Msc Aleksandar R.

Ivanović
Msc Ergin Hakić
Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru
Pravni fakultet - Odsek za kriminalistiku

OBAVEŠTAJNE SLUŽBE KAO SUBJEKTI ZAŠTITE NACIONALNE BEZBEDNOSTI

U radu se razmatra uloga i značaj obaveštajnih službi u dostizanju,

očuvanju i razvijanju nacionalne bezbednosti. U tom smislu, autori
analiziraju obaveštajne službe kao subjekt zaštite nacionalne
bezbednosti, najpre određujći pojam, elemente i osnovne vrednosti
nacionalne bezbednosti, a zatim ukazujući na objektivne i subjektivne
činioce ugrožavanja nacionalne bezbednosti, ističu ulogu obaveštajnih
službi u sistemu nacionalne bezbednosti.
Na kraju rada, a u cilju dostizanja i očuvanja željenog stanja
nacionalne bezbednosti, autori naglašavaju značaj edukacije, odnosno
podizanja nivoa znanja, veština i stručnosti pripadnika obaveštajno
bezbednosnih službi.

Ključne reči: bezbednost, nacionalna bezbednost, obaveštajna

služba, obaveštajni rad, sistem nacionalne bezbednosti.

UVOD

Možemo sa sigurnošću reći da je bezbednost prateći element ljudskog društva, od samog

njegovog postanka, pa sve do danas. Ljudi, odnosno pojedinci, ljudske grupe, organizacije i
institucije oduvek imaju potrebu da se brinu o svojoj bezbednosti. Ova činjenica proizilazi iz
urođenog nagona za samoodržanjem. U tom smislu, u svim razdobljima razvoja ljudskog društva,
od strane društvenih grupa preduzimane su određene aktivnosti na postizanju, održavanju i
razvijanju određenog nivoa bezbednosti, a sve u cilju njihovog opstanka. Tako je bezbednost
posebno i dobila na značaju udruživanjem ljudi u manje ili veće grupe, počevši od porodice,
rodovske zajednice, plemena, zatim države, međunarodnih zajednica i sl.
Posmatrano sa istorijskog aspekta društveni život je oduvek bio prožet raznim oblicima
konflikta, političkog, ekonomskog i vojnog karaktera, koje karakteriše primena sile i raznih
oblika nasilja uperenih ka bitisanju i opstanku pojedinca i društvenih zajednica. Tako se negde do
kraja dvadesetog veka bezbednost posmatrala sa aspekta bezbednosti države, i to prevashodno sa
vojnog stanovišta, odnosno spoljnog ugrožavanja bezbednosti jedne države. U poslednje vreme,
međutim to gledište je znatno izmenjeno, najpre iz razloga što je došlo do promene u
međunarodnim odnosima, a zatim i zbog pojave savremenih, nevojnih oblika ugrožavanja
bezbednosti, koji se karakterišu visokim stepenom prikrivenosti (terorizam, organizovani
kriminal, ekološki kriminal, kompjuterski kriminal i sl.) i društvene opasnosti. Savremeni
izazovi, rizici i pretnje nacionalnoj bezbednosti poprimaju globalni karakter i dovode u pitanje
egzistenciju i opstanak ne samo države, već i pojedinaca, pa čak i čovečanstva u celini. Stoga je
zaštita nacionalne bezbednosti u direktnoj zavisnosti od uspešnosti rada obaveštajnih službi, o
čemu će u narednom delu rada biti nešto više reči.

Pojam nacionalne bezbednosti

Pre nego što se upustimo u definisanje nacionalne bezbednosti, neophodno je odrediti šta se
uopšte smatra pod bezbednošću, što zahteva ukazivanje na to šta se podrazumeva pod izrazom
bezbedan, odnosno imenicom bezbednost. Takođe bi smo napomenuli da određivanje značenja
ovog pojma, dodatno komplikuje i činjenica da se u našem jeziku kao i u većini drugih jezika
koristi više termina. Tako se, u engleskom jeziku za pojam bezbedan, odnosno bezbednost koriste
izrazi security i safety, u francuskom jeziku to su to izrazi sécurité i sûreté, u ruskom jeziku u
upotrebi su izrazi bezopasniyi i bezopasnost.1 U našem jeziku se uporedo upotrebljava izraz
bezbednost i sigurnost, iako ova dva termina i jesu i nisu sinonimi. Naime, termin bezbednost je
kovanica od reči bez i beda. Što bi trebalo da znači da je bezbednost zapravo izraz koji označava
osobinu određenog subjekta kome ne preti nikakva opasnost, nevolja, odnosno da njegova
egzistencija i opstanak nisu ugroženi nekim opasnostima. Drugi izraz koji se takođe odomaćio u
nešem jeziku jeste termin sigurnost, koji etimološki vodi poreklo od latinske reči securitas, što
znači odsustvo opasnosti, izvesnost, samopouzdanje, neustrašivost, zaštićenost itd.2 Iz navedenog
možemo zaključiti da termin sigurnost ima znatno šire značenje od izraza bezbednost. Naime,
dok se pod bezbednoštću podrazumeva odsustvo nekih opasnosti, odnosno pretnji po određeni
subjekt, izraz sigurnost može imati dva značenja. U prvom značenju termin sigurnost se
poistovećuje sa značenjem izraza bezbednost, dok se u drugom značenju sigurnost može
upotrebiti za osobinu određenog lica koje je puozdano, može mu se verovati, odnosno čije je
ponašanje izvesno bez obzira na okolnosti situacije. Stoga možemo konstatovati da se ova dva
termina mogu poistovećivati samo u prvom značenju termina sigurnost.
U nauci o bezbednosti, među teoretičarima postoji mimoilaženje u pogledu toga šta se sve
podrazumeva pod bezbednošću. Tako se pod bezbednošću najpre podrazumeva neko stanje u
društvenoj zajednici, organizaciji, instituciji ili određenom prostoru, koje karakteriše odsustvo
nekih pretnji, odnosno opasnosti. Sa druge strane, pod bezbednošću se podrazumevaju i neke
aktivnosti, mere i radnje koje određeni subjekti (pojedinci, društvene grupe, organizacije i
institucije), preduzimaju u cilju dostizanja, očuvanja i razvijanja određenog nivoa bezbednosti.
Pojedini teoretičari pod bezbednošću podrazumevaju sistem organizacija i institucija koje se
formiraju radi vođenja brige o bezbednosti. Takođe, ovaj izraz se koristi da označi određeno
osećanje kod pojedinaca i društvenih grupa, o tome da li im i u kojoj meri preti neka opasnost. Na
osnovu navedenog, možemo zključiti da se u teoriji govori o bezbednosti kao stanju, o
bezbednosti kao funkciji, o bezbednosti kao potrebi, o bezbednosti kao interesu, o bezbednosti
kao organizaciji i bezbednosti kao osećanju. Ovakva kompleksnost u značenju pojma
bezbednosti, u mnogome otežava davanje jedne sveobuhvatne definicije kojom bi se obuhvatili
svi njegovi aspekti, a koja bi opet bila lišena suvišnog nabrajanja i deskripcije. U užem smislu
gledano, pod bezbednošću se podrazumeva određeno stanje koje karakteriše nepostojanje
opasnosti po ljude, pojedince, društvene grupe i zajednice. U širem smislu bezbednost obuhvata
aktivnosti koje se od strane određenih subjekata preduzimaju radi postizanja tog stanja, zatim
sistem organizacija i institucija koje su zadužene za preduzimanje pomenutih aktivnosti, kao i

1
V. Dimitrijević , Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima, Savez udruženja pravnika Jugoslavije, Beograd,
1973, str. 8.
2
R. Masleša, Teorije i sistemi sigurnosti, Magistrat, Sarajevo, 2001, str. 4.
osećanje, odnosno percepcija tog stanja od strane pojedinaca i društvenih grupa. Prema mišljenju
Prof. dr Predraga Ilića definicija bezbednosti treba da sadrži ne samo to poželjno stanje, i ono što
ljudi, odnosno društvene grupe, organizacije i institucije preduzimaju da bi ono bilo postignuto
već i sve ono što utiče, kao pozitivno, tako i negativno na to stanje. U tom kontekstu on
nacionalnu bezbednost definiše kao: „Sveukupnost objektivnih i subjektivnih činilaca (okolnosti,
odnosa i procesa, institucija i aktivnosti) od kojih zavise opstanak, stabilnost i normalno
funkcionisanje jedne države (na njen ustavno pravni poredak, teritorijalnu celovitost, nezavisnost
i suverenost, ljudska prava i slobode pojedinaca i društvenih grupa i druge bitne vrednosti
stanovnika jedne države).3
Ovakvo shvaćena definicija nacionalne bezbednosti, kao svoje konstitutivne elemente
sadrži:
- Zaštitu jedne države od svih vojnih i nevojnih opasnosti koje dolaze izvan njenih
granica, iz međunarodnog okruženja (spoljna bezbednost);
- Zaštitu ustavno-pravnog poretka od oružanih pobuna, separatističkih i drugih
subverzivnih aktivnosti unutrašnjih ekstremista (unutrašnja bezbednost);
- Zaštitu ljudskih prava i imovine građana (individualna bezbednost),
- Zaštitu identiteta i razvoja pojedinih društvenih grupa (socijetalna bezbednost);
- Zaštitu ekonomskog poretka i životnog standarda ljudi (ekonomska bezbednost);
- Zaštitu ljudi i objekata od požara, poplava, zemljotresa, oluja i drugih
elementarnih nepogoda (civilna zaštita);
- Zaštita zdravlja ljudi (zdravstvena bezbednost);
- Zaštita životne sredine (ekološka bezbednost).

Osnovne vrednosti sistema nacionalne bezbednosti

Osnovne vrednosti koje se štite sistemom nacionalne bezbednosti razlikuju se od zemlje do

zemlje. Koje su to vrednosti koje će u jednoj zemlji biti okarakterisane kao vitalne vrednosti koje
treba štititi sistemom nacionalne bezbednosti zavisi od čitavog spleta subjektivnih i objektivnih
činilaca. Pre svega, u zavisnosti od veličine zemlje, njene pozicije u međunarodnim odnosima, tj.
da li se radi o velikoj svetskoj sili ili maloj državi zavisiće i spisak vrenosti koje će se štititi
sistemom nacionalne bezbednosti. Normalo je da će velike svetske sile poput SAD-a, Velike
Britanije, Rusije, Nemačke, Italije i sl. imati veći spisak vrednosti koje će štititi svojim sistemom
bezbednosti. Dok će male zemlje, poput naše svoje vitalne vrednosti uglavnom vezivati za
očuvanje svoje teritorije, suvereniteta, i ostalih uslova nepohodnih za opstanak.
Vrednosti koje se uglavnom smatraju nacionalnim interesom i kao takve štite sistemom
nacionalne bezbednosti, mogu se svrstati u pet osnovnih grupa, a to su:
- opstanak,
- teritorijalni integritet,
- politička samostalnost,
- kvalitet života,
- ostale vrednosti.
Opstanak predstavlja težnju svakog pojedinca, društvene grupe ili države za
samoodržanjem. Stoge sve države preduzimaju čitav niza aktivnosti kako bi opstale kao subjekti
međunarodnog javnog prava. Ova vitalna vrednost ispoljava se u tri osnovne kategorije: opstanku
države, opstanku nacije i fizičkom samoodržanju.

3
Neobjavljena definicija, citirana po odobrenju autora.
 Pod opstankom države podrazumeva se opstanak države kao političke zajednice različite od
drugih takvih tvorevina u međunarodnom sistemu. 4 Radi se dakle, o težnji jedne društvene
zajednice kao samoslatnog subjekta međunarodnog javnog prava, da ne izgubi svoj identitet i ne
postane deo neke druge, odnosno više drugih država ili se raspadne na više novih država, od kojih
ni jedna neće biti ista što i dotadašnja.
Opstanak nacije ili nacionalno samoočuvanje predstavlja jedan od najvažnijih vrednsti i
obuhvata težnju odeđene društvene grupe za očuvanjem nacionalnog identiteta. Pojmom nacija
označava se grupa ljudi koji dele ili smatraju da dele zajednički identitet odnosno nacionalnu
svest zasnovanu na nekim zajedničkim elementima kao što su jezik, religija, kultura i istorija,
odnosno zajedničko poreklo. Nacije se vrlo često poistovećuju sa etničkim grupama, mada
postoje i slučajevi da pojedine nacije čine pripadnici različitih etničkih grupa. Težnja za
opstankom nacije, odnosno očuvanjem nacionalnog identiteta često može da bude jedan od
ključnih faktora koji se protivi opstanku države ukoliko ona u potpunosti ne zadovoljava taj
zahtev. Naime, sve društvene grupe teže i insistiraju na očuvanju i razvijanju svog identiteta, bez
obzira na to ko atakuje na taj identitet. Identitet društvene grupe mogu da ugrožavaju druge
društvene grupe, zatim države, tj. državni aparat, kao međunarodna zajednica, odnosno neke
međunarodne i nadnacionalne organizacije i institucije. Stoga svaki oblik podcenjivanja,
diskriminacije ili marginalizacije društvenih grupa direktno ugrožava njihov nacionalni identitet
što može biti razlog izazivanja sukoba unutar države i kao što je to već navedeno, razlog za
protivljenje opstanku države. Stoga se nacionalna bezbednost jedne države mora graditi na
uvažavanju težnji svih društvneih grupa unutar jedne države za očuvanjem svog nacionalnog
identiteta, a sam nacionalni identitet štititi od svih neprihvatljivih uticaja na jezik, kult uru,
folklor, tradiciju i druge elemente identiteta ljudskih grupa.
Fizičko samoodržanje jeste nacionalni interes koji se ogleda u fizičkom preživljavanju
grupe ljudi bilo da se radi o svim stanovnicima jedne države ili pripadnicima jedne nacije. Zaštita
ove vrednosti, ogleda se dakle u preduzimanju delatnosti na otklanjanju svih opasnosti uperenih
ka fizičkom opstanku ljudi (masovno i sistematsko istrebljenje, ubijanje isl.).
Teritorijalni integritet predstavlja drugu grupu nacionalnih vrednosti koja se vezuje za
teritoriju, kao elemenat državnosti i ogleda se težnji za očuvanjem celovitosti države.
Politička samostalnost čini treću grupu vrednosti koja se ispoljava težnjom za očuvanjem
nezavisnosti, odnosno suvereniteta jedne države.
Kvalitet života kao nacionalni interes obuhvata određeni životni standard, dostignuti nivo
ekonomskog razvoja, kao i mogućnost za dalji takav razvoj. Ovde treba napomenuti da se stav
razvijenih i nerazvijenih zemalja po pitanju ove vrednosti razlikuje. Naime, razvijenim zemljama
je itekako stalo da očuvaju dostignuto stanje, dok je nerazvijenim više stalo do stvaranja uslova
za nesmetan ekonomski razvoj.
Pod ostalim vrednostima podrazumevaju se svi oni nacionalni interesi koji ne spadaju u
neku od napred navednih grupa. Uglavnom se radi o nacionalnim interesima velikih sila koji se
ogledaju u težnji za kontrolisanjem određenog područja od geostrateškog značaja. Tako je npr,
stalna težnja Velike Britanije da se širi u pravcu Bliski istok-Južna Azija i da gospodari morskim
putem za Indiju te da duž njega poseduje uporišta sa zaleđem. Ili težnja SAD-a da kontroliše
područje Balkana, istočne Evrope, Bliskog Istoka, kao i težnja da održi status najveće svetske
sile, tzv. „svetskog policajca“, s toga se slobodno može reći da je za SAD-e nacionalni interes
gotovo svaka tačka na zemaljskoj kugli.

4
V. Dimitrijrvić, Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima, Savez udruženja pravnika Jugoslavije, Beograd,
1973, str. 21.
 Na osnovu napred navedenog možemo zaključiti da većina malih država kao osnovne
vrednosti koje se štite sistemon nacionalne bezbednosti proklamuje: opstanak, očuvanje
teritorijalnog integriteta i suvereniteta i eventualno životni standard. Dok velike sile u svoj
nacionalni interes pored ovih vrednosti uključuju i međunarodnu stabilnost, prestiž i sl.

Faktori nacionalne bezbednosti

Pod pojmom faktori nacionalne bezbednosti podrazumevaju se određene objektivne

činjenice, okolnosti, odnosi i procesi koji utiču na nacionalalnu bezbednost. Faktore koji utiču na
nacionalnu bezbednost možemo u zavisnosti njihove prirode i karaktera podeliti na:
- prirodne,
- društvene i
- tehničko-tehničko tehnološke.
Prirodni faktori obuhvataju one činjenice i okolnosti vezane za prirodu i tu spadaju:
veličina, kvalitet tla, reljef i klima teritorije zemlje o čijoj se nacionalnoj bezbednosti radi.
Drištveni faktori su druga vrsta objektivnih činilaca nacionalne bezbednosti u koje spadaju:
klasna struktura i klasne protivrečnosti, karakter političkog sistema, ekonomski sistem i nivo
ekonomske razvijenosti, demografska struktura i deomografske protivrečnosti (odnos muškaraca i
žena, odnos pismenih i nepismenih, odnos mladih i starih, nacionalna, rasna, verska i etnička
struktura), socijalni i zdravstveni sistem jedne zemlje, rasprostranjenost asocijanih i društveno
negativnih pojava.
Tehničko-tehnološki faktori su treća grupa činilaca naconalne bezbednosti i vezani su za
nivo tehničke razvijenosti jedne zemlje (saobraćajna, telekomunikaciona infrastruktura isl.).
Osim podele na prirodne, društvene i tehničko-tehnološke faktore, sve faktore nacionalne
bezbednosti možemo podeliti na unutrašnje i spoljne. Unutrašnji i spoljni faktori se takođe dele
na prirodne, društvene i tehničko-tehnološke faktore. Međutim dok na unutrašnjem planu postoji
apsolutno poklapanje sa predhodno navedenom podelom, na spoljašnjem planu po pitanju faktora
postoje određene razlike, npr. kod spoljnih prirodnih faktora posebno se izdvaja geografski
položaj teritorije. Što se tiče društvenih faktora to su pre svega međunarodni politički,
međunarodni ekonomski i međunarodni vojni odnosi (odnosi između velikih sila, odnosi između
razvijenih i nerazvijenih zemalja), stanje svetskog tržišta isl. Kada su u pitanju spoljni tehničko-
tehnološki faktori tu spadaju razvoj različitih tehnologija, kao što je npr. nuklearna tehnologija.

Subjekti nacionalne bezbednosti

Pod subjektima nacionalne bezbednosti podrazumevamo one činioce koji su svesni svog
postojanja i delovanja na nacionalnu bezbednost, prema svojoj prodi mogu biti subjeketi
ugrožavanja nacionalne bezbednosti i subjekti dostizanja, očuvanja i razvijanja nacionalne
bezbednosti. Subjekti ugrožavanja su sve one društvene grupe, pojedince, organizacije i
institucije koje svojim svesnim delovanjem ugoržavaju bezbednost jedne društvene zajednice.
Kao i kod faktora koji utiču na nacionalnu bezbednost i subjekte možemo podeliti na
unutrašnje, odnosno one koji se nalaze i deluju unutar granica jedne zemlje i spoljne tj. one koji
deluju izvan granica određene zemlje.
Unutrašnji subjekti, koji se još nazivaju i unutrašnjim ekstremistima predstavljaju osnovne
subjekte ugrožavanja nacionalne bezbednosti svake zemlje. Svakako najopasniji oblik
unutrašnjeg ekstremizma jeste politički ekstremizam i on predstavlja takva politička shvatanja,
odnosno političke poglede i ponašanja određenih društvenih grupa, pojedinaca, organizacija i
institucija, koja bitno odstupaju od uobičajenih, tj. morano i pravno dozvoljenih političkih
ponašanja. Politički ekstremiam se karakteriše čestom, olakom i bezobzirnom primenom nasilja
radi ostvarivanja određenih političkih interesa i ciljeva. Oblici ekstremističkog ponašanja koji
imaju politički karater, obično se u svakoj zemlji ispiljavaju u vidu:
- totalitarnih pokreta i organizacija,
- nacionalističkih odnosno nacionalšovinističkih grupa, organizacija i pokreta,
- klerikalističkih i klerošovinističkih grupa organizacija i pokreta,
- regionalno separatističkh i partikularističkih grupa organizacija i pokreta,
- mafijaških organizacija i drugih organizovanih oblika kriminalnog ispoljavanj
itd.
Spoljašnje subjekte ugrožavanja nacionalne bezbednsti čine svi oblici agresije u vojnom
smislu reči, zatim agresivno delovanje stranih obaveštajnih službi, međunarodni terorizam,
međunarorni organizovani kriminal i ostali nevojni oblici ugrožavanja nacionalne bezbednosti
koji dolaze izvan granica jedne zemlje.
U subjekte dostizanja, očuvanja i razvijanja nacionalne bezbednosti ubrajamo one društvene
grupe, orgnizacije i institucije koje se brinu o nacionalnoj bezbednosti, odnosno mogu da
doprinesu zaštiti nacionalne bezbednosti. Svi ovi subjekti međusobno povezani u uređenu, i
organizovanu celinu čine sistem nacionalne bezbednosti. Unutar samog sistema nacionalne
bezbednosti razlikujemo tri vrste subjekata:
- konvencionalne,
- nekonvencionalne,
- suplementarne.
Konvencionalni subjekti zaštite nacionalne bezbednosti su zapravo oni subjekti kojima je
dostizanje, očuvanje i razvijanje nacionalne bezbednosti primarna delatnost i u njih spadaju:
- policija,
- vojska,
- obaveštajne službe i službe bezbednosti,
- tužilašatvo,
- carina,
- inspekcija,
- organi za izvršenje krivičnih sankcija, i
- službe privatne bezbednosti.

Nekonvencionalni subjeti su oni subjekti čija primarna delatnost nije zaštita nacionalne
bezbednosti, ali se oni u okviru svoje delatnosti jednim delom doprinose dostizanju i očuvanju
željenog stanja nacionalne bezbednosti. U nekonvencionalne organe ubrajamo najviše
zakonodavne, izvršne i sudske organe jedne zemlje.
Suplementarni subjekti zaštite nacionalne bezbednosti su one društvene grupe, organizacije,
institucije i zajednice čija delatnost nije zaštita nacionalne bezbednosti, ali svojim radom
posredno doprinose dostizanju, očuvanju i razvijanju nacionalne bezbednosti. U suplementarne
organe spadaju: lokalna uprava i lokalna samouprava, nevladine organizacije, udruženja građana,
škole, bolnice, centri za socijalni rad, sportska udruženja i sl.
S obzirom na temu rada u daljem tekstu posebna pažnja biće posvećena ulozi obaveštajnih
službi u zaštiti nacionalne bezbednosti.
Istorijat obaveštajnog rada

Kada govorimo o istorijatu obaveštajnog rada, možemo slobodno reći da je počeo još pre
više hiljada godina. Naime, govorilo se o špijunaži između država koje su vodile bitke za zemlju,
bagatsvo ili robove. Vladari bi slali svoje vojnike kako bi se infiltrirali u logore neprijatelja,
prebrojavajući ratnike, ili tržeći planove eventualnog napada. Ako bi u tome uspeli, i pokazali se
kao dobri, vraćali bi se u svoja plemena gde bi ih dočekivali kao heroje, i donosili važne
informacije (obaveštajne podatke), tajne, koje su otkrili. Međutim, oni koji nisu bili uspešni, koji
bi bili uhvaćeni, bili bi osuđeni na pogubljenje. Kroz celu istoriju, vladari, vojskovođe, vlade i
poslovni ljudi upotrbljavali su reči poput: „najstožija tajna“, „poverljivo“, i sl. To su radili iz
razloga da bi sačuvali važne podatke ili dokumenta kako nebi određena informacija ili važan
dokument, mogao dospeti u posed suprotnoj strani. Takvi ljudi su upošljavali špijune da dođu do
činjenica koje bi neprijatelji radije sačuvali skrivene, kao i da bi preneli tajne osobama koje
prvobitno nije trebalo da ih znaju.
Dokaz o postojanju obaveštajnog rada možemo naći i u religijskim knjigama. Sveta knjiga
kao što je Biblija, govori o ovoj delatnosti. U jednoj priči u Starom zavetu, svetoj knjizi jevreja i
hrišćana, govori kako su uhode doprinele porazu zidinama opasanog grada Jerihona. Jošua, vođa
napadačke vojske, poslao je u suton dvojicu ljudi-špijuna u grad. Oni su otišli u kuću bludnice
Rihab (ili Rave), i sakrili se na krovu. Rihab je slagala vlasti Jerohina da bi zaštitila uhode. Kada
su Jošuini vojnici razorili grad, poštedeli su Rahab i njene porodice, ali su pobili sve druge.
Još iz vremena drevnog Egipta postoje podaci o obaveštajnom radu. Mlada kraljica Egipta
Ankesenamen, htela je da se preuda kad je njen suprug Tutankamon umro 1340. godine p.n.e.
Kralju susedne zemlje napisala je : „Pošalji mi jednog od svojih sinova... on će biti kralj Egipta.“
Umesto toga, kralj je poslao svog saradnika kao špijuna da proveri kraljičinu priču.
I Makedonski kralj Aleksandar Veliki (356.-323. p.n.e.), koristio je ova obaveštajce da bi
saznao za pokrete neprijatelja i njihovih trupa, i takođe izvideo najbolje marševske pravce za
svoju glomaznu vojsku. Aleksandrovi obaveštajci su primenljivali jednostavnu ali uspešnu
tehniku da bi sačuvali tajnost svojih poruka. Pisali su na uzanom svitku spiralno zavijenom oko
štapa. Odvijanje štapa kidalo je reči poruke. Ali, zavijen oko istovetnog štapa, tekst bi bio lak za
čitanje. Špijuni su takoše pomogli Džingis-kanu (1161.-1227.) da pokori veći deo Azije. Kan je
došao iz mongolije u srednjoj Aziji, ali je znao da će njegovi ljudi uskoro pobuditi sumnju u
udaljenim zemljama. Stoga je lukavo vrbovao špijune među narodima koji su mu bili meta, a ti
ljudi su bili u stanju da se slobodno kreću unokolo prikupljajući mu obaveštajne podatke. Na veći
udaljenostima je za prenošenje svojih poruka koristio konjanike koji su mogli da jašu deset puta
brže od marširanja neke vojske.
Što se tiče polne strukture u obaveštajnoj delatnosti, žene su u prošlosti bile među
najvećim obaveštajcima. Često su mogle da budu neprimećene tamo gde bi muškarac pobudio
sumnju. U ratno doba, gotovo svi mladići pristupili su oružanim snagama, pa je muškarac u
civilnom odelu bio neuobičajen prizor.

Definicija obaveštajne službe

Obaveštajna služba je aktivnost ili organizacija (ustanova), koja po zahtevu i intencijama

vodećih političkih snaga, prikuplja, procenjuje i prezentira vodećim političkim strukturama klase
ili države, određene podatke o protivniku, štiti sopstvene interese od protivnika i angažuje se na
drugim aktivnostima kojima se doprinosi ostvarenju određenih političkih ciljeva.5 Obaveštajna
služba je organizovana, ne nastaje polako i slučajno, već se pokreće i usmerava od vodećih
političkih struktura date klase, države i drugih 6.
Prikuplja, analizira, procenjuje i prezentuje određene podatke o protivniku. Prikuplja
određene podatke a da bi ih učinila što upotrebljivijim i prikladnijim za korišćenje, prethodno vrši
njihovu obradu i analizu, ocenjuje tačnost, pa ih tek posle tog procesa prezentuje krajnim
korisnicima, odnosno onima koji su dali nalog za prikupljanje.
Štiti sopstvene strukture od protivnika. Ovom aktivnošću obaveštajna služba vrši funkciju
zaštite, pre svega, struktura koje su je i organizovale: vodeći delovi klase, države, pokreta i
drugih. Ovim vidom aktivnosti, obaveštajna služba otkriva oslonce protivnika u sopstvenim
vodećim političkim strukturama, jer preko njih protivnik otkriva njihove tajne i vrši subverzivnu
delatnost7. Zatim, zaštićuje sve druge vrednosti da bi se u borbi sa protivnikom postiglo
iznenađenje i pobedilo.

Karakteristike obaveštajne službe u savremenim uslovima

Brojni pronalasci i dostignuća u svim oblastima nauke i ljudske delatnosti doneli su na

svet atomske, hidrogenske i druge bombe koje prete uništavanjem života. Ove tvorevine
savremenog sveta su uticale da se uobličavaju novi zahtevi prema obaveštajnoj službi.
Obaveštajnim istraživanjem se zahvataju (osim obaveštajnih podataka vojnog, političkog i
ekonomskog karaktera), i sve druge oblasti ljudskog stvaralaštva i materijalnih potencijala
određene države. Za prikupljanje podataka koriste se veštački zemljini sateliti, senzori sa
atomskim pogonom, radio i radarski sistemi. Selekcija, obrada i prezentovanje obaveštajnih
podataka se vrši uz pomoć kompjuterskih računara, itd. Obaveštajna služba za razrešavanje
određenih problema ispostavlja konkretne zahteve prema naučnim i proizvodnim institucijama za
izradu odgovarajućih sredstava za prikupljanje i obradu obaveštajnih podataka. Na primer, izrada
špijunskih aviona, elektronskih kamera za veštačke zemljine satelite i dr. Obaveštajne službe
uspostavljaju saradnju sa naučnim centrima, institutima i zavodima i naručuju da se za njihove
potrebe istraži jedan ili više problema u određenoj državi. Najčešće se ovi projekti realizuju kroz
naučno- tehničku saradnju, naučne ekskurzije i slične aranžmane.
Obaveštajna služba koristi specijaliste, stručnjake i naučnike iz raznih oblasti, kao i
spoljne saradnike i konsultante. Za realizaciju programa obaveštajnih službi koriste se svi metodi
i oblici obaveštajnog istraživanja. U savremenom načinu rada obaveštajne službe ide se ka tome
da se na konkretnim obaveštajnim zadacima angažuju timovi obaveštajaca, analitičara, itd.
Kadrovska struktura obaveštajne službe se intezivno menja. Za rad se veoma selektivno biraju
visokoobrazovni kadrovi, eksperti sa naučnim zvanjima. Unutar obaveštajnih sistema
ustanovljava se vrhunski analitički centar sa ciljem da se u njemu stiču obaveštajni podaci iz svih
obaveštajnih ustanova države da bi se sa jednog mesta vršilo prezentovanje obaveštajnih
podataka. Tako se obezbeđuje potpuna i efikasna predaja korisnicima, celokupnih saznanja datog
obaveštajnog sistema.

5
O., Đorđević, Osnovi državne bezbednosti, Viša škola unutrašnjih poslova, Beograd, 1985, str.29.
6
Pod pojmom drugih, podrazumevamo društve grupe, političke partije, organizacije i institucije koje u cilju
ostvarenja svojih interesa osnivaju jedinice za prikupljanje informacija, tj. nešto poput obaveštajnih službi u malom.
7
Subverzija (lat. Subvertere- srušiti, urušiti), potajno delovanje usmereno na obaranje postojeće političke strukture;
rušilačka prevratnička delatnost koja se vrši i ostvaruje različitim srdstvima i na različite načine.
Nacionalni obaveštajni sistemi

Nacionalni obaveštajni sistem je propisima definisan delokrug nadležnosti i međusobnih

prava svih obaveštajnih organizacija i drugih ustanova date države, koje su angažovane na
prikupljanju, proceni i prezentovanju obaveštajnih podataka i informacija kao i na izvršavanju
drugih zahteva koji im se stave u dužnost.

Podela obaveštajnih službi

Podela rada unutar obaveštajnih sistema jasnije se nazire posle I svetskog rata, a proces se
ubrzava u toku i po završetku II svetskog rata. Specijalizacija je vršena na dva načina: ili su
unutar „sistema“ obrazovane posebne grupe stručnjaka za odgovarajuće oblasti obaveštajnog
istraživanja oružanih strana protivnika, i to posebno za kopnenu vojsku, mornaricu, vazdušne
snage i sl., ili se u okviru obaveštajne institucije izdvajaju oblasti istraživanja i ’’istraživači’’
organizaciono podeljeni po linijama koje su faktički prerasle u posebne službe. Stoga m ožemo
razlikovati ofanzivnu i defanzivnu obaveštajnu službu.
Ofanzivna (napadačka) obaveštajna služba usredsređuje svoje istraživanje na teritoriji
protivnika. Izvršava dva zadatka: prvo- prikuplja, procenjuje i predočava obaveštajne podatke iz
vrhova i centara protivnika u kojima se programiraju političke i druge aktivnosti, otkrivajući na
taj način njegove planove i namere, radi se o funkciji obaveštavanja; drugo- ofanzivna
obaveštajna služba obavlja zaštitnu funkciju, odnosno vrši ofanzivnu kontraobaveštajnu službu.
Defanzivna (odbrambena) obaveštajna služba organizuje istraživanje na svojoj teritoriji i
objektima u inostranstvu. Zadatak defanzivne obaveštajne službe je da zaštiti sopstvenu teritoriju
i ustavni poredak od delovanja stranih obaveštajnih službi. Zbog toga usredsređuje svoju
aktivnost na otkrivanje obaveštajnih uporišta protivnika i izučavanje njihovih metoda rada, a na
osnovu stečenih saznanja utiče na izgradnju bezbednosnog sistema vlastite države. Možemo
razlikovati obaveštajne službe i po oblastima istraživanja, tako da se najčešće pominju političke,
vojne i ekonomske obaveštajne službe. Funkcija političke obaveštajne službe je u obaveštavanju
vodećih političkih struktura sopstvene vladajuće klase, odnosno sopstvene države, naročito o
vodećoj političkoj strukturi protivničke vladajuće klase ili države. Predmet istraživanja ove
specijalizovane obaveštajne službe su i drugi obaveštajni podaci za koje se procenjuje da mogu
da budu element i osnova za donošenje političkih odluka. Vojna obaveštajna služba dejstvuje u
okviru i za račun oružanih snaga, izučava oružano-bezbednosne snage, zemljište i izvore moći
neprijatelja. Nalazi se u sastavu generalštaba oružanih snaga ili ministarstva vojske, a sama
podela vojnih obaveštajnih službi se deli na strategijsku, operativnu i taktičku vojnoobaveštajnu
službu. Ekonomska obaveštajna služba se bavi prikupljajnjem obaveštajnih podataka o
ekonomskom stanju, resursima, potencijalima i planovima određene države.
Predmet istraživanja ekonomske obaveštajne službe su podaci koji se odnose na strukturu
privrede, programsku orijentaciju, privredne i industrijske oblasti i grane (kapaciteti, tehnologija,
stepen produktivnosti i dr.), sirovinsku bazu, resurse i investicije, razvijenost nauke i naučnih
kadrova, spoljnotrgovinsku razmenu, strukturu uvoza i izvoza i učešće pojedinih država u njoj.
Zatim, izvoz i uvoz kapitala i tehnologije, monetarnu situaciju (platni i devizni bilans, stanje
državnog trezora, emisija novca i dr.).
Obaveđtajne službe možemo razlikovati i po polođaju u obaveštajnoma sistemu. Tu se
izdvajaju autonomno- centralne i resorne obaveštajne službe.
Autonomno-centralna obaveštajna služba nezavisno od državnog aparata, ali razumljivo
za njegove potrebe istražuje one oblasti koje su joj zakonskim aktom države stavljene u
nadležnost. Ona izvršava poverene joj strategijske, ofanzivne, obaveštajne i kontraobaveštajne
zadatke. Ima zadatak da obavlja i vrhovne analitičke poslove, objedinjujući tako sopstvena i
saznanja druge službe, unutar obaveštajnog sistema. Zbog obavljanja ovih poslova u novije
vreme ova služba dobija naziv centralne obaveštajne službe.
Resorna obaveštajna služba vrši funkciju obaveštavanja određenog organa u državnoj
organizaciji u čijem se sastavu nalazi. Planira, organizuje istraživanje i procenjuje obaveštajne
podatke i prosleđuje ih rukovodiocu organa-ministarstva, da bi na osnovu njih donosili političke
odluke.
Resorna obaveštajna služba takođe učestvuje u organizovanju neobaveštajnih dejstava, a
samostalno može da organizuje i rukovodi specijalnim operacijama.

Metodi rada obaveštajne službe

U teoriji postoji mnoštvo podela metoda obaveštajnih službi. Metode se dele na dve vrste:
metode prikupljanja podataka (obaveštajne metode u užem smislu), metode subverzivnog
delovanja(metode u širem smislu reči).
Metode u užem smislu imaju zadatak da obaveštavaju političko rukovostvo o svemu šta se
dešava, za donošenje odluka u unutrašnjoj i spoljnoj politici koje bi mogle da obaveštavaju
politiški vrh o bilo čemu. One moraju da prikupe veliki broj podataka o onome što je predmet
njihovog izveštavanja, i njihova osnovna delatnost je bila prikupljanje podataka, odnosno
obaveštenja o protivnicima svoje zemlje i političkim protivnicima. Osnovni cilj je da politički vrh
informišu objektivno i tačno kako nebi političari donosili pogrešne odluke. One se služe
različitim metodama prikupljanja podataka, tako da se sve te metode mogu podeliti u dve
osnovne grupe, tj u tajne metode i uslovno rečeno javne metode. Onda metod tajnog ubacivanja
pripadnika službe u strukture protivnika, agenturni metod, metod tajnog korišćenja tehničkih
sredstava.
Agenturni metod je jedan od najčešće i najviše korišćenih tajnih metoda, tzv. klasični
metod. Bitno obeležje ovog metoda je tajnost dolaženja do posebno zaštićenih podataka
protivnika, zbog čega se pod njim podrazumeva prikupljanje, prvenstveno tajnih podataka, preko
agenata u strukturama protivnika. Agent8 (saradnik) je čovek koji po nalogu i za račun ’’drugog’’
obavlja određene obaveštajne zadatke. Agentom obaveštajne službe moglo bi se nazvati lice koje
rukovođeno određenim motivima tajno, organizovano i neprofesionalno po zahtevu i za račun
obaveštajne službe, države ili pokreta u strukturama protivnika tajno prikuplja zaštićene podatke i
na tajni način ih dostavlja nalogodavcu. Agenti za obaveštajni rad mogu biti motivisani sledećim
razlozima: idejno- političkom opredeljenošću, patriotskim osećanjima, pohlepom za materijalnom
koristi, strahom od zla koje preti i dr. Najčešća je podela po nameni i karakteru. Agenti se
klasifikuju radi racionalnije organizacije obaveštajnog istraživanja, stručne obuke, školovanja i
drugih razloga. Klasifikacija se može izvršiti i po osnovu državljanstva ( domaći- strani građani),
pouzdanosti ( pouzdan- nepouzdan), itd. Najčešći motiv zbog kojih agent pristine da radi za neku
obaveštajnu službu su: idejno politički, patriotski, materijalni, zatim motivi vezani za
kompomitujući material, mržnja,osveta itd.

8
Agent ( lat. Agere -raditi, tereti), lice koje tajno prikuplja podatke, vojne, političke ili ekonomske prirode u korist
strane obaveštajne službe. Angažovanje agenta se vrši iz neprijateljske bliske sredine , ili na osnovu
kompromitujućeg materijala, a u cilju prikupljanja podataka i dokumenata (mobilizacijski i ratni planovi, podaci o
borbenoj gotovosti, formaciji, naoružanju, jačini snaga itd), koji se tehničkim i drugim sredstvima obaveštajnih
službi ne mogu prikupiti. Dele se na agente za vezu, agente dvojnike, agente provokatore itd.
Metod tajnog korišćenja tehničkih sredstava

Pod ovim metodom se podrazumeva tajno ugrađivanje tehničkog sredstva preko

obaveštajca ili agenta u cilju prikupljanja određenih podataka o protivniku. Tajno ugrađivanje
tehničkog sredstva je veoma delikatna i teška operacija za svaku obaveštajnu službu. Sprovodi se
uz uvek prisutan rizik. Radnja ugrađivanja mora da bude tajno izvedena da bi sredstvo moglo da
daje očekivane rezultate. Tehničko sredstvo je uređaj kojim se registruju određeni obaveštajni
podaci. To mogu biti uređaji za registrovanje razgovora, zatim za fotografisanje, televizijsko ili
drugo osmatranje, dokumentovanje i sl. Da bi se obezbedila tajnost prisustva tehničkih sredstava
na potrebnom mestu, ona se moraju, po svom izgledu i dimenzijama, uklapati u dati ambijent,
tako da ne izazivaju sumnju i interesovanje. To znači da po veličini treba da budu što manja, da
pri tome ne izgube ništa od svojih svojstava i funkcionalne namene.

Prikriveni metodi obaveštajne službe

Prikupljanje podataka je maskirano, „pokriveno“, kamuflirano određenom aktivnošću

sakupljača koja je dozvoljena. Prikupljanje podataka mogu da obave lica stručna i sa iskustvom iz
date oblasti ili obučena za pribavljanje podataka određene vrste. Podaci koji se prikupljaju
dostupni su svakome ko zna njihovu vrednost. Ovim podacima se upotpunjavaju saznanja
obaveštajne službe o stranoj državi ili pokretu. Lica koja prikupljaju podatke ovim metodama
mogu biti osuđena za špijunažu ako ih otkriju i prikupe dokaze o njihovoj delatnosti. Prikriveni
metodi obaveštajne službe su: metod prikrivenog anketiranja, metod prikrivenog opserviranja i
metod prikrivenog naučnog istraživanja. Metod prikrivenog anketiranja- Svaka anketa, pa i
prikrivena, sprovodi se planski i sistematski, a ova druga još i od strane obaveštajne službe-
ostručenih ili obučenih lica. Planom za anketu određuju se ciljevi koji se žele postići. Oni se
postižu pitanjima namenjenim strukturama i grupama datog društva (sredine) koje se anketira.
Metod prikrivenog opserviranja (osmatranja), predstavlja plansku i sistematski usmerenu
aktivnost- posmatranje preko prethodno obučenog lica koje koristi sopstvena čula i tehničke
naprave da bi prikupilo podatke o objektima, stvarima, radnjama i licima. Metodom prikrivenog
naučnog istraživanja nazivamo plansko angažovanje naučnika ili naučne ustanove, koji na
prikriven način organizuju naučno istraživanje radi pribavljanja obaveštajnih podataka o
protivniku.

Legalni metodi obaveštajne službe

Nadležni organ države ili pokreta legalnim metodom prikupljaju podatke o protivniku na
osnovu svojih suverenih prava, ne izlažući se opasnosti da budu optuženi pred javnošću da se
bave subverzivnom delatnošću protiv zemlje o kojoj prikupljaju podatke. Obaveštajci ili drugi
pojedinci koji se bave legalnim prikupljanjem podataka, ne mogu biti osuđeni za špijunažu, zbog
toga što je isključena protivpravnost takve radnje. U legalne metode obaveštajne službe spadaju:
izviđanje, ispitivanje zarobljenika, ispitivanje izbeglica i dezertera, prikupljanje podataka preko
obaveštavanja diplomatskih predstavnika i prikupljanje podataka preko obaveštavanja
nediplomatskih predstavnika, a takođe i prikupljanje podataka iz sredstva masovnih komunikacija
(štampa ( pisana i internet izdanja), internet, radio i TV).
Prikupljanje podataka preko obaveštavanja diplomatskih predstavnika

Pravilo je da se kontakti sa diplomatskom misijom od strane domaćih državnih organa

uspostavljaju preko Protokola Ministarstv inostranih poslova. Međutim, vojna izaslanstva
(detašmani ili odeljenja), kontaktiraće neposredno sa ministarstvom odbrane, vazduhoplovstva ili
mornarice, a u zemlji sa Ministarsvom odbrane.
Konzulati su odgovorni za rad direktno ministarstvu inostranih poslova, ali šef
diplomatske misije vrši opšti nadzor nad radom konzularne institucije.
Po jednom tumačenju Bečke konvencije, postoji dužnost i obaveza diplomatske misije da
obaveštava domaću javnost o prilikama u svojoj zemlji. Po drugom shvatanju i tumačenju
pomenutih odredaba Konvencije, diplomatska misija je akreditovana kod vlade, pa prema tome,
stoji njena obaveza da obaveštava domaću vladu o prilikama u svojoj zemlji.
Nema smetnji da diplomatska misija jedne države kontaktira i opšti sa svim institucijama
trećih zemalja na teritoriji domaće države. Tu, pre svega, dolaze kontakti sa diplomatskim
misijama trećih država, zatim sa konzularnim i nediplomatskim misijama.
U međunarodnom pravu je nesporno pravo diplomata da kontaktiraju svoje državljane na
teritoriji domaće države. Sloboda kontaktiranja sa svojim građanima koji privremeno ili stalno
borave na domaćoj teritoriji odvija se kroz kontakte diplomata u funkciji zaštite svojih
državljanja. Sloboda dodira sa privatnim licima domaće države je sastavni deo diplomatske
funkcije.
Do obaveštajnih podataka dolazi se sistematskim prikupljanjem činjenica iz različitih
izvora. Ova aktivnost se planski usmerava kako bi se sa prikupljenim podacima dobila potpuna
predstava o namerama protivnika i njegovim strukturama. U procesu obaveštajnog istraživanja
pribavljanje određenih podataka se vrši metodama specifičnim za obaveštajnu službu. Politička
zbivanja, akcije, strategija, određuju predmet obaveštajnog istraživanja.

Neobaveštajna dejstva obaveštajne službe

Ova dejstva obaveštajne službe nazivaju se neobaveštajnim, jer njihov prevashodni cilj
nije prikupljanje podataka o protivniku. Pod neobaveštajnim dejstvima obaveštajne službe
podrazumeva se psihološko-subverzivna delatnost obaveštajne službe, koja korišćenjem svoje
metodologije stvara uslove, za agresiju ili neposredno planira, organizuje i realizuje ostvarenje
porobljivačkih ciljeva nad drugom državom.
Psihološkim dejstvima nazivamo planirano, koordinirano i smišljeno korišćenje
propagande i drugih oblika aktivnosti koje imaju za cilj da utiču u željenom pravcu na svest,
mišljenje, emocije i moral, datog naroda.
Propaganda je organizovana i smišljena aktivnost širenja mišljenja, ideja i raspoloženja sa
namerom da ih ljudi usvoje i nadalje postupaju u skladu sa njima.

Metodi propagande

Širenje glasina je metod poznat i kao propaganda „od uha do uha“. Započinje na taj način
što nosilac glasine saopštava prvom subjektu, uz obraćanje: „Imam nešto važno da ti saopštim, ali
molim te da to ostane među nama“. Primalac glasine nastoji da je se što pre oslobodi, jer je u
prirodi čoveka da teži da se što pre oslobodi onoga što je saznao na poverenje, i na taj način se
rastereti. Ovako se glasine vrlo brzo šire i sa njima se postižu izuzetni efekti, ako se zasnivaju na
poluistinama.
 U uputstvu koje su izdali organi švedske vlade stoji:“ Ako ti neko nastoji preneti glasine,
pitaj od koga ih je čuo i objasni mu da to može biti neprijatelj koji širi glasine da uzbuđivao i
uznemiravao. Ne širi sam nikakve glasine. Jedna glasina može za neverovatno kratko vreme
stvoriti paniku i nered“.
Manipulisanje efektom veličine i većine manifestuje se na taj način što se emituju
informacije koje iskazuju podatke o velikoj vojnoj sili, materijalnim potencijalima, tehničkim
dostignućima, brojnosti ukupnih efektiva, tako da se stvori predstava i uverenje o sopstvenoj
nemoći pred takvom silom.
Izazivanje sukoba između raznih grupa stanovnika neke zemlje ima za cilj da razbije
unutrašnje jedinstvo.
Falsifikovanje dokumenata predstavlja širenje tzv. „crne propagande“. Sastoji se u izradi
izmišljenih dokumenata ili veštoj izmeni pojedinih, najčešće relevantnih činjenica u stvarno
postojećim dokumentima, tako da oni dobijaju drugo značenje i sadržaj.
Otkrivanje onih koji su na vlasti. Ucenjivanje i podmetanje- se sprovodi na taj način što se
poluistinama ili izmišljenim činjenicama, praktično podmeću laži, sa težnjom da se ucene ili
omalovaže istaknuti državni rukovodioci ili političari. Na ovaj način objavljuje se
„kompromitujući detalji“, iz ličnog života poznatih i uglednih političara.
Pretnje i zastrašivanja se koriste u cilju da se oslabi otpornost jednog naroda prema
agresiji ili suzbije spremnost da se bori za slobodu.
Otvoreno pozivanje na predaju koriste agresori početkom agresije i u toku nje. To se
najčešće čini upućivanjem poziva preko poruka radio stanica ili rasturanjem letaka iz aviona, u
zonama koncentracije protivnika.

Subverzivna dejstva

Subverzivna dejstva su organizovana aktivnost države, pokreta ili grupe izvođena

otvoreno, tajno ili prikriveno, u miru ili ratu, radi podrivanja i ugrožavanja date države ili
pokreta.

ZAKLJUČAK

Na kraju možemo zaključiti da sistem nacionalne bezbednosti treba da bude postavljen tako
da se uspešno stara o svim nivoima bezbednosti (spoljna bezbednost, unutrašnja bezbednost,
individualna bezbednost, socijetalna bezbednost, ekonomska bezbednost, civilna zaštita,
zdravstvenu bezbednost i ekološka bezbednost). Takođe, možemo konstatovati da u sistemu
nacionalne bezbednosti posebna pažnja mora biti usmerena upravo na zaštitu i očuvanje ekološke
bezbednosti iz razloga što je ekspanzija ekološkog kriminaliteta nužno zlo, a njegove posledice
dalekosežne i gotovo neotklonjive. Naime, ljudi su nužno upućeni na korišćenje prirodnih resursa
kako bi obezbedili svoj opstanak i egzistenciju, samim tim svesno u manjem ili većem obimu
nanose štetu životnoj sredini. Sve veća industrijalizacija društva, kao i sve veća upotreba naučno
tehnoloških dostignuća u ljudskom životu, neminovno ima za posledicu zagađenje životne
sredine. S druge strane, demografska ekplozija ima za posledicu sve veću potrebu za hranom i
ostalim životnim potrebama, što takođe ima za posledicu smanjenje prirodnih resursa. Osim toga,
sve duži životni vek ljudi ima za posledicu porast broja stanovnika i promene starosne strukture
(ogroman broj starih osoba) čime se javlja potreba za većim brojem medicinskih intervencija, što
dalje ima za posledicu nagomilavanje medicinskog i drugog tosičnog otpada. Pored navedenih
činjenica posebnu opasnost po ekološku bezbednost predstavlja i mogućnost zloupotrebe oružja
za masovno uništenje.
Najzad, kao zaključak se može istaći da očuvanje životne sredine predstavlja nezaobilazni
faktor unutrašnje stabilnosti i bezbednosti jedne društvene zajednice. Sledstveno tome, ekološki
kriminalitet, s obzirom na svoju specifičnost predstavlja itekako ozbiljnu pretnju nacionalnoj
bezbednosti. Naime, za razliku od ostalih faktora ugrožavanja nacionalne bezbednosti, poput
raznih oblika unutrašnjeg ekstremizma, ekološki kriminalitet je mnogo perfidniji što za posledicu
ima znatne poteškoće u suzbijanju i sprečavanju ovog vida kriminalnog ispoljavanja. Takođe, za
razliku od ostalih bezbednosnih izazova, rizika i pretnji ekološki kriminalitet preti da ugrozi život
i zdravlje svih pripadnika određene društvene zajednice bez obzira na pol, rasnu, nacionalnu i
versku pripadnost. Osim toga, posledice ovog vida kriminalnog ispoljavanja su dalekosežne i
veoma se teško saniraju, a u nekim slučajevima ih je gotovo nemoguće otkloniti.

LITERATURA

1. Bajagić, M., Obaveštajna aktivnost i spoljna politika – studija slučaja SAD, Viša škola
unutrašnjih poslova, Beograd, 2004.
2. Bajagić, M., Osnovi bezbednosti, Kriminalističko-policjska akademija, Beograd, 2007.
3. Beridan, I., Tomić, M. I. i Kreso, M., Leksikon sigurnosti, Sarajevo, 2001.
4. Dimitrijević, V., Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima, Savez udruženja pravnika
Jugoslavije, Beograd, 1973.
5. Đorđević, O., Osnovi državne bezbednosti – opšti deo, Viša škola unutrašnjh poslova,
Beograd, 1985.
6. Ilić, P., Tretman obaveštajnih aktivnosti i obaveštajnih službi u opštim enciklopedijama, U:
časopisu NBP god. 13, broj 3, Kriminalističko-policijska akademija, Beograd, 2008, str. 153-
178.
7. Masleša, R., Teorije i sistemi sigurnosti, Magistrat, Sarajevo, 2001.
8. Savić, A., Bajagić M., Bezbednost sveta od tajnosti do javnosti, Viša škola unutrašnjh poslova,
Beograd, 2005.
9. Savić, A., Nacionalna bezbednost, Kriminalističko-policijska akademija, Beograd, 2007.
10. Simić, D., Nauka o bezbednosti – savremeni pristupi bezbednosti, Službeni list SRJ, Fakulet
političkih nauka, Beograd, 2002.
11. Stajić, Lj., Osnovi bezbednosti, Policijska akademija, Beograd, 2004.

SUMMARY

INTELLIGENCE AS ENTITIES OF NATIONAL SECURITY

The paper discusses the role of intelligence services in the achievement, preservation and
development of national security. In this sense, the authors analyzed intelligence as the subject of
protection of national security, at first determining concept, the elements and the basic values of
national security, and then pointing to the objective and subjective factors endangering national
security, emphasize the role of intelligence services in the system of national security.
At the end, in order to achieve the desired state and the preservation of national security, the
authors emphasize the importance of education, and raising the level of knowledge, skills and
specialitys of workers security intelligence services.

Keywords: security, national security, intelligence, intelligence work, the system of national
security.