Predavanje 1 - Uvod

Psihologija individualnih razlika je grana psihologije koja se bavi sličnostima i razlikama, varijacijama
koje postoje izmedju ljudi (i grupa) u njihovom ponašanju, mišljenju i osećanjima.
• Individualne razlike odnose se na merljive razlike na ma kojoj posmatranoj dimenziji izmedju
pojedinaca ili organizma u okviru grupe.
• Ispituje se kako i zašto se ljudi razlikuju u pogledu četiri osnovna domena:
A. Afekta
B. Ponašanja
C. Mišljenja
D. Motivacije
• Ispituje koliko su ovi aspekti funkcionisanja pod uticajem bioloških i sredinskih uticaja

• Svaki pokušaj razumevanja ličnosti treba da odgovori na dva pitanja (Cooper, 1998; Lubinski, 2000):
 Kako su ljudi različiti i kako razlike mogu da budu konceptualizovane. To je strukturalni
model u kome se ispituje priroda individualnih razlika. Pitanje može biti upućeno u odnosu
na različite domene funkcionisanja ličnosti (npr. Kako su individue različite u pogledu
sposobnosti da budu lideri?)
 Zašto, gde i kako se javljaju razlike medju ljudima zašto se ljudi razlikuju u pogledu
raspoloženja, motivacije, sposobnosti i ličnosti. To je model procesa u kome se ispituje
uzrok individualnih razlika (npr. Zašto su neki ljudi bolji lideri od drugih? )
Psihologija kao nauka proučava ljude na tri nivoa, prepoznatih u sentenci:
„Svaki čovek je u nekom aspektu:
(a) Kao svi drugi ljudi
(b) Kao neki drugi ljudi
(c) Kao niko drugi “
Murray, H.A. & C. Kluckhohn (1953)
 Psihologija individualnih razlika se fokusira na drugi nivo proučavanja čoveka, tako što se
interesuje za razlike medju ljudima
 Psihologija kao nauka češće se bavi pronalaženjem opštih principa osobenih za sve ljude.
 Klinički rad i psihoterapija proučavaju čoveka na trećem navedenom nivou, baveći se onime što je
osobeno za pojedinca.
 Mnoge grane psihologije ispituju kako se ljudi ponašaju u različitim okruženjima,
predpostavljajući da su svi ljudi isti i da su njihove reakcije istovetne.
 Moderna psihologija je bazirana na poredjenju grupa (eksperimentalne i kontrolne).
 U tom kontekstu, individualne reakcije na eksperimentalnu i kontrolnu manipulaciju se tretiraju
pre kao greška, nego kao fenomen interesantan za studiju. To je stoga što su psihološka
istraživanja bazirana na statističkim kontrolama koje su definisane za grupe ispitanika.
 Diferencijalni psiholozi se interesuju za pojedinca, a istraživači grupa tragaju za dimenzijama koje
dele svi pojedinci grupe, iako se u okviru te dimenzije pojedinci razlikuju (npr. razvojna
psihologija)
Jedna od paradigmi * u psihologiji je upravo odnos idiografsko-nomotetsko
 U nomotetskom pristupu fokus je na opisu generalnih principa osobenih za sve individue. U
idiografskom pristupu fokus na onome što je jedinstveno za svaku individuu
*Paradigma se može opisati kao teorijski model o kojem najveći broj istraživača u određenom
području postiže konsenzus (Eysenck (1991)
Upotrebljava se i u širem značanju: model (po kome se prave principi i zakoni), princip za ugledanje.
Postoji niz paradigmi u psihologiji ličnosti: crta-stanje, uredjeno- sredinsko, dimenzionalno-kategorijalno,
kvantitativno-kvalitativno
 Još je Allport (1937) uveo koncept idiografske analize, smatrajući da personolozi treba da
proučavaju kako osoba funkcioniše, umesto da samo ispituju operacije „hipotetični prosečne
osobe“.
 Idiografski fokus je ostao po strani od glavnih tokova psihologije, moguće zbog nedostatka
metoda i teorija koji bi omogućili više objektivni i naučni, nego intuitivni i klinički karakter
proučavanja

Kvantitativno Kvalitativno

Orijentisanost na varijablu Orijentisanost na slučaj

Analitičnost - raščlanjivost Sintetičnost - sažimanje

Opšti, makro-pojmovi Vezanost na pojedinačno - mikro pojmovi (engl. emic)

(engl. etic)

Nomotetsko, otkriva Idiografsko - interesovanje za jedinstvene, posebne

zakonitosti slučajeve

Cilj: predikcija i kontrola Cilj: objašnjenje (zašto) i razumevanje (šta)

Osnovne postavke diferencijalne psihologije:

 Ljudi se razlikuju u pogledu svojih psiholoških atributa
 Moguće je meriti i proučavati individualne razlike
 Individualne razlike su korisne u objašnjenju i predikciji ponašanja i uspešnosti

PREDMET PROUČAVANJA INDIVIDUALNIH RAZLIKA

Ispituju se razlike u sledećim aspektima:
 INTELIGENCIJI I NAČINU MIŠLJENJA
 STRUKTURI LIČNOSTI
 IZMEDJU UROĐENOG I STEČENOG
  U MOTIVACIJI I INTERESIMA
 TEMPERAMENTU I KARAKTERU
 PONAŠANJU
 IZMEDJU POLOVA
Psihologija individualnih razlika je „poslednje utočište generalista u psihologiji“
(William Revelle)
Individualna psihologija integriše:
A) socijalnu psihologiju
B) kognitivnu psihologiju
C) neurofiziologiju
D) bihejvioralnu genetiku
E) metodologiju
Diferencijalni psiholozi se ne predstavljaju kao kognitivni ili socijalni psiholozi, psihometričari,
metodolozi, genetičari ponašanja, neuropsiholozi, ali kada se neko bavi diferencijalnom psihologijom,
sve to je deo njegovog interesovanja.
POLJE ROUČAVANJA INDIVIDUALNIH RAZLIKA
Veoma je široko i nema jasnu demarkaciju u odnosu na druge oblasti psihologije. Često se navodi da
proučavanje individualnih razlika obuhvata čitavu psihologiju. Proučavanje individualnih razlika se
primarno odnosi na istraživanje LIČNOSTI i INTELIGENCIJE.

PRIMENA INDIVIDUALNIH RAZLIKA (Maltby i sar., 2010)

• Kako se individualne razlike mogu primeniti za poboljšanje našeg razumevana psiholoških
koncepata?
• Kako se individualne razlike mogu primeniti za poboljšanje razumevanja koncepata koji se
prepokrivaju ili međusobno konkurišu?
• Kako se individualne razlike mogu primeniti da pokažu korisnost za psihologiju ljudskog iskustva?

PROUČAVANJE INDIVIDUALNIH RAZLIKA

Tri osnovna pristupa posmatranju:
1. KLINIČKE IDEJE I PRISTUPI
2. SALONSKA SPEKULACIJA
3. NAUČNO PROCENJIVANJE OSOBA UZ UPOTREBU PSIHOLOŠKIH I EKSPERIMENTALNIH TESTOVA.
„SALONSKA“ SPEKULACIJA
 Ideje za konceptualizaciju ličnosti i ponašanja proističu iz razmišljanja i filozofskih postavki koje
mogu biti relevantne za ljudsku prirodu . Primer za to su prve ideje – Platon, Theoprastus...
 Ove ideje se mogu publikovati u formi spekulacija ili se mogu podvrgnuti naknadnim proverama
putem kliničkih ili eksperimentalnih procedura
KLINIČKE IDEJE I PRISTUPI
 Mnoge psihološke teorije ličnosti su proistekle iz posmatranja i iskustava sa kliničkom
populacijom PROCENJIVANJE OSOBA UZ UPOTREBU PSIHOLOŠKIH I EKSPERIMENTALNIH
TESTOVA
 (Freud i gotovo sve teorije povezane sa psihoanalizom, mnoge humanisticke i egzistencijalističke
teorije...)
 Saznanja proistekla iz posmatranja kliničke populacije prilagođavaju se i često generalizuju na
‘normalnu’ populaciju.
 Osobe se podvrgavaju eksperimentalnim ispitivanjima u kontrolisanim situacijama (često preko
poređenja eksperimentalne i kontrolne grupe).
 Različiti testovi se zadaju velikoj grupi ispitanika i zaključci se izvode na osnovu analize velikih
uzoraka (većina teorija koje govore o crtama i faktorima).
Istorijat proučavanja individualnih razlika
 Gideon
• prvi metodolog , prema Biblijskim pričama
• Uvođenje subjekata u dizajn istraživanja
• Korišćenje ukrštenih (cross over) interakcija
 Kako je sekvencijalnom procenom ličnosti izabrao ratnike
I. Problem: imao je na raspolaganju 32,000 volontera
II. Rešenje: sekvencijalna procena afektivne i kognitivne spremnosti kandidata
A) 10,000 njih je prošlo test motivacije i afektiviteta (dao im je zadatak da koraknu unazad ukoliko se
boje) B) 300 je prošlo kognitivnu procenu (da „piju vodu poput psa“ čime je procenjena kristalizovana
inteligencija. Inteligentni su pili vodu iz ruke, a manje inteligentni su se sagli i “liptali vodu poput psa”).

 Platon
• Postavio je teoriju o „pravom skoru“ u procesu merenja – opservirani skor je rezultat prave
sposobnosti i greške merenja
• Ličnost lidera (u delu ‘Republika’ pisanom pre 2 500 godina). Razmatrao je ulogu inteligencije,
anksioznosti i impulsivnosti kod (ne) uspešnih lidera , smatrajući da su retko skladno razvijene kod
jedne osobe (koegzistencija crta ličnosti).
• Teorija o relativnosti ljudske spoznaje, o postojanju latentnih i opservabilnih varijabli (preko alegoriji
o pećini) Opšti pojmovi u našem jeziku nisu „imena“ fizičkih objekata koje vidimo, već imena stvari
koje ne možemo da vidimo, stvari koje su samo predstave u našem poimanju
• Platon je dao i svoj tripartitni, biološki model ličnosti, u kome povezuje aspekte funkcionisanja s
odredjenim telesnim organima:
A) Rezonovanje - mozak
B) Emocije – srce
C) Motivacija – jetra
• Razvoj psihologije je pokazao održivost njegove podele na domene ličnosti, ali ne i ideje da postoji
pojedinačni telesni organ odgovoran za neki od aspekata funkcionisanja
  Theoprastus
• Aristotelov učenik, bavio se bihejvioralnom genetikom i tipologijom ličnosti
• Pita se zasto se ljudi razlikuju bez obzira na toliko toga što im je zajedničko

o „Ostaće mi zagonetka, zašto su karakteri Grka tako različiti, iako žive pod istim nebom i dobijaju isto
obrazovanje“ –
Ovo je fundamentalno pitanje koje danas postavljaju diferencijalni psiholozi koji se bave bihejvioralnom
genetikom (npr. Bouchard, 1994, 2004) kada razmatraju uticaj gena i porodičnih uticaja kao uzroka
ponašanja
• Njegova tipologija ima velike sličnosti sa karakteristikama korišćenim u savremenom modelu ličnosti
‘Big Five”.

 Galen
• Farmakolog i fiziolog
• Organizovao je zapise Platona i Hipokrata
• Postavio je najstariji model temperamenta i povezao ih je s prirodnim elementima i telesnim
organima
• Temperamentalne odlike su bazirane na 4 osnovne odlike emocionalnog života:
1) Brzina smenjivanja emocija: koliko traju i koliko se brzo smenjuju osećanja
2) Jačina emocija, koliko su snažne kod pojedinca
3) Opšti ton raspoloženja na dimenziji optimizam-pesimizam
4) Ispoljavanje osećanja: koliko se one vide u mimici, govoru i opštem ponašanju (ekspresivnost-
inhibovanost)

,,ELEMENT’’ FIZIOLOŠKA BAZA TEMPERAMENT

VATRA ŽUČ KOLERIČNI
VODA SLUZ FLEGMATIČNI
VAZDUH KRV SANGVINIČNI
ZEMLJA CRNA ŽUČ MELANHOLIČNI

 Kombinacijom ovih elemenata dobijaju se 4 tipa temperamenta

Kolerik: osećanja su snažna, brzo se menjaju, raspoloženje je pesimistično, osećanja burno ispoljava /
mocionalna nestabilnost(neuroticizam) + ekstraverzija
Sangvinik: osećanja su manje snažna, brzo se smenjuju, raspoloženje je optimisitično, osećanja ispoljava
otvoreno, ali ne toliko burno kao kolerik / emocionalna stabilnost + ekstraverzija
Melaholik: osećanja su snažna, ali se sporo menjaju, raspoloženje je pesimistično, ne ispoljava otvoreno
osećanja / neuroticizam + introverzija
Flegmatik: osećanja slabog intenziteta, sporo se menjaju, raspoloženje je optimisitčno, nije sklon da
otvoreno ispoljava osećanja / emocionalna stabilnost + introverzija
• Kasnije se ova podela temepramenta sreće u radu Wundta , a zatim i Eysencka reinterpretirana kao
koordinantni sistem koji čine dve dimenzije

Kraj XIX veka – naučni period

• Kraj XIX i početak XX veka je period naučnog zasnivanja diferencijalne psihologije, čemu je doprinelo
uvođenje ekperimentalnih, genetičkih i matematičkih metoda u psihologiju.
• Za psihologiju interesantne ideje o značaju individualnih razlika zastupa u svom radu Charles
DARVIN koji je smatrao da su individualne razlike u sposobnosti adaptacije primarne za
preživljavanje (SURVIVAL OF THE FITTEST)
• Era merenja i eksperimenta u psihologiji individualnih razlika
• Termin“differencijalna psihologija“ prvi uvodi nemački psiholog William Stern 1900.g. Autor je
koncepta IQ koji je kasnije koristio Terman.

 Francis Galton (1822-1911)

• Hereditarna uslovljenost sposobnosti
• mere statističke analize (korelacija, regresiona analiza)
• Leksička hipoteza

 Wilhelm Wundt (1832-1920)

• Prvi je sebe nazvao psihologom i smatrao je da je to nauka koju treba odvojiti od biologije i filozofije
• Smatra se prvim eksperimentalnim psihologom, jer je koristio laboratorijski eksperiment kao metod
istraživanja. Osnivanje laboratorije u Lajpcigu
• Postavio je trofaktorsku teoriju emocija
Prijatnost – neprijatnost
Napetost – opuštanje
Uzbuđenje – smirenost
• Hedonika / teorija o uzbudjenju
• Revidira grčku tipologiju temeperamenta i izdvaja dva tipa koju kasnije koristi Hans EYESENCK u
svojoj teoriji

 Alfred Binet (1857 –1911)

• U saradnji sa Simonom formirao je prvi test inteligencije, kako bi pomogao deci koja imaju teškoće u
učenju (Bine-Simonova skala)

 Sredina XX veka se smatra vrhuncem diferencijalne psihologije to je period merenja i testiranja

teorija (Raymond Cattell, Hans Eysenck)
 Posle ovog perioda, narednih nekoliko decenija (1968-1990) su „mračno doba“ diferencijalne
psihologije, jer su teorije bile izložene kriticizmu, nije bilo saglasnosti oko osnovnih dimenzija ličnosti
i pažnja je fokusirana na situacione okolnosti
 1968g. Američki psiholog Walter Mischel objavio je knjigu „Personality and Assessment“ (Ličnost i
procena) koja je predstavljala kritiku crta (trajnih dispozicija ličnosti), isticala je značaj situacije za
formiranje ponašanja i dovela je do zastoja u oblasti razvoja teorija ličnosti
2000-2010 godina
Povećanje interesovanja za individualne razlike zahvaljujući novim saznanjima u oblasti:
 Teorije ličnosti : paradigma petofaktorskog modela ličnosti
 Relacija diferencijalnih razlika s psihopatolgoijom, povezivanje faktora ličnosti s Osom I i
Osom II psihijatrijskih poremećaja
 Ideja o uvodjenju teorije ličnosti u psihijatrijski klasifikacioni sistem (DSM V)
 Biološki i genetski korelati ličnosti
 Primena saznanja u praktičnim zadacima
Perspektive
1. Kako genetske i neurobiološke karakteristike utiču na individualne razlike
2. Kako socijalna interakcija u visoko razvijenim socijalnim i kulturalnim sistemima utiče na
individualne razlike
3. Kakva je veza osnovnih domena ličnosti: afekta, mišljenja, motivacije i osećanja , jer se one
većinom razmatraju izolovane
4. U domenu afekta traje debata koliko i koje dimenzije najbolje karakterišu prostor afektiviteta
5. Još uvek je veoma dinamična oblast istraživanja kognitivnih sposobnosti
6. Oblast motivacije je poslednjih godina doživela značajan napredak kroz postavljanje
hijerarhijskog modela motiva kod čoveka
7. Krajnji cilj diferencijalne psihologije je predikcija ponašanja, a malo se koristi znanje ove grane
psihologije u predvidjanju ponašanja individue – pomeranje fokusa na predikciju

Vežbe 1 - Uvod u psihologiju individualnih razlika

OPERACIONALIZACIJA
 Bridžman, p. V. (1927), Logika moderne fizike - Jedino operacionalno definisani pojmovi mogu biti
predmet naučnog proučavanja
 Operacionalne definicije: sadržaj naučnih pojmova zasnovan na posmatranim činjenicama i
operacijama posmatranja i merenja
 Operacionalna definicija: definisanje nekog fenomena putem aktivnosti ili operacija potrebnih da se
on 1) izmeri ili
2) da se njime manipuliše

 Operacionalizacija predstavlja proces prevođenja u kome se pojmovi koji se nalaze u opštoj

upotrebi (a samim tim imaju nedefinisano, difuzno značenje ili ponekad višak značenja) pretvaraju u
iskaze koji mogu biti empirijski proverljivi
Primeri: Seksualno aktivna osoba, Korišćenje kondoma kao indikator sigurnog seksualnog odnosa,
Glad, Depresivnost, Narkoman, Pažnja, Kriminalac, Pamćenje

Predavanje 2- Uloga naslednog I sredinskog

I DEO : ISTORIJSKI OKVIR RAZVOJA IDEJE (DEBATA NASLEĐE VS. SREDINSKI UTICAJI)
  Debata nature vs. nurture- pitanje porekla individualnih razlika u ličnosti, sposobnostima,
telesnim karakteristikama
 Interesovanje za ovo pitanje javilo se još u antičko doba
 Jedno od temeljnih polja interesovanja u oblasti psihologije
 UPOTREBA TERMINA „DETERMINIZAM“ PODRAZUMEVA NAČIN GLEDANJA NA LJUDSKU
PRIRODU. Odnosi se na stanovište po kome je svaki događaj ili stanje neizbežan ishod
prethodnih uzroka

Determinante razvoja ličnosti

Nasleđe Sredina
 Genetska struktura  Porodica
 Fizičke predispozicije (pol, konstitucija,  Socijalni stalež/ socijalno-ekonomski status
temperament, nivo energije...)  Referentne grupe/vršnjaci/škola
 Biofiziološki organizam/stanje  Nacija/kultura

Činioci psihičkog razvoja

U oblasti diferencijalne psihologije fokus je na pitanju kako nasledno i sredinsko u interakciji utiču na
razvoj tri osnovna domena funkcinisanja ličnosti:
1. Kognitivnih sposobnosti
2. Ličnosti i interesovanja
3. Psihopatologije
U zavisnosti od toga na koje faktore je stavljen naglasak, razlikujemo:
NATIVIZAM - Ljudska ličnost, njene sposobnosti i mogućnosti determinisane su nasleđem
EMPIRIZAM/ENVIROMENTALIZAM -Glavna determinanta ponašanja i ličnosti je okolina, ona stvara i
oblikuje ponašanje i ličnost pojedinca
INTERAKCIONIZAM/SITAUCIONIZAM -Ličnost je u neprekidnoj interakciji sa okolinom i menja se u
funkciji promena te okoline; za potpuno razumevanje ponašanja ljudi neophodno je poznavanje kako
bioloških tako i socijalnih faktora
Razmišljanje nekada: Geni I sredina nezavisno utiču na ponašanje
Razmišljanje sada: Sredina utiče na ekspresiju gena u tkivu sto utiče na ponašanje

ISTORIJSKI OKVIR RAZVOJA IDEJE

 Hipokrat: Prvi uočio značaj sredinskih činilaca (klime) u formiranju ljudskog uma i duše.
 Platon: Učenje o urođenom karakteru ljudskih moći, u „Državi“ je izložio plan idealnog uređenja
društva zasnovan na postojanju urođenih razlika među ljudima.
 Aristotel: Nasledni faktori su presudni činioci duševnog razvoja. „O duši“-prvo poznato
psihološko delo. Učenje o postojanju 3 duše: vegetativna (već u zametku), senzitivna i racionalna
(postupno useljavaju u embrion).
  Sv. Augustin: Svako biće ima svoju individualnost. Ljudski karakter se oblikuje u posebnom
društvenom uređenju.
 Lok: Dete se rađa kao tabula rasa na koje iskustvo utiskuje svoj trag. Detinji um se može lako
preokrenuti, na mnoge načine. Tabula rasa je epistemološka teorija da se osobe radjaju bez
strukture u mentalnom sadržaju i da se njihova spoznaja formira pod uticajem iskustva i
percepcije.
 Žan Žak Ruso: Zalagao se za povratak prirodi i životu plemenitog divljaka. Čovek se rađa kao
dobar, čist i neiskvaren, a sredina narušava prirodni tok razvoja
 Vilijem Stern (1923) je postavio teoriju konvergencije : mentalni razvoj nije samo ekspresija
urođenih crta, niti je samo pod delovanjem spoljašnjih uticaja. U konvergenciji unutrašnjih i
spoljašnjih činilaca ličnost je formirana pod uticajem interakcije izmedju maturacije i socijalnog
uticaja procesom introcepcije- kada se spoljašnji ciljevi transformišu u individualne

II DEO : VAŽNOST GENETIKE

Humani genetski kod je tek jasno istražen u toku poslednje dve decenije.
GENETIČKA ISTRAŽIVANJA – timeline
 1859 Mendel otkriva prve zakone biološkog prenošenja naslednih osobina.
 1900 Morgan shvata funkciju hromozoma.
 1909 Wilhelm Johanssen, danski biolog daje naziv GEN da njime označi jedinicu naslednosti
koja se nalazi na hromozomu.
 1955 otkriveno je da ljudi imaju 46 hromozoma (23 para).
 1983 mapiran je prvi ‘promenjeni’ gen odgovoran za bolest.
 1990 započet je internacionalni projekt za otkrivanje čovekovog genoma.
 2000 objavljeno je da je napravljen gotovo potpuni model genetičkog koda iako još ima puno
funkcionalnih nepoznanica.
 2006 završeno mapiranje humanih hromozoma.
 Dr John Sulston (UK) & Dr Francis Collins i Dr Craig Venter(USA) su bili na celu naučnih timova
koji su sastavili kod i napravili model genoma.

GENOM je ukupni potencijal genetskih infomacija, uključujući i set gena I hromozoma koji nose, a koji
individualni organizam nasleđuje od roditelja
GENOM
 Genom sadrže svi živi organizmi, uključujući i ljude, to su kompletne biološke informacije
neophodne da se stvori i održi odredjeni živi organizam.
 Biološke informacije koje se nalaze u genomu kodirane su u dezoksiribonukleinskoj kiselini DNA
(kod bakterija informacije su kodirane u ribonukleinskoj kiselini RNK) koja je potom podeljena u
manje izdvojene jedinice – gene.
  Nažalost i dalje nam nije poznata uloga celog genoma (još uvek nije poznato šta je uloga oko
98%)
GENI
 1909 Wilhelm Johanssen, danski biolog daje naziv GEN da njime označi jedinicu naslednosti
koja se nalazi na hromozomu
 Postoji nekoliko stotina gena u svakom hromozomu
 GENI obezbedjuju kod proteinima zakačenim za genome na odredjenim mestima usled čega
dolazi do reakcije koja se naziva ‘ekspresija gena’. U svakom genu postoje exoni (nosioci
kompleksa informacija) I introni (ireleventne informacije)
HROMOZOMI
Hromozom = boja (chromos) + soma (telo).
 Prvi opisi bez razumevanja funkcije hromozoma, potiču sa kraja XIX veka dok je njihovu funkciju
otkrio Morgan 1900 godine.
 To su končaste strukture unutar ćelija napravljeni od proteina I molekula DNA koja sadrži
instrukcije za specifičnost svakog živog bića.
 Hromozomi igraju ključnu ulogu u adekvatnom kopiranju DNA pri deobi ćelija, što je naročito
značajno za reprodukciju
 Hromozomi se razlikuju u broju i obliku medju različitim vrstama. Ljudi, zivotinje I većine biljaka
imaju linearne hromozome koji idu u parovima u ćelijskom jezgru. Jedine ćelije koje nemaju
parove hromozoma su reproduktivne ćelije.
 Ljudi imaju 23 para hromozoma, odnosno ukupno 46 (pas ima 39 parova h.).
 Kod ljudi I većine ostalih kompleksnih organizama po jedna kopija svakog hromozoma
nasledjuje se od majke I od oca. Tako potomci nasledjuju neke osobine od majke, a neke od oca.
 Muškarci I žene se razlikuju po tome što postoji razlika u tzv polnim hromozomima. Žene
poseduju dva X hromozoma u svojim ćelijama, dok muškarci imaju jedan X I jedan Y hromozom.
Da li su otkrića u polju genetike odgovor na pitanja o poreklu razlika medju ljudima?
• Dr Sue Meyer, Genewatch UK – ‘Sakupljanje znanja I razumevanje (genetike) je veoma značajno, ali
nam je potrebno I nešto ljudskosti – mi nismo samo skup gena’.
• Dr Paul Kelly, director of Gemini Genomics, Cambridge, UK ‘otkrivanje genetske sekvence će učiniti
proučavanje sredine važnijim, ne manje važnim’.
• Professor Robert Plomin, Institute of Psychiatry, London – ‘prva poruka koja proističe iz genetskih
istraživanja je da geni igraju iznenadjujuce važnu ulogu za gotovo sve složene crte, bez obzira da li su
bihevioralne ili medicinske. Istovremeno nije manje važna ni druga poruka, a to je da za individualne
razlike u kompleksnim crtama možemo da pripišemo u istoj meri sredinskim uticajima koliko
genetskim.’

III DEO: Bihejvioralna genetika

• Bavi se utvrđivanjem udela različitih genetskih i sredinskih faktora u oblikovanju ličnosti.
• Multidisciplanarna oblast koja obuhvata znanja iz oblasti biologije, genetike, epigenetike, etologije
(biologija ponašanja), psihologije i statistike
• Bihejvioralna genetika proučava biološku osnovu individualnih razlika
• Odgovara na pitanje u kom stepenu genetski faktori (u terminima opažajne varijanse) doprinose
individualnim razlikama na nivou populacije
• Ne ukazuju na stepen u kome data crta ličnosti reflektuje uticaj naslednosti kada je individua u
pitanju
• Identifikuje genetske (biološke) i ne-genetske (sredinske) uzroke ponašanja, odgovara na pitanje da
li više nasleđe ili sredina determinišu individualne razlike u ličnosti i inteligenciji

Kratka istorija bihejvioralne genetike:

• Francis Galton je prepoznat kao jedan od prvih bihejvioralnih genetičara. Istraživao je nasledjivanje
ljudskih sposobnosti, mentalne karakteristike medju srodnicima. Napisao je knjigu „Hereditarni
genije“. Veruje se da je Hitler bio inspirisan njegovim idejama, kada je formirao svoja stanovišta o
„čistoj rasi“ i kako je selekcijom partera moguće doprineti poboljašanju nacionalnih odlika nemaca.
• 1951, Calvin S. Hall je u svojoj knjizi o bihejvioralnoj genetici, upotrebio termin "psihogenetika“.
• 1960 Fuller &. Thompson izdaju knjigu Bihejvioralna genetika u kojoj je ona prvi put prepoznata kao
istraživačka disciplina.
• 1972 osnovano prvo Udruženje bihejvioralnih genetičara
• Vodećim istraživačem u bihejvioralnoj genetici smatra se Robert PLOMIN koji definiše zadatke
bihejvioralne genetike:
1. PROCENJIVANJE STEPENA GENETIČKE NASLEDNOSTI ODREĐENOG PONAŠANJA U OKVIRU
POPULACIJE
2. PROCENJIVANJE GENETIČKE NASLEDNOSTI TOG PONAŠANJA U ODNOSU NA ZAJEDNIČKE
UTICAJE (kombinacija genetskih i sredinskih uticaja)
• Pitanja koja se postavljaju u okviru bihejvioralne genetike:
1. Kakva je priroda genetskih uticaja
2. Kakva je priroda sredinskih uticaja
3. Koji modeli objašnjavaju zajednički uticaj naslednog i sredinskog
Koliko je toga nasledjeno, a koliko stečeno? Da li postoji interakcija izmedju genetike i sredinskih uticaja i
preko kojih psihičkih sistema se odvija ta interakcija?
Koji genetski i koji sredinski faktori deluju na razvoj ?
• Pojam fenotipa i genotipa je uveo Johannsen (1909)
GENOTIP je genska konstitucija jednog organizma . To je unutrašnji genetski kod ili nacrt za
formiranje i održavanje jedinke
Može se posmatrati u širem smislu kao celovita nasledna osnova (svi geni koje organizam poseduje) ili, u
užem smislu kao različiti oblici jednog istog gena.
FENOTIP je ekspresija individualnih gena u bihejvioralnim crtama gde može biti merena.
To je skup svih osobina jednog organizma, koje su nastale zajedničkim delovanjem genotipa i uslova
sredine u kojima se dati organizam razvija. To je spoljna manifestacija osobe, suma svih elemenata koji
je sačinjavaju
U užem smislu, fenotip se može posmatrati kao jedna osobina koju određuje neki genotip.
Fenotipske osobine se mogu podeliti na kvalitativne i kvantitativne
FENOTIPSKA VARIJANSA NEKE KARAKTERISTIKE MOŽE SE RAZLOŽITI NA:
1. Genotipsku varijansu
 2. Sredinsku varijansu
3. Kovarijansa genetika-sredina
4. Grešku merenja

 Fenotipska varijansa (VP) je mera varijabilnosti neke osobine.

 Fenotipska varijansa se dekomponuje na genetičku i sredinsku komponentu.
 Genetska komponenta se dekomponuje na aditivnu i neaditivnu komponentu.
 Aditivna- efekti gena nastaju kada različiti geni u određenom iznosu doprinose istom
fenotipu
 Neaditivna- efekti gena nastaju kada interakcijom između alela na istom ili različitim
lokusima dođe do genetskih uticaja Sredinska komponenta u bihejvioralnoj genetici
podrazumeva sve uticaje koji nisu nasledni- prenatalni događaji, biološki događaji (npr.
ishrana i bolesti), faktori socijalizacije.
 Sredinska komponenta se dekomponuje se na deljenu i nedeljenu sredinu
 Deljena- čine je faktori koji predstavljaju potencijalni izvor bihejvioralne sličnosti između
srodnika. Deljena sredina je deo sredinske varijanse koji se odnosi na istovetne sredinske
uticaje kojima su bile izložene dve osobe. Npr: ista porodična struktura u kojoj su osobe
odrasle, iste roditeljske strategije, istovetna intelektualna stimulacija u kući.
 Nedeljena- čine je faktori koji predstavljaju potencijalni izvor bihejvioralnih razlika između
srodnika. Nedeljena sredina je deo sredinske varijanse koja nije istovetna za dve osobe. To
može biti: redosled rođenosti, različit roditeljski tretman prema potomcima, izvanporodični
odnosi sa vršnjacima, nastavnicima, te nesistematski faktori: neplanirani, specifični dogadjaji
u životu jedne osobe kao što su bolesti, povrede i sl.
SREDINSKI UTICAJI
• uticaj deljene i nedeljene sredine najbolje vidimo kod siblinga – braće i sestara odraslih u istoj
porodici, gde su izloženi deljenim, ali i individualnim – nedeljenim uticajima
• Kada znamo u kom stepenu je neka karakteristika ličnosti genetski uslovljena, tada možemo da
razdvojimo nedeljeni i deljeni sredinski uticaj na siblinge
• Najbolja kontrola genetskog je u slučaju ispitivanja blizanaca
EPIGENETIKA
 Epigenetika je područje genetike koje se bavi utjecajem spoljašnjih faktora na genetsku strukturu,
odnosno transgeneracijskim učinkom kojim se utjecaj sredinskih faktora prenosi i na sljedeće
generacije.
 Sve je više naznaka, ali i dokaza da je aktivnost gena pod spoljašnjim uticajima, odnosno da ćelija
može da „zapamti“ spoljašnje parametre.
 To je proces kojima se nasledjena genetska struktura modelira bez promene DNK sekvence.
Preciznije, epigenetski mehanizmi menjaju aktivnost ali ne i strukturu gena.

 Britanski biolog Conrad Waddington prvi je (1942.) upotrebio pojam epigenetika (na grčkom epi-
iznad, iza)
 “studiranje procesa kojim genotip vodi do fenotipa”
Epigenetika vodi do konačnog fenotipa
• njegova definicija implicirala je da je nešto izvan gena uključeno u formiranje fenotipa
 • Aktuelno pojam epigenetika se koristi u objašnjavanju kako geni i sredina “rade” u tandemu
 Epigenetika je oblast bihejvioralne genetike koja proučava:
 promene genske aktivnosti koje se događaju bez promene sekvenci DNK, a do kojih dolazi pod
uticajem sredinskih faktora;
 transgeneracijski učinak kojim se uticaj sredinskih faktora prenosi i na sledeće generacije
 Epigenetske promene se dešavaju kroz složenu interakciju gena i sredine (GxE)- podrazumeva
interakciju biohemijskih, psiholoških i sredinskih faktora
 Negativna strana jeste da epigenetski mehanizmi otvaraju vrata sredinskim patogenim uticajima da
utiču na ćelije i menjaju genom, kao i da pojačaju postojeće ili da kreiraju nove genetske sklonosti
 Pozitivna strana dobijenih nalaza jeste genetska osetljivost na sredinske uticaje koji obezbeđuju
pristup za prevenciju i tretman za razne vrste bolesti, pa i mentalne poremećaje, koja traje celog
života pojedinca
 Tradicionalno shvatanje nasleđivanja ograničeno je na proces direktnog prenošenja genetičkih
informacija sa jedne generacije na drugu. Novi nalazi govore da se ne radi o prostom prisustvu gena,
već pre o stepenu ekspresije gena, koji dovodi do individualnih varijacija u karakteristikama
potomstva. Nasleđivanje se odvija uzajamnim dejstvom dva paralelna sistema- genoma i epigenoma.
Genom je skup svih gena u organizmu. U njemu su smeštene biološke informacije, koje su kodirane u
DNK. DNK sadrži “instrukcije” za izgradnju svih proteina koji čine jedinstvenim svako živo biće.
Epigenom je sačinjen od hemijskih komponenata. On posreduje između genoma i sredine- pod uticajem
sredinskih faktora aktivira se genom koji svojim dejstvomutiče na aktivnost gena (uključuje ga ili
isključuje), i na to koje će proteine gen proizvesti (drugim rečima, na to koje će
proteine ćelija stvoriti utiče tip ćelije i biološka instrukcija, ali i sredina).

Epigenetske promene se dešavaju kroz

složenu interakciju gena i sredine (GxE)-
podrazumevaju interakciju biohemijskih,
psiholoških i sredinskih faktora.
Epigenetsko markiranje gena odvija se
tokom gametogeneze (npr. utiskivanje
gena, koje dozvoljava ekspresiju alela samo
jednog od roditelja), tokom embriogeneze,
ili kasnije u životu, kao odgovor na
sredinske uticaje ili slučajne događaje
(Morgan et al. 2005)
Epigenetska istraživanja pokazuju da se
aktivnost gena značajno menja tokom zivota (u periodu od samo 11 godina do 20% gena menja svoj
status iz aktivnog u neaktivni i obrnuto) i time se obezbeđuje brza biološka adaptacija na okolinu, za
razliku od promena strukture gena mutacijom za koju su potrebne generacije da se ustali u populaciji.
U ranim fazama razvoja kroz odnos sa okolinom, epigenetski mehanizmi uspostavljaju trajne obrasce
reagovanja na pozitivne i negativne uticaje okoline. To dovodi do teze da sredina i izbori koje pravimo
utiču na naš genetički kod, a potom i na našu decu. Time se postavljaju i temelji za kasnije mentalno
zdravlje ili predispozicije za mentalne poremećaje
Epigenetika i ličnost
Rana nega kod ljudi postavlja podlogu za širok spektar poremećaja ili mentalnog zdravlja preko
epigenetski modulirane ekspresije početnih genetskih podložnosti
Rana nega i materinstvo epigenetski moduliraju približno 900 gena (1/20 genoma) – posebno gene
vezane za anksioznost/plašljivost i osetljivost na stres
Primer epigenetskog faktora: kvalitet nege i rane (materinske) brige
• Loša materinska briga zajedno sa prezaštićenošću u detinjstvu (tzv "kontrola bez emocija") povećava
rizik od antisocijalnih crta ličnosti, bolesti zavisnosti, opsesivno-kompulsivnih poremećaja,
anksioznosti, i depresije u odraslom dobu
• Uticaj dobre rane brige doprinosi:
1. dugoročnom smanjenju endokrine i bihejviorane reakcije na stres (Plotsky and Meaney, 1993;
Avishai-Eliner et al., 2001a),
2. formiranju fenotipa koji karakteriše otpornost na depresiju (Meaney et al., 1991), i
3. poboljšano kognitivno funkcionisanje (Liu et al., 2000; Fenoglio et al., 2005)
Epigenetika i ličnost
• Istraživanja govore u prilog tome da se većina crta ličnosti formira kroz interakciju GxE, kao odgovor
na specifične zahteve i zadatke sredine (Tempelton, 2006)
• Razvoj crta istovremeno karakteriše samoorganizacija čija je funkcija zadovoljenje višestrukih,
kompleksnih i promenljivih unutrašnjih i spoljašnjih zahteva (Cloninger & Svrakic 2009)
• Stoga, razvoj crta podrazumeva kako refleksiju GxE interakcije, sa svim specifičnostim i složenostima
spoljne sredine, tako i unutrašnje modifikacije koje se ostvaruju razvojem kognitivnih kapaciteta i
samosvesti
Epigenetika i psihički poremećaji
• Tehnikom neuroimidžinga dobijene su informacije o tome da neefikasnost procesiranja informacija u
određenim delovima mozga (prefrontalni korteks i amigdale) korelira sa specifičnim psihijatrijskim
simptomima (kognitivna disfunkcija, anksioznost, depresija)
• U novije vreme postoje tehnike koje omogućavaju identifikaciju specifičnih gena čija je aktivnost
vezana za ispoljavanje psihijatrijskih bolesti (bipolarni poremećaj, anksioznost, shizofrenija)

Nalazi istraživanja govore sledeće (po Stahlu):

1. Nasleđivanje “abnormalnih” gena, sa izmenjenom sekvencom DNK lanca uvećava rizik obolevanja od
psihijatrijskih bolesti
2. I normalan gen, aktiviran ili utišan kad tome nije vreme, doprinosti neefikasnom procesiranju
informacija u mozgu, čime se uvećava rizik od razvoja psihijatrijskog poremećaja
3. Nijedna od težih psihijatrijskih bolesti ne javlja se samo zbog jednog gena, čak ni istovremeno
prisustvo većeg broja izmenjenih gena nije dovoljno da dovede do psihijatrijske bolesti
4. Takođe, i sredinski faktori su retko dovoljni da izazovu psihijatrijsku bolest nezavisno, već deluju
paralelno ili u sinergiji sa genetskim faktorima koji su u osnovi
Epigenetika i psihoterapija ExE interakcija
 Istraživanja na životinjama su pokazala da socijalna sredina u odraslom dobu može promeniti crte
formirane u detinjstvu kroz GxE (Champagne & Meaney, 2007), što je dokaz za interakciju sredina x
sredina (ExE)(Champagne ,2008)
 Iako precizan mehanizam još nije razjašnjen, postoje dokazi da se i uticaj ove interakcije odvija
posredstvom metilacije DNK (Weaver et al. 2004, 2005, 2006)
 “Ovi nalazi imaju značajne implikacije za psihoterapijsku teoriju i praksu: psihoterapija treba da bude
rehabilitativna, ili “negujuća” da bi mogla da pokrene epigenetske procese i neurobiološke
mehanizme koji menjaju ponašanje”(Svrakic & Cloninger, 2010)

Epigenetika i psihoterapija
 Psihoterapija kao “epigenetski lek”- psihoterapija, baš kao i lekovi, dovodi do dugoročnih promena
ponašanja, jer utiče na neurotransmiterske puteve i povećava efikasnost procesiranja informacija u
određenim delovima mozga, a time i ublažava simptome (Stahl, 2011)
 Ove promene se verovatno odvijaju kroz proces učenja, izazivanjem promena u ekspresiji gena, koje
menjaju jačinu sinaptičkih veza i dovode do strukturalnih promena koje menjaju anatomske obrasce
uzajamne povezanosti neurona u mozgu (Kandel, 1998)
 Noviji nalazi pokazuju da uspešna psihoterapeutska intervencija ne može promeniti ili ukloniti gen
koji izaziva poremećaj, ali da može promeniti obrasce ekspresije gena
 Psihoterapija može uticati na:
 Ekspresiju gena koji izazivaju poremećaj
 Gene koji potiskuju poremećaj ili utiču na njegovu težinu, ili
 Gene koji su upleteni u maladaptivno učenje i uslovljavanje
 Intervencija može ublažiti negativne efekte zlostavljanja u detinjstvu uvođenjem korektivnih
iskustava koja deaktiviraju gen za stres ili aktiviraju gene koji potiskuju efekte ovog gena
 Npr, tehnika izlaganja može rezultirati promenama u sinaptičkim vezama, koje mogu dovesti do
slabljenja snažnih uslovljenih reakcija strahom koje su česta posledica zlostavljanja u detinjstvu
(Schafe & LeDoux, 2008)

IV DEO: BIHEJVIORALNO GENETIČKE METODE

1) BLIZANAČKE STUDIJE (monozigotnih i heterozigotnih, odraslih zajedno/odraslih odvojeno)
2) USVOJENIČKE (ADOPTIVNE) STUDIJE (poredjenje biološke i usvojene dece u istoj porodici,
koreliranje sa usvojiteljima)
3) PORODIČNE (SRODNIČKE) STUDIJE (roditelji – deca; braća i sestre)
4) I NJIHOVA MEĐUSOBNA KOMBINACIJA
Najčešće ispitivane psihološke karakteristike na polju bihejvioralne genetike su:
 • OSOBINE LIČNOSTI
• RAZLIČITA PONAŠANJA
• KOGNITIVNE SPOSOBNOSTI
• PSIHOPATOLOŠKE KATEGORIJE
I njihov uticaj na fenotip
Dizajn studija u bihejvioralnoj genetici (pogledati dodatak Epigenetika)
 Blizanačke studije
Blizanačke studije proučavaju efekat naslednog i sredinskog na blizancima. Ove studije kompariraju
identične blizance koji su razdvojeni neposredno posle rođenja ili malo kasnije. Ispituju se:
Ličnost, intaligencija, sposobnost, stavovi, interesovanja, moždani talasi, strahovi, rad srca

 IDENTIČNI ILI MONOZIGOTNI BLIZANCI (MZ)

• Nastaju iz jedne oplođene jajne ćelije (zigota) koja se podeli, iz još uvek nejasnih razloga, na dve
genetički identične jedinke
• Monozigotni blizanci su ili oba muškog ili oba ženskog pola
• Monozigotni blizanci genetski identični, dele 100% svojih gena
• Neidentični (fraternalni) ili dizigotni blizanci (dz)
• Nastaju iz dve jajne ćelije koje u isto vreme bivaju oplođene
• Dizigotni mogu biti istog, ali i različitog pola sa približno istom frekvencijom
• Dizigotni blizanci dele u proseku oko 50% gena,kao i braće i sestara koji se pojedinačno rađaju
• Najčešće korišćen nacrt –poredi fenotipsku sličnost monozigotnih i dizigotnih blizanaca
odgajanih (odraslih) zajedno u istom porodičnom okruženju

 MZ BLIZANCI  DZ BLIZANCI

 Dele i aditivne i neaditivne gene
 Dele zajedničku sredinu (porodično okruženje)
 Svaka sličnost među njima ima izvor u obe
komponente
 Razlika medju njima govori o uticaju nedeljene
sredine, ali i greške merenja
 Iako dele polovinu svojih aditivnih gena,
deljeni neaditivni geni su značajno manji
 Dele zajedničku sredinu (porodično okruženje)
 Svaka sličnost među njima ima izvor u obe
komponente
 Razlika medju njima govori o uticaju nedeljene
sredine i nedeljenih genetskih uticaja

LOGIKA BLIZANAČKIH STUDIJA

• Da li su monozigotni blizanci međusobno sličniji po nekim fenotipskim osobinama nego dizigotni?
• Parovi monozigotnih blizanaca se upoređuju s obzirom ne neku osobinu i utvrđuje se korelacija
između njihovih skorova, takođe se upoređuju parovi dizigotnih blizanaca istog pola
AKO r MZ > rDZ, ONDA SE TO PRIPISUJE RAZLICI U GENETSKOJ SLIČNOSTI

KOEFICIJENT HERITABILNOSTI
Deo ukupne fenotipske varijabilnosti koji je uslovljen genetičkim činiocima
 • Procena heritabilnosti (HE - heridability estimate) je statistički indikator uticaja genetskih faktora na
individualne razlike u bihejvioralnim crtama, pokazuje koji je procenat ukupne varijanse pod
uticajem genetskih varijacija
• Ove procene važe na nivou populacije
• Ne ukazuju na stepen u kome data crta reflektuje uticaj nasledja u slučaju kada je individua u
pitanju

PROCENA HERITABILNOSTI FALKONEROV INDEKS HERITABILNOSTI h=2x(rmz-rdz)

• Glavna svrha komparacije mz i dz je kontrola faktora deljene sredine pretpostavke da razlika među
korelacijama mz i dz blizanaca odražava genetske uticaje
• Kritika: Mnogi istraživači insistiraju na tome da su MZ tretirani sličnije i dele više zajedničke
sredine, nego DZ blizanci, upravo zbog njihove sličnosti.
• Da li se rezultati na blizancima mogu koristiti za zaključivanje o svim ljudima? Blizanci kao grupa
imaju svoje specifičnosti:
o Intrauterine kompeticije za prostor i hranu
o Manja masa na rođenju
o Sopstveni privatni jezik
o Mz provode više vremena zajedno i teže ka jednakosti ♀
o Kod ♂ parova monozigotnih blizanaca, često se javlja "protest protiv identifikacije“
o Fenomen "različitost uloga" u paru blizanaca

Studije usvojenika (adoptivne studije)

• Dok poređenja veze roditelja usvojitelja i njihove usvojene dece i veze usvojenih siblinga
(nebiološke braće i sestara) pruža test čistog sredinskog uticaja
• Direktan pokazatelj genetskog uticaja dobija se ispitivanjem bioloških roditelja i njihove
dece koju nisu odgajali, već su ih dali na usvajanje

 Adoptivne studije
Adoptivne studije , sugeriraju da usvojena deca (koja su biološki nezavisna), imaju tendenciju da budu
više različita od svojih usvojitelja i druge usvojene dece, nego od svojih bioloških roditelja.
Usvojenici po svojoj Otvorenosti i Saradljivosti više liče na svoje biološke roditelje, nego na usvojitelje
Dvoje usvojene dece u istoj kući ne liče više međusobno, nego dvoje dece iz odvojenih porodica
 Srodničke studije
Teorija kvantitativne genetike pod pojmom sredina podrazumeva sve uticaje koji nisu nasledni i taj
pojam koristi u mnogo širem značenju nego onaj koji se obično koristi u psihologiji. Po ovoj definiciji
sredina uključuje, na primer, prenatalne događaje i biološke događaje kao što su ishrana i bolest, a ne
samo porodične faktore socijalizacije
Zajednička, deljena sredina odgovorna za zanemarljiv procenat varijanse kada je reč o osnovnim
dimenzijama ličnosti
Važnu ulogu u formiranju ličnosti igraju nedeljeni sredinski uticaji. Nedeljeni sredinski uticaji čine
članove iste porodice (siblinge, braću i sestre koji dele jedan procenat genetske sličnosti) međusobno
različitim: izvanporodični odnosi sa vršnjacima i nastavnicima, redosled rođenosti, različit roditeljski
tretman, nesistematski faktori: nesreća i bolest…
Ova otkrića menjaju fokus istraživanja – umesto ispitivanja sredinskih faktora koji se razlikuju kod
porodica, ova otkrića predlažu da se fokus stavi na faktore sredine koji se razlikuju u okviru porodica

IZUZECI U ZAPAŽANJU DA “DELJENE PORODIČNE SREDINE NISU VAŽNE ZA LIČNOST”:

Kriminogeno ponašanje pored genetske komponente pokazuje i jasan uticaj zajedničkih sredinskih
faktora, prevashodno društvene klase i prakse u podizanju dece
Gubitak roditelja predstavlja sredinski faktor koji dovodi do rasta rizika od oboljenja blizanaca od
depresije i anksioznosti
Odrastanje u istoj sredini može u izvesnoj meri uticati na sličnost interpesonalnih karakteristika-npr.
prijatnost i stavovi prema ljubavi i romantičnim vezama
Snažno potvrđuju nalaz da su i biološki povezana deca (rođeni braća i sestre) međusobno različiti.
 Roditeljstvo / vaspitanje
Roditelji imaju uticaja na svoju biološku i usvojenu decu u pogledu sledećih odlika:
• Stavova i vrednosti
• ponašanja i verovanja
• Vere i politike

V GENOTIP I SREDINA
 Genotip-Sredina interakcija odnosi se na različite odgovore individua s različitima genotipom, na
iste sredinske uticaje.
 Genotip-Sredina korelacija odnosi se na različitu izloženost individua s različitim genotipovima
različitim sredinama
1. U pasivnom okruženju, deca ne čine ništa kako bi se izborila s okruženjem koje je u skladu s
njihovim genetski uslovljenim potrebama.
2. U reaktivnom, roditelji odgovaraju na dete različito. Dete svojim osobenostima (genetički
uslovljenim) izaziva određene reakcije sredine.
3. U aktivnom, osoba s određenim genotipom kreira ili traga za određenim okruženjem

• Ovom temom se posebno bavio Zuckerman (1991)- korelacija genotip - sredina opisuje stepen u
kojem su deca izložena ili biraju sredinu na osnovu njihovih genetskih sklonosti
TRI TIPA GENOTIP - SREDINA KORELACIJE
1. PASIVNA KORELACIJA IZMEĐU GENOTIPA I SREDINE - pojavljuju se kada deca pasivno
nasleđuju od svojih roditelja porodičnu sredinu koja je korelisana sa njihovim genetičkim
sklonostima. Deca ne čine ništa kako bi se izborila sa sredinom
 2. REAKTIVNA ILI EVOKATIVNA KORELACIJA GENOTIPA I SREDINE -odnosi se na situacije kada
jedinka izaziva reakcije drugih ljudi (ne samo roditelja) na osnovu svojih genetskih svojstava
3. AKTIVNA KORELACIJA - pojavljuje se kada jedinke odabiraju, modifikuju i stvaraju sredinu prema
svojim genetičkim karakteristikama
Uticaji gena i sredine su složeni i uzajamni
Geni dovode do razvoja crta ličnosti koje izazivaju afektivne odgovore u okolini, tako okruženje svojim
reakcijama na ponašanje može da utiče na aktivnost gena.
Npr. Genetska predispozicija dovodi do ADHD-a, poremećaja kontrole impulsa i ponašanja, zbog koga je
dete hiperaktivno, nepažljivo, impulsivno. To izaziva reakciju besa kod roditelja i drugih ljudi u okolini.
Stresogena sredina u kojoj dete raste, može da pokrene gene da proizvode neurotransmitere koji utiču
na pojavu depresije.
VI MOLEKULARNA GENETIKA
• MOLEKULARNA GENETIKA je deo bihejvioralne genetike i bavi se pitanjem da li geni utiču na
ponašanje?
• To je oblast istraživanja koja ispituje korelacije izmedju različitih gena i skorova ličnosti ili
inteligencije i mapira bihejvioralne razlike koje daju pojedinačni geni.
• Koristi poslednja dostignuća u biologiji, posebno molekularno-genetička tehnike.
• Istražuje direktno DNK
• Molekularno-genetičko istraživanje crta ličnosti je novijeg datuma, prvi rezultati su se pojavili 1996g.
• Otkriveni su geni koji su vezani za anksioznost (neuroticizam) i potragu za uzbudjenjem
• Značaj ovih istraživanja za psihopatologiju: da li će jednog dana biti moguće da se predvidi rodjenje
deteta s genetskim potencijalom za psihijatrijske poremećaje? To će otvoriti i etičke dileme : da li će
roditelji moći da biraju da li žele da se rodi dete koje ima predispozicije za neku vrstu poremećaja?
Najveći genetski uticaj je na:
1. Inteligenciju
2. Temerament (emocionalna osnova ličnosti)
3. Crte ličnosti
4. Impulsivnost (kontrola impulsa-bolesti zavisnosti)
Glavni nalazi bihejvioralne genetike u pogledu karakteristika ličnosti
 Inteligencija
• Oko 50%-70% varijanse opšte inteligencije je pod uticajem DNA razlike izmedju individua
• Ovaj uticaj je trajan tokom života
 Ličnost
• Zakerman (1991)
1) postoji supstancijalna hereditarnost aspekata koji su u osnovi većine personalnih dimenzija
(oko 50% za domene Big Five)
2) Korelacije genetičkih faktora i crta traju tokom celog života
3) Uticaj (deljene) sredine je mnogo manji od naslednog
4) Uticaj nedeljene sredine je veći od uticaja deljene, ali je i on manji od uticaja genetskog

 Maladaptivna ponašanja
• Zavisnosti počivaju na snažnom genetskom uticaju (alkoholizam, pušenje, droge)
• Kompulsije – problem kontrole impulsa
 • Impulsivnost
• Psihoticizam

Predavanje 3 – Uticaj sredinskih faktora u formiranju individualnih

razlika
Medjuljudski odnosi
• Razvoj ličnosti je dinamičan tokom celog ljudskog života.
• Zavisi od tri faktora koji su u stalnoj interakciji:
I. biološkog bića koji odredjuje preferencije osobe
II. socio-kulturnog okruženja koje treba da olakša ili limitira razvojne puteve
III. Aktivne ličnosti koja doprinosi svom razvoju putem sistema samoregulacije i anticipacije
• Tako interpersonalni odnosi nisu samo deo socijalnog okruženja, već u njihovom modelovanju utiču
sva tri faktora
Medjusobna povezanost socijalnih uticaja u odnosu na osobu
• Biološka datost (temperament) jedne osobe izaziva reakcije drugih ljudi.
• Kognitivni konstrukti utiču na izbor osoba i tip relacija sa njima
• Iskustvo u relacijama sa drugima utiče na razvoj slike o sebi i svest o sebi i drugima (formiranje
karaktera)
• Socijalni kontekst u kome živi osoba prenosi sistem uverenja i pravila koji važe u toj zajedici
• Osoba reaguje na ta pravila (od prihvatanja do odbijanja), a i sama postaje prenosnik pravila na
druge
Metafora dijaloga
• Kao i u dijalogu, razvojni faktori su u stalnom odnosu i razmeni, dopunjuju se i razvijaju
• Interpersonalni dijalozi omogućavaju razvoj internih dijaloga (koji su unutrašnji i doprinose
formiranju ličnog identiteta)
• Slučajevi socijalne deprivacije pokazuju važnost interpersonalnih uticaja npr. „divlja deca“, odrasla
bez prisustva drugih i bez socijalnih stimulaija.
• Prirodni eksperimenti – deca koja su rodjena kao slepa i gluva, iako imaju afektivnu i bihejvioralnu
stimulaciju roditelja ne uspevaju da razviju matrice ponašanja koja biološki postoje u njihovom
genetskom kodu. Pokazuju dramatično razvojno zaostajanje, nema razvoja koncepata o svetu, žive u
svetu unutrašnjeg haosa

Komunikacija
 Vigotski je smatrao da je razvoj jezika ključan za razumevanje ličnosti (1934). Deca regulišu svoje
ponašanje tako što internalizuju komunikacije koje su inicijalno bile interpersonalne.
• Razvija se unutrašnji govor koji služi samoregulaciji
• Komunikacija nije samo lingvistička razmena, već uključuje procese imitacije, simbolizacije, socijalno
poređenje, neverbalne poruke i ponašanje
 Fogel (1993) dve ključne karakteristike komunikacije su:
• Međuregulacija: individua dinamički menja svoje ponašanje, tako što uzima u obzir stvarno ili
anticipirano ponašanje sagovornika
• Uokviravanje (framing) je obim i ograničavanje govora, individue suočavaju svoja konfliktogena
značenja i s njima povezana očekivanja (npr. Kada se osoba nadje u stranoj kulturi)
PORODICA
 Porodica je primarna grupa koja ima značajnu psihološku, vaspitnu i socijalizacijsku ulogu u
formiranju ličnosti dece.
 Svaka porodica predstavlja sistem koji određuje parametre ponašanja članova.
 U porodici se odvijaju komunikacije koje imaju veliki uticaj na sve članove.
 Formiraju se sistemi i sub-sistemi međuljudskih odnosa.
 Formiraju se pravila i očekivanja.
 Formira se specifična kultura

 NUKLEARNA PORODICA - podrazumeva samo roditelje i decu

 PROŠIRENA PORODICA - ukljucuje bar tri generacije i više nego samo srodnike prvog reda
Savremena porodica je doživela značajnu transformaciju
• U savremenom svetu, u mnogim društvima, menja se koncept o tome šta sačinjava porodicu i
tradicionalne forme se u mnogome proširuju (40% porodica u V. Britaniji su ‘rekonstituisane’; 3%
su porodice sa partnerima istog pola…)
• U savremenom društvu raste broj rastava (razvoda) i deca rastu sa jednim od roditelja
• Homoseksualne zajednice - muške i ženske
• Homoseksualne zajednice sa decom – biološkom, od surogat majke ili usvojenom
Nasuprot ovim savremenim tendencijama, postoje sredine u kojima je struktura porodice još uvek
veoma rigidna i snažno determiniše život pojedinca sistemom pravila i zabrana
• Još uvek postoje prakse dogovorenih brakova;
• Višegeneracijske porodice koje žive u zajedničkom domaćinstvu
• Društva koja dozvoljavaju poligamiju (mormoni, arapski svet)
Kultura zajednice u kojoj porodica živi, u mnogome odredjuje način konstituisanja i funkcionisanja
porodice, pa time i nastanak individualnih razlika medju pripadnicima različitih zajednica
Životni ciklus porodice
Slobodna mlada osoba -> Tek venčani par -> Roditeljski par sa malim detetom -> Par sa adolescentom ->
Zamah porodičnih aktivnosti -> Porodica u poznim godinama
 Tradicionalno od porodice se očekuje da obezbedi sigurnost, staranje o članovima, atmosferu
kooperacije i ljubavi
Afektivno vezivanje
Afektivno vezivanje (attachment) označava specifičnu emocionalnu vezu osobe koja neguje dete i
deteta. Pojam je u nauku uveo engleski psihoanalitičar Džon Bolbi (John Bowlby), da bi naglasio
suštinsko neslaganje sa pojmom koji je do tada obeležavao odnos majka - dete u psihoanalitičkoj
teoriji, pojmom emocionalna zavisnost
U psihologiji ličnosti ispituju se tri teme vezano za afektivno vezivanje
1. Lične osobenosti majke i deteta na početku vezivanja
 2. Kulturne razlike u tipovima vezivanja
3. Vrste stilova vezivanja i njihova stabilnost u različitim generacijama
Teorije o ranom afektivnom vezivanju
Bolbi i Ejnsvort (Bowlby&Ainsworth od 1969.do 1991.) objašnjavaju značaj interpersonalnih
faktora za razvoj ličnosti
 Teorija se zasniva na zapažanju da svaka individua ima bazičnu sklonost da napravi emocionalne
veze sa drugim osobama i to od neonatalnog perioda, tokom celog života, pa sve do starosti
 Potreba za vezivanjem kod bebe zahteva odgovor majke (ili supstituta) i njihov odnos dovodi do
razvoja afektivnih radnih modela, koji su matrice za kasnije odnose sa ljudima
 Doživljaji vezivanja postaju internalizovane predstave, uverenja i očekivanja vezana za druge ljude
(da je osoba vredna ljubavi, bazično prihvaćena i vrednovana)
 Stilovi vezivanja (Ainsworth,1978)
• Metode ispitivanja:
1) naturalističko posmatranje odnosa majke i deteta u selima Ugande
2) laboratorijska istraživanja (beby observation)
3) longitudinalno praćenje

• Tri klastera individualnih razlika koja se odnose na stilove vezivanja:

1. Sigurni – bebe imaju harmoničan odnos sa majkom, prihvataju zahteve
2. Nesigurni rezistentni- bebe su ljute i distancirane zbog frustracija koje doživljavaju u odnosu sa
majkama
3. Nesigurno izbegavajući-bebe nisu u stanju da majku koriste kao sigurnu osnovu za istraživanje
sveta, anksiozne su i ambivalentne prema majci
(4.) Dezorganizovano/dezorijentisani (kasnije dodat) deca separaciju doživljavaju kao traumu
„zaledjeni su „,plaču sve vreme, roking itd.)
 SIGURNO VEZIVANJE – skloni su da veruju partneru, imaju duže veze, cene sebe i druge, spremni su
da daju i pruže podršku, pozitivni su, optimistični i konstruktivni
 ANKSIOZNO-AMBIVALENTNI – česti prekidi veza bez obzira na intenzitet učešća, snažna žalost posle
raskida, nestabilno osećanje o sopstvenoj vrednosti, ljubomorni su i ne veruju drugima
 ANKSIOZNO-IZBEGAVAJUĆI – manje investiraju u veze i više vole da su sami, povlače se od partnera
kada su pod stresom. Ne vole socijalne interakcije i osećaju se neprijatno, ako drugi govore o sebi ili
ukoliko oni sami treba nešto da kažu o sebi
TEORIJE O INTERPERSONALNOJ PRIVLAČNOSTI
Postoji više ideja o tome kako individua bira partnera:
1. Hipoteza o sličnosti : bira se osoba koja je sličnih crta i stavova ili je procenjeno da ima isti
stepen socijalne privlačnosti
2. Hipoteza o idealnom partneru: bira se osoba koja je najbliža predpostavljenom idealu kako
treba da izgleda partner (npr. Istraživanje je pokazalo da je to za muškarce mlada žena, a za
žene stariji muškarac)
3. Hipoteza o repulsiji: odbacuju se osobe koje su različite od nas, a partner se bira medju
preostalima
 4. Hipoteza o optimalnoj različitosti: osoba pronalazi partnera koji je samo malo različit. Ta
različitost je procenjena kao optimalna (prihvatljiva), ukoliko je prevelika, moguće je
nerazumevanje
• Istraživanja pokazuju da je KOMBINACIJA SLIČNOSTI I POTRAGE ZA IDEALOM najčešće zastupljena u
izboru partnera
• Naše veliko istraživanje iz 70-ih godina, ukazalo je na značaj socioekonomskih parametara u izboru
partnera (obrazovanje i ekonomski status)

 Triangularna teorija ljubavi

Sternberg (1986) smatra da je ljubavna relacija bazirana na tri osnovne komponente:
1. Intimnost = osećanje bliskosti i povezanosti. Korišćenje višeg nivo komunikacije koji vodi
obostranom razumevanju
2. Strast = fizička i seksualna atraktivnost , koja vodi romansi. Visok nivo fiziološke
pobudjenosti i intenzivna potreba da se razmeni ljubav sa nekom osobom
3. Privrženost (odanost) = odluka da će se osobe brinuto jedna o drugoj i želja da se održi
odnos
Njihovom kombinacijom dobijamo modele relacija medju partnerima.
Stanje ne – ljubavi je ukoliko su odsutne sve tri komponente.
Najveći broj relacija koje se uspostavljaju medju ljudima jesu bez ovih komponenti ljubavi.
 DOPADANJE/PRIJATELJSTVO - Samo intimnost i razumevanje. Najveći broj prijateljskih relacija.
Postoji razumevanje,ali bez intenzivnih osećanja
 DRUŽBENIČKA LJUBAV - Intimnost + privrženost, bez strasti Npr. duga prijateljstva
 PRAZNA LJUBAV - Samo privrženost, bez strasti i intimnosti Npr. posle 30 g. braka Ljudi ostaju
zajedno zbog novca, dece, navika
 BUDALASTA” LJUBAV - strast + privrženost Ljubav bez razvoja intimnosti
 ZALJUBLJENOST - samo strast, bez intimnosti i privrženosti npr. „Ljubav na prvi pogled“
 ROMANTIČNA LJUBAV- intimnost+ strast Ova vrsta ljubavi se retko održi, jer nedostaje
emocionalna komponenta trajne privrženosti
 POTPUNA LJUBAV - intimnost + strast + privrženost
Ljubav tokom trajanja partnerske relacije - intimnost I prvrženost rastu, strast naglo raste a aztim opada

Uticaj vršnjačkih odnosa i prijateljstava na individualne razlike

• Vršnjački odnosi variraju u kvalitetu i kvantitetu, od slabo koordinisanih razmena, do reciprociteta
zasnovanog na kompleksnim atribucijama i korišćenju višestrukih izvora informacija
• Odnosi zahtevaju kognitivne (imitacija, socijalno poredjenje, regulisanje emocija i ponašanja) i
socijalne sposobnosti (razumevanje drugih, pregovaranje).
• Imaju ulogu u razvoju self koncepta i samocenjenja
• Izvor su podrške (saradnja, prihvatanje) ali i konflikta
• Konflikti imaju pozitivnu ulogu (razvoj sposobnosti da se konflikti reše) i negativnu ulogu
(viktimizacija, agresija) u razvoju ličnosti

DEFINICIJE KULTURE
MULTIDIMENZIONALNA DEFINICIJA – Falicov, 1995
Sistem zajedničkih pogleda na svet, značenja i adaptivnih ponašanja koji proističe iz istovremene
pripadnosti i ućešća u različitim kontekstima.
U definiciju se ukljucuju različiti aspekti života počevši od pola, jezika i etniciteta do socijalno-
ekonomskih činilaca i politike

Kultura i ličnosti
• Kultura oblikuje karakter, pa tako i ličnost svih svojih članova
• Članovi jednog društva usvajaju slične karakteristike putem učenja kulturoloških uticaja, simbolizam
i interpretaciju sveta oko njih, dele slične ideje i verovanja, dele „kulturalni tip“
• Ovi stavovi su posebno artikulisani kod „konfiguralista“ – škola u psihološkoj antropologiji
• koja je nastala 20.-ih godina XX veka.
Uticaj kulture na tipove vezivanja
• Tip vezivanja deteta i primarnog objekta je delom zavisan od kulture , koja odredjuje NAČIN
EMOCIONALNOG SAOBRAĆANJA SA DECOM
• Postoje veoma razlicite kulturne prakse koje se odnose na preporuke o dojenju i hranjenju,
povijanju, aranžmanu spavanja, držanju deteta na rukama ili ne, obraćanju ili neobraćanju paznje,
uključivanju deteta u ono što roditelji rade, načinima postavljanja zabrana, nagradjivanju i
kaznjavanju.
McAdams & Palms (2006) - Smatraju da kultura utiče na personalne razlike na tri načina:
1. Kultura ima umereni efekat na način na koji individua ispoljava ponašanje u specifičnom
kontekstu. Iako su bazične crte ličnosti univerzalne, različita će biti ponašanja na koja se ona
ispoljavaju, npr. u zapadnoj kulturi neurotičnost se ispoljava putem opsesivnih simptoma ili
poremećaja ishrane, u afričkim kulturama putem somatizacija ili magijskog mišljenja
2. Kultura ima snažan efekat na način na koji se osoba adaptira: na motive, ciljeve, predstavu o
sebi, iskustva i doživljavanja koja dele ljudi iste kulture npr. Zapadna društva imaju
individualističku, a azijske kulture imaju kolektivističku orijentaciju i to značajno odredjuje način
na koji osoba dobija dozvolu ili zabranu na lične ciljeve i autonomiju
3. Kultura ima najvažniji uticaj na „ličnu istoriju“ ili „narativni identitet“ osobe. Brojne studije
pokazuju da su lična sećanja osobe (ili narativi,priča o sebi) povezane sa pričama o
relacijamakoje su doživele u životu. Ovi narativi grade sliku o sebi i doživljaj kontinuiranosti ident
RODNE ULOGE I RAZLIKE
• Pol se odnosi na ograničeni skup strukturalnih i fizioloških obeležja povezanih s reprodukcijom i dijeli
sve životinjske vrste na muške i ženske jedinke, dok je rod specifičan za ljudsku vrstu i odnosi se na
sve složene atribute koje kultura pripisuje muškarcima i ženama.
• Pol se odnosi na biološke karakteristike (hromozome, gonade, hormone i morfologiju), rod se odnosi
na karakteristike muževnosti i ženstvenosti, koji osvetljavaju procese socijalizacije i psihološkog
razvoja

Definicije osnovnih pojmova

 ROD = društveno određen. Pojam roda uveden je 50-ih godina XX v.
 • podrazumeva društvene, kulturološke i istorijske razlike između žena i muškaraca, obuhvata
različite društvene uloge, identitete i očekivanja za žene i muškarce u društvu. Odnosi se na
nebiološke, kulturalno i društveno proizvedene razlike između žena i muškaraca.
• Rod je socijalna konstrukcija - društveno poimanje, definisanje i strukturiranje roda i rodnih
grupa menja se s vremenom i među kulturama, te s promenama društvenog konteksta.
• Rod je socijalna kategorija – no nije samo "binarna" strukturalno neutralna razlika između žena i
muškaraca, nego je hijerarhijski strukturiran i vrednosno obeležen. Rodne razlike su retko
neutralne, a gotovo u svim društvima rod je važan oblik društvene stratifikacije, te kriterijum
pojavljivanja društvenih nejednakosti i diskriminacija.
 RODNE ULOGE = deljena kulturalna očekivanja o prikladnim ponašanjima s obzirom na pol
• u društvu postoje brojna očekivanja kako bi muškarci i žene trebalo da izgledaju, kako bi
trebalo da se ponašaju i kakve bi osobine trebalo da imaju. Osim ponašanja, rodno tipizirani
atributi mogu biti i osobine ličnosti, uverenja, preferencije i stavovi
 RODNI IDENTITET
• u djetinjstvu = znanje o tome kojeg je osoba pola
• u odrasloj dobi = stepen u kojem osoba sebe vidi maskulinom ili femininom, tj. subjektivni
osjećaj muškosti ili ženstvenosti
Rodni identitet je deo sveukupnog pojma o sebi, a rodne uloge nisu, već su stepen u kojem osoba
podržava ili odgovara na očekivanja sredine s obzirom na svoj pol.
 FEMININOST I MASKULINOST
• iz perspektive psihologije ličnosti, rodne uloge se manifestuju u psihološkim karakteristikama
femininosti i maskulinosti (Deaux i Lafrance, 1998)
FEMININOST se često operacionalizuje kroz posedovanje ekspresivnih osobina (saosjećajnost,
osetljivost i vedrina)
MASKULINOST se operacionalizuje kroz posedovanje instrumentalnih osobina (vođstvo i nezavisnost)
• najznačajniji autori u ovom području (Bem, 1974; Spence i Helmreich, 1978) smatraju da su
maskulinost i femininost odvojene, društveno poželjne komponente, prisutne kod oba pola, ali
u različitoj mjeri
 RODNI STEREOTIPI = generalizovana uvjerenja o tipičnim karakteristikama žena ili muškaraca, poput
verovanja o fizičkim karakteristikama, osobinama ličnosti, poslovnim preferencijama ili
emocionalnim predispozicijama Ž i M (Deaux i Lafrance, 1998)
• Ashmore (1991) smatra da su rodni stereotipi deskriptivna očekivanja, a rodne uloge
preskriptivna očekivanja
• rodni stereotipi su uverenja koja opisuju kakvi muškarci i žene jesu, a rodne uloge uverenja koja
propisuju kakvi bi muškarci i žene trebalo da budu

 SEKSIZAM = diskriminacija ili segregacija osobe na osnovu pola. Temelji se na polnim predrasudama
(stavovima o različitim sposobnostima osoba određenima njihovim biološkim polom)
Glick i Fiske (1997) razlikuju dva oblika seksizma:
1. hostilni ili neprijateljski
• dominantni paternalizam, obezvređujuća uvjerenja o ženama
2. benevolentni ili dobronamjerni
 • zaštitnički paternalizam, idealizacija žena
• zajedničke su im patrijarhalne predrasude o ženama kao “slabijem” polu te uverenje o
nužnosti održavanja tradicionalnih rodnih razlika
• služe kao opravdanje za održavanje patrijarhalnih rodnih društvenih obrazaca

Razvoj rodnog identiteta

• Rodne uloge se usvajaju opservacijom, uslovljavanjem (nagrađivanjem i kažnjavanjem odredjenih
ponašanja) i identifikacijom sa osobama istog pola.
• Razlike počinju i pre rodjenja deteta, kroz roditeljske predstave o tome kakve su devojčice/dečaci i
kako ih različito treba vaspitavati. Od rodjenja tretman je nejednak zavisno od pola : boja odeće, tip
igračaka, korišćenje nagrade i kazne – tendencija da se dečaci „čeliče“, a devojčice „maze“
• Već pre navršene druge godine primećuju se razlike u preferencijama za vrste igračaka i tip igara
• Pitanje da li su ove razlike nastale zbog različitog vaspitnog tretmana ili nekog biološkog mehanizma
• Razvoj rodnog identiteta počinje u ranom detinjstvu paralelno s shvatanjem pola. Konfuzija u kojoj
deca greše u klasifikaciji, moguća je do 8. godine

Rodne razlike i evolucija

Evoluciona psihologija smatra da razlike u intelektualnim funkcijama polova imaju koren u evoluciji:
 SKUPLJANJE HRANE (veruje se da su muškarci preuzeli vodeću ulogu u skupljanju hrane što je
stimulisalo razvijanje spacijalne sposobnosti)
 TERITORIJA KRETANJA (u traženju hrane muškarci su se udaljavali I obilazili veće teritorije, što
se koristi za objašnjenje za poligamiju, ali I spacijalnu orijentaciju)
 RATOVANJE (kompeticija za hranu I žene izazivala je sukobe koji su dalje zahtevali shvatanje
teritorije i orijentaciju u prostoru)

Rodne razlike u socijalnom ponašanju- agresiji

• Muškarci su agresivniji od žena (eksperiment s davanjem elektrošokova). Ukoliko se osećaju
frustrirani, i jedni i drugi postaju više skloni agresiji
• Žene su više sklone da agresivnost ispoljavaju indirektno ili putem cirkularnog vredjanja
• Na žene je lakše uticati i one su empatičnije
 Rotbart & Bejts (1998) - temperament, rod i njihov društveni tretman utiču na buduće
ishode u ponašanju. Crte treba posmatrati u socijalnom kontekstu u kome dovode
doekspresije u ponašanju.

Biološki korelati rodnih razlika

1. Veličina mozga: muški mozak je oko 10% veći, ali je to proporcionalno u odnosu na telesnu masu.
Veći mozak daje moć procesiranja, ali ne i veću inteligenciju .
2. Moždane hemisfere: kod muškaraca je dominantna leva hemisfera, kod žena je balansirano
procesiranje u obe hemisfere (zato su intuitivnije i ponekad bolje u komunikaciji) .
3. Relacije sa ljudima: žene imaju bolje komunikacione veštine i emocionalnu inteligenciju. Muškarci su
orijentisani ka cilju. Žens su više orijentisane ka grupi , tragaju za rešenjem putem diskusije. Muškarci
imaju teškoću da prepoznaju emocionalnu poruku ukoliko nije jasno verbalizovana.
4. Matematičke veštine: bolje kod muškaraca , što se objašnjava time da imaju veći parijentalni lob ,
koji kontroliše matematičke veštine
5. Stres: muškarci u susretu sa stresom reaguju po principu „beg ili borba“. Žene traže koriste taktiku
„budimo prijatelji“ , što se smatra prirodnim instinktom da se obezbede deca i izgrade jake grupne
granice
6. Jezik: žene imaju bolje verbalne sposobnosti , oblasti mozga odgovorne za govor veće su kod žena i
procesiraju jezik u obe hemisfere dok muškarci obično to čine u jednoj
7. Emocije: Žene su više u kontaktu sa emocijama i bolje ih pokazuju, što se tumači dubinom limbičkog
sistema. Ovo ih čini boljima u komunikaciji, ali i podložnijima depresiji .
8. Spacijalne sposobnosti: bolje kod muškaraca, što se objašnjava debljim parijetalnim regionima u
mozgu
9. Sklonost ka poremećajima: muškarci su češće disleksični i imaju različite poremećaje govora (češća
dominacija leve hemisfere) , više su skloni autozmu ADHD, Turetovom sindromu, shizofreniji. Žene su
više sklone poremećajima afekta , anksioznosti, depresiji.

Poremećaji rodnog identiteta

POREMECAJ RODNOG IDENTITETA (GID) - Kada osoba ima teškoća da prihvati rodni identitet koji
odgovara biološkom polu osobe. Još u detinjstvu se javljaju preferencije i ponašanja obično asocirana sa
rodom suprotnim od pola.
• Transrodnost je oznaka za rodne identitete osoba (muški, ženski, oba, nijedan), koje se ne uklapaju u
tradicionalne binarne modele polno/rodnih podela.
• Transrodne osobe mogu imati karakteristike koje su povezane sa jednim rodom (koji je drugačiji u
odnosu na njihov pol), zatim karakteristike oba roda , mogu se definisati negde između u rodnom
kontinuumu (intermedijarni pol) ili mogu biti van rodnih definicija.
• Transrodno ponašanje uključuje spektar ponašanja, to je heterogena grupa:
 seksualna preferencija može biti ka svom polu (homoseksualna), suprotnom polu
(heteroseksualna) ili oba pola (biseksualna).
 Odevanje može biti u skladu s svojim polom ili ekstremno, karikaturalno kao kod drugog
pola (“gej kraljice”).
 Heteroseksualne osobe koje se tajno ili javno oblače kao suprotni pol (transvestitizam, eng.
cross- dressing, najbrojnija vrsta transrodnih osoba ).
 Transseksualne osobe žele da hirurški promene pol, a seksualna orijentacija im može biti
različita.
• Najnovije izdanje američke klasifikacije bolesti (DSM) zamenilo je izraz „poremećaj rodnog
identiteta“ (Gender Identity Disorder –GIR) izrazom „rodna disforija“, jer se smatralo da izraz
“poremećaj” stigmatizuje trans osobe, da ih klasifikuje kao mentalno bolesne osobe.
• Rodna disforija (izmene raspoloženja) se odnosi na stanje distresa koje trpi rodno neskladna osoba,
ali nisu sve rodne neskladne osobe disforične
• Veći broj muškaraca traži promenu pola, ali se taj broj vremenom izjednačavao U SAD 0.0008% (M-
Ž), a 0.0003% (Ž-M).
• Uzroci mogu biti genetski (hormonske varijacije XXY ili jedan X), hormonski (uticaj hormona tokom
embionalnog razvoja), epigenetski (uticaj sredine na predispozicije, a u kritičkim fazama razvoja).
Nacionalni karakter
• Nacionalni karakter je etno-psihološki konstrukt koji označava spoj crta karaktera i obrazaca
ponašanja tipičnih za jednu naciju. On je zasnovan na usvajanju istog temeljnog iskustva (zajednička
istorija, jezik, običaji, verovanja) pripadnika jedne nacije, što dovodi do formiranja jezgra karaktera
koje je zajedničko gotovo svim članovima te nacije.
• Kolektivne psihičke karakteristike članova određene zajednice (ponašanje, običaji, vrednosti, mitovi
itd.) neki autori nazivaju i kulturnom ličnošću, Rut Benedikt to naziva kulturna konfiguracija ,
Margaret Mid kulturni karakter.

ETNICITET
• Etnicitet (od grčkog, ethnos, "narod") je osećanje pripadnosti individue odredjenom poreklu, religiji,
rasi ili jeziku. Ličnost može prihvatati više vrlina, vrednosti ili tradicija primerenih etnicitetu, ali ne
nužno i sve. Etnicitet je moćan obrazac u kompleksu osećanja, mišljenja i ponašanja.
• Članovi etničke grupe obični dele zajedničku kulturnu, običajnu ili religijsku praksu i tako sačinjavaju
grupu koja se može sociološki identifikovati u okviru neke šire grupe (nacije, države). Npr. Albanci u
Srbiji, muslimani u Francuskoj , Amiši u SAD, Kinezi u Britaniji itd
• Etnički identitet predstavlja aspekt identiteta individue, koji je povezan sa pripadnošću etničkoj
grupi. Više je izražen kod pripadnika manjinskih grupa (npr. Pravoslavci ili katolici u Srbiji kao većina
ili manjina)
• Osećaj etniciteta:
 visok - Osoba je deo većine, Ima veću moć, Sličan je „nacionalnom identitetu“, Nema
diskriminacije
 nizak - Osoba je deo manjine, Ima manju moć, Različit je od „nacionalnog identiteta“, Ima
diskriminacije
• Intenzitet i kontinuitet takvog identiteta variraju u vremenu i u odnosu na kontekst i imaju
implikacije za mentalno zdravlje, subjektivno i psihološko osećanje dobrobiti
• Članovi neke etničke grupe imaju neke zajedničke genetske karakteristike (tendencija sklapanja
brakova u okviru grupe) koje su dodatno naglašene kroz društvene prakse, društveni pritisak i
blizinu.
• Na taj način etnicitet predstavlja snažan kontekst za uticaj na razvoj ličnosti svojih članova

RASA
• Rasa se odnosi na fizičke karakteristike (boju kože, vrstu kose, karakteristike lica) za koje se smatra
da su biološkog porekla i koje se potom proširuju na bihejvioralne karakterisike grupe
• U mnogim izvorima se o rasi govori kao o formi etniciteta.
• Rasa se referiše na biološke karakteristike, a etnicitet na kulturološke

Rasa i etnicitet u odnosu na širi kontekst

• Različite kulture imaju različita shvatanja o poželjnosti određenih svojstava ličnosti ili ponašanja
• U multiukulturnim sredinama često je dominantna grupa ta koja određuje šta se očekuje od
pojedinca.
• RASA I ETNICITET mogu biti razlog za diskriminaicju ili ograničavanje različitih mogućnosti
• Manjinske grupe mogu da se izlouju, da se asimiluju ili da osciluju između tradicije i zahteva
trenutnog okruženja
Etnička / kulturna ‘lična karta’ osobe odgovara na pitanja:
 ODAKLE DOLAZIM, ŠTA SU MI KORENI (posmatrati bar 3 generacije – sadašnju, roditelje i njihove
roditelje) ?
 KOLIKO SAM TU GDE SAM SAD I KAKO TO DOŽIVLJAVAM (ako sam tu rodjen, odakle su dosli
roditelji i dede i babe) ?
 SA KOJOM SE GRUPOM (GRUPAMA) IDENTIFIKUJEM ?
 ŠTA SU NAJVAŽNIJE VREDNOSTI KOJE POŠTUJEM ?
 KOLIKO SAM SPREMAN DA SE ‘PRESELIM’ I ŽIVIM NA DRUGOM MESTU?

MEŠANJE RASA I KULTURA

• TRADICIONALNO SE MEŠANJE RASA SMATRALO SOCIJALNO PROBLEMATIČNIM
• Deca iz sredina u kojima je rasno mešanje prisutno generacijama i gde je stvorena specifična
„mešana“ kultura, kojoj su doprinosile različite etničke grupe, generalno nemaju problema sa
uspostavljanjem identiteta
• U toku 2009.g. u SAD 6,8% novosklopljenih brakova odnosi se na rasno ili etničke „mešane„ brakove,
dok je u V.Britaniji taj procenat i do 20%.
• Deca iz rasno mešanih veza mogu da imaju veće probleme u usvajanju identiteta, ali u savremenom
svetu mešanje rasa je značajno normalizovano i skorija istraživanja pokazuju da nema većih razlika u
odnosu na mentalno zdravlje izmedju „mešanih“ veza i ostale dece
• Deca iz „mešanih“ veza mogu da se osećaju zbunjeno u pogledu ličnog identiteta, da se osećaju
„podeljeno“ ili da se opredele za jednu stranu i gravitiraju jednom rasnom opredeljenju i stide se
drugog.
• Takodje se može desiti da su ta deca marginalizovana ili neprihvaćena u jednoj ili obe grupe.

Vežbe 3 - Metodološki aspekti proučavanja ličnosti

Generalni model istraživanja
1. Formulisanje teorijskog problema
2. Odabir prikladnog istraživačkog metoda, dizajniranje istraživanja
3. Analiza i interpretacija rezultata
4. Korišćenje rezultata u cilju potvrđivanja ili odbacivanja teorije/hipoteze
Prikupljanje podataka – pristupi
 IDIOGRAFSKI PRISTUP – kvalitativni, klinički, osoba se posmatra kao jedinstvena nedeljiva
celina, dubinski pristup
 NOMOTETSKI PRISTUP - strukturalni, kvantitativni, istražuje strukturu ličnosti, opisuje ličnost
preko kvantitativno operacionalizovanih varijabli, odnos među varijablama u različitim grupama,
ličnosti jedinstvene u odnosu na to kako se kombinuju njihove crte/dimenzije
IDIOGRAFSKI PRISTUP
 Način prikupljanja podataka:
o Koristi intervjue, dnevnike, lične storije, heteroanamnezu, terapijski materijal,
observaciju kliničara, projektivni materijal
o Ali postoji i kvantitativna analiza kvalitativno sakupljenog materijala (kodiranje,
statistička analiza, analiza sadržaja,..)

 Prednost:
o Omogućava dubinsku analizu ličnosti u njenom svakodnevnom životnom kontekstu,
aktuelnim interakcijama i ličnoj životnoj istoriji, bez artef. Laboratorije
 Nedostaci:
o Postoje teškoće u formiranju generalizacija na osnovu ove vrste podataka,
nesistematsko proučavanje
o Moguća subjektivna analiza i interpretacija

NOMOTETSKI PRISTUP
 Način prikupljanja podataka
o Kvantitativni – LOST

 Prednosti :
o Otkriva generalne principe koji imaju prediktivnu funkciju
o Omogućava poređenje pojedinaca i grupa
 Nedostaci:
o Može da vodi do relativno površnog razumevanja pojedinaca
o Ispitivačima je potreban trening da bi adekvatno analizirali dobijene profile ličnosti

LOST
L – life (podaci iz života): socio-demografske varijable, objektivna istorija bolesti ili ponašanja
O – observer (procena posmatrača): definisanje osobine u tačnim terminima ponašanja
(operacionalizacija osobine), više posmatrača, procena što manje osobina (poželjno jedne) u tačnom
vremenskom intervalu, poželjno dostupnost procenjivanog u većem delu dana, dnevnici procene,
skale procene
S (Q) – self report (samoprocena)/questionnaire: upitnici samoprocene (EPQ; NEO PIR, TCI,..)
T – test data (podaci sa testova): objektivni testovi, rešavanje nekih zadataka pri čemu subjekat
najčešće ne zna koji se vid njegovog ponašanja stvarno procenjuje (pr. igrica na kompjuteru),
fiziološke mere, TESTOVI INTELIGENCIJE i sl

Observacija i rating (R mere)

TEŠKOĆE OBSERVACIJE
 Observer osobu poznaje duže ili kraće vreme
  Poznaje je u različitim situacijama
 Observeri različito značenje pridaju nazivu određene crte (Ajzenkov primer psihijatrijskog
rejtinga sugestibilnosti, r=0)
 Halo efekat, snaga prvog utiska
 Nesvesne pristrasnosti i iskrivljenja

 1. Lab0ratorijske studije i eksperimentalna istraživanja

PREDNOSTI:
o Mogu da manipulišu i variraju posmatrane varijale
o Objektivno registruju podatke
o Uspostavljaju odnose uzroka i posledice

MANE:
o Isključuju ispitivanje onih fenomena koji se ne mogu posmatrati u laboratoriji
o Kreiraju veštačku situaciju koja limitira mogućnost generalizacije
o Potenciraju odredjen pravac i očekivanja
o Ekološka (ne)validnost

 1. Upitnici za ispitivanje ličnosti – korelacioni nacrti

PREDNOSTI
o Mogućnost istovremenog proučavanja velikog broja varijabli
o Mogućnost proučavanja odnosa izmedju mnogo varijabli
o Lako se mogu ispitati veliki uzorci
MANE
o Uspostavljaju odnose izmedju varijabli koji su često samo po dodiru, a ne kauzalni
o Problemi relijabilnosti i validnosi samo-opisa u osnovi upitnika
o Nemogućnost dubinskog ispitivanja osoba

 1. Longitudinalni/transverzalni nacrti

 TRANVERZALNI NACRTI
 „skeniranje“ u jednom vremenskom trenutku
 Omogućava poređenje između grupa
 Pr: Efekat godina starosti na kapacitet pamćenja,....Da li se grupa starosti od 25-30 i 55-
60. godian razlikuju samo u godinama...?
 LONGITUDINALNI NACRTI
 Praćenje u vremenskom periodu iste grupe
 Omogućava planirano dugoročno praćenje određenih efekata (pr. deca Sch majki,....)
 Ipak: ispadanje iz uzorka (naročito ako je sistemsko), skupo, zahteva dobro planiranje i
praćenje, efekat ponovljenih merenja (jednačenje ka proseku)

 2. Korelacija – podsecanje

KORELACIJA (ISPITIVANJE POVEZANOSTI)

  Ako su dve varijable međusobno statistički povezane (koreliraju), onda se na osnovu jedne od
njih mogu predviđati vrednosti na onoj drugoj (regresija)
 Statistička povezanost (asocijacija) varijabli se može računski izraziti na mnogo načina – u
zavisnosti od prirode varijabli i njihove distribucije
 Najbolja ocena povezanosti je Pearsonov r, koeficijent koji je namenjem:
 kontinuiranim,
 kvantitativnim,
 normalno distribuiranim varijablama,
 koje su linearno povezane

Osim r postoje i brojni drugi koeficijenti, ali nemaju sva svojstva koja mora imati dobar koeficijent (a koja
ima r):
 Raspon od -1 do +1
 Vrednost 0 kad nema povezanosti
 Vrednost -1/+1 kada je povezanost potpuna – funkcionalna
 Negativna korelacija označava suprotnu povezanost – što teži teret nosite, sporije hodate – R
KOEFICIJENT IMA NEGATIVNI PREDZNAK (ZNAK - )
 Nulta korelacija znači da nema povezanosti
 Pozitivna korelacija označava direktnu povezanost – što ste pametniji bolje učite - R KOEFICIJENT
IMA POZITIVNI PREDZNAK (ZNAK + KOJI SE NE PIŠE )
 Kvadriranjem koeficijenta korelacije dobijamo proporciju zajedničke varijanse 2 varijable.
Međutim, to maskira asimetričnost preklapanja ukoliko varijanse varijabli nisu jednake.
 U tabelama tumačimo, tj komentarišemo samo onaj r koji je statistički značajan.
 Ta statistička značajnost može biti na nivou statistički značajne povezanosti - p<0.05 (tada iza broja
u tabeli stoji jedna *, primer r=0.18*) ili na nivou visoko statistički značajne povezanosti - p<0.01
(tada iza broja stoje dve zvezdice, primer r=0.34**)
 Nekada umesto zvezdica može bit tačan broj koliko iznosi verovatnoća značajnosti, tj preciznije
rečeno - verovatnoća alfa greške. Tako prikazan broj najčešće ne sadrži nulu ispred decimalnog
zareza, tako da je p=.049 zapravo p<0.05, a na primer p=.005, zapravo p<0.01)

 3. Stilovi odgovaranja

 EKVIESCENCIJA (povodljivost) – tendencija da se složi na stavku, da se kaže „da“. Preporučuje se

da bar polovina ajtema bude negativno usmerena, ali.....
 EKSTREMNOST – tendencija biranja ekstremnih odgovora (češće kod obrazovanijih – Losh, 2002)
 ZLATNA SREDINA – tendencija biranja srednjih neodređenih odgovora (manje obrazovani, žene)
 SOCIJALNA POŽELJNOST
1. Samoobmana
2. Upravljanje impresijom
a) Onaj koji se dodvorava
b) Zastrašivač
c) Samopromoter
d) Ponizan
e) Uzoran

KONTROLNE SKALE
 Ajzenkov EPQ – L (Lie) skala –
• Sastoji se od stavki opisa osobina i ponašanja koja su ili socijalno poželjna ali retko izvođena, ili
često izvođena, a socijalno nepoželjna
• čak ni u anonimnim uslovima skorovi ne padaju na nulu,intnerna konzistentnost stavki (Šipka,
1980)
• Po Ajzenku, važno ih koristiti ne samo u dg praksi, već kao kontrolne varijable u istraživanjima
• Nekada se iza tih skorova kriju stabilne dimenzije ličnosti
 MMPI – tri validacione skale L,F i K (više o tome na psihodijagnostici kod prof Divac)

 4. Razumevanje upitničkih ajtema

• Osrednje korelacije (r=0,39) između paralelnih formi testova koje se razlikuju u strukturi
rečenice (Helfrich, 1986) – sama formulacija ajtema ima značajan uticaj na odgovor
• Različita direkcija usled nejasnih ajtema i onih koji to nisu
• Različita mentalna reprezentacija stavki

Predavanje 4 – INTELIGENCIJA
INTELIGENCIJA - kognitivna / intelektualna sposobnost
• Inteligencija predstavlja jednu od centralnih odlika ljudi.
• Postoje laička i naučna shvatanja inteligencije.
• Kao što u odnosu na ličnost postoji više konceptualizacija i teorija, tako i u odnosu na inteligenciju
postoji čitav niz teorijskih konstrukata i konstrukcija kao i čitav niz definicija.
• Postoje jasne kulturološke razlike u odnosu na shvatanje šta je inteligencija.
• Ljudi percipiraju svoju i tudju inteligenciju različito zavisno od životnog doba i kulture.
Implicitne (laičke) teorije inteligencije
STERNBERG (1985) smatra da laička shvatanja mogu da prethode naučnim hipotezama i da je zato
potrebno da slušamo laike, jer laički koncepti mogu da prošire i promene naučne teorije “jer nam
mogu pomoći da primetimo aspekte kognicije ili osećanja koje sadašnje date teorije inteligencije,
kreativnosti ili mudrosti ne uključuju, ali bi možda trebale da uključe”.
On takodje smatra da su laička verovanja o inteligenciji ono što utiče kako ocenjujemo sopstvene
sposobnosti, a da takva verovanja mogu da imaju značajne posledice za pristup obrazovanju i
postignuće u životu.
• Prvo pitanje: Šta je inteligencija? Šta kažu drugi? - Robert Sternberg je postavio ovo pitanje pred
nekoliko stotina laika i više od 100 psihologa koji se bave inteligencijom. Želeo je da uoči razlike
izmedju eksplicitnih i implicitnih teorija inteligencije.
• Na osnovu odgovora na pitanje ‘Šta je inteligencija’ nasumice izabranih ljudi (onih koji su čekali
voz ili ulazili u samoposlugu) u dva odvojena eksperimenta Sternberg je grupišući odgovore došao
do zaključka da ovi prvenstveno pokrivaju tri grupe:
o Sposobnost praktičnog rešavanja problema;
o Verbalnu sposobnost i
o Socijalnu kompetentnost.
 • Sternbergovi nalazi:
o Potom su tu listu poslali velikom broju eksperata koji se bave inteligencijom da označe
koliko je svako ponašanje karakteristično za: inteligentnu, akademski inteligentnu,
svakodnevno inteligentnu osobu.
o Odgovori se ne razlikuju značajno između laika i psihologa (korelacija 0,80-0,90), ali svi se
grupišu u tri klase: verbalna inteligencija, veštine rešavanja problema, praktična
inteligencija

Definicije laika i eksperata o tome šta je inteligencija

• Eksperti: Verbalna inteligencija, Korišćenje dobrog rečnika, Čitanje s visokim razumevanjem,
Ispoljavanje radoznalosti
• Laici: Sposobnost rešavanja praktičnih problema, Logično i tačno rasuđivanje, Prepoznavanje
veza izmedju ideja, Sagledavanje svih aspekata problema
Eksplicitne I implicitne teorije inteligencije
Eksplicitne :
• Formulišu ih psiholozi u okviru psihologije inteligencije
• Zasnovane i proveravane na podacima o učinku velikog broja osoba na velikom broju različitih
zadataka čija je namena da mere intelektualnu aktivnost; vrši se analiza učinka da bi se izolovali
izvori intelektualnog ponašanja
• Formulisane su formalno u vidu naučne teorije
• Čine osnovu za empirijska istraživanja
Implicitne :
• Zasnovane na uverenjima ljudi šta je inteligencija
• „Privatne“, lične teorije svakog pojedinca. Postavlja se pitanje čije implicitne teorije uzeti u
razmatranje, kojih pojedinaca.
• Najčešće su to eksperti (koji se bave inteligencijom) i laici
• Nisu formalno izložene u vidu teorije, već neformalno, kroz svakodnevnu komunikaciju
• Predstavljaju osnovu za svakodnevno ponašanje

Značenje reči
• Termin inteligencija je u psihologiju uveo Spenser, na osnovu Ciceronovog prevoda Aristotelova
pojma „razumevanje”.
• Latinski „intellectus“ ima dva osnovna značenja „um“ i „moć shvatanja“.
Pitanja koja još traže odgovore
 Šta je inteligencija , kakva je njena struktura?
o Da li je to jedna sposobnost ili više posebnih?
 Poreklo i individualne razlike
o Uticaj nasleđa i sredine na inteligenciju
 Stabilnost sposobnosti tokom života i njena razvojnost
 o Predikcija iz perioda ranog razvoja
 Kako se meri? Postavlja se pitanje da li je moguće meriti ono što nije precizno definisano? Pokazalo
se da je lakše pouzdano izmeriti je, nego saznati šta jeste
Ajzenk (1993)
Termin inteligencija ima bar tri značenja:
a) Biološko - odnosi se na genetsku osnovu i biohemijske procese koji je određuju
b) Psihometrijsko značenje operacionalizuju testovi inteligencije. Ona je odredjena nasleđem, ali i
sredinskim uticajima
c) Socijalna inteligencija- primena inteligencije u svakodnevnom životu. Zavisi od psihometrijske
inteligencije, ali i od ličnosti, patologije itd.

DEFINICIJE INTELIGENCIJE
 Sposobnost da se misli apstraktno (Terman, 1921)
 Kapacitet za sticanje i korišćenje znanja (Henmon, 1921)
 Kapacitet da se uči iz iskustva (Dearborn, 1921)
 Opšta sposobnost misaonog prilagođavanja novim životnim zadacima (Stern, 1912)
 Inteligencija predstavlja napredovanje s nivoa pokušaja i pogreške u smeru apstrakte misaone
kontrole (Terston, 1923)
 Opšti koncept koji uključuje individualnu sposobnost da se deluje svrhovito, misli racionalno i
efikasno izlazi na kraj s okruženjem (Wechsler, 1958)
 Kognitivna sposobnost individue da uči iz iskustva, da dobro rezonuje, da pamti značajne
informacije, da izlazi na kraj s zahtevima svakodnevnog života. (Sternberg, 1988)
 Sposobnost da se rešavaju problemi, ili da se kreiraju proizvodi, koji su vredni u okviru jednog ili
više kulturalnih okruženja (Gardner, 1983/2003)
 „Globalni kapacitet da se profitira iz iskustva i da se dalje koristi informacija dobijena o
okruženju“ (Gerrig, 2008)
Šta je inteligencija tj, njena priroda može se proučavati sa funkcionalnog ili sa strukturalnog stanovišta.
Funkcionalni pristup shvata inteligenciju kao:
 Sposobnost adaptacije
 Kapacitet za učenje (brzina učenja, složenost operacija koje se uče)
 Apstraktno mišljenje (naglašava sposobnost manipulisanja idejama i simbolima)
 Sposobnost komunikacije (razumevanje tuđih emocionalnih stanja i potreba, socijalne
veštine, socijalna inteligencija)
Strukturalni pristup traga za brojem faktora na koje možemo svesti inteligenciju i odnosom izmedju tih
sposobnosti. Zasniva se na faktorskoj analizi.
I. Spirman (G + S) Za svakog autora treba da
II. Terston (G + 7 posebnih) znate broj faktora i da
III. Gilford (150 posebnih nezavisnih sposobnosti)
navedete faktore; za Gf I Gc
IV. Gardner - model multiple inteligencije (7-9 faktora)
da se objasni razlika, šta
V. Sternberg – triarhični model
VI. Katel (kristalizovana i fluidna inteligencija) predstavlja koja, dinamika
VII. CHC model inteligencije - Cattell-Horn-Carroll teorija rasta i opadanja svake
kognitivnog razvoja

I. Charles SPEARMAN (1863 – 1945)

• Pionir faktorske analize (Spirmanov koeficijent korelacije)
• Uveo je g faktor - ideju o postojanju opšte inteligencije
• Uvodi ideju o postojanju specifičnih sposobnosti ‘s’ i opšte sposobnosti ‘g’ koja je u osnovi svih
sposobnosti
• Osnova za izvođenje g faktora bile su visoke korelacije u postignuću na različitim testovima
sposobnosti, što implicira postojanje zajedničkog uzroka ili faktora koji utiče na to postignuće.
Šta su faktori „g“ i „s“ ?
 g faktor se odnosi na svojstvo koje se nalazi u osnovi uspeha na različitim tipovima testova
inteligencije. To je „Inteligencija potrebna da se postigne uspeh na svim tipovima testova
inteligencije“
 g faktor je Intelektualno funkcionisanje koje je odraz mentalne energije, koju u nekom stupnju
poseduje svaki pojedinac, nasledan je i nepodložan obrazovanju.
 Drugi faktor je s faktor – specifične sposobnosti koje doprinose rešenju konkretnog zadatka.
Podložan je obrazovanju i vežbi
 Danas se većina psihologa slaže da da jedna takva latentna dimenzija kao što je g faktor učestvuje u
pojavi pozitivne korelacije među svim merama kognitivnog funkcionisanja.

II. Louis THURSTONE (1887 –1955)

• Terstone smatra da ‘g’ faktor nije osnova iz koje potiču ‘s’ faktori, već je njihov proizvod
• NAVODI 7 PRIMARNIH MENTALNIH SPOSOBNOSTI:
1. spacijalna (prostorna) sposobnost (S) sastoji se u predstavljanju odnosa u prostoru;
2. perceptivni faktor (P) je sposobnost rešavanja zadataka pomoću podataka koji su opažajno
prisutni;
 3. numerički faktor (N) predstavlja sposobnost rešavanja jednostavnih i rutinskih matematičkih
operacija;
4. verbalni faktor (V) sastoji se u sposobnosti razumevanja reči, njihovih odnosa i verbalnog
zaključivanja;
5. faktor pamćenja (M) angažuje pamćenje brojeva i slova ili reči;
6. verbalna fluentnost (V) operiše izdvojenim rečima i sastoji se u brzom proizvođenju reči;
7. faktor individualnog zaključivanja (I) je sposobnost pronalaženja pravila među datim podacima
III. Jay GUILFORD (1897-1987)
• Gilford odbacuje ideju da inteligencija može da bude izražena preko jednog broja i smatra da su
potrebne bar tri dimenzije.
• Njegov spacijalni model (nalik Rubikovoj kocki) inicijalno je pobudio veliko interesovanje i pominje se
u svim udžbenicima, iako su kasnije psihometrijske provere dale tek neznatnu podršku ovom
modelu.
GILFORDOV SPACIJALNI MODEL (SI TEORIJA, 5x5x6)
 Kompleksniji od ostalih modela i podrazumeva ‘ukrštanje’ faktora postavljenih u tri dimenzije –
operacije, sadržaji i produkti (grafički se predstavlja kao kvadar 5x5x6).
 Smatra da postoji 150 nezavisnih sposobnosti (proizvod 5x5x6=150).
 Mnogo različitih vrsta inteligencije i mnogo različitih kombinacija intelektualnih sposobnosti.
I dimenzija: vrste mentalnih operacija (šta osoba čini)
1. Kognicija – otkrivanje, pronalaženje ili prepoznavanje informacija u različitim oblicima;
razumevanje ili shvatanje
2. Memorija - deponovanje informacija u istom obliku u kome su bile date prilikom ućenja
3. Divergentna produkcija- stvaranje dve ili više informacija iz date informacije
4. Konvergentna produkcija- nalaženje samo jednog odgovora koji zadovoljava dati uslov,
informaciju
5. Evaluacija - poređenje proizvedenih podataka sa poznatom informacijom i donošenje odluke
koja zadovoljava dati kriterijum
II dimenzija: sadržaj testova
1. Vizuelni sadržaj - konkretan po formi, percipiran vidom
2. Auditivni – percipiran sluhom
3. Simbolički sadržaj - elementi koji nemaju značenje (brojevi, slova, muzike, note, razne vrste
kodova)
4. Semantički sadržaj - pruža informacije u obliku značenja (reči)
5. Bihejvioralni sadržaj - npr. u testovima socijalne inteligencije
III dimenzija –produkti - Načini ili forme u kojima se javljaju informacije u testu:
1. Jedinice - pojedinačne stvari, njihova imena, izolovane celine
2. Klase- grupe objekata sa jednom ili više zajedničkih karakteristika
3. Relacije - razne vrste odnosa između elemenata
 4. Sistemi - kompleksi, strukture ili organizacije međusobno zavisnih delova ili delova u
interakciji
5. Transformacije - promene, revizije, redefinicije na osnovu kojih se data informacija pretvara
u drugi oblik ili stanje
6. Implikacije- očekivanja, anticipacije ili predviđanje nečega na osnovu date informacije
Kako praktično izgleda kada se ukrste ove tri kategorije?
Svaki faktor ima svoje tehničko ime, a neki od njih i svoju psihološku interpretaciju
PRIMERI: kognicija bihejvioralnih relacija – sposobnost razumevanja socijalnih relacija

Kritika Gilfordove teorije

 Sve kombinacije faktora nisu jednako valjane, tj. nemaju svi faktori svoju psihološku
interpretaciju
 Ovaj model konstruiše, a ne izučava realnost; treba otkriti prirodno postojeće sposobnosti, a
ne konstruisati veštačke
 Najviše napadana ortogonalnost (nezavisnost) faktora
 Nasilno dobijao potvrde nekih faktora menjajući
 uzorak testova i ispitanika, vreme rešavanja, metode faktorizacije koje omogućavaju lako
dobijanje nezavisnih faktora
 Zamerka Kerola: nije uključio dimenziju kognitivne brzine
Značaj Gilfordove teorije
 Doprinos u istraživanju divergentne produkcije (stvaralačkog mišljenja)
 Isticanje evaluacije (suđenja ili kritičkog mišljenja) što je u mnogim drugim koncepcijama
sposobnosti potpuno zanemaren aspekt kognicije
 Proširivanje sadržaja testova; posebno je značajno uvođenje bihejvioralnog sadržaja kao
zasebne vrste
 Uvodi dimenziju produkata, jer smatra da se na osnovu mentalnih operacija i sadržaja ne
mogu dobro diferencirati faktori u situaciji kad su ulazni i izlazni produkti tih operacija
različiti.
 Heuristička vrednost modela jeste u poticanju mnogih istraživanja koja su, pokušavajući da
ga provere, imala za posledicu konstrukciju niza novih testova inteligencije
IV. Gardnerov model multiple inteligencije
Ima 7 (9) posebnih vidova inteligencije:
1. Jezička (verbalna) - korišćenje jezika u mišljenju i komunikaciji
2. Muzička - Senzitivnost za muziku i razumevanje ritma, tona i drugih aspekata muzike
3. Spacijalna - Korišćenje misaonih predstava koje reprezentuju prostorne relacije
4. Logičko-matematička - sposobnost da se misli logično i rešavanje mat. problema
5. telesno- kinestetička - Sposobnost da se uče i izvode fizički pokreti
6. Interpersonalna - Sposobnost da se komunicira i efektivno ušestvuje u socijalnim
relaicjama
7. Intrapersonalna - Sposobnost osobe da razume sebe
8. Prirodna (ekološka) - Sposobnost da se prepoznaju pravila u prirodi i kako se živa bića
uklapaju u nju
9. Egzistencijalistička (filozofska)
 *Boldovane su osam intelektualnih sposobnosti

 Ljudi uče na različitim nivoima inteligencije

 Ljudi uče, pamte, izvode radnje i razumeju na različite načine i imaju sve ove vrste
inteligencije
 Psihološki testovi većinom identifikuju samo generalnu inteligenciju (jezik i logika)
 Genetika, okruženje i iskustvo utiču na svaki od nivoa inteligencije
 Multipla inteligencija je sredstvo, a ne cilj
 Svi ljudi poseduju ove inteligencije, ali svaka osoba ima svoju jedinstvenu kombinaciju stila
učenja
 Svoj model bazirao je na proučavanju pacijenata koji imaju različite lokalizacije oštećenja
mozga, zbog čega su imali oštećene neke forme inteligencije, a druge ne. Takodje je
proučavao ljude koji imaju kombinaciju mentalne retardacije i nekog neuobičajenog talenta
ili sposobnosti (Savant Syndrome, Asperger sindrom)
Gardner povezuje profesionalne izbore i dominaciju neke od ovih sposobnosti. Npr. Osoba koja ima
dominantno razvijenu spacijalnu inteligenciju treba da bira izmedju sledećih profesija
• reklame
• arhitektura
• Kartografija
• Inženjer
• slikar
• Grafički/Modni dizajner
V. Robert STERNBERG (1949-)
• Jedan od najuticajnijih autora u psihologiji danas i veoma originalan istraživač
• Umesto psihometrijskog, nudi kognitivni pristup inteligenciji
• Pored opsežnog istrazivanja inteligencije kao kognitivne sposobnosti posvećuje dodatnu pažnju i
prakticnoj inteligenciji, kreativnosti i mudrosti.
• Sternberg veruje da je inteligencija sastavljena od tri komponente, koje su odvojene, ali i u relaciji

Triarhična teorija inteligencije

ANALITIČKA INTELIGENCIJA - Mentalni koraci ili „komponente“ koji se koriste kakoi bi se rešio problem -
rešavanje problema- jasno definisan problem, jedno rešenje. Najviše je u relacji s IQ i testovima
postignuća
KREATIVNA INTELIGENCIJA - Korišćenje iskustva na način koji unapredjuje, podstriče, unutrašnje
negovanje - kreativno mišljenje i rešavanje problema
PRAKTIČNA INTELIGENCIJA - Sposobnost da se shvati kontekst (okruženje) u kome se osoba
svakodnevno nalazi i da se adaptira na njega - nedovoljno jasne, česte situacije sa višestrukim rešenjima,
„ulična inteligencija“
Sposobnost da se ponašanje usmerava prema zahtevima konteksta - Adaptacija, selekcija i oblikovanje
potreba
Veštine procesiranja informacija - Dekodiranje, kombinovanje i poredjenje informacija
Iskustvo s datom situacijom ili zadatkom - Izlaganje i praksa
Kritika Sternbergovih ideja
Linda Gottfredson ( 2003)
 kritikuje triarhičnu teoriju kao neempirijsku.
 Nisu na mestu kritičke da klasični psihološki testovi ne mere praktičnu inteligenciju, jer je
pokazana umerno visoka korelacija izmedju njih, posebno kod osoba srednje životne dobi,
kada osoba dostiže maksimum u karijeri
 Postoji visoka korelacija IQ mera i uspeha u poslu
 IQ mera dobro predvidja sposobnost osobe da ostane van zatvora ili da ostane živa, ukoliko
je u rizičnom okruženju (referiše na Sternbergovu ideju da testovi ne mere praktičnu
inteligenciju ili „uličnu pamet“)
 Praktična inteligencija se ne može smatrati glavnim domenom inteligencije, već setom
veština koje osoba stiče u svrhu preživljavanja
 Meta analize pokazuju malu korelaciju izmedju IQ mera i kreativnosti (Kim, 2005). To uvodi
sumnju u ideju da je kreativna inteligencija jedan od velikih faktora inteligencije

VI. Raymond Cattell (1905–1998)

Katel zastupa stanovište o dve superprimarne sposobnosti koje grade faktor višeg reda (G):
 Fluidna intelligencija (Gf)
 Kristalizovana inteligencija (Gc)

• Fluidna inteligencija „teče“ kroz razne vrste mentalnih aktivnosti, a kristalizovana je konačni produkt
u odredjenoj tački razvoja pojedinca.
Fluidna intelligencija (Gf) - je kapacitet da se misli logično i da se rešavaju problemi u novim
situacijama, nezavisno od stečenog iskustva.
 To je sposobnost da se analizira novi problem, prepoznaju obrasci i relacije koje su u osnovi tog
problema i da se on razreši koristeći logiku.
 Fluidna inteligencija je neophodna u rešavanju naučnih, posebno matematičkih i tehničkih
problema. Uključuje induktivno i deduktivno rezonovanje.
Kristalizovana inteligencija (Gc) -je sposobnost da se koriste stečene veštine, znanja i iskustva.
 Ne može se svesti na memoriju ili fond stečenog znanja, ali je u vezi s skladištenjem znanja u
dugoročnoj memoriji.
 Najviše je vidljiva kroz fond rečnika i fond stečenih znanja.

• Fluidna je neurološki potencijal opšte sposobnosti stvaranja relacija (uviđanja odnosa) “investira” u
kristalizovanu sposobnost kroz učenje, tj. kroz iskustvo
• U šta će se investirati određuje KULTURA, u najširem značenju (nekada klasično obrazovanje, sada
informatička pismenost)
• Do 2-3 godine Gf i Gc visoko povezane
• Katel (1987) smatra da se izdvojena struktura inteligencije ne može smatrati univerzalnom, za
različite kulture i populacije. Ona zavisi od:
 Vrste upotrebljenih testova
 Vrste uzorka i kulture iz koje potiče
  Vrste faktorsko-analitičkih metoda
 Modela inteligencije koji se dominantno koristi u toj kulturi (npr. u evropskoj tradiciji je
dominantnija Spirmanova tradicija i ideja o g faktoru, a u SAD je vrednost g faktora
umanjena)

VII.CHC MODEL INTELIGENCIJE

Cattell-Horn-Carroll teorija kognitivnog razvoja

Ova savremena teorija nastala je sintezom tri teorijska modela: Raymond Cattell, John Horn, and John
Carroll.
John Horn i Carroll su se složili da sintetizuju svoje teorije:
1) Catellovu ideju o kristalizovanoj i fluidnoj inteligenciji,
2) Carrollov model o hijerarhijskoj organizaciji faktora inteligencije
3) Hornove glavne sposobnosti.
• Rezultat je CHC teorija kognitivnog razvoja
• John Horn je proširio Katelov model na 9 glavnih sposobnosti ; Kristalizovana inteligencija (Gc),
Fluidna inteligencija (Gf), Auditivno procesiranje(Ga), Brzina procesiranja (Gs),Kratkoročna memorija
(Gsm), Dugoročna memorija (Glr), Vizuelno-prostorno procesiranje (Gv), Sposob.čitanja i pisanja
(Grw), Kvantitativno rezonovanje (Gq)
1. Fluidna inteligencija (Gf) - podrazumeva korišćenje voljnih i kontrolisanih mentalnih operacija radi
trenutnog rešavanja novih problema (onda kada ne postoji mogućnost njegovog automatskog
rešavanja)
2. Kristalizovana inteligencija (Gc) - obuhvata sposobnosti koje je osoba stekla procesom
„akulturacije“, odn. iskustva i znanja koja je osoba usvojila živeći u datoj sredini
3. Opšta znanja (Gkn) - sveukupna znanja osobe koje se odnose na specifične oblasti, a koja su stečena
akademskim obrazovanjem ili specifičnim treningom, i nisu opšta i zajednička za sve predstavnike
određene zajednice
4. Vizuelno-prostorne sposobnosti (Gv) - predstavljaju skupinu sposobnosti za generisanje, pamćenje i
transformisanje strukture vizuelnih slika i predstava
5. Auditivno procesiranje (Ga) -predstavlja sposobnost koja zavisi od zvučnih inputa i razvijenosti čula
sluha, a čija je ključna karakteristika mogućnost prepoznavanja različitih vrsta auditivnih informacija.
6. Kratkoročna memorija (Gsm) - sposobnost zadržavanja i namernog, svesnog korišćenja informacija
u kratkom periodu (od nekoliko sekundi).
7. Dugoročna memorija (Glr) - sposobnost skladištenja novih i korišćenja informacija iz ranijeg perioda
pri kasnijem rešavanju problema putem asocijcija.
8. Brzina kognitivnog procesiranja (Gs) - sposobnost automatskog i lakog kognitivnog rešavanja
zadataka posebno kada se radi o zadacima sa vremenskim ograničenjem i kada je to potrebno
uraditi efikasno i brzo
9. Brzina reagovanja (Gt) - odražava brzinu kojom osoba može da reaguje na određeni stimulus ili
zadatak, brzina davanja odgovora u jednostavnim problemskim situacijama
10. Psihomotorna brzina (Gps) -sposobnost brzog i lakog izvođenja motornih pokreta nezavisnih od
kognitivne kontrole

 John B. CARROLL (1916 – 2003)

 John Carroll je istovremeno dao model o tri Stratuma.
 „Tristratumska teorija kognitivnih sposobnosti“ je samo proširenje već postojećih teorija. Ona
objašnjava u kakvom su medjusobnom odnosu identifikovani faktori višeg i nižeg reda u
strukturi inteligencije
 Caroll predlaže hijerarhijski model inteligencije zasnovan na faktorskoj analizi podataka iz preko
450 istraživanja inteligencije izmedju 1927 – 1987.g. Izdvojeni faktori su ponovljeni u različtim
populacijama.

 Kerol (Carroll, 1997)

smatra da postoji relativno veliki broj izdvojenih individualnih razlika u kognitivnim sposobnostima,
a da one mogu da se postave hijerarhijski:
 Stratum I USKE SPOSOBNOSTI, specifični nivoi inteligencije (69)
 Stratum II ŠIROKE SPOSOBNOSTI , to je 8 širokih faktora nastalih grupisanjem 69 specifičnih;
Kristalizovana inteligencija Gc
Opšta memorija i učenje Gy
Vizuelna percepcija Gv
Auditivna percepcija Gu
Sposobnost upotrebe naučenog Gr
Kognitivna brzina Gs
Brzina procesiranja (odlučivanja) Gt
 Stratum III koji predstavlja JEDINSTVENU, GENERALNU SPOSOBNOST (g faktor )

POGLED U PROŠLOST: PRVA HIJERARHIJSKA TEORIJA INTELIGENIJE PHILIP VERNON 1905-1987

 Smatrao je da su g I s kako su ih objašnjavali spearman i thurstone, veoma pojednostavljeni
modeli i da postoji mnogo više nivoa u intelektualnom funkcionisanju nego samo g I s
 VERNON razlikuje dva velika faktora : ‘v:ed’ verbalna inteligencija i obrazovanje i ‘k:m’
prostorna /Mehanička inteligencija
CHC integrisani model sposobnosti
Ne postoje strelice izmedju faktora, jer nema saglasnosti Kerola i Horna oko validnosti G faktora i načina
povezanosti sa sposobnostima Stratuma I
STRATUM III OPŠTA SPOSOBNOST
STRATUM II ŠIRE SPOSOBNOSTI
STRATUM I UŽE SPOSOBNOSTI (OKO 80 IDENTIFIKOVANIH

Kakve su konsekvence CHC modela? Kros baterijski pristup merenju inteligencije

 Mnogi testovi intelektualnih sposobnosti razvrstani su u skladu sa ovom teorijom, a na osnovu
sposobnosti koje mere, ali s obzirom da ni jedan od testova ne meri sve pobrojane sposobnosti,
razvijen je alternativni metod merenja i interpretacije nazvan Kros-baterijski pristup, tako da se CHC
teorija može smatrati, zapravo, mostom između teorije i prakse merenja intelektualnih sposobnosti.
 Baterija testova - celina sastavljena iz niza kratkih testova koje ciljano mere pojedinačne sposobnosti
 Predlaže se da se ne primenjuje uvek isti test inteligencije, već da se baterija testova formira prema
pojedinačnom ispitaniku i pojedinačnom cilju procene
 Na ovaj način bi procena inteligencije bila individualizovana i preciznije bi se shvatila struktura
inteligencije kod manjinskih grupa (npr, retardiranih, nadarenih itd).

 Inteligencija je ono što mjere testovi inteligencije. (Edwin Boring, 1886-1968)

Definicija koja je kritikovana kao cirkularna
S druge strane, ispravna je, jer izborom ispitanika i vrste testova možemo uticati na faktorske solucije
koje dobijamo.
Tada se faktori inteligencije mogu shvatiti kao rezultat metoda, a ne fenomena samog po sebi. Ukoliko
su testovi sličniji, utoliko će se izdvojiti snažniji g faktor.

Vežbe 4 - Inteligencija – definisanje i modeli

Implicitne teorije inteligencije (ITI)
• Zavisne od kulture i konteksta
• Istraživanja ITI se zasnivaju na naučnim metodama, ali podaci iz verbalnih izveštaja, ne registrovanje
intelektualnog funkcionisanja – ne šta je zapravo inteligencija, već šta ljudi smatraju da je
inteligencija
• Stenbergova razmatranja značaja laičkih shvatanja inteligencije - laička verovanja o inteligenciji
utiču na to i kako sagledavamo sebe i svoje sposobnosti
• Stenbergovi nalazi:
1. Sposobnost praktičnog rešavanja problema;
 2. Verbalna sposobnost i
3. Socijalna kompetentnost
Definicija USPEŠNE INTELIGENCIJE – „Spoznati svoje sposobnosti i nesposobnosti, pa onda što više
koristiti „jake“ strane ličnosti, a na slabima raditi ili ih ne pokazivati. Ljudi visoke praktične inteligencije
aktivno traže prilike da pokažu svoje sposobnosti, a izbegavaju se dovesti u situacu gde bi njihovi
hendikepi mogli biti prepoznati“ (Stenberg, 1996)
• „..uz izjednačenost ostalih stvari, što brže osoba daje tačan odgovor, veća joj je inteligencija“ -
Torndajkov princip („quick“ u engleskom – brz, ali i pametan)
• „Sposobnost rezonovanja, verbalna sposobnost, rešavanje problema, sposobnost učenja i
kreativnost“ (Siegler & Richards, 1988)
• „prirodna bistrina – delimično podudarna praktičnoj sposobnosti (Stenberg), fluidnoj inteligenciji,
faktoru k:m, paralelnom procesu (Momirović, 1978) i naučena intelektualna efikasnost – u vezi sa
formalnim učenjem, kristalizovana inteligencija, faktor v:ed, akademska inteligencija (Stenberg),
serijalni procesor (Momirović)“ (Zarevski, 1981)
Eksplicitne teorije inteligencije
• Formulišu ih psiholozi u okviru psihologije inteligencije
• Formulisane su formalno u vidu naučne teorije
• Čine osnovu za empirijska istraživanja
• Zasnovane i proveravane na podacima o učinku velikog broja osoba na velikom broju različitih
zadataka čija je namena da mere intelektualnu aktivnost; vrši se analiza učinka da bi se izolovali
izvori intelektualnog ponašanja
1. Strukturalni pristup
2. Funkcionalni pristup
Na početku – Spirman
 Pionir faktorske analize (Spearman-ov koeficijent korelacije)
 Uveo je G faktor-ideju o postojanju opšte inteligencije
 U seoskoj školi – jaka pozitivna korelacija između svih upotrebljenih mera, čak i između zadataka
perceptivne diskriminacije i procene školskih
sposobnosti učenika


 Spirmanovi zaključci
1. Različite korelacije koje se nalaze između pojedinačnih predmeta se objašnjavaju dvofaktorskom
teorijom – „opšta inteligencija“ (g) i „specifična inteligencija“ (S) (specifični faktori međusobno
nezavisni)
2. G meri „neurološki utemeljenu snagu ili energiju koja upravlja sposobnošću intelektualnog
rada„ (Spirman, 1923, str. 5)
o EDUKCIJA RELACIJA
 FUNDAMENT : FUNDAMENT= RELACIJA (dobro:loše= )
 o EDUKCIJA KORELATA
 FUNDAMENT1 : FUNDAMENT2=FUNDAMENT3 : FUNDAMENT 4

3. Različite korelacije između različitih mera odražavaju razlike u stupnju u kojem su određeni
zadaci zasićeni g-faktorom (odnosno „saturisani“ g faktorom) (Gardner et al, 1999)
Strukture inteligencije
1. HIJERARHIJSKE (Spirman, Vernon, CHC)
2. NEHIJERARHIJSKE (Thurston, Gilford, Gardner)

Faktorska analiza
 Osnovna logika – pokušaj pronalaženja pravilnosti ili obrazaca povezanosti između skupova varijabli
 Manifestne i latentne varijable
 „matematički postupak svođenja uzorka različitih manifestnih mera za članove nekog skupa jedinki
na manje klatentnih mera, koje važe za isti skup i iz kojih se uz zanemrljivu grešku, mogu
reprodukovati prvobitne mere“ (Smederevac & Mitrović, 2006, str. 36)
 Koraci u faktorskoj analizi:
1. Prikupljanje podataka
2. Odluka o vrsti primenjene metode
3. Ekstrakcija faktora
4. Određivanje broja faktora
5. Rotacija faktora
6. Imenovanje faktora
3. Ekstrakcija faktora

• Matrica inter-ajtem korelacija

• Identifikacija onolikog broja latentnih dimenzija (faktora) koliko je neophodno za objašnjenje
odgovarajućeg udela zajedničke varijanse među ajtemima
• Nakon ekstracije računa se zasićenje svakog ajtema svakim faktorom – AJTEM/FAKTOR KORELACIJA
– najniža 0.3

5. Rotacija faktora

• Pozicioniranje faktora da se maksimalizuje jednostavna struktura – ajtemi imaju maksimalna

zasićenja na jednom ili maksimalno dva faktora, dok su zasićenja na ostalim blizu 0 (Kline, 1993)
• Ortogonalna rotacija (Varimax) – faktori pod pravim uglom i međusobno ne koreliraju
• Kosougle rotacije (Promax, Oblimin) – faktori pod oštrim uglom i međusobno koreliraju

6. Imenovanje faktora

• Pažljiva analiza stavki koje ulaze u taj faktor

• Ali, i stavke koje imaju sličnu distribuciju, a pri tome nisu sadržajno slične mogu dati lažnu sliku i
„upasti“ u jedan faktor

Katel – fluidna inteligencija (Iz rukopica doc Djuric)

• postoji i uzročna (a ne samo strukturalna) povezanost među pojedinim komponentama koje
sačinjavaju celinu čovekovih sposobnosti.
• Prva u tom nizu jeste „jedina opšta sposobnost opažanja odnosa koja je povezana sa celim
asocijacionim razvojem moždane kore.
• Ta opšta sposobnost može da se primeni u bilo kojoj čulnoj ili motornoj oblasti ili u bilo kom procesu
selektivnog korišćenja uskladištenih informacija.
• Zbog toga što nije vezana za bilo koju specifičnu veštinu ili čulnu, motornu ili mnezičku oblast,
nazvana je „fluidnom“ sposobnošću (gf)“.
• Uopšteno, fluidna inteligencija ili fluidno rezonovanje (Gf) predstavlja sposobnost logičkog
rezonovanja i rešavanja novih problemskih situacija, a koja je nezavisna od znanja i informacija koje
pojedinac poseduje. To je sposobnost analize novih situacija i problema, identifikovanje obrazaca i
veza koje se nalaze u osnovi datog problema korišćenjem logičkih procesa

Katel – kristalizovana inteligencija (Iz rukopica doc Djuric)

• U toku sticanja iskustva, ta opšta fluidna sposobnost se, u uzajamnom dejstvu sa motivacijom,
pamćenjem i sredinskim uticajima, ispoljava u vidu novih i složenijih intelektualnih veština.
• „Te složene stečene sposobnosti u vidu visoko organizovanih veština rasuđivanja u posebnim
perceptivnim i motornim oblastima nazivamo kristalizovanom inteligencijom-(gc), zato što je njihovo
ispoljavanje vezano za niz posebnih oblasti“.
• Tako, umesto jednog opšteg faktora (g), postoje dva opšta faktora (gf) i (gc), pored širih i užih
grupnih faktora
• Sa druge strane, kristalizovana inteligencija (Gc) predstavlja sposobnost korišćenja veština, znanja i
iskustava koje pojedinac poseduje. Ona se ne može, u potpunosti, izjednačiti sa znanjima ili
pamćenjem, ali se svakako oslanja na korišćenje dugoročne memorije i postojećih informacija. Opšta
znanja, rečnik sposobnost upotrebe reči i brojeva, predstavljaju indikatore ove sposobnosti, i ona je,
zapravo, proizvod interakcije akademskog i kulturološkog iskustva i fluidne inteligencije osobe.

Katel-Horn-Karolov model (CHC)

• Nivo I - opšta inteligencija ( Spirmanov g faktor), najviši, opšti, nivo sposobnosti

• Nivo II - nivo „širih“ sposobnosti, odn. „bazičnih, konstitucionalnih i trajnih karakteristika osobe koja
određuju mogućnost različitog specifičnog ponašanja u datim domenima“ i u koje se ubrajaju:
fluidna inteligencija, kristalizovana inteligencija, opšta memorija, vizuelna percepcija, auditivna
percepcija, sposobnost pretrage memorije, brzina kognitivnih procesa (**na kraju)

• Nivo III - nivo „užih“ sposobnosti (oko 70 specifičnih sposobnosti), od kojih je svaka povezana sa
specifičnom „širom“ sposobnošću iz nivoa II

Predavanje 5 – Intaligencija 2 – Merenje intaligencije

Odnos nasleđa i inteligencije

Najveći izvor rasprava, debata, sučeljavanja: koji je udeo nasleđa a koji sredine u formiranju
intelektualnih sposobnosti. Važno pitanje jer ima obrazovne, političke, ekonomske posledice.
Heritabilnost je mera u kojoj je proporciji varijacija određene crte (inteligencija, ličnost) rezultat
genetske varijacije.
 Kada je heritabilnost 1.00 to znači da je sva varijacija u inteligenciji rezultat genetske varijacije –
nijedna varijacija ne dolazi zbog razlike u sredinskim faktorima
 Kada je heritabilnost 0.00 to znači da varijacija u inteligenciji nimalo nije rezultat genetske
varijacije – sva varijacija je rezultat različitih sredinskih uticaja

Metode procene uticaja naslednog i sredinskog

Psiholozi su u pokušaju određivanja uticaja okoline i nasleđa na kognitivno funkcionisanje nastojali da
varijansu uspeha na testovima inteligencije dele na proporciju uticaja okoline, odnosno nasleđa tako
što su držali konstantnim jedan faktor, a varirali drugi.
To znači da se u jednom slučaju drži konstantnim, odnosno poznatim genetska sličnost ispitanika a
varira njihova okolina, a u drugom slučaju je okolina ista, ali su ispitanici različitog genetskog nasleđa.
Kao metode ispitivanja korišćene su već poznate:
 Studije porodica
 Studije usvojene dece
 Studije blizanaca
Korelacija testovnih rezultata ispitanika različitog stepena srodstva na osnovu 56 studija
• Osobe bez srodstva koje žive odvojeno - 0,09 (-0,03 do 0,31)
• Osobe bez srodstva koje žive zajedno - 0,13 (-0,2 do 0,32)
• Roditelj usvojitelj i dete - 0,18 (0,16 do 0,39)
• Roditelj i dete - 0,51 (0,20 do 0,80)
• Braća i sestre koji žive odvojeno - 0,47 (0,32 do 0,49)
• Braća i sestre koji žive zajedno - 0,50 (0,30 do 0,78)
• Dvojajčani blizanci različitog pola - 0,49 (0,37 do 0,66)
• Dvojajčani blizanci istog pola - 0,56 (0,42 do 0,89)
• Jednojajčani blizanci koji žive odvojeno - 0,75 (0,61 do 0,89)
• Jednojajčani blizanci koji žive zajedno - 0,87 (0,76 do 0,99)

Da li je hereditarna varijansa konstanta tokom života individue

• Ne.
• Iako se smatra da 40% do 80% varijanse u IQ skorovima predstavlja
• rezultat nasleđa, ovaj uticaj nije kontinuiran tokom života.
• Inteligencija biološke braće, koju su usvojile dve različite porodice srednje klase, i čiju
inteligenciju merimo u 5 i 18 godini, biće sličnija u osamnaestoj godini života.
• Uprkos očekivanjima da im je inteligencija sličnija kad su mali, istraživanja pokazuju da je upravo
suprotno. Po osamostaljivanju njihovi IQ skorovi postaju sličniji.
 • Očigledan uzrok ovom probližavanju je smanjenje uticaja njihovih usvojitelja na ispoljavanje
njihovih genotipova.
• Stepen uticaja genetskog (=heritabilnost) raste kako deca postaju starija.
• Jensen smatra da 80% razlike u inteligenciji u odrasloj dobi potiče od genetskih faktora, dok je u
detinjstvu samo 40% razlike medju decom rezultat genetskih razlika.
• Činjenica da je inteligencija uslovljena genetskim predispozicijma, ne znači da ne može biti i pod
uticajem sredine.
• Nasleđe ne određuje samo kognitivne, već i faktore ličnosti, dakle vrši uticaj i preko personalnih
faktora
• Setimo se da je hereditarnost crta ličnosti takođe visoka
• Testovno postignuće ne zavisi samo od kognicije, već i od faktora ličnosti
Nasleđe ne određuje samo kognitivne, već i faktore ličnosti, dakle vrši uticaj i preko personalnih faktora
Setimo se da je hereditarnost crta ličnosti takođe visoka
Testovno postignuće ne zavisi samo od kognicije, već i od faktora ličnosti

Faktori koji utiču na postignuće na testu inteligencije:

• Genetska predispozicija za kognitivni kapacitet
• Genetska predispozicija za crte ličnosti
• Sredinski uticaji za razvoj inteligencije
• Sredinski uticaji za razvoj ličnosti
• Trenutno stanje: bolesti, motivacija za testiranje
• Greška merenja

Mehanizmi genetskog uticaja

• Kada kažemo da nasledje igra ulogu u visini inteligencije i kognitivnom funkcionisanju osobe, mi
zapravo još uvek ne znamo precizne mehanizme kako se to odvija – koja je to neuroanatomska
struktura ili procesi koji su u osnovi kognicije
• Novija istraživanja pokazuju da je mogući mehanizam delovanja preko fizioloških osobenosti mozga
i neuralnih mreža, čije je funkcionisanje sasvim izvesno genetski predisponirano
• Merenja PET skenerom su pokazala zone aktivacije mozga prilikom kognitivnih operacija. Ove
oblasti su uočene na osnovu toga što se u njima odvija intenzivniji metabolizam glukoze , što je
proces osoben za kognitivnu aktivaciju.
Šta neuronauke kažu o inteligenciji?
• Nove studije su pronašle specifične moždane strukture, koje su ključne za opštu inteligenciju i
egzekutivne funkcije (sposobnost da se reguliše i kontroliše ponašanje).
• Jung &Haier (2007) predlažu parijeto- frontalnu teoriju inteligencije o tome kako su regioni mozga
povezani kako bi proizveli inteligentno ponašanje
Integrisali su rezultate 37 neuroimidžing studija (1557 ispitanika)
1. Tokom rešavanja Vekslerovih testova inteligencije aktiviraju se pretežno frontalne i parijetalne
regije mozga.
2. Umesto ideje o lokalizaciji pojedinih kognitivnih funkcija, razumnije je razvijati hipoteze o neuralnim
mrežama. Visoko inteligentne osobe imaju neprekinuti transfer informacija izmedju različitih
regiona mozga koji su uključeni u proces rešavanja jednog problema
3. Mozak inteligentnijih osoba brže obradjuje verbalne i auditivne informacije, efikasnije procesira
informacije, koristi više resursa, nego mozak manje inteligentnih osoba

INTELIGENCIJA I POL
• Kontroverzna tema oko koje su se decenijama sučeljavala mišljenja
• Postoje tendencije da se i podceni i prenaglasi razlika medju polovima u pogledu inteligencije
• Analizirane su polne razlike u pogledu:
I. Opšte inteligencije
II. Verbalnih sposobnosti
III. Spacijalnih sposobnosti
IV. Matematičkih sposobnosti

OPŠTA INTELIGENCIJA
• Generalno se smatra da razlika u opštoj inteligenciji ne postoji
• Razlike u rezultatima istraživanja su rezultat metodoloških razlika
• Na Vekslerovim testovima inteligencije (koji su baterijski i obuhvataju spektar sposobnosti) nisu
utvrdjene polne razlike
• Najčešće su korišćene Ravenove matrice, kako bi se izbegao uticaj kulture. Rezultati u
istraživanjima su različiti: pokazuju da polne razlike nema ili da neki od polova postiže više skorove.
• Neki autori smatraju da ni Ravenove matrice ne mere samo g faktor, već obuhvataju i pojedinačne
sposobnosti koje su polno različite
Rodne razlike i inteligencija
• Nema razlike u opštoj inteligenciji - Hipoteza varijabilnosti
• U nekim istraživanjima raspršivanje skorova je veće u uzorku muškaraca – više je muškaraca koji
imaju izrazito visoke i niske skorove
• Distribucija rezultata ženskog pola je izraženije leptokurtična, a muškog platikurtična
• Hipoteza varijabilnosti - Iako nema razlike u prosečnim vrednostima IQ skorova, postoje polne
razlike u distribuciji skorova. Muškarci pokazuju veću varijabilnost skorova (platikurtičnost
distribucije) – više osoba muškog pola postiže izrazito niske i izrazito visoke skorove.
Distribucija skorova kod žena je više leptikurtična – manja je varijabilnost skorova.

• Dobijene varijanse uzrokovane polom zavise od uzrasta (neka istraživanja pokazuju da u

odredjenom uzrastu postoje bolji rezultati kod žena ili kod muškaraca, ali nedosledno). To se
tumači kao rezultat razlike u maturaciji – skorovi muškaraca na Ravenovim matricama su s
godinama bolji.
Postoje polne razlike u složaju sposobnosti
A)Verbalne sposobnosti
• tradicionalno se smatra da su bolje razvijene kod žena. Razlike u rezultatima istraživanja tumače se
metodološkim nedoslednostima:
• zavisi koja se vrsta verbalnih sposobnosti ispituje, jer su one vezane za različite kognitivne procese
(čitanje, pisanje, rečnik, fluentnost – gde su rezultati pretežno u korist žena)
• zavisi koja vrsta testa se koristi (analogije, anagrami,sinonimi...).

B) Vizuelno-spacijalne sposobnosti
• predstavljaju mogućnost lokalizacije, procene udaljenosti i pravca elemenata grafičkog prostora,
spacijalne rotacije i transformacije.
• Tradicionalno se smatra da su bolje razvijene kod muškaraca
• Dobijeni rezultati u istraživanjima zavise od vrste ispitivane sposobnosti, vrste zadatka, da li postoji
vremensko ograničenje za rad -kada su muškarci bolji.
C) Matematičke sposobnosti
• Takodje uključuju više sposobnosti, što usložnjava merenje Tradicionalno se smatra da su bolje
razvijene kod muškaraca Ali rezultati pokazuju da su razlike u prosečnim skorovima male.
• Medjutim, u grupi osoba s visokim skorovima, ima više muškaraca, što se tumači razlikama u
varijabilitetu (više muškaraca ima veoma visoke i vaoma niske skorove).

Inteligencija i rasa
Još jedna intrigantna tema u oblasti psihologije
 Sukob „jensenizma“ i „antijensenizma“.
 Jensen i Herrnstein u SAD i Ajzenk u VB predstavnici u jensenizma
 Jensen 1969.g. objavljuje članak „Koliko možemo podići IQ i školski uspeh?“
 Odgovor-veoma malo,jer IQ odražava nasledjene razlike
 Rasne razlike u postignuću (u korist belaca) reflektuju nasledna rasna svojstva
Jedna od uticajnih knjiga u psihologiji
Knjiga iz 1994.g. koja je izazvala burne rasprave Autori iznose sledeće teze:
• Inteligencija postoji i može se precizno meriti
• Inteligencija visoko korelira s ekonomskim, socijalnim i ukupnim uspehom u SAD i njena važnost za
socijalni status i dalje raste
• Inteligencija je najvećim delom nasledna (jansenizam – iznosi 80%, antijansenizam – 40%)
• Afro-amerikanci postižu niže IQ skorove (jednu standardnu devijaciju) i ove razlike su hereditarne
(iako su autori podjednako isticali i uticaj sredinskog)
• Manipulacija sredinskim faktorima ne povećava značajno IQ, osim kod usvajanja dece, ali i taj uticaj
nege usvojitelja je kratkotrajan
• USA poriču ove činjenice, a na osnovu njih bi zapravo trebalo voditi socijalnu politiku. Inteligentne
osobe svoj socijalni status sve više uvećavaju, dok malo inteligentni i dalje ostaju marginalizovani,
što vodi sve većem raslojavanju društva.
APA (American Psychological Association) je dala svoj izveštaj povodom knjige
 IQ skorovi imaju prediktivnu validnost u pogledu školskog uspeha i radnog statusa , ukoliko su
anja roditelja i porodičnih okolnosti
Nema potvrde da ishrana utiče na razvoj inteligencije, osim kod slučajeva ozbiljne pothranjenosti
Belci postižu oko jednu standardnu devijaciju veće prosečne skorove, ali je ova razlika u istraživanjima
bila i manja .
Genetska ili sredinska objašnjenja ( socio-ekonomski status , etnicitet i kulture) nisu nedvosmisleno
utnu razvoja nauke , nema pouzdanih objašnjenja za ove razlike.

IQ i pol & IQ i rasa

• Nema podrške za genetske interpretacije u rasnim razlikama visine prosečnog IQ skora
• Genetske varijacije unutar polova i unutar jedne rase mnogo su izraženije nego izmedju polova i
izmedju rasa
SREDINSKI UTICAJI NA INTELIGENCIJU
• EFEKTI MAJČINOG BIOLOŠKOG STANJA U TOKU TRUDNOĆE -Ishrana majke, izlozenost olovu, bolesti
majke, drugi prenatalni faktori
• ŠKOLA I OBRAZOVANJE
• PORODIČNA SREDINA-Sredina koja se deli I koja se ne deli; faktori izvan porodice, socijalna klasa I
socio-ekonomski status, redosled rodjenja i veličina porodice
• KULTURA Uticaj zapadne kulture na razvoj inteligencije, ali i shvatanje koncepta inteligencije
Sve ovo utiče na dete
Uloga ishrane i nege u razvoju inteligencije
• Kagan (1969): U zemljama u kojima postoji visok nivo nege i zdrave ishrane, najveći deo
varijacije u visini ljudi zavisi od genetskih faktora
• U zemljama u kojima je nivo zdravstvene nege i ishrane nizak, varijacije u visini su najvećim
delom rezultat različitih sredinskih uticaja
• Dakle, ne možemo predpostaviti da postoji isti uticaj heredibilnosti u visini ljudi za ove dve
grupe
• U suštini je, da ćemo moći da procenimo uticaj genetske varijanse, samo ako se oslobodimo
varijanse koje su rezultat životne sredine
Uticaj zlostavljanja na visinu inteligencije
• Uticaj sredine raste ukoliko je ona siromašna (kao što je slučaj kod zapostavljanja dece) , a
posebno ukoliko je izvor zlostavljanja
• Loša sredina utiče negativno na IQ - Ovde je uticaj sredine najjači
• IQ raste ukoliko je sredina bolja
Šta ova slika govori o medjudejstvu naslednog i sredinskog?
• Ukoliko imate uzorak dece koja dolaze iz normalne sredine, stepen genetskih uticaja će biti
relativno visok. Znači, individualne razlike u visini inteligencije biće u većoj meri rezultat
genetskih varijacija
• Medjutim, ukoliko je uzorak dece iz sredine koja zlostavlja ili čak ukoliko je to normalno
okruženje, ali bliže levom kraju na grafikonu, uticaj sredine na visinu IQ-a biće značajniji
 • Ukoliko istražujemo zlostavljanu decu, uticaj genetske varijanse biće manji, nego ukoliko u
ispitivanje uzmemo decu iz normalnog okruženja
• U SAD nizak nivo normalnog okruženja pružaju porodice koje su radnička klasa, decu šalju u
škole, ali roditelji nisu obrazovani i ne pružaju deci posebnu intelektualnu stimulaciju
• Viši nivo normalne sredine predstavljaju „japi porodice“ , visoko edukovani roditelji kojima je
veoma stalo da deca pohadjaju elitne škole, unajmljuju privatne učitelje, decu vode na
putovanja, muzeje, intelektualno ih stimulišu
Šta je to „dobar“ porodični uticaj?
• Porodice koje su emocionalno i verbalno responsivne na svoju decu, omogućavaju im materijal za
igru i čitanje, ohrabruju ih u školovanju
• Nije toliko važno ukupno vreme provedeno sa detetom, koliko fleksibilnost i senzitivnost roditelja
(majki) u odnosima sa decom
• Struktura porodice: što više odraslih, što više pametnijih odraslih, što manje dece, dobro je da
postoji uzrasni razmak među decom (starije dete može i da podučava mladje)
VISINA INTELIGENCIJE ZAVISNO OD BROJA DECE U PORODICI I REDOSLEDA RODJENJA
• (Belmont&Marolla, 1973) na osnovu istraživanja, postavili su teze:
a) deca koja potiču iz porodica sa više dece imaju niži IQ
b) prvorodjeno dete je najinteligentnije, postoji tendencija smanjivanja IQ-a kod svakog
narednog deteta).
• Prva teza je kritikovana, jer se smatra da porodice nižeg socio-ekonomskog statusa imaju više
dece, tako da je uticaj statusa porodice varijabla od značaja za visinu IQ-a Druga teza je
potvrdjena u više istraživanja, tumači se činjenicom da roditelji posvećuju više pažnje
prvorodjenom detetu, više ga verbalno stimulišu. Resursi roditelja (vreme, novac, energija) nisu
neiscrpni, već se dele na decu
Šta nam još istraživanja govore o uticaju sredine?
• Nedostatak formalnog školovanja i odustajanje od školovanja dovodi do smanjivanja IQ-a
• IQ ima tendenciju opadanja tokom školskog raspusta
• Uticaj kulture vršnjaka: u poredjenju s decom iz Evrope i Amerike, grupe američko-azijske dece
mnogo više podržavaju jedni druge u aktinostima vezanim za obrazovanje, kao što je npr.
Učenje zajedno.Manje su uključeni u generalnu socijalizaciju i manje izlaze sa vršnjacima.To
dovodi donjihovog većeg postignuća u obrazovanju i većeg testovnog postignuća.
• Afro-amerikanci pokazuju u vršnjačkoj grupi anti-akademski stav , samo izolovani studenti
pokušavaju da uspeju u školovanju. Deca pokazuju motiv da se uklope u školu, ali je generalno
ne shvataju ozbiljno.
Etnicitet, socijalna klasa i intelektualno postignuće
• Društveni uticaj : osobe iz izolovanih , ruralnih sredina postižu niži IQ
• Socijalna klasa: obrazovanje, profesija, poreklo, stil života, korišćenje vremena
• Istraživanja pokazuju da deca koja potiču iz niže klase imaju 10-15 poena niži IQ u odnosu na
decu iz srednje klase. Razlike se mogu naći već na uzrastu od 18 meseci, dakle ne mogu se
pripisati uticaju školskog sistema
Da li edukativni programi mogu da razviju inteligenciju?
 • U programu namenjenom razvoju inteligencije deca od 3-4 godine pokazala su najpre brzi
napredak, ali zatim stagniranje u razvoju inteligencije
• Program nije imao dugotrajni efekat na IQ
• Program je imao pozitivni efekat na testove postignuća, kod dece u specijalnom obrazovanju i
kod osoba s kriminalnim ponašanjem
Kako treba da izgleda uspešan interventni program
• Početak: na uzrastu od 2 godine i da traje tokom perioda obdaništa jer postoji kritični period za
razvoj inteligencije
• Intenzitet: uspešnost zavisi od toga koliko se vremena provede u programu, jer je program
pokazao da je važan kontinuitet u intervencijama, ali ne toliko važan , koliko rani početak
treninga
• Akademska orijentacija u aktivnostima: Direktno omogućavanje deci da steknu iskustvo učenja,
aktivnosti sa decom treba da imaju akademsku orijentaciju, a ne samo igre koju inače
obezbedjuju roditelji
• Zaključak istraživača je da deca iz nestimulativnih sredina mogu ovakvim programima da
postignu napredak, ukoliko roditelji daju podršku programu i napredku deteta i ukoliko se
program sprovede bar u dve generacije
Uticaj kulture na iQ
• Postoje kulturološki uticaji na razoj inteligencije kod pojedinca, ali i
• na to kako se shvata koncept inteligencije
• Serpell (2001) identifikuje tri koncepta po kojima se shvatanje inteligencije u zapadnim kulturama
razlikuje od drugih kultura:
a) Dekontekstualizacija : je sposobnost čoveka da pojmove posmatra nezavisno od sebe i svog
neposrednog iskustva. Misliti apstraktno i generalizovati je zahtev koji je pred čoveka
zapadne kulture postavila industrijalizacija i to se smatra znakom inteligencije
b) Kvantifikacija: potreba da se inteligencija izrazi brojkama i ispituje
c) putem konkretnog materijala
d) Biologizacija: ekspanzija znanja vezanih za genetiku i epigenetiku krajem XX veka dovela je do
biologizacije pojma inteligencije. Ali to je ipak samo jedna etapa u razvoju naučne misli , a ne
konačni odgovori na trajna psihološka pitanja
Razvoj inteligencije U okviru razvojne psihologije detaljno ćete učiti o dva teoretičara koji su se bavili
razvojem inteligencije: Jean Piaget Lev Vygotsky

TEORIJA RAZVOJA INTELIGENCIJE Jean PIAGET

• Za razliku od faktorskih teorija inteligencije razvojne teorije fokusiraju se na kvalitativne aspekte
inteligencije.
• Smatraju da je razvoj inteligencije rezultat interakcije bioloških i sredinskih faktora.
• Biološki faktori obezbedjuju sirovi materijal za progresivnu konstrukciju inteligencije odrasle osobe,
kroz aktivna iskustva interakcije sa sredinom.
Lev Vygotsky
• Ruski psiholog
• Radio je u vreme postrevolucionarne Rusije
• Savremenik Pjažea
• Na zapadu je postao poznat njegov rad tek 1960-tih godina
• Umro je od tuberkuloze u 38-oj godini

MERENJE INTELIGENCIJE
DVA PRISTUPA MERENJU INTELIGENCIJE
A. Pristup kognitivne psihologije: ističe biološke i fiziološke procese i aspekte inteligencije. Zasniva se na
uverenju da je merenjem jednostavnih reakcija na stimulus moguće dobro proceniti inteligenciju.
Npr. Elementarni kognitivni zadaci (meri se reakciono vreme potrebno da osoba opazi stimulus,
diskriminiše različite stimuluse i odgovori na njih). Ovaj tip merenja baziran je na radu ruskog
neuropsihologa Lurije.
B. Psihometrijski pristup – baziran na nalazima faktorske analize i proučava različite psihometrijske
odlike testova inteligencije (npr. Wechslerove skale za decu i odrasle)
Kako je sve počelo sa merenjem?
• Prvim testom inteligencije smatra se Bine-Simonova skala inteligencije za decu
• Paris, 1905., pariske školske vlasti angažuju Alfred Binea i Teodor Simona da naprave test koji bi se
mogao dati deci koja imaju teškoća u školi
• Zadržali su one ajteme koji su pokazali najveću diskriminativnost – sposobnost da razlikuju obe
grupe dece.
• Sposobnost da se predvidi akademski uspeh dece je bio prvi kriterijum za uključivanje ajtema u test
inteligencije
• Napravili su veliki broj mogućih ajtema za svoj test posebno gledajući kako ih rešavaju: deca koja su
uspešna i deca koja imaju loš uspeh u školi a istog školskog uzrasta, kao I deca istog uzrasta u
redovnim školama i u specijalnim školama i poredili rezultate.
Šta je to psihološka procena inteligencije:
• Korišćenje specifikovanih i uvek istih procedura testiranja, kako bi se procenile sposobnosti,
ponašanja i personalne mogućnosti ispitanika
• Individualne razlike se procenjuju tako što se osoba poredi sa drugim ispitanicima iste starosne
dobi
• Svaki psihološki instrument treba da zadovolji zahteve:
o Validnost
o Relijabilnost
o Standardizacija

 Validnost ili valjanost -empirijska potvrda o povezanosti rezultata testa sa ispitivanom pojavom.
Validan instrument treba da zaista meri ono čemu je namenjen, a ne neku drugu pojavu ili
dimenziju.
Vrste: sadržinska, kriterijumska-konkurentna, prediktivna i konstruktivna validnost.
 Pouzdanost ili relijabilnost - odnosi se na stepen preciznosti merenja jedne varijable pomoću
odgovarajućeg testa. Test je pouzdan ili relijabilan ako uzastopna merenja istim testom na istom
uzorku daju isti rezultat.
Vrste: Test-retest (stabilnost); interna konzistentnost, paralelne forme, saglasnost ocenjivača
 Norme
Standardi bazirani na merenju velikih grupa ispitanika, koriste se kako bi se procenila pozicija
individue u odnosu na kriterijumsku grupu
 Standardizacija - preciziranje svih postupaka primjene testa,načina bodovanja i vrednovanja
rezultata.
Standardizacijom instrumenta ispitujemo i da li su test i njegove norme primenjive u različitim
kulturama.Ukoliko želimo da neki strani test primenimo u našoj zemlji, nužno je da ga izložimo
procesu standardizacije kako bismo utvrdili da li su pravila zadavanja i norme primenjive i u našoj
sredini.

David Wechsler (1896 –1981)

• Potiče iz porodice Rumunskih Jevreja
• Imigrirao kao dete sa porodicom u SAD
• Studirao i doktorirao pod supervizijom Woodworth-a
• U vreme I sv.rata radio je u vojsci
• Saradjivao je sa Spirmanom i Pirsonom.
• Dobio je zadatak da napravi test za procenu intelektualnih sposobnosti
• Radio je kao psiholog u bolnici Bellevue
• Psychiatric Hospital 1932 - 1967.
• Tvorac je testova inteligencije za decu WISC i odrasle WB, WAIS
• Prvi instrument je Dejvid Veksler razvio 1939.g.
• Redosled objavljivanja Vesklerovih instrumenata:
1. WB I - Wechsler-Bellevue I (1939.)
2. WAIS (1955.)
3. WAIS-R (1981)
4. WAIS-III (1997)
5. WAIS IV (2008)
• Nastanak Vesklerovih testova nije baziran na nekoj posebnoj teoriji inteligencije (osim
možda na Spirmanovoj ideji o g faktoru ili teoriji o opštoj inteligenciji) već na praktičnoj potrebi
da se izmere razlike u inteligenciji medju ljudima

Koeficijent inteligencije (IQ)

• IQ je mera inteligencije pojedinačnog ispitanika na psihološkim testovima
• Po nekim autorima, inteligencija je ono što mere testovi inteligencije . Ova definicija je
kritikovana zbog svoje cirkularnosti.
• Wechslerove skale IQ izračunavaju tako što porede
• postignuće ispitanika s grupom ispitanika istih godina.
• Prosečan skor je fiksiran na 100, dve trećine skorova je u rasponu od 80 do 119.
• Inteligencija se u populaciji rasporedjuje po modelu
 • normalne distribucije
Distribucija količnika inteligencije - 95% ljudi ima IQ 30 poena manje i više od 100, 68% ljudi ima IQ 15
poena manje ili više od 100
 Normalna distribucija
Kategorije inteligencije na osnovu IQ scorova Wechsler-ovih skala inteligencije
1. 130 i iznad visoko superiorni
2. 120-129 superiorni
3. 110-119 visoki prosek
4. 90-109 prosek
5. 80-89 niski prosek
6. 70-79 granična inteligencija
7. 69 i ispod – ekstremno niski, retardacije

Stabilnost merene inteligencije

Longitudinalne studije su pokazale da:
• Stabilnost IQ-a opada proticanjem vremena : što je duži interval izmedju dva testiranja to je
stabilnost niža
• Stabilnost je veća kako je ispitanik stariji: npr. ako je interval izmedju testiranja isti, stabilnost
merenja je veća na uzrastu 12-14g. nego na uzrastu 4-6g.
• Korelacija izmedju dva merenja je 0.70 izmedju 8 i 18.g.
• Najmanja stabilnost merenja je izmedju 6. i 10g. Ovo je period kada dete prelazi iz pred-
operacionalnog u operacionalni stadijum razvoja, očito dinamični period kada se inteligencija
intenzivnije menja
FLUIDNA I KRISTALIZOVANA INTELIGENCIJA TOKOM ŽIVOTA
 Fluidna – maksimum posle 14, pada posle 20
 Kristalizovana – maksimum posle 20, ne opada
Da li inteligencija opada s godinama?
• Da.
• Izmedju mladih i starih osoba prosečni skorovi grupa pokazuju opadanje na celoj skali,
verbalnom i neverbalnom delu.
• Ukoliko su grupe ujednačene po obrazovanju, nestaje pad u verbalnim sposobnostima, ali
ostaje pad skupnog i neverbalnog IQ-a

Mentalno retardirani
Dijagnostički kriterijumi prema DSM IV :
1) značajno ispodprosečno intelektualno funkcionisanje - IQ približno 70 ili niži.
2) istovremeno postoji deficit ili oštećenje sadašnjeg adaptivnog funkcionisanja (usešnosti), kojim
osoba zadovoljava standarde za dob, koje postavlja kulturološka sredina, na barem dva područja :
komuniciranje, briga o sebi, život kod kuće, socijalne/interpersonalne veštine, upotreba
 zajedničkih sredstava, samousmerenost, funkcijske akademske vještine, slobodno vrijeme,
zdravlje i sigurnost
3) početak pre osamnaeste godine
U najnovijoj DSM V klasifikaciji termin mentalna retardacija zamenjen je terminom „intelektualne
poteškoće“ (Intellectual Disabilities) i spada u grupu Pervazivnih razvojnih poremećaja i neurorazvojnih
poremećaja
Uzroci:
• U većini slučajeva uzrok mentalne retardacije ostaje nepoznat
• korištenje nekih lekova, prekomerno uzimanje alkohola, narkotika, izloženost zračenju, slaba
prehrana i neke virusne infekcije (rubeola).
• hromosomski poremećaji (Daunov sindrom)
• nasledni poremećaji metabolizma (nizak nivo hormona štitne žlezde)
• Problemi na porodjaju (povrede glave, hipoksija)
• Povrede glave u dečjem uzrastu, neželjena dejstva lekova kod beba i u dečjoj dobi

Flinov efekat (Flynn Effect)

U svojoj studiji skorova sa IQ testova za različite populacije tokom proteklih 60 godina, James R. Flynn
je otkrio tendenciju povišenja skorova od generacije do generacije za SVE zemlje za koje postoje
podaci (Flynn, 1994).Ovaj zanimljivi fenomen nazvan je “Flynn-ov efekat”.
 Razlika u IQ skorovima nije ista za sve zemlje i kreće se u rasponu od 5 do 25 IQ jedinica.
Najveće razlike se sreću na testovima namenjenim za merenje fluidne inteligencije. Ta vrsta
testova, kao što su npr. Ravenove matrice, ističe rešavanje problema i nastoji da minimizuje
uticaj specifičnih veština ili poznavanja reči i simbola. Povišenje na ovoj vrsti testova bilo je u
proseku za 15 IQ jedinica odnosno jedna standardan devijacija po generaciji (Flynn, 1994).
 Deary (2001) ističe da se upravo najmanje očekuje povišenje na ovoj vrsti testova (sa
redukovanim uticajem kulture) ako je taj porast posledica edukativnih faktora.
 Testovi kao što su Vekslerovi, koji su mere prevashodno kristalizovanu inteligenciju, su imali
umereno povišenje, od 9 poena u proseku po generaciji (Flynn, 1994).
 Moguća objašnjenja: bolja ishrana Smanjivanje broja dece u porodici Bolja edukacija
 Veća sredinska kompleksnost (pametne igračke i kompjuteri)
 Genetsko unapredjivanje ljudi
 Ljudi postaju veštiji u rešavanju testa Konsekvence: mere na testovima zavisne su od sredinskih
uticaja
 Potrebna je stalna promena normi na testovima

Predavanje 6 – Inteligencija 3 – Darovitost, kreativnost i "vruće"

inteligencije

DAROVITOST – IQ iznad 130

• Danas postoji preko 150 definicija darovitosti (nadarenosti).

 Terman (1916): darovitost = izrazito visoki IQ, iznad 130. Ova uža definicija se koristi u naučnim
istraživanjima.
 Šire definicije: Daroviti đaci su oni koji se ističu ili svojim vrlo visokim stepenom opšteg
intelektualnog razvoja ili izrazitim razvojem samo određenih sposobnosti koje ih, u odnosu na
ostale đake čine naprednijima.
 Darovitost je skup osobina koje omogućuju pojedincu da ima potencijale za dosledno postizanje
natprosječnih uspeha u nekom društveno cenjenom području (Koren, 1988). U ovoj deficiniji
visok IQ se ne pominje
 Talenat je darovitost u jednom užem području (matematički talent, muzički, slikarski…)

Laički stavovi o darovitim osobama

1. Daroviti će uspevati u životu bez obzira pružali im mi podršku ili ne.

2. Daroviti vole da idu u školu.
3. Darovita djeca su ona koja dobivaju dobre ocene.
4. Učitelji više vole darovitu djecu.
5. Svi nadareni vole da uče
6. Daroviti učenici su štreberi.
7. Daroviti učenici slušaju svoje nastavnike
8. Daroviti učenici nisu pravi prijatelji
9. Daroviti učenici se postavljaju iznad “normalnih”.
10. Daroviti imaju više/MANJE socijalnih i emocionalnih problema u poredjenju s ostalima
11. Daroviti su izrazito ambiciozni
OSOBINE DAROVITIH

 Primarne
1. Kada su zainteresovani brzo i lako uče
2. Dobre veštine rešavanja problema
3. Govor uključuje napredan rečnik
4. Razumevanje složenih i apstraktnih ideja
5. Visok nivo potrage za informacijama
 Sekundarne
1. Visoko kreativno ponašanje
2. Širok raspon interesa
3. Želja za znanjem
4. Interes za izvanškolska znanja
5. Nezavisnost u mišljenju
6. Traže razloge i zahtevaju objašnjenja
7. Teže k perfekcionizmu, samokritični su

Zašto nadareni mogu biti neuspešni?

Sternberg je primetio da se uspešnost jedne osobe ne može pripisati samo inteligenciji

Mogući razlozi neuspeha darovitih mogu biti iz oblasti kognicije, afektivno-socijalnog ili konativno-
voljnog funkcionisanja

 Kognitivni razlozi
a) Distraktibilnost (osetljivost na ometanje) i nedostatak koncentracije
b) Sužavanje sebe na mali broj oblasti ili defokusiranje na veliki broj oblasti
c) Nemogućnost da se vidi šuma od drveta
d) Nedostatak balansa izmedju kritičkog, analitičkog mišljenja i kreativnog, sintetičkog mišljenja
e) Korišćenje pogrešnih sposobnosti , a ne onih gde su najbolji (npr. žele da budu muzičari, a bolji
su u matematici)

 Afektivno-socijalno orijentisani razlozi

a) Pogrešna atribucija stida
b) Strah od neuspeha
c) Ekscesivno samosažaljevanje
d) Ekscesivna zavisnost
e) Premalo ili previše samopouzdanja
f) Preokupiranost ličnim teškoćama

 Konativno-voljni razlozi
a) Nedostatak inicijative
b) Nedostatak motivacije
c) Nedostatak istrajnosti
d) Nemogućnost da završe zadatak i da slede misao
e) Loša kontrola impulsa
f) Nemogućnost da misao prevedu u akciju
g) Nisu orijentisani na rezultat
h) Odugovlačenje
i) Nemogućnost da odlože gratifikaciju
KREATIVNOST

• Kreativnost se može definisati kao sposobnost da se uzdigne iznad uobičajenih ideja, pravila,
shema, odnosa i da se stvore smisaone ideje, forme, metodi, interpretacije. Kreativnost
podrazumeva originalnost, progresivnost i imaginaciju.
• Kreativnost je sposobnost da se stvaraju ideje ili proizvodi koji su novi i korisni za okolnosti u
kojima je osoba
• Šta se sve proučava u oblasti kreativnosti?
1. Odnos izmedju kreativnosti I inteligencije;
2. Odnos izmedju karakteristika ličnosti i kreativnih sposobnosti.
3. Odnos izmedju kreativnosti i mentalnog zdravlja
4. Mogućnosti za unapredjivanje kreativnosti kroz školu, obučavanje i trening

4 komponente kreativnosti

Kreativnost, koja se odnosi na one aspekte osobe ili procesa koji doprinosi odgovorima koji se prosuđuju
kao novi, vrijedni i autentični (Averill i Nunley, 1992) često se posmatra u terminima četiri komponente:

1) Ličnost –kakva je ličnost kreativne osobe

2) Proces kreativne kognicije - primarni (iracionalni) & sekundarni (racionalni), konvergentno &
divergentno mišljenje

3) Produkt – treba da je nov, efikasan u nošenju s nekim izazovom i da je od vrednosti pojedincu

ili društvu.

4) Uveravanje – da bi bio priznat kao kreativan, proizvod mora da bude priznat od strane socijalne
sredine-grupe

Ovaj pristup je promovisao Rhodes (1961) i čini jedan opši okvir unutar koga se danas istražuje
kreativnost. Komponente se ponekad proučavaju izolovano, ali većina radova shvata njihovu
neodvojivost i isprepletenost.

Kreativnost i inteligencija

Sternberg i O H ̉ ara (2000) su u literaturi pronašli pet mogućih modela koji objašnjavaju odnos
inteligencije i kreativnosti:

1. Kreativnost je deo inteligencije

2. Inteligencija je deo kreativnosti
3. Kreativnost i inteligencija su identični konstrukti
4. Kreativnost i inteligencija nisu u relaciji
5. Kreativnost i inteligencija su koncepti u relaciji

MIŠLJENJE

I. Induktivno mišljenje: polazi od specifičnih opservacija prema generalnim principima

 II. Deduktivno mišljenje: ide od opštih principa prema specifičnim situacijama

III. Logično mišljenje: polazi od datih, poznatih informacija ka novim zaključcima baziranim na
specifičnim pravilima

IV. Alogično mišljenje: mišljenje koje je intuitivno, asocijativno ili lično (idiosinkratično)

Elementi kreativnog mišljenja

a) Fluentnost : ukupni broj sugestija koje osoba može da proizvede

b) Fleksibilnost: količina vremena (brzina) koja je potrebna da bi osoba prešla s jedne klase
mogućnosti na drugi
c) Originalnost: koliko su nove i neuobičajene ili jedinstvene sugestije koje osoba proizvodi
d) Konvergentno mišljenje: više ideja ili varijacija konvergiraju ka jednom odgovoru –
konvencionalno mišljenje
e) Divergentno mišljenje: više mogućnosti se razvija iz jedne startne pozicije
f) Osetljivost na stimulaciju
g) Spremnost na rizik

Šta nam pokazuju istraživanja?

 Istraživanja pokazuju da kod osoba koje imaju visok IQ, postoji slaba do umerena korelacija
izmedju IQ i kreativnosti.
 U istraživanjima su izmedju kreativnosti i inteligenicje dobijene korelacije od r= -0.5 do r=.30
 Veće su korelacije dobijene izmedju kreativnosti i divergentnog mišljenja r=0.30
 Deo varijanse u ovim istraživanjima može se objasniti razlikama u vrsti kreativnosti koja se
ispitivala (npr. matematička vs. umetnička)

Teorija praga kreativnosti i inteligencije (Guilford, 1967)

• Spada u teorije „preklapanja“ - zastupa ideju da je minimalni nivo inteligencije potreban za

kreativnost, a da inteligencija sama po sebi ne determiniše kreativno mišljenje.
• Ovo je rezultat istraživanja (Barron, 1963) da su kod ispitanika prosečne inteligencije (IQ=100)
kreativnost i inteligencija korelirani r=0.30. Kod ispitanika visoke inteligencije (IQ > 130) korelacija
inteligencije i kreativnosti je bila samo r=0.08
• S druge strane, postoje istraživanja koja pokazuju da su kreativne osobe imale i IQ iznad 120
(Catell, 1971; Barron, 1969).

Kreativnost i ličnost

Postoje korelacije mnogih aspekata ličnosti i kreativnosti

 Ljudi koji imaju potrebu da budu kreativni traže isto tako kreativno i podržavajuće okruženje
 Imaginativno mišljenje: sposobnost da se stvari vide na novi način .
  Avanturistička ličnost: potreba za novim iskustvima, pre nego praćenje rutine. Kreativne osobe su
otvorene ka iskustvu
 Instrinsička (unutrašnja) motivacija: imaju autentičnu potrebu da budu kreativni
 Kreativni ljudi vrednuju nezavisnost (gde je (hiper) adaptacija, nema kreativnosti) i imaju sklonost
ka kompleksnom mišljenju
 Kreativni ljudi obično imaju iznad prosečni nivo znanja i raznovrsna interesovanja , veću stručnost,
bolje razvijenu baza znanja.

RENZULLI-eva teorija „Tri prstena“

• Joseph RENZULLI nudi teoriju „tri prstena“ . On smatra da je obdarenost produkt odredjenih
ponašanja, nego što su osobe same po sebi obdarene.

I prsten - Usresređenost na zadatak, motivisanost u aktivnostima: Posvećeni cilju i istrajni

II prsten - Kreativnost
III prsten - Iznadprosečna sposobnost

• „Obdarene „ aktivnosti nastaju ukrštanjem superiorne sposobnosti kreativnosti i istrajne

motivisanosti. Obdarenost je rezultat balansiranja ova tri domena i neće se javiti ukoliko oni nisu
u sinergiji.
• Na osnovu ovog modela predložio je reorganizaciju školskog sistema.

KREATIVNOST I PSIHOPATOLOGIJA

• Laička uverenja da je „tanka linija izmedju genija i ludila“

• Prve ideje Ajzenka, da postoji preklapanje procesa koji su u osnovi kreativnog i psihopatološkog
mišljenja. Najbolji primer je „preterano uključivanje“ u mišljenju – tendencija osobe da koristi
irelevatne informacije , da uključuje kompleksnost u rešavanje problema.
• Dimenzija Psihoticizma je prediktor kreativnosti i kod normalne i kod abnormalne ličnosti.
• Maslow (1971), nasuprot tome, smatra da je kreativnost odlika zdrave ličnosti.
• Istraživanja pokazuju da je dimenzija Psihoticizma uvećana kod kreativnih osoba. Medjutim, nemaju
sve kreativne osobe psihopatoloških problema i samo mali broj psihotičnih osoba je i kreativan.
• Postoji značajna razlika izmedju kreativnih i psihotičnih osoba - Kreativni su u stanju da vode i
kontrolišu svoj misaoni proces, originalne, neuobičajene ili ekscentrične ideje. Takodje su kritični u
proceni koliko su njihove ideje nove i kreativne. Psihotične osobe ne mogu da kontrolišu svoj proces
mišljenja i nemaju realističnu procenu originalnosti svojih ideja (često sumanute ideje vide kao
kreativne npr. „sumanuti izumitelji“)
• Ego psihologija smatra da je kreativni proces „regresija u službi Ega“ – osoba je u stanju da koristi
regresivne mehanizme, kako bi došla do izmenjenog stanja svesti i kreativnosti. Psihotične osobe
nisu u stanju da kontrolišu regresivne mehanizme i da se „vraćaju u realitet“.

INTELIGENCIJA I LIČNOST

 Definicije i teorije ličnosti i teorije inteligencije su mnogobrojne, pa je ukrštanje ovih modela

posebno kompleksno
 Teorije inteligencije i ličnosti su se odvojeno i nezavisno razvijale
 Akademska psihologija je dugo podržavala razdvojenost ovih domena

Mogući odnosi inteligencije i ličnosti

Postoje različita stanovišta o njihovom medjuodnosu:

A. Postoji intersekcija dva domena

B. Dva domena su odvojena (Eysenck, 1994)
C. Inteligencija je deo šireg domena ličnosti (Catell)
D. Inteligencija je jedan od koncepata koji „kruži“ oko centralnog koncepta, a to je ličnost
(DeYoung, 2011).

Inteligencija je deo ličnosti

 Prvi opsežni pregled istraživanja koja su se bavila odnosom inteligencije i ličnosti uradio je Lordž
(Lorge 1940) i na osnovu pregleda oko 200 izračunatih korelacija izmedju mera intelektualnih
sposobnosti i mera osobina ličnosti, pokazao da postoje veze reda veličine 0.30 ili veće izmedju
inteligencije i ličnosti
 Cattell smatra da jedna grupa faktora ličnosti predstavlja FAKTORE SPOSOBNOSTI (V), na taj način
on inteligenciju vidi kao deo strukture ličnosti
 Inteligencija se shvata kao deo ličnosti i u teorijama ličnosti koje su postavili Mc Dougall, Thurstone,
Galton

Odnos inteligencija-ličnost-psihopatologija

 Wechsler (1958) je smatrao da njegova WB skala može obezbediti značajne dijagnostičke

informacije, da pored procene intelektualnog funkcionisanja govori i o ličnosti i psihopatologiji.
 Smatrao je da različite forme psihopatologije proizvode različite efekte na intelektualno
funkcionisanje. To je dovelo do ispitivanja mogućnosti stvaranja profila različitih psihijatrijskih
poremećaja prema njihovom intelektualnom postignuću.
 Ovaj deo analize testovnih rezultata naziva se skater analiza – pokazuje postignuće na pojedinim
subtestovima, na kojima je ispitanik bio iznad proseka uspešan ili ispod proseka neuspešan

TRI DIHOTOMIJE U ODNOSU INTELIGENCIJE I LIČNOSTI

1. Inteligencija je kognitivna crta, a ličnost je nekognitivna crta

2. Razlikuju se i u metodima merenja: inteligencija se procenjuje testovima sposobnosti, a ličnost

upitnicima.

3. Konceptualna razlika: Inteligencija reflektuje „maksimalnu performansu“ (postignuće kada osoba

pokazuje šta najviše može),a ličnost reflektuje „tipično ponašanje“ (Cronbach, 1949).

Inteligencija i pojedinačne crte

 Viša opšta sposobnost g povezana je sa mogućnošću kontrole agresije, unutrašnjim lokusom
kontrole i otpornošću na stres.
 Depresivnost, socijalna anksioznost, hostilnost, negativna emocionalnost i žalbe na somatske
simptome stresa, pokazuju negativnu vezu sa g.
 Tendencija ka inverznoj korelaciji IQ skora i agresivnosti, gneva i delikventnog ponašanja
objašnjava se preko smanjene sposobnosti da se nosi sa stresom i frustracijom, inhibiraju impulsi i
odlaže gratifikacija

“ VRUĆE INTELIGENCIJE”

• Inteligencija izražena preko koeficijenta inteligencije ne pokriva sve sposobnosti.

• ‘Vruće’ inteligencije predstavljaju one sposobnosti koje prevazilaze nivo kognitivnog.

Šta su to “Vruće inteligencije”?

Hladne (“Cold”) inteligencije su one kod kojih je uticaj ego ili self-uključenosti minimalan

Vruće (“Hot”) inteligencije su one kod kojih postoji ego-uključenost; kognitivno procesiranje informacija
je u relaciji sa emocionalnim procesiranjem

U “hot inteligencije” spadaju sledeći koncepti:

 Socijalna inteligencija
 Praktična inteligencija
 Spiritualna inteligencija
 Emocionalna inteligencija
 Neverbalne perceptivne veštine
 Lična inteligencija
 Personalna inteligencija
Istorijski razvoj ideje

 (1920) Socijalna inteligencija – Thorndike -> Mudro ponašanje u odnosima sa ljudima

 (1983) Multiple inteligencije – Gardner -> telesne, socijalne, spiritualne, muzičke veštine

 (1985) Praktična inteligencija – Sternberg -> Biti vešt u svakodnevnom životu, ulično pametan

 (1990) Emocionalna inteligencija – Salovey, Mayer, Goleman -> Prepoznavanje i rukovanje

svojim i emocijama drugih

Socijalna inteligencija

 Ideja potiče od Torndajka koji smatra da je to dimenzija koja pokazuje koliko smo uspešni u
upravljanju drugima i koliko mudro postupamo u odnosima sa ljudima
 Po njemu, to je jedna od tri osnovne komponente opšte sposobnosti: mehanička // apstraktna //
socijalna
 U nekim situacijama uspeh zavisi više od sposobnosti da se upravlja drugima, nego da se apstraktno
misli
 U Gilfordovom spacijalnom modelu ličnosti, čak 30 od 150 faktora predstavljaju socijalnu
inteligenciju koja je relativno nezavisna od akademskog postignuća

Praktična inteligencija

 Praktična inteligencija predstavlja sposobnost da se reše problemi i primene ideje u realnim životnim
situaicjama, nezavisno od akademskih i tradicionalnih kognitivnih sposobnosti
 Koncept je uveo Sternberg kao deo tripartitnog modela inteligencija koja takodje uključuje
analitičko-akademsku i kreativnu komponentu
 Iako je faktorskom analizom potrdjena potvrda Sternbergove teorije o tri faktora inteligencije, nema
instrumenta namenjenog njenom merenju

Spiritualna inteligencija

 Spiritualna inteligencija je termin koji se koristi kako bi indikovao spiritualne korelate s IQ i EQ

(koeficijentima inteligencije i emocionalne inteligencije).
 Howard Gardner, je odlučio da ovaj koncept ne uključi u svoju teoriju multiple inteligencije, zbog
teškoća u njenom merenju i definisanju. Umesto toga je formulisao “egzistencijalnu “ inteligenciju
kao održiv pojam.
 Definicije spiritualne inteligencije

 Kathleen Noble (2000/2001) - urodjeni ljudski potencijal, koji uključuje dve karakteristike:
a) Svesno prepoznavanje da je naša fizička realnost deo šire, multidimenzionalne realnosti s
kojom smo u interakciji, svesno ili nesvesno
b) Svesno vodjenje računa o fiziološkom zdravlju, ne samo zbog nas, već globalne zajednice

 King (2007) - set adaptivnih mentalnih kapaciteta baziranih na nematerijalnim i transcedentnim

aspektima realnosti

 Goleman -Emocionalna inteligencija nam omogućava da razumemo situaciju u kojoj smo i da se

adaptiramo na nju, a spiritualna inteligencija nam omogućava da postavimo pitanje-da li uopšte
želimo da budemo u toj situaciji

Indikatori visoko razvijene spiritualne inteligencije - Zohar & Maršal

 fleksibilnost,
 visok stepen samosvesnosti,
 sposobnost suočavanja sa bolom i njegovim prevazilaženjem,
 Inspirisanje vizijom i vrednostima,
 holističnost,
 postavljanje pitanja „Zašto?“ i traganje za fundamentalnim odgovorima,
 nezavisno delovanje nasuprot konvencijama(nezavisnost od polja)
Za razliku od IQ, SQ nema kvantitativno određenje

 Sindi Vigelsvort - “sposobnost osobe da se ponaša s mudrošću i samosećanjem, zadržavajući

unutrašnji i spoljašnji mir, bez obzira na okolnosti.”
• ističe da je za kvalitetno i zrelo liderstvo neophodna visoko razvijena spiritualna inteligencija
• Postoji institut za edukacije menadžera, lidera, (CEO-s) u razvijanju spiritualne inteligencije
• Njen SQ model i instrumenti (21 skala kojima se meri SQ) koji su konstruisani, primenjuju se u
velikim korporacijama, posebno ih povezuje s dobrim liderstvom

 Klonindžer - uvodi sličan pojam kao deo ličnosti (karaktera) i naziva ga Self transcedentnost -
manifestuje se kao intuitivno razumevanje viših aspekata ljudskog, kao što su saosećanje, moral,
umetnost i kultura.
• Ovaj domen je mera spiritualnosti na TCI upitnicima. Osobe visokih skorova na ovoj dimenziji
pokazuju česta iskustva “gubljenja granica” , spajanja sa drugim ljudima, prirodom, svemirom,
Bogom. Klonindžer to smatra sličnim “okeanskom osećanju” (Frojd) i razlikuje ga od religijskih
dogmi i rituala.
• Smatra da ova osećanja unapredjuju civilizaciju, dovode do opšte i lične dobrobiti u korelaciji
su sa zadovoljstvom životom
• Spontano se ovo stanje (spajanja sa drugima) doživljava na utakmicama, velikim
demonstracijama, uživanje u umetnosti.
• Društvene akcije i pomoć ljudima su način da čovek razvije transcedentnost.

Emocionalna inteligencija

 Čini se da u psihologiji nije bilo pojma koji u toj meri povezuje inteligenciju i ličnost, a istovremeno
problematizuje odnos medju njima.
 Iako je sličan koncept - socijalne inteligencije postojao i ranije, on je više bio fokusiran na
interpersonalnu, bihejvioralnu funkcionalnost osobe.
 Emocionalna inteligencija pažnju vraća na intrapsihičku dinamiku razuma i osećajnosti, složene
relacije kognitivnog i konativnog.
 1985 - Wayne Payne uvodi termin ‘emocionalna inteligencija’

EQ:

 Nekognitivne, socijalne, emocionalne, personalne veštine preživljavanja koje su prediktor uspeha

 Umereni do snažni prediktor uspeha
 Kompetencije rastu do 50-te, onda ostaju u ravni „stariji i mudriji“
 kompetence se mogu naučiti
 „ulična pamet“, „Veština preživljavanja“, „zdrav razum“

IQ:

 Kognitivne veštine u vezi s logičkim, analitičkim mišljenjem, pamćenjem, matematičkim

kapacitetom, generalno zasnovane na informatičkim, spacio-motornim kapacitetima
 Slabi do umereni prediktor uspeha
  Kompetence su fiksirane, ne rastu posle adolescencije
 Kompetence se ne mogu naučiti
 „Knjiška pamet“

 Da li je EQ osnova IQ-a, njegov skriveni deo ili nešto nezavisno, ali što mnogo više odslikava ko smo?

Mayer, Salovey i Caruso (2000) su analizirali u kakvim se sve kontekstima i značenjima koristi ovaj
pojam:

1. emocionalna inteligencija kao "zaitgeist" odnosno kao kulturni trend - kovanica nastala od
nemačke fraze “duh vremena” i odnosi se na intelektualni duh savremenog društva, kulturne tenzije
koje aktuelno vladaju zapadnim društvom (podela na razum i osećajnost).
2. emocionalna inteligencija kao ličnost – mešoviti model (BarOn, 1997; Goleman, 1995, Cooper,
1996/1997)- konstelacija različitih crta ličnosti, koje zapravo izlaze iz okvira i inteligencije i emocija.
3. emocionalna inteligencija kao mentalna sposobnost – model sposobnosti U ovom značenju termin
emocionalna inteligencija je rezervisan za vrstu inteligencije koja procesira i koristi emocije (Mayer,
Salovey i Caruso 2000). Autori smatraju da se konstrukt može operacionalizovati i meriti kao koncept
različit od prethodno opisanih vrsta inteligencije (kao i drugih delova ličnosti).

DEFINICIJE EMOCIONALNE INTELIGENCIJE

 Mayer &Salovey (1991)

EI je tip informacionog procesiranja emocija koje uključuje pravilno opažanje svojih i emocija
drugih ljudi, odgovarajuću ekspreesiju emocija i adaptivnu regulaciju emocija na način koji
unapredjuje življenje.
 Goleman (1998)
Kapacitet za prepoznavanje vlastitih osećanja i osećanja drugih, za samomotivisanje i za uspešno
rukovanje emocijama u sebi i u relacijama sa drugima
 Bar On (1997)
Emocionalna i socijalna inteligencija uključuje emocionalne, lične i socijalne sposobnosti osobe
koje joj pomažu da se efikasno suoči sa dnevnim zahtevima i pritiscima. Ove sposobnosti se
baziraju na bazičnom kapacitetu da se bude svestan emocija, da se one kontrolišu i da se
izražavaju efektivno.

Tri teorije emocionalna inteligencije

1. Mayer, Caruso & Salovey zastupaju model EI kao sposobnosti,

2. BarOn i
3. Goleman daju mešovite modele emocionalne inteligencije.

 Emocionalna inteligencija se izražava preko koeficijenta emocionalne inteligencije (EQ).

Meri se:
a) testovima performanse (EQ kao sposobnost)
 b) samoizveštavajućim upitnicima (EQ kao mešoviti model)

Model Golemana Model Barona

(1) Samosvesnost (1) Intrapersonalni EQ

(2) Samoregulacija (2) Interpersonalni EQ
(3) Motivacija (3) Adaptibilnost
(4) Empatija (4) Prevladavanje stresa
(5) Socijalne veštine (5) Generalno raspoloženje

* Skale BarOn-ovog upitnika – na kraju

EI kao sposobnost (Mayer, Caruso & Salovey) podrazumeva

1) Sposobnost da se opaze osećanja

2) Sposobnost razumevanja osećanja
3) Sposobnost upravljanja emocijama
4) Sposobnost da se emocije koriste u izražavanju misli

Emocionalna percepcija - sposobnost opažanja i identifikovanja, prepoznavanja i ekspresije emocija

Asimilacija emocija - sposobnost da se emocije koriste za olakšavanje mišljenja, odnosno u
rezonovanju i rešavanju problema
Razumevanje emocija - razumevanje koje emocije su slične a koje suprotne i u kakvim su one
relacijama. Ova komponenta podrazumeva sposobnost da se prepoznaju, razumeju emocije i
sposobnost da se razmišlja o emocijama
Upravljanje emocijama - odnosno adaptivna regulacija emocija uključuje sposobnost da se upravlja,
kontrolišu, regulišu emocije kod sebe i kod drugih

POLNE RAZLIKE U EMOCIONALNOJ INTELIGENCIJI

• Kada se promeni model sposobnosti, žene imaju veću EI I to od 0.18 do 0.30 (mali do umereni efekat
razlike).
• Nalazi su drugačiji kada se primeni BarOn-ov upitnik, nije bilo razlike na globalnoj meri QI, ali jeste
na nivou visine subskala.
 Žene su dobijalne više skorove na skalama Interpersonalnih veština (Empatija, Socijalna
odgovornost, Interpersonalni odnosi) I na skali Svesnosti o vlastitim emocijama.
 Muškarci su dobijali vise skorove na skalama Samocenjenje, Rukovanje stresom,
Nezavisnost I Rešavanje problema, Fleksibilnost I Optimizam. Razlike su bile male, osim
na subskali Empatije, gde je polna razlika bila čak 0.45.
• Ovakvi podaci su nadjeni u različitim zemljama.
• Znači, polne razlike se ne odnose na visinu EI, već na različitu konfiguraciju sposobnosti koje čine EI.
Klinička primena pojma EI: ALEKSITIMIJA

• U kliničkoj psihologiji već 30 g. koristi se vrlo blizak konstrukt – aleksitimija (teškoće u

identifikovanju i razmeni emocija). Najpre je primećena kod grupe psihosomatskih pacijenata.
• Odlike aleksitimije :
o teškoće u identifikovanju i opisivanju emocija,
o limitiranu imaginativnu aktivnost i eksterno orijentisan stil mišljenja
o pojedinci sa višim nivoom aleksitimije imaju teškoće u tačnom identifikovnju emocija u
facijalnoj ekspresiji drugih
o ograničena sposobnost za empatiju
o teškoće da se misli i koriste emocije za savladavanje stresnih situacija

• Salovey i Mayer su aleksitimiju pozicionirali kao ekstremni negativni pol na kontinuumu

emocionalne inteligencije, ali nisu empirijski evaluirali povezanost dva konstrukta.

Predavanje 7 - Modeli ličnosti zasnovani na biološkim konceptima

Osnove psihologije ličnosti i razmatranja individualnih razlika

 Koren u filosofiji
– potreba da se odgovori na suštinska pitanja postojanja (egzistencije):
o Ko sam?
o Šta radim?
o Kuda idem?
o Ko su drugi ljudi?
o Šta oni rade i kuda oni idu?

 Koren u biologiji
- Odgovori na pitanja:
o Kako se nasledjuju psihološke karakteristike ?
o Šta je nasleđeno a šta je stečeno (naučeno) ?
o U kom smislu sam isti kao ostali ljudi, a kako se od njih razlikujem ?

Psihologija ličnosti kao nauka

• Psihologija ličnosti je mlada nauka, diferencirana tek od XX veka

• Termin persona vodi poreklo od latinskih reči „per“ i „sonare“ koje znače „govoriti kroz“.
• Reč „persona“ koja izvorno znači „govoriti kroz masku“, jer se misli na glumce u grčkim dramama,
koji su nosili masku dok su glumili. Tako se termin odnosi na ulogu koja se prezentuje gledaocima

Šta je to ličnost?
 Ličnost je hipotetički konstrukt koji koristimo kako bismo razumeli dve ključne činjenice o ljudskom
ponašanju.
 Prvo, individue su konzistentne u svom ponašanju , ta konzistentnost se vidi i tokom vremena (u
različitim periodima) i u različitim situacijama. Konzistentnost u ponašanju posmatraču daje utisak
da se: a) radi o istoj osobi i b) uverenje da je poreklo ponašanja u samoj osobi
 Drugo, taj obrazac konzistentnosti se razlikuje kod različitih osoba. Ljudi se međusobno razlikuju i
koncept ličnosti omogućava da se te razlike uoče i opišu
 Nema jedinstvene definicije ličnosti, ni saglasnosti oko samo jedne teorije ličnosti, pa ni
jedinstvenog metodološkog razmatranja.

Teorije ličnosti koje posebnu pažnju poklanjaju biološkim osnovama psihičkog života:

A. Trofaktorski model ličnosti /PEN model/ TEORIJA TRI GIGANTSKA FAKTORA (THREE GIANT
FACTORS) - Hans Eysenck
B. BAS/BIS TEORIJA - Jeffrey Gray
C. Biosocijalni model ličnosti/ SEDMOFAKTORSKI MODEL LIČNOSTI - Robert Cloninger i sar.

Razvojna nit o biološkim osnovama ličnosti

 Hippocrates& Galen&Wundt o psihološkim tipovima bazirano na „telesnim tečnostima“ i odlikama

afektiviteta (kolerik, sangvinik, flegmatik, melanholik)
 William Sheldon- Interesovao se za oblik ljudskog tela i moguću relaciju sa odlikama ličnosti :
a) Endomorfni – niski i punački
b) Mesomorfni – normalne visine i normalne težine
c) Ektomorfni – visoki i mršavi
 Ernst Kretschmer je smatrao da je piknička gradja (niski i punački) osobena za afektivne poremećaje,
a astenična gradja (visoki i mršavi) za shizofreniju  

HANS EYSENCK (1916-1997)

• Rođen je u Berlinu
• Roditelji su imali malo interesovanja za njega
• Odgajila ga je baka, koja je život
• završila u nacističkom logoru
• Blago odgajan, bez puno discipline
• Nije imao svest o jevrejskom poreklu
• sve do smrti bake, tada je postao vatreni
• protivnik nacizma
• Kao adolescent od nacista je pobegao u Englesku
• Doktorirao u Londonu, 1940
• Radio je kao prof. psihologije na Institutu za psihijatriju
• Kings koledža. Sa svojim supervizorom Cyril Burt-om je imao turbulentan odnos
• Supruga mu je bila saradnik u radu
• Napisao autobiografiju „Buntovnik s razlogom“ (1990)
Ako u Engleskoj imate drukčije mišljenje najpre će vas odbacivati, ako na njemu ustrajete proganjaće
vas, ali na kraju će vas slaviti, ukoliko poživite dovoljno dugo (Eysenck, 1997).
• Voleo je da podstiče
• kontroverze, ali nekada i previše isključivo
• Branio je stav industrije duvana da pušenje ne izaziva rak pluća
• Umro u 81.godini od kancera
• Studenti su demonstrirali na njegovom predavanju 1977 u Sidneju, jer je podržavao teoriju o
urodjenim rasnim razlikama u inteligenciji

 TROFAKTORSKA TEORIJA LIČNOSTI – PEN MODEL

Ajzenkova teorija ličnosti se klasifikuje u biološke teorije , ali je istovremeno i faktorska/crtistička
teorija

Osnovne teze Ajzenkove teorije ličnosti:

 Ljudi su biosocijalna bića
 Ljudi se radjaju s biološkim dispozicijama, koje se donekle mogu modulirati krzo socijalne prilike i
zahteve.
 Smatra da je potvrda biološkog porekla njegovih faktora u tome što su oni univerzalno prisutni,
postoje kao stabilne tendencije u ponašanju individue, a potvrdjuju ih i studije blizanaca
 Ajzenk smatra da su determinante ličnosti koje opisuje biološkog porekla i vezane za funkcionisanje
pojedinih regiona mozga. Danas je napuštena njegova teza o povezanosti crta i regiona mozga.
 Smatra da je za 80 % varijanse faktora ličnosti koje izdvaja odgovorna biologija
 Teorija podrazumeva hijerarhijsku organizaciju crta:
specifični odgovori – habitualni odgovori – crte – tipovi (GIGANTSKI FAKTORI)
 Razvija upitnike za ispitivanje ličnosti u skladu s svojom teorijom

Ajzenkova definicija ličnosti

Ličnost je suma aktuelnih ili potencijalnih ponašajnih obrazaca organizma, koji su determinisani od
strane nasledja i sredine; potiče i razvija se kroz funkcionalnu interakciju četiri glavne oblasti u kojima se
organizuju ovi obrasci ponašanja:
1) kognitivna oblast (inteligencija)
2) konativna oblast (karakter)
3) afektivna oblast (temperament) i
4) somatska oblast (konstitucija)

• Ajzenk je svoju teoriju razvio početkom XX veka, u vreme kada su psihoanaliza i psihometrijski
pristup ličnosti bili dominantni
• Osnovni stavovi o tome kakva treba da bude teorija ličnosti:
I. Ljudi su biosocijalne tvorevina, razvijaju se pod uticajem i genetičkih i socijalnih faktora

II. Odnosi „duše“ (psihičkog) i „tela“ (biološkog) su kontinuirani

III. Važnost primene korelacionih i eksperimentalnih metoda u proučavanju ljudskog ponašanja
 IV. Dostignuća i postavke akademske psihologije moraju biti korišćene u primenjenoj psihologiji
(kliničkoj, pedagoškoj itd...)
V. Sve vrste pretpostavki u psihologiji moraju biti dokazane, empirijski proverene

• Uticaj na njegov rad :

 Spearmanova psihometrija
 Ideja Pavlova da se psi razlikuju u individualnim reakcijama u eksperimentalnoj situaciji s
klasičnim uslovljavanjem

Ajzenk smatra da svaka teorija ličnosti mora da ima dva aspekta:

A. Deskriptivni ili taksonomski (koji su elementi ličnosti i kako su pozicionirani, npr. da li su

hijerarhijski)
B. Uzročni ili biološki (razmatranje relacije između elemenata sistema, npr. da li su veze uzročno-
posledične)

Smatra da taksonomija treba da prethodi kauzalnoj analizi.

Hijerarhijska taksonomija

Predlaže 4 nivoa organizacije ličnosti:

 Na najnižem nivou su specifične reakcije, pojedinačna

ponašanja, koja mogu, ali ne moraju biti tipična za tu
osobu
 Na drugom nivou su navike, specifična ponašanja koja
se ponavljaju u sličnim okolnostima. Ljudi su skloni da
u sličnim životnim situacijama reaguju slično. Zato i
pretpostavljamo da je testovno ponašanje individue
odraz njegovih tipičnih reakcija
 Na trećem nivou se navike organizuju u pojedinačne osobine ili crte
 Na četvrtom nivou osobine se organizuju u opšte tipove - faktore, domene. Ova organizacija se
zasnovana na opaženim korelacijama između pojedinačnih osobina
Tri takva „superfaktora“ su: P(sihoticizam) , E(kstraverzija) I N(euroticizam)

TEORIJA TRI GIGANTSKA’ FAKTORA

 NEUROTICIZAM afektivna nestabilnost i podložnost stresorima; ne nužno neurotičnost

 EKSTRAVERZIJA pojam je uveo Jung u smislu okrenutosti subjekta ka objektu; okrenutost ka

spoljašnjem svetu. Kod Ajzenka to je potraga za stimulacijama (socijabilnost,optimističnost,
nepouzdanost, „popularnost“ odlikuje ekstraverte).
 PSIHOTICIZAM socijalna neprilagodjenost

Ova tri faktora su ORTOGONALNA, što znači da ne koreliraju jedan sa drugim.

Dimenzije Ajzenkovog PEN modela

• PEN model se zasnova na principu agregacije-

mere imaju visoku pouzdanost ako uključuju
veliki broj ajtema. Zato svako superfaktor
uključuje veliki broj osobina, navika i ponašanja,
čime se povećava pouzdanost merenja.
• Prva empirijska potvrda (1947) iz grupe od 1000
vojnika izdvojeno je 700 neurotičnih.
Faktorskom analizom izdvojena su dva faktora
(N) i (E).
• Kasnijim istraživanjima izdvojio je faktor (P) , kao
dimenziju koja je ortogonalna u odnosu na N i E.
Dimenzija Psihoticizma je najviše kritikovana u
modelu
• Neuroticizam i ekstroverzija su siroko prihvaceni i
potvrdjeni u mnogim istrazivanjima, dok je status psihoticizma nejasan. Takodje je napustena ideja o
vezivanju crta za pojedine regione mozga

Ekstraverzija/introverzija - druželjubivost, aktivnost, potraga za stimulacijama, dominantnost,

avanturizam, bezbrižnost
Neuroticizam/stabilnost - Anksioznost, depresija, nisko samocenjenje, stidljivost, ćudljivost, napetost,
iracionalnost, osetljivost
Psihoticizam/ego kontrola - hladnoća, egocentričnost, impulsivnost, antisocijalni, neempatičnost
tvrdoglavost, kreativnost

Psihoticizam

• Iako je ovu dimenziju Ajzenk smatrao predispozicijom za psihotične poremećaje, ona se zapravo
odnosi na nedostatak konvencionalne socijalizacije
• Muškarci vs. žene: Ko ima veći Psihoticizam? - Muškarci, što Eysenck dovodi u vezu s nivoom
testosterona? Nije jasna veza ove dimenzije s biološkom osnovom
Visoki Psihoticizam - Loša koncentracija i memorija, egocentričnost, impulsivnost, sumnjičavost,
nedostatak spremnosti za konformiranje, ponekada antisocijalno ponašanje
Nizak Psihoticizam- Toplina, brižnost za druge, kooperativnost, konformiranje na socijalne norme

Biološke osnove tri domena ličnosti

 Ekstraverzija- ARAS – nervna formacija u moždanom stablu koja menja tonus moždane kore i
obezbeđuje stanje budnosti
 Neuroticizam – visceralni mozak, simpatički sistem koji reguliše emocionalne reakcije u iznenadnim
situacijama (borba – bežanje reakcije). Neke osobe imaju reaktivniji sistem nego druge.
  Psihoticizam – rad žlezda s unutrašnjim lučenjem i hormoni, kao što je testosteron i enzima kao što
je monoamin oksidaza (MOA) . Rezultati istraživanja ovih teza o biološkim osnovama P su
kontradiktorni.

Regulacija pobuđenosti i veza s dimenzijom ekstraverzija

U vreme kada Eysenck postavlja svoju teoriju , dolazi do otkrića (Moruci i Mogun, 1949) da se u
moždanom stablu nalazi nervna formacija koja menja tonus moždane kore i obezbedjuje stanje
budnosti. To je retikularna formacija.
Biološki model Eysencka-a se zasnova na ideji da osoba nastoji da održi ravnotežu izmedju sistema
inhibicije i sistema uzbuđenja , koji se regulišu putem UZLAZNOG RETIKULARNOG AKTIVIRAJUĆEG
SISTEMA (ARAS)
ARAS je lociran u moždanom stablu i povezan sa talamusom, hipotalamusom I korteksom.
Individualne razlike u aktivnostima ARAS-a prouzrokuju razlike na dimenziji E
Individualne razlike na dimenziji N posledica su labilnog vegetativnog sistema i aktivacije visceralnog
mozga, koji je odvojen od CNS-a i ima kontrolu nad većinom emocionalnih reakcija u iznenadnim
situacijama (strah, agresija, seks)

**
Teorija uzbuđenja

 Osoba je najefikasnija ukoliko je nivo pobuđenosti optimalan

 Ukoliko je manji ili veći od optimalnog, efikasnost opada
 Ljudi biraju okruženje, kako bi sebi obezbedili optimalni nivo uzbuđenja
 Neki ljudi imaju sniženu aktivnost ARAS-a (ekstraverti) i oni traže stimulativna okruženja kako bi
povećali uzbuđenje na optimalni nivo. Esktraverti imaju hronično niži nivo kortikalne pobudjenosti,
što onemogućava inhibotorno delovanje korteksa na niže centre. Zato je ponašanje impulsivno i
spontano.
 Kod nekih ljudi je aktivnost ARAS-a suviše izražena (introverti) i oni traže mirna okruženja, kako bi
uzbuđenje doveli na optimalni nivo. Kod njih je nivo kortikalne pobudjenosti visok, pa korteks deluje
inhibotorno na niže centre. Zato vidimo inhibovano ponašanje kod introverta.

Da li teorija uzbuđenja preživela ?

Da. Elementi teorije potvrđeni u više istraživanja: nivo salivacije, preferiranje ka buci, potreba da prave
pauze tokom zadatka, reakcija širenja zenica na „tabu“ reči (pogledajte u knjizi „Ličnost – metodi i
modeli“ st.205)
Ali i puno kritika:

I. Uzbuđenje nije samo jedna dimenzija, to je multidimenzionalni konstrukt. Postoje različiti indikatori
uzbuđenja koji ne moraju biti međusobno povezani
II. Postoje dva tipa kortikalnog uzbudjenja :
a) Energičko uzbuđenje koje ima ulogu u procesima između sna i budnosti (svesnost,
budnost pažnje)
 b) Tenzičko uzbuđenje koje se odvija između napetosti i opuštenosti (ravnodušnost,
hladnokrvnost)
Moguće da su ova dva tipa uzbuđenja u vezi sa dimenzijama E i N

Ajzenkovi upitnici - EPI & EPQ

 EYSENCK PERSONALITY INVENTORY (EPI)

• Meri samo E i N
• ima 57 pitanja: Da li volite da se družite samo sa nekoliko dobrih prijatelja ? Da li vas drugi
ljudi smatraju živahnom osobom? Da li imate napade u kojima drhtite i tresete se?

 EYSENCK PERSONALITY QUESTIONNAIRE (EPQ)

• Meri sve faktore
• ima 90 ajtema: Da li uživate da povređujete ljude koje volite? Da li mnogo strepite da se ne
razbolite? Da li ste uzmenireni ukoliko vidite da deca ili životinje pate?

 EPP (EYSENCK PERSONALITY PROFILER)

• jedini Ajzenkov upitnik koji ima i supskale
• Razvio ga je 90-ih godina i tu se može videti kako operacionalizuje bazične faktore
• 420 stavki
***
Veza sa ponašanjem i psihopatologijom

*Ekstraverzija-introverzija je rezultat ekscitacije i inhibicije mozga

 Ekstraverti imaju jaču inhibiciju (sećanja na loše dogadjaje su slabija)-nemaju straha i ponavljaju
aktivnosti
 Ekstraverti češće konverzivni i disocijativni & reaguju na nagradu & više bihejvioralne aktivnosti

 Introverti imaju jaču ekscitaciju (sećanja na loše dogadjaje su jača) – posledično razvijaju više straha
zbog negativnih iskustava
 Introverti češće fobični i opsesivno-kompulsivni& reaguju na kaznu & više cerebralne aktivnosti

Neki empirijski nalazi

• Kriminalci najčešće ne-neurotični ekstraverti s visokim P (Eysenck & Eysenck, 1985)

• Kreativni ljudi imaju visoke skorove na Psihoticizmu (Eysenck, 1993, 1994)
• Ekstravertni imaju više seksualnih iskustava i više se upuštaju u rizični seks bez obaveza (Wright &
Reise, 1997)

Procena vrednosti Ajzenkove teorije ličnosti

PRO:

 Jedan od najplodnijih stvaralaca u psihologiji

  Istakao je važnost naučnog proučavanja ličnosti, metodološke zahteve koje mora da zadovolji
jedna teorija ličnosti
 Teorija se smatra obuhvatnom (teorija treba da bude u stanju da na prihvatljiv način objasni šira
područja i raznorodne informacije - podatke)
 Prednost teorije je što nije samo deskriptivna (ne bavi se samo opisom ličnosti), već je i kauzalna
(bavi se objašnjenjem ličnosti)
 U kroskulturalnim istraživanjima je potvrđena univerzalnost tri superfaktora, pojavljuju se u
različitim kulturama i narodim
 Izazvala je mnoga istraživanja koja su u velikoj meri potvrdila njegove originalne postavke
 Inicijalno je smatrao da su tri faktora ortogonalna (nezavisna), ali su ga istraživanja opovrgla, pa je
kasnije prihvatio stanovište da kod neurotičnih faktori nisu nezavisni, već da postoji negativna
korelacija n i e faktora
 Iako ističe značaj biološkog i genetskog za formiranje ličnosti, ostavlja prostora u teoriji i za
sredinske faktore.
 Njegova kritika proizvoljnosti psihoterapijskih pristupa doprinela je u velikoj meri uvodjenju
istraživanja i striktnije evaluacije u psihoterapiju.

 Smatra se pionirom bihejvioralnog terapijskog pokreta.
 Konstruisao je čitav niz instrumenata za merenje uvedenih koncepata

CONTRA:

 Iako su mnogi koncepti empirijski validirani (neuroticizam i ekstraverzija su potvrdjeni u mnogim

istraživanjima i danas se i dalje smatraju osnovnim faktorima), faktor psihoticizma pokazuje
znatno niži koeficijent pouzdanosti. Ova skala je višedimenzionalna i uključuje konstrukte nižeg
reda koje nemaju zajednički izvor varijanse
 Faktor psihoticizma se nije pokazao kao predispozicija za psihotične poremećaje, već nedostatak
konvencionalne socijalizacije (kakav srećemo kod psihopatija)
 Nejasan status konstrukta impulsivnosti, koga je ajzenk prebacio iz faktora e u faktor p.
Istraživanja pokazuju da impulsivnost više korelira s faktorom e
 Pošto se fokusira na samo tri faktora, njegovi koncepti nisu dovoljni za celovito objašnjenje
ličnosti, ali su njegovi radovi značajno doprineli formiranju i razvoju petofaktorskog modela
licnosti (ffm).
 Napuštena je ideja o vezi faktora s pojedinim regionima mozga

 BAS/BIS TEORIJA - Jeffrey Grey

• Teorija OSETLJIVOSTI NA POTKREPLJENJE (REINFORCEMENT SENSITIVITY THEORY).

• Individualne razlike u osobinama ličnosti su rezultat različitosti u pilagođavanju osobe na
pozitivna i negativna potkrepljenja.
• Rad baziran na farmakološkim ispitivanjima na životinjama.
 • Ne slaže se sa Ajzenkovim postavkama i nudi alternativno objašnjenje za neuropsihološko
funkcionisanje.

Dimenzije ličnosti bazirane na fiziologiji: osetljivost na nagradu i kaznu

Gray’s (1972, 1990) u svojoj Reinforcement Sensitivity Theory posebno ističe važnost dva moždana
sistema

I. Bihejvioralni aktivacioni sistem (BAS)

II. Bihejvioralni inhibicioni sistem (BIS)

Postoje individualne razlike u senzitivnosti ovih sistema

 Visoko senzitivni BAS = impulsivnost

 Visoko senzitivni BIS = anksioznost

BAS/BIS TEORIJA

• Grey se ne slaže da su N i E faktori bazični

• Rotira Ajenkove faktore Ekstraverzija i Neuroticizam za 45 stepeni i dobija dve nove dimenzije
Impulsivnost BAS – N ↑ E ↑
Anksioznost BIS – N ↑ E ↓
• Ukoliko je sistem BIS snažniji od BAS osoba će biti više introvertna
• Ukoliko je BAS snažniji od BIS biće ekstravertnija

Kakve su osobe s visokim BAS sistemom?

 Osobe s visokim BAS se opisuju kao impulsivne; traže da budu često nagrađene i traže
mogućnost za nagradu u mnogim aspektima svog života (reinforcement sensitivity).
 Osobe s niskim BAS obično nisu impulsivne.

Kakve su osobe s visokim BIS sistemom?

 Osobe s visokim BIS se opisuju kao anksiozne i imaju povećanu osetljivost na potencijalnu
kaznu ili opasnost.
 Osobe s niskim BIS nisu anksiozne.

Relacija s Ajzenkovim modelom

GREY predlaže impulsivnost/anksioznost kao
alternativu E i N
Gray je predložio tri osnovna emocionalna sistema, svaki sa vlastitim bihejvioralnim funkcijama i
neurološkim supstratima

1. Borba-bežanje-“Zaledjivanje“Sistem (FFFS): “Puštajte me odavde!” reguliše izbegavanje ili

odbranu od procenjene opasnosti

2. Sistem bihejvioralne aktivacije (BAS) „Hajde da to uradimo“ zadužen je za kontrolu aktivnog

pristupa i ponašanje koje je reakcija na signale nagrade

3. Sistem bihejvioralne inhibicije (BIS) „Budi pažljiv“ reguliše pasivno izbegavanje i reakcije na
signale kazne

****
Da li je teorija Greja zamena za Ajzenkovu?

• Osnovu Grejove teorije čini Ajzenkova

• Grejova teorija je novijeg datuma i potrebno je da prođe sud vremena i akumulaciju empirijskih
dokaza
• Mnoge studije ukazuju na postojanje BIS i BAS mehanizama
• Međutim, pitanje je da li su anksioznost i impulsivnost robusne bazične dimenzije koje mogu da
zamene dimenzije Ekstraverzije i Neuroticizma

BIOSOCIJALNI MODEL LIČNOSTI - Robert Cloninger i sar.

• Cloninger R. (rodjen 1944), američki psihijatar i genetičar.

• Faze razvoja modela:
 od 1987. g. izvršena je formulacija, opis i validacija temperamenta;
 do 1993. godine, izvršena je formulacija, opis i validacija karaktera;
 do 1997. godine, završena je potpuna definicija modela
 1996. u istraživanju je postavio tezu da je dimenzija Traženja novina povezana s specifičnim
genom DRD4 (osobe s dužim DRD4 alelima imaju deficit dopamina). Nalazi nisu nedvosmisleno
potvrđeni
 Sadašnji smer razvoja modela: ka genetskom i ka spiritualnom delu ličnosti

• Cloninger se bavi i psihoterapijom, veruje kako je moguće postići stanje lične dobrobiti, tako što će
se aktivnostima razvijati karakter
o Dobrovoljni rad sa ljudima kako bi se razvila ljubav i Kooperativnost
o Prestati s borbom i brigama , kako bi se razvila nada i Samousmerenost
o Uvećavati svest o sebi, kako bi se uvećala Self-transcedentnost

KLONINDŽEROVA DEFINICIJA LIČNOSTI

Ličnost je kompleksni adaptivni sistem, sastavljen od interaktivnih domena temperamenta i karaktera,
čiji razvoj zavisi od multiplih faktora (unutrašnjih i spoljašnjih, kapaciteta i ograničenja) koji su u
nelinearnoj interakciji, vodeći jednom (od više mogućih) ishoda.
*****Integrativna psihobiološka šema ličnosti

TEMPERAMENT

Temperament ili "emocionalno jezgro ličnosti" odnosi se na nasledne neurobiološke dispozicije za rane
emocije i sa njima povezane automatske bihejvioralne odgovore na posebne klase stimulusa iz spoljašnje
sredine.

Koncept temperamenta zasniva se na Klonindžerovoj ideji da je jednu crtu ponašanja moguće dovesti u
vezu sa određenim, vrlo specifičnim neurofiziološkim mehanizmima koji stoje u pozadini tog ponašanja.

Klonindžer je pretpostavio da je temperamentalni sistem u mozgu funkcionalno organizovan kao

nezavisno varirajući sistemi za aktivaciju, inhibiciju i održavanje ponašanja u odgovoru na posebne klase
stimulusa.

Tipovi temperamenta

1) Bihejvioralna aktivacija javlja se u odgovoru na novine i signale nagrade ili oslobađanje kazne.
Individualne razlike u aktivaciji ponašanja nazvane su "Traženje novina".
2) Bihejvioralna inhibicija javlja se kao odgovor na signale kazne ili izostanka nagrade. Individualne
razlike u inhibiciji nazvane su "Izbegavanje povrede".
3) Održavanje ponašanja podrazumeva ponašanje koje je prethodno bilo nagrađivano, a kasnije
održava bez nastavka pojačanja - Individualne razlike u održavanju ponašanja nazvaju se "Zavisnost
od nagrade".
4) „Perzistentnost „ upornost uprkos frustraciji (kasnije izdvojen faktor)

Veza temperament-neurotransmiteri
Biološka osnova temperamenta zavisi od regulacije neurotransmitera.

*Neurotransmiteri su supstance koje regulišu prenošenje električnih signala izmedju nervnih ćelija

 Potraga za novinama (Dopamin), reguliše impulsivno ponašanje i aktivaciju ponašanja

 Izbegavanje povrede (Serotonin) opreznost i izbegavanje rizika

 Zavisnost od nagrade (Noradrenalin) prijateljsko ponašanje i potraga za nagradama

 Istrajnost –sposobnost da se istraje u ponašanju bez obzira na umor i frustraciju

******Dimenzije temperamenta
KARAKTER

Karakter je sklop predstava o sebi i svetu, uključuje individualne razlike u predstavi oko ciljeva i
vrednosti.

Sposobnost da se misli o odnosima selfa i drugih (self-objekt diferencijacija). Razvija se do treće godine,
predstavlja osnovu za razvoj karakternih crta kao internalizovane reprezentacije selfa i spoljnjeg sveta.
Temperament je većinom urođena karakteristika, uključuje razlike u automatskim reakcijama i
navikama. Karakter je, moguće uočiti tek kasnije u razvoju i uglavnom je stečen, menja se kroz vreme,
varira kroz kulture i etničke grupe i povezan je sa sekundarnim (izvedenim) emocijama.

Karakter sazreva u odraslom dobu i utiče na ličnu i socijalnu efektivnost putem spoznajnog učenja o sebi

 2 hipoteze o razvoju karaktera :

o Karakter se razvija ili konceptualnom transformacijom temperamenta

o Ili nezavisno od temperamenta , ali sa istom biološkom dispozicijom

Slika o sebi varira u onoj meri u kojoj osoba identifikuje self kao:
(1) autonomnu individuu - samousmerenost

(2) integralni deo ljudskog društva - kooperativnost

(3) integralnog dela univerzuma kao celine - selftranscedencija

Svaki od ovih aspekata self-koncepta korespondira sa tri karakterne dimenzije koje uključuju
intelektualnu perspektivu o granicama izmedju selfa i ne-selfa kao i emocionalnu perspektivu.
*******Dimenzije karaktera
TPQ TRODIMENSIONAL PERSONALITY QUESTIONNAIRE

• TPQ je konstruisan da meri tri dimenzije ličnosti (crte temperamenta):

1) Potragu za novim
2) Izbegavanje štete
3) Zavisnost od nagrade

• Svaka dimenzija ima 4 sub-skale I ukupno sadrži 100 pitanja ( 4x25) sa odgovorima tačno/netačno.
• Dimenzije se izračunavaju na osnovu dobijenih skorova.

TCI 9 / TCI 5 - TEMPERAMENT & CHARACTER INVENTORY (Cloninger,

Przybeck,Švrakic&Wetzel,1994,1999)

• Upitnik koji meri aspekte temperamenta (4 tipa) i karaktera (3 tipa)

• TCI 9 – odgovara se T i N
• TCI 5 – petostepena skala za odgovore. Uvećavanje broja ajtema Perzistenosti, novi sadržaji ajtema
Self -transcedentnost
• 240 ajtema
• Niska konstruktivna validnost
• Koristi se kao istraživački, manje kao klinički instrument

Metodološki status Klonindžerove teorije

 Relativno nova teorija koja je postigla status (pažnja i priznanje stručne javnosti), ali još uvek nije
dovoljno proverena.
 Primenjuje se u istraživanjima i traženju kros-kulturnih razlika u odnosu na biološke determinante.
 Primenjuje se u objašnjavanju poremećaja ličnosti.
 Doprinos razumevanju odnosa nasleđa i sredine, ali nema značajan uticaj na druga područja
psihologije.

PREDNOSTI PSIHO-BIOLOŠKIH MODELA

I. PSIHO-BIOLOŠKI modeli tretenduju da budu sveobuhvatni – kombinuju fiziološke i evolutivne

elemente sa psihološkim i socijalnim pristupom mentalnom funkcionisanju ličnosti

II. Obezbedjuju HOLISTIČKI pristup posmatranju ličnosti po kome svi normalni i abnormalni
procesi imaju svoje biološke, psihološke i socijalne aspekte

III. Koriste bazične i značajne fiziološke procese i psihološke mehanizme (uzbudjenje, aktivacija,
inhibicija), kako bi objasnili različite tipove ponašanja

SLABOSTI PSIHO-BIOLOŠKIH MODELA

I. Nedostatak konzistentnih i snažnih dokaza koji potvrdjuju ove teorije. Neki dokazi potvrdjuju
teorije, neki ne, ali u svakom slučaju nisu dovoljno snažni. npr. malo je dokaza da je fenomen
uzbuđenosti u relaciji s Neuroticizmom.

II. Razlog može biti u tome da ove teorije previše simplifikuju biološke procese, svodeći ih na samo
jedan od procesa npr. Zuckerman (1991) smatra da ARAS nije jedini odgovoran za uzbudjivanje,
već i drugi regioni mozga

III. U sve tri teorije domeni ličnosti su slični, ali autori ih povezuju s različitim biološkim osnovama :
ARAS, sistemi aktivacije/inhibicije ili neurotransmiteri
* SKALE BARON-OVOG UPITNIKA

Rukovanje emocijama, osetljivost

1:Emocionalna
samosvesnost Sigurnost medju ljudima, ume da se nametne i otvoreno
istupa
2: Asertivnost .
INTRAPERSONALNI Pozitivna slika o sebi
3: Samocenjenje
Zadovoljstvo do sada postignutim
4: Samo- aktualizacija
Samostalnost u radu i odlukama, voli da samostalno radi
5: Nezavisnost
i odlučuje

1: Empatija Saosećanje, spremnost da se pomogne drugima

Odnos sa ljudima, broj i kvalitet relacija, socijalno vešt

INTERPERSONALNI
2: Interpersonalne relacije Lojalnost firmi, solidarnost prema kolegama, timski

3: Socijalna odgovornost radnik

Uočava i rešava sam problema

1:Rešavanje problema
Dobra procena informacija, realistično pravljenje planova
ADAPTIBILNOST 2: Testiranje realiteta
u radu
3: Fleksibilnost
Spremnost za korekciju stavova i ponašanja

1. Stres tolerancija Dobro misli i efektivno reaguje u distresu promišljen,

KONTROLA STRESA
2. Kontrola impulsa smiren, istrajan

Pozitivno raspoloženje
GENERALNO 1: Sreća
RASPOLOŽENJE Očekuje pozitivno od budućnosti i kada se nadje pred
2: Optimizam
problemima
**

***
****

***** Integrativna psihobiološka šema ličnosti

******Dimenzije temperamenta
*******Dimenzije karaktera