SKRIPTA IZ SISTEMA SOCIJALNE SIGURNOSTI

1. Pojam socijalne sigurnosti (DV, 1998 - I1.2.;NP – 2.1.)

Sve zemlje imaju barem 1 oblik socijalne sigurnosti- tj. sistem za soc sigurnost građana, grupa i
pojedinaca za odgovarajuća stanja „nesigurnosti“, ali su razlike među njima velike, pa i
shvatanje samog pojma, zavisno od nacionalnih sistema. Termin socijalna sigurnost se često
upotrebljava u svakodnevnici. Privredna i politička nesigurnost su uslovile stvaranje čovekove
težnje ka sigurnošću, koja vremenom postaje deo društvene prakse. Problemi u definisanju SS:
zdravorazumski pristup i srodni pojmovi (npr. soc. pomoć, soc. politika)
SS štiti od uobičajenih soc. rizika (nezap, bolest, starost ...) i neuobičajenih (pandemija, rat...).
Tj. štiti od svih socijalnih rizika i slučajeva, povoljnih i nepovoljnih: bolest,materinstvo i
roditeljstvo,invaliditet,starost,povrede na radu i profesionalne bolesti,nesposobnost za rad,gubitak
hranitelja porodice,smrt,nezaposlenost. Odnosi se na soc. osig. (penz, inv, zdrav, nezap), zaštitu
porodice sa decom i soc zaštitu (soc pomoć).
SS je sistem dr. mera, akcija i usluga koje se pružaju u okviru različitih sektora (država, tržište,
civilni sektor, porodica) da se očuva i unapredi blagostanje članova društva u slučajevima kada su
oni– individualno ili kolektivno- izloženi rizicima od nezaposlenosti, radne nesposobnosti
(detinjstvo, starost, bolest, invalidnost, majčinstvo/roditeljstvo) tako nmg da sebi i porodici
obezbede pristojan životni standard. Socijalna sigurnost je, dakle, sredstvo u postizanju
socijalnog razvoja. Primena mera, akcija i usluga bazirana je na principima egalitarnosti i
solidarnosti.
Tri stuba savremenih SSS- Naknada od zarada- Na osnovu doprinosa. zaštita od rizika koji se
mogu osigurati. penzijsko, invalidsko, nesreće na radu, nezaposleni, dugotrajna zaštita.
Univerzalna naknada- Iz poreza, bez uslovljavanja, npr. besplatna zdr. zaštita, zaštita porodice.
Naknada od provere prihoda- Poseban slučaj, provera imovinskog stanja, iz poreza.
B. Šefer – SS tvori osećaj čoveka da može biti siguran u svoju ekonomsku, socijalnu i društveno-
ekonomsku poziciju, i za sebe i za svoju porodicu, pri čemu će se osećaj sigurnosti izražavati u
uverenju da postoji mehanizam koji osigurava pojedincu i porodici da ne pogoršava ekonomski i
socijalni status ili pak u uverenju da se putem odgovarajućih promena taj status može i poboljšati.
Elementi SS (prema Šeferu) 1. Zaposlenost, sigurnost na radu, sigurnost dohotka, minimum
životnog standarda, 2. Zajedničko deljenje rizika u slučaju bolesti, 3. Osiguranje ekonomske i
socijalne pozicije u starosti i 4. Sigurnost ekonomskog i socijalnog položaja porodice.
SS u užem smislu - garancija davanja u slučaju bolesti, invalidnosti, starosti, smrti i
nezaposlenosti svim članovima DR (= soc. osiguranje)
SS u širem smislu – sistem mera za obezbeđivanje određenog životnog standarda i blagostanja
SS obuhvata: 1. Penzijsko i invalidsko osiguranje, 2. Socijalnu pomoć, 3. Zdravstveno
osiguranje, 4. Brigu o deci i porodici, 5. Osiguranje nezaposlenih
Obim i oblici soc. sigurnosti variraju u državama- Zdravstvena zaštita – sve. Penziono
osiguranje – većina. Zaštita u slučaju povrede na radu – većina. Azija, Afrika i Latinska Amerika
– gapovi u sistemu soc. sigurnosti. Varira i dinamika uvođenja soc. sigurnosti- razvijene zemlje
ranije uvode oblike soc. sigurnosti. Prvo: invalidnost, povreda na radu, starost. Poslednje:
porodica, nezaposlenost
Soc i eko prava kao izvor socijalne sigurnosti- II generacija građanskih prava - 19. /20. vek
Preteče sistema socijalne sigurnosti:
• Tradicionalna društva – neformalna podrška + crkva
• Prva državna intervencija – Engleska – 16/17. v.
Uspostavljanje modernog SSS:
• Nemačka – Bizmark- Zakon o opštem socijalnom osiguranju (1881)
• SAD - Velika Depresija-New Deal + Social Security Act (1935)
• Većina evropskih zemalja – između dva sv. rata
Univerzalna deklaracija o pravima čoveka (1948).
Srbija – I pol. 19. v. / početak 20. v
2. RESP
Prethodnica:
1988 – dodatni protokol
1991 – protokol o sistemu izveštavanja
1995 – protokol o proceduri kolektivnih žalbi
Usvojena 1996.
Ratifikovana 1999.
31 načelo
Relativno slobodan izbor u odabiru načela/prava prilikom ratifikacije
Osnovne grupe prava u RESP:
⋅ Pravo na zdravstvenu negu i zaštitu, obrazovanje, stanovanje, socijalnu zaštitu, u oblasti
rada i zapošljavanja, na slobodu kretanja
⋅ Zabrana i suzbijanje diskriminacije
Nova prava u RESP
Pravo na potraživanje u slučaju nesolventnosti poslodavca, dostojanstvo u radu, pravo
radnika sa por. obavezama na jednakost u radu, pravo na zaštitu od siromaštva i soc.
isključenosti, pravo na plaćeni odmor u trajanju od 4 nedelje…
Sadržaj RESP:
⋅ Tvrdo jezgro - Osnovna socijalna prava
⋅ ESP - 6 načela (5 obaveznih pri ratifikaciji)
⋅ Pravo na rad, organizovanje, kolektivno pregovaranje, socijalnu sigurnost, socijalnu i
medicinsku pomoć, pravo radnika migranata i njihovih porodica na zaštitu i pomoć
⋅ RESP – 9 načela (6 obaveznih)
⋅ ESP + pravo dece i omladine na zaštitu, pravo porodice na soc/ek/prav. zaštitu, odustvo
polne diskriminacije prilikom zapošljavanja
⋅ Revidirana ESP – obavezno 16 od 31 načela (6 od 9 osnovnih socijalnih prava)
⋅ Ostala načela: Pravo osoba sa invaliditetom na zaštitu, pravo starih na socijalnu zaštitu...
Srbija i RESP
⋅ Potpisnica 2009.
 ⋅ Ratifikovala načela:
Pravo na rad, organizovanje, socijalnu sigurnost, socijalnu i medicinsku pomoć, pravo
porodice na soc/ek/prav. zaštitu, odustvo polne diskriminacije prilikom zapošljavanja
⋅ Delimično - pravo na kolektivno pregovaranje, pravo dece i omladine na zaštitu, pravo
radnika migranata i njihovih porodica na zaštitu i pomoć
⋅ Neratifikovana načela – pravo radnika sa por. obavezama na jednake mogućnosti i
tretman, pravo na stanovanje
Mehanizmi i kontrole RESP
Postupak ispitivanja nacionalnih izveštaja
⋅ Komitet nezavisnih eksperata/KNE Evropskog komiteta za socijalna prava, Komitet
vladinih predstavnika, Skupština Saveta Evrope, Komitet ministara
⋅ Slabo prisustvo organizacija poslodava i radnika, NVO
⋅ Od 1995 – pravo kolektivnih žalbi – veća uloga soc. partnera
⋅ Procena usklađenosti nac. zakonodavstva i prakse sa načelima RESP
⋅ KNE dostavlja izveštaj
⋅ Analiza nac. mera radi poštovanja načela RESP + procena pozicije države s obzirom na
stanje primene načela RESP
⋅ Postupak po kolektivnim žalbama
⋅ Pisana žalba se dostavlja KNE – KNE procenjuje validnost žalbe
⋅ Pozivanje soc. partnera na saslušanje o žalbi
⋅ KNE procenjuje da li država poštuje načela RESP po tužbi

3. Pojam socijalne zaštite (DV, 1998 – I1.4)

Socijalna zaštita kao organizovana delatnost podrazumeva aktivnosti usmerenih da omoguće
pojedincima, porodicama, grupama i zajednicama da uspešno savladaju socijalne probleme
izmenjenih okolnosti. U širem značenju doprinosi delotvornoj mobilizaciji materijalnih i ljudskih
resursa države za uspešno odgovaranje socijalnim zahtevima koje su posledica promena, i tako
učestvuju u nacionalnoj izgradnji. To su delatnosti u kojima se primenjuju razne naučne
discipline i metode. Lakićević navodi 5 gledišta o pojmu soc. zaštite- Prvo: Socijalna zaštita kao
predmet socijalne politike sastoji se u stvaranju uslova za život i napredovanje u životu
članovima zajednice koji bez svoje krivice, stalno ili privremeno, potpuno ili delimično, nmg da
sami sebi te uslove ostvare, bilo zbog nesposobnosti za rad ili povećanih potreba. Drugo:
delatnost koja se izvodi iz tradicionalne socijalne pomoći. Treće: organizovana delatnost države i
društva kojom se ostvaruje socijalno-zaštitna funkcija, a koja je u interesu zajednice, građana,
pojedinca i porodice. Četvrto: preko socijalno-zaštitne funkcije društva vrši se uspostavljanje
posebnog odnosa između zajednice i njenih članova. Ističe se solidarnost, uzajamnosti i
humanizam. Ipak, cilj socijalne zaštite je isti- ekonomska i socijalna sigurnost povodom životnih
teškoća, što se postiže primenom preventivnih i kurativnih mera. Peto- Prema manje preciznom
gledištu, soc. zaštita se određuje kao celovit deo soc. politike, u uslovima kada postoji jedinstvo
preventive, jer soc. zaštita i soc. politika preduzimaju jedinstven sistem mera, pa je i razlika među
njima minimalna.
Za socijalnu zaštitu bitno je i određenje njenih nosilaca, način ostvarivanja primenom raznih
prevenitivnih metoda, angažovanjem materijalnih i drugih sredstava i radom stručnih službi,
profesionalnih kadrova i dobrovoljnih društvenih aktivnosti uz primenu metoda soc. rada.
Osnovni principi socijalne zaštite- solidarnost, uzajamnost i humanizam.
Humanizam- U okviru dr. nauka humanizam se vezuje za sve što je ljudsko u pozitivnom smislu,
tj. skup čovekovih pozitivnih osobina i odnosa koji povoljno utiču na razvijanje i poštovanje tih
osoba, kao i razna učenja koja čoveka uzimaju kao najvišu vrednost.
Solidarnost- podrazumeva se činjenica međuzavisnosti i povezanosti ljudi, koja nameće
kolektivne stavove, vrednosti, i odgovarajuće oblike saradnje.
Uzajamnost- reciprocitet u pravima i dužnostima, a ovaj odnos zasniva se na međusobnim
interesima i povezanosti, što posebno dolazi do izražaja u okviru soc zaštite.
4. Metodi za proučavanje socijalne sigurnosti (DV, 1998 – 3.1)
Osnovni -Pozitivizam, strukturalizam, funkcionalizam, dijalektika, odgovarajuće dijalektičke
metode.
Pozitivizam. Osnivač- Ogist Kont. Obezbeđuje saznanja zasnovana isključivo na činjenicama,
iskustvu i strogim zakonima. Ali primenjene metode ne mogu se odnositi i na složene odnose i
uslove u sferi prava i odnosa u društvu. Nauka bi trebalo da bude vrednosno neutralna, i bez
postavljenih ciljeva.
Metoda razumevanja podrazumeva princip da predmet društvenih nauka čine ljudske, svesne,
duhovne aktivnosti. Osnove ovog metoda su u značenju, razumevanju i interpretaciji dr. pojava.
Komparativna metoda: utvrđivanje osnovnih sličnosti socijalno-političkog sadržaja, postavljanje
hipoteza o novim pojavama i njihovoj sličnosti sa ranijim u pogledu strukture, organizacije,
obliku, vezama, odnosima i ponašanjima. Moguće je sistematsko i potpuno upoređivanje
svojstava među pojavama koje su prethodno otkrivene uz primenu komparativne analize, ali i
klasifikovanje novih pojava, preko sistema ranijih saznanja.
Strukturalizam i funkcionalizam: veoma popularni metodi u savremenim dr. naukama. Prosti
elementi su osnovni činioci kod svih stvari i pojava, tj sve se pojave sastoje iz niza prostih.
Nužnost primene date metode ogleda se u analizi užih delova koji želimo da posmatramo, zatim
ona se primenjuje u analizi osnovnih činilaca u kojima se javlja pojava koja se proučava preko
postavljenih hipoteza. 3 postulata: proučavanje standardizovane dr. aktivnosti (mora biti u f-ji
čitavog dr. sistema), svi oblici pojave imaju određene uloge i date dr. f-je su neophodne za
održanje dr sistema.
Dijalektički metod: ukazuje na povezanost dr. pojava i međusobnu uslovljenost. Primena ove
metode ne isključuje usvajanje i korištenje ostalih metoda. Primenjuje se u socijalno-političkim
pojavama. Hegelova dijalektika izučava povezanost, međuzavisnost i protivrečnost svih stvari i
pojava, što znači odbacivanje idealističkih spekulacija.
Posebni metodi- analize sadržaja, posmatranja, ispitivanja, eksperiment, statistički metod.
analize sadržaja- njime se omogućava saznanje o sadržini soc. sigurnosti pojedinih sistema, a
preko dokumenata se obezbeđuje saznanje ralevantnih činjenica
posmatranja– može se koristiti prilikom analiziranja negativnih tedencija u društvu i potrebe
daljeg predviđanja radi uvođenja odgovarajućih preventivnih mera.
ispitivanja– bilo da se koristi kao intervju ili anketa predstavlja način saznanja mišljenja i
stavova. Ovaj metod se često primenjuje u eksperimentalnim istraživanjima.
eksperiment– ima ograničavajuću primenu u socijalnim naukama
Statistički metod– često se primenjuje, što je rezultat okolnosti da se soc. sigurnost služi
merenjima, i to ne samo pojava koje su kvantitativne.
5. Soc. sig u sistemu dr. nauka (DV, 1998 – I2, I4)
Tradicionalno socijalno osiguranje i savremeni oblici socijalne sigurnosti uglavnom su bile
predmet pravne nauke. Politička ekonomija, filozofija i sociologija sporadično su se bavile
pitanjima soc razvoja do Drugog svetskog rata i formiranja države blagostanja kad počinju
stvarati koncept soc. sig. koji bi bio teorijski zasnovan. Sticanje pouzdanog znanja nije čekalo na
uspostavljanje nauke, ali to ne znači da naučno konstituisanje nije bilo nužno. Praksa je išla
daleko ispred teorije, dok se teorija oslanjala na filozofska i ideološka učenja. Postoje dva kruga
pitanja u izučavanju soc. sigurnosti: 1.Potrebe ljudi – saglasno obimu,intezitetu, smeru kretanja i
determinantama njihovog razvoja. 2. Osobine, strukturu, stanja i aktivnosti društva radi
zadovoljenja datih potreba, polazeći sa stanovišta interesa pojedinaca, ali i obaveze društva da se
stara o svojim članovima kada ovi dođu u stanje socijalne nesigurnosti. Dva shvatanja: SS kao
predmet sociologije socijalne politike+SS kao predmet socijalne politike kao posebne nauke
Ljudske potrebe u SSS- sadržina i ciljevi soc. delatnosti su usmerene ka potrebama ljudi. Moglo
bi se reći da je pitanje potreba i načina njihovog zadovoljavanja sastavni deo velikog broja
društvenih nauka. Mogu biti elementarne (primarne)– ona granica iznad koje prestaje goli
opstanak čoveka, istorijski je promenljiva. Nju ne čine samo potrebe fizičkog opstanka, već tzv.
radikalne potrebe – potrebe samorealizacije čoveka. Sekundarne- okvir preko koga se iskazuje
čovek, zasniva odnose u zajednici i stvara zajednice koje će biti podstrek za razvoj njihovih
potreba.
Karakteristike stanja soc. potrebe- Osobenost izučavanja soc. sistema ogleda se u tome što se
ono bavi društvenim odnosima i zadovoljavanjem ljudskih potreba povodom soc. slučajeva. U
sistemu soc. sigurnosti reč je pre svega o primarnim potrebama, koje su i materijalne i
nematerijalne. Za njihovo zadovoljavanje mora postojati odgovarajuć institucionalni sistem u
okviru koga su uređeni odnosi koji se tiču stanja soc. potrebe. Kakav će biti karakter potreba
zavisi od karaktera društvenog sistema. Društveni, ekonomski, istorijski i politički uslovi sistema
direktno utiču i na potrebe koje se zadovoljavaju. Stanje soc. potrebe (socijalni slučaj) je događaj
koji čoveka pogađa tako što mu pričinjava teškoće, pogoršava uslove života i rada, i umanjuje mu
šanse za napredovanje u životu. Soc. problemi mogu se svrstati u grupe: materijalna
neobezbeđenost; teškoće u obavljanju svakodnevnih životnih funkcija nematerijalne prirode;
kombinovani slučajevi.
Socijalna sigurnost i druge nastavno-naučne discipline
Sociološke discipline- Sociološka analiza je saznajni okvir u kome se razvijala soc. politika, tj
data praksa sistema soc. sigurnosti. Socijalne nauke pozajmljuju teoriju, koncepte, analize,
metode i primenjuju ih na na uže aspekte izučavanja društvenih pojava i procesa. Istraživanja
sistema soc. sigurnosti se u još većoj meri oslanja na posebne discipline sociologije, naročito na
sociologiju rada, porodice i soc. patologiju.
Socijalna politika- utiče na određivanje ciljeva, zadataka, sredstava i metoda soc. sigurnosti,
odakle proizilazi odnos opšteg prema posebnom. Soc. sigurnost se oslanja na saznanja i rezultate
izučavanja soc. politike. Soc. sigurnost kao društvena praksa je integralni deo soc. politike.
Pravne nauke- kao sredstvo politike je neophodno za ostvarenje ciljeva soc. sigurnosti dr.
sistema.
Socijalni rad- Kako se radi o ostvarenju soc. sigurnosti kao cilja, to je razumljiva veza sa soc.
radom kao veštinom koja predstavlja skup na nauci zasnovanih metoda i tehnika koji se
primenjuju u zadovoljavanju ljudskih potreba, i to posebno kada se radi o stanjima soc. rizika.
Socijalni rad je prisutan u gotovo svim segmenitima soc. sistema, ali je njegova uloga najveća u
soc. zaštiti, odnosno u socijalnom staranju i osiguranju
6. Aktivacija socijalne države (DV, 2009 - I4)
Razvoj soc. države u evropskim zemljama karakteriše raznolikost modela i sadržaja. Podizanje
lične odgovornosti, ograničenje novčanih naknada i reformisanje programa državne pomoći
siromašnima, predstavljaju opštu karakteristiku aktivacije u modelima države blagostanja.
Konceptualni okvir reformi države blagostanja je u globalnim promenama nacionalnih sistema
koje menjaju ulogu države u zaštiti prava i interesa pojedinca. Razvoj države blagostanja od
njenog nastanka sredinom 19og veka kretao se od zaštitne ka aktivirajućoj ulozi. Posleratni
period je bio “zlatno doba”, kada su se ublažavali strukturalni efekti tržišne ekonomije.
Ostvarivanje socijalne sigurnosti se oslanjalo na otklanjanje rizika kao: nezaposlenost, starost,
invalidnost i bolest. Najvažniji oblik intervencije bile su novčane naknade. Jednakost u društvu je
bila pravo na ujednačene uslove života i nivoa zarade. Kriza zaštitne države blagostanja, nastupa
od 1973.g. kada se tržište oslobađa i dominira sloboda konkurencije i zakoni ponude i potražnje-
pokazalo se da je država blagostanja osetljiva na ekonomske promene. Alternativa izdašnoj
državi blagostanja sve češće se traži u ograničenju uloge i funkcija države. Opseg promena
države blagostanja sagledan je u tri procesa: rekomodifikacija: nametanje veće tržišne discipline
u politikama blagostanja- zapošljavanje korisnika socijalnih naknada; zadržavanje troškova:
politika kojom se umanjuju izdaci, i rekalibracija: reforme radi boljeg usklađivanja države
blagostanja sa savremenim ciljevima i potrebama za socijalnom sigurnošću. Od kasnih 70ih sve
više se govori o javnom menadžmentu i potrebi svođenja države na njene suštinske zadatke.
Poslovi koje je do tada obezbeđivala država, organizuju se preko nezavisnih organa ili se
prepušta trećoj strani. Kritike države blagostanja rezultirale su promenama u anglosaksonskim
zemljama, redukovanje f-ja socijalne države sužavaju prava nezaposlenih i ograničenja u
korišćenju pomoći, reflektovali su se na povećanje stope zaposlenosti na slabije plaćenim
poslovima, što je dovelo do soc. isključenosti, povećanja siromaštva i marginalizacije.
Od Welfare/zaštitnog ka Workfare/aktivirajućeg režima
Ofanzivne strategije aktiviranja– usmerene na borbu protiv nezaposlenosti i isključenosti.
Socijalni izdaci se uvećavaju, budući da su motivisani poboljšanjem životne situacije korisnika
soc. naknada, u svrhu podsticanja njihovog integrisanja na tržište rada.
Welfare strategija aktiviranja – karakteristična je za zemlje socijal-demokratskog režima. cilj
ovog režima je promovisanje jednakosti. Aktiviranje se odnosi na sve građane, na relativno
egalitaran način. U ovom modelu dobija na značaju aktivno društvo, budući da uvažava
različitost kapaciteta i sposobnosti individua. u praksi se najčešće sreću sledeće mere
aktivizacije: posredovanje, savetovanje i zbrinjavanje, trening, dokvalifikacija, subvenciono
zapošljavanje.
-Defenzivne strategije aktiviranja– motivisane su potrebom za smanjenjem državnih rashoda,
shodno čemu se i soc. prava sužavaju.
-Svrha aktivnih mera je integrisanje korisnika soc. pomoći na tržište rada. Ova kategorija
označava se kao workfirst (prvo posao). Prioritet aktivne politike je okončavanje zavisnosti od
socijalnih naknada i borba protiv pronevera i ona je u skaldu sa tzv. workfare modelom. U okviru
institucionalne ekonomije, workfare obuhvata promene širokog obima u okviru soc. politike i
politike tržišta. Pri definisanju termina razlikuju se tri elementa: da je workfare obavezan, da se
primarno tiče posla i da se odnosi na politike povezane sa najnižim stubom državne pomoći.
Workfare politike definišu se kao politike koje zahtevaju od ljudi da rade u zamenu za, ili
umesto, naknade za soc. pomoć. ima primarni naglasak na rad, a ne na obuku ili druge oblike
aktiviranja. Karakterističan je za liberalni socijalni model.

7. Ciljevi socijalne sigurnosti (NP- 2.3)

To su: efikasnost, pravičnost i adm. izvodljivost.
Dimenzije efikasnosti su makroefikasnost, mikroefikasnost i podsticajnost. Makroef. je
efikasnost nivoa socijalnih transfera uopšteno (procena ukupnog BDP-a), dok se mikro odnosi na
efikasnost raspodele troškova po segmentima soc. sigurnosti. Njihova podsticajnost znači
eliminisanje negativnih efekata rashoda i socijalnih naknada na štednju, zaposlenost i ponudu
radne snage. Problem je u konstantnom smanjenju sredstava za finansiranje soc sig i uvećanja
socijalnih potreba. Kao jedna od oblasti javnih politika, soc. sigurnost predstavlja značajnu oblast
državnih rashoda, pa je predmet rasprava. Pravičnost (moralna i etička kategorija) (treba
konzistentnost u postupanju) se tiče preraspodele dohodaka, a indikator je smanjenje rizika
siromaštva i nejednakosti u društvu. A to se postiže redistribucijom, koja ima vertikalnu i
horizontalnu komponentu. (radnoaktivni-stari; a vertikalna menja socijalni status- bogati-
siromašni) Pravičnost ima dva aspekta: suštinska i proceduralna. Suštinska procenjuje se sa
stanovišta efekta politika, što je komplementarno sa targetiranjem različitih mera prema
različitim ljudima. Preduslov suštinske pravičnosti po pravilu je proceduralna pravičnost, koja se
odnosi na poštovanje procedura i pravila u raspodeli.
Administrativna izvodljivost obuhvata dva nivoa, koja se odnose na sisteme socijalne sigurnosti.
1. struktura i uređenje sistema-treba da bude jednostavan i lako shvatljiv, a administriranje
nejjeftinije moguće. 2. eliminisanje zloupotrebe prava i naknada (Sprečavanje korupcije,
nepotizma, malverzacija)

Evaluacija socijalne sigurnosti predstavlja jednu od zapovednih normi savremenih politika.

Evaluacijska kultura danas je dominantno okruženje u kom se politike razvijaju. Evaluacija
najčešće ima dve komplemantarne forme: formalnu i sumarnu. Formalna vrednuje sprovođenje
politike, dok sumarna vrednuje konačne učinke i fokusirana je na uticaj politike. elementi: 1.
Ulog (input) svi resursi koje se unose u politiku/program. 2. Proces- sprovođenje. 3. Proizvod
(output) ono što nastane u procesu. 4. Feedback- povratna reakcija 5. Ishod (outcome). Probleme
delimo na komplikovane i jednostavne, komplikovani su oni koji zahtevaju upravljanje,
koordinaciju, upravljanje i specijalističke veštine i znanja. (npr kako smanjiti stopu dugotrajne
nezaposlenosti)

Akteri socijalne sigurnosti (NP- 2.4) (/)

Frajdberg: “svaka individua ili grupa na koju utiče neki kolektivni problem, koji je predmet
određene politike, akter (makar potencijalni), čak i ako (u datom trenutku) nije u stanju da
preduzme odg. akciju.” Ovo je važno jer se neakteri mogu pretvoriti u aktere, a stiču svest o
sopstvenim (ugroženim) interesima, razvijaju kapacitete za (samo)mobilisanje i za mobilisanje
resursa, kreiraju koaliciju za akciju..Vrste aktera na koje utiče politika, jesu targetirane grupe,
krajnji korisnici i grupa trećih strana. Targetirane grupe su fokus politika kojima se daju neka
prava ili nameću obaveze. menjaju svoje ponašanje u cilju rešavanja ili poboljšanja postojećeg
problema. Krajnji korisnici su ljudi i organizacije na koje direktno utiče kolektivni problem i koji
doživljavaju njegove negativne efekte. Kada se politika efektivno implementira, ove grupe mogu
očekivati poboljšanje svojih okolnosti. U problemu su, brojni i slabo organizovani. Ako ciljna
grupa promeni svoje ponašanje, krajnji korisnici imaju dobit od toga. Grupe trećih strana se
sastoje od ljudi i organizacija koje zastupaju njihove interese, a čija će pojedinačna ili kolektivna
situacija, iako nisu direktno targetirani nekom politikom, biti promenjena i to dugoročno.

Pojam i tipovi sektora socijalne sigurnosti (NP- 3.1)

Pluralizam sektora
Socijalno nije u potpunosti državno, to se ogleda u tome što su socijalne politike oblikovane u
najvećoj meri oko institucija koje su u društvu bile dominantne u obezbeđivanju socijalne
sigurnosti pre institucionalizovanja samog sistema. Neke države se oslanjaju na državni aparat,
druge na saradnju radničkih sindikata i poslodavaca, neke na dobrovoljni rad i neformalni sektor-
porodicu. E. Andersen zasnovao je teoriju o tri režima blagostanja raspodeljenih između države,
porodice i tržišta. Nijedan od ovih sektora ne deluje samostalno u odnosu na ostale.
8. Državni sektor
SS = država. obavlja poslove koje bi privatna tržišta iz tehničkih razloga obavljala neefikasno ili
ne bi uopšte. Krovna uloga države- javni sektor je jedini u mogućnosti da ponudi univerzalni
obuhvat i standarde. predstavlja jedinu preostalu alternativu ili zadnju liniju odbrane za one
kojiima nije dostupno nijedno drugo rešenje. U stanju je da vrši funkciju socijalne kontrole.
Ekonomija obima. Vrši funkcije: Formiranje i regulisanje pravnog okvira SS, kreiranje politika
SS, finansijsko obezbeđivanje SS, obezbeđivanje implementacije mera SS: Regulacija inputa (ko
pruža usluge + koje usluge), procesa (kako se usluga pruža), outputa (provera kvaliteta i
kvantiteta usluga). Problemi: Birokratizovanost/tromost – administrativna (ne)izvodljivost/
Ekonomska (ne)efikasnost – redukcija troškova/ Uticaj političke volje.

9. Priv sektor
- (Re)komodifikacija SS u savremenim DR
- Modaliteti angažovanja tržišta:
o Privatno osiguranje
o Delegiranje aktivnosti u domenu SS umesto drž. sektora
o Javno-privatna partnerstva
o Socijalna odgovornost privatnih kompanija
- ZA privatni sektor
o Mogućnost izbora (usluga, pružaoca…)
o Efikasnije pružanje usluga
o Bolji odnos cena - usluga
- PROTIV privatnog sektora
o Različita kupovna moć korisnika = nejednak tretman
o Tržišni rizik
o Tržišni/monetarni, a ne socijalni prioriteti

10. Neformalni sektor

Porodica, zajedno sa širom srodničkom grupom, prijateljima, susedima i zajednicom. Obuhvata
aktere koji nisu plaćeni za svoju uslugu koju pružaju, a osim toga postoji povezanost između
davaoca i korisnika usluga (ljubav, dužnost, zajednička prošlost, reciprocitet) Razlozi za:
obaveza da se staramo o članovima svoje porodice, bez obzira na generacijski jaz postoji
reciprocitet; izlazak iz institucija i oslanjanje na zajednicu; obuhvatno planiranje, uloga države je
dopunska u odnosu na negu koju pružaju drugi.
Kritika: zaštita porodice izjednačava se sa ženinom zaštitom porodice; ekonomski troškovi
unutar porodice se potcenjuju, ne mogu se iskazati monetarno; retko se ispituje kvalitet usluge
pružen od strane člana porodice. Problemi u porodici su: starenje populacije, te briga o onima
kojima je neophodna; uvećanje stope zaposlenosti žena; promena porodične strukture (nuklearna
porodica).
11. Civilni sektor
Naziva se još i neprofitni, dobrovoljni, dobrotvorni, nevladin, treći itd. To je prostor između
porodice, tržišta i države u koji se građani grupišu radi ostvarenja zajedničkih interesa.
Organizacije civilnog sektora: pružaoci usluga, organizacije za vođenje kampanja, posrednici,
zadruge i zajedničarstvo i grupe za samopomoć. Aktivnosti volontiranja, podrazumevaju
direktno pružanje usluga, grupe za samopomoć ili participativne grupe, vođene od strane
dobrovoljnih organizacija koji ne primaju naknadu za rad. Čine dopunske, komplementarne
aktivnosti javnog sektora: iniciranje novih pristupa i programa; fleksibilno i brže reagovanje na
iznenadni problem; razvijanje specijalnih znanja i veština; pružanje podrške grupama koje su
izvan dometa javnog sektora. Nema hijerarhije i birokratije. Jako je značajna uloga ovog sektora
u procesu decentralizacije. Kritika govori o nekompetentnim i malom broju pružaoca usluga
(volonterima), nedovoljnom dometu u zajednici (usluge se ne pružaju tamo gde su potrebne),
nepostojanje kordinacije, u zemljama u tranziciji služe za ostvarivanje profita osnivačima.
Osnovne karakteristike: inicijative odozdo, povezivanje radi ostvarivanja zajedničkih interesa.

12. Liberalna teorija o sektorima socijalne sigurnosti (NP- 3.2)

Radikalnija tumačenja liberalizma zalažu se za slobodu od svih formi prinuda i intervenisanja, te
za ishod imaju propagiranje slobode tržišta u potpunosti, ova stanovišta počivaju na idejama o
tržišnoj dominaciji I individualnim odgovornostima u obezbeđivanju soc.sigurnosti. Intervencije
države su centralizujuće i neefikasne, a njima se širi moć države o trošku individualnih sloboda i
izbora; novac se oduzima od onih koji su ga zaradili. Država treba da obezbedi
marginalizovanima da stupe na tržište rada i da se takmiče sa drugima za uspeh, pod jednakim
uslovima. Umerenija govore o tome kako ekonomski liberalizam treba da bude propraćen
dodatnim soc. i moralnim običajem, koji se zasniva na porodičnim vrednostima i uvažavanju
vlasti. Država treba da kreira uslove za kooperaciju, a ne kompetenciju, tako da je njena uloga
regulatorna, da obezbeđuje uslove za saradnju, uzajamnost i odgovornost za drugog. Mala, ali
prisutna država u obezbeđivanju SS.
-Visok stepen poreza i doprinosa štete ekonomiji, ljudi imaju niske podsticaje za rad, time se
kreira kultura zavisnosti od države, ako ne rade dobiće naknadu od države, ako rade, država će ih
oporezivati. Povlačenje države iz tržišta se smatra pomeranjem njene uloge, u pravcu
rezidualizma. Naknade siromašnima trebaju biti manje od minimalnih zarada, što bi podsticalo
zapošljavanje, dok bi sve preko toga, bila privatna stvar pojedinca. Nastojanje je smanjivanje
izdatka za socijalne usluge države putem redukovanja broja usluga, njihovog sadržaja i obima
korisnika. Ograničavanje javnog sektora trebalo bi kanalisati kroz uvođenje kriterijuma provere
dohotka i imovine, čime bi se obezbedila naknada onima kojima je državna pomoć najpotrebnija.
Opravdano i neopravdano siromašni-Opravdano siromašni su oni koji iz objektivnih razloga ne
mogu da se zaposle (invaliditet, starost...). Liberalni mislioci smatrali su da sankcije treba
usmeriti prema neopravdano siromašnima (sposobnim za rad), tako što će im vremenski biti
ograničene naknade.
13. Konzervativna perspektiva (NP- 3.2)
Suprostavljen liberalizmu- ako je osnova liberalizma sloboda, osnova konzervativizma je
autoritet. To je filozofija ograničenja i udruživanja. Blagostanje pojedinca i porodice zavisi od
ograničavanja slobode, što posledično vodi do tradicije, autoriteta, dužnosti, obaveza i ističe
socijalnu koheziju, kao fundamentalnu vrednost, koja se ogleda u privrženosti zajednici. Laissez-
faire konzervativizam (neoklasični liberalizam)- sloboda se odnosi na slobodu od uzdržavanja,
dok je zajednica ograničena na ugovore, koji se zasnivaju na saglasnosti prirodno slobodnih i
nezavisnih osoba i slobodno izabrane participacije u dobrovoljnim grupama u zajednici,
organizovanim u svrhu uzajamne koristi. Naglasak na minimalnoj ulozi države i individualizmu.
Nakon Drugog svetskog rata u zapadnim društvima dominira liberalni konzervativizam; snažna
odbrana privatnog vlasništva i slobodnog preduzetništva. Skepticizam i prema tržištu i prema

državi. Ideal – pojedinac integrisan u grupe, grupe u zajednice koje počivaju na autoritetu.
Reprodukcija postojećeg stanja.
14. Socijalno-demokratska perspektiva (NP- 3.2)
Socijalna demokratija bila je ideološka osnova na kojoj je izgrađena klasična država blagostanja.
Ona predstavlja spoj elemenata socijalnog liberalizma i demokratskog socijalizma. Fokus na
jednakost soc šansi i soc pokretljivost; redistribuciju u svrhu pružanja podrške onima koji su
najranjiviji; pridavanja značaja opštem dobru; kao i univerzalnog građanstva i socijalnih prava.
Pretpostavka o slobodi pojedinca u soc. liberalizmu ne implicira neograničenu moć tržišta, već
intervencije usmerene u pravcu “ispravljanja” tržišno kreiranih soc. nejednakosti. uloga države je
da obezbedi visoke stope zaposlenosti i pravičnu raspodelu društvenog blagostanja, što se postiže
postojanjem i usavršavanjem naprednog kataloga socijalnih prava. Uprkos centralnoj ulozi države
u socijalnoj sigurnosti, ne postoji protivljenje pluralizmu sektora. Suština soc. dem. perspektive:
državom zagarantovano soc. osiguranje; zakonska prava na korišćenje soc.službi; nacionalna
(javna) zdravstvena služba; zakonsko obezbeđenje naknada za nezaposlene; politika usmerena ka
zaštiti ugroženih kategorija; posebno razvijen sistem državnog penzionog osiguranja.
15. Marksistička teorija o sektorima socijalne sigurnosti (NP- 3.2)
Uticaj marksističke perspektive na zapadne SSS je postojan, ali marginalan, ali njegov uticaj na
SSS u nekadašnjim socijalističkim zemljama bio je veliki. Vizija egalitarnog društva, čiji bi
pripadnici podjednako učestvovali u raspodeli dobiti, pretpostavljala je „distribuciju u skladu sa
potrebama u kombinaciji sa doprinošenjem u skladu sa mogućnostima” što je trebalo da rezultira
eliminisanjem dr.nejednakosti. Bazična pretpostavka je da su programi soc.sigurnosti i države
blagostanja u kapitalizmu kontra-produktivni, jer nema eliminacije dr.nejednakosti.
Redistribucija je izvršena horizontalno od strane države blagostanja, jer se nije mogla izmeniti
klasna struktura društva. Javni sistem socijalne sigurnosti je instrument ostvarivanja ideoloških
ciljeva; socijalna prava; univerzalan pristup; demokratska odgovornost. SSS treba da predstavlja
sastavni deo socijalističkog društva, kao praktična manifestacija klasne solidarnosti. Udruženjima
radnika predavan je veliki udeo-predstavnici su smatrali da radnički sindikati i unije treba da
doprinesu radnoj disciplini i produktivnosti, uspostavljanju veze između visine soc.naknada i
dužine uplate doprinosa za soc.osiguranje. Kritikuje se DB u kapitalističkim društvima- kupuje
socijalni mir, a ne ukida dr. nejednakosti , nedostatak univerzalizma. Javni SSS - manifestacija
klasne solidarnosti, poslodavac finansira, velika uloga sindikata
16. Feministička teorija o sektorima socijalne sigurnosti (NP- 3.2)
Zajednička fem.pretpostavka je da je rod fundamentalni mehanizam strukturisanja odnosa u
društvu i da se država blagostanja ne može razumeti bez razmatranja roda. Razlike nastaju već u
kontekstu razmatranja države blagostanja kao faktora osnaživanja/potčinjavanja roda, a smatrana
je potčinjavajućom prema ženama i patrijarhalno uređenom. (Ranije: DB kao faktor reprodukcije
rodnih nejednakosti Kasnije: DB kao faktor osnaživanja žena (podrška zapošljavanju, podrška
porodicama sa decom)). Kada je u pitanju žena korisnica usluga i naknada, fem.perspektiva je
vrlo kritična, disproporcionalno su zaposlene u zdravstvu, obrazovanju, socijalnim službama,
uloga majke je i dalje dominantna u neformalnom sektoru. Žena kao zastupnik odnosi se na
soc.pokrete i aktivizam, povezanim sa politikom države blagostanja. Tako su u SAD-u žene
uspele da dobiju penziju za majke, zakonodavstvo za zaštitu na radu oba pola, kao i naknadu za
majke i decu. Žene češće zauzimaju privremene poslove, imaju nižu zaradu, lošije uslove rada,
manje prilika za usavršavanje, češće doživljavaju radnu segregaciju. Liberalni feminizam –bavi
se razmatranjima značaja prava, jednakih mogućnosti i ravnopravnog postupanja. Radikalni–
fokus na mušku dominaciju, reproduktivne tehnologije i nasilje u porodici. Socijalistički–odnosi
između države blagostanja i kapitala, kao i implikacijama tih odnosa na položaj žena.
 17. Environmentalistička teorija o sektorima socijalne sigurnosti (NP- 3.2)
Ideologije i politike “zelenih” počele su da se reflektuju na državu blagostanja, soc.politiku i
sigurnost relativno skoro, u kontekstu prenaseljenosti i posledične nestašice hrane (odnosa
populacije i resursa), i zbog potrebe za održivim razvojem prirodnih i postojećih dr.sistema.
Suprostavljaju se “tamnozelena” i “svetlozelena” perspektiva kao radikalna i umerena. Ekološke
strategije se nalaze u svim socijalističkim i socijaldemokratskim ideologijama, jer nalažu borbu
za očuvanje životne sredine. Enviromentalisti se ne protive ishodima D.B. kao što su besplatno
obrazovanje, zdravstvena zaštita, minimalni dohodak za sve, ali se protive tome da država pruža
sve ove usluge, tj da bude jedini akter u SSS, zbog birokratizacije. Odgovor – decentralizacija +
neformalni i dobrovoljni sektor. Time će se ostvariti korist- uopšteno smanjenje potreba u sferi
obezbeđivanja socijalne sigurnosti. Nisu zadovoljni profesionalcima kao davaocima usluga u
D.B. smatrajući da oni pretvaraju svoje klijente u pasivne potrošače blagostanja. značaj pridavali
su udruženjima građana koji imaju zajedničke interese. Novi koncept i cilj- održiva D,B. 2
preduslova: 1. Obezbeđivanje individualnog diverziteta, 2. Izgradnja tolerantnog društva. Prvi se
odnosi na poštovanje različitih životnih stilova- jačanje pojedinaca u odnosu na druge aktere.
Drugi se odnosi na to da zaposlenje i rad ne treba da predstavljaju osnovni način vrednovanja
neke individue, budući da to nije jedini način kako ona može da doprinese društvu.
18. Pojam sistema socijalne sigurnosti (NP- 4.1)
Načini obezbeđivanja soc.sigurnosti su se od same institucionalizacije razlikovali, ali se najčešće
izjednačavaju sa obaveznim soc.osiguranjem (penzijsko i zdravstveno, nezaposlenih), a u nekim
slučajevima obuhvataju šire programe usmerene ka zaštiti porodice i siromašnih. Zajednički
imenitelj programa su novčane naknade i usluge. Cilj u svakoj državi je zaštititi građane od
gubitka prihoda. To se obavlja putem novčanih transfernih naknada za slučaj bolesti,
nezaposlenosti, nesposobnosti, penzionisanja itd. Struktura sitema soc. sigurnosti- 1. Soc.
osiguranje: penzijsko, zdravstveno, osiguranje nezaposlenih, osiguranje za dugotrajnu zaštitu. 2.
Zaštita porodica sa decom. 3. Socijalna zaštita: soc. pomoć i soc. staranje. Savremeni sistemi
zasnivaju se na tri stuba:
1. Naknade koje su uslovljene zaradama- dodjeljuju se na osnovu doprinosa koji uplaćuju
pojedinci i nastanka određenog događaja ili soc. slučaja. Suština soc.osiguranja na kom se
zasniva ova vrsta naknade, sastoji se u tome da nudi zaštitu protiv rizika koji se mogu
osigurati. prvi oblici soc.osiguranja za bolest nastali su krajem 19og veka i vezuju se za
nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka. Prvo je uvedeno osiguranje za slučaj bolesti,
nesreće na radu, penzijsko pa invalidsko. za nezaposlene nastalo je u V.B. 1911.g.
 2. Univerzalna naknada- dodeljuje se na osnovu nastanka određenog događaja ili
soc.slučaja, bez obzira na doprinose pojedinca i njegove prihode. Finansiraju se iz poreza,
zbog nepostojanja uplate doprinosa. Primer: porodične naknade i besplatna zdr.zaštita.
3. Naknade koje se zasnivaju na proveri prihoda- dodeljuju se na osnovu nastanka nekog
posebnog slučaja, na osnovu provere imovinskog stanja i prihoda, bez uslovljavanja
uplate doprinosa, pa se finansiraju iz poreza. Zavise od potrebe i raspoloživih resursa.
4. Javne subvencije za kupovinu privatnih usluga ili roba (dodao Pjer Pestije)

19. Socijalni rad u sistemu socijalne sigurnosti (DV, 1998.- I7)

Soc. rad je nosioc duplog mandata– sa jedne strane je trebalo da obezbedi pomoć klijentima u
ostvarivanju soc. prava, a sa druge soc. radnici u procesu obavljanja profesionalne uloge vrše
državnu kontrolu funkcija. Soc. rad se u novim uslovima nalazi između neformalne sfere
(klijenata), države i tržišta. U strukturi odnosa između države, neformalnog sektora i tržišta,
soc.rad ispoljava svojstva intermedijarnosti (nova paradigma u soc. radu) . Prihvatanje
teorijskog koncepta intermedijarnosti u soc. radu, predpostavlja zamenu trostrukog mandata
(države, neformalne sfere, tržišta). Ako ne postoji sklad između neformalne i formalne sfere
delovanja soc.rada, ne može se očekivati ni njegovo valjano angažovanje u rešavanju socijalnih
problema. Prevaga uloge države, ili samo rad na ostvarivanju interesa korisnika, bez uvažavanja
realnih društveno-ekonomskih uslova delovanja, ne obezbeđuje uslove za samorazumijevanje
soc.rada i njegovog potvrđivanja u praksi. Koncept generalizacije u soc.radu podrazumeva da
intermedijarnost obezbeđuje njegovu primenu u institucijama i van njih, istovremeno se odnoseći
na potrebe pojedinca, dr. grupa i organizacija (neprofitne, nevladine.) Soc.delatnosti mogu se
razumeti kao aktivnosti po zahtevu države, tržišta i neformalne sfere. Nije dovoljno da se soc.rad
sprovodi samo sa vaspitno-obrazovnog nivoa, pravnog ili ekonomskog aspekta, ili da se svede na
psihološko-terapeutski proces. Pokazalo se da treba poći od saznanja i iskustava različitih
naučnih disciplina kao što su pravne, političke i ekonomske nauke, kao i humanističke i
istorijske. Paradigma intermedijarnosti ima značaj u proučavanju soc.rada na međunarodnog
planu- na uporedni pregled modela i sistema soc.politike, razvoja i sfere. Prihvatanje paradigme
je važno jer doprinosi boljoj pripremi za svakodnevne društvene izazove i stvara hipoteze radi
preciznijih procena planiranja budućeg razvoja. Uloga soc.rada u odnosu na ove sektore sa
stanovišta intermedijarnosti doprinosi rešavanju problema u kriznim situacijama i stvaranje
efikasnog modela usklađivanja interesa i odnosa između svih aktera organizacione strukture.
Usklađivanje odnosa između države, tržišta i neformalne sfere u soc. radu znači da državne
službe u SSS moraju poštovati zakone koji se zasnivaju na nekoliko principa. Tako bi se
obezbedio uticaj neformalne sfere u određenju ciljeva i metoda državne delatnosti, a u okviru nje
i soc. rada. Mnoge nove soc. delatnosti države, koje se pojavljuju kao pretnja slobodi pojedinaca
u uslovima delovanja tržišta, u konceptu trostrukog mandata socijalnog rada ne bi imale funkciju
vršenja državne moći putem obavezne prinude. To znači da se soc. rad u savremenim dr-eko
uslovima u procesu ostvarivanja soc. sigurnosti nalazi pred teškim zadatkom da međusobno
poveže i uskladi administrativne, ekonomske i životne elemente svoje delatnosti. Soc. rad ne
može biti uspešan ako sebe smatra produženom rukom države, sa karakteristikama dobrotvorne
organizacije.
20. Faktori oblikovanja sistema socijalne sigurnosti (prezentacija)
Prirodni (geo položaj, klima..) i dr (eko, kult, ist, pol, pravni). + oblikuju ga:
Demografska slika: Prirodno i mehaničko kretanje stanovništva (udeo
mladih/starih/radnosposobnih, migracioni saldo); Demografske strukture (starosno-polna,
obrazovna, rezidencijalna, ekonomske…)
Nivo i karakteristike nacionalnog ekonomskog razvoja: Stepen razvijenosti (BDP, regionalna
distribucija BDP, struktura BDP); Privredna/sektorska struktura; Ek. stabilnost i krize; Stepen
tehničko-tehnološke razvijenosti; Poštovanje pravila ek. igre; Odnos obima neformalne i
formalne ekonomije.
Nacionalno tržište rada: Odnos ponude i potražnje; Kvalifikovanost radne snage u odnosu na
potrebe rada
Politička klima: Politička stabilnost; Funkcionalnost dr. institucija
Zrelost i pravni okvir nacionalnog SSS: Oformljenost SSS; Efikasnost, pravičnost i adm.
izvodljivost SSS
Efektivnost poreskog sistema i mehanizama plaćanja doprinosa: Visina poreskih stopa, urednost
u plaćanju doprinosa
+ Dugoročni (promene priv sistema i demog.) i kratkoročni (eko i pol krize) strukturni faktori i
promene pol (SSS, poreza).
Uslovi- makro- privredni sistem, demokratski i stabilan pravni poredak. Mikro- obeležja
neposrednog životnog i radnog okruženja