo kao na stvari koje govore. Moguce je reci da
su Stari Grci priznavali prava slobodnih pojedinaca, ali u smislu zastite od tiranije. To su nasledili
Rimljani. To nisu bila ljudska prava u savremenom smislu reci, ali su takve ideje, koje su se
oslanjale na prirodno pravo, izvrsile znacajan uticaj na kasnija filozofska razmisljanja o ljudskim
pravima. Pravni filozofi poput Huga Grocijusa ili Tomasa Hobsa, iznosili su ideje o prirodnim
pravima ljudskih bica. Dzon Lok moze se smatrati zacetnikom poimanja ljudskih prava, kakvih ih
danas posmatramo. On je tvrdio da svaki covek ima pravo na zivot, slobodu I imovinu. Te ideje su
bile bazirane na ideji racionalnih, jednakih ljudi I prirodnih prava datih od Boga. Formalnopravno je
pocelo usvajanjem engleske Velike povelje o slobodama (Magna Charta Libertatum)
1215.godine. Ipak, pecat savremenom konceptu ljudskih prava dale su Deklaracija o nezavisnost
SAD iz 1776.godine I Deklaracija o pravima coveka I gradjanina iz 1789.godine iz Francuske
revolucije, koje je proklamovala postulate slobode, jednakosti I bratstva. (liberte, egalite, fraternite)
Becki kongres 1815. godine proglasio je trgovinu robljem povredom evropskog medjunarodnog
prava, sto je rezultiralo donosnjem niza bilateralnih I multilateralnih oknvencija kraj 19. I pocetkom
20. veka. U prvoj polovini 20. veka pojavio se I problem zastite izbeglica I apatrida, sto je na
medjunarodnom planu krunisano donosnjem odgovarajucih konvencija. Odmah nakon Drugog
svetskog rata, usvojena je Povelja organizacije Ujedinjenih Nacija (OUN) koja je, kao jedan od
svojih osnovnih ciljeva, ukljucila promociju postovanja ljudskih prava I osnovnih sloboda.
Generalna skupstina UN je 1948. godine usvojila je Univerzalnu deklaraciju o ljudskih pravima,
te postavila temelj za citav niz medjunarodnih visestranih konvencija koje su ovaj temelj razvile do
neslucenih razmera.

KLASIFIKACIJA OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA

Za prava koja su opste prihvacena, moze se reci da su to osnovna prava I slobode. Moglo bi se
tvrditi I da se ona, pre svega, nalaze u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima I medjunarodnim
paktovima o ljudskim pravima. Postoje I posebna prava I slobode – ona koja su priznata
odredjenim potencijalno narocito ugrozenim kategorijama ljudi (pripadnici manjina, deca, zene itd).
Ako ih klasifikujemo na osnovu nacina kako je duznost drzava formulisana mozemo ih podeiliti na
utuziva I neutuziva.

1
Ostvarivanje ciljeva tih prava u drustvu, odnosno sfere aktivnosti pojedinca u drustvu. Tada ih
delimo na: gradjanska, politicka, ekonomska, socijalna I kulturna prava.
Gradjanska I politicka prava su istorijski najstarija, I ticu se vec pomenutog odnosa pojedinca
prema drzavi, kao I mogucnost ucesca pojedinaca, clanova jedne drustvene zajednice, u njenom
upravljanju.
Prava koja se pretezno nabrajaju u Medjunarodnom paktu o ekonomskim socijalnim I kulturnim
pravima. Tu su drzave u obavezi da pojedincima obezbede povoljne uslove za rad, pravicnu
nadoknadu za njihov rad, socijalno obezbedjenje, osnovno obrazovanje ili ostvarivanje kulturnih
protreba pojedinaca.
Ideja ljudskih prava pociva na premisi da su to, pre svega, prava pojedinaca – ona imaju individualni
karakter. Realnost je pokazala da je nekada moguce ostvariti tako zamisljena prava samo u
kolektivitetu, grupi, I na osnovu toga ih delimo na individualna I kolektivna.
Mnogi autori dele prava na generacije, istorijski posmatrajuci ljudska prava. Oni su zakljucili da su
najpre nastala gradjanska I politicka prava I njih imenuju kao prvu generaciju ljudskih prava.
Druga generacija, nastala kasnije, u 19. I 20. veku, zasniva se na levicarskoj kritici prve generacije
I svodi se na insistiranje na potrebi obezbedjenja I zastite ekonomskih, socijalnih I kulturnih
prava. Treca generacija ljudskih prava je najmladja I nastala je uvidjanjem ljudskog bica da ce
prava prve I druge generacije postati besmislena ako se ne zastiti covekova sredina, ili nastane opsta
glad, ili svetski rat, pa se u nekim instrumentima garantuju prava, kao sto su pravo na mir, pravo na
razvoj itd. Ova prava nazivaju se I kolektivnim pravima, odnosno pravima solidarnosti.

POJAM I VRSTE MEDJUNARODNIH IZVORA

Pod izvorima medjunarodnog prava imamo u vidu samo formalne izvore, tj. skupove pravnih
pravila, razvrstanih prema nekom zajednickom kriterijumu. Takodje, to je I naziv za pojavne oblike
u kojima se nalaze ta pravila. Izvori medjuarodnog prava ljudskih prava su pojavni oblici u kojima
se javljaju skupovi pravila koja su nastala na medjunarodnim pravom predvidjen nacin I koja sadrze
medjunarodnopravno obavezna pravila ponasanja. Statut kao formalne izvore izdvaja:
medjunarodne ugovore, medjunarodne pravne obicaje, opsta pravna nacela, sudske odluke I
doktrinu.

HIJERARHIJSKI ODNOS IZVORA

1. Medjunarodni ugovori I obicajna pravna pravila - najvazniji izvori

2. Medjusobni odnos raznih ugovora odn raznih medjunarodnopravnih obicaja – u praksi
opsti ugovori(opsti obicaji) imaju veliki znacaj I najcesce se posebnim ugovorima
(obicajima) njihova resenja samo razradjuju I preciziraju. U vezi sa hijerarhijom izvora
medjunarodnog prava odnosno normi tog prava vaze I nekad druga opsta pravila, medju
kojima I nacelo lex posterior derogat legi priori (kasniji zakon ukida raniji).
3. Ostali medjunarodnopravni izvori – ostali izvori medjuarodnog prava, ukljucujuci tu I
opsta pravna nacela, imaju supsidijaran ili cak pomocni karakter, tj. u svakom slucaju dolaze
iza vec pomenutih.

MEDJUNARODNI UGOVORI – POJAM I VRSTE

Medjunarodni ugovor je medjunarodnim pravom regulisana saglasnot volja dva ili vise subjekata
medjunarodnog prava, kojom se izmedju njih stvaraju odredjena prava I obaveze.
Medjunarodne ugovore, u smislu medjunarodnog javnog prava, zakljucuju samo subjekti tog prava
– u prvom redu drzave, a tek zatim I medjunarodne organizacije, a u odredjenoj meri I neki drugi
subjekti tog prava.
Mogu se podeliti na vise nacina: po formi na pismene I usmene, po broju ugovornica na dvostrane
(bilaterlane) I visestrane (multilateralne), prema geografskom domasaju na opste (univerzalne) I

2
posebne (partikularne, regionalne); prema funkciji ugovora na legislativne I kontraktualne, prema
predmetu na one koju su u celosti posveceni problematici ljudskih prava I one koji se njom bave
samo uzgred.

1. Usmeni I pismeni ugovori – Ugovori se po pravilu zakljucuju u pismenoj formi. Pismena

forma jedina moze da obezbedi potrebnu pravnu sigurnost.
2. Dvostrani (bilaterlani) I visestrani (multilateralni) – Dvostrani su oni ugovori koji su
zakljuceni izmedju samo dve ugovorne strane. Visestrani ugovori se zakljucuju izmedju tri
ili vise strana.
3. Opsti (univerzalni) I posebni (partikularni, regionalni) ugovori – Opstim se nazivaju oni
ugovori koji obuhvataju (jos nema takvog) ili bar nastoje da oubhvate svojim clanstvom sve
drzave sveta, a eventualno I druge subjekte medjunarodnog prava. Npr Konvencija o
eliminisanju svih oblika diskriminacije zena 1979, Konvencija UN o pravima deteta 1989.
4. Legislativni I kontraktualni ugovori – Legislativnim ugovorima (ugovorima – zakonima)
nazivaju se oni ugovori koji slicno zakonima u unutrasnjim pravnim porecima drzava, sadrze
apstraktna pravila kojima se na opsti, bezlican, jednoobrazan I trajan nacin uredjuju
medjunarodni odnosi, odnosno prava I obaveze subjekata medjunarodnog prava. Npr
Konvencija UN o pravima deteta. Kontraktualni ugovori (ugovori – pogodbe) su vremenski
ograniceni I bave se regulisanje konkretnog pitanja izmedju datih subjekata, tako da se
njihova sadrzina iscrpljuje ispunjenjem cilja I predmeta ugovora (jmbg).
5. Ugovori koji su posveceni ljudskih pravima I oni koji se samo delimicno time bave –
Neki ugovori su u celosti posveceni problematici zastite ljudskih prava, a odredjeni ugovori
se materije ljudski prava doticu tek uzgred, u svega nekoliko odredbi. Primeri za to su
ugovori o miru ili razni sporazumi o dobrosusedstvu I saradnji. Ugovori koji su u celosti
posveceni ljudskim pravima, ugovornice zapravo prihvataju samo obaveze (I to u osnovi iste
– da ce jamciti postovati I stiti ljudska prava), to su dakle ugovori u korist trecih.
6. Ugovori koji ljudska prava uredjuju na relativno potpun nacin I oni koji regulisu samo
uza pitanja – Neki ugovori koji su posveceni materiji ljudskih prava nastoje da tu
problematiku urede na sto potpuniji, opsti nacin. Npr Evropska konvencija o ljudskim
pravima. Citav niz medjunarodnih ugovora posvecen je regulisanju odredjenih uzih pitanja
kao sto su npr posebna zastita narocito ugrozenih kategorija ljudi ili zabrana odnosno
suzbijanje I kaznjavanje odredjenih postupaka kojima se krse ljudska prava.

PRAVNA OBAVEZNOST UGOVORA

Svi ugovori predstavljaju zakon za ugovorne strane I moraju se postovati (pacta sunt servanda).
Neki ugovori sadrze fakultativne klauzule odnosno imaju fakultativne protokole, sto znaci da se
najvisi dostignuti standardi, predvidjeni datim sporazumom I obaveze konkretne drzave po tom
sporazumu, mogu znacajno razlikovati. Ovo tim pre sto su, pored navedenog, drzave u principu I
dalje u poziciji da putem rezervi umanjuju svoje obaveze predvidjene ugovorom. Rezerve su
formalne jednostrane izajve kojima se jedna ugovornica ogradjuje od izvesnih odredbi ugovora, bilo
tako sto iskljucuje njihovu primenu na sebe, bilo tako sto tim odredbama daje odredjeni smisao
(odredjeno tumacenje).

OBICAJNA PRAVNA PRAVILA

Obicajna pravna pravila su nepisani izvori prava. S obzirom na krug subjekata koje vezuju, obicaji
mogu biti: opsti odnosno univerzalni (vezuju sve clanove medjunarodne zajednice) I posebni
odnosno partikularni ili regionalni (vezuju samo drzave koje pripadaju nekom uzem krugu drzava).
Medjunarodni obicaji su dokaz opste prakse koja je prihvacena kao pravilo.
Pojam medjunarodnog obicaja ima 2 elementa: 1. materijalni ili objektivni, koji se svodi na

3
postojanje opste prakse I 2. psihicki ili subjektivni koji se ogleda u zahtevu da postoji svest o
pravnoj obaveznosti postovanja datog pravila.
Opsta praksa – Nije dovoljno da se akt izvrsi samo jednom ili samo nekoliko puta, kao sto nije
dovoljno ni njegovo dugotrajno ponavljanje, ali od strane samo jedne drzave. Ne zahteva se da
odnosni akt ponavljaju svi subjekti medjunarodnog prava (sve drzave), vec je potrebno da to cini
samo dovoljno veliki broj njih. Neki medju njima u nastanku obicaja ucestvuju aktivno
(ponavljajuci akt), a drugi pasivno (ne protiveci se tome).
Svest o pravnoj obaveznosti – Uslov da postoji svest o obaveznosti odgovarajuceg postupanja
(subjektivno odnosno psihicki elemenat) svodi se na zahtev da subjekti medjunarodnog prava
posupaju u skladu sa odjredjenim obicajnim pravilima zato sto su svesni da su pravno duzni da ih
postuju. Opinio juris sive necessitis. U slucaju krsenja medjunarodnopravnih obicaja, radi se o
povredi medjunarodnog prava, sto otvara pitanje medjunarodno pravne odgovornosti prekrsioca.
Dokazivanje medjunarodnopravnog obicaja – najcesce nije lako dokazati postojanje svesti o
pravnoj obaveznosti odredjenog pravila, tj to da su se subjekti u datom slucaju ponasali na odredjeni
nacin upravo zato sto su smatrali da su pravno obavezni u tom pogledu.
Obaveznost obicajnih pravila – Opsta obicajna pravna pravila imaju obaveznu snagu za sve,
neazvisno od volje pojedinih konkretnih subjekata. Kada jednom nastanu, takva pravila vezuju I one
subjekte koji nisu ucestvovali u njihovom stvaranju, pa tako I novostvorene drzave (one koje su
nastale nakon formiranja ovih pravila). Ius cogens – pravna pravila ne mogu se menjati voljom
stranaka. Postovanje opsteg medjunarodnopravnog obicaja predstavlja pravnu obavezu za sve
subjekte medjunarodnog prava. Njegovo krsenje povlaci odgovornost isto kao I krsenje
medjunarodnog ugovora.
Medjunarodnopravni obicaji nisu vecni. Oni mogu biti ukinuti ili izmenjeni kasnijim ugovorom, a
mogu prestati I gasnjem odnosno izobicavanjem (desuetudo). Da bi se obicaj ugasio, dovoljno je da
nestane samo 1 od elementa koji su neophodni za njegov nastanak. To ce biti ako se subjekti
medjunarodnog prava ne ponasaju vise na isti nacin(opsta praksa) ili ako se I dalje tako ponasaju
ali vise ne smatraju da su I pravno duzni da to cine (svest o pravnoj obaveznosti)

OPSTA PRAVNA NACELA

Opsta pravna nacela prosvecenih naroda – Opsta pravna nacela priznata od strane prosvecenih
odnosno civilizovanih naroda su u stvari apstraktne norme koje nastaju I primenjuju se u
unutrasnjim pravnim porecima drzava I spadaju u glavne formalne izvore medjunarodnog prava. U
red opstih pravnih nacela spadaju npr: pravilo da niko ne moze na drugog preneti vise prava nego
sto sam ima (nemo plus juris ad alium transferre potest quam ipse habet), nacelo da niko ne
moze biti sudija u svom sporu (nemo judex in sua causa), nacelo da niko nije kriv dok se ne
dokaze suprotno, nacelo da mladji propis ukida stariji (lex posterior derogat legi priori).
Opsta nacela medjunarodnog prava – Opsta pravna pravila medjunarodnog prava, a ne
unutrasnjih prava drzava. Ona su nastala u medjunarodnoj praksi I deo su medjunarodnog obicajnog
prava. Tu spadaju npr: nacelo suverene jednakosti drzava, nacelo postovanja teritorijalnog
integriteta drzava, nacelo o slobodni otvorenog mora itd. Zatim, u materiji ljudskih prava spadaju:
nacelo samoopredeljenja naroda, nacela o zabrani genocida, mucenja, diskriminacije, ropstva,
nacelo o iscrpljenju unutrasnjih pravnih sredstava. Ius cogens – obavezna su za sve subjekte
medjunarodnog prava I nije dozvoljeno nikakvo odstupanje, sva ostala nacela I norme tog prava
moraju biti u skladu sa njima.

JEDNOSTRANI AKTI DRZAVA

Jednostrani akti drzava su jednostrane izjave volje drzava, date u cilju da se proizvede odredjena
medjunarodnopravna posledica. To mogu biti materijalni akti (odredjeni postupci npr aneksija) ili
pravni akti (propisi – ustav, zakoni I drugi propisi) koji se mogu pripisati konkretno drzavi, tj.
poticu od njenih nadleznih organa (parlament, sef drzave, ministar spoljnih poslova I dr). Drzave ne

4
mogu sebi priznati nova prava odnosno ne mogu drugima uvoditi obaveze. Drzava ne moze da
svojim jednostranim aktima krsi svoje medjunarodnopravne obaveze, a iznad svega one njegove
norme koje spadaju u ius cogens.
Medjunarodni krivicni sud primenjuje nacionalne zakone drzava koje bi inace imale nadleznost nad
zlocinom, pod uslovom da to nije u koliziji sa statutom (Rimski statut 1998), medjunarodnim
pravno I medjunarodno priznatim normama I statutima.

ODLUKE MEDJUNARODNIH ORGANIZACIJA

Odluke medjunarodnih organizacija su njihovi jednostrani akti. Te akte ne donose drzave clanice,
vec to u granicama svog delokruga I poverenih im ovlascenja, po utvrdjenom postupku, cine
nadlezni organi organizacije (izvrsni organ npr). Dele se na: opste (razni pravilnici, pravila
procedure I sl) I pojedinacne (odluke o imenovanju funkcionera oragnizacije, formiranju pomocnih
organa I tela I sl). U zavisnosti od toga na koga se odnose, sve odluke se mogu podeliti na one koje
se ticu unutrasnjih pitanja (unutrasnjeg funkcionisanja) medjunarodne organizacije (npr.
Imenovanje funkcionera, usvajanje budzeta I sl) ili su upucene spoljnjem svetu.
Vecina opstih odluka organa medjunarodnih organizacija, posebno onih upucenih spoljnjem svetu (u
prvom redu drzavama) danas nije pravno obavezujuca. To vazi I za odluke Generalne skupstine UN.
Najveci deo njenih odluka u principu predstavlja samo neku vrstu odraza svetskog javnog mnjenja
tj. stava vecine clanica UN o odredjenim pitanjima. Ove odluke imaju veliku moralnu snagu, ali
konacnu odluku o tome da li ih postovati ili ne, donosi svaka drzava za sebe.

POMOCNI IZVORI MEDJUNARODNOG PRAVA

Pomocnim izvorima medjunarodnog prava nazivaju se oni formalni izvori tog prava koji, za razliku
od glavnih, ne sadrze neposredno neku obaveznu pravnu normu, vec sluze samo kao sredstvo za
saznavanje pravnih pravila. U red pomocnih izvora spadaju sudska praksa I doktrina.
Sudska praksa – U medjunarodnom pravu, pod sudskom praksom ima se u vidu niz presuda
medjunarodnog suda ili arbitraze, kojima se odredjena pravna norma tumaci I primenjuje na isti
nacin. Medjunarodni sudovi, kao ni unutrasnji, nemaju moc da stvaraju pravna pravila, vec je njihov
zadatak da apstraktne pravne norme primenjujku na konkretne slucajeve. Odluka suda ima obaveznu
snagu samo prema strankama u sporu I samo u odnosu na dati slucaj (sententia jus facit inter
partes). Istovrsna sporna pitanja se resavaju na istovetan nacin I to ukazuje da su medjunarodni
sudovi uvereni da odredjeno pravno pravilo postoji I da je ono takvo kakvim ga oni dozivljavaju.
Mada odredjeni znacaj ima I sudska praksa drugih medjunarodnih sudova ukljucujuci I arbitraze,
posebno mesto pripada odlukama Medjunarodnog suda pravde, raznih regionalnih sudova (npr.
Evropski sud prave) I, narocito, specijalizovanih sudova za ljudska prava, kao sto su Evropski sud
za ljudska prava, Medjuamericki sud za ljudska prava I Africki sud za ljudska prava I prava naroda.
Doktrina – U proslosti je doktrina (pravna nauka) igrala zapazenu ulogu, mada su se I tada pravni
teoreticari uglavnom pre javljali kao tumaci, a ne kao tvorci medjunarodno pravnih normi. Stavovi
doktrine su obicno nedovoljno objektivni. Ako vecina pravnih pisaca smatra da postoji neko pravno
pravilo ili ga tumaci na isti nacin, to se moze uzeti kao ozbiljan argument u sporu pred
medjunarodnim sudom.

MEKO PRAVO

Redovno, pravno obavezujuce medjunarodno pravo, ponekad se I naziva cvrstim pravom (eng:hard
law). Postoji I nesto sto se naziva mekim pravom (eng: soft law). Pod njim se imaju u vidu norme,
sadrzane u medjunarodnim dokumentima, kojima se utvrdjuju odgovarajuce obaveze za drzave I
druge subjekte medjunarodnog prava, ali sve to bez pravne snkcije. Prema tome, u najsirem smislu,
meko pravo su norme bez pravnih sankcija. Takvi su I tzv. Politicki medjunarodni sporazumi
koje sklapaju politicki organi I koji se u celosti ili prevashodno odnose na cisto politicka pitanja. Oni

5
nisu medjunarodni ugovori u pravom smislu reci, ne podlezu ratifikaciji, sankcije za njihovo
nepostovanje nisu pravne vec politicke. U istu kategoriju spadaju brojne odluke raznih
medjunarodnih organizacija ili tela koje oni upucuju drugim subjektima medjunarodnog prava,
pozivajuci ih na postupanje u odredjenom pravcu. Ove odluke se obicno nazivaju preporukama,
deklaracijama I sl. Kao odraz svetskog javnog mnjenja, one imaju veliku moralnu snagu, ali u
principu ne stvaraju pravnu obavezu za subjekte na koje se odnose. U prilog mekog prava navodi se,
pored ostalog, da je ono elasticno I odnosi se na siri krug subjekata, te da ga je, zbog osetno
prostijeg I brzeg nacina donosenja lakse korigovati kada se za tim javi potreba.

IMPLEMENTACIJA MEDJUNARODNIH LJUDSKIH PRAVA

To je konkretno ostvarivanje medjunarodno zasticenih ljudskih prava, taj postupak ugradjivanja

medjunarodnih normi o ljudskim pravima u unutrasnje poretke, naziva se implementacija
medjunarodnih normi o ljudskim pravima.
Korisnici – Korisnici tih prava su sva lica koja, da bi ostvarila svoja prava, zavise od odluka organa
drzave u pitanju. To nisu, kako se cesto misli, samo drzavljani jedne drzave, nego I stranci, ako im
drzava u pitanju povredi neko pravo radnjom svojih organa, bilo na svojoj teritoriji, bilo na nekoj
drugoj teritoriji gde u odredjenim oblastima dopire neki oblik jurisdikcije drzave u pitanju.
Unosenje medjunarodnih normi u unutrasnje pravo – naziva se inkorporacija medjunarodnih
normi u unutrasnje pravo. Inkorporacija se nalazi u domenu unutrasnje nadleznosti svake drzave.
Ustavi savremenih drzava imaju razlicit prisup prema inkorporaciji medjunarodnih normi u
unutrasnje pravo. Izdvajaju se dve razlicite doktrine. To su monisticka I dualisticka doktrina.
Prema dualistickoj doktrini, medjunarodno I unutrasnje pravo su dva razlicita pravna sistema, te u
tom pogledu unutrasnji organi ne mogu neposredno da primenjuju medjunarodne norme, osim ako
te norme na ustavno propisan nacin nisu postale deo unutrasnjeg pravnog sistema.
Na drugoj strani su drzave koje primenjuju monisticku doktrinu. To su najcesce kontinentalne
drzave koje propisuju da sve norme, ili najveci deo normi medjunarodnog prava, neposrednog vaze
u unutrasnjim porecima, I da su te norme iznad unutrasnjih normi. One se mogu neposredno
primenjivati od strane sudova, bez potrebe da se to utvrdjuje unutrasnjim propisom.

VREME POTREBNO ZA IMPLEMENTACIJU MEDJUNARODNIH LJUDSKIH PRAVA

Medjunarodni ugovori o ljudskim pravima razlikuju se po tome da li se drzave ugovornice

obavezuju na momentalnu implementaciju od trenutka stupanja na snagu ovakvih ugovora, ili je u
njima predvidjena postepenost prilikom implementacija, odnosno unosenja ljudskih prava u njihove
unutrasnje zakone. Neka ljudska prava, pre svega ona vezana za ekonomsku, socijalnu I kulturnu
sferu, u siromasnim zemljama ne mogu se istog trenutka implementirati. Za njihovo ostvarivanje u
tim drzavama potrebno je vreme, odnosno ekonomski razvoj. Medjunarodni pakt o gradjanskim I
politickim pravima (PGPP) u svom clanu 2 zahteva momentalnu implementaciju ljudski prava koja
su njim zajamcena.

EFEKTIVNA PRAVNA SREDSTVA ZA OSTVARENJE LJUDSKIH PRAVA I KULTURA

ZASTITE LJUDSKIH PRAVA

Pravilo je u medjunarodnom pravu da, pre nego sto se neko obrati nekoj medjunarodnoj sudskoj
instituciji, svako lice cija su prava povredjena, iscrpi sva pravna sredstva koja mu stoje na
raspolaganju u drzavi koja je imala datu jurisdikciju. Ovo pravilo iscrpljivanja domaceg pravnog
leka ne vazi za medjudrzavne predstavke, kada se drzava zali na zakonodavnu delatnost, odnosno
praksu izvrsnih organa tuzene drzave. U demokratskim zemljama treba da se gradi sistem pravnih
sredstava, odnosno pravnih lekova kojima ce pojednici raspolagati radi zastite svojih prava (tuzbe,
zalbe). Ti pravni lekovi, treba da budu dostupni svima koji treba da svoja prava stvarno koriste,
moraju biti dostupni I efikasni. Po medjunarodnim ugovorima iz oblasti ljudskih prava, drzava se

6
obavezuje da izgradi sistem pravnih lekova, smatra se da pravni lek nije dostupan ako je
opterecen visokim taksama.
Pod kulturom ljudskih prava jedne drzave, podrazumeva se rad na izgradnji drzave, odnosno
drustva koje je naklonjeno civilizacijski usvojenim ljudskim pravima od strane medjunarodne
zajednice. Drzave treba da insistiraju na tolerantnosti izmedju razlicitih vecinskih I manjinskih
grupa, ravnopravnosti polova, prijateljskom odnosu prema svim rasama, nacijama I etnickim
grupama koje zive pod njenom jurisdikciji.

NACELA POD KOJIM SE UZIVAJU LJUDSKA PRAVA I SLOBODE:

NACELO JEDNAKOSTI I ZABRANE DISKRIMINACIJE – Nacelo jednakosti I zabrane
diskriminacije su u stvari dve strane iste medalje I ono predstavlja srz celokupnog koncepta ljudskog
prava.
Pojam jednakosti – Jednakost u nekim drzavama moze biti uspostavljena de jure (pravna,
formalna jednakost), rezultat te jednakosti ne mora biti I de facto (stvarna, fakticka jednakost). Zato
se trazi da savremene demokratske drzave ostvare de facto jednakost kroz primenu mera u korist
zapostavljenih grupa. Ovakva primena mera poznata je kao preferencijalni tretman, odnosno mere
afirmativne akcije.
Preferencijalni tretman (podsticajne mere) predstavlja sredstvo za prevazilazenje duboko
ukorenjnih praksi kojima se onemogucava ostvarivanje sustinske jednakosti u drustvu. Te mere
predstavljaju odstupanje od formalne jednakosti koja zahteva jednako postupanje prema svim
pojedincima, I favorizuje grupa prava u odnosu na individualna, jer pojedinac stice privelegovan
polozaj time sto je pripadnik grupe koja je bila, ili je jos uvek, diskriminisana u odnosu na opstu
populaciju. Pravo na jednak tretman je individualno pravo, a preferencijalni tretman se odnosi
na grupna prava.
Pojam zabrane diskriminacije – Diskriminacija je svako neopravdano pravljenje razlike ili
nejednako postupanje, odnosno propustanje koje se ogleda u iskljucivanju, ogranicavanju ili davanju
prvenstva, u odnosu na lica ili grupe I na clanove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren
ili prikriven nacin, koji se zasniva na stvarnim, odnosno pretpostavljenim licnim svojstvima. Po
svojoj formi, diskriminacija ima veoma mnogo oblika, odnosno vidova. Nekada je ona direktna,
odnosno neposredna, otvorena, a nekada je indirektna ili posredna, prikrivena.

NACELO ZABRANE ZLOUPOTREBE LJUDSKIH PRAVA

O posebnom vidu zloupotrebe ljudskih prava I sloboda moze se govoriti onda kada drzava, grupa ili
lice, sa pozivom na zastitu ljudskih prava, izvrse neke radnje usmerene na ponistavanje tih prava.
Drzave moraju postovati stecena ljudska prava I slobode te tako garantovati pravnu sigurnost. Ne
mogu se zato odobriti zahtevi odredjenih politickih snaga u pojedinim zemljama, da se jednom
ukinuta smrtna kazna moze ponovo uvesti zato sto je PGPP donekle tolerise, a opasnost od
medjunarodnog terorizma je takva da nalaze njeno ponovno uvodjenje. Nacelo zabrane zloupotrebe
prava odnosi se I na pojedinca. Do zlouopotrebe prava moze doci kada lice iznosi netacne cinjenice
I podnosi falsifikovana dokumenta, ili na drugi nacin pokazuje nameru da stvori pogresnu predstavu
o nekom dogadjaju.

NACELO POSEBNE ZASTITE UGROZENIH KATEGORIJA LJUDI

Pojedine kategorije ljudi I danas se nalaze u takvom polozaju da im osnovna ljudska prava nisu
dostupna. To su, npr, zene, osobe sa invaditetom ili razne vrste manjina. To se desava zato sto su
izgubile pravnu ili fakticku vezu sa drzavom gde zive ili su drzave jednostavno nesposobne da
danasnji korpus prava koja su im priznata, implementiraju na adekvatan nacin.

7
NACELO O OGRANICENJIMA LJUDSKIH PRAVA

Apsolutno koriscenje osnovnih ljudskih prava I sloboda u u redjenom savremenom demokratskom

pravnom poretku, znacilo bi njihovu pravnu I fakticku negaciju. U krajnjoj liniji, uzivanje svakoga
od ovih prava I sloboda ograniceno je njihovim uzivanjem od strane drugih. Dozvoljeno je
stavljanje van snage (privremeno ukidanje) pojedinih ljudskih prava, potom postoje tzv
inherentna (ugradjena) ogranicenja nekih kategorija ljudskih prava, I na kraju, drzavi stoje na
raspolaganju I fakultativna ogranicenja, koja ona moze ali I ne mora da uvede oslanjajuci se na tzv
restriktivne (ogranicavajuce) klauzule koje prate neka od zasticenih prava I sloboda.

STAVLJANJE VAN SNAGE POJEDINIH PRAVA I SLOBODA U VANDREDNIM

OKOLNOSTIMA

Pod odredjenim okolnostima dopusta se drzavama da stave van snage najveci deo zajamcenih prava
I sloboda, ali samo u skladu sa tacno utvrdjenom procedurom I dok se te okolnosti ne otklone, znaci
privremeno. Ovakve situacije, koje se u litetraturi nazivaju stanja opasnosti moraju sadrzati pretnju
fizickoj egzistenciji stanovnistva drzave u pitanju, bilo na celoj teritoriji ili samo u okviru jednog
njenog dela, odnosno dovodjenje u opasnost zivota nacije ili organizovanog funkcionisanja njenih
osnovnih institucija. Ove mere se ne mogu primenjivati neograniceno I prema slobodnom
nahodjenju odnosne drzave, nego samo u najnuznijoj meri koju zahteva situacija. Ove mere moraju
biti u skladu sa obavezama drzave koje ona ima prema medjunarodnom pravu, te proceduralni
uslov, odnosno drzave moraju obavestiti nadlezne organe predvidjene sistemom kontrole primene
ovakvih ugovora. Ni pod kakvim uslovima se ne mogu ukinuti: pravo na zivot, zabrana mucenja,
necovecnog ili ponizavajuceg postupanja ili kaznjavanja, zabrana ropstva ili ropskog polozaja kao I
zabrana retroaktivnog krivicnog zakonodavstva, zabrana izricanja smrtne kazne, zabrana ponovnog
sudjenja licima vec osudjenim ili oslobodjenim povodom istog krivicnog dela.

UGRADJENA (INHERENTNA) OGRANICENJA

Neka garantovana prava I slobode ogranicena su stalno, I to samom formulacijom zajamcenog

prava. Zato se takva ogranicenja I nazivaju inherentnim ogranicenjima. Ova ogranicenja definisana
su preciznim nabrajanjem izuzetaka kada se neko pravo I sloboda, inace uobicajeno zajamceno, ne
moze koristiti, odnosno kada se na njega niko ne moze pozvati. (npr ogranicenje prava na slobodu,
pod sumnjom da je neko lice izvrsilo krivicno delo).

FAKULTATIVNA OGRANICENJA

Poseban tip dopustenih ogranicenja kojima se drzava ovlascuje da po razlicitim osnovama, u opstem
drustvenom interesu, ogranici vrsenje pojedinih prava I sloboda. Ova ogranicenja su dopustena tzv.
Restriktivnim klauzulama, koje su najcesce navedene u posebnim stavovima kojima se neko pravo I
sloboda stite. Ova vrsta ogranicenja dopusta drzavama mogucnost da odlucuju samo u pogledu
obima uzivanja ovih prava I sloboda I to onda kada je ta intervencija drzave u skladu sa zakonom,
odnosno propisana zakonom ili je potrebna u demokratskom drustvu, a u cilju zastite osnovnih
vrednosti svake drzave, kao sto su nacionalna bezbednost, javna bezbednost, javno zdravlje, moral
ili sloboda I prava drugih lica.

DOKTRINA UNUTRASNJEG “POLJA SLOBODE PROCENE”

Nadlezni organi medjunarodne zajednice procenjuju opravdanost ogranicenja o kojima je bila rec.
Doktrina slobodne procene (margin of appreciation) se uvek koristila kada se postavilo pitanje
derogiranja ili suspendovanja pojedinih prava I sloboda, ili inherentnih ili fakultativnih ogranicenja

8
dozvoljenih Evropskom konvencijom. Koristeci ovu doktrinu organi evropske konvencije preuzeli
su kreativnu, zakonodavnu ulogu uporedivu sa onom koju poseduje sudstvo u zemljama common
law-a.
Nacionalna bezbednost – Nacionalna bezbednost odnosi se na bezbednost drzave I demokratski
ustavni poredak, kojem preti opasnost kako spolja, tako I unutar drzave. Iz razloga nacionalne
bezbednosti, najcesce se ogranicavaju prava privatnosti usled tajnog prisluskivanja I nadzora.
Javna bezbednost (public safety) – U nacelu, I nacionalna I javna bezbednost ukazuju na
dozvoljene mere koje javne vlasti mogu da preduzmu u pogledu vrsenja odredjenih prava I sloboda
da bi zastitile bezbednost drzave. Pojmovi nacionalne I javne bezbednosti su isprepletani.
Javni poredak (public order) – Neka prava I slobode mogu se ograniciti radi ocuvanja javnog
poretka, radi normalnog funkcionisanja svake savremene demokratske drzave. (npr. Odredba iz
ustava Srbije iz 1990.godine kojom se sloboda mirnog okupljanja moze ograniciti radi sprecavanja
ometanja javnog saobracaja – besmisleno).
Zastita zdravlja I morala – Ogranicenja uvedena po ovom osnovu ne ticu se samo zastite zdravlja
I morala celokupne zajednice, nego I svakog njenog pojedinacnog clana.

ULOGA MEDJUNARODNIH ORGANIZACIJA U UNAPREDJENJU I ZASTITI

LJUDSKIH PRAVA

Medjunarodne organizacije se bave:

1. Normiranje – Normiranje se moze porediti sa zakonodavnom delatnoscu I predstavlja ucesce
medjunarodne organizacije u stvaranju medjunarodnih pravila I standarda. Oni donose odluke I
preporuke (deklaracije) kojima se definisu ljudska prava I pripremaju I usvajaju nacrte ugovora o
ljudskim pravima, koji se podnose clanicama organizacije I drugim drzavama na ratifikaciju I
pristupanje.
2. Unapredjenje – Unapredjenje ljudskih prava je delatnost medjunarodne organizacije, koja je
usmerena na sirenje ideje o ljudskim pravima. To je prihvatanje obaveza drzava da stite I postuju
ljudska prava I stvaraju preduslove za uzivanje ljudskih prava.
3. Zastita – Medjunarodne organizacije doprinose zastiti ljudskih prava u prvom redu tako sto
njihovi organi, ili organi stvoreni pod njihovim okriljem, nadziru postovanje medjunarodnih
obaveza drzava da stite I postuju ljudska prava.

UJEDINJENE NACIJE I LJUDSKA PRAVA – OPSTE, GENERALNA SKUPSTINA,

ECOSOC

OUN – Stanje o ljudskim pravima je jedan od osnovnih zadataka najvaznije univerzalne

medjunarodne organizacije, UN. UN ne mogu da ucine nista sto ne zeli vecina njihovih clanica.
Generalna skupstina UN – Znacaj Generalne skupstine ogleda se u tome sto je ona jedini plenarni
organ UN u ciji sastav ulaze predstavnici svih drzava clanica ove organizacije, sto joj daje poseban
znacaj I tezinu. Generalna skupstina UN konacno odlucuje o nacrtima medjunarodnih ugovora o
ljudskim pravima, a cesto u svojim rezolucijama ukazuje na stanje ljudskih prava I poziva drzave da
se ponasaju na odgovarajuci nacin I da priznaju odredjena prava. Najznacajnija rezolucija
Generalne skupstine jeste Univerzalna deklaracija o ljudskih pravima iz 1948.godine.
Generalna skupstina moze da stvar I supsidijarne (pomocne) organe za svaku oblast, pa I za ljudska
prava. Generalna skupstina odlucuje o budzetu Organizacije, pa prema tome I o sredstvima
namenjenim za fukcije u oblasti ljudskih prava. Ugovorna tela duzna su da podnose izvestaje ovom
organu.
Ekonomski I socijalni savetu UN – EKOSOK je prema Povelji UN snadbeven najsirim
ovlascenjima u oblasti ljudskih prava. On priprema medjunarodne ugovore radi podnosenja
Generalnoj skupstini, prati sva pitanja iz ove oblasti I daje odgovarajuce preporuke, saziva
medjunarodne konferencije, uskladjuje rad specijalizovanih ustanova. Ovaj organ je politicko telo,
sastavljeno od 54 drzava clanica UN koje bira Generalna skupstina na period od tri godine. Clanice

9
odredjuju ko ce ih u njemu zastupati. U oblasti ljudskih prava, pomocni organ EKOSOK-a do pre
nekoliko godina bila je Komisija za ljudska prava, obrazovana odlukom EKOSOK 1946. godinee.
Ona je bila najvazniji organ UN koji se iskljucivo bavio ljudskim pravima. Drugo vazno telo,
sastavljeno od nezavisnih eksperata koje je obrazovao EKOSOK, je komitet za ekonomska,
socijalna I kulturna prava, koji nadzire sprovodjenje u zivot Pakta o ekonomskim, socijalnim I
kulturnim pravima I po svemu drugome, osim nacinu uspostavljanja, lici na ugovorna tela koja se
staraju o postovanju drugih ugovora o ljudskim pravima. Komitet se sastaje tri puta godisnje I ima
18 nezavisnih eksperata koji se biraju na period od 4 godine.

SAVET ZA LJUDSKA PRAVA

Godine 2005. organizacija UN slavila je 60 godina od svog osnivanja. To je pokrenulo pitanje

reforme ove organizacije. Najvecu novinu u ovoj oblasti cini zamena Komisije za ljudska prava,
novim telom, Savetom za ljudska prava. Komisija je prestala sa radom 16.6.2006. godine, a Savet je
poceo sa radom tri dana kasnije, recima Generalnog sekretara Kofi Anana da ovo telo predstavlja
novu sansu za UN I za celokupno covecanstvo da ozive borbu za ljudska prava sirom sveta.
Savet ima 47 clanova. Generalna skupstina moze dvotrecinskom vecinom suspendovati pravo na
clanstvo drzavi koja ucini ozbiljne I sistematske povrede ljudskih prava. Savet se sastaje redovno
tokom godine I to na najmanje tri zasedanja godisnje, koja ne mogu trajati krace od ukupno
deset nedelja. Osnovni principi na kojima Savet bazira svoj rad u cilju vece promocije I zastite
ljudskih prava, jesu principi: univerzalnosti, nepristrasnosti, objektivnosti, I konstruktivnog
medjunarodnog dijaloga I saradnje. Da bi odgovorio svom zadatku, Savet treba da radi na
unapredjenju obrazovanja u oblasti ljudskih prava, izgradnji savetodavnih sluzbi, pruzanju tehnicke
pomoci, kao I na izgradnji institucija, koji mora biti ostvaren uz dogovr I pristanak drzave clanice.
Univerzalni periodicni ostvaruje se ispitivanjem 3 osnovna dokumenta:
- izvestajima o stanju ljudskih prava koje drzava periodicno podnosi raznim komitetima
- izvestajem Kancelarije visokog komesara za ljudska prava koji se zasniva na izvestajima
komiteta I informacijama specijalnih procedura UN
- izvestajem Kancelarije visokog komesara za ljudska prava koji se zasiva na informacijama
nevladinih organizacija I drugih zaintersovanih subjekata

UGOVORNA TELA UN

Poseban polozaj u sistemu UN imaju tzv. Ugovorna tela. To su komiteti osnovani posebnim
ugovorima o ljudskim pravima radi nadzora nad njihovom implementacijom. Njihove clanove, koji
su nezavisni strucnjaci I deluju u licnom svojstvu, ne biraju organi UN, vec samo drzave koje su
ratifikovale odgovarajuci ugovor ili mu pristupile. U okviru zastite ljudskih prava, ugovorna tela u
prvom redu ispituju I ocenjuju periodicne izvestaje drzava ugovornica o saglasnosti njihovog
zakonodavstva I prakse sa preuzetim obavezama iz odgovarajucih paktova ili konvnecija. Posle
razmene misljenja sa predstavnicima vlade, ugovorna tela daju misljenje o stanju ljudskih prava u
konkretnoj drzavi u svojim zakljuccima I preporuke u smislu poboljsanja tog stanja. Do sad su
obrazovana sledeca ugovorna tela: komitet za ukidanje rasne diskriminacije, komitet za ljuska prava,
komitet protiv mucenja, komitet za ukidanje diskriminacije prema zenama, komitet o pravima
deteta,…

KOMITET ZA LJUDSKA PRAVA

Od svih ugovornih tela najsiru nadleznost ima Komitet za ljudska prava, koji je zapoceo sa radom
1978. godine. Ovom komitetu poverene su razlicite funkcije, koje imaju za cilj da obezbede da se
drzave ugovornice Pakta o gradjanskim I politickim pravima pridrzavaju obaveza iz Pakta. Komitet
sacinjava 18 clanova. Clanove Komiteta imenuju I biraju drzave ugovornice, ali oni posao u
Komitetu obavljaju u licnom svojstvu, kao eksperti, a ne kao predstavnici drzava. Mandat

10
clanovima komisije je 4 godine. Komitet usvaja zakljucke o pojedinim drzavnim izvestajima,
zajedno sa dodatnim stavovima bilo kog od svojih clanova, koji se dostavljaju drzavama
ugovornicama I Generalnoj skupstini. On upozorava Generalnog sekretara UN, a preko njega I
druge odgovarajuce organe UN-a, o teskim krsenjima ljudskih prava koje je otkrio prilikom
razmatranja drzavnih izvestaja, a takodje je usvojio I vise takozvanih, opstih komentara, na osnovu
prakse podnosenja individualnih predstavki I razmatranja drzavnih izvestaja. Ovaj komitet je u
dosadasnjem radu pokazao veliku aktivnost, pre svega on se sastaje realativno cesto (tri puta
godisnje na po tri nedelje).

MEDJUNARODNA ORGANIZACIJA RADA

Eng Ilo od International Labour Oranization, ima specificnu I dugu istoriju, vezanu za polozaj
radnika, I samim tim za razlicita ekonomska I socijalna prava radnika u savremenom svetu.
Osnovana je na predlog posebne komisije Mirovne konferencije u Parizu 1919. godine. Zasnovana
je na medjunarodnom visestranom ugovoru ali je istovremeno I profesionalna organizacija u kojoj
predstavnici vlada, poslodavaca I radnika punopravno ucestvuju u donosenju odluka. Zahvaljujuci
postojanju ove specijalizovane ustanove, drzave su prihvatile veliki broj konvencija I preporuka,
koje se odnose na prava iz radnih odnosa I kojima je polozaj radnika postao daleko bolji. Pored
glavnog organa MOR-a, Medjunarodne konferencije rada, postoje I Administrativni savet I
Medjunarodni biro rada. Svi oni su organizovani na tripartitnom sistemu, od predstavnika vlada,
drzava clanica, predstavnika radnickih I poslodavackih organizacija. Drzave su duzne da podnose
redovne cetverogodisnje Ili dvogodisnje izvestaje o sprovodjenju u zivot ratifikovanih I usvojenih
konvencija I preporuka. U okviru MOR-a razvili su se I posebni postupci za zastitu pojedinih prava,
od kojih je najznacajnija procedura zastite sindikalnih sloboda. Ovaj postupak se primenjuje I na
drzave koje nisu ratifikovale Konvenciju MOR o sindikalnoj slobodi I zastiti skindikalnih prava. U
ovaj postupak ukljucena su 2 posebna organa: Komitet za sindikalnu slobodu I Komisija za istragu I
mirenje.

ORGANIZACIJA UN ZA PROSVETU, NAUKU I KULTURU

UNESKO osnovana je odmah posle Drugog svetskog rata. Delovanje UNESKO-a kao ustanove
univerzalnog znacaja, za osnovni cilj Ima ocuvanje mira I bezbednosti u svetu I unapredjenje tih
vrednosti kroz obrazovanje, naucnu I kulturnu saradnju medju narodima, u duhu opsteg postovanja
pravde, zakona, ljudskih prava I osnovnih sloboda u odnosu na sve, bez razlike u pogledu rase, pola,
jezika I religije. U trenutku osnivanja UNESKO je imao svega 20 clanova, a u proteklom
periodu njegov broj se povecao na 160. Glavni organi ove organizacije su: Generalna konferencija
u kojoj su zastupljene sve drzave clanice, Izvrsni odbor sastavljen od 45 clanova, koga bira
Generalna konferencija I koji izmedju razlicitih funkcija preduzima neophodne mere za savetovanje
s predstavnicima medjunarodnih organizacija ili kvalifikovanih licnosti koje se bave pitanjima iz
njihovog delokruga I Sekretarijat ove ustanove.

REGIONALNE ORGANIZACIJE I EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

Sistem zastite ljudskih prava u Evropi je uspostavljen pod okriljem Saveta Evrope, koji je I
najrazvijeniji, zatim OEBS obuhvata sve evropske zemlje kao I SAD I Kanadu I jdan broj drzava
Azije. I najuze podrucje zastite, razvilo se u okviru EU, koja na dan 1.8.2010. broji 27 clanica.
Savet Evrope – u Statutu je istaknuta I zelja da se zastite I promovisu sloboda I sve demokratske
vrednosti. Istaknuta je I volja clanova osnivaca ove organizacije da u nju udju sve evropske zemlje.
Ubrzo posle osnivanja Saveta (1949), pod njegovim okriljem pripremljen je nacrt Konvencije za
zastitu ljudskih prava I osnovnih sloboda, kasnije popularno nazvane EKLJP koju je u Rimu
novembra 1950. godine postpisalo 13 drzava clanica Saveta. Krajem 2012., njene ugovornice su sve
drzave Evrope, osim Belorusije.

11
Evropski sud za ljudska prava – osnovni organ nadzora nad postovanje obaveza preuzetih
Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, nalazi se u Strazburu. Ustanovljen je 21.1.1959.
godine posto je osam zemalja ugovornica dostavilo deklaracije kojima priznaju obaveznu nadleznost
Suda, kako se trazilo po tadasnjoj verziji Konvencije. Sud se sastoji od onolikog broj sudija koliko
ima drzava ugovornica Konvencije (47). Dozvoljeno je da sudije ne budu drzavljani drzava koje su
ih predlozile, sto najcesce koriste male drzave, poput Andore I Monaka. Sudije moraju imati visoki
moralni ugled I posedovati potrebne kvalifikacije za obavljanje visokih sudskih funkcija, odnosno
biti priznati pravni strucnjaci. Svaka drzava ugovornica ima pravo da predlozi po 3 kandidata.
Mandat sudija 9 godina, bez mogucnosti reizbora. Postupak pred Sudom mogu pokrenuti drzave I
pojedinci. Drzave takodje, mogu podneti predstavke koje se odnose na neuskladjenost domacih
zakona ili administrativnih postupaka jedne drzave sa Konvencijom, bez potrebe navodjenja krsenja
od strane neke konkretne osobe. To su tzv apstraktne predstavke. U praksi Suda postavilo se
pitanje ko ima pravo aktivne legitimacije, ko moze podneti predstavku. Po cl 34 Konvencije, pravo
na podnosenje predstavke ne ogranicava se samo na drzavljanje drzave ugovornice vec pripada svim
licima koja su bila unutar jurisdikcije drzava ugovornica gde se navodno krsenje Konvencije desilo.
Sud raspravlja sporove iz svoje nadleznosti u odborima (sastavljen od 3 sudije), vecima (7 sudija)
I velikom vecu (17 sudija). Na opstoj sednici suda biraju es predsednik I dva potpredsednika Suda I
predsednici odeljenja na period od 3 godine, stalnih odeljenja ima 5. Sud odluke donosi vecinom
glasova prisutnih sudija, ako su podeljeni, ponovo se glasa, a ako je rezultat opet podeljen,
predsednik ima odlucujuci glas.

ORGANIZACIJA ZA BEZBEDNOST I SARADNJU U EVROPI (OEBS)

Rad na zastiti ljudskih prava u okviru Konferencije, kasnije OEBS-a, zapocet je usvajanjem
Zavrsnog akta Helsinske konferencije 1975. godine. Dokumentom pod nazivom “Ljudska
dimenzija KEBS” su se sve drzave ucesnice obavezale da njihova zakonodavstva u oblasti ljudskih
prava usklade sa medjunarodnim pravom I obavezama koje proisticu iz dokumenata KEBS-a.
Posmatracki mehanizam se sastojao iz 4 faze: prva faze je bila razmena informacija I odgovr na
zahtev druge drzave koja se intersuje za preuzete obaveze, druga faza se sastojala u odrzavanju
bilateralnog sastanka I davanju predloga za resenje, treca faza je bilo skretanje paznje drugim
clanicama KEBS-a na slucaj ili situaciju I cetvrta faza je bilo iznosenje pitanja na konferenciju u
okviru KEBS-a. Do 1.1.1995. godine, proces KEBS-a I zvanicno je pretvoren u medjunarodnu
organizaciju koja je nazvana Organizacija za evropsku bezbednost I saradnju OEBS.

EVROPSKA UNIJA

Evropska unija (od ugovora u Mastrihtu 1992., pre toga Evropska zajednica) predstavlja evropsku
medjunarodnu organizaciju sa elementima naddrzavnosti. Sacinjava je 27 zemalja. Evropska unija
je pre svega ekonomska unije, ali nije mogla da u osnivackim ugovorima, prvenstveno Ugovoru o
Evropskoj ekonomskoj zajednici da ne zastiti neka osnovna ljudska prava. Evropski sud pravde (sa
sedistem u Luksemburgu), nije imao nadleznost za sprovodjenje ove odredbe sve do Ugovora iz
Amsterdama, ali je Sud odabrao razne nacine da se bavi I pitanjima zastite ljudskih prava. Na
osnovu Evropskog jedinstvenog akta usvojenog 1989. godine, doneta je Povelja o osnovnim
socijalnim pravima radnika. Evropski parlament usvojio je 1989. godine Deklaraciju o osnovnim
pravima I slobodama, koja sadrzi najveci broj vaznih osnovnih gradjanskih, politickih I socijalnih
prava, ali koju Evropski sud nije obavezan da primenjuje. Medjutim svaki gradjanin EU ima pravo
da uputi pismenu predstavku Evropskom parlamentu zbog krsenja nekog od navedenih prava. Iako
je parlament duzan da se pozabavi ovakvim predstavkama, on ne donosi pravno obavezujuce
odluke. Konacno, EU je 2000. godine u Nici svecano proglasila tekst Povelje o osnovnim
pravima u EU.

12
AMERICKI SISTEM ZASTITE LJUDSKIH PRAVA

Americki (medjuamericki) sistem za zastitu ljudskih prava, oslanja se na dva stuba. Jedan nas
upucuje na Povelju Organizacije americkih drzava (OAD), a drugi na Americku konvenciju za
ljudska prava. Sistem zasnovan na Povelji OAD se primenjuje na svih 35 drzava clanica OAD, dok
sistem uspostavljen Americkom konvencijom obavezuje samo strane ugovornice (njih 25). Povelja
OAD, kojom je ova organizacija I uspostavljena, usvojena je 1948. godine. Clan 3 Povelje garantuje
osnovna prava pojedinca bez razlike u pogledu rase, nacionalnosti, veroispovesti ili pola, ali bez
njihovog preciznijeg definisanja. Medjutim, samo nekoliko dana kasnije, usvojena je Americka
deklaracija o covekovim pravima I duznostima, koja nabraja najveci deo politickih, gradjanskih,
ekonomskih, socijalnih I kulturnih prava. Iako je u pitanju samo Deklaracija, ona predstavlja
relevantan normativni instrument. Pored sistema zastite ljudskih prava, ustanovljenog Poveljom
OAD 1969. godine usvojena je I Americka konvencija o ljudskim pravima. Ona je stupila na
snagu 1978. godine I danas obavezuje 25 drzava. Medjutim, SAD, najsnazija I najrazvijenija
drzava zapadne hemisfere, koja se u medjunarodnim odnosima snazno zalaze za zastitu ljudskih
prava, iako su je potpisale jos 1997. godine nikada nisu ratifikovale ovu konvenciju. Americka
konvencija sadrzi samo jedan clan o ekonomskim, socijalnim I kulturnim pravina, tzv. Protokolom
iz San Salvadora, koji je usvojen 1988. godine, garantuju se jos neka ekonomska, socijalna I
kulturna prava. Protokolom je predvidjena procedura podnosenja pojedinacnih predstavki u pogledu
sindikalnih prava I prava na obrazovanje. Medjuamericka komisija za ljudska prava ima 7 clanova
visokih moralnih kvaliteta I kompetencije u oblasti ljudskih prava, koji se biraju u licnom svojstvu
od strane Generalne skupstine OAD, sa liste kandidata koju predlazu vlade drzava clanica. Ukoliko
drzava predlaze listu od 3 kandidata, bar jedan kandidat mora biti strani drzavljanin. Clanovi se
biraju na period od 4 godine I mogu biti jos jednom izabrani na ovu funkciju. 1990. godine usvojen
je I Protokol na Americku konvenciju o ukidanju smrtne kazne, koji je posle dve ratifikacije stupio
na snagu 1991. godine. Medjuamericki sud za ljudska prava je osnovan 1978. godine I ima sedam
clanova, koji se biraju medju pravnicima najvisih moralnih kvaliteta na 6 godina, mogu biti
reizabrani I priznati su strucnjaci u oblasti ljudskih prava.

AFICKI SISTEM ZASTITE LJUDSKIH PRAVA

Poseban regionalni sistem zastite ljudskih prava u Africi, trebalo bi da joj bude primeren I da prati
sve posebnosti ovog kontinenta. Narocitu paznju I nosecu ulogu u ovim naporima preuzela je
Organizacija africkog jedinstva (OAJ), koja je nastala 1963. godine, a koja je 1999. godine
prerasla u Africku uniju (AU) I koja danas broji 53 drzava clanica.
1981. godine na 18. redovnoj Skupstini sefova drzava I vlada OAJ usvojena je Africka povelja o
ljudskim pravima I pravima naroda. Ovaj dokument poznat je I pod nazivom Bandzulska povelja jer
je usvojena u glavnom gradu Gambije. Povelja je stupila na snagu 1986. godine.
Aficka povelja ne sadrzi samo tzv. Prvu generaciuju ljudskih prava, nego I drugu. Glavna novina je
da se Africka povelja na ovome ne zadrzava nego se upusta u zastitu I tzv. Trece generacije ljudskih
prava. Druga posebnost Africke povelje je I to sto ustanovljava I duznosti pojedinca u odnosu na
porodicu, drustvenu I drzavnu zajednicu. Africkom poveljom uspostavljena je I Africka komisija
za ljudska prava koja je ustanovljena 1987. godine. Do danas ona nije pokazala velike rezultate.
Jedan od uslova prihvatljivosti saopstenja upucenih Africkoj komisiji jeste da saopstenja ne budu
pisana uvredljivim ili omalovazavajucim jezikom usmerenim protiv doticne drzave I njenih
ustanova ili protiv AU. Kako ce se Africka komisija odnositi prema ovome uslovu, bice zanimljivo
videti. Naime, kada se navode konkretna krsenja ljudskih prava od strane drzavnih organa, tesko je
verovati da neke drzave to nece shvatiti kao uvredljive tvrdnje. Sud je konstituisan, a prve sudije
(njih 11) izabrane su 22. januara 2006. godine. Sudije se biraju na period od 6 godina, sa
mogucnoscu da budu reizabrani. Sediste suda se nalazi u Arusi, gde se nalazi I sediste Tribunala za
Ruandu.

13
NEVLADINE ORGANIZACIJE ZA LJUDSKA PRAVA

U savremenom svetu veliku ulogu u nadzoru nad sprovodjenjem ljudskih prava imaju I nevladine
organizacije (NVO).
Zrtve krsenja osnovnih ljudskih prava su cesto najsiromasniji I najneobrazovaniji deo stanovnistva,
te su veoma slabo upoznate sa mehanizmima zastite koje im stoj ena raspolaganju bilo na
nacionalnom, bilo na medjunarodnom nivou. S druge strane, drzave, da bi sacuvale svoj renome u
medjunaordnoj zajednici, po pravilu se trude da krsenje ljudskih prava koje im se moze pripisati,
prikriju ili relativizuju. Iz tih razloga, prosveceni pojedinci su se poceli udruzivati, kako na
nacionalnom tako I na medjunarodnom novu, cesto zrtvujuci svoju profesiju, porodice, pa I zivote,
da prate postovanje ljudskih prava u pojedinim zemljama, da se bore za njihovo ostvarenje. Takve
organizacije dakle ne smeju biti pod uticajem ni jedne vlade bilo koje drzave I zato se nazivaju I
nevladine organizacije. Nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima tesko je nabrojati jer
ih ima nekoliko hiljada. Neke su veoma uticajne I poznate na medjunarodnom planu, jer su odigrale
veliku ulogu u razotkrivanju krsenja ljudskih prava u mnogim drzavama sirom sveta (Medjunarodni
komitet crvenog krsta). Nevladine organizacije igraju veliku ulogu u pomoci ostecenim pojedincima
da pripreme I podnesu zalbe, tuzbe I predstavke razlicitim medjunaordnim sudskim organima ili
parasudskim telima kao sto su: Evropski sud za ljudska prava, Komitet UN za ljudska prava itd.
Nevladine organizacije doprinose demokratskom razvoju drustva I sprovodjenju razlicitih pravnih,
ekonomskih I drustvenih reformi. Njihove aktivnosti su veoma raznovrsne, a sastoje se u
organizvoanju letnjih skola, radionica, seminara I konferencija na kojima se diskutuje o gorucim
drustvenim problemima I mobilise I podstice strucna javnost da se bavi njihovim resavanjem. Jedan
od nacina upoznavanja javnosti sa stanjem ljudskih prava jeste I stalno publikovanje raznih
prirucnika, brosura I informatora kojima se gradjanima pruzaju odredjene informacije o radu
nevladinih organizacija, pravi analiza I presek stanja I ukazuje na neophodne reforme u odredjenoj
oblasti.

POSTUPAK KOJI POKRECU ZRTVE KRSENJA LJUDSKIH PRAVA

Pokazalo se da je stvaranje medjunarodnih sudova za ljudska prava lakse u delovima sveta koji, kao
tada Zapadna Evropa, imaju mnoge zajednicke kulturne I politicke crte. Univerzalni medjunarodni
sud za ljudska prava nikada nije nastao. Formiranje takvog organa na medjunarodnom planu se
ocekuje, ali tek u doglednoj buducnosti. Nadleznost ugovornih tela da na zahtev zainteresovanih
pojedinaca utvrdjuju povrede ljudskih prava je ogranicena. Ona je, pre svega, fakultativna. Nijedan
univerzalni ugovor o ljudskim pravima ne obavezuje potpisnice da na nju pristanu, vec se ova
obaveza mora posebno prihvatiti ratifikovanjem fakultativnih protokola ili davanjem posebnih
izjava. Jos vaznije ogranicenje je u tome sto odluke medjunarodnih tela nisu pravno obavezne za sve
drzave. One se I ne zovu presude, vec misljenja, konstatacije itd, kao sto se I obracanje ovakvim
organima ne naziva tuzbom ili zalbom, vec predstavkom.
Da bi medjunarodni organ mogao da uzme u razmatranje individualnu predstavku ostecene stranke,
ova mora da zadovolji sledece uslove:
1. Legitimni interes – Podnosilac mora da pokaze da za to ima legitimni interes kao moguca
zrtva povrede nekog prava. U praksi medjunarodnih organa dopusta se da podnosilac bude
advokat ili, ako zrtva ne moze da se obrati organu. Nije dopustena tuzba u opstem interesu tj.
u ime svih potencijalno ugrozenih actio popularis. Od medjunarodnih organa ne moze se
traziti da ispituju valjanost pojedinih zakona in abstracto.
2. Iscrpenost domacih pravnih lekova – Podnosilac mora da je prethodno iscrpeo sve pravne
lekove koji postoje u drzavi na cije se postupke zali. Ovo je pravilo u medjunarodnom pravu,
jer se drzavi mora dati sansa da ispravi eventualnu gresu, odnosno krsenje nekog prava
pojedinca.

14
 3. Zahtev mora da bude zasnovan na nekoj odredbi ugovora za cije je sprovodjenje
nadlezan medjunarodni organ (mora biti kompatibilan sa medjunarodnim instrumentom).
Saglasnost ratione materiae ako je pravo koje je navodno prekrseno zajemceno ugovorom u
pitanju. Saglasnost ratione personae postoji kada je zalilac u nadleznosti drzave cijim
postupcima prigovara. Kompatibilnost natione temporis odnosi se na vremensko vazenje
ugovora.
4. Zabrana zloupotrebe prava – Zahtev ne sme da predstavlja zloupotrebu prava na obracanje
medjunarodnim organima. Ovaj razlog za odbacivanje je predvidjen da bi se medjunarodna
tela odbranila od kverlunata koji ne vode postupak da bi branili pravo vec da bi postigli
druge ciljeve, kao sto su licno zadovoljstvo, publicitet I sikaniranje drugih.
5. Peticija ne sme biti ocigledno neosnovana – Slican prethodnom je uslov koji poznaje samo
Evropska konvencija, da peticija nije ocigledno neosnovana. Evropski sud je po tom osnovu
odbacio mnogo podnesaka.
6. Zabrana litispendencije – Sustinski istovetan zahtev ne moze se istovremeno uputiti raznim
telima npr. Komitetu za ljudska prava I Evropskom sudu za ljudska prava. Pred neke organe
se, medjutim, moze izaci sa zahtevom koji je ranije konacno razmotrilo neko drugo telo.
7. Zahtev da postoji znacajnije ostecenje – Jedan od novih uslova uvedenih izmenom
dosadasnjeg cl. 35 Evropske konvencije cl. 12 Cetrnaestog protokola jeste mogucnost
odbacivanja predstavke ukoliko njen podnosilac nije pretrpeo znacajnije ostecenje, osim
ukoliko postovanje ljudskih prava zahteva ispitivanje meriturma I ukoliko domaci sudovi
nisu propisno razmotrili slucaj. Ako predstavka ne ispunjava ove uslove, organ ce je odbaciti
resenjem, a ako ih ispunjava, upustice se u sustinu stvari da bi doneo neku od gore opisanih
odluka, cija je sustina u tome da se utvrdi da li je neko pravo uskraceno tj. da li je prekrsena
neka odredba medjunarodnog instrumenta cije postovanje doticni organ nadzire.
Ako je organ kome se navodna zrtva povrede prava obraca, kao, npr Evropski sud za ljudska prava,
onda je njegova odluka kojom se utvrdjuje povreda – presuda, koja obavezuje drzave koje su
prihvatile njegovu nadleznost I na njihovoj teritoriji predstavlja izvrsni uslov. Organi koji nisu u
pravom smislu reci sudski, kao sto su ugovrna tela tj. komiteti koji se stariju o primeni pojedinih
univerzalnih ugovora o ljudskim pravima donose odluke o meriturumu koje se ne zovu presudama
nego imaju drugacija imena sto ukazije na to da one nisu u punoj meri pravno obavezne za sve
drzave. Da bi odluka medjunarodnog organa imala posledice, drzava mora na osnovu nje da
preduzme mere po svom izboru, na koje odluka ukazuje samo na opsti nacin.

POSTUPAK KOJI POKRECU DRZAVE

Prema klasicnom shvatanju medjunarodnih obaveza drzava, one u prvom redu postoje prema drugim
drzavama, saugovornicama. Dakle, ako drzava prekrsi pravo nekog pojedinca u svojoj nadleznosti,
odgovorna je da prema svim drzavama kojima se obavezala medjunarodnim ugovorom o postovanju
tog prava. Na osnovu obaveze postovanja medjunarodnih ugovora pact sunt servanda, svaka bi
saugovornica mogla da pozove drzavu prekrsioca na odgovrnost zbog neispunjavanja medjunarodne
obaveze. Obracanje nekom sudskom organu ne bi ni bilo moguce ako se drzave na to vec nisu
obavezale ili ako ne sklope poseban sporazum (kompromis) kojim spor iznose pred sud. Iskustvo je
pokazalo da se drzave veoma ustezu da pokrecu ovakva posupak. To opredeljuju politicki I
ekonomski razlozi, jer se njime zaostravaju odnosi sa tuzenom drzavom I izazivaju protivmere. Na
zalost, vlade pokrecu pitanja ljudskih prava u drugim zemljama samo ako su odnosi s njima I onako
losi, ili ako u njima ne vide vazne saveznike ili nemaju jake privredne interese.

REAGOVANJE MEDJUNARODNIH ORGANIZACIJA NA SISTEMATSKO I MASOVNO

KRSENJE LJUDSKIH PRAVA

Od samog svog nastanka, UN primaju ogroman broj dopisa od pojedinaca, grupa I organizacija iz
celog sveta, u kojima se ukazuje na teske povrede ljudskih prava. Organi UN su dugo odbijali da se

15
pozabave ovom korespondencijom, smatrajuci da u Povelji UN nema osnova za razmatranje
individualnih zalbi protiv clanica UN ili drugih drzava.
1. Procedura po rezoluciji 1235. – Bivsa Komisija za ljudska prava je 1967. godine odlucila
da ovlasti sovju Potkomisiju za sprecavanje diskriminacije I zastitu manjina, da se pozabavi
obavestinjam koja na taj nacin priticu u Ortanizaciju I da izvesti o tome I druge organe.
2. Procedura po rezoluciji 1503. – Posle izvesnog kolebanja I nastojanja mnogih drzava da
ovu proceduru sto vise suze u ime suverenosti, Ekonomski I socijalni savet je Rezolucijom
1503 od 1907. godine uspostavio jos jedan postupak koji, za razliku od prethodnog, nije bio
samo u rukama delefata drzava, vec je ukljucio I eksperte iz Potkomisije. Ova procedura je
bila poverljiva, kako se ne bi povredila osetljivost vlada zbog mesanja u njihove unutrasnje
poslove bez ugovornog osnova. Medjutim, postupak je od tajnog mogao postati javan
prelaskom na proceduru 1235. Politicka osetljivost drzava manje se pogadja ako se
nadleznost radne grupe ili izvestioca odredi pojavom I vrstom povrede ljudskih prava kojom
ce se oni baviti. Ovaj pristup masovnim povredama naziva se tematskim mehanizmom.
3. Nova procedura po Rezoluciji 5/1 Saveta za ljudska prava – Savet za ljudska prava je 18.
juna 2007. godine usvojio Rezoluciju 5/1 kojom je uspostavio proceduru po prituzbi. Ova
procedura je uspostavljena u skladu sa mandatom koji je proveren Savetu Rezolucijom
60/125 od 15. marta 2006. godine, na osnovu kojeg on treba da razmotri, I gde je to
potrebno, unapredi I racionalizuje sve mandate, mehanizme, funkcije I odgovrnosti bivse
Komisije za ljudska prava, ukljucjuci I proceduru 1503 kako bi uspostavio nove, naprednije
mehanizme. Cilj ove procedure je da ukaze na upornu praksu ozbiljnih povreda ljudskih
prava koje se desavaju u bilo kom delu sveta, ali je ona tajna I zasnovana na saradnji sa
drzavom koja krsi ljudska prava. Savet je formirao I specijalne procedure koje predstavljaju
nastavak aktivnosti koje je vrsila Komisija za ljudska prava, a koja se sastojala u
monitoringu krsenja ljudskih prava u pojedinim zemljama. Danas postoje 4 radne grupe: za
africki narod, arbitarna pritvaranja, prisline nestanke I pravo na samoopredeljenje.

OPSTA KONTROLA ISPUNJAVANJA OBAVEZA IZ MEDJUNARODNIH UGOVORA

Periodicno ispitivanje izvestaja ima tu manu sto njime ne moze da reaguje na pojedinacne povrede
ljudskih prava, aili I tu prednost da se tako bolje sagledava celokupno stanje u jednoj zemlji. To je
jedini nacin reagovanja kod neutuzivih prava, prava gde je tesko utvrditi ko ima legitimaciju da
pokrece pojedinacne postupke I prava koje drzava treba postepeno da uvode. Praksu ispitivanja
izvestaja prva je uvela Medjunarodna organizacija rada u konvencijama usvojenim pod njenim
okriljem. U njima se, kao I u nekim ugovorima donetim u okviru UN, uglavno trazilo od drzava da
izveste o promenama u svom zakonodavstvu, koje treba da omoguce sprovodjenje ugovornih
odredbi. Siroka obaveza izvestavanja nuzna je zato sto implementacija ljudskih prava ne moze da se
svede samo na zakonodavnu delatnost, pa ni na akte drugih organa vlasti, vec predstavlja drustveni
proces u kome treba stvarati siroke preduslove za stvarno uzivanje ljudskih prava. Drzave su duzne
da podnesu prvi izvestaj u roku od godinu dana od ratifikacije, a kasnije u preiodima koje oznaci
nadzorno telo. Ovi vremenski razmaci su obicno 4 ili 5 godina. Izvestaj mora da podnese svaka
ugovrnica, tako da njen izlazak pred nadzorno telo ne predstavlja nikakav izuzetak, pa prema tome
ni predpostavku da ona krsi ljudska prava. Clanovi nadzornih tela ne treba samo da ustanove da li je
izvestaj pravovremeno podnet I da li je formalno ispravan, vec I da utvrde da li on odgvara
stvarnosti. Bogat izvor informacija predstavljaju izvestaji medjunarodnih, I posebno nacionalnih
nevladinih organizacija za ljudsak prava, koje pisu tzv alternativni izvestaj.
U najnovije vreme su, medjutim, nadzorna tela uobicajila da na kraju ispitivanja izvestaja daju svoje
zakljucke u kojima ukazuju na najvaznije prednosti I nedostatke koje su ustnovila. Da bi autoritet
ovih misljenja bio veci, ona se usvajaju konsenzusom iako sva tela inace mogu da donose odluke
vecinom glasova. Ovakvi zakljucci Komiteta za ljudska prava zovu se komentari. Tipican komentar
podeljen je na odeljke koji se odnose na cionioce I teskoce, pozitivne aspekte, glavne razloge za
zabrinutost, sugestije I komentare. Komentari predstavljaju znacajan putokaz za drzave u kom

16
pravcu treba da sprovode reforme u preiodu do podnosenja narednog izvestaja. Kako taj period
iznosi samo 4 do 5 godina, od drzava se ocekuje da brzo reaguju I bez odlaganja zapocnu
neophodne reforme.
Iz rasprava o ovlascenjima koja nadzorna tela imaju povodom ocene izvestaja, opisanih u
prethodnom odeljku, kao kompromisno resenje proizaslo je povremeno usvajanje opstih komentara,
koji se ne odnose na pojedine drzave nego na iskustva nadzornog tela u razmatranju svih izvestaja.
Postepeno su opsti komentari postali ono sto im ime kaze, komentari pojedinih odredbi
odgovarajuceg ugovora ili nekih pitanja na koje se u njihovom tumacenju I primeni nailazi. Iako oni
nisu obavezni za drzave clanice, jer ugovorna tela nemaju pravo na apstraktno I uopsteno obavezno
tumacenje, neki od njih imaju veliku vaznost I uticaj. Kod opstih preporuka komentatorska priroda
je manje naglasena.

17
PRAVO NA ZIVOT – OPSTI POJAM

Pravo na zivot, bez ikakve sumnje, predstavlja osnovno pravo, bez cije zastite nema ostvarenja
drugih prava. Pravo na zivot garantovano je svim medjunarodnim I regionalnim instrumentima za
zastitu ljudskih prava. U slucaju lisenja necijeg zivota, drzava mora sprovesti efikasnu istragu kako
bi se utvrdili detalji vezani za ovaj dogadjaj I kaznili ucinioci adekvatno tezini ucinjenog dela. Pravo
na zivot predstavlja apsolutno pravo jer se ne moze ukinuti niti ograniciti, cak ni posle proglasenja
vandrednog stanja ili stanja opste opasnosti.
Samovoljno lisavanje zivota – U nekim situacijama lisavanje zivota je dozvoljeno. Ne smatra se
protivnim cl. 2 st. 2 EKLJP ako proistekne iz upotrebe sile koja je apsolutno nuzna:
1. radi odbrane nekog lica od nezakonitog nasilja
2. da bi se izvrsilo zakonito hapsenje ili sprecilo bekstvo lica zakonito lisenog slobode
3. prilikom zakonitih mera koje se preduzimaju u cilju suzbijanja nereda ili pobune
Sila koja se u ovim slucajevim moze upotrebiti mora biti apsolutno neophodna, sto znaci da postoji
proporcionalnost izmedju sile koja je upotrebljena I cilja koji se zeli ostvariti.

POSEBNA PITANJA U VEZI SA PRAVOM NA ZIVOT, ABORTUS, EUTANAZIJA

Pravo na zivot se kvalifikuje kao urodjeno pravo, I ono se pretpostavlja I ne zavisi od toga da li je
zasticeno pozitivnim pravom. Ono je inherentno svakom ljudskom bicu I drzava ne moze opozvati
pravo na zivot. U praksi raznoraznih medjunarodnih tela pojavili su se problemi sa tumacenjem kada
nastaje I prestaje zivot, a ova pitanja posebno su diskutovana u odnosu na abortus I pitanje
eutanazije.
Abortus – namerni prekid trudnoce uz zrtvovanje fetusa. Problemi vezani za abortus povezani su sa
razlicitim moralnim, verskim, zdravstvenim I pravnim dilemama, jer pravo zene da raspolaze svojim
telom I pravom partnera da odlucuju o svom potomstvu dolazi u sukob sa pravom fetusa na zivot,
ukoliko je on priznat. U najstarijim ljudskim zajednicama kontrola radjanja vrsena je ili izlaganjem
dece nepovoljnim klimatskim uslovima I gladi, ili se javljala u vidu cedomorstva. Nasilan prekid
trudnoce nastaje verovatno kao rezultat covekovog traganja za humanijim resenjem, a prvi pisani
dokument o nekom metodu kontrole radjanja pronadjen je u starom kineskom medicinskom tekstu
koji je pisan tokom vladavine Shen Hunga (2737 – 2696 g p.n.e.). Smatra se da se godisnje izvrsi
oko 46 miliona abortusa u svetu , pa je zato jasno da zbog znacaja ovog problema nameran prekid
trudnoce ne prestaje da zaokuplja paznju, a celovit odgovor na pitanje da li I kada fetus postaje
ljudsko bice, nije dat ni do danasnjih dana.
Eutanazija – ili ubistvo iz milosrdja, predstavlja lisavanje zivota neizlecivog bolesnika, na njegov
zahtev od strane lekara ili nekog drugo lica. Dakle, eutanazija podrazumeva vestacko prekidanje
zivota neizlecivih bolesnika, a sama rec potice od grcke reci eu-dobro, lako I thanatos-smrt.
Pitanje eutanazije potpuno je razlicito regulisano u nacionalnim zakonodavstvima. Uglavnom se
pravi razlika izmedju aktivne eutanazije, kada jedno lice lisava zivota drugo lice, I pasivne
eutanazije, kada postoji propustanje obaveze lecenja kako bi se smrt ubrzala. U literaturi se izdvaja
kao poseban oblik asistirano samoubistvo kada jedno lice pomaze drugom da izvrsi samoubistvo.
Do danas je samo mali broj drzava legalizovao eutanaziju (Albanija 1999., Nemacka 2010).
Protivnici eutanazije smatraju da bi se njenom legalizacijom prosirila primena I na osobe koje nisu
smrtno bolesne, posebno sto je tesko predvideti duzinu zivotnog veka I mogucnost oporavka nekog
lica. U Madridu 1987. godine usvojena je Deklaracija o eutanaziji cime je ona proglasena za
neeticki cin, protivan svakom ljudskom dostojanstvu. Pobornici legalizacije eutanazije uvek ukazuju
na potrebu za njenim priznanjem kod osoba koje pate od nesnosnog bola, I insistiraju na priznanju
prava na samoubistvo I cinjenici da se ljudi ne mogu naterati da ostani u zivotu ukoliko imaju veliku
zelju da okoncaju svoj zivot.

18
SMRTNA KAZNA

Smrtna kazna se I danas primenjuje u velikom broju drzava, iako postoji primetna tendencija
opadanja broja drzava koje je poznaju I primenjuju u svom pravnom sistemu. Danas se vecina
drzava smatra abolicionistickim drzavama, ali vise od 60% svetskog stanovnistva I dalje zivi u
zemljama koje primenjuju smrtnu kaznu jer ona postoji u cetiri najmnogoljudnije zemlje – Kini,
Indiji, Indoneziji I SAD-u. Godine 1977. , samo 16 drzava je bilo abolicionisticko, a do kraja 2012.
godine ukupno 97 drzava je ukinulo smrtnu kaznu, 8 drzava je zadrzalo za obicna dela, dok 35
drzava nije izreklo smrtnu kaznu u poslednjih 10 godina (samtraju se abolicionistickim de
facto). S druge strane, 58 drzava je jos uvek zadrzalo smrtnu kaznu. Univerzalni sistem zastite
dozvoljava drzavama da zadrze smrtnu kaznu kao sankciju u svojim zakonodavstvima, ali zato
namece niz obaveza koje drzave u tom slucaju moraju postovati. Smrtna kazna moze biti izrecena
samo za najteza krivicna dela(za preljubu se ne moze kaznjavati kamenovanjem do smrti, kao sto je
to slucaj u Iranu, bez obzira na shvatanje sredine u kojoj se poemnuta mera izrice, jer ona nije u
skladu sa shvatanjem o najtezim zlocinima). Smrtna kazna mora biti izrecena u skladu sa zakonom
koji je vazio u trenutku kada je krivicno delo izvrseno. Smrtna kazna ne moze biti izrecena a da se
time povredi neko drugo pravo koje je zasticeno PGPP-om ili Konvencijom o genocidu. Zabranjeno
je izricanje smrtne kazne licu koje je bilo mladje od 18 godina u trenutku izvrsenja krivicnog dela.
Smrtna kazna se ne moze izvrsiti nad trudnom zenom (ovo se odnosi samo na izvrsenje, ne na
izricanje. To bi znacilo da se smrtna kazna moze izvrsiti po porodjaju osudjenice na smrt, iako
mnogi teoreticari smatraju da bi iz zdravstvenih I humanih razloga ovu odredbu trebalo tumaciti
tako da ona zabranjuje izvrsenje kazne I nakon rodjenja deteta). Svaki osudjenik na smrtnu kaznu
ima pravo da trazi pomilovanje I zamenu kazne, pa se mora ostaviti odredjeno vreme za ukidanje ili
smanjenje kazne od strane nadleznog organa. Evropski sistem zasitite – U Evropi su sva pitanja
vezana za mogucnost izricanja smrtne kazne danas uglavnom resena – ona je zabranjena. Ali je
borba za takvo opredeljenje na ovom kontinentu trajala dugo. Sesti protokol na Evropsku
konvenciju, donet 1983. godine, ukinuo je smrtnu kaznu, osim za dela izvrsena u doba rata ili
neposredne ratne opasnosti. EU je juna 1998. godine usvojila dokument pod nazivom Vodic za
politiku EU prema trecim zemljama kada je rec o smrtnoj kazni, gde se protivi postojanju I primeni
smrtne kazne doprinosi ocuvanju ljudskog dostojanstva I progresivnom razvoju ljudskih prava, pa je
jedan od ciljeva EU da radi na univerzalnom ukidanju kapitalne kazne. Beelorusija je poslednja
evropska drzava koja je jos uvek zadrzavala smrtnu kaznu.

ZABRANA MUCENJA I NECOVECNIH ILI PONIZAVAJUCIH POSTUPAKA I KAZNI –

UNIVERZALNI INSTRUMENTI, REGIONALNI INSTRUMENTI, RAZLIKOVANJE
MUCENJA OD OSTALIH OBLIKA ZLOSTAVLJANJA

Mucenje predstavlja potpuno odsustvo postovanja ljudskog dostojanstva, koje se najcesce koristi
kao metod zastrasivanja, unizenja ili slamanja otpora zrtve. Mucenjem se napada sustinski fizicki I
psihicki intergritet licnosti, pa je sloboda od fizickog I psihickog integriteta proklamovana
mnogobrojnim medjunarodnim instrumentima. Zabrana mucenja prvobitno je proklamovana u cl 5
Univerzalne deklaracije recima da: “niko ne sme biti podvgrnut mucenju ili svirepom, necovecnom
ili ponizavajucem postupanju ili kazni”. Konvencija UN protiv mucenja I drugih surovih,
nehumanih ili ponizavajucih postupanja ili kaznjavanja. Ova Konvencija doneta je konsenzusom
1984. godine na dan Prava coveka (10. decembar) I sredinom 2010 godine ima ukupno 147
drzava ugovornica. Stupila je na snagu 26. juna 1987. godine, a ovaj datum danas se slavi kao
svetski dan podrske zrtvama mucenja. Konvencija je doneta nekoliko godina posle Deklaracije UN
za zastitu svih lica od izlozenosti mucenju I drugim surovim, nehumanim ili ponizavajucim
postupanjima ili kaznjavanjima.
Potkomitet obavlja svoju funkciju (uspostavljanje redovnih poseta mestima na kojima se nalaze lica
lisena slobode) u skladu sa Poveljom UN, priznatim standardima u oblasti lisenja slobode, kao I na

19
osnovu principa poverljivosti, nezavisnosti, univerzalnosti, objektivnosti I neselektivnosti.
Potkomitet se prvobitno sastojao od 10 clanova koji deluju u svom licnom kapacitetu, a danas se u
sastavu ovog tela nalazi 25 eksperata. U pitanju su lica visokih moralnih kvaliteta, koja imaju
profesionalno iskustvo u oblasti administrativne pravde, a narocito u oblasti krivicnog prava, prava
zatvorenika I policije. Clanovi Potkomiteta se biraju na period od 4 godine I mogu biti ponovo
birani na tu funkciju. Drzave su u obavezi da:
1. Prime Potkomitet na svoju teritoriju I omoguce mu pristup svim mestima na kojima se
nalaze lica lisena slobode
2. pruze sve relevantne informacije koje Potkomitet zatrazi
3. ohrabre I odrzavaju kontakt izmedju Potkomiteta I nacionalnih preventivnih mehanizama
4. ispitaju preporuke Komiteta I sa njim ostvare dijalog u pogledu mogucih mera koje bi
trebalo implementirati
Regionalni instrumenti – Drugi evropski instrument predstavlja Evropska konvencija o
sprecavanju mucenja I necovecnih ili ponizavajucih postupanja ili kaznjavanja, doneta je I 1987.
godine u okviru Saveta Evrope. Evropski komitet nije sudski organ, koji bi trebalo da povede istragu
I donese odluku na podnetu zalbu, niti da utvrdi krsenje osnovnih odredbi ugovora. Americki sistem
zastite ljudskih prava oslanja se na dva pravna izvora u pogledu zastite od mucenja. Jedan izvor cine
Povelja Organizacije americkih drzava (OAD) I Americka deklaracija o pravima I druznostima
coveka, doneta 1948. godine. Drugi, mnogo znacajniji izvor predstavlja Americka konvencija o
ljudskim pravim, koja cl 5 naglasava isto ono sto I Evropska konvencija, ali dodaje da se sa svim
licima lisenim slobode ima postupati uz postovanje dostojanstva koje karakterise ljudska bica.
Razlikovanje mucenja od ostalih oblika zlostavljanja – mucenje je:
1. nanosenje teskog dusevnog ili fizickog bola ili patnje
2. od strane ili uz pristanak I odobravanje drzavnih vlasti
3. sa odredjenim ciljem poput prikupljanja informacija, kaznjavanja ili zastrasivanja
Medjuamericka konvencija o sprecavanju I kaznjavanju mucenja:”mucenje treba da bude shvaceno
kao bilo koji akt, namerno izvrsen kako bi fizicki ili dusevni bol ili patnja bili naneti osobi tokom
krivicne istrage, kao sredstvo zastrasivanja, kao licno kaznjavanje, preventivna mera, kazna, ili radi
nekog drugog cilja.
Mucenje – necovecno postupanje s odredjenim ciljem, kao sto je dobijanje obavestenja ili ustupaka,
ili izvrsavanje kazne (Evropski sud: necovecno postupanje koje prouzrokuje vrlo ozbiljnu I surovu
fizicku ili dusevnu patnju)
Necovecno postupanje ili kaznjavanje – postupanje koje namerno izaziva teske patnje, duhovne ili
fizicke, a pri tom je pod datim uslovima neopravdano (Evropski sud: izazivanje jakih fizickih ili
dusevnih patnji)
Ponizavajuce postupanje ili kaznjavanje – postupanje koje grubo ponizava osobu pred drugima ili
je primorava da se ponasa protiv svoje volje ili savesti (zlostavljanje koje unizava osobu, ukazuje na
nedostatak postovanja prema njoj, ili umanjuje njeno ljudsko dostojanstvo ili izaziva osecaj straha,
dusevne patnje ili inferiornost, sposobno da slomi pojedincev moral ili fizicki otpor I prouzrokuje
dovoljno ozbiljnu fizicku ili dusevnu patnju)

POSTUPANJE PREMA LICIMA LISENIM SLOBODE

Lica lisena slobode imaju pravo na kontakt sa porodicom, advokatom, lekarom I sudskim organima,
a iskustvo pokazuje da je ovaj kontakt od izuzetne vaznosti kao zastita od raznih oblika zlostavljanja
I da je od sustinskog znacaja u procesu sprovodjenja pravicnog sudjenja. Tri prava koja pripadaju
pritvorenim osobama:
1. pravo osobe da obavesti o svom pritvaranju osobu po svom izboru (clana porodice, prijatelja,
konzulat)

20
 2. pravo na usluge advokata
3. pravo na medicinski pregled od strane lekara po svom izboru
Pravo pritovrene osobe da se njegovo pritvaranje saopsti trecem licu, mora biti garantovano od
samog pocetka policijskog pritvora. Iako radi zastite legitimnih interesa same istrage ovo pravo
moze biti odlozeno, takvi izuzeci moraju biti jasno definisani, vremenski ograniceni I pismeno
evidentirani sa navedenim razlozima.
Pristup adovkatu mora znaciti pravo na kontaktiranje advokata I pravo na njegove posete, kao I
njegovo prisustvo tokom saslusanja, uz garanciju poverljivosti razgovora.
Lekarski pregled osoba mora biti obavljen izvan slusnog I vidnog dometa policijskih sluzbenika, a
rezultati pregleda moraju biti dostupni pritvoreniku I njegovom advokatu. Lekar mora biti pozvan
bez odlaganja, ukoliko to lice lisene slobode zahteva, a ovo pravo moralo bi se tumaciti tako da
obezbedjuje pravo pritvorenika na pregled lekara po sopstvenom izboru, cak iako pregled vrsi lekar
pozvan od strane policije. Saslusanje je strucan posao koji zahteva izvesnu obuku sluzbenika. Cilj
takvog ispitivanja mora biti pribavljanje tacnih I pouzdanih informacija o pitanjima koja su pod
istragom, a ne iznudjivanje priznanja od pritvorenika koji se vec smatra krivim.

ZABRANA ROPSTVA

Posle velikih burzoaskih revolucija ustaljeno je shvatanje da niko ne moze raspolagati ljudskim
bicima kao sto to moze sa stvarima. Tako je prva borba na medjunarodnom planu usmerena upravo
na trgovinu robljem I to, pre svega, na otvorenom moru. Tim povodom donet je 1890. godine u
Briselu Akt protiv ropstva, kojim je formiran ured koji je uskladjivao sprovodjenje mera protiv
ropstva I trgovine ljudima.
Rob je ljudsko bice nad kojim se vrsi, u potpunosti ili delimicno, pravo svojine.
Trgovina robljem obuhvata sticanje roba silom ili kupovinom, njegovu prodaju I prevozenje. 1956.
godine, doneta je Dopunska konvencija o ukidanju ropstva, trgovine robljem I institucija I prakse
slicnih ropstvu. Pod praksom slicnom ropstvu smatra se: ropstvo zbog duga, kmetstvo, praksa da se
zena bez prava da odlucuje obecava ili ustupa uz naknadu njenim roditeljima, staratelju, familiji ili
nekom drugom licu, praksa gde muz ili njegova porodica ustupaju zenu bez njene volje, praksa da
zenu neko nasledjuje po smrti njenog muza, kao I praksa da se dete ustupa od strane roditelja ili
staratelja drugom licu radi eksploatacije. Ovakva praksa I danas je poznata u nekim delovima sveta,
posebno u Aziji I Africi. Ropstvo oznacava potpuno vlasnistvo jednog lica nad drugim, dok se
ropski polozaj tice manjih ogranicenja slobode, gde postoje uslovi rada ili sluzbe koji su izvan
kontrole pojedinca.
Zabrana duznickog ropstva – (Indija, Bolivija, Brazil, Peru, Filipini) niko se ne moze lisiti
slobode samo zato sto nije u stanju da ispuni ugovornu obaveezu. U nemogucnosti da plate dug,
prokrijumcena lica vezuju se za zemlju na kojoj obavljaju usluge za male pare, dok se dug stalno
povecava I time tesko otplacuje. Ista je situacija I sa decom koja se koriste radi prosenja na ulici,
cije je radno vreme I po 15 sati dnevno, a koja dobijaju mali ili nikakvu nadoknadu za svoj rad.
Trgovina ljudima – Trgovina ljudima je svaki akt regrutovanja, otmice, transporta, prodaja,
transfer, prihvatanje ili primanje osobe; pracenja pretnjom ili upotrebom sile, prevarom, prinudom
ili ropstva zbog duga; u cilju smestanja ili drzanja lica, bez obzira na to da li je uz naknadu ili ne,
radi prinudnog ropstva, prinudnog rada ili uslova slicnih ropskim; u zajednici koja se razlikuje od
one u kojoj je osoba zivela pre toga.
Krijumcarenje se ostvaruje u cilju dobijanja direktne ili indirektne finansijske ili neke druge
materijalne koristi, na osnovu nelegalnog ulaska osobe na teritoriju drzave cije drzavljanstvo ili
stalni boravak nema.

PRINUDNI RAD

Prinudni ili obavezni rad je:

21
 1. rad uobicajen u sklopu lisenja slobode odredjenog u skladu sa odredbama cl 5 Konvencije ili
tokom uslovnog otpusta
2. sluzba vojne prirode ili, u zemljama u kojima se priznaje prigovor savesti, sluzba koja se
zahteva umesto odsluzenja vojne obaveze
3. rad koji se iziskuje u slucaju kakve krize ili nesrece koja preti opstanku ili dobrobiti
zajednice
4. rad ili sluzba koja cini sastavni deo uobicajenih gradjanskih duznosti

SLOBODA I BEZBEDNOST LICNOSTI

Sloboda I bezbednost uvek se posmatraju zajedno I iskljucivo u kontekstu fizicke slobode. Do njene
povrede dolazi u slucajun lisavanja slobode, kada je ono nezakonito I nije sprovedeno od strane
ovlascenog lica. Prvo, dopusteno je lisenje slobode na osnovu preesude nadleznog suda. Taj sud
mora biti nezavisan , imati ovlascenja da odredjuje pustanje na slobodu I pruzati odredjene grantije
u okolnostima konkretnog pritvora. Drugo, izuzetak se odnosi na dve situacije. Prva dozvoljava
lisenje slobode zbog neizvrsenja zakonite sudske odluke, kao sto je npr kaznjivo neplacanje
novcanih kazni koje je sud odredio. Druga situacija dozvoljava lisavanje slobode radi obezbedjenja
ispunjenja neke obaveze koja je propisana zakonom. Treci izuzetak predvidja da je hapsenje
opravdano ako za cilj ima privodjenje pojedinaca pred nadlezne sudske organe:
1. zbog opravdane sumnje da je izvrsilo krivicno delo – opravdana sumnja postoji kada su
utvrdjene cinjenice ili informacije koje bi uverile objektivnog posmatraca da je konkretno
lice moglo da ucini krivicno delo
2. kada je to opravdano potrebno radi sprecavanja izvrsenja krivicnog dela
3. da bi se predupredilo bekstvo lica po izvrsenju krivicnog dela
Cetvrti izuzetak se odnosi na lisenje slobode maloletnih lica u dve situacije:
1. na osnovu zakonite odluke radi vaspitnog nadzora
2. radi privodjenja maloletnika nadleznom organu
Peto, do lisavanja slobode moze doci radi:
1. sprecavanja sirenja zaraznih bolesti
2. lisavanja slobode dusevno poremecenih lica, alkoholicara, uzivalaca droge I skitnica
Sesto, do lisenja slobode moze doci radi sprecavanja neovlascenog ulaska u zemlju, ili u slucaju
deportacije ili ekstradicije, a ovi slucajevi zahtevaju hitnost postupanja I zabranjuju upotrebu
prevare na strani drzave kako bi se lica lakse lisila slobode
Zakonitost lisenja slobode – Svako lisenje slobode mora biti zakonito, tj u skladu sa domacim
zakonom koji propisuje postupak lisenja slobode. Takav zakon mora biti dostupan, predvidljiv I
jasan. Zahtev da postoji zakonski osnov lisenja slobode odnosi se na ceo period trajanja pritvora.
Lisenje slobode ne sme biti arbitrarno I ova osnovna garantija odnosi se na svako lice, bez obzira na
cinjenicu iz okg razloga je lisenje slobode preduzeto. Proizvljno lisavanje slobode moze postojati u
situacijama kada je zakon previse sirok I nejasan, kada lisenje nije stvarno potrebno, ili se
preduzima radi ostvarenja nekog nezakonitog cilja.
Hapsenje I pritvor – Pritvor predstavlja jednu procesnu meru, ciji je zadatak da obezbedi pravilno
funkcionisanje procesa dokazivanja u krivicnom postupku. Do zatvaranja dolazi ne samo onda kada
se lice drzi u policijskoj ili zatvorskoj celiji, vec svaki put kada je lice onemoguceno da napusti
odredjeno mesto ili je lice prisiljeno da dodje na neko drugo mesto. U tom slucaju, potpuno je
nevazno da li je lice liseno slobode svesno te cinjenice, kao sto ni njegova dobrovoljna predaja ne
oslobadja vlasti obaveze postovanja cl 5 EKLJP. Hapsenje moze uciniti ne samo sluzbeno lice, vec I
privatno lice koje to ovlascenje ima po osnovu zakona, ili postupa uz podrsku sluzbenog lica.
Legitiman osnov za lisenje slobode u vidu potrebe da se lice sprecu u izvrsenju kriviicnog dela, ili
sprecavanje bekstva lica koje je osumnjiceno za krivicno delo, postoji samo ako je ucinjeno da bi se
pokrenuo krivicni postupak proitiv konkretnog lica.
Produzenje pritvora mora biti podlozno sudskoj reviziji, na kojoj ce se ispitivati opravdanost ovakve
mere. Evropski sud je naveo cetiri relevantna razloga za produzenje pritvora do sudjenja a to

22
su: rizik od bekstva, rizik od ometanja pravosudja, potreba da se spreci zlocin, potreba da se sacuva
javni red. Lisenje slobode do sudjenja ne sme biti duze od razumnog roka. Da bi se utvrdilo sta
predstavlja razuman rok, mora se uzeti u razmatranje svaki konkretan slucaj. Pritvor u trajanju
preko pet godina nikad se ne moze smatrati opravdanim.
Prava lica lisenih slobode – EKLJP predvidja da svako lice liseno slobode ima sledeca prava:
1. da odmah I na jeziku koji razume bude obavesten o razlozima za hapsenje I o svakoj optuzbi
protiv njega
2. da bude bez odlaganja izveden pred sudiju I da mu se sudi u razumnom roku, ili da bude
oslobodjen do sudjenja
3. da pokrene postupak u kome ce sud hitno ispitati zakonitost lisenja slobode I naloziti
pustanje na slobodu ako je lisenje slobode nezakonito
4. da ima utuzivo pravo na naknadu stete ako je nezakonito liseno slobode

SLOBODA KRETANJA

Sloboda kretanja cini kamen temeljac slobode svake licnosti I znaci pravo pojedinca na slobodu
kretanja I izbor stanovanja u granicama jedne drzave. O znacaju garantovanja slobode kretanja
govori I cinjenica da je jos Magna Charta Libertatum iz 1215. godine u cl 42 predvidjala pravo
lica da napusti kraljevstvo I da se u njega vrati, a danas vecina ustava garantuje ovu slobodu. Ovo
pravo oddnosi se pre svega na strance, koji zakonito borave na teritoiji jedne drzave. Sloboda
kretanja znaci I pravo pojedinca da napusti bilo koju zemlju, ukljucujuci I vlastitu (bez obzira na
cinjenicu da li je napustanje trajno ili privremeno) I da se vrati u svoju zemlju. Ono se jedino ne
odnosi na drzavljane koji su u inostranstvu ucinili neko krivicno delo. Oduzimanje licnih
dokumenata, pre svih pasosa, predstavlja ogranicenje slobode kretanja koje samo u retkim
slucajevima moze biti opravdano. Bez prava da se napusti mesto ili zemlja, pojedinac moze biti lisen
prava na brak ili porodicu, prava na obrazovanje, prava na rad ili bilo kog drugog prava. Sloboda
kretanja od vaznosti je za svako lice, ali je od posebnog znacaja za izbeglice, raseljena lica, lica
koja traze azil I radnike migrante. Izbeglice se cesto susrecu sa izrazito teskom situacijom, posto
nemaju mogucnost da se vrate u zemlju porekla ili drzavljanstva zbog osnovanog straha ili progona
po osnovu rase, religije, nacionalnosti, pripadnosti odgovarajucoj socijalnoj grupi ili zbog politickog
misljenja. U Evropi, sloboda kretanja priznata je od trenutka osnivanja Evropske zajednice 1957.
godine. U pocetku je ona imala izrazito ekonomski karakter I odnosila se iskljucivo na radnike, da bi
se vremenom lista prosirila I na penzionere, studente I nezaposlena lica. Svaka drzava ima pravo da
kontrolise svoje granice, pa taok I da vraca lica koja pokusavaju nelegalnim putem da udju na njenu
teritoriju, ili da na njoj nezakonito borave. Zastita se pruza samo strancu koji zakonito boravi na
teritoriji strane drzave I odnosi se na sledeca prava: pravo na iznosenje razloga kojima se
osporava proterivanje, pravo sudskog ispitivanja, pravo zastupanja, odluka mora biti u skladu sa
zakonom.

EKSTRADICIJA

Ekstradicija (izrucenje) predstavlja formalnu proceduru u kojoj se lice osumnjiceno da je izvrsilo

krivicno delo predaje vladi druge zemlje radi sudjenja, ili lice osudjeno za odredjeno krivicno delo
predaje radi izdrzavanja zatvorske kazne.
Uglavnom svi ugovori o Ekstradiciji sadrze sledece odredbe:
- odredjeno delo mora biti dovoljno ozbiljno
- odredjeno delo mora biti krivicno delo u oba pravna sistema
- moraju postojati jasni dokazi o krivici lica

23
 - izruceno lice mora imati pravicno sudjenje u zemlji u kojoj se izrucuje
- kazna mora biti proporcionalna delu koje je ucinjeno
Neke drzave, poput Francuske, Nemacke, Kine I Japana, zakonom zabranjuju izrucenje sopstvenih
drzavljana. Ukoliko drzavljanin ucini neko krivicno delo na teritoriji druge drzave, pa izbegne
sudjenje dolaskom u svoju drzavu, ona mu moze suditi po principu aktivne personalne nadleznosti.
Danas se primenjuje I izrucenje predajom koju primenjuje SAD prema osumnjicenim teroristima,
koji se salju u druge zemlje radi zatvaranja I ispitivanja. Ovakva mera potpuno je suprotna
standardima u oblasti zastite ljudskih prava, jer SAD to cine da bi izbegle pravicno sudjenje I da bi
lica podvrgla mucenju ili nehumanom tretmanu.

PRAVO NA AZIL

U srednjem veku, crkva je pruzala utociste licima osumnjicenim ili osudjenim za neko krivicno
delo. Lice koje je trazilo azil bilo je obavezno da prizna svoje grehe I odlozi svoje oruzje, a nalazilo
se pod nadzorom vrhovnog poglavara crkve. U roku od 40 dana, ono je moglo da izabere ili da se
preda svetovnim vlastima, ili da napusti kraljevstvo. Tek 1623. godine, u vreme vladavine Dzejmsa
I, ovaj srednjevekovni sistem potpuno je ukinut. Danas se pravo na azil ne pruza licima koja su
ucinila neko krivicno delo, vec licima koja se progone u zemlji porekla, I koja traze zastitu od strane
neke druge drzave koja je voljna da to utociste pruzi. Deklaracija o teritorijalnom azilu UN iz
1967. godine, u svojoj preambuli naglasava da je pruzanje azila miroljubiv I human cin I da se kao
takav ne moze smatrati neprijateljskim od strane bilo koje drzave. Danas, glave pravne instrumente
u ovoj oblasti predstavljaju: 1. Direktiva o privremenoj zastiti (2001) – prvi sustinski instrument
azila, koristi se u slucaju ocekivanog amsovnog priliva izbeglica I predstavlja obima set minimalnih
standarda za postupanje koji treba da je usaglasen sa EKLJP-om.
2. Direktiva o uslovima prijema (2003) – uspotavlja minimalne standarde za prijem trazioca azila
koji ce osigurati dostojanstven standard zivota sirom eu
3. Uredba Eurodak (2000) I Uredba Dablin II (2003) – imaju za cilj da odrede koja je drzava
nadlezna za odlucivanje o zahtevu za azil
4. Direktiva o kvalifikaciji (2004) – ima za cilj da uspostavi zajednicke kriterijume za odredjivanje
podobnosti za izbeglicki status I supsidijarne forme zastite
5. Direktiva o postupcima azila (2005) – ima za cilj da uspostavi minimalne standarde procedure
za utvrdjivanje izbeglickog statusa
Kada trazilac azila dodje iz tzv. Sigurne trece zemlje, drzava moze odbaciti zahtev za azil. Koncept
sigurne trece zemlje podrazumeva obezbedjenje garancija od strane drzave u kojoj je podnet zahtev
za azil, da ce drzava u koju ce trazilac azila biti vracen prihvatiti da odlucuje o osnovanosti zahteva
za azil, kao I da ce trazilac azila u toj zemlji uzivati efikasnu zastitu od proterivanja.

PRAVO NA PRAVICNO SUDJENJE

Postovanje prava na pravicno sudjenje od sustinske je vaznosti za funkcionisanje jednog

demokratskog drustva. Ovo pravo garantovano je mnogobrojnim medjunarodnim instrumentima, ali
se zbog svog univerzalnog karaktera posebno istice cl 14 PGPP-a, koji kaze da svako ima pravo da
njegova stvar bude pravicno I javno saslusana od strane nadleznog, nezavisnog I nepristrasnog suda,
koji je ustanovljen zakonom. Moguce je da se neka prava primenjuju iskljucivo na krivicne
postupke, kao sto je to slucaj sa drugim I trecim stavovom cl. 6 EKLJP, koji se samo u odredjenim
okolnostima mogu primeniti I na gradjanske postupke. U osnovna nacela pravicnog I zakonitog
sudjenja spadaju jednakost stranaka, nezavisnost I nepristranost suda, pretpostavka nevinosti I
nacelo javnosti sudjenja. U ostala prava odbrane spadaju: pravo pojedinca da bude obavesten o
prirodi I razlozima optuzbe, pravo optuzenog na odgovarajuce vreme za pripremu odbrane, pravo na
branioca, pravo da se ispitaju svedoci, pravo na besplatnu pomoc prevodioca, pravo na sudjenje u
razumnom roku, pravo na pravni lek, zabrana ponovnog sudjenja za isti zlocin I pravo na naknadu

24
stete. (u nekim zemljama postoji I institut zabrane reformatio in peius – zabrana preinacenja na
gore).
Jednakost stranaka – Svi su jednaki pred sudovima I tribunalima, sto se tumaci tako da svaka
osoba mora imati pravo na jednak pristup sudu, bez ikakve diskriminacije. Jednakost svih pred
sudovima prvo znaci da je uspostavljanje razlicitih sudova za razlicite grupe ljudi po osnovu njihove
rase, boje koze, pola I ostalih nedozvoljenih osnova nedopustiv. Takodje, ovo pravo znaci da svi
pojedinci mogu imati jednak pristup pravosudju, odnosno zabranjeno je uskracivanje ovog prava
pojedinim kategorijama. Ustanovljenje odredjenih tipova specijalnih sudova poput vojnih sudova, I
pored njihove dopustenosti u vecini pravnih sistema, danas predstavlja prilicno sporno pitanje.
Komitet za ljudska prava smatra da su oni dozvoljeni dok god postuju proceduralne garantije I dok
sude iskljucivo vojnim licima zbog nedostatka legitimiteta za sudjenje pred civilima.
Nezavisnost I nepristranost suda – Nezavisnost suda pretpostavlja podelu vlasti u kojoj je sudstvo
institucionalizovano zasticeno od neopravdanih uticaja ili mesanja izvrsne I zakonodavne vlasti.
Sudije moraju imati odgovarajuce strucne kvalifikacije da bi se birale u ovo zvanje, mora im se
garantovati stalnost sudske funkcije I adekvatna naknada za rad, kao I efikasan, pravican I nezavisan
disciplinski popstupak u slucaju nekog prekrsaja. Dok se nezavisnost suda odnosi na obezbedjenje
spoljnih mehanizama radi obezbedjenja njegovog polozaja, nepristranost suda zavisi od ponasanja I
konacnog ishoda svakog slucaja.
Pretpostavka nevinosti – predvidja da svako ko je optuzen za krivicno delo ima pravo da se smatra
nevinim, sve dok se njegova krivica na osnovu zakona ne dokaze. Presumpcija nevinosti znaci da je
teret dokazivanja u krivicnom postupku na strani tuzioca, dok se tuzeni smatra nevinim sve dok se
ne dokaze njegova krivica. Pretpostavka nevinosti prestaje da se primenjuje od trenutka kada je
krivica nekog lica utvrdjena, osim u slucaju donosenja oslobadjajuce presude, ukoliko neki organi
postupaju kao da postupak nije bio dovoljno uverljiv I nije otklonio sve sumnje u nevinost lica.
Nacelo javnosti sudjenja – Ono garantuje svakom licu pravo na javnu raspravu prilikom
utvrdjivanja njegovih prava I obaveza ili prilikom utvrdjivanja njegove krivice. Javni karakter
postupka pred sudskim organima stiti strane u sporu protiv deljenja pravde u tajnosti, bez javne
kontrole, a predstavlja I mehanizam uspostavljanja I odrzavanja poverenja u sudove. Novinari I
javnost se mogu iskljuciti sa celog ili sa dela sudjenja, ukoliko je to u interesu morala, javnog reda
ili nacionalne bezbednosti u demokratskoj duznosti, I kada to zahtevaju interesi maloletnika, ili da bi
se ostvarila zastita privatnog zivota stranaka.

OSTALA PRAVA ODBRANE

Pravo pojedinca da bude obavesten o prirodi I razlozima optuzbe – Svaki pojedinac koji je
optuzen za neko krivicno delo mora biti u najkracem mogucem roku, podrobno I na jeziku koji
razume, obavesten o prirodi I razlozima za optuzbu protiv njega. Delo za koje je lice osudjeno mora
biti isto ono za koje je I optuzeno.
Pravo optuzenog na odgovarajuce vreme za pripremu odbrane – EKLJP predvidja da lice
optuzeno za krivicno delo mora imati dovoljno vremena I mogucnosti na raspolaganju kako bi
pripremilo svoju odbranu, kao I pristup tuzenog I njegovog branioca odgovarajucim informacijama,
arhivima I dokumentima koji su neophodni za pripremu odbrane.
Pravo na branioca – Medju primarna prava optuzenog spada I njegovo pravo da se brani sam ili uz
pomoc branioca kojeg sam izabere. Pravo lica da se samo brani nije apsolutno pravo, kao sto to
smatra Evropski sud. Ukoliko optuzeni nema dovoljno sredstava da plati branioca, mora dobiti
besplatnu pravnu pomoc kada to interesi pravde zahtevaju.
Pravo da se ispitaju svedoci – Svako lice koje je optuzeno za neko krivicno delo, mora imati
mogucnosti da ispituje svedoke koji svedoce protiv njega, ili da postigne da se oni ispitaju. Tuzeni
ima pravo da bude I prisutan tokom saslusanja svedoka, a ovo pravo moze biti uskraceno samo u
izuzetnim situacijama, kao kada svedok oseca opravdani strah od osvete za svoje svedocenje.
Svedocenje anonimnih svedoka smatra se nedozvoljenim, posto bi predstavljalo krsenje prava
optuzenog na ispitivanje svedoka.

25
Pravo na besplatnu pomoc prevodioca – U utvrdjivanju krivicnih optuzbi protiv nekog lica, ono
mora imati pravo na besplatnu pomoc tumaca, ukoliko ne razume ili ne govori jezik koji se
upotrebljava na sudu.
Pravo na sudjenje u razumnom roku – Jedno od bitnih prava optuzenog jeste I pravo da mu bude
sudjeno bez nepotrebnog odugovlacenja.
Pravo na pravni lek – Osnovni je princip da svako ko je proglasen krivim za neko krivicno delo
ima pravo da njegovu krivicu I osudu razmotri visi sud u skladu sa zakonom. Pravo na zalbu znaci
pravo da se jos jednom razmotri slucaj, ovog puta od strane viseg suda. Treba naglasiti da se pravo
na zalbu odnosi na krivicna dela, onako kako su ona definisana medjunarodnim, a ne domacim
pravom.
Zabrana ponovnog sudjenja za isti zlocin (ne bis in idem) – Znacaj ovog prava je u zastiti
pojedinca od ponovnog sudjenja I osude za isto krivicno delo. Zato se predvidja da niko ne moze
biti krivicno odgovoran ili kaznjen zbog dela za koje je vec bio oslobodjen ili osudjen konacnom
presudom u skladu sa zakonom I krivicnim postupkom svake zemlje. Pravilo o zabrani ponovnog
sudjenja za isto krivicno delo odnosi se samo na sudjenje u okviru nadleznosti jedne drzave, ali ne I
u okviru nadleznosti dve ili vise drzava.
Pravo na naknadu stete – Ako je neko lice pravnosnaznom presudom osudjeno zbog krivicnog
dela I ako je kasnije njegova presuda ukinuta, ili je ono pomilovano zbog toga sto neka nova ili
novootkrivena cinjenica neosporno ukazuje da je u pitanju sudska greska, lice koje je pretrpelo
kaznu kao posledicu takve osude dobice naknadu u skladu sa zakonom ili praksom doticne drzave.
Kod naknade stete za pogresnu osudu moraju biti ispunjena 3 elementa: mora postojati zvanicna
potvrda o pogresno izrecenoj kazni kroz ukidanje kazne ili pomilovanje, neotkrivanje novih
cinjenica ne sme biti pripisano osudjenom licu, osudjeno lice mora pretrpeti kaznu kao posledicu
takve osude.

ZABRANA RETROAKTIVNOG KRIVICNOG ZAKONODAVSTVA

Zabrana retroaktivnosti krivicnog zakonodavstva predstavlja esencijalnu zastitu pojedinaca od

samovoljne vlasti. Ona znaci da se niko nece smatrati krivim za dela ili propustanja koja nisu
predstavljala krivicno delo prema domacem ili medjunarodnom pravu u vreme kada su ucinjena.
Ona znaci da je I zabranjeno izreci tezu kaznu od one koja se moze primeniti u trenutku kada je
krivicno delo izvrseno. Nullum crimen sine lege – propisano krivicno delo, nullum poena sine
lege – predvidjena kazna za delo

PRAVA PRIVATNOSTI

Pravo na postovanje privatnosti –Pravo na privanost (prava privatnosti), predstavlja zbirni naziv
za zastitu nekoliko na prvi pogled raznorodnih prava, I to prava na postovanje privatnog zivota,
porodicnog zivota, nepovredivosti doma I prepiske, kao I casti I ugleda pojedinca.
Pravo na privatni zivot – Pravo na postovanje privatnog zivota zasticeno je svim medjunarodnim
instrumentima. Privatni zivot je privatna sfera, pravo coveka da zivi kako zeli, zasticen od javnosti,
a do izvesne mere obuhvata I pravo na uspostavljanje I negovanje odnosa s drugim ljudskim bicima,
narocito u emocionalnoj sferi, radi razvijanja I zadovoljenja sopstvene licnosti. Privatni zivot se
odnosi I na razvijanje odnosa sa drugim ljudima I na odrzavanje veze sa spoljnim svetom.
Pravo na postovanje porodicnog zivota – EKLJP se odnosi pre svega, na porodicni zivot de facto
a ne de jure. Zastita se pruza I nevencanom paru koji zivi zajedno I njihovoj maloletnoj deci. Odnosi
izmedju brace I sestara takodje su ukljuceni pod zastitu cl. 8, a porodicni odnosi mogu postojati I
zmedju bake I deke I unuka, pa cak izuzetno I izmedju strica I necaka. Lisenje slobode nekog lica ne
dovodi do prekida porodicnog zivota, vec zahteva od drzave da preduzme adekvatne mere kako bi
ono bilo u mogucnosti da odrzava redovan kontakt sa clanovima svoje porodice. Prilikom
odlucivanja o deportaciji nekog lica sa teritorije jedne zemlje, moze se takodje postaviti pitanje da li
bi ovakva mera predstavljala krsenje prava na porodicni zivot.

26
Pravo na postovanje doma – Stan svakog covek I porodice je nepovrediv. Dozvoljena su
fakultativna ogranicenja, kao kada su u pitanju privatni, porodicni zivot I prepiska. Uobicajene se
pod pojmom dom smatra mesto gde lice zivi, gde se nastanilo, tako da sva mesta za zivot konstituisu
dom u smislu cl. 8 EKLJP.
Pravo na postovanje prepiske – Rec prepiska prevashodno se odnosi na komunikaciju pisanjem.
Evropski sud za ljudska prava je zakljucio da se telefonski razgovori, iako nisu izricito spomenuti u
cl. 8 Evropske konvencije, podrazumevaju pod izrazima privatni zivot I prepiska. Prepiska svakog
pojedinca je nacelno zasticena. Pisma koje on pise niko sem adresanata, izuzev u dozvoljenim
slucajevima, ne sme otvarati ni citati. Postoje neke okolnosti, koje su pred Evropskom komisijom I
Evropskim sudom za ljudska prava izazvale podeljena misljenja. U pocetku se mislilo da treba
primeniti doktrinu ugradjenih ogranicenja, koja ogranicava lica zakonito lisena slobode I u njihovoj
prepisci.

PRAVO NA SKLAPANJE BRAKA I ZASNIVANJE PORODICE

Pravo na sklapanje I razvod braka – Pravo na brak I osnivanje porodice zasticeno

medjunarodnim instrumentima koja se bave zastitom ljudskih prava. Nema medjunarodnog
instrumenta koji garantuje pravo na brak homoseksualnim parovima, sto je nedavno potvrdio I
Evropski sud za ljudska prava. Pravo na brak I pravo na osnivanje porodice, garantuju se cl. 12
EKLJP koji kaze da muskarci I zene odgovarajuceg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak I
zasnivaju porodicu u skladu sa unutrasnjim zakonima koji uredjuju vrsenje ovog prava.
Jednakost medju supruznicima – Razni medjunarodni instrumenti predvidjaju ravnopravan
tretman lica prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog trajanja I prilikom njegovog razvoda.
Pravo na brak posmatra se I u kontekstu cl. 14 EKLJP koji, izmedju ostalog, zabranjuje
diskriminaciju po polnoj osnovi. To znaci da su prava I obaveze koje proisticu iz braka iste za oba
pola, pa u odnosu na zasnivanje braka I njegovo okoncanje ne sme postojati razlicit tretman
muskarca I zena.

SLOBODA MISLI, SAVESTI I VEROISPOVESTI

Pravo na slobodu misli I savesti – Sloboda misli I savesti pociva na koncepciji da svaki pojedinac
ima pravo da veruje I misli sta zeli, a da zbog toga ne bude izlozen bilo kom obliku zlostavljanja.
Sloboda misli predstavlja kamen temeljac slobodnog drustva I osnov za ocuvanje ljudskih prava.
Sloboda ispoljavanja ubedjenja – Clan 9 EKLJP garantuje slobodu misli, ali I slobodu savesti,
koja znaci pravo pojedinca da se ponasa u skladu sa svojim mislima I sopstvenim ubedjenjima.
Vazno je napomenuti da se ova slobda ne ispoljava samo u zajednici sa drugima, u javnosti I u
krugu koji dele ista uverenja, vec moze biti ostvarena I u privatnosti.
Prigovor savesti – Prigovor savesti predstavlja pravo lica da odbije izvrsenje neke obaveze koju mu
pravo namece, ukoliko su njegova uverejna u suprotnosti sa tom obavezom. Najcesce se povezuje sa
pravom na odbijanje duznosti sluzenja u vojnoj sluzbi zbog obaveze nosenja oruzja, koje se u vecini
pravnih sistema zamenjuje civilnim sluzenjem.
Sloboda veroispovesti – Religijske slobode nalaze se u osnovi uzajamnog razumevanja, uvazavanja
I odrzavanja mira u svetu. Iako je u starom veku postojala tolerancija prema razlicitim religijskim
grupama, brojni primeri iz srednjeg veka pokazuju sukobe I progone po ovom osnovu. Cl 6 nabraja
da pravo na slobodu misli, savesti, religije ili uverenja ukljucuje izmedju ostalog:
- pravo na obavljanje obreda ili udruzivanje u vezi sa religijom ili uvrenjem I uspostavljanje I
odrzavanje mesta koje sluze u te svrhe
- uspostavljanje I odrzavanje odgovarajucih dobrotvornih ili humanitarnih institucija
- stvaranje, nabavljanje I upotrebu neophodnih clanaka I materijala koji se odnose na obred ili
obicaje odredjene religije
- pisanje, izdavanje I podelu relevantne publikacije u ovoj oblasti
- izvodjenje religijske nastave na mestima koja su odgovarajuca za te svrhe

27
 - trazenje I primanje dobrovoljnih finansijskih I drugih priloga od pojedinaca I institucija
- obuku, imenovanje I postavljanje odgovarajucih lidera
- proslavu praznika I ceremonija koje su u skladu sa necijim religijskim uverenjem
- uspostavljanje I odrzavanje komunikacije u vezi sa religijom sa pojedincima I zajednicama
na nacionalnom I medjunarodnom nivou

PRAVO NA SLOBODU IZRAZAVANJA

Fundamentalna priroda slobode izrazavanja – Svaki demokratski politicki proces I razvoj svakog
ljudskog bica zahteva ostvarenje slobode izrazavanja. Ona predstavlja posebno pravo, ali je I
znacajna komponenta ostalih ljudskih prava, poput prava na udruzivanje ili politickih prava. Iz tog
razloga, sloboda izrazavanja zauzima centralno mesto u ostvarenju ostalih ljudskih prava,
predvidjenih univerzalnim I regionalnim medjunarodnim instrumentima. Stite se izgovorene ili
napisane reci, ali I slike, stampani dokumenti, radio program, filmovi, elektronske informacije.
Sloboda izrazavanja ne moze da se stiti onda kada vodi ogranicenju Ili unistenju ostalih ljudskih
prava I sloboda (govor mrznje). Garantovanje slobode politickog izrazavanja posebno je vazno zbog
ocuvanja pluralizma misljenja u jednom drustvu. Pravo da se kritikuje vlast I da se salju I primaju
informacije koje su po svojoj prirodi politicke, odnosi se prvenstveno na pravo medija da saopstava
javnost informacije I pravo javnosti da ih primi, bez mesanja vlasti.
Dozvoljena ogranicenja – Ta ogranicenja moraju biti u skladu sa zakonom, moraju sluziti
ostvarenju nekog legitimnog cilja I moraju biti neophodna u demokratskom drustvu. Danas se u
razlicitim pravnim sistemima srecu razlite kazne za izrazene stavove: krivicna kazna, naknada stete,
zabrana publikacije, konfiskacija publikacije, odbijanje davanja frekvencije, naredba da se otkrije
izvor informacije I sl.
Govor mrznje – Govor mrznje predstavlja govor ciji je cilj da ponizi, zastrasi ili podstakne nasilje
ili aktivnosti pune predrasuda prema odredjenoj grupi po osnovu vere, etnickog porekla,
nacionalnog porekla, religije, seksualne orijentacije ili invaliditeta. Ovaj termin odnosi se na pisanu
I na usmenu komunikaciju, mada je najopasniji kada predstavlja orudje u rukama masovnih medija
koji pozivaju na genocid ili podsticu rasno motivisane napade. Cl 20 PGPP izricito zabranjuju svaku
propagandu u korist rata, koja mora biti zabranjena zakonom. Takodje, zakon mora zabraniti svako
zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mrznje koja predstavlja podsticanje na diskriminaciju,
neprijateljstvo ili nasilje. Evropski sud je u svojoj bogatoj jurisprudenciji definisao govor mrznje
kao svaki oblik izrazavanja koji siri, podstice, promovise ili opravdava mrznju koje je zasnovana na
toleranciji.
Sredstva masovne komunikacije – Mediji imaju obavezu da sire opste I potpune informacije o
pitanjima od javnog znacaja. Iako cl 10 EKLJP izricto ne pominje slobodu stampe, Evropski sud
izgradio je znacajnu jurisprudenciju u kojoj se izrazavaju principi I pravila koja dozvoljavaju stampi
uzivanje posebnih prava u okviru pomenutog clana. Medijima se mora ostaviti odredjen prostor za
greske, I njihova odbrana mora se zasnivati na dobroj veri, a ne na istinitosti tvrdnje.
Duznosti I odgovornosti lica koja stvaraju I prenose informacije – Poverljivost informacija moze se
odnositi samo na odredjene tipove informacija, moze se nametnuti samo posebnim kategorijama
sluzbenika I mora biti privremena. Ukoliko su u pitanju informacije od nacionalnog znacaja,
nacionalna bezbednost mora biti jasno I usko definisana, kako bi se izbeglo ukljucivanje u ovaj
koncept I nekih oblasti koje se jasno nalaze izvan ovog domasaja.

PRAVO NA SLOBODU MIRNOG OKUPLJANJA I UDRUZIVANJA

Narocito vazno mesto zauzimaju slobode kojima se omogucava komuniciranje I uspostavljanje

razlicitih veza izmedju ljudi slicnih interesnih ili politickih opredeljenja ili uverenja. Slobode
ovakvog tipa su sloboda mirnog okupljanja I sloboda udruzivanja. Bez njih je nemoguce zamisliti
savremene demokratske drzave, a time I uzivanje tzv. Demokratskih prava, kojima se obezbedjuje
ucesce u javnom zivotu I upravljanju zajednicom. Sloboda udruzivanja pretpostavlja slobodu

28
okupljanja, jer bez redovnog okupljanja svojih clanova udruzenja ne mogu aktivno delovati.
Religijske slobode se mogu uzivati samostalno, ali sto je jos cesce, u zajednici s drugima, javno,
manifestovanjem svoje vere putem ispovedanja ili obavljanja obreda, kako je to uostalom I
garantovano cl 18 Univerzalne deklaracije. Tako sloboda okupljanja I udruzivanja omogucava
razvoj jednog demokratskog drustva I predstavlja osnov postojanja I delovanja politickih stranaka,
sindikata, nevladinih I drugih organizacija. Sloboda okupljanja I sloboda udruzivanja – lex specialis.
Sloboda mirnog okupljanja – Okupljanje koje oznacava susretanje s ljudima, predstavlja manje
formalan skup od udrizvanja. Interes javnog reda cesto nalaze prethodno obavestenje ili cak
odobrenje palnirane demonstracije ili svecanosti, sto ce biti u skladu s Evropskom konvencijom
ukoliko namera drzave nije da osujeti mirna okupljanja. Americka konvencija je jos odredjenija I
postavlja jos jedan dodatni zahtev, a to je da mirno okupljanje bude bez oruzja. Drzava ako proceni
da ce biti ugrozena neka od ovih vrednosti, diskreciono odlucuje da li ce ograniciti ovo pravo.
Sloboda udruzivanja – Da bi postojala stvarna demokratija, mora se omoguciti pojedincima da se
udruzuju u politicke stranke, a radnici ne bi mogli mnogo postici u odnosu na poslodavce da ne
mogu stvarati sindikate. Univerzalna deklaracija garantuje svakome slobodu udruzivanja. Pravo na
slobodu udruzivanja svakome garantuju I PGPP I EKLJP. Ono se ipak moze ograniciti iz razloga
nacionalne bezbednosti ili javne bezbednosti, zastite javnog zdravlja, morala, javnog poretka I prava
I sloboda drugih, ako je to neophodno u demokratskom drustvu. Evropski sud je narocito naglasio
da je sloboda udruzivanja od posebnog znacaja za nacionalne manjine.
Pravo na obrazovanje sindikata – Pravo svakog lica da sa drugima obrazuje sindikate I da stupa u
sindikat po svom izboru. Pravo na formiranje sindikata ukljucuje pravo sindikata da donose
sopstvena pravila, da upravljaju svojim poslovima I da osnivaju sindikalne saveze.

PRAVO NA UPRAVLJANJE DRUSTVENOM ZAJEDNICOM

Politicka prava – Ovim pravima omogucava se ostvarenje jednog od osnovnih ljudskih prava, a to
je pravo na ucesce u upravljanju zajednicom. Svaki gradjanin ima pravo da ucestvuje u vodjenju
javnih poslova, da glasa I da bude biran da povremeno ispravno odrzanim izborima I da mu pod
jednakim uslovima bude dostupna javna sluzba u njegovoj zemlji. Akitvno I pasivno biracko pravo,
pravo na ucesce u javnim poslovima I ravnopravan pristup javnim sluzbama.
Pravo na ucesce u javnim poslovima – Pravo na politicku participaciju jasno ukazuje na to da
svako iskljucenje ili favorizovanje nekog lica u pogledu vodjenja javnih poslova, predstavlja krsenje
ljudskih prava. Svaki gradjanin ima pravo I mogucnost da bez diskriminacije I nerazumnih
ogranicenja ucestvuje u vodjenju javnih poslova, bilo neposredno ili preko slobodno izabranih
predstavnika. Cetiri institucije su vezane za izbore, to su: biranje funkcionera, slobodni I posteni
izbori, opste pravo glasa I pravo kandidovanja za funkciju.
Aktivno I pasivno biracko pravo – Najociglednije demokratsko pravo jeste aktivno I pasivno
biracko pravo. Aktivno biracko pravo proizvod je modernih revolucija 18. I 19. veka, koje su ,
rukovodjene idejom narodne suverenosti, insistirale na priznanju prava gradjana na ucesce u javnom
zivotu. Aktivno biracko pravo podrazumeva pravo gradjana da odlucuju o izboru predstavnickih tela
koja ce u odredjenom vremenskom roku vrsiti drzavnu vlast kao njihovi predstavnici, odnosno u
njihovo ime I u njihovom interesu. Pasivno biracko pravo jeste pravo gradjanina da bude biran u
predstavnicka tela, pod jednakim mogucnostima I uslovima.
Izbori moraju biti: 1. periodicni – u primernim vremenskim razmacima
2. slobodni – bez ikakvog pritiska kojim bi se sloboda narusila
3. ostvareni uz tajno glasanje
4. moraju obezbediti stvarni izbor – izbor koji ce reflektovati misljenje naroda.
Jednak pristup javnim sluzbama – Evropska konvencija ne poznaje pravo na jednak pristup
javnim sluzbama, za razliku od ostalih medjunarodnih konvencija koje su donete kasnije I koje
izricito priznaju ovo pravo. Pod javnom sluzbom podrazumeva se obavljanje poslova u ime drzave,
od strane lica koju vlast imenuje, bez obzira na to da li oni vrse vlast.

29
Praksa Evropskog suda za ljudska prava – Neki autori su branili stanoviste da jedino drzava, koja
smatra da je prekrsen cl. 3 moze pokrenuti postupak, a ne I pojedinci. Komisija nikada nije
prihvatila ovakvo stanoviste. Drzave mogu ograniciti pasivno biracko pravo. Dopustivo je lisavanje
birackog prava licima koja borave u inostranstvu, akoji zele da glasaju u zemlji porekla, licima koja
pripadaju mafiji jer predstavljaju opasnost po drustvo ili ogranicavanje birackog prava
zatvorenicima, mada nije dopustena opsta zabrana glasanja za zatvorenike. Pravo na ucesce u
politickom zivotu ne sme biti diskrimitorno.

PRAVO NA POSTOVANJE IMOVINE

Pravo na imovinu je skraceni naziv prava svakog lica (I fizickog I pravnog), na zastitu od akata
kojima se ukidaju ili ometaju imaoceva prava korisenja I raspolaganja. Stiti se samo prava na
postojecu imovinu, a ne pravo da se stice imovina inter vivos ili mortis causa. Takodje se ne stiti
pravo na odredjeni zivotni standard, nego je to pravo svakog da mu se imovina zastiti od ometanja
drzave. To je u stvari pravo na mirno uzivanje u svojoj imovini. Predmet zastite prava na imovinu su
sva stvarna prava, pre svega pravo svojine na pokretnim I nepokretnim stvarima. Tu su ukljucena I
druga apsolutna prava, kao sto su, npr, autorsko pravo I pravo industrijske svojine, relativna
(obligaciona) prava, prava iz ugovora o zakupu. Pod ovaj pojam mogu se ukljuciti sva prava koja
se mogu novacno izraziti.
Mirno uzivanje u svojoj imovini u praksi Evropske konvencije – Za razliku od formulacije
upotrebljene u Univerzalnoj deklaraciji, gde se zabranjuje samovoljno lisenje imovine, u ovom
instrumentu se, mnogo preciznije, lisavanje imovine odobrava kada je to u javnom interesu I pod
uslovima predvidjenim zakonom I opstim nacelima medjunarodnog prava. Evropski sud je,
medjutim, pozivajuci se na pripremne radove, utvrdio da priznajuci svakome da uziva u svojim
dobrima, cl 1 u sustini jamci pravo na imovinu. U pogledu penzionih programa I sistema socijalne
zastite, Komisija je pravila razliku izmedju sistema u skladu s kojim uplata doprinosa stvara
individualni udeo u fondu, koji moze biti odredjen svakog trenutka, I sistema gde je odnos uplacenih
doprinosa I kasnijih primanja potpuno neodredjen. Evropski sud je u svojim kasnijim presudama
razradio svoje stavove koji se odnose na javni interes, zakonitost I ravnotezu privatnih lica I
zajednice, odnosno kada se neko moze lisiti imovine u javnom interesu,
Pravicna naknada – Sa stanovista savremenih standarda zastite prava na imovinu, Americka
konvencija, pored tog sto svakome omogucava pravo da koristi I uziva u svojoj imovini, izdvaja se
od ostalih medjunarodnih instrumenata. Ona izricito garantuje da se niko ne moze lisiti svoje
imovine bez pravicne naknade.

EKONOMSKA, SOCIJALNA I KULTURNA PRAVA

Ekonomska, socijalna I kulturna prava spadaju u tzv drugu generaciju ljudskih prava koja su se
razvijala tokom 19. I 20. veka, a svoj osnov nalaze u nacelu jednakosti I solidarnosti. Ova prava
imaju za cilj ostvarenje ljudskog dostojanstva kroz obezbedjenje ekonomske nezavisnosti pojedinca.
Tako se smatra da su ova prava vise proklamacija nego pravo, da su uglavnom pozitivna jer
zahtevaju aktivno ucesce drzave u njihovom ostvarenju I da su skupa jer drzava mora da odvaja deo
sredstava kako bi svim pojedincima omogucila odgovarajuci zivotni standard. Najveci broj ovih
prava pobrojan je u Paktu o ekonomskim, socijalnim I kulturnim pravima (PESKP) iz 1966. godine,
koji ujedno predstavlja I najvazniji izvor za ovu grupu prava. Prvi medjunarodni dokument kojim su
ova prava proklamovana predstavlja Univerzalna deklaracija iz 1948. godine, I od tog trenutka
ekonomska I socijalna prava postaju vazna komponenta u pravnim sistemima zemalja zapada.
Obaveze drzave – Univerzalna deklaracija namece moralnu obavezu drzavama da rade na ostvarenju
ekonomskih I socijalnih prava. Od drzave se zahteva da bez odlaganja krene u realizaciju
ostvarivanja ovih prava. Tako se u Paktu izricito navode zakonske mere kao pogodan nacin za
obezbedjenje ovih prava, a tu su I upravne, sudske, ekonomske, socijalne I obrazovne mere koje
drzava mora da preduzme. 1986. godine Limburski principi nisu pravno obavezni, ali

30
predstavljaju vodic za razumevanje obaveza drzava koje proisticu iz PESKP-a. Od drzave se
ocekuje da postuje imovinu koju pojedinac opseduje I njeno raspolaganje, kao I da postuje slobodu
pojedinca da trazi I nadje posao. S druge strane, od drzave se ocekuje da pojedinca zastiti od
ekonomski mnogo jacih ucesnika u trzisnoj ekonomiji, kao sto je zastita od prevara I monopola.
Konacno, drzava ima obavezu da omoguci uzivanje pojedinih prava.

POJEDINACNA PRAVA

Pravo na rad – Pravo na rad ima dvostruku socijalnu funkciju. Ono predstavlja znacajan izvor
prihoda na rad ima dvostruku socijalnu funkciju. Ono predstavlja znacajan izvor prihoda I
izdrzavanja I time dovodi do ekonomske nezavisnosti pojedinca. S druge strane, pravo na rad
predstavlja izvor dostojanstva I samorealizacije svakog lica, sto utice na njegov razvoj I znacajan
stepen ucesca u drustvenoj zajednici. Zabranjen je svaki oblik prinudnog I prisilnog rada, kao I svaki
oblik eksploatacije lica. Drzava ima obavezu da preduzme razlicite mere kako bi smanjila stopu
nezaposlenosti. Pravo na rad podrazumeva slobodan izbor zanimanja, izbor rada I mesta gde ce se
taj rad obavljati. Svako lice ima pravo na ostvarenje prhoda radom koji je slobodno izabran I
prihvacen. Da bi ovo pravo bilo ostvareno, drzava ne sme diskriminisati pojedince u smislu
njihovog pristupanja javnim sluzbama. Jedini uslov za ogranicenje ovog prava jeste posedovanje
neophodnih kvalifikacija za vrsenje nekog posla. Pojedinci imaju pravo na profesionalnu
orijentaciju, pa drzava mora pruziti besplatnu pomoc u trazenju odgovarajuceg posla, formiranjem
sluzbe koja ce pruzati savete I besplatne informacije o slobodnim radnim mestima. Pojedinci imaju
pravo na profesionalnu orijetnaciju, sto drzavu cini obaveznom da obezbedi I promovise tehnicku I
profesionalnu obuku, kao I mogucnost za prekvalifikaciju radnika I njegovu reintegraciju.
Pravo na pravicne I povoljne uslove rada – Ovo pravo ukljucuje pravo na pravicnu naknadu za
rad, pravo na bezbedne I higijenske uslove rada, kao I pravo na odmor I slobodno vreme. Plata ne
samo da mora biti pravicna I da mora obezbediti pristojan zivot pojedincu I clanovima njegove
porodice, vec mora biti jednaka u slucaju rada jednake vrednosti. Zenama moraju biti garantovani
isti uslovi kao oni koje uzivaju muskarci.
Pravo na sindikalno udruzivanje – Ovo pravo podrazumeva pravo svakog lica da sa drugima
obrazuje sindikate I da u njih stupa po sopstvenom izboru, prema pravilima koje je utvrdila
organizacija u pitanju. Pojedinci se sindikalno udruzuju radi zastite I unapredjenja svojih
ekonomskih I socijalnih interesa. Pravo na sindikalno udruzivanje podrazumeva I pravo sindikata na
osnivanje I uclanjenje u domaca I medjunarodna udruzenja sindikata, kao I pravo sindikata na
slobodno obavljanje svoje delatnosti. Kako bi pravo radnika u potpunosti bilo garanotvano, njima
mora biti omoguceno da izraze svoje nezadovoljstvo organizovanjem strajkova.
Pravo na socijalno obezbedjenje – pravo na socijalno osiguranje I socijalnu pomoc. Socijalno
osiguranje podrazumeva izdvajanje odredjenih sredstava radnika, kako bi oni I njihovi clanovi
porodice imali pravo na odredjenu naknadu u slucaju bolesti, povreda nastalih na radu ili u slucaju
penzionisanja. Socijalna pomoc predstavlja novacana izdvajanja iz drzavnih fondova po osnovu
poreza ili iz drugih izvora, za ugrozene kategorije kao sto su osobe sa invaliditetom I nezaposlena
lica.
Pravo na adekvatan zivotni standard – Izraz adekvatan zivotni standard pojavljuje se u cl 11
PESKP-a gde se kaze da se priznaje pravo svakog lica na zivotni standard koji je dovoljan za njega
I njegovu porodicu, podrazumevajuci tu I odgovarajucu ishranu, odevanje I stanovanje, kao stalno
poboljsanje zivotnih uslova. Pravo na adekvatan zivotni standard nalazi se u osnovi celokupnog
sistema ljudskih prava, koji pociva na ideju da su sva ljudska bica jednaka u dostojanstvu I pravima
I da postupaju jedni prema drugima u duhu solidarnosti. Ovo pravo omogucava pojedincima
drustvenu integraciju, jer se prvenstveno odnosi na najugrozenije kategorije stanovnistva.
Pravo na odgovarajucu ishranu – Ovo pravo podrazumeva da svaki pojedinac mora imati pristup
hrani koja moze zadovoljiti njegove osnovne potrebe po svom sastavu, kolicini I kvalitetu. Hrana
mora biti sigurna, sto znaci da nije zagadjena ili otrovna.

31
Pravo na odgovarajuce stanovanje – Ovo pravo ne sme biti restriktivno tumaceno, u smislu da
predvidja samo obezbedjenje krova nad glavom, vec mora biti shvaceno kad pravo da se zivi
bezbedno, u miru I dostojanstvu. Pravo na adekvatan smestaj znacilo bi postojanje odgovarajuceg
stepena privatnosti, prostora, bezbednosti, osvetljenja I ventilacije, adevatne osnovne infrastrukture,
lokacije u odnosu na zivotni I radni prostor.
Pravo na zdravlje – Svako ima pravo na standard zivota koji obezbedjuje zdravlje I blagostanje
svakog pojedinca I njegove porodice. Da bi se ovo pravo ostvarilo, svaka drzava mora preduzeti
odgovarajuce mere, poput smanjenja broja mrtvorodjene dece I smanjenja decije smrtnosti,
omogucavanja zdravog razvoja deteta, poboljsanja svih vidova industrijske higijene I higijene
sredine, sprecavanja I lecenja zaraznih I drugih oboljenja, kao I stvaranja pogodnih uslova za
obezbedjenje svih lekarskih usluga I lekarske nege u slucaju bolesti. Pravo na zdravlje ima
dvostruku dimenziju. Ono se moze posmatrati kao pravo na pristup zdravstvenim sluzbama I kao
pravo na drustveno uredjenje koje se odnosi na obavezu drzave da preduzme odgovarajuce mere
kako bi osigurala jednak pristup zdravstvenoj zastiti.

KULTURNA PRAVA

Kulturna prava cesto se kvalifikuju kao nerazvijena grupa ljudskih prava. Ona zahtevaju dalje
tumacenje, klasifikaciju I implementaciju. Glavni razlog za ovakvo tretiranje kulturnih prava lezi u
tom sto se ona mogu posmatrati kao individualna, ali I kao kolektivna prava. Zbog toga se drzave
plase da ce priznanje prava na razlicite kulturne identitete, kao I prava na pripadanje odgovarajucoj
manjinskoj grupi ili domorodackom stanovnistvu, dovesti do secesionistickih teznji u jednom
drustvu.
Pravo na obrazovanje – Ne posmatra se kao pojedinacno pravo, vec I kao preduslov za
ostvarivanje svih ostalih prava. Prvo, osnovno obrazovanje mora biti obavezno I besplatno, te kao
takvo dostupno svima bez izuzetaka. Drzave su obavezne da pomazu obrazovanje I onih lica okja
nemaju osnovno obrazovanje ili ga nisu zavrsila. Srednje obrazovanje mora se uciniti opstim I
dostupnim svakome uvodjenjem odgovarajucih mera, pa I postepenim uvodjenjem besplatne
nastave. Vise obrazovanje ne mora biti opste, ali mora biti ucinjeno dostupnim svakom licu prema
njegovim sposobnostima, ukljucujuci I postepeno uvodjenje besplatne nastave. Drzava mora kativno
raditi na uspostavljanju podesnog sistema stipendiranja I stalnog poboljsanja materijalnih uslova
nastavnog osoblja. Svakom detetu mora biti priznato pravo na skolovanje, koje je u skladu sa
verskim I moralnim ubedjenjima njegovih roditelja ili zakonskih staratelja. To znaci da drzava mora
omoguciti I podsticati stvaranje privatnih skola, cime bi zastitila decu od eventualne indoktrinacije
koja postoji u drzavnim skolama.
Pravo na kulturni identitet – Ovo pravo je indirektno formulisano cl. 27 PESKP-a gde se kaze da
manjine ne mogu biti lisene prava da imaju, u zajednici sa drugim clanovima svoje grupe, svoj
sopstveni kulturni zivot. To znaci I da jedno lice moze imati jedan ili vise kulturnih identiteta I da
moze slobodno odabrati hoce li se identifikovati sa jednom ili vise kulturnih zajednica. Niko ne
moze biti izlozen prisilnoj asimilaciji, a da bi se ovo postiglo drzave moraju promovisati razvoj
kulturnog identiteta svim raspolozivim sredstvima.
Pravo na ucesce u kulturnom zivotu – Pravo pojedinca da ucestvuje u drustvenom zivotu jedne
zajednice. Posto je pravo na ucesce u kulturnom zivotu uslovljenom pravom na kulturni identitet,
drzava I ovde mora aktivno pomagati I unapredjivati ovakvo ucesce, a time I razvoj I ocuvanje jedne
kulture.
Pravo na uzivanje blagodati naucnog progresa – Preporuka UNESKO o statusu naucnih
istrazivaca iz 1974. godine naglasava da svaka drzava mora upotrebljavati naucno I tehnolosko
znanje u smislu unapredjivanja kulturnog I prirodnog blagostanja njenih gradjana, kao I u smislu
unapredjivanja ideala I ciljeva UN-a.
Pravo na kulturno nasledje – Ovo pravo odnosi se na uzivanje I zastitu od unistenja I nelegalnog
prisvajanja kulturnog nasledja na nacionalnom I na medjunarodnom nivou. Pravo na kulturno
nasledje priznato je Konvencijom o zastiti kulturnih dobara u slucaju oruzanih sukoba iz 1954

32
godine. U ovoj konvenciji nalaze se odredbe o zastiti pokretne I nepokretne imovine koja je od
neprocenjive vaznosti, kao I obaveze njenog ocuvanja koje se nalaze na strani obe ratujuce strane.
Konvencija koja se tice zastite svetske kulturne I prirodne bastine iz 1972. godine definise
medjunarodnu zastitu svetske bastine kao uspostavljanje sistema medjunarodne saradnje I pomoci u
smislu ocuvanja I identifikovanja te bastine.
Autorsko pravo – Autorsko pravo garantovano je cl. 27 Univerzalne deklaracije, gde se kaze da
svako ima pravo na zastitu moralnih I materijalnih interesa koji proisticu od svakog naucnog,
knjizevnog ili umetnickog dela ciji je on tvorac.
Akademske slobode – Ove slobode, garantovane su cl 15, st 3 PESKP-a, gde se kaze da se drzave
ugovornice ovog pakta obavezuju da postoju slobodu koja je neophodna za naucno istrazivanje I
stvaralacku delatnost. Akademske slobode podrazumevaju pravo naucnih radnika na slobodan izbor
teme kojom ce se baviti, kao I na slobodno objavljivanje radova, sto bi ukljucivalo I pravo na pristup
informacijama koje su od znacaja za temu.

PRAVO NARODA NA SAMOOPREDELJENJE

Kolektivno ljudsko pravo, ne pripada pojedincima, nego kolektivitetima, narodima. 20. vek je
istakao ovo pravo naroda, kao ideju okja ce doprinetu punom ostvarenju svih ostalih individualnih
prava. U Atlantskoj povelji 1941. godine, tacnije pretvaranjem njenih ciljeva I nacela u pravnu
obavezu, sto je izvrseno Deklaracijom UN 1942. godine, ovo nacelo je dobilo pravne konture.
Povelja UN konacno potvrdjuje ovo novouspostavljeno nacelo medjunarodnog prava, pojacavajuci
njegov znacaj, dajuci mu epitet jednog od osnovnih ciljeva UN-a. Pravo na samoopredeljenje ne
moze nikada posluziti kao opravdanje za narusavanje nacela zastite teritorijalnog integriteta drzava.
Pojam naroda se mora tretirati kao stanovnistvo koje naseljava neko podrucje, koje se naslo u do
tada zatecenim medjunarodnim ili administrativnim granicama, ili stanovnistvo koje zivi na nekom
nesamoupravnom polozaju u odnosu na drzavu metropolu. Etnicka pripadnost tog stanovnistva jeste
bitna, ali ne presudna za ostvarivanje ovog prava. (Azija I Afrika, nametnute granice, uti possidetis
juris qui – ono sto posedujes tkao treba I da ostane). Cesto se pravo na samoopredeljenje naroda
pogresno posmatra jedino kao pravo na stvaranje svojih drzava. Ovo je samo spoljni vid prava na
samoopredeljenje. U medjunarodnim paktovima o ljudskim pravima iz 1966. godine jasno je I da
treba da omoguci takav status narodu koji bi bio izraz njegove zaista slobodne volje.

PRAVA SOLIDARNOSTI

To su prava trece generacije. Ova prava su medjunarodno institucionalizovana, u Africkoj povelji o

pravima coveka I naroda iz 1981. godine, koja proklamuje nacelo solidarnosti, kako povodom
odnosa medju drzavama, tako I kao duznost pojedinca da jaca drustvenu I nacionalnu solidarnost
posebno kada je ona ugrozena. Ovim pravim se ne moze osporiti svaki znacaj jer su ona usla u
nekoliko medjunarodnih ugovora koji su propisno stupili na snagu, pa se moraju primenjivati. Prava
solidarnosti su proklamativna prava dakle prava okja se jos ne mogu efikasno vrsiti.

POJEDINA PRAVA SOLIDARNOSTI

Pravo na mir I medjunarodnu bezbednost – Osnovu savremenog medjunarodnog prava

predstavlja nacelo zabrane rata I upotrebe nasilnih sredstava u resavanju medjunarodnih sporova. Na
ovoj premisi zasnovan je I celokupni sistem kolektivne bezbednosti UN-a. Pravo na mir se izricito
ne spominje, ali je jasno da se sva nabrojana prava iz Univerzalne deklaracije ne mogu ostvariti ako
njega nema. A nosilac ovog prava je svaki pojedinac u medjunarodnoj zajednici. Pravo na mir je
prirodno pravo coveka, ali se spor oko toga ko je subjekt tog prava time dodatno komplikuje.
Pravo na zdravu zivotnu sredinu – Dobilo je mnogo na znacaju, zbog sve vece zagadjenosti
planete izazvane nekontrolisanim tehnickim razvojem. Deklaracija UN o covekovoj sredini u
Stokholmu 1972. godine koja afirmise ovo pravo kao ljudsko pravo. Deklaracija iz Rija

33
proklamuje da ljudska bica imaju centralni interes za odrzivim razvojem. 1994. Ptokomisija za
prevenciju od diskriminacije I zastitu manjina UN je predlozila Deklaraciju principa o ljudskim
pravima I zivotnoj sredini, ona proklamuje : slobodu od zagadjenja, ekoloske degradacije I
aktivnosti koje nepovoljno uticu na sredinu ili prete zivotu, zdravlju, blagostanju I odrzivom
razvoju; zastitu I ocuvanja vazduha, tla, vode, mora, flore I faune, kao I esencijalnih postupaka I
oblasti neophodnih za ocuvanje bioloske raznolikosti I ekosistema; najvisi standard zdravlja; sigurnu
I zdravu hranu, vodu I radnu sredinu; odgovarajuce stanovanje, I zivotne uslove u sigurnom,
zdravom I ekoloski zdravom okruzenju; opstanak jedinstvenih vrsta; uzivanje tradicionalnog zivota I
opstanka domorodackog stanovnistva.
Arhuska konvencija garantuje siroko definisano pravo na informaciju, ukljucujuci informacije koje
se ticu fizickih elemenata zivotne sredine, informacije o aktivnostima, administrativnim merama,
sporazumima, zakonima, planovima I programima koji mogu uticati na zivotu sredinu.
Pravo na razvoj – Jaz izmedju nerazvijenih zemalja Juga I visokoindustrijalizovanih zemalja
Severa, sve je vec. Takvo stanje u svetskoj ekonomiji omogucava stanovnicima nerazvijenih
zemalja uzivanje ne samo ekonomskih, socijalnih I kulturnih, nego I politickih I gradjanskih prava.
Solidarnost sa takvim zemljama, kao I obezbedjivanje povoljnih ekonomskih uslova za njihov
razvoj, ucinice dostupnim ljudska prava svim stanovnicima nase planete. Jos ne postoji formulacija
prava na razvoj, ali ima autora koji naglasavaju da je pravo na razvoj fundamentalno pravo,
preduslov slobode, proresa I stvaralstva. U Proglasu iz Teherana iz 1968. godine, zabelezeno je da
jaz izmedju ekonomski razvijenih I nerazvijenih zemalja ometa realizaciju ljudskih prava u
medjunarodnoj zajednici. Naredne godine, Generalna skupstina je usvojila Deklaraciju o
drustvenom progresu I razvoju, ukazujuci upravo na ljudska prava I slobode. Ovo pravo posebno je
istaknuto kao jedno od kljucnih za razmisljanje, I to na Svetskoj konferenciji ljudskih prava u Becu
1993. godine. Zakljuceno je da je pravo na razvoj univerzalno I neotudjivo pravo, kao I da
predstavljaj integralni deo fundamentalnih ljudskih prava.
Pravo na upravljanje nacionalnim resursima – Ovo pravo se mora posmatrati I kao sastavni deo
prava na samoopredeljenje naroda, odnosno kao ekonomski vid prava na samoopredeljenje. Africka
povelja I ovo pravo proklamuje kao nezavisno ljudsko pravo, ocigledno kolektivne prirode, te
utvrdjuje sledeca temeljna ovlascenja koja ulaze u njegovu sadrzinu: svi narodi slobodno I
neotudjivo raspolazu svojim nacionalnim resusrsima; ako se u te resurse bude zahvatalo, narod ima
pravo na zakonitu nadoknadu I adekvatnu kompenzaciju; obaveza drzava (ugovornica Povelje) da
uklone sve oblike strane ekonomske eksploatacije, posebno one koje vrse medjunarodni monopoli
kako bi se omogucilo narodima da potpuno uzivaju u prednostima njihovih nacionalnih resursa.

AFIRMATIVNA AKCIJA

Iz raznih razloga kao stvarno ili potencijalno ranjive, mogu se oznaciti vrlo razlicite kategorije ljudi.
Tu pored ostalog stapaju zatvorenici, deca, zene, bolesnici, starije osobe itd. Upravo zbog relativne
ugrozenosti odnosno bespomocnosti ovih lica potrebno je dati im I neka posebna prava, koja se ne
pruznaju ostalim kategorijama. Ta posebna prava se ne daju da bi se ova lica na bilo koji nacin
favorizovala, vec da bi se ona zastitila od nezakonitih napada odn ucinila ravnopravnim sa drugima.
Afirmativna akcija odnosno podsticajne mere ili preferencijalni tretman je zajednicki naziv za
skup raznovrsnih mera koje se preduzimaju u korist odredjenih grupa (etnickih manjina,
domorodackih naroda, zena I sl) I njihovih pripadnika, kako bi se otklonile posledice diskriminacije
I zavisno od slucaja, nasilne asimilacije odnosno zapostavljanja kojima su te grupe ranije bile
izlozene. Mere o kojima je rec uvek utvrdjuju I shvataju kao nuzno potrebne I privremene tj treba da
su:
1. objektivno potrebne
2. da traju samo do postizanja cilja zbog kog su uvedene – pune ravnopravnosti sa ostalima
U osnovi svode se na sistematski utvrdjeno I pravom propisano favorizovanje odnosnih grupa I
njihovih pripadnika (jedan oblik njihovog preferencijalnog tretmana). Za postizanje stvarne
ravnopravnosti I jednakosti polozaja gurpa o kojima je rec I njihovih pripadnika sa ostalim

34
stanovnistvom nije dovoljno oberzbediti im samo jednaka prava sa ostalima I nediskriminaciju, vec
je nuzno pruziti Im I neka sira, dodatna prava. Bez toga, mada formalno jednaki, oni ne bi bili
stvarno jednaki.
Contradictio in adiecto – diskriminacija je vec po svojoj definicij uvek negativna pojava tj.
nepovoljan tretman

APATRIDI, IZBEGLICE I INTERNO RASELJENA LICA

Apatridi – Apatrid (grc a – ne, bez I lat patria – domovina) je siroko prihvaceni naziv za lice bez
drzavljanstva, odn lice koje ni jedna drzava prema svom zakonodavstvu ne smatra svojim
drzavljaninom. Lice koje nema drzavljanstvo ni jedne drzave oslobodjeno je, makar prividno
odredjenih obaveza (npr sluzenja vojnog roka), ali sa druge strane, liseno je citavog niza prava koja
proisticu iz drzavljanstva. Lice moze biti bez drzavljanstva bilo zbog toga sto ga nije steklo u
momentu rodjenja (npr dete cija su oba roditelja apatridi; dete cija su oba roditelja nepoznata, a koje
je rodjeno na teritoriji cija nezavisnost nije medjunarodno priznata ili koja nije pod suverenitetom
nijedne drzave), bilo zbog toga sto ga je izgubilo (npr drzava porekla mu ga je iz nekog razloga
oduzela), a nije steklo novo. Posebnu kategoriju predstavljaju tzv de facto apatridi, kako se ponekad
nazivaju lica koja pravno (de jure) imaju drzavljanstvo neke zemlje, ali u stvarnosti ne uzivaju njenu
zastitu (cest slucaj kod izbeglica).
Izbeglice – Lica koja pobegnu na teritoriju strane drzave, najcesce iz opravdanog straha po licnu
bezbednost. Obicno je u pitanju progon zbog politickih uverenja I aktivnosti; progon po verskoj,
rasnoj, nacionalnoj I dr osnovi; bekstvo od rata, gradjanskog rata I slicnih neprilika u drzavi cije
drzavljanstvo imaju odn kada je rec o apatridima, drzavi u kojoj stalno borave. U osnovi svode se na
sistematski utvrdjeno I pravom propisano favorizovanje odnosnih grupa I njihovih pripadnika (jedan
oblik njihovog preferncijalnog tretmana). Za postizanje stvarne ravnopravnosti I jednakosti polozaj
grupa o kojima je rec I njihovih pripadnika sa ostalim stanovnistvom. UNHCR – Komitet za
izbeglice, dobila je dve Nobelove nagrade za mir 1954. I 1981. godine. Polozaj izbeglica uredjen
je raznim medjunarodnopravnim dokumentima medju kojima poseban znacaj ima Konvencija o
statusu izbeglica iz 1951. godine.
Zastita izbeglica moze se podeliti u 3 faze: 1. pruzanje pomoci prilikom napustanja odnosnog
podrucja I dolaska na teritoriju strane drzave
2. pomoc za vreme privremenog boravka u inostranstvu
3. pomoc kod povratka u zemlju porekla
Priznavanje statusa izbeglice podrazumeva niz konkretnih prava od kojih je najvaznija zabrana
vracanja izbeglice protivno njegovoj volji u zemlju iz koje je izbegao odn na granice bilo koje
teritorije gde bi njegovi zivot I sloboda mogli biti ugrozeni (pravilo non-refolument). Vazna su I
resenja prema kojima se izbeglice ne smeju kaznjavati zbog bespravnog ulaska ili boravka, pod
uslovom da se odmah prijavve nadleznim vlastima I objasne svoju situaciju, mogu se proterati samo
ako postoje razlozi nacionalne bezbednosti ili javnog reda.
Konvencija ce prestati da se primenjuje na svako lice koje je steklo status izbeglice ako: se ono
dobrovoljno stavilo pod zastitu zemlje svog drzavljanstva, ili je nakon sto ga je izgubilo ponovo
dobrovoljno primilo svoje drzavljanstvo, ili je steklo novo drzavljanstvo I uziva zastitu zemlje svog
novog drzavljanstva, ili se dobrovoljno ponovo nastanilo u zemlji koju je napustilo ili izvan koje je
zivelo iz straha od progona ili zbog toga sto su okolnosti usled kojih mu je bio priznat status
izbeglice prestale da postoje, vise ne moze da odija da trazi zastitu zemlje cije drzavljanstvo ima,
kao lice bez drzavljanstva, zbog toga sto su se okolnosti zbog kojih mu je bio priznat status izbeglice
prestale da postoje, moze da se vrati u zemlju svog ranijeg boravista.
Interno raseljena lice –Naziv za lica koja su ostajuci na teritoriji drzave u kojoj zive, iz raznih
razloga prinudjena da, protiv svoje volje, promene mesto svog prebivanja, obicno bezeci od neke
opasnosti.

DECA

35
Prema podacima Fonda UN za decu (UNICEF), svakih pet sekundi u svetu umre jedno dete od
gladi, a jedno od njih dvanaest ne dozivi pet godina. Prema procenama MOR-a 200 miliona dece
uzrasta od 5 do 14 godina sirom sveta radi razne poslove, od koijh su mnogi opasni po zivot. Milioni
dece su zrtve trgovine ljudima, seksualnog I drugog zlostavljanja, zloupotrebe narkotika. Najvazniji
dokumenti kod zastite dece su Deklaracija o pravima deteta 1959., Konvencija UNESKO o borbi
protiv diskriminacije o oblasti prosvete 1960., cl 24 Zenevske konvencije o zastiti gradjanskih lica
za vreme rata 1949. godine. Najvazniji medjunarodnopravni izvor u ovoj oblasti, I to na
univerzalnom nivou, predstavlja Konvencija UN o pravima deteta 1989. godine. Komitet za prava
detat, sastavljen je od 10 eksperata visokih moralnih kvaliteta I priznate strucnosti. Ratno I
humanitarno pravo dozvoljava regrutovanje u oruzane snage dece sa navrsenih 15 godina. Opcioni
protokol o ucescu dece u oruzanim sukobima je donet u Konvenciju o pravima deteta 2000. godine,
stupio na snagu 2002. godine, zabranjuje obavezu regrutaciju dece mladje od 18. godina I nalaze da
se uzrast u kojem deca mogu neposredno ucestvovati u oruzanim sukobima poveca sa 15 na 18
godina.
UNICEF je osnovan 1946. godine, kao privremeno telo sa zadatkom da obezbedi hitnu pomoc deci
u zemljama opustosenim ratom, ali vec 1953. godine odluceno je da Fond nastavi soju delatnost na
neodredjeno vreme. UNICEF je 1956. godine dobio Nobelovu nagradu za mir.

ZENE

Komitet za ukidanje diskriminacije prema zenama.

Prva zemlja koja je zenama dala jedno od elementarnih politickih prava – pravo glasa – bio je Novi
Zeland koji je to ucinio 1893. godine. Od 1919 godine kada je u okviru MOR-a usvojena
Konvencija br 3 o zastiti materinstva, zastita majki je postao predmet medjunarodnopravnog
regulisanja.

LICA SA INVALIDITETOM

Lice sa invaliditetom je uobicajen naziv za lice koje usled urodjene ili stecene telesne mane
delimicno ili u potpunosti onesopsobljeno za rad, a u nekim slucajevima I za starajne o sebi.
Posebna prava lica sa invaliditetom predvidjena su na univerzalnom planu, pored ostalog,
Konvencijom MOR-a o profesionalnoj rehabilitaciji I zaopsljavanju invalida, Konvencijom UN o
pravima deteta 1990. godine. Najvaziji univerzalni medjunarodni ugovor u ovoj materiji je
Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom koja je usvojena od strane Generalne skupstine UN
2006. godine, a stupila na snagu u martu 2007. godie. Konvencija regulise I konkretna pitanja odn
prava lica sa invaliditetom, medju kojima je posebno vazna pristupacnost koja predstavlja jedan od
sustinskih preduslova za ravnopravno ucesce lica sa invaliditetom u svim oblastima drustvenog
zivota.

RADNICI MIGRANTI

Radnik migrant je skupni naziv za radnika u migraciji tj. onog koji trazi posao I radi u nekom mestu
vise ili manje udaljenom od mesta njegovog porekla odn izvornog stanovanja.
Najvazniji univerzalni medjunarodni sporazum u ovoj materiji je Medjunarodna konvencija o
zastiti prava radnika migranata I clanova njihovih porodica 1990. godine. Radnici migranti I
clanovi njihovih porodica imaju pravo na nediskriminaciju u pogledu svojih prava na osnovna
ljudska prava. Za potrebe provere primenjivanja Konvencije clanom 72 osnovan je Komitet za
zastitu prava svih radnika migranata I clanova njihovih porodica, sastavljen od 14 eksperata visokog
moralnog ugleda, nepristrasnosti I priznatih sposobnosti u ovoj oblasti.

36
ZASTITA MANJINA

To su u prvom redu takve manjinske zajednice koje se od ostatka stanovnistva razlikuju po svojim
etnickim (nacionalnim), jezickim I verskim osobenostima. Izraz nacionalne manjine je u sirokoj
upotrebi u zakonodavstvima drzava. Stoga se kao podesniji namece termin etnicke manjine.
Nacionalna manjina je uvek I etnicka, ali etnicka manjina ne mora biti uvek nacionalna. Da bi neka
grupa bila manjina: grupa domacih drzavljana koja je dovoljno brojna ali predstavlja brojcanu
manjinu I nalazi se u nedominantnom polozaju, a uz to poseduje odredjene etnicke nacionalne,
jezicke, verske I slicne osobenosti I iskazuje, makar implicitno, medjusobnu solidarnost I volju da te
svoje posebnosti ocuva. Bar za sada u praksi postoji saglasnost oko toga da se manjinama imaju
smatrati samo domaci drzavljani. (koji zele da ocuvaju sopstveni jezik I obicaje, da imaju
mogucnost obrazovanja na svom jeziku, da sticu osnovna znanja I saznanja o maticnoj zemlji I dr).
Odnosna grupa treba da predstavlja brojcanu manjinu (manje od 50%) u odnosu na ukupno
stanovnistvo date drzave. Manjina koja ima vlast ne moze zahtevati da joj se prizna manjinska
zastita, jer joj ona nije potrebna.

ZASTITA MANJINA DO PRVOG SVETSKOG RATA

Vestfalski mir 1648. godine je doveo do okoncanja Tridesetogodisnjeg rata. Usvojen je princip
cujus regio ejus religio (cija vlast – njegova vera), koji je vec prethodno primenjen u sklopu
Augsburskog mira 1555. godine.
Francuska I Austrija preuzele su zastitu katolika, a Rusija pravoslavaca.
Za Regulisanje polozaja manjina bavili su se I medjunarodni skupovi.
Becki kongres 1815. godine, se pored ostalog posebno bavio probelmom reglisanja verskih prava
stanovnistva teritorije koja je pripojena Zenevskoj republici tzv Poljskim pitanjem, kao I problemom
polozaja Jevreja u nemackim gradovima.
Pariskim ugovorom o miru 1856. godine, Rusija je bila prinudjena I da se odrekne prava zastite
hriscanskog stanovnistva u Turskoj. Umesto toga, predvidjena je zajednicka garantija evropskih sila,
ali samo u odnosu na Vlasku, Moldavija I Srbija, kojima su zajamcena nezavisna I narodna uprava,
potpuna sloboda vere, zakonodavstva, trgovine I plovidbe, kao I neka druga prava.
Treci veliki skup 19. veka – Berlinski kongres 1878. godine – takodje se bavio manjinama, pa su
odredbe u tom pogledu unete I u Berlinski ugovor. Pre svega, Turska se obavezala da ostvari nacelo
pune verske slobode I da ga tumaci u najsirem smislu, a takve obaveze preuzele su I Bugarska, Crna
Gora, Srbija I Rumunija.

VERSAJSKI SISTEM ZASTITE MANJINA

Mogu se izdvojiti I sledece karakteristike:

1. pravne izvore zastite manjina cinili su prilicno heterogeni dokumenti (ugovori o miru,
jednostrane deklaracije)
2. obaveze u pogledu zastite manjina nametnute su samo jednom krugu manjih drzava
3. iz relevantnih dokumenata proistice da su odredjena prava priznata licima koja pripadaju
manjinama, ail da su neka od njih zajamcena manjinama kao kolektivitetima
4. osnovni korisnici zastite su etnicke, a ne, kao do tada, verske manjine
5. u poredjenju sa dotadasnjom praksom, krug zajamcenih prava je prilicno sirok
6. dok u prethodnim periodima nisu obezbedjivani nikakvi posebni medjunarodni mehanizmi za
nadzor nad time kako se ostvaruju preuzete obaveze, odnosno mehanizmi za nadzor nad time
kako se ostvaruju preuzete obaveze, odn takva kontrola je poveravana nekoj ili nekim velikim
silama, ovde se kao garant pojavljuje nepristrasna medjunarodna zajednica u licu Drustva
naroda
7. stvoreni su mehanizmi da se sporovi resavaju pravnim putem, a ne nasilnim sredstvima

37
8. omoguceno je pojedincima I grupama da se svojim peticijama obracaju medjunarodnoj
organizaciji I zahtevaju zastitu svojih prava I to cak I od drzave ciji su drzavljani

UN I ZASTITA MANJINA

Povelja UN 1945. godine se ne bavi zastitom manjina, a tim problemom se ne bavi ni Univerzalna
deklaracija o ljudskim pravima 1948. godina.
1966. godine donet je Medjunarodni pakt o gradjanskim I politickim pravima koji utvrdjuje da
su svi jednaki pred zakonom I zabranjuje svaku diskriminaciju, manjinska prava svodi na samo tri
dimenzije (kultura, vera, jezik), Ovo je najvazniji medjunarodnopravni obavezujuci dokument na
univerzalnom nivou sve do nasih dana.
Deklaracija UN o pravima pripadnika nacionalnih ili etnickih, verskih ili jezickih manjina
1992. godine je priznala pripadnicima manjina prava: na svoju kulturu, na ispovedanje svoje
vere, na privatnu I javnu upotrebu sopstvenog jezika, na efikasno ucesce u kulturnom, verskom,
drustvenom, ekonomskom I javnom zivotu, na efikasno ucesce u donosenju odluka na nacionalnom
I regionalnom nivou u vezi sa manjinom kojoj pripadaju ili oblastima u kojima zive, na osnivanje I
odrzavanje slobodnih kontakata sa drugim pripadnicima svoje grupe, sa pripadnicima drugih
manjina kao I prekogranicnih kontakata sa gradjanima drugih drzava sa kojima su u vezi na osnovu
nacionalnih ili etnickih, verskih ili jezickih veza I dr.

ULOGA SAVETA EVROPE

Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima 1992. godine je cist medjunarodni
ugovor. Ratifikovalo ju je 25 drzava, a jos 8 drzava je potpisalo, ali nije ratifikovalo. Svega nakon 3
godine od Povelje, za potpisivanje je otvoren najvazniji regionalni sporazum o zastiti manjina –
Okvirna konvencija za zastitu nacionalnih manjina 1995. godina. Konvenciju do 1.11.2012. godine
je ratifikovalo 39 drzava, 4 drzave su je potpisale ali nisu ratifikovale, ajos 4 drzave (Andora,
Francuska, Monako I Turska) nisu ni potpisale.

OEBS – Organizacija za bezbednost I saradnju u Evropi I ZASTITA MANJINA

KEBS (posle 1994. transformacije OEBS) usvojio je u Kopenhagenu 1990. godine

najznacajniji dokument. Njime je na prilicno sveobuhvatan nacin uredjena sadrzina manjinskih
prava, pri cemu je izricito potvrdjeno da postovanje prava pripadnika nacionalnih manjina, kao dela
opstepriznatih ljudskih prava, predstavlja bitan faktor mira, pravde, stabilnosti I demokratije u
drzavama ucesnicama.
Razni bilateralni sporazumi u vezi sa polozajem manjina zakljucivanu su od davnina. Prvi
savremeni dvostrani ugovori iz ove materije javili su se odmah po okoncanju drugog svetskog rata,
tu spadaju I Specijalni statut o manjinama uz Memorandum o saglasnosti izmedju Italije, UK, SAD
s jedne, I Jugoslavije s druge strane 1954. godine, nemacko-danski sporazum o manjinama 1955.
godine, kinesko-malajski sporazum 1955. godine.
Manjinska prava se dela na opsta ljudska prava I posebna manjinska prava.
U opsta prava koja se priznaju svakome (svim stanovnicima odredjene teritorije, sto znaci I
strancima I apatridima) spada veliki broj vrlo raznolikih prava, kao sto su: pravno na zivot, pravo na
slobodu I bezbednost licnosti, zabrana ropstva I trgovine robljem, zabrana mucenja I necovecnog ili
ponizavajuceg postupanja, pravo na jednakost pred zakonom, sloboda od diskriminacije, sloboda
veroispovesti, sloboda udruzivanja. Ova prava su u nase vreme uredjena nizom medjunarodnih
dokumenata.
Drugu grupu opstih prava predstavljaju ona koja su zajamcena samo domacim drzavljanima. Kako
se u praksi jos uvek najcesce kao jedan od bitnih elemenata za utvrdjivanje manjinskog statusa
zahteva posedovanje drzavljanstva odnosne drzave, to znaci da supripadnici manjina uvek ili skoro
uvek pretpostavljeni domaci drzavljani, a time I da ulaze medju titulare ovih prava.

38
POSEBNA MANJINSKA PRAVA

Nijedna lista manjinskih prava nije potpuna, vec I zato sto se stalno dopunjuje. Kao osnovna
manjinska prava mogu se izdvojiti: pravo na opstanak, pravo na identitet, pravo na jednakost I
nediskriminaciju, pravo na upotrebu maternjeg jezika, posebna prava u domenu skolstva, pravo na
negovanje sopstvene kulture I tradicije, pravo na delotvorno ucesce u zivotu zajednice, pravo na
medjunarodne kontakte I saradnju, pravo na efikasnu zastitu zajamcenih prava.

OGRANICENJA PRAVA MANJINA, DUZNOSTI MANJINA

Odredjena prava se nikada ne mogu suspendovati ili ukinuti, pa cak ni u vreme rata – npr pravo na
zivot, zabrana mucenja, sloboda misli, uverenja, vere I dr. Tako se u prilikama koje ugrozavaju
opastanak citave zajednice, mora tolerisati izvesno uskracivanje zajamcenih prava manjina odnosno
ne samih prava vec njihove realizacije u praksi. Drugo ogranicenje se tice nacina na koji se odnosna
prava vrse. Sva prava se moraju vrsiti na takav nacin da se ne nanosi steta isto tako zakonitim
pravima drugim, javnom interesu I sl. To vazi I za manjinska prava. Ogranicenja predstavljaju jednu
vrstu obaveza za pripadnike manjina, konkretno da, uzivajuci priznata im prava: postuju domace
zakonodavstvo, postuju prava drugih, posebno pripadnika vecine I drugih nacionalnih manjina,
uzdrzavaju se od preduzimanja delatnosti ili vrsenja dela suprotnih osnovnim nacelima
medjunarodnog prava, posebno teritorijalnom integritetu drzava.
Kada je rec o sadrzini prava na samoopredeljenje, ona se, najkrace receno, sastoji u praviu svih
naroda da samostalno odlucuju o svojoj sudbini. Tako shvaceno, ovo pravo se ogleda u nizu
konkretnih prava, kao sto su pravo svih naroda na slobodan izbor drustveno-politickog I
ekonomskog uredjenja, na oslobodjenje od strane dominacije, na otcepljenje I stvaranje nezavisne
drzave, na ujedinjenje sa drugim narodima.

POJAM DOMORODACKIH NARODA I POTREBA NJIHOVE ZASTITE

Domorodacki narodi su pojava koja je dobrim delom nastala kao rezultat svojevremenih prodora
kolonijalnih sila u druge delove sveta. Osvajaci su bezobzirno zauzimali nove prostore ne obaziruci
se na narode koji su tamo ziveli. Onim pripadnicima domorodackih naroda koji nisu istrebljeni,
nametali su svoju kulturu – jezik, veru, obicaje, drustvenu organizaciju itd. To je cinjeno sa
opravdanjem da se zapravo vrsi prosvecivanje zaostalih I zatucanih urodjenika. Smatra se da u svetu
ima oko 5000 ovakvih naroda, koji zive u vise od 70 drzava. Oni zive u grupama od svega nekoliko
desetina, do nekoliko stotina hiljada, pa I vise. Medju najpoznatije spadaju americki Indijanci,
australijski Aboridzini, novozelandski Maori, japanski Ainu, Busmani iz Kalahari pustinje I dr. U
Evropi su najpoznatiji Sami odnosno Laponci, koji zive u nekoliko skandinavskih drzava I delu
Rusije, ali ima I drugih takvih naroda.
Plemenski narodi definisani su kao narodi u nezavisnim zemljama koji se po svojim socijalnim,
kulturnim I ekonomskim uslovima razlikuju od drugih delova nacionalne zajednice I ciji je status u
potpunosti ili delimicno regulisan njihovim vlastitim obicajima I tradicijama ili posebnim zakonima
I propisima.
Domorodacki narodi odredjeni su kao narodi u nezavisnim zemljama koji poticu od stanovnika
koji su dato podrucje naseljavali u doba osvajanja ili kolonizacije ili formiranja sadasnjih drzavnih
granica I koji su, bez obzira na zakonski status zadrzali neke ili sve svoje socijalne, ekonomske,
kulturne I politicke institucije.
Iako naoko imaju puno slicnosti sa etnickim manjinama, domorodacki narodi isticu da su oni bili
starosedeoci pre dolaska osvajaca odnosno doseljenika I ne zele da budu tretirani kao manjine. Stoga
su se izborili za to da se njihov polozaj razmatra odvojeno od manjinske zastite I uredjuje posebnim
medjunarodnim I unutrasnjim dokumentima.

39
SAVREMENI OBLICI MEDJUNARODNE ZASTITE DOMORODACKIH NARODA

Bavljenje ovom problematikom pocelo je tek od 1970. godine, kada je imenovan specijalni
izvestilac koji je izradio posebnu studiju za eliminisanje diskriminacije domorodackog stanovnistva.
Centar aktivnosti UN za zastitu prava domorodackih naroda je Radna grupa za doorodacko
stanovnistvo, osnovana 1982. godine. Osnovni zadaci Radne grupe su: da ohrabruje dijalog izmedju
vlada I domorodackih naroda, da razmatra stanje u konkretnim drzavama u vezi sa unapredjenjem I
zastitom ljudskih prava I osnovnih sloboda domorodackih naroda I da razvija medjunarodne
standarde u vezi sa pravim domorodackih naroda, uzimajuci u obzir kako slicnosti, tako I razlicitosti
njihovih konkretnih situacija. Ekonomski I socijalni savet UN osnovao je 2000. godine Stalni forum
UN za pitanja domorodaca – EKOSOK.

DEKLARACIJA UN O DOMORODACKOM STANOVNISTVU

Usvojena je 2007. godine vecinom glasova, ali ne I jednoglasno. Ova deklaracija utvrdjuje slobodu I
zastitu domorodackih naroda I njihovih pripadnika od bilo kog oblika diskriminacije, proklamuje da
domorodacki narodi imaju pravo na samoopredeljenje, podrazumevajuci da imaju pravo da
slobodno odredjuju svoj politicki status I slobodno teze svom ekonomskom, socijalnom I kulturnom
razvoju, proglasava da ostvarujuci svoje pravo na samoopredeljenje, domorodacki narodi imaju
pravo na autonomiju ili samoupravu u pitanjima koja se tice njihovih unutrasnjih I lokalnih stvari,
utvrdjuje da ovi narodi imaju pravo da odrzavaju I jacaju ocuvanje svog prava da potpuno, ako tako
odluce, ucestvuju u politickom, ekonomskom I kulturnom zivotu odnosne drzave. Deklaracija
uredjuje I jamci I posebna prava domorodackih naroda kao sto su: zastita I ocuvanje etnickih I
kulturnih osobenosti I posebnog identiteta, zastita od nasilne asimilacije ili unistenja njihove kulture,
prava u vezi sa verom, jezikom I obrazovanjem, vlasnistvo I koriscenje zemlje I prirodnih izvora,
zastita kulturne I intelektualne svojine, ocuvanje tradicionalnih ekonomskih struktura I nacina
zivota, ucesce u politickom, ekonomskom I drustvenom zivotu odnosne drzave, posebno u vezi sa
pitanjima koja neposredno pogadjaju domorodacke narode, tradicionalni prekogranici kontakti I
saradnja, postovanje ugovora I sporazuma zakljucenih sa domorodackim narodima.

PRAVA DOMORODACKIH NARODA

Domorodackim I plemenskim narodima priznati su: pravo na priznanje, postovanje I zastitu

njihovog socijalnog I kulturnog identiteta, obicaja, tradicija I ustanova, odnosno drustvenih,
kulturnih, religijskih I duhovnih vrednosti I prakse, pravo na pomoc radi uklanjanja moguceg
drusvenog I ekonomskog jaza izmedju njih I drugih pripadnika drustva, pravo na odgovarajuce
posebne mere za zastitu licnosti, ustanova, svojine, rada, kulture I zivotne sredine ovih naroda,
pravo na ucesce na svim nivoima odlucivanja o politici, planovima I programima koji se na njih
odnose, pravo na poboljsavanje uslova zivota I rada I nivoa zdravlja I obrazovanja, pravo da se u
krivicnim stvarima I kod izricanja kazni uzimaju u obzir obicaji ovih naroda, pravo da se njihovi
tradicionalni zanati I delatnost priznaju kao vazni cinioci odrzanja njihovih kultura I njihovog
ekonomskog samopouzdanja, razvoja I dr.

ZRTVE RATA

Iako je rat u svakom pogledu vandredno stajne, zajamcena ljudska prava ostaju, osim u meri u kojoj
je njihovo uzivanje sustinski nespojivo, sa novonastalom situacijom, sto znaci u meri u kojoj je
njihovo privremeno ogranicavanje ili ukidanje opravdano sa stanovista medjunarodnog prava
ljudskih prava razlozima drzavne bezbednosti, ratnih napora I dr.
Izbijanjem rata sva lica koja se nalaze pod jurisdikcijom bilo koje zaracene strane na ovaj ili onaj
nacin potpadaju pod neku od ratnim I humanitarnim pravom predvidjenu kategoriju zrtava rata, sto
svi oni svakako I jesu, svako na svoj nacin. Blize gledajuci, svako od njih moze biti borac, civil,

40
ranjenik, bolesnik, brodolomnik I sl, a u nekim slucajevima moze pripadati istovremeno dvema ili
vecinom broju ovih kategorija. (Haske konvencije 1899. I 1907. godine, Zenevskim konvencijama o
zastiti zrtava rata 1949. godine sa dopusnskim protokolima uz njih I Rimskim statutom 1988.
godine).

CIVILNO STANOVNISTVO U RATU

Ono se, uslovno receno, obezbedjuje na 3 osnovna nacina:

1. zastitom civilnog stanovnistva od opasnosti koje proisticu iz vojnih operacija
2. regulisanjem polozaja civilnog stanovnistva na teritoriji strana u sukobu, posebno na
okupiranoj teritoriji, sto, s jedne strane, podrazumeva garantovanje osnovnih prava
zasticenih lica, a sa druge, zabranu preduzimanja protiv njih oredjenih postupaka
3. posebnom zastitom najugrozenijih kategorija stanovnistva, pod uslovom da se ta lica
uzdrzavaju od neprijateljskih akata
Udeo civilnog stanovnistva u ukupnom broju zrtava je 5%, u Drugom svetskom ratu 45%, u
Korejskom raatu 85%, U vijetnamskom ratu 95%.

RANJENICI, BOLESNICI, BRODOLOMNICI U RATU

Zastita ranjenika, bolesnika, I brodolomnika, pripadnika oruzanih sanga sastoji se pre svega u tome
da oni ne smeju biti namerni cilj napada, niti namerno izlozeni vatri, kao I u obavezi strana u sukobu
da u svako doba, a narocito posle okrsaja, preduzmu bez odlaganja sve moguce mere da se pronadju
I pokupe ranjenici, bolesnici I brodolomnici, da se zastite protiv pljacke I zlostavljanja I da im se
obezbedi potpuna nega, kao I da se pronadju mrtvi I da se spreci njihovo pljackanje.

RATNI ZAROBLJENICI

To su borci koji se nadju u vlasti neprijatelja. Ophodjenje prema ratnim zarobljenicima uredjeno je
Zenevskom konvencijom o postupanju sa ratnim zarobljenicima 1929. godine, I Zenevskom
konvencijom o postupanju sa ratnim zarobljenicima 1949. godine I Dopunskim protokolom I 1977.
godine uz nju.

KAZNJAVANJE NA UNUTRASNJEM PLANU ZA KRSENJE LJUDSKIH PRAVA

Na unutrasnjem planu, javlja se vise vrsta sankcija zbog krsenja ljudskih prava. Uz pravne postoje I
druge sankcije kao npr. Moralne, politicke I dr. Moralne sankcije u pojedinim slucajevim mogu biti
veoma efikasne. To je jos ociglednije kod politickih sankcija, koje, kada tome ima mesta, mogu
dovesti do politicke odgovornosti odgovarajucih drzavnih organa I funkcionera. Posebno mesto I
znacaj pripada krivicnopravnim sankcijama, tj. onima koje su utvrdjene I precizirane krivicnim
pravom I koje se izricu u krivicnom postupku.
KAZNJAVANJE NA MEDJUNARODNOM PLANU ZA KRSENJE LJUDSKIH PRAVA

Drzava moze biti sankcionisana:

- politickim sankcijama (moralno-politicka osuda, iskljucenje iz clanstva medjunarodne
organizacije, suspenzija clanskih prava I sl)
- diplomatske (povlacenje ambasadora, prekid diplomatskih odnosa I dr)
- ekonomske (prekid ekonomskih odnosa, embargo, uskracivanje ekonomske pomoci I sl)
Drzava ne mzoe biti krivicno odgovorna, iz prostog razloga sto krivicna odgovornost podrazumeva
vinost, a to se nikada ne moze pripisati citavom narodu. Uz to, krivicne presude se izricu u
krivicnom postupku od strane posebno kvalifikovanog I nadajmo se, nepristrasnog krivicnog suda.

VRSTE MEDJUNARODNIH KRIVICNIH DELA

41
Obicajna I ugovorna – Prva podela polazi od izvora medjunarodnog prava koji utvrdjuju takva
dela, pa se tako govori o medjunarodnim zlocinima koji su obicajnog ili ugovornog karaktera. Sa
razvojem medjunarodnog prava, sve veci broj medjunarodnih krivicnih dela utvrdjuje se I precizira
odgovarajucim visestranim medjunarodnim ugovorima. Oni, medjutim, vezuju samo drzave
ugovornice. Stoga znacaj I domasaj tih resenja zavisi od broja ugovornica.
U sirem I uzem smislu – U teoriji javlja se I podela na medjunarodna krivicna dela u sirem I takva
dela u uzem smislu. Najprostije receno, u red prvih spadaju ona za koju je medjunarodna zajednica
zainteresovana da budu suzbijana, ali u vezi sa kojima je precizno inkrimisanje, gonjenje I
kaznjavanje prepusteno drzavama.
Krivicna dela protiv ljudskih prava I ostala dela – Jedan deo medjunarodnih krivicnih dela je u
vrlo maloj ili skoro nikakvoj vezi sa medjunarodno zasticenim pravima.

NAJTEZA MEDJUNARODNA KRIVICNA DELA

Zlocini protiv mira – utvrdjeni su u cl 6 st 2, tacka a Statuta Medjunarodnog vojnog suda u

Ninbergu 1945. godine, kao planiranje, pripremanje, zapocinjanje ili vodjenje agresorskog rata ili
rata kojim se krse medjunarodni ugovori, soprazumi ili garantije, ili ucestvovanje u nekom
zajednickom planu ili zavri za izvsavanje ma kog od gore navedenih dela. Nema sumnje da zlocini
protiv mira spadaju u red onih medjunarodnih krivicnih dela kojima se povredjuju zasticena ljudska
prava.

GENOCID

Najkrace receno, to je sistematsko unistavanje citavih naroda, plemena ili drugih ljudskih grupa.
Konvencijom o sprecavanju I kaznjavanju zlocina genocida 1948. godine drzave ugovornice su
potvrdile da genocid, bez obzira na to da li je izvsen za vreme mira ili rata, predstavlja
medjunarodno krivicno delo I obavezale se da ga sprece I kazne. Genocidom se smatra bilo koje od
sledecih dela ucinjenih u nameri potpunog ili delimicnog unistenja jedne nacionalne, etnicke, rasne
ili verske grupe kao takve: ubistvo clanova grupe, teska povreda fizickog ili mentalnog integriteta
clanova grupe, namerno podvrgavanje grupe zivotnim uslovima koji treba da dovedu do njenog
potpunog ili delimicnog fizickog unistenja, mere uperene na sprecavanje radjanja u okviru grupe,
prinudno premestanje dece iz jedne grupe u drugu. Genocida nema bez genocidne namere.
Kaznjiva su sledeca dela: genocid, sporazum za izvrsenje genocida, neposredno I javno podsticanje
na vrsenje genocida, pokusaj genocida, saucesnistvo u genocidu. (masovni pokolj hugenota u
Francuskoj 1572. godine, tzv Vatrolomejska noc; genocid nad Jevrejima, Slovenima I Romima od
strane Hitlera, nad Srbima, Romima I Jevrejima u tzv NDH).
Zlocin genocida ne zastareva bez obzira na datum kad je ucinjen.

ZLOCINI PROTIV COVECNOSTI

U to spadaju: ubistvo, unistavanje, porobljavanje, deportaciju, zatvaranje ili druga stroa lisavanja
fizicke slobode, narusavanjem osnovnih pravila medjunarodnog prava, torturu, silovanje, progon,
zlocin aparthejda, izazivanje nestanka lica, ostali nehumani postupci sl karaktera, namerno
prouzrokovane teske patnje ili ozbiljno ugrozavanje fizickog ili mentalnog zdravlja.

RATNI ZLOCINI

Ratni zlocini se najkrace definisu kao teske povrede pravila ratnog prava.
Statut Medjunarodnog krivicnog suda pod ratnim zlocinima podrazumeva:

42
 1. 1. kada je rec o medjunarodnim oruzanim sukobima: a) ozbiljna krsenja Zenevskih
konvencija iz 1949. godine I b) ostala ozbiljna krsenja zakona I obicaja koji se primenjuju u
medjunarodnom oruzanom sukobu unutar utvrdjenog okvira medjunarodnog prava
2. kada je rec u unutrasnjim oruzanim sukobima: a) ozbiljna krsenja cl 3 zajednickog za cetiri
Zenevske konvencije iz 1949. godine I b)druge ozbiljne povrede zakona I obicaja
primenjivih u oruzanim sukobima koji nisu medjunarodnog karaktera, unutar odredjenih
okvira medjunarodnog prava

KAZNJAVANJE PRED MEDJUNARODNIM KRIVICNIM SUDOVIMA ZA KRSENJE

LJUDSKIH PRAVA DO DRUGOG SVETSKOG RATA

Tvrdi se da se I rimski papa za vreme stogodisnjeg rata zalagao za uspotavljanje krivicnog suda koji
bi sudio uciniocima najtezih u ratu izvrsenih krivicnih dela.
Prvi je zabelezen medjunarodni ad hoc krivicni sud, sastavljen od 28 sudija.
Prvi ozbiljniji pokusaj formiranja medjunarodnog krivicnog suda preduzet je po okoncanju Prvog
svetskog rata, ali se zavrsio neuspesno.

NIRNBERSKI I TOKIJSKI PROCES

Jos u toku Drugog svetskog rata, a zatim I odmah po njegovom okoncanju, saveznici su vise puta
potvrdili svoju saglasnost da svi ratni zlocinci I oni koji su ucestvovali u organizovanju ili
izvrsavanju nacistickih poduhvata koji su obuhvatali ili imali za posledicu zverstva I ratne zlocine,
budu uhapseni I predatu sudu.
Moskovskom deklaracijom (1943) dogovreno je da ce po okoncanju rata pripadnici nemackih
oruzanih snaga I clanovi nacisticke sranke koji su odgovrni za ratne zlocine ili su u njima
dobrovoljno ucestvovali biti vraceni u zemlje u kojima su izvrsili svoje zlocine radi sudjenja I
kaznjavanja po zakonima tih zemalja, a da ce glavni nemacki ratni zlocinci ciji zlocini nisu vezani
za neko odredjeno mesto, biti kaznjeni zajednickom odlukom saveznickih vlada.
Nirnberski proces – Cetiri velike sile pobednice potpisale su u Londonu 8. avgusta 1945. godine
sporazum kojim je ustanovljen Medjunarodni vojni sud za sudjenje nacistickim ratnim zlocincima.
Dodatak sporazumu predstavljen je Statut Medjunarodnog vojnog suda. Sud je bio nadlezan za
zlocine protiv mira, ratne zlocine I zlocine protiv covecnosti.
Osim sto je formulisao medjunarodna krivicna dela za koja je Sud nadlezan, Statut je utvrdio I 3
vazna nacela: nacelo individualne odgovornosti sefa drzave, nacelo odgovornosti za krivicno delo
ucinjeno po naredjenju pretpostavljenog I nacelo odgovornosti za clanstvo u zlocinackim
udruzenjima I organizacijama.
Tokijski proces – Kao pandan Nirnberskom procesu, u Tokiju je, po zavrsetku Drugog svetskog
rata, pred Medjunarodnim vojnim sudom za Daleki istok odrzano sudjenje teskim ratnim zlocincima
u Japanu (niko nije oslobodjen optuzbe).

HASKI TRIBUNAL

Pun naziv ovog tela je Medjunarodni tribunal za sudjenje licima odgovornim za teske povrde
medjunarodnog humanitarnog prava ucinjene na teritoriji bivse Jugoslavije od 1991. godine.
Osnovan je rezolucijom Saveta bezbednosti od 25. maja 1993. godine. Sediste mu je u Hagu, pa se
otuda obicno naziva Haskim tribunalom.
Mogu se razlikovati 5 vidova nadleznosti Tribunala:
- stvarna – Tribunal je nadlezan da sudi za teske povrede medjunarodnog humanitarnog prava
koje se sastoje u teskim povredama zenevskih konvencija o zastiti zrtava rata 1949. godine,
krsenju zakona I obicaja rata, genocidu, zlocinima protiv covecnosti.
- Teritorijalna – nadleznost Tribunala ogranicena je na prostor bivse SFRJ.

43
 - Vremenska – nadleznost pocinje od 1. januara 1991. godine I traje do dana koji odredi Savet
Bezbednosti UN (trebao je da prestane sa radom do 2010. godine)
- Personalna – tribunal ima nadleznost samo nad pojedincima, a ne I nad pravnim licima,
koncentrisao je rad na krivicno gonjenje samo najvisih politickih I vojnih rukovodilaca I lica
koja su ucinila narocito gnusna zlodela
- Nadleznost u odnosu na domace pravosudje – imaju istovremenu nadleznost, mada
tribunal ima primat nad domacim sudovima.
Tribunal se sastoji od 3 vrste nezavisnih organa:
1. sudska veca (sastoje se od 16 stalnih nezavisnih sudija, medju kojima ne sme biti drzavljana
iste drzave, I najvise 9 ad litem sudija odjednom, medju kojima ne sme biti drzavljana iste
drzave, stalne sudije bira Generalna skupstina UN na 4 godine, sa mogucnoscu reizbora,
rasporedjeni su u 3 pretresna I 1 zalbeno vece)
2. Tuzilastvo (poseban organizacioni deo Tribunala I u svom radu je nezavisno od drugih
organa Tribunala I bilo koje vlasti izvan Tribunala. Ono sprovodi istrage I krivicno goni lica
osumnjicena da su ucinila krivicna dela iz nadleznosti Tribunala)
3. Sekretarijat (vrsi administrativne poslove Tribunala)
Predsednik Tribunala vrsi sudske, ali I odredjene diplomatske, kao I administrativne funkcije.
Postupak pred tribunalom je neka vrsta mesavine kontinentalne I anglosaksonske pravne tradicije,
pri cemu su na odredjen nacin kombinovani elementi kontradiktornog I inkvizitorskog postupka.
Kada se utvrdi da postoji osnovana sumnja da je odrdjeno lice ucinilo zlocin iz nadleznosti
tribunala, tuzilac podize optuznicu. Optuznica postaje zvanican dokument tek kada je potvrdi
nadlezni sudija. Od tog trenutka osumnjiceni ima status optuzenog. Tada sudija moze izdati I nalog
za hapsenje.
Presuda se donosi vecinom glasova sudija I mora biti pismeno obrazlozena. Ona se moze napasti
zalbom po kojoj odlucuje Zalbeno vece. Pravo zalbe imaju I tuzilac I odbrana. Ako smatra da je to u
interesu pravde, Zalbeno vece moze odobriti I izvodjenje novih dokaza. Najteza kazna koju Tribunal
moze izreci je dozivotni zatvor. Zatvorske kazne izdrzavaju se u nekoj od drzava koje su potpisale
sporazum sa UN o prihvatanju lica osudjenih od strane tribunala.

MEDJUNARODNI TRIBUNAL ZA RUANDU

Ovaj tribunal stvoren je Rezolucijom Saveta Bezbednosti novembra 1994. godine, sa

ovlascenjem da goni lica odgovorna za ozbiljne povrede medjunarodnog humanitarnog prava
izvrsene na teritoriji Ruande I drzavljane Ruande odgovorne za takve povrede izvrsene na teritoriji
susednih drzava izmedju 1. januara 1994. godine I 31. decembra 1994. godine. Sediste tribunala
nalazi se u Arusi, Tanzanija.
Povod za osnivanje ovog tela, za tri meseca na svirep nacin masakrirano je oko 800.000 ljudi iz
redova Tutsija I umerenih Hutua. Ima slicnosti sa Haskim Tribunalom, po uzoru na koji je uostalom,
I stvoren. (16 stalnih, 18 ad litem, u sastavu sudskih veca najvise 9 ad litem sudija odjednom).
Vremenska nadleznost tribunala za Ruandu se odnosi na vreme od 1. januara 1994. do 31. decembra
1994. godine Teritorijalna nadleznost je sira u odnosu na Haski tribunal. Personalna nadleznost se
odnosi na sve, stvarna nadleznost (genocid, zlocine protiv covecnosti, povrede cl 3 zajednickog za
Zenevske konvencije o zastiti zrtava rata 1949, Dopunski protokol II uz njih 1977).
Praksa ovog tribunala je vrlo zanimljiva, to je prvi medjunarodni sud koji je dao tumacenje
definicije genocida, on je utvrdio da silovanje I seksualno zlostavljanje (ukoliko su ucinjeni sa
ciljem unistenja odredjene grupe kao takve) mogu predstavljati genocid kao jedan vid teske povrede
fizickog ili mentalnog integriteta clanova grupe.

MESOVITI SUDOVI

Praksa poznaje 3 osnovna oblika ovih sudova, u zavisnosti od toga da li se radi o:

44
 1. Domaci sudovi sa medjunarodnim osobljem – Najprostiji oblik medjunarodnog ucesca u
deljenju pravde u krivicnim stvarima, posebno u materiji ratnih zlocina I drugih teskih
medjunarodnih krivicnih dela, javlja se onda kada postoje samo najosnovniji elementi
medjunarodnog ucesca u radu krivicnih sudova odredjene zemlje, u prvom redu u obliku
posebnog vida pravne pomoci u licu 1 broja medjunarodnih sudija I tuzilaca, a eventualno I
drugog kvalifikovanog osoblja.
2. Internacionalizovani domaci sudovi – to su posebni, institucionalizovani sudski organi
odnosne drzave u cijem radu u znacajnoj meri ucestvuju I medjunarodni odn strani kadrovi.
3. Medjunarodni mesoviti sudovi – Mesoviti krivicni sudovi mogu biti obrazovani I tako da u
osnovi budu pretezno medjunarodni. Ovi sudovi ne ulaze u sastav domaceg pravosudnog
sistema, ne osnivaju se unutrasnjim aktom, vec na osnovu medjunarodnog ugovora ili
drugog odgovarajuceg medjunarodnog dokumenta.

STALNI MEDJUNARODNI KRIVICNI SUD – osnivanje, karakteristike, nadleznost

Rimski statut je usvojen 1998. godine, a stupio je na snagu 1. jula 2002. godine, kada je sakupljen
potreban broj ratifikacija (60).
Istragu, a time I postupak kod Suda, mogu da iniciraju:
1. drzava clanica statuta
2. drzava koja nije clanica statuta ali je u datom slucaju prihvatila nadleznost suda
3. savet bezbednosti UN
4. tuzilac
Sud primenjuje na prvom mestu Statut, Elemente krivicnih dela, kao I pravila postupka I
dokazivanja; na drugom mestu kada je to odgovarajuce, medjunarodne ugovore, nacela I pravila
medjunarodnog prava, ukljucujuci I utvrdjene principe medjunarodnog prava oruzanih sukoba.
U teritorijalnom smislu nadleznost suda proteze se na teritoriji svih drzava clanica. Stvarna
nadleznost ogranicena je na najteze zlocine koje je kao takve proglasila celokupna medjunarodna
zajednica (genocid, zlocin protiv covecnosti, ratni zlocini, agresija). U vremenskom smislu, sud
ima nadleznost samo nad zlocinima pocinjenim nakon stupanja Statuta na snagu. U vezi sa
personalnom nadleznoscu utvrdjen je princip individualne krivicne odgovornosti, s tim da je
formulisan I jedan vid komandne odgovornosti. Sud nije nadlezan da sudi licima koja su u vreme
izvsenja zlocina imala manje od 18. godina.

STALNI MEDJUNARODNI KRIVICNI SUD – sastav suda, postupak i kazne, dosadašnji rad
i
perspektive

Sud ima:
- Predsednistvo – sastoji se od predsednika I 2 potpredsednika koji se biraju apsolutnom
vecinom glasova sudija na period od 3 godine
- Sudska veca – sastavljena su od ukupno 18 sudija koje vecinom glasova bira skupstina
drzava clanica suda, na period od 9 godina, bez mogucnosti reizbora. Zalbeno vece je
sastavljeno od predsednika I 4 drugih sudija. Pretresno odeljenje se sastoji od 6 sudija.
Predraspravno odeljenje cine prvi potpredsednik Suda I jos 6 sudija.
- Tuzilastvo funkcionise nezavisno kao odvojeni organ suda. Tuzioci se biraju na 9 godina,
bez mogucnosti reizbora.
- Sekretarijat – odgovoran za administraciju I funkcionisanje suda
- Skupstina drzava clanica – telo sastavljeno od predstavnika svih clanica Rimskog statuta.
Vrsi nadzor nad radom suda, bira sudije I tuzioca I preduzima odgovarajuce akcije.

Postupak ima sledece faze: pokretanje postupka I istraga, optuzenje, glavni pretres, donosenje
odluke, postupak po pravnim lekovima. U slucaju osude, kada se postupak zavrsi, osudjeni se

45
odmah upucuje na izdrzavanje kazne. Glavni pretres je javan, sem ako posebni razlozi ne zahtevaju
iskljucenje javnosti u pojedinim fazama. Sud moze da izrekne kaznu zatvora u trajanju od najvise 30
godina, a u izuzetnim slucajevima, kada je to opravdano ekstremnom tezinom zlocina I
individualnim okolnostim osudjenog – dozivotni zatvor.
119 drzava je prihvatilo njegovu nadleznost, jos 32 zemlje su potpisale Rimiski statut.

HUMANITARNA INTERVENCIJA

Radi se o shvatanju prema kojem 1 drzava ili grupa drzava moze da intervenise u stvari druge
drzave ako s ova ne pridrzava opstepriznatih osnovnih humanitarnih pravila, a posebno radi
spasavanja zivota odredjene grupe ljudi koje drzava u kojoj se intervenise ugrozava ili nije u stanju
da zastiti. Zahteva se:
- da je dokazano tesko krsenje osnovnih ljudskih prava u datoj zemlji I to takvo koje je veilkih
razmera I preti velikim gubicima ljudskh zivota
- da je utvrdjeno da postoji ozbiljna pretnja koja opravdava vojno mesanje
- da postoji jasan cilj
- da se vojnoj intervenciji pribegava samo kao krajnjem sredstvu
- da postoji proporcija upotrebljenih sredstava I ciljeva
- da postoji srazmera izmedju cilja I posledica
- da intervencija bude kolektivna
- da se intervenise pravovremeno
- da onaj ko intervenise pruzi pouzdane dokaze o tome da to cini zbog istinske brige zbog
humanitarnih pitanja

46