INTERNACIONALNI UNIVERZITET U TRAVNIKU

PRAVNI FAKULTET TRAVNIK U TRAVNIKU

PRAVO I MORAL

SEMINARSKI RAD

PREDMET: FILOZOFIJA PRAVA

Mnetor: prof.dr. Edin Ramić Student: Selma Đuraj

Broj indexa: P-18/18

1
SADRŽAJ

UVOD..........................................................................................................................................................3

ODNOS PRAVA I MORALA.....................................................................................................................6

Pojam prava..................................................................................................................................................7

Pojam morala.............................................................................................................................................10

Odnos prava i morala.................................................................................................................................12

ZAKLJUČAK............................................................................................................................................18

LITERAURA.............................................................................................................................................20

UVOD

2
Pravo i moral su veoma bliski. Pravne norme kao i moralne predstavljaju najvažnije društvene
norme. Pravo i moral se vrlo često upoređuju, utvrđuju se njihove sličnosti i razlike, njihove veze
i uzajamni uticaj. Skoro da nema autora koji je govorio bilo o moralu bilo o pravu, a da nije
raspravljao i o odnosu između pojave o kojoj govori i one druge. Razlika između prava i morala,
kao sistema normi, je prvenstveno formalna i prvenstveno u sankciji. Pravne norme imaju
državnu sankciju, a moralne norme nemaju. Razlika dalje postoji i u stvaranju jedne i druge vrste
normi. Pravo stvara država, bilo neposredno bilo posredno, sankcionisanjem ponašanja koje je
suprotno normama koje je neko drugi stvorio. Moral stvara neorganizovano, rasuto društvo.
Pravna norma je uslovna, hipotetička norma, a moralna je bezuslovna, kategorička norma. Bilo
kako bilo, teško je osporiti tvrđenje da su pravo i moral od izuzetnog značaja za formiranje i
regulisanje odnosa unutar ljudske zajednice. I pravo i moral predstavljaju sisteme pravila kojima
se određuje, usmerava i vrednosno procenjuje ljudsko ponašanje. U tom smislu, svaki pokušaj
razumevanja čoveka, društva i države direktno ili indirektno vodi ka razmišljanju kako o pravu
tako i o moralu. Složeni karakter društvenih odnosa pokazuje da se moral i pravo teško mogu
posmatrati kao dve zasebne i zaokružene celine. Vrednovanje i usmeravanje ljudskog ponašanja i
postupaka putem prava i morala je moguće samo ukoliko se ove dve veličine postave u složen
kontekst njihovih odnosa.

Kroz istoriju teorijske misli nailazimo na pregršt tvrdnji, stavova i opravdanja koja vode od
potpunog poistovećivanja prava i morala i njihove nerazdvojivosti, do dijametralno suprotnog
gledišta. Tako, odnos prava i morala prirodno-pravna terorija posmatra iz perspektive tvrdnje o
identitetu. Ova filozofsko-pravna teorija počiva na stavu da postoji jedinstvo pravnih i etičkih
normi. Najpoznatiji filozof srednjeg veka Sv. Toma Akvinski tako smatra da razumom saznatljivi
principi morala i etike čine sistem normi koji je nadređen pozitivno-pravnom poretku. Svaki
propis koji nije u saglasnosti sa prirodno-pravnim principima ne može biti validan. Prirodno-
pravni principi važe kao normativni uzor pozitivno-pravnim propisima. Međutim, bez obzira na
to koliko je teorijski brižljivo razvijan, koncept prirodnog prava doveo je do niza neprihvatljivih
konsekvenci oličenih u pravnoj nesigurnosti i pravnoj samovolji u zakonodavstvu. Takvo stanje u
društvu i državi, kao i potreba za sigurnošću kapitalističke ekonomije u njenom ekspanzivnom
razvoju je dovela do kritike i odbacivanja koncepcije prirodnog prava u XIX veku. Teorija
prirodnog prava je zamenjena pravnim pozitivizmom koji je fokusiran na činjenično iskustvo i
principe logike. Kao takav, pravni pozitivizam je stvorio potpuno drugačiji teorijski okvir za

3
razumevanje prava i težište prebacio na formu i strukturu prava. Pravo se shvata kao skup
procesa lišenih moralnog ili bilo kog drugog za pravnu normu relevantnog sadržaja. Sloganom
„Pravo je pravo“ pravni pozitivizam je naglasio tendenciju odbacivanja metafizičkog pogleda na
svet i svih normativnih nejasnoća i neodređenosti karakterističnih za raniji period. Pravni
pozitivizam je nastojao da uspostavi stabilan pravni poredak insistirajući na određenosti kako u
domenu stvaranja tako i u domenu primene prava. Razvoj pozitivistički orijentisane pravne nauke
doveo je do značajne kodifikacije pravnog života u XIX veku na području Evropskog kontinenta,
što svakako nije jedina zasluga ovog teorijskog pravca. Međutim, logika pravnog pozitivizma je
dovela do striktnog odvajanja prava i morala, što joj svakako nije za pohvalu. Činjenica samog
postojanja pravnog sistema nije dovoljna da se na adekvatan način propišu obaveze i zaštite prava

i interesi građana. Upravo suprotno, u političkom poretku zasnovanom na duboko nemoralnim i

nepravednim ideološkim sadržajima, pravni sistem prelazi u svoju suprotnost. Na taj način
umesto „pravo“, pravni sistem počinje da primenjuje „nepravo“. Život u takvim političkim
procesima karakteriše postojanje moralno loših zakona. Iskustva nacističke Nemačke oličena u
lišavanju života ogromnog broja nevinih ljudi i masovnih kršenja ljudskih prava i sloboda nisu
samo svedočanstvo o upotrebi državnog aparata u cilju

ostvarivanja moralno spornih ideala. Ona su dokaz da legitimno doneti propisi bez
odgovarajuće moralne sadržine mogu dovesti do uspostavljanja režima organizovanog terora i
sprovođenja genocida nad nevinim žrtvama. Međutim, ovo iskustvo autoritarnih i totalitarnih
političkih poredaka u XX veku nije jedinstveno. Nakon ovih surovih istorijskih događaja i
primera, ponovo se u pravnoj filozofiji obnavlja učenje o prirodnom pravu. Osvežavaju se teorije
o razlici između prirodnog prava i pravnog pozitivizma i kao glavno filozofsko-pravno stanovište
ponovo se postavlja tvrđenje o identitetu prava i morala. Tako se ponovo i na nov način, nakon
ogromnih ljudskih žrtava i načinjene nenadoknadive štete, obnavlja ideja o jedinstvu i ukazuje na
složenost odnosa prava i morala.

Zbog svega navedenog, preispitivanje prava u odnosu prema drugim i drugačijim sistemima je
izuzetno značajno i neophodno u svim periodima razvoja društvene i pravne misli. Nije tajna da
je za pravnika uvek pozitivno pravo, pravo koje se aktuelno primenjuje i koje je na pravnoj snazi,
upravo ono pravo koje je najispravnije, najrealnije i najbolje. Međutim, upravo ta realnost
društvenih odnosa i pojava može da dovede do zablude, da onemogući razlučivanje dobrog od

4
lošeg prava, pravednog od nepravednog, moralnog od nemoralnog. Zbog svega navedenog, u
savremenim uslovima i izraženim društvenim promenama neophodno je da teoretičar zadrži
objektivnost, tragajući za objektivnom istinom i samostalnom pozicijom u društvenoj misli.
Neophodno je da pravna misao stalno, iznova i iznova, preispituje moralnost i etičnost pravnog
sistema na kojem počiva pravni poredak koji se primenjuje, baš zbog bojazni što se svako
„nepravo“ može, barem za trenutak, učiniti kao „pravo“.

ODNOS PRAVA I MORALA

Istraživanje odnosa prava i morala je jedno od fundamentalnih pitanja pravne filozofije. Pravo i
moral su od izuzetnog značaja za formiranje i regulisanje odnosa unutar ljudske zajednice. I
pravo i moral predstavljaju sisteme pravila kojima se određuje, usmerava i vrednosno procenjuje
5
ljudsko ponašanje. Vrednovanje i usmeravanje ljudskog ponašanja i postupaka putem prava i
morala je moguće samo ukoliko se ove dve veličine postave u složen kontekst njihovih odnosa.
Kroz istoriju teorijske misli nailazimo na pregršt tvrdnji, stavova i opravdanja koja vode od
potpunog poistovećivanja prava i morala i njihove nerazdvojivosti, do dijametralno suprotnog
gledišta. Pored izlaganja o sličnostima i razlikama između prava i morala uopšte, autor će se
posebno osvrnuti na relacije prava i morala koje su direktno uslovljene odnosom između
prirodnog i pozitivnog prava u različitim periodima razvoja društvenih odnosa i teorijske misli.

Pojam prava

Savremeni pravni mislilac H.L.A. Hart je primetio da: “Mali je broj pitanja o ljudskom društvu
koja su ozbiljni mislioci postavljali i na njih odgovarali s takvom upornošću, na tako različite,
čudne, pa čak i paradoksalne načine kao što je pitanje : „Šta je pravo?“1 Posmatrajući pravnu
1
H.L.A. Hart, Pojam prava, Podgorica 1994 str.20.

6
teoriju u poslednjih sto i pedeset godina primećujemo da na višeznačnost termina pravo ukazuju
mnogi autori. Zbog nedostatka opšteprihvaćenog termina i značenja javljaju se brojni
nesporazumi i različite definicije. Jedan broj pisaca pod pravom podrazumeva određenu vrstu
društvenih odnosa, određeno iskustvo ili način na koji zvanične vlasti rešavaju sporove, kao i
predviđanje kakvu će odluku doneti sudovi itd.2 U svakodnevnom govoru pod pravom se
podrazumevaju različite pravne pojave, pravo se shvata kao jedna vrsta društvenih normi ili
norme koje se trenutno primenjuju. Pravo se proučava i razmatra još od antičkih vremena kada se
misao o pravu javila kao poseban i nov oblik ljudske duhovnosti. Čovek je u tom periodu počeo
da razmišlja racionalno, da menja svoj sudbinski odnos prema svetu i mitske predstave o moći
bogova sa podvođenjem prirodnih i ljudskih stvari pod zajedničke pojmove mišljenja. Na taj
način je čovek predstave o svom životu, kako političkom, pravnom, religijskom i svakom
drugom, počeo da zasniva na slobodi, jednakosti, poretku, harmoniji i duhovnosti.3 Antičko
učenje o prirodnom pravu dostiže svoj vrhunac sa Aristotelom (384-322 g.p.n.e.) koji je smatrao
da je pravo nešto proporcionalno jer proporcionalno predstavlja sredinu, proporcija je jednakost
odnosa, a pravedno je proporcionalno.4 Kod Aristotela po prvi put u istoriji pojma prava nalazimo
definiciju prava. Prirodno je (pravo) ono koje svuda ima istu važnost i ne zavisi od toga da li je
usvojeno ili ne. Za pozitivno pravo je bilo sporedno da li je glasilo ovako i onako, ali otkako je
zakonski ustanovljeno to više nije nevažno. 5 Stoičari (IV v.p.n.e. do II v.p.n.e. Zenon, Marko
Tulije Ciceron, Epiktet, Marko Aurelije) su činili sponu između antičkog i srednjevekovnog
prava, a njihova povezanost sa rimskim carstvom je bila plodotvorna u smislu učenja i
određivanja pojma prava. Učenje o pojmu prirodnog prava se razvijalo u zavisnosti od istorijskih
uslova razvitka rimskog pozitivnog prava, kojе na kraju postojanja rimske imperije dobija
izrazito religioznu sadržinu. U vreme klasičnog perioda rimskog prava, Ulpijan je u svojim
Digestama postavio univerzalnu definiciju pojma prava koja glasi: ius est ars boni et aequi –
pravo je umeće (veština) dobrog i pravičnog. Pravo je umetnost (veština) poput retorike, muzike
ili medicine toga vremena, i zato je ono umetnost dobrog i pravičnog. I od najjednostavnijeg
prava traži se da pronađe zadovoljavajuća rešenja u svim situacijama koje nastaju vezane za
čoveka, između ljudi, u društvu, u sporovima ili sukobima koji se mogu pojavit među njima.Ideja
prirodnog prava koja je dominirala celim antičkim periodom preuzeta je i u srednjem veku. Prvi i
2
N. Visković, Pojam prava, Split 1981, str.3.
3
M. Peri, Intelektualna istorija Evrope, Beograd 2000, str.24.
4
Aristotel, Nikomahova etika, Beograd 1980, str.114. (1130a)
5
Aristotel, Politika, Beograd 1960 str.7. (1253a)

7
najveći sistematičar hrišćanskog učenja iz doba patristike 6 je bio Aurelije Augustin (354-430
g.n.e.) koji je od Platona preuzeo učenje o idejama, ali je ideje preneo u božiji duh i Večni zakon
koji je identičan sa božjim razumom ili voljom i nepromenljiv kao i sam Bog. Hrišćanska
prirodna pravna teorija je dostigla svoj vrhunac u delima Tome Akvinskog, najvećeg
sholastičkog7 filozofa. Toma Akvinski postavlja božanski zakon, prirodni zakon i ljudski zakon
odnosno pozitivno pravo, u osnovu svoje pravne i političke doktrine. Prirodni zakon izvodi iz
božanskog zakona kao objektivne i univerzalne vrednosti čiji je izvor božanski razum. Ljudski
zakon je tvorevina čoveka, koji polazeći od apstraktnih principa prirodnog prava, stvara pozitivno
pravo koje predstavlja posebnu, konkretizovanu primenu prirodnog prava. Ljudski zakon potiče
iz prirodnog prava i ne sme mu protivurečiti, kao što ne sme protivurečiti ni božanskom zakonu.
Ukoliko im protivureči, on je tiranski, nije u skladu za razumom i ne mora biti poštovan jer
predstavlja izopačenje zakona.U novom veku nastaju brojne pravno-teorijske i pravno-filozofske
škole i pravci koji izučavaju pojam prava. Najpoznatiji mislioci novog veka su: Francisko Suarez
(1548-1617), Nikolo Makijaveli (1469-1527), Tomas Mor (1478-1535), potom R. Dekart, H.
Grocijus, T. Hobs, DŽ. Lok, B. Spinoza, Ž. Ž. Ruso, I. Kant, F. Hegel. Prirodnim pravom novog
veka u potpunosti vlada racionalistički pojam nauke, pri čemu je ratio ne samo sredstvo spoznaje
prava već i njegov izvor. U ovom periodu se pravna filozofija izdvojila iz teologije, a prirodno
pravo se sekularizovalo. Moderno prirodno pravo ističe da čovek prethodi svakom obliku
društvenog organizovanja, uključujući i državu. Pojedinac je nosilac izvesnih neotuđivih prava
koja stiče rođenjem i koja se stoga nazivaju prirodnim pravima. To ujedno znači da ova prava
čoveku niko – pa ni država – ne može osporiti, niti oduzeti. Upravo efikasna zaštita individualnih
prava jeste jedini razlog zbog koga ljudi napuštaju prirodno stanje i obrazuju državu i zbog toga
se država ne može ni razumeti ni opravdati iz same sebe. Ona je samo sredstvo koje ljudi stvaraju
radi očuvanja svojih prirodnih i neotuđivih prava.8 U celini posmatrano prirodno pravo u
građanskim revolucijama i u kasnijem procesu kodifikacije i pravnog uobličavanja novog društva
imalo je tri osnovne karakteristike: ono je izvor individualnih sloboda i prava, granica legitimnog
delovanja političke vlasti i osnov pozitivnog prava. F. Hegel je svojom filozofijom nagovestio
kraj teorije prirodnog prava smatrajući da: „ono što je po sebi pravo, postavljeno je u njegovom

6
Patristika, filozofija crkvenih otaca, označava period povezivanja hrišćanstva sa autentičnom filozofijom, posebno
sa Platonom i neoplatonizmom, koje su izvršili crkveni oci.
7
Sholastika potiče od latinske reči sholastica što znači škola. Reč je o školskoj filozofiji i sholastička misao se
razvila u okviru hrišćanske crkve.
8
P. Jovanović, N. Dimitrijević, Savremeni politički sistemi Prvi deo, Novi Sad 1991, str.83. i dalje

8
objektivnom opstanku – a pravo je ovim određenjem pozitivno pravo“.9 Razvoj pravne misli
savremene pravne teorije izražen je kroz četiri glavna toka: nemačke, francuske, italijanske i
angloameričke teorije i filozofije prava. Značajan doprinos pojmu prava dali su pravni mislioci:
Rosko Paund, Gustav Radbruh, Hans Kelzen, Lon Fuler, Herbert Hart, Niklas Luman i drugi.
Kao i u drugim zemljama, i našu teorijsko-pravnu misao obeležava mnoštvo različitih odgovora
na pitanje šta je pravo. Tražeći odgovor na navedeno pitanje, uočavaju se tri osnovne dimenzije
stvarnosti: normativna, vrednosna i sociološka, na koje se misli kada se govori o pravu.
Uzimajući u obzir sve tri navedene dimenzije, pravo je poseban društveni proces u kome su
ponašanja, vrednosni stavovi i normativna sfera uzročno i funkcionalno povezani i međuzavisni.
Pravo tako čini dinamično jedinstvo normi, određenih konfliktnih društvenih odnosa, vrednosnih
stavova i ciljeva.10 Pravo je izuzetno složena društvena pojava koja u sebi sadrži sadejstvo
mnogih elemenata, odnosa, pravila i ponašanja. Nema najbolje definicije prava. Do brojnih
pojmova i definicija prava došlo se iz više razloga i treba uzeti u obzir specifičnost društvenih
uslova različitih istorijskih perioda kada su definicije nastajale, a zatim i osobenost autorskog
razmišljanja na ovu temu. Cilj moderne pravne nauke je da sistematizuje nivo građe do kojeg je
tokom vremena došla i da, u skladu sa modernim shvatanjem pravne nauke, utemelji sopstvenu
definiciju prava.

Pojam morala

Termin moral treba razumeti kao skup društvenih normi koje subjekat oseća kao sopstvenu
bezuslovnu, samociljnu obavezu, zasnovanu na dobrom kao samostalnoj vrhovnoj vrednosti. Tu
obavezu čovek oseća celim svojim bićem, a ne samo razumom. Dobro se određuje po sebi, prema
njegovoj visokoj vrednosti i važnosti koju ono ima za život i ličnost čoveka, iako se može
odrediti i kao ono čime su ispunjene i zbog čega se izvršavaju moralne norme, ili kao osnovni
element ispravnog života, ili kao delatni oblik kojim se stvara sreća ili najveća sreća za veliki broj

9
F. Hegel, Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo 1964., str.
10
G. Vukadinović, Teorija države i prava 2., Novi Sad 2002, str. 35.

9
ljudi.11 Zlo je, sa druge strane, negacija dobra, nešto loše, ono što ne valja, nešto što treba
izbegavati i ne treba činiti. Osobita karakteristika morala i etike je upravo ovaj dualitet i
različitost osnovnih kategorija. Na ovaj način je izražena suprotstavljenost moralnih određenja u
smislu njihove isključivosti. Kategorijama dobro i zlo razgraničavaju se namere, ciljevi i radnje u
oblasti morala. Skup društvenih moralnih normi je moral u objektivnom smislu, a njihov odraz u
individualnoj psihi je moral u subjektivnom smislu. Subjektivni moral je, primetićemo, tesno
povezan sa savešću. Međutim, savest nije samo individualno reagovanje na objektivnu moralnu
normu već predstavlja i jedan psihički odnos. U našoj psihi, savešću, motivisani smo i
odlučujemo o udovoljavanju ili neudovoljavanju moralnim normama. Na isti način doživljavamo
pozitivnu ili negativnu sankciju određene moralne norme kao stanje zadovoljstva ili
nezadovoljstva, ponosa ili stida, spokojstva ili nemira. Negativno psihičko stanje u vezi sa tim
obično se naziva „griža savesti“. Uvreženo je mišljenje da je griža savesti vrsta sankcije za
prekršaj moralne norme. Međutim, grižu savesti predstavlja unutrašnja, psihička reakcija, a
sankcija norme je nešto što je objektivno, određeno objektivnim autoritetom koji stoji iza
sankcije.12 U okviru moralne norme, sankcija je, doduše često nedovoljno jasno, ipak unapred
određena i zato ima izvesne objektivene elemente, dok su reakcije savesti subjektivne te su kao
takve različite kod različitih ljudi. Kao primer treba navesti da asocijalni tipovi ljudi i kriminalci
ne osećaju grižu savesti ni za najgnusnije postupke, dok kod lica koja su socijalno usmerena i
vaspitana takav osećaj postoji i za mali moralni prekršaj. Griža savesti liči na sankciju i
predstavlja neprijatnost kao posledicu povrede moralne norme, dok društvo na čoveka u tom
slučaju primenjuje spoljašnje sankcije uz istovremeni zahtev da on oseća grižu savesti. Sa
savešću, kao slobodnim psihičkim opredeljenjem, ima veze autonomija volje pojedinca. Ono što
je važno za autonomiju volje je svest o odgovornosti koja je posledica voljom preduzete radnje ili
uzdržavanja od iste, a ono što je važno za savest je voljno preuzimanje odgovornosti i posledica
odgovornosti za određenu radnju ili uzdržavanje od činjenja regulisano etičkim merilima.
Moralna sfera života čoveka se sastoji od velikog broja vrednosti koje su povezane izvorom
moralnih saznanja, načinom njihovog potvrđivanja kao i sa izgradnjom dobrog i prihvatljivog
moralnog kriterijuma. Svest o moralu, formiranje određenih principa, njihovo prihvatanje,
sleđenje i provera u osnovi su moralne delatnosti koje nastaju i koje se izvršavaju u razumu
čoveka. Čovek u moral unosi i strast, emociju. U tom smislu proizlazi da se u moralnom
11
K. Temkov, Dobro, bolje, najbolje - Etika za mlade, Niš 2003, str.7.
12
A. Gams, Nagon i norma, Beograd 1995, str.65.

10
delovanju čovek predstavlja ceo, ono što zaista jeste, šta želi da bude, za šta se zalaže, o čemu
mašta. Sve navedeno predstavlja jednu osnovu morala koja utiče na čovekovo stvaranje slike o
tome šta je dobro i pravilno, te stvaranje ocene o sopstvenim postupcima posebno onim prema
drugim ljudima, kao i ocenjivanje postupaka drugih ljudi. Ipak, u izgradnji moralne svesti i
rukovođenju moralnim postupanjem najveći značaj ima čovekov um. Razum, racionalnost je
najvažniji deo intelektualnog kapaciteta čoveka. Razum predstavlja sposobnost pravilnog,
logičkog, kritičkog, principijelnog mišljenja. Razum je sposobnost za usmeravanje čovekove
svesti ka saznanju, rukovodilac čovekovog postupanja, potencijal za sagledavanje posledica
delovanja i za ispravljanje prethodnih zamisli, za samokritično preispitivanje celog svog
postojanja, svog vrednosnog sistema, etičkih načela i konkretnih moralnih normi.13 Racionalnost
je čovekova najveća moć i kao takva ona je istovremeno i pokretač morala. Samo racionalnom
procenom i ocenom čovek može da odabere i izgradi ono postupanje koje će biti najviše ljudsko i
koje će biti veoma važno za njega kao jedinku i kao vrstu. Život u građanskom društvu i život za
složene odgovornosti treba da podrazumeva život „u skladu sa razumom“ kao trajni zadatak
svakog pojedinca u razvijenom svetu. Moral kao vrednost i ljudska delatnost nije besmislen i
slučajan. On ne postoji samo za pojedince i fanatike „dobrog“. Čovek jedino razumom može
pronaći sopstveni istinski moral, sopstveno dobro, i obezbediti zadovoljstvo samim sobom i
svojim postupanjem.

Odnos prava i morala

Posmatrajući društvena pravila ponašanja drevnih naroda, Grka i Rimljana, primećujemo da oni
nisu pravili razliku između pojmova pravnih i običajnih pravila, moralnih standarda i starinskog
shvatanja poštenja. Obrasci ponašanja i delovanja su kod njih bili čvrsto isprepleteni u svom
prvenstveno magijsko-religijskom karakteru. Kod Grka i Rimljana je postojala jednakost
značenja izraza „pravo“ za sve pojave koje mi danas razlikujemo: pravo, moral i običaj. Ovu
povezanost pravnih i moralnih standarda ponašanja možemo primetiti u svakom udžbeniku
klasične jurisprudencije gde je pravo označeno kao veština spajanja dobrog i pravednog. Da su
pravo i moral prvobitno predstavljali jedinstvo, ukazuju nam i svi stari zakonici i sve religijske,

13
K. Temkov, Dobro, bolje, najbolje - Etika za mlade, Niš 2003, str.117.

11
svete knjige koje predstavljaju u stvari i moralne, pravne i običajene kodekse. Ne ulazeći u dublje
analiziranje religijskih sistema islama i judaizma možemo primetiti da su Kuran, kao sveta knjiga
islamske religije i Tora, kao sveta knjiga Jevreja, važili kao univezalni normativni zakon, koji
treba da se primenjuje u svim sferama društvenog života. Za islam i judaizam je karakteristično
da pravo ima „sveti“ karakter, da sve što čovek čini predstavlja i njegovo duhovno izbavljenje i
versko angažovanje. Tek je hrišćanstvo, za razliku od drugih velikih religija, u antičkom dobu,
odbacivanjem svake veze sa državom i pravom, omogućilo svojevrsnu emancipaciju prava,
prvenstveno na rimskom tlu. To je stvorilo osnovu za nastanak racionalnijeg i pravno-tehnički
uobličenijeg modela prava i pravničkog mišljenja. Prvobitno razdvajanje prava i morala, kako je
već navedeno, nastupa kod Rimljana u kasnijoj etapi razvoja rimskog društva i države. Da je
visoka moralnost rimskog prava u tom periodu došla u pitanje, potvrđuje nam i izreka Tacita:
„Više vrede dobri običaji (poštenje) nego dobri zakoni“. Puno zakona, pa čak i kada oni
predstavljaju dobre zakona, svakako ne znači više prava, odnosno više moralnosti i pravednosti.
Jasno je bilo da je već tada, još u rimskom pravu, pravo izgubilo vrlinu da je moralno i uzvišeno i
sve je više u svesti ljudi počela da se učvršćuje misao o tome da je „zakon samo zakon“. Tome u
prilog govori i jedna sačuvana rimska izreka: Ius appellatur non quia iustum est, sed qula inbetur
što znači da se pravo tako naziva ne zbog toga što je pravedno, već što je tako naređeno.
Različitost između prava i morala se u rimskom pravu javila u obliku pitanja o granicama
dozvoljenosti insistiranja na korišćenju ličnog – subjektivnog prava. Što se pravne terminologije
tiče, to pitanje se izražavalo u ispitivanju opravdanosti postojanja instituta zloupotrebe
subjektivnog prava.14 Time je veza između prava i morala prekinuta, iako je teorijska svest o
njihovom definitivnom raskolu sazrela kasnije, u teorijskim razmatranjima nemačkog filozofa I.
Kanta.U XVII i XVIII veku n.e. dolazi do širenja evropskog intelektualnog pokreta,
prosvetiteljstva, u kojem su se ideje u vezi sa Bogom, razumom, prirodom i čovekom izmešale u
pogled na svet inspirisan revolucionarnim tokovima u umetnosti, filozofiji i politici. Glavni
oslonac prosvetiteljske misli bilo je korišćenje i slavljenje razuma. Za prosvetiteljske mislioce
prihvaćeni autoritet, bilo u nauci ili religiji, morao je da bude podvrgnut ispitivanju „oslobođenih
umova“. Čovek prosvetiteljstva je verovao da sve istine koje su mu potrebne za praktično
oblikovanje života može crpiti iz svog vlastitog duha, svog vlastitog uma. Filozofija i društveno
delovanje I. Kanta je bilo rukovođeno upravo načelima i osnovama prosvetiteljstva. Suštinu

14
D. Babić, Pravo i moral, eseji iz filozofije prava, Osijek 1987, str.16.

12
Kantove moralne filozofije je moguće objasniti naglašavanjem njena tri bitna momenta.
Prvenstveno, Kant smatra da vrhovno materijalno dobro ne postoji, a da moral, odnosno moralni
zakon, egzistira u svakoj svesti, svakom zdravom ljudskom razumu. To se može zaključiti iz
rečenice: „ Nemoguće je zamisliti igde išta na svetu, pa čak i van njega, što bi se bez ograničenja
moglo smatrati dobrim, osim jedino dobre volje“.15 Kant je ovde postavio razliku između svog
stanovišta i dotadašnje moralne filozofije smatrajući da nema nekog vrhovnog moralnog dobra
izvan ljudske volje, odnosno samog čoveka. Drugo, Kant je mišljenja da je „dobra volja“,
odnosno moralni zakon univerzalno prisutan u čoveku i da postoji bez obzira i nezavisno od
iskustva, običaja ili navike. Odnosno, ono što zapravo treba smatrati moralom, ne zavisi od
materijalnih principa, načela, iskustva. Moral je u potpunosti lišen svakog subjektivizma, on je
univerzalno prisutan u čoveku. Treće, Kant smatra da je takav moralni princip čisto formalan, a
to naglašava rečenicom: „Deluj tako, da maksima tvoje volje u svako doba ujedno može da važi
kao princip opšteg zakonodavstva“.16 Samo dobra volja, kao čisto htenje, daje čovekovoj
delatnosti atribut moralnosti, moralnog principa. Odnosno, moralnost nekog dela nije ni u kakvoj
vezi sa onim što se hoće, već na koji način se hoće. Kant smatra da je ličnost identična sa
slobodnim bićem, da ličnost postoji ukoliko sama sebe može slobodno obavezati i time doživeti
sopstveno dostojanstvo. Ovim je naglašen primat čoveka kao umnog bića i na taj način izražena
ideja o autonomnosti ljudskog bića u moralnom smislu. U moralu čovek se pokorava samo sebi
kao ličnosti, odnosno umnom biću. Moralni zakon ne može da postoji ukoliko ne postoji sloboda
čoveka kao umnog bića koja predstavlja njegovu osnovu. Kantova filozofija je ispunjena
dihotomijom. Tako je i sa posmatranjem pojmova prava i morala i njihovog odnosa. Pravna
dužnost, je po njegovom mišljenju, ona dužnost na koju se može izvršiti spoljna prinuda.
Nasuprot tome, postoji moralna dužnost, dužnost vrline koja se ostvaruje samoprinudom,
unutrašnjim zakonodavstvom dobre volje. Upravo to predstavlja Kantov kategorički imperativ. U
procesu voljnog delovanja koje je opredeljeno nekim pravilom postoje tri momenta: motiv,
pravilo i postupak. Ukoliko su prisutna sva tri momenta radi se o moralu. Ako nekoj zapovesti ili
obavezi u pravilu odgovaraju pravilo i postupak, a postoji indiferentnost prema motivu, radi se o
pravu. Tako je pojam prava određen kao prisilna legalnost i postoji samo kao način održavanja
opšte spoljašnje slobode pojedinca. Ono nije ni u kakvoj vezi sa motivom i ne predstavlja istinsku
slobodu za pojedinca. Kada volja prima zakon za pravilo svog ponašanja u društvu i ispunjava
15
I. Kant, Zasnivanje metafizike morala, Beograd 1981, str.23.
16
I. Kant, Kritika praktičnog uma, Zagreb 1974, str.64.

13
njegovu zapovest ne polazeći pri tom od čiste težnje za ispunjenjem nego od nekih drugih
motiva, onda volja vrši samo jedno zakonito, a ne i moralno delovanje. Tome u prilog govori
sledeća rečenica: „Prosto slaganje ili neslaganje neke radnje sa zakonom bez obzira na njenog
pokretača zove se legalitet (zakonitost), a ona u kojoj je ideja dužnosti na osnovu zakona ujedno
pokretač radnje zove se njen moralitet (ćudorednost)“. 17 Pravo tako predstavlja kratko rečeno
moranje, dok je moral, u smislu celokupne Kantove etičke pozicije, jedno čisto trebanje.18
Kantovo teorijsko odvajanje prava i morala dovelo je u kasnijem razvoju građanske opšte nauke
o pravu do nastajanja mnogostrukih konsekvenci. Naime, u građanskom društvu u kome vlada
neprestana socijalna borba, duštvu u kome vlada maksima „čovek je čoveku vuk“, naglašavanje
stroge vezanosti pravnim poretkom znači naglašavanje socijalne važnosti državne prinude. Pravo
tako postaje nezamenljivo sredstvo održavanja mira u društvu i garant očuvanja pojedinačne
„spoljašnje“ slobode svakog člana društvene zajednice.Krajem XIX veka situacija se bitno menja
i javljaju se mnoge teorijske konstrukcije pravnih mislilaca koji su nastojali da moral i pravo
ponovo vrate u isti kolosek, da pokažu njihovu bitnu povezanost posebno u smislu moralnog
oplemenjivanja prava. To je bilo neophodno sa obzirom da je odbačena doktrina prirodnog prava
kao navodno apstraktna. Naime, umesto prirodnog prava kao uzora pozitivnom pravu, postavlja
se moral koji predstavlja meru pravednosti pozitivnog prava. Teorija je bila stanovišta da
pozitivno pravo ne treba menjati, ono važi i tako treba i da ostane. Smatralo se da u okviru
pozitivnog prava treba menjati samo ono što nije dobro, ono što treba prevazići. Došlo se do ideje
da te loše delove pozitivnog prava treba zameniti moralom, te se tako postavio zahtev za više
morala u pravu. Za ovaj period razvoja društva je karakteristično shvatanje da moralni zahtevi
proističu iz bića zajednice, iz njene opšte volje. Moral tako prestaje da bude stvar pojedinca i
postaje pitanje moralnog života čitavog društva. U tom smislu treba pomenuti teorijsku
koncepciju G. Jelineka, nemačkog pravnog pisca. On je izneo tezu o pravu kao „etičkom
minimumu.19 Njegovo gledište je bilo pod uticajem socijalne etike koja je moral posmatrala kao
skup normi koje zavise od društvenog postojanja i razvitka i koje norme utiču na ljudsku volju
kao zapovesti koje teže biti ostvarene. Ciljevi morala, prema Jelineku, su opstanak društva, kao
primarni, i razvoj i napredovanje društva, kao sekundarni cilj. Bez morala društvo ne bi moglo ni
da postoji, a kamoli da se razvija. Na moral se gleda kao na viši i raniji poredak, a pravo sledi iza

17
I. Kant, Zasnivanje metafizike morala, Beograd 1981, str.21.
18
D. Babić, Pravo i moral, eseji iz filozofije prava, Osijek 1987, str.37.
19
D. Babić, Pravo i moral, eseji iz filozofije prava, Osijek 1987, str.48.

14
morala, više ili manje ga prihvatajući i obezbeđujući mu primenu. Ukoliko pravo posmatramo
kao garant ostvarenja osnovnog cilja morala, ono tada predstavlja najmanji deo morala, odnosno
„minimum morala“ ili „etički minimum“. Mana navedene teorije je što se ona u stvari odnosi na
jedan jedini moral i to vladajući, kao i na jedno jedino pravo. Iskustvo nam pokazuje da je odnos
između vladajućeg morala i prava sasvim drugačiji od odnosa između drugih moralnih sistema
jednog društva i prava. Jelinek tako, po mišljenju mnogih pravnika i etičara, nije do kraja
povezao pravo i moral. Nasuprot Jelinekovoj formuli „etičkog minimuma“ razvilo se gledište o
pravu kao „etičkom maksimumu“ koje je obrazlagao poznati ruski pisac L. N. Tolstoj prilikom
polemisanja o shvaćanju najpoznatijeg pravnika tog vremena, L. Petražickog.20 Naime, Tolstoj je
mišljenja da ne postoji značajniji ljudski odnos izvan odnosa kao izraza zajedništva zasnovanog
na ljubavi, hrišćanskoj ljubavi i etici. Tolstoj ne priznaje pravu nikakvu vrednost izvan etičkih
relacija.Ponovljeno povezivanje prava i morala i postavljanje zahteva za moralnim
oplemenjenjem prava nije ni malo čudna ideja koja se razvila krajem XIX veka. Naime,
građansko društvo nije više moglo olako prelaziti preko klasnih sukoba i ignorisati velike sukobe
interesa u situaciji ekonomskih i političkih promena koje su srušile stari liberalizam. Država
monopolskog kapitalizma zahtevala je politički pluralizam u kojem bi ona zauzela poziciju treće,
nepristrasne socijalne klase. U takvom vremenu se razvilo jedno čisto pravno mišljenje da postoji
mogućnost osiguranja jednakosti i pravednosti i ublažavanja krajnosti formalističkog liberalnog
prava, ukoliko se pravo moralno „oplemeni“. Razvojem i delovanjem „škole slobodnog prava“ u
potpunosti se opovrgavaju postavke pravnog legalizma karakterističnog za pravo liberalnog
perioda. Osnovno načelo primene prava postaje „pojmovna jurisprudencija“ koje veliča ulogu
sudije za slobodnim istraživanjem i stvaralačkim razvijanjem prava. Uloga slobodnog prava je da
nadomesti izgubljeno prirodno pravo koje je u ovo doba skoro potpuno odbačeno kao apstraktno i
nejasno. Međutim, ova ideja „moralnog oplemenjivanja prava“ nije dugo trajala. Najbolji primer
za to je stvaranje nemačke totalitarne države u kojoj je pravo do kraja postalo politička naredba u
interesu socijalnih apstrakcija kao što su narod, nacija, partija, klasa. Vodeći predstavnik i
utemeljivač „čiste teorije prava“ početkom XX veka je bio Hans Kelzen, austrijski pravni filozof.
Ovaj filozofski pravac podrazumeva da pravna nauka, kao i samo pravo, može da barata
isključivo činjenicama i normama. Pravo, prema Kelzenu 21, predstavlja sistem pravnih normi
kojima je osnovna karakteristika njihovo važenje. Pravo predstavlja ono što je norma, a norma
20
D. Babić, Pravo i moral, eseji iz filozofije prava, Osijek 1987, str.50.
21
H. Kelzen, Opšta teorija prava i države, Beograd 1998, str.16.

15
mora da iskaže samo ono što treba da bude, mahom jezički izražena kao svojevrsna zapovest.
Dakle, norma predstavlja ono što treba što ima da bude, a ne ono što jeste. „Čistoj teoriji prava“
značajna je samo logička struktura norme, a nikako njena etička vrednost. Pojam prava i pravna
nauka su do kraja formalizovane. Važenje normi nije uslovljeno ni sadržajem društvenih odnosa,
ni ostvarenjem normi u ponašanju onih kojima je ona upućena, ni vrednostima koje čine sastavni
deo norme. Prema Kelzenu, društvene odnose, vrednosti, etiku, moral treba potpuno isključiti iz
pravne nauke iz razloga što su to pojave koje uslovljavaju stvaranje i primenu pravnih pravila i ne
čine sadržaj pojma prava. Kelzenova „čista teorija prava“ razmatra samo pozitivno pravo, norme
koje važe u prostoru i vremenu i norme koje je stvorio čovek. U potpunosti je ovom teorijom
isključeno postojanje prirodnog prava u svom karakterističnom smislu, odnosno u potpunosti je
isključeno ono pravo za koje se pretpostavlja da ga je stvorio Bog ili njemu sličan entitet. Kao
osnov celokupnog prava, Kelzen se opredelio za jednu osnovnu ustavnu normu, pranormu koju
ustanovljava ustavotvorna vlast. Ova teorija prava je svakako obogatila pravnu teoriju, ali u
pravnoj praksi nije imala takav domašaj iz razloga što se njome pravo objašnjava samo
jednostrano, normativistički, potpunim zanemarivanjem uticaja realnih društvenih odnosa na
pravo. Ovakvim gledištem je davano do znanja da ni volja vladajuće klase ne predstavlja deo
prava. Pravo se ima primeniti onakvo kakvo jeste. Time je, sa druge strane, sama vlast
obezbeđivala svoju vladavinu i čvrst pravni poredak koji je kao takav dat i u čije vrednovanje i
ocenjivanje ne treba zalaziti.

16
ZAKLJUČAK

Odnos između prava i morala nije prost i jednostavan. Ova relacija ima veoma složenu i
isprepletanu strukturu. Stoga, nikako ne možemo u potpunosti prihvatiti jednostrana i oprečna
tradicionalna mišljenja o odnosu prava i morala. Moral i pravo nisu niti u potpunom jedinstvu,
niti su potpuno odvojeni. Veza između morala i prava je, naprotiv, vrlo delikatna i specifična. U
određenim momentima moral i pravo se međusobno dodiruju i nadopunjavaju, ali se istovremeno
i jasno razlikuju. Postoje pravne norme u okviru pravnog poretka koje po sadržaju počivaju na
istim racionalnim osnovama kao i moralne norme. Nadalje, iskustvene činjenice kojima se
opisuje ljudska priroda i ljudsko društvo predstavljaju osnovne pretpostavke kako prava tako i
morala. Moralna sfera života čoveka se sastoji od velikog broja vrednosti koje su povezane
izvorom moralnih saznanja, načinom njihovog potvrđivanja kao i sa izgradnjom dobrog i
prihvatljivog moralnog kriterijuma. Svest o moralu, formiranje određenih principa, njihovo
prihvatanje, sleđenje i provera u osnovi su moralne delatnosti koje nastaju i koje se izvršavaju u
razumu čoveka. U tom smislu proizlazi da se u moralnom delovanju čovek predstavlja ceo, ono
što zaista jeste, šta želi da bude, za šta se zalaže, o čemu mašta. Ipak, u izgradnji moralne svesti i

17
rukovođenju moralnim postupanjem najveći značaj ima čovekov um. Razum, racionalnost je
najvažniji deo intelektualnog kapaciteta čoveka. Razum predstavlja sposobnost pravilnog,
logičkog, kritičkog, principijelnog mišljenja. Racionalnost je čovekova najveća moć i kao takav
istovremeno i pokretač morala. Samo racionalnom procenom i ocenom čovek može da odabere i
izgradi ono postupanje koje će biti najviše ljudsko i koje će biti veoma važno za njega kao
jedinku i kao vrstu. Život u građanskom društvu i život za složene odgovornosti treba da
podrazumeva život „u skladu sa razumom“ kao trajni zadatak svakog pojedinca u razvijenom
svetu. Moral kao vrednost i ljudska delatnost nije besmislen i slučajan. Sledstveno tome,
moralnost našeg pokoravanja pravnom sistemu države u kojoj živimo određuje se prema tome da
li taj pravni sistem na adekvatan način uzima u obzir faktičke karakteristike ljudske prirode,
ljudskog razuma i socijalnih odnosa.Primećujemo da je istraživanje odnosa prava i morala jedno
od fundamentalnih pitanja pravne filozofije. Svakako, i ovo pitanje, kao i svako drugo teorijsko
pitanje, ima svoju istorijsku problematiku i nije pošteđeno kontroverzi kako teorije tako i prakse.
Značaj ovog problema je svakako u tome što se može i mora posmatrati u sadašnjem vremenu.
Nakon više od decenije života u poretku neprava i nasilja aktuelni smisao istraživanja odnosa
prava i morala barem indirektno može doprineti procesu traganja za istinom i uzrocima kulturno-
civilizacijskog propadanja na prostorima bivše Jugoslavije. Na taj način se može uticati i na
formiranje optimističnog teorijskog stava kao potpore izgradnji demokratskog pravnog poretka u
pravom smislu te reči.

18
LITERAURA

1. H. Kelzen, Opšta teorija prava i države, Beograd 1998

2. D. Babić, Pravo i moral, eseji iz filozofije prava, Osijek 1987

3. I.Kant, Zasnivanje metafizike morala, Beograd 1981

4. I.Kant, Kritika praktičnog uma, Zagreb 1974

5. K. Temkov, Dobro, bolje, najbolje - Etika za mlade, Niš 2003

19