ЈУ СРЕДЊОШКОЛСКИ ЦЕНТАР И.

ИЛИЏА

МАТУРСКИ РАД

Тема: Појам, значај и начела грађанског права

Професор: Ученик:

Мај 2021, Источно Сарајево

Садржај:
Увод............................................................................................................................................3
1. Појам грађанског права.....................................................................................................4
1.1 Предмет грађанског права.........................................................................................5
1.1.1 Лична права као предмет грађанског права.....................................................6
1.2 Метод грађанског права.............................................................................................6
2. Начела грађанског права...................................................................................................7
3. Правне чињенице...............................................................................................................8
4. Стицање права...................................................................................................................9
5. Пословна способност физичких лица..............................................................................9
5.1 Правна способност физичких лица........................................................................10
5.2 Деликтна способност физичких лица.....................................................................10
6. Појам правних лица.........................................................................................................11
6.1 Правна способност правних лица...........................................................................11
6.2 Пословна способност правних лица.......................................................................12
6.3 Деликтна способност правних лица............................................................................12
Закључак .................................................................................................................................13
Литература ..............................................................................................................................14

2
Увод

Грађанско право је породица правних грана које регулишу имовинске и неимовинске

односе поводом ствари, чинидби, људских радњи и творевина ума на основу начела
аутономије воље, преносивости права и обавеза, правне једнакости, заштите на
приватни захтјев и имовинске санкције. Свеукупно, разликују се: УВОД У
ГРАЂАНСКО ПРАВО, ОПШТИ ДИО ГРАЂАНСКОГ ПРАВА И ПОСЕБНИ
ДИЈЕЛОВИ (облигационо, стварно, породично, насљедно, интелектуално, радно,
лично, трговинско).
Термин грађанско право потиче из римског права и већ двије хиљаде година се користи
за означавање оне гране права која регулише имовинске односе између појединаца у
друштву које има робно-новчани карактер. Али није увијек било тако. У Риму се ова
грана права означавала као „приватно право“, док се назив „грађанско“ (насупрот
„универзалном праву") користи да означи право (читав правни систем) који је био
доступан само римским грађанима. Када је, 212. године, император Каракала, по
правима, изједначио све поданике Царства, назив „грађанско“ је постао обесмишљен,
јер су сада сви постали равноправни равноправни. Касније су овај назив прихватили
први модерни грађански законици, па је и назив остао такав до дана данашњег.
Синоними за „грађанско право“ су: „буржоаско“, „имовинско“, „приватно“, „цивилно“,
право.
Што се тиче систематике грађанског права, постоје два рјешења. Једно је понудио још
римски правник Гај, па се ова систематика назива Гајева (још и Институционална и
Трипартиција). Друго решење је оно које су развили Њемачки правници током 19.
вијека, а назива се Пандектна систематика. Према Гајевој систематици сво право које
постојало односило на ствари, лица и радње (res, personae, actionem). У право које се
односило на ствари спадало је: стварно право, облигационо право и насљедно право. У
право које се односило се на особе спадају статусно и породично право, а у оно које се
односило на радње спада парнични поступак. Пандектна систематика дијели грађанско
право на 5 дијелова: општи дио, стварно, облигационо, насљедно и породично право.
Под изворима права подразумјевају се оне чињенице које пресудно утичу на стварање
права. Извори права се уопштено дијеле на материјалне и формалне изворе.
Материјални извори су све оне друштвене чињенице и снаге које доводе до стварања
права (класна борба, биолошко-друштвени, економски, политички. културни и други
односи).
Формални извори подразумјевају форму у којој држава доноси правне норме. Према
традиционалној подијели, формални извори права су: закон и подзаконски
акт, обичај, судска пракса и правна наука.

3
 1. Појам грађанског права

Грађанско право је дио приватног права који изучава и уређује субјективна грађанска
права и грађанскоправне односе, као и положај субјеката у тим односима. Као дио
грађанско правних односа приватног права оно регулише робно-новчане односе између
субјеката учесника, гдје учесник представља имаоца правне односно пословне
способности (физичка и правна лица). Термин грађанско право (ius civile) потиче из
римског правних норми и налази се у општој употреби за означавање оне групе права
које регулише односе између појединаца у друштву које има робно-новчану привреду.
Општи дио грађанског права садржи она правила и начела која су заједничка свим
дјеловима грађанског права као и одредбе које се тичу личних, статусних права
физичких и правних лица, затим одредбе о роковима и застарјелости и циљу и вршењу
грађанских субјективних права.
У грађанско право улазе и конкретни правни институти :

 Општи дио: садржи правна правила која су заједничка свим дјеловима

грађанског права.
 Стварно право: Садржи скуп правних норми у којима се регулишу људи
поводом ствари. Стварна права:
1. Право својине (власништва)
2. Право службености (стварне и личне)
3. Заложно право (ручни залог и хипотека)
Стварна права се могу класификовати као:
а) стварна права на властитој ствари - право власништва;
б) стварна права на туђој ствари - право службености, заложно право.
Важно је напоменути да посјед није стварно право, већ претпоставка појединих
стварних права.
 Облигационо право: представља скуп правних норми у којима се регулишу
имовински односи у којима је једна страна (повјерилац ) овлашћена да од друге
стране (дужника) захтјева неку чинидбу, а дужник је дужнада ту чинидбу
изврши.
 Насљедно право: регулише прелазак имовине оставиоца за случај његове смрти
на његове насљеднике. Насљедно право у субјективном смислу обухвата права
која појединац стиче смрћу оставиоца, односно представља овлаштење одређене
особе да ступи у правне односе умрлог. Насљедно право у објективном смислу
дио је грађанског права.
Неки правни теоретичари под грађанским правом подразумијевају и породично право.

4
 1.1 Предмет грађанског права

Одређивање предмета и метода грађанског права има и врло практични значај с једне
стране, јер помаже код одређивања да ли неки спор спада под грађанске или привредне
судове, или о њему рјешава управни орган. Ова анализа открива тијесну везу и
узајамно дејство између грађанско правних норми и друштвених односа који чине
предмет грађанског права. Предмет грађанског права су одређени друштвени односи
које регулише та грана права. Ти конкретни друштвени односи захтијевају правно
уређивање. Када је у питању метод грађанског права, ради се о начину на који је
конкретни друштвенио днос регулисан. Сам предмет захтијева и одређује метод јер се
не могу истим средствима обрађивати на примјер стакло и дијаманти. Метод се може
дефинисати и као правни начин формирања понашања људи, кроз утврђивање њихових
права и обавеза. Он је одређен карактером друштвених односа који су регулисани
правним нормама.
Предмет грађанског права су одређени друштвени односи које регулишу норме
грађанског права (грађанско правне норме). Грађанско право регулише робно-новчане
односе (робну размјену, размјену услуга, размјену радне снаге, која је економски
гледано роба, присвајање и кориштење ствари, оквире и услове присвајања и размјене
робе, положај и својства носилаца те размјене, субјекте.Поред робно-новчаних односа
које је главни предмет грађанског права, у грађанско право спада још и насљедно
право, пошто регулише пренос економских добара за случај смрти, водећи рачуна о
породичним везама. Лична права добијају грађанскоправну заштиту само уколико се
код заштите личних права ради о успостављању пређашњег стања. Породично право је
изван грађанског права, а лична права (право на име, част, тјелесни интегритет).
Грађанско правни односи међу субјектима настају поводом:
 Ствари – стварна права
 Личних добара – лична права или права личности
 Људских радњи – тражбена-облигациона права
 Творевина интелектуалног стваралаштва – ауторска права, њему сродна права и
проналазчка права, као и права у сфери информатичке технологије.
С обзиром на природу грађанскоправни односи могу бити: имовински и неимовински.
У грађанском праву преовлађују имовински, робно-новчани односи, који су предмет
правног промета.
Грађанско право регулише:
1. Правни положај субјеката, физичких и правних лица
2. Имовинске и неимовинске односе настале поводом објеката у грађанскоправном
односу.

5
 1.1.1 Лична права као предмет грађанског права

Данас је већина аутора присталица схватања да су и лична неимовинска права предмет

грађанског права. Човјекова личност по вриједности треба да ужива већу заштиту од
његове имовине, која је иначе добро заштићена, не само у грађанском, већ и кривичном
и управном праву.
Када сам говорила о методу грађанског права, истакла сам да је он у функцији
предмета, тј. да га одређује структура друштвених односа које грађанско право
регулише. Из те структуре произашле су и четири наведене одлике грађанскоправног
метода: једнакост странака, аутономија воље, имовинска санкција и прометљивост.
Грађанско правну одговорност, за разлику од кривичне и управноправне одговорности,
карактерише успостављање пређашњег стања, прије повреде, односно постизање
имовнске равнотеже између оштећеног и штетника. Тај исти метод се примјењује и код
заштите личних права.
Само утолико уколико се код заштите личних права ради о успостављању пређашњег
стања лична права добијају грађанскоправну заштиту. Метод грађанског права одређен
је његовим основним предметом, робно-новчаним односима, али је тај метод постао
користан и за регулисање неимовинских личних односа.

1.2 Метод грађанског права

Метод правног регулисања укључује форме и начине помоћу којих грађанско право
врши свој утицај на карактер и садржај друштвених односа које регулише. Свака грана
права има свој сопствени метод регулисања, а карактеристике грађанскоправног метода
регулисања друштвених односа су:

 Равноправност странака: грађанско право ставља лица - учеснике, у једном

грађанскоправном односу у једнак положај. Узајамни односи субјеката су
регулисани по начелу једнакости странака и равноправности њихових воља.
Нпр. у једном уговору о купопродаји и продавац и купац су потпуно равноправни.
Такав положај странака у уговору се назива и координиран. То није на примјер, случај
када се ради о плаћању пореза. Грађански порески обавезници су дужни да плаћају
порез надлежном финансијском органу државне управе, сразмјерно својим дохоцима.
Субјекти оваквог односа, на једној страни државни орган, на другој грађанин, налазе се
у односу надређености и подређености. Такав однос је управно правни однос.
Коришћење једног одређеног метода зависи од карактера друштвених односа, које
обухвата дата грана права. Грађанско право регулише имовинске, односно робно
новчане односе.

6
 Аутономија воља: Сљедећа карактеристика метода грађанског права је слободна
иницијатива у погледу настанка грађанскоправног односа. Она произилази из
карактера радњи које предузимају субјекти у грађанскоправном односу. Воља
странака у грађанско правном односу је закон за странке. Ова слободна иницијатива
странака има два аспекта:
1. слободу да изаберу партнера с којим ће ступити у однос и
2. њихова слобода да сами, путем споразума одреде услове под којим ће се вршити
њихова узајамна права и обавезе.
Ова слободна иницијатива при заснивању и обликовању правних односа, типична је за
грађанско право, а зове се у западној теорији аутономија воље. Не настају сви
грађанскоправни односи на основу слободне иницијативе странака. Понекад закон
одређује услове за настанак грађанскоправних обавеза, независно од воље странака. То
су нпр. обавезе из грађанског деликта или из неоснованог богаћења.

 Имовинска санкција: За грађанскоправни метод регулисања карактеристичне су

специфичне форме санкционисања лица које повриједи грађанска права и обавезе.
У грађанском праву постоји искључиво имовинска одговорност лица за повреду
туђег права. Грађанскоправна имовинска одговорност изражава се на неколико
начина:
1. успостављањем имовинског стања лица чије је право повређено;
2. путем накнаде имовинске штете коју је штетник проузроковао;
3. имовинском накнадом уговорне казне за повреду или неиспуњење обавезе.
4. Накнада нематеријалне штете
Имовинска санкција се примјењује и у области управног и кривичног права, а она
постоји и у брачном праву.
Грађанскоправна санкција је увијек имовинска и погађа имовинску масу лица (круг
добара која му припадају) за разлику од кривичноправне или управне санције, које
увијек погађају личност извршиоца.

 Прометљивост грађанских права - је једна од најтипичнијих карактеристика

грађанскоправног метода регулисања, јер се не среће у осталим гранама права.
Грађанска права су права промета. Ту карактеристику грађанског метода нарочито
истиче професор Гамс. Прометљивост значи да су та права у промету, тј. да их субекти
могу преносити са једних на друге, путем споразума. Промет права постоји само у
грађанском праву.

2. Начела грађанског права

Начела грађанског права чине:

7
 1. Аутономија воље - представља могућност субјекта права да по правилу, по
својој вољи уреди своје односе, те да слободно одлучује о вршењу права које му
припада. Аутономија воље обухвата: слободу заснивања правних послова и
слободу вршења права.
2. Равноправност страна - сви учесници грађанскоправног односа су у истом
положају (воља једне стране није потчињена вољи друге).
3. Преносивост (прометљивост ) права - вољом имаоца права или на начин одређен
законом права се могу преносити са једног правног субјекта на други (нису
преносива права везана за личност)
4. Имовинска санкција - представља грађанску одговорност субјекта за
неиспуњење обавезе, она у грађанском праву нема карактер казне него се
спроводи над имовином дужника правилом реалне егзекуције (једнаке
вредности).
5. Заштита на приватни захтјев - титулар може, а и не мора да штити своје
угрожено или повријеђено право. Поступак се покреће по приватном захтјеву
титулара повријеђеног права.
6. Начело диспозитивности норми - субјекти могу свој однос уредити другачије
него што је законом одређено ако из поједине одредбе тог закона или њеног
смисла не произилази другачије. У наставку текста: „ Члан 20 - Стране могу свој
облигациони однос уредити друкчије него што је овим законом одређено, ако из
поједине одредбе овог закона или из њеног смисла не произлази што друго.“1

3. Правне чињенице

Правне чињенице су околности за које грађанскоправна норма везује одређене правне

посљедице, односно околности које представљају основ настанка неког права. То могу
бити било које појаве спољног свијета као и одређене људске радње (изјаве воље),
проток времена, догађаји, итд. Једна иста радња може у једној ситуацији бити
релавантна као правна чињеница, а у другој без икаквог значаја. По правилу за
настанак, промјену или престанак неког правног односа није довољно постојање само
једне чињенице већ постојање одређеног скупа чињеница које настају истовремено или
постепено. Укупност неких чињеница од којих зависи настанак правних односа назива
се чињеничним скупом (насљеђе путем тестамента: постојање тестамента, одредбе у
тестаменту о располагању имовином у корист одређеног лица и смрт оставиоца). У
појединим случајевима довољно је постојање само једне правне чињенице (“циклус
зивота”, рођење, достизање зрелости, смрт).
Класификација правних чињеница:

 догађаји: правне чињенице које настају у правилу, независно од воље људи

(природне појаве)
1
https://www.paragraf.ba/propisi/republika-srpska/zakon-o-obligacionim-odnosima.html

8
  љдске радње: састоје се од одређеног испољеног вољног понашања.

То могу бити радње у ужем смислу или пропуштања. Људске радње релавантне за
право дјеле се на:
 дозвољене и
 недозвољене.
Дозвољене људске радње дјеле се на правне послове од којих су најважнији уговори.
То су тзв. вољне радње и међу њима је изјава воље најзначајнија као правна чињеница
која доводи до настанка права и обавеза вољних радњи. Поред вољне радње постоје и
људске радње сагласне праву (прерада ствари, нужна одбрана, радња самопомоћи,
крајња нужда.) Крајња нужда представља институт којим се регулише питање сукоба и
интереса правних добара у случају опасности, у корист правног добра које се заштићује
повриједом другог правног добра или интереса другог лица, физичког или правног, а
које није криво за настанак опасности. Нужна одбрана је основ који искључује
постојање кривичног дјела, тј. дјело учињено у нужној одбрани није кривично дјело.
Нужна одбрана је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра
или добра неког другог лица (у овом случају говоримо о нужној помоћи), одбије
истовремени противправни напад.

4. Стицање права

Право својине (власништво) као најважније стварно право стиче се непосредно на

основу законских прописа или на основу воље странака. За грађанско право важи
правило да се највећи број права стиче на основу воље странака. Имамо деривативно и
оригнарно стицање.
Деривативно стицање: деривативно стицање постоји онда када се право својине
изводи из права другог лица (правног претходника). Деривативно стицање је повезано
са промјеном правног субјекта правним сљедовањем (сукцесијом) при чему постоје
правни претходник и правни сљедбеник (сукцесор). Нико на друго лице не може
пренијети више права него што га сам има.
Оригинарно стицање: оригинерно стицање постоји увијек ако право стицаоца не
почива на праву претходника (уколико право овог садржаја не постоји у моменту
стицања) нпр. уколико садашње право није изведено из права претходника већ је
настало на основу самосталних чињеница. У таквом случају не постоји сукцесија већ
ново право потискује старо право. Потискивање права имамо ако је раније право
пропало због тога сто је његово даље постојање немогуће са постојањем новог права
(одржај).

9
 5. Пословна способност физичког лица
Способност једног лица да својим радњама стиче права и обавезе тј. да својим радњама
реализује своју правну способност називамо пословном способношћу. Потпуна
пословна способност стиче се пунољетством (по нашем праву са навршених 18. година
живота). Прије овог рока потпуна пословна способност се стиче уколико дијете прије
навршеног пунољетсва ступи у брак (овако стечена способност се не губи ). Процесна
способност је способност за предузимање процесних радњи у поступку, ко је правно
способан и процесно је способан . Степени пословне способности :
 Потпуна пословна способност – под условом да је дијете ментално зрдраво,
да није душевно болесно нити да има неки физички недостатак
 Лица до 14.године - потпуно пословно неспособна
 Лица од 14 - 18 способни за закључивање послова уз одобрење родитеља или
старатеља.
Ограничено пословно способно лице може закључии самостално оне правне послове из
којих за њега настају правне користи. Старији малољетници са навршених 15 година
имају радну пословну способност, па могу самостално штити своја права и обавзе.
Тестаментарну способност имају лица са навршених 16 година ако су истовремено
способна за расуђивање. Утицај друштвених услова на пословну способност: пословна
способност као и правна способност престаје смрћу (или проглашењем несталог лица
за умрло). Међутим пословна способност може да престане и у току живота
пунољетног лица уколико оно постане неспособно за расуђивање.
Дјелимично лишено пословне способности може бити лице које својим поступцима
угрожава своја права и интересе или права и интересе других лица (злоупотреба
алкохола, опојних средстава, старачка изнемоглост, расипништво..)
Одлуку о проглашењу пунољетних лица за пословно неспособна доноси општински суд
у ванпарничком поступку на захтев заинтересованих лица или по службеној дужности
при чему се за сваки конкретан случај утвђује постојање неког од разлога који утиче на
способност расуђивања датог лица.

5.1 Правна способност физичких лица

Правно способан је онај који може бити носилац права и обавеза. То је способност да се
за одређеног субјекта вежу одређена права и обавезе, а не да ли тај субјект има неко
фактичко право или још мање да својим радњама може стицати права и обавезе
(пословна способност). Само правно способна лица могу учествовати у правном
животу, оно што није правно способно је правни објекат. Правно способан је сваки
човјек односно правна способност је идентична људском бићу. Правна способност
10
почиње завршетком рођења (издвајањем дијетета из мајчине утробе) при чему након
рођења дијете мора бар у једном тренутку давати знаке живота. За стицање правне
способности није потребно да дијете буде способно за даљи живот (као у француском
праву). Недоношче које по правилима судске медицине не може да живи није субјект
права. Међутим, правна способност се признаје и зачетом дијетету ако је у питању
заштита његових права, нпр. његових насљедних права.

3.2 Деликтна способност физичких лица

Деликтна способност у грађаснком праву огледа се у томе што се лично одговара за

проузроковану штету независно од тога да ли истовремено постоји и кривицна
одговорност. У нашем праву она се стиче са 14 година, при чему се прави разлика:
 дијеца од 0-7 година - апсолутно су деликтно неспособни, за штету коју
проузрукују одговарају родитељи или њихови старатељи;
 дијеца од 7-14 година - одговарају својим имовином уколико се докаже да су у
вријеме проузроковања штете били свјесни својих поступака (оборива
претпоставка да су неспособни за расуђивање). Ово значи да се у конкретном
случају може доказивати да малољетник није био способан за расуђивање.
Деликтна способност повлачи за собом санкцију која је по природи имовинска и
састоји се у обавези накнаде штете.

4. Појам правног лица

Правно лице је посебно организационо или имовиснко јединство које је у имовинско-

правном промету носилац права и обавеза. Правно лице представља форму да се скупе
средства и лица у једном циљу при чему остварење циља по правилу прелази
могућности појединца. Значајно је и одлучујуће да је правно лице независан правни
субјекат који се разликује од лица својих чланова оснивача. Није сваки колектив правно
лице, већ само онај колектив који има одређену имовину ради обезбеђивања одређене
дјелатности. Колективни субјекти настали су са појавом робне производње.
Правна лица у римском праву сматрана су фикцијама. Фингирало се да је скуп људи и
одређена имовиснка маса као физичко лице па се као такво и третирало. Првобитан
облик форме правног лица биле су асоцијационе форме (један трговац одговара
потпуном имовином током једног прекоморског подухвата док друга лица учествују
дјелом свог капитала и одговарају за успјех или неуспјех посла својим улогом).
Сљедећи корак представљају акционарска друштва (много чланова са малим улогом
код којих се одговорност ограничава на улог).

11
 6.1 Правна способност правног лица

Правна способност правног лица значи способност да оно буде носилац права и обавеза
која су у сагласности са циљем правног лица и његовом дјелатношћу одређеном у
закону и његовом статуту. У неким правним системима важи начело једнаке правне
способности или начело опште правне способности према којем правна лица могу бити
носиоци истих права и обавеза као и физичка лица осим права која су везана искључиво
за физичка лица (породична права, насљедна права..). Према другом схватању начела
специјалне правне способности правно лице има на одређеном подручју рада. У нашем
закону о облигационим односима прихваћено је начело специјалне правне способности
правног лица при чему правно лице може закључити уговоре у правном промету само у
оквиру своје правне способности (иначе уговор нема правно дејство), односно само у
оквиру вршења сбоје дјелатности која не излази изван оквира закона.

6.2 Пословна способност правног лица

Пословну способност правно лице стиче са својом правном способношћу и у начелу је

једнака са правном способношћу. Њен обим се одређује према обиму правне
способности правног лица. Како је пословна способност могућност једног субјекта да
својим изјавама стиче права и обавезе поставља се питање ко ће за правно лице
изјављивати вољу и да ли те изјаве непосредно везују правно лице. Правно лице
закључује правне послове преко својих органа. Радње које предузме орган правног лица
у оквиру дјелатности правног лица третирају се као радње самог правног лица.

6.3 Деликтна способност правног лица

Пошто је радња органа правног лица радња самог правног лица онда је и његова
противправна радња деликт правног лица. Што један орган правног лица у оквиру своје
надлежности учини или пропусти да учини на противправан начин према трећим
лицима урачунава се правном лицу као његова противправна радња или пропуштање.
Према томе правно лице је одговорно за штету коју његов орган нанесе трећим лицима
у вршењу своје надлежности. Међутим уколико је штетна радња почињена од стране
органа правног лица трећем лицу без икакве везе са функционисањем правног лица за
такву штету не одговара правно лице већ његов орган. Обим надлежности правних лица
одређује се законом или статутом. Органи правног лица могу бити иноксни (појединац)
или колективни (предузеће).

Закључак
12
Грађанско право је дио приватног права који изучава и уређује субјективна грађанска
права и грађанскоправне односе, као и положај субјеката у тим односима. Као дио
приватног права оно регулише робно-новчане односе између субјеката учесника, гдје
учесник представља носиоца способности (физичка и правна лица).
Предмет грађанског права су одређени друштвени односи које регулише та грана права.
Грађанско право регулише робно-новчане односе (робну размјену, размјену услуга,
размјену радне снаге, која је економски гледано роба, присвајање и кориштење ствари,
оквире и услове присвајања и размјене робе, положај и својства носилаца те размјене,
субјекте, односно лица која располажу са стварима) и личне неимовинске односе.
Поред робно-новчаних односа који су главни предмет грађанског права, у грађанско
право спада још и насљедно право, пошто регулише пренос економских добара за
случај смрти, водећи рачуна о породичним везама.
Метод правног регулисања укључује форме и начине помоћу којих право врши свој
утицај на карактер и садржај друштвених односа које регулише. Свака грана права има
свој сопствени метод регулисања.
Начела грађанског права чине: аутономија воље, равноправност страна, преносивост,
имовинска санкција, заштита на приватни захтјев и начело диспозитивности грађанско-
правних норми.

13
Литература:
1. Оливер Б. Антић, Драгољуб Д. Стојановић, „Увод у грађанско право“, Београд
2. Станковић – Водинелић, „Увод у грађанско право“
3. Интернет - https://www.paragraf.ba/propisi/republika-srpska/zakon-o-obligacionim-
odnosima.html
4. Интернет - https://hrcak.srce.hr/file/163801

14