MATURSKI RAD

Tema: Računari

Mentor: Učenik:

2019.
 1. UVOD

Računar ili kompjuter (engl. computer, od lat. computare: sabirati, računati) složeni je
uređaj koji služi za izvršavanje matematičkih operacija ili kontrolnih operacija koje se mogu
izraziti u numeričkom ili logičkom obliku. Računari su sastavljeni od komponenata koje
obavljaju jednostavnije, jasno određene funkcije. Kompleksna interakcija tih komponenata
rezultira sposobnošću računara da obrađuje informacije.

Konvencionalno, kompjuter se sastoji od bar procesorskog elementa, tipično centralne

procesorske jedinice (CPU), i neke forme memorije. Procesorski element izvodi aritmetičke i
logičke operacije, a sekvencirajuća i kontrolna jedinica mogu da promene redosled operacija u
responsu na sačuvanu informaciju. Periferni uređaji omogućavaju povraćaj informacije iz
spoljašnjih izvora, te oni izvršavaju zapisivanje i čitanje.

Mehanički analogni računari su počeli da se pojavljuju u prvom veku i kasnije su

korišćeni u srednjem veku za astronomske proračune. Tokom Drugog svetskog rata, mehanički
analogni računari su korišćeni za specijalizovane vojne namene. Tokom tog vremena razvijeni su
prvi elektronski digitalni računari. Originalno oni su bili veličine velike sobe, konzumirajći
količinu energije jednaku količini neophodnoj za napajanje nekoliko stotina modernih
personalnih računara (PC).

Sposobnosti modernih računara baziranih na integrisanim kolima su milionima ili

milijardama puta veće od ranih mašina, i oni zauzimaju malu frakciju prostora neophodnog za
smeštaju ranih računara. Jednostavni računari su dovoljno mali da se smeste u mobilne uređaje, i
mobilni računari se mogu napajati malim baterijama. Lični računari u njihovim različitim
formama su ikone informacionog doba i oni su ono što većina ljudi smatra „računarima“.

Slika 1. Računar

2
 2. ISTORIJSKI RAZVOJ RAČUNARA

Savremeni elektronski računari obrađuju velikom brzinom velike količine informacija na

različite načine. Međutim, da bi se došlo do današnjih računara, morao je da se prođe jedan dug
vremenski period tokom kojeg je veliki broj ljudi radio na razvoju mašina koje bi olakšale proces
računanja i učinile ga bržim i tačnijim. Mnogi naučnici su tokom istorije pokušavali da naprave
mašinu sposobnu da izvodi jednostavnije ili složenije računske operacije, trudili se da učine te
mašine manjim, bržim, efikasnijim i lakšim za korišćenje. Zahvaljujući takvom njihovom radu
dobili smo računare koji ne samo da obavljaju svoju osnovnu ulogu u procesu računanja, nego su
zahvaljujući tehnološkom razvoju i napretku postali univerzalne alatke koje su primenljive u
skoro svim područjima ljudske delatnosti.

Kao i svaka istorija, i istorija razvoja elektronskih digitalnih računara ima i svoju
praistoriju, tj. pojavi savremenih računara prethodili su mnogi pokušaji da se napravi nekakva
mašina sposobna da izvodi jednostavnije ili složenije računske operacije.

Ako ne računamo različita ručna računska sredstva, poput različitih vrsta računaljki i
abakusa koji su se javili još u starom veku, možemo reći da je prvu računsku mašinu napravio
1642. godine poznati francuski matematičar i fizičar Blez Paskal (Blaise Pascal, 1623-1662). On
je tada imao samo 19 godina a pomenuti poduhvat je izveo da bi pomogao svom ocu koji je bio
poreznik. Paskalova mašina je bila u potpunosti mehanička i koristila je zupčanike a pokretala se
okretanjem ručice. Ta mašina je mogla da izvodi jedino operacije sabiranja i oduzimanja.

Slika 2. Blez Paskal

Međutim, trideset godina kasnije je slavni nemački matematičar Lajbnic (Gottfried

Wilhelm von Leibnitz, 1646-1716) napravio računsku mašinu koja je, osim sabiranja i
oduzimanja, mogla da izvršava i operacije množenja i deljenja. Naravno da je i ova mašina bila u
potpunosti mehanička i nije donela nikakvu novinu u tehnologiji, ali ipak predstavlja ekvivalent
jednostavnog džepnog kalkulatora 300 godina pre pojave džepnih kalkulatora kakve danas
koristimo.

3
 Na ovom polju se ništa nije dešavalo narednih 150 godina, sve dok Čarls Bebidž (Charles
Babbage, 1792-1871), profesor matematike na Univerzitetu Kembridž, nije izumeo diferencnu
mašinu. Ova, takođe mehanička mašina, je mogla samo da sabira i oduzima, a koristila se za
izračunavanje tablica u pomorskoj navigaciji. Mašina je projektovana tako da je izvršavala uvek
isti algoritam, metod konačnih razlika korišćenjem polinoma. Najinteresantnija karakteristika
diferencne mašine je njeno rešenje izlaza. Rezultati su upisivani na bakrenu ploču pomoću
čeličnih kalupa. Na izvestan način, upotrebljeni metod je nagovestio kasniju primenu write-once
medijuma, kao što su bile bušene kartice ili prvi optički diskovi.

Slika 3. Čarls Bebidž

Mada je diferencna mašina radila prilično dobro, Bebidž se nije zadovoljavao računskim
sredstvom koje je moglo da izvršava samo jedan algoritam. Ubrzo je počeo da troši, za ono
vreme, sve veće i veće sume sopstvenog kao i veliku svotu vladinog novca, na projekat i
konstrukciju naslednika diferencne mašine kojeg je nazvao analitička mašina.

Analitička mašina se može smatrati prvim mehaničkim programabilnim računarom. Ona

je imala četiri dela: memoriju, jedinicu za izračunavanje i ulaznu i izlaznu jedinicu zasnovane na
principu bušenih kartica (naravno, sa odgovarajućim čitačem i bušačem kartica). Memorija je
bila kapaciteta 1000 reči od po 50 decimalnih cifara i služila je za smeštanje promenljivih i
rezultata. Jedinica za izračunavanje je mogla da prihvati operande iz memorije, da ih sabira,
oduzima, množi ili deli, i da vrati rezultat u memoriju. Kao i diferencna, i analitička mašina je
bila u potpunosti mehanička.

Veliki napredak u odnosu na diferencnu mašinu sastojao se u tome što je analitička

mašina bila računar opšte namene. Instrukcije su se čitale sa bušenih kartica i izvršavale. Neke
instrukcije su nalagale prenos dva broja iz memorije u jedinicu za izračunavanje, izvršavanje
određene operacije nad njima i vraćanje rezultata u memoriju. Druga grupa instrukcija je mogla
da izvrši testiranje broja i uslovno grananje u odnosu na to da li je broj negativan ili pozitivan.
Upisivanje različitih programa na bušene kartice je omogućavalo da analitička mašina izvršava
različita izračunavanja, dok to nije bio slučaj sa diferencnom mašinom.

Kako je analitička mašina bila programabilna, potreban je bio softver, a samim tim i
programer. Bebidž je za taj posao najmio ženu po imenu Ada Avgusta Lovelas, inače kćerku
lorda Bajrona.

4
 Gospođa Ada je tako prvi programer na svetu i njoj u čast je programski jezik Ada dobio
ime (naročito zbog činjenice, što je naknadno utvrđeno, da su svi programi koje je ona napisala
bili korektni).

Na žalost, Bebidž nikada nije do kraja realizovao analitičku mašinu zbog njene
komplikovane mehaničke konstrukcije i nesavršenosti tehnologije devetnaestog veka. Ipak,
njegov rad ima veliki značaj, s obzirom da i moderni računari imaju sličnu strukturu, pa se može
reći da je Bebidž praotac modernih digitalnih računara.

Kako su sva pomenuta računska sredstva bila mehanička, za praktične početke razvoja
električnih računara uzimaju se tridesete i četrdesete godine XX veka. Prvi veliki korak u razvoju
ovih mašina načinio je nemački student tehnike Konrad Zuse koje je tokom tridesetih godina
napravio niz automatskih računskih mašina zasnovanih na tehnologiji elektromagnetnih releja.
Interesantno je to da Zuse nije bio upoznat sa Bebidževim radom. Njegove mašine su uništene u
bombardovanjima tokom II svetskog rata, tako da one nisu uticale na dalji razvoj u ovoj oblasti.
Ipak, Zuse je jedan od pionira na ovom polju.

Nešto kasnije su Džon Atanasov (John Atanasoff) sa Ajova Stejt Koledža i Džordž Stibic
(George Stibbitz) iz Belovih Laboratorija projektovali kalkulatore. Atanasovljeva mašina je bila
jako napredna za ono vreme. Koristila je binarnu aritmetiku i imala kondenzatore kao
memorijske elemente koji su se povremeno osvežavali radi sprečavanja curenja naelektrisanja.
Savremeni dinamički RAM čipovi upravo rade na ovom principu. Međutim, ova mašina nikada
nije proradila zbog neodgovarajuće tehnologije ondašnjeg doba. Stibizov računar je bio
primitivniji od Atanasovljevog, ali je proradio. Rad ove mašine je javno demonstriran 1940.
godine na konferenciji u Darmut Koledžu. U publici je bio i Džon Mokli (John Mauckley), tada
anonimni profesor fizike na Pensilvanijskom Univerzitetu.

Dok su Zuse, Stibic i Atanasov projektovali automatske kalkulatore, jedan mladić po

imenu Hauard Ejken (Howard Aiken) se mučio ručno vršeći složena numerička izračunavanja
tokom svog rada na doktorskoj disertaciji na Harvardu. Pošto je odbranio disertaciju shvatio je
važnost mogućnosti računanja pomoću mašina. Otišao je u biblioteku i tamo otkrio Bebidžov
rad. Odlučio je da napravi mašinu opšte namene na bazi releja umesto mehaničkih zupčanika
zbog kojih Bebidž i nije uspeo. Njegova prva mašina, Mark I, završena je 1944. godine na
Harvardu. Imala je 72 reči memorije od po 23 decimalne cifre, i ciklus instrukcije od 6 sekundi.
Za ulaz i izlaz su korišćene bušene papirne trake. U vreme kada je Ejken dovršio sledeću mašinu
Mark II, elektromagnetni releji bili su prevaziđeni. Počela je era elektronike i era elektronskih
digitalnih računara.

Prava istorija elektronskih digitalnih računara deli se u nekoliko generacija. Vremenske

periode tokom kojih su pojedine generacije trajale treba uzeti samo orijentaciono, jer različiti
autori navode različite podatke. Ovo otuda što su računari pojedine generacije korišćeni i posle
nastanka nove generacije računara, tako da je teško povući preciznu granicu.

5
 3. OSNOVNI PRINCIPI RADA RAČUNARA

Rad računara može biti zasnovan na kretanju mehaničkih delova, elektrona, fotona,
kvantnih čestica ili neke druge fizičke pojave. Iako se računari mogu izgraditi na mnogim
postojećim tehnologijama, gotovo svi današnji modeli sadrže u sebi elektronske komponente.

Kod većine današnjih računara zadati problemi se u suštini rešavaju pretvaranjem svih
relevantnih informacija u matematičke relacije korišćenjem binarnog sistema (nula i jedan).
(Međutim, računari ne mogu rešiti sve matematičke probleme.)

Nakon što računar izvrši izračunavanje zadatog problema, rezultat se prikazuje na

korisniku (čoveku) pristupačan način; preko signalnih lampi, LED displeja, monitora, štampača i
dr.

Početnici u radu sa računarima, naročito deca, često ne mogu shvatiti činjenicu da su

računari samo uređaji i da ne mogu „misliti“ odnosno „razumeti“, čak ni ono što prikažu kao
rezultat svog „rada“. Slike, boje, reči i dr. koje vidimo na ekranu računarskog monitora su samo
programirani prikazi koje ljudski mozak prepoznaje i daje im značenje i smisao. Računar prosto
manipuliše tokovima elektrona kojima, na svom osnovnom nivou funkcionisanja - tranzistoru,
dodeljuje logičke vrednosti nula ili jedan, odnosno, stanju „nema napona“ ili „ima napona“. Do
sada nam nije poznat način kojim bi se uspešno imitiralo ljudsko razmišljanje ili samosvesnost.

Gotovo istovremeno su uvedeni udaljeni (tzv. „glupi“) terminali koji su imali monitor i
tastaturu za unos podataka u jednom kućištu ali se obrada podataka i dalje obavljala u glavnom (i
jedinom) računaru (engl. Mainframe).

Kasnije su se pojavili i „inteligentni“ terminali koji su deo operacija mogli da obavljaju

sami. Vikipedija, danas, je u elektronskom smislu organizovana na sličan način - glavni računar
je u SAD a inteligenti terminali (PC računari) kod korisnika. Internet ima ulogu „mreže“.

Važan korak napred u razvoju digitalnog računarstva bilo je uvođenje binarnog sistema
za unutrašnje numeričke procese. Ovim je prestala potreba za kompleksnim izvršnim
mehanizmima koje su računari zasnovani na drugim numeričkim sistemima, npr. decimalnom ili
heksadecimalnom, zahtevali. Usvajanje binarnog sistema rezultiralo je pojednostavljenjem
konstruktivnih rešenja kod implementacije aritmetičkih funkcija i logičkih operacija, znači, i
pojednostavljenjem sklopova i komponenata samog računara.

Mogućnost da se računar programira, tj. opremi nizom izvršnih instrukcija bez potrebe za
fizičko-konstruktivnim izmenama, osnovna je funkcionalna karakteristika većine računara.

6
 Ova osobina je značajno unapređena njihovim razvojem do stepena na kojem su bili
sposobni kontrolisati redosled izvršavanja instrukcija na osnovu podataka dobijenih tokom
samog vršenja određenog programa. Ovo konstruktivno unapređenje je još više pojednostavljeno
uvođenjem binarne aritmetike kojom se mogu predstaviti različite logičke operacije.

Tokom računskih operacija često je potrebno pohraniti među-vrednosti („dva pišem a

jedan pamtim“) koje će se upotrebiti u daljem računanju. Performanse nekog računara su
najčešće ograničene brzinom kojom se vrednosti čitaju/zapisuju iz/u memoriju i njenim
kapacitetom. Prvobitno je zamišljeno da se memorija koristi samo za pomenute među-vrednosti,
međutim, ubrzo su se i sami programi počeli pohranjivati na ovaj način i to se uveliko primenjuje
kod današnjih kompjutera.

Iako se tehnologija izrade računara značajno izmenila od vremena prvih elektronskih

modela sagrađenih 1940-ih, još uvek je većina današnjih rešenja zasnovana na fon Nojmanovoj
arhitekturi. Računar je kao sklop sastavljen od tri glavna dela:

1.Mikroprocesor zajedno sa aritmetičko-logičkom jedinicom

2.Memorija,

3.I/O (eng. Input and output system) ulazni i izlazni sklopovi.

Ovde podrazumevamo da je memorija niz obrojčenih/numerisanih ćelija, od kojih svaka

sadrži delić informacije. Informacija može biti instrukcija kojom se računaru zadaje neki
zadatak. Ćelija može sadržavati i podatak koji je potreban računaru da bi izvršio neku
instrukciju. U svakom slučaju, bilo koja od ćelija može sadržavati delić informacije koji u datom
trenutku može predstavljati podatak a već u sledećem - instrukciju. Znači, sadržaj memorijskih
ćelija se neprestano menja.

Veličina svake ćelije i njihov broj, razlikuje se od računara do računara a i tehnologije

izrade tokom njihovog razvoja su bile bitno različite. Tako smo imali elektromehaničke
memorije - releje, cevi ispunjene živom u kojima su se stvarali zvučni pulsevi, matrice
stalnih/trajnih magneta, pojedinačnih tranzistora, sve do integralnih kola sa više miliona
diskretnih i aktivnih elemenata.

Artimetičko-logička jedinica vrši osnovne aritmetičke operacije (sabiranje, oduzimanje i

dr.), logičke operacije (I, ILI, NE) i upoređivanje, npr. da li se sadržaj dva bajta podudara. U ovoj
jedinici se zapravo „odrađuje glavni posao“.

Kontrolna jedinica vodi računa o tome koji bajtovi u memoriji sadrže instrukciju koju
računar trenutno obrađuje, određuje koje operacije će ALU izvršavati, nalazi informacije u
memoriji koje su potrebne za te operacije i prenosi rezultate na odgovarajuća memorijska mesta.

7
 Kada je to obavljeno, kontrolna jedinica ide na narednu instrukciju (obično smeštenu na
sledećem memorijskom mestu) ukoliko instrukcija ne govori računaru da je sledeća instrukcija
smeštena negde drugo.

Kada se poziva na memoriju, data instrukcija može na različite načine odrediti

odgovarajuću memorijsku adresu. Uz to, neke matične ploče podržavaju dva ili više procesora.
Takve obično nalazimo kod servera/poslužitelja.

Putem ulaza i izlaza (I/O), računar dobija informacije iz spoljnog sveta i šalje rezultate
natrag. Postoji širok spektar I/O uređaja; od običnih tastatura, preko miševa, monitora, disketnih
pogona, CD/DVD (optičkih) pogona, štampača, sve do skenera i kamera.

Zajednička osobina svih ulaznih jedinica je da pretvaraju informacije određene vrste u

podatke koji dalje mogu biti obrađeni u digitalnom sistemu računara. Nasuprot tome, izlazne
jedinice pretvaraju podatke u informacije koje korisnik računara može razumeti. U ovom slučaju,
digitalni sistem računara predstavlja sistem za obradu podataka.

Računarske instrukcije nisu bogate kao što je ljudski jezik. Računar poznaje samo
ograničen broj jasno definisanih i jednostavnih instrukcija. Evo nekoliko primera: „kopirati
sadržaj ćelije 7 u ćeliju 19“, „ako je sadržaj ćelije 999 veći od 1, sledeća instrukcija se nalazi u
ćeliji 100“, „sadržaj ćelije 6 oduzeti sadržaju ćelije 33 a rezultat upisati u ćeliju 50“.

Instrukcije su u računaru predstavljene binarnim sistemom brojeva. Operacija „kopiraj“

je, npr. kod Intelovih mikroprocesora u binarnom sistemu predstavljena ovako: 10110000.
Određeni niz instrukcija koje određeni kompjuter može razumeti naziva se mašinski jezik. U
stvarnosti, ljudi ne stvaraju instrukcije direktno u mašinskom jeziku već koriste programske
jezike koje se prevode u mašinski jezik putem posebnih računarskih programa „prevodilaca“ i
kompajlera. Neki programski jezici su veoma bliski mašinskom jeziku, kao što je Asembler a
drugi, kao Prolog, su zasnovani na apstraktnim principima koji imaju malo sličnosti sa stvarnim
operacijama unutar računara.

Kod današnjih računara, aritmetičko-logička i kontrolna jedinica smešteni su na jednom

integralnom kolu koje nazivamo centralna procesorska jedinica (CPU - central processing unit).
Memorija računara smeštena je na nekoliko malih integralnih kola pored centralnog procesora.
Nesrazmerno veliki deo ukupne mase računara zapravo je sadržan u sistemu napajanja
električnom energijom - napojna jedinica i I/O uređajima.

Neki od većih računara razlikuju se od gore opisanog modela uglavnom po većem broju
procesora i kontrolnih jedinica koji rade simultano. Dodajmo ovome da i neki računari, čija je
isključiva namena naučno istraživanje i računanje, imaju sasvim drugačiju arhitekturu i zbog
drugačijeg, nestandardizovanog načina programiranja, nisu našli širu komercijalnu primenu.

8
 Dakle, u suštini, princip funkcionisanja računara je prilično jednostavan; kod svakog
takta, računar povlači instrukcije i podatke iz svoje memorije, izvršava instrukcije, pohranjuje
rezultate i ponavlja ciklus. Ponavljanje se vrši sve do nailaska na instrukciju "stop".

Računarski programi je zapravo niz instrukcija koje računar treba izvršiti, nekad
uključujući i tabele podataka. Mnogo računarskih programa sadrži milione instrukcija i mnogo
njih se neprekidno ponavlja. Tipični moderni personalni računar (PC - personal computer) može
izvršiti nekoliko milijardi instrukcija u sekundi. Recimo i to da izvanredne sposobnosti računara
nisu posledica izvršavanja složenih instrukcija već miliona jednostavnih koje programeri
uobličavaju u svrsishodne funkcije. Dobar programer, na primer, izradi niz instrukcija kojim se
izvršava neki jednostavan zadatak kao što je iscrtavanje jedne tačke na ekranu i taj niz zatim
učini dostupnim drugim programerima.

Sadašnji računari su u stanju izvršavati nekoliko programa istovremeno. U stvarnosti,

određeno kratko vreme procesor izvršava instrukcije jednog programa a zatim se prebacuje na
drugi program i izvršava deo njegovih instrukcija. To određeno kratko vreme često nazivamo
vremenski isečak. Ovaj način rada stvara iluziju izvršavanja nekoliko programa istovremeno a u
stvarnosti se radi o tome da programi dele procesorsko „radno vreme“. Operativni sistem je
program koji najčešće ima ulogu kontrolisanja ovakvog deljenja procesorskog vremena.

Da bi računar radio, barem jedan program mora biti neprestano u funkciji. Pod
normalnim uslovima, taj program je operativni sistem (OS - operating system). Operativni sistem
odlučuje koji će program u datom trenutku bit izvršavan, koliko i kojih resursa će mu biti
dodeljeno (memorija, I/O) i sl. OS takođe obezbeđuje takozvani apstraktni omotač oko hardvera
i programima dozvoljava pristup preko servisa kao što su kodovi (upravljački programi -
„drajveri“ od engl. driver) koji omogućavaju programerima pisanje programa bez potrebe za
poznavanjem intimnih detalja o svim priključenim uređajima.

Računari su korišćeni za koordiniranje informacije između višestrukih lokacija od 1950-

ih godina. Američki vojni SAGE sistem je bio prvi primer takvog sistema na velikoj skali, što je
dovelo do razvoja brojnih komercijalnih sistema specijalne namene kao što je Sabre.

Tokom 1970-ih godina, računarski inženjeri u istraživačkim institucijama širom SAD su

počeli da povezuju računare koristeći telekomunikacionu tehnologiju. Inicijativu je finansirala
ARPA (danas DARPA), a računarska mreža koja je proizašla se zvala ARPANET. Tehnologije
koje omogućile postojanje Arpaneta su se proširile i evoluirale.

Vremenom se mreža proširila izvan akademskih i vojnih institucija i postala je poznata

kao Internet. Pojava umrežavanja je bila praćena redefinisanjem prirode i granica računara.
Računarski operativni sistemi i aplikacije su modifikovani kako bi obuhvatili sposobnost
definisanja i pristupa resursima drugih računara na mreži, kao što su periferni uređaji, zapisane
informacije, i slično, kao oblik proširenja resursa pojedinačnih računara.

9
 Inicijalno su instalacije bile dostupne samo ljudima koji su radilu u visoko tehničkim
okruženjima, dok tokom 1990-ih širenje aplikacija poput imejla i World Wide Web, u
kombinaciji sa razvojom jeftine, brze mrežne tehonologije poput Eterneta i ADSL nije
omogućilo sveprisutnost računara. Zapravo, broj umreženih računara i dalje doživljava
fenomenalni rast. Veoma velika porcija personalnih računara se regularno povezuje za Internet
radi komunikacije i prijema informacije. „Bežično“ umrežavanje, koje često koristi mreže
mobilnih telefona, je omogućilo da računarsko umređavanje postane sveprisutno i u mobilnom
računarskom okruženju.

4. GENERACIJE RAZVOJA RAČUNARA

Prva generacija
Ključna karakteristika prve generacije bilo je korišćenje vakuumskih cevi kao aktivnih
elemenata. Ovi elementi su bili veliki, često veličine kućnih sijalica. Trošili su mnogo električne
energije i proizvodili veliku količinu toplote. Druga karakteristika ove generacije bila je
memorija za skladištenje programa i podataka. Razvijene su razne vrste memorija, poput
magnetnih traka i doboša, a sve u cilju razvoja brže i jeftinije memorije. Početkom pedesetih
godina dva otkrića promenila su sliku o elektronskim računarima, od brzih ali nepouzdanih u
relativno pouzdane i još većih mogućnosti. To su otkriće magnetne memorije i tranzistora.
Zahvaljujući tim komponentama kapacitet memorije komercijalnih računara do početka
šezdesetih godina porastao je sa 8.000 do 64.000 reči. Nije bilo viših programskih jezika, već se
programiralo u mašinskom jeziku sto je zahtevalo vrlo detaljne instrukcije. Ove mašine su bile
vrlo skupe za kupovinu i iznajmljivanje, ali i za korišćenje zbog troškova održavanja i
programiranja. Ovi računari su se uglavnom nalazili u velikim računskim centrima, državnim
ustanovama i laboratorijama, i o njima je brinuo veliki broj ljudi. Zbog toga su mnogi korisnici
zajednički koristili kapacitete ovih mašina.

Slika 4. Elektronske cevi

10
 Druga generacija
Druga generacija obuhvata računare proizvedene krajem pedesetih i početkom šezdesetih
godina, a zasniva se na tranzistorima. Iako je tranzistor otkriven još 1948.godine, do 1959. nije
bilo tehnologije za njihovo korišćenje u računarima. Računari druge generacije sadržali su oko
10.000 pojedinačnih tranzistora koji su ručno pričvršćivani na ploče i povezivani žičanim
elementima. Tranzistori su imali nekoliko prednosti nad elektronskim cevima. Bili su jeftiniji,
brži, manji, trošili su manje električne energije i emitovali su manje toplote. Pored tih
unapređenja, pojavljuju se i prvi programski jezici, odnosno Flow-Matic iz kojeg su se kasnije
razvili COBOL, FORTRAN, ALGOL i LISP.

Slika 5. Razne vrste tranzistora

Treća generacija
Glavno tehnološko unapređenje računara treće generacije bila je primena integrisanih
kola. Prvi planarni tranzistor sastavljen od jednog elementa napravljen je 1959.godine, a 1961.
napravljeno je integralno kolo od četiri tranzistora u jednom čipu, dok je sedam godina kasnije
proizveden logički čip sa 180 tranzistora. Uvođenje integralnih kola i LSI kola sa visokim
stepenom integracije omogućilo je proizvodnju čipova sa hiljadama tranzistora. Broj
komponenata u računaru je narastao sa 10.000 na više od pola miliona.Niska cena, pouzdanost,
male dimenzije i brzina izvođenja operacija ovih čipova značajno su unapredili razvoj mini
računara. Pored toga, u ovoj generaciji računara magnetne trake su zamenjene magnetnim
diskovima.

Slika 6. Integrisano kolo

11
 Četvrta generacija
Do osamdesetih godina napredak u tehnologiji integrisanih kola doveo je do stvarnja
VLSI čipova (Very Large Scale of Integration) koji su mogli da sadrže nekoliko desetina hiljada,
a zatim i nekoliko stotina hiljada, pa čak i nekoliko miliona tranzistora na jednom čipu. Naravno
da je to vodilo ka manjim i bržim računarima. Cena računara je pala do te mere da se otvorila
mogućnost da svaki pojedinac ima sopstveni računar. Tada je i započela era personalnih
računara.

Oko definisanja prve tri generacije postignuta je opšta saglasnost, dok se oko računara
četvrte generacije često diskutuje. Neki smatraju da su današnji računari peta, ili čak šesta
generacija, dok mnogi pak misle da je ovaj period samo poboljšanje postojećih tehnologija i da
se stvarno radi samo o četvrtoj generaciji, jer je posle treće generacije računara bilo mnogo
poboljšanja, ali ne tako fundamentalnih kao što su razlike između elektronskih cevi, tranzistora i
integrisanih kola. Jedini značajni napredak je vrlo velika integracija - VLSI , koja je omogućila
stvaranje mikroprocesora, odnosno specijalnog tipa integrisanih kola, koja predstavljaju osnovu
današnjih računara.

Personalni računari se, za razliku od velikih računara, mogu koristiti na različite načine:
obradu teksta, unakrsne tabele i visoko interaktivne aplikacije koje nisu povoljne za primenu kod
velikih računara. Današnji računari se mogu grubo podeliti u pet kategorija koje se donekle
preklapaju. Ova podela se zasniva na fizičkoj veličini, performansama i oblasti primene, što je
prikazano u Tabeli 1.

Tipičan kapacitet
Tip Tipičan MIPS Primer mašine Primer korišćenja
memorije

Personalni računari 1 1 IBM PS/2 Obrada teksta

Miniračunari 2 4 PDP-11/84 Upravljanje u realnom

vremenu

Supermini računari 10 32 SUN-4 Mrežni fajl server

Veliki (mainframe) računari 30 128 IBM 3090/300 Bankarstvo

Superračunari 125 1024 Cray-2 Vremenska prognoza

Tabela 1. Pet uobičajenih vrsta računara

12
 Peta generacija (u razvoju)
Peta generacija računara je u povoju i razvija se tokom osamdesetih i devedesetih godina.
Nju odlikuje masovni paralelizam, kao i proizvodnja računara koji su orijentisani određenim
problemima. Takođe je karakteristična pojava RISC arhitektura (Reduced Instruction Set
Computer). Ovi računari imaju mali broj instrukcija koje izvršavaju jednostavnu obradu, ali se
zato uglavnom sve izvršavaju u toku jednog taktnog intervala, za razliku od uobičajenih CISC
mašina (Complex Instruction Set Computer) koje imaju veliki broj instrukcije, od kojih su
mnoge prilično "moćne" ali za svoje izvršenje zahtevaju veći broj taktnih intervala.

Mada su RISC mašine počele svoj život na tržištu, nije izvesno kada će ova generacija (i
hoće li u potpunosti) zameniti postojeću generaciju računara.

Superračunari
Pod nazivom superračunari obično se smatraju računari velikih mogućnosti i brzine
obrade. Namenjeni su za naučno-tehničke proračune sa ogromnim brojem računskih operacija,
koje se najčešće koriste u meteorologiji, seizmologiji, hidrologiji i za vojne potrebe, a počeli su
da se proizvode krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Ovi računari se proizvode
u malom broju primeraka, jer je područje njihove primene ograničeno, a i zahtevaju specijalne
uslove korišćenja i održavanja, kao što su hlađenje vodom ili tečnim azotom.

Personalni računari
Kako bi se smanjio broj komponenti za elektronske kalkulatore koji su se pojavili krajem
šezdesetih godina, zaposleni u kompaniji Intel dolaze na ideju da naprave čip koji bi imao sve
osobine centralnog procesora tadašnjih računara.Takav čip proizveden je 1971. godine i nazvan
je mikroprocesor. Ovi čipovi male veličine bili su i prilično jeftini, a mogli su da rade sve što su
mogli i veliki računari. Da bi se koristili, bilo je potrebno dodati memoriju, tastaturu, monitor ili
štampač. Na taj način je počelo ugrađivanje ovih procesora u mikroračunare i masovna primena
računara. Prvi personalni računar pojavio se 1975.godine, od kada počinje ubrzan razvoj i
pojavljivanje novih modela. 1993.godine počinje isporuka računara baziranih na procesoru
Pentium.

Slika 7. Mikroprocesor

13
 5. ZAKLJUČAK

Računar ili kompjuter složeni je uređaj koji služi za izvršavanje matematičkih operacija
ili kontrolnih operacija koje se mogu izraziti u numeričkom ili logičkom obliku.

Savremeni elektronski računari obrađuju velikom brzinom velike količine informacija na

različite načine. Međutim, da bi se došlo do današnjih računara, morao je da se prođe jedan dug
vremenski period tokom kojeg je veliki broj ljudi radio na razvoju mašina koje bi olakšale proces
računanja i učinile ga bržim i tačnijim.

Rad računara može biti zasnovan na kretanju mehaničkih delova, elektrona, fotona,
kvantnih čestica ili neke druge fizičke pojave. Iako se računari mogu izgraditi na mnogim
postojećim tehnologijama, gotovo svi današnji modeli sadrže u sebi elektronske komponente.

Kod većine današnjih računara zadati problemi se u suštini rešavaju pretvaranjem svih
relevantnih informacija u matematičke relacije korišćenjem binarnog sistema (nula i jedan).

Računar je kao sklop sastavljen od tri glavna dela: mikroprocesor zajedno sa aritmetičko-
logičkom jedinicom, memorija, I/O (eng. Input and output system) ulazni i izlazni sklopovi.

Postoji pet generacija računara:

Ključna karakteristika prve generacije bilo je korišćenje vakuumskih cevi kao aktivnih
elemenata.

Druga generacija obuhvata računare proizvedene krajem pedesetih i početkom šezdesetih

godina, a zasniva se na tranzistorima.

Glavno tehnološko unapređenje računara treće generacije bila je primena integrisanih

kola.

Oko definisanja prve tri generacije postignuta je opšta saglasnost, dok se oko računara
četvrte generacije često diskutuje. Neki smatraju da su današnji računari peta, ili čak šesta
generacija, dok mnogi pak misle da je ovaj period samo poboljšanje postojećih tehnologija i da
se stvarno radi samo o četvrtoj generaciji.

Peta generacija računara je u povoju i razvija se tokom osamdesetih i devedesetih godina.

Nju odlikuje masovni paralelizam, kao i proizvodnja računara koji su orijentisani određenim
problemima.

14
 6. LITERATURA

[1] Dumas, Joseph. D. (2005). Computer Architecture: Fundamentals and Principles of Computer
Design

[2] Hughes, Agatha C. (2000). Systems, Experts, and Computers.

[3]http://www.robertpapp.info/docs/handouts/Robert%20Pap%20%20Racunarski%20hardver%2
0-%20skripta.pdf

[4] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Рачунар

[5] https://www.scribd.com/doc/193646230/Arhitektura-racunara-skripta

[6] https://www.scribd.com/doc/209963444/Arhitektura-i-Organizacija-računara

7. SADRŽAJ

1. UVOD ........................................................................................................................................................ 2
2. ISTORIJSKI RAZVOJ RAČUNARA ............................................................................................................... 3
3. OSNOVNI PRINCIPI RADA RAČUNARA ..................................................................................................... 6
4. GENERACIJE RAZVOJA RAČUNARA ........................................................................................................ 10
5. ZAKLJUČAK.............................................................................................................................................. 14
6. LITERATURA ............................................................................................................................................ 15
7. SADRŽAJ.................................................................................................................................................15

15