OPŠTA HIGIJENA

Ako neko postavi pitanje: "Šta je higijena?“, odgovor je najčešće: „Čistoća“.

Je li to zaista tako?
Hygieinos je grčka reč i znači „zdravlje“.
Higijena (takoĎe poznata i kao „kontrola infekcija“) je naučna disciplina koja je u
uskoj vezi sa promocijom i očuvanjem ljudskog zdravlja i sprečavanjem bolesti.
Dakle, zaista znači malo više od čistoće, zar ne?
Na primer, ako nemamo kvalitetnu vodu za piće, možemo stalno čistiti, ali
ćemo se ipak zaraziti kolerom ili tifusom. Postoje razlike izmeĎu higijene vode za
piće, higijene okoline, kuhinjske higijene, epidemijske higijene, bolničke higijene,
itd.
Sa stanovišta savremenog koncepta zdravlja čoveka i sistema zdravstvene
zaštite ljudi, nedvosmislen je zaključak da je stepen demokratičnosti nekog
društveno-ekonomskog i političkog sistema veći ukoliko je razvio efikasan i
racionalan sistem zdravstvene zaštite.
U samoj definiciji zdravlja akcentovano je stanje kohezije fizičkog, psihičkog i
socijalnog blagostanja, uz odsustvo bolesti i stanja onesposobljenosti. Drugim
rečima, zdravlje polazi od stanja unutrašnje ravnoteže, koja vodi ekonomski i
socijalno produktivnom životu, i ravnoteže sa okolinom. Pitanje ravnoteže se
tumači naporima pojedinca i zajednice da uspostave interakciju sa svojom
socijalnom, kulturnom, ekonomskom sredinom putem razmene, komunikacije,
rada i sl. odluka.
U okolnostima potpune adaptacije pojedinca spoljnoj sredini, on će biti
zdrav, odnosno u stanju unutrašnje dinamičke ravnoteže. Uticaj nepovoljnih
faktora će smanjiti adaptabilnu moć pojedinaca, što za posledicu ima poremećaj
ravnoteže i stanje bolesti. Pored stepena adaptacije spoljnoj sredini, na održavanje
ravnoteže pojedinca utiče i njegov potencijal da sam kreira i kontroliše situaciju. 
Zdravstveno vaspitanje nije toliko poseban predmet, koliko je stav prema
poučavanju u celini. Pravo vaspitanje u najširem smislu je zdravstveno vaspitanje,
u kojem su opšta atmosfera, filozofija i praksa škole usmereni prema jedinstvenom
cilju, tj sveopštem razvoju tela, razuma i duha. Čitav život u školi mora davati
osećaj sigurnosti i ohrabriti zdrave navike.
Procesom promocije zdravlja ljudi se osposobljavaju da povećaju kontrolu i
unaprede svoje zdravlje, a samim tim i da se na globalnom nivou održi zdravstvena
ravnoteža. Kako zdravlje predstavlja refleksiju svakodnevice, aspiracije pojedinaca
da ostvare koheziju fizičkog, mentalnog i socijalnog zdravlja se ispoljavaju kroz
identifikaciju i zadovoljenje vlastitih potreba, te istovremenog pozitivnog
adaptiranja i menjanja spoljnog okruženja. Karakteristike promocije zdravlja su:
obezbeđuje ravnotežu individue i okoline, potencira pozitivne aspekte zdravlja;
orijentisana je na celokupno stanovništvo, odnosno na svakodnevni život kroz
osnovne faktorezdravlja. U cilju poboljšanja individualnog zdravlja, od pojedinca
se traži da menja način života u pravcu unapređenja zdravlja socijalne, ekonomske,
kulturne sredine. 
Paralelno sa promocijom zdravlja, neophodno je istaći značaj strategije prevencije
bolesti, čijim merama se smanjuju rizični faktori za određene bolest; smanjuje
osetljivost organizma na agense i smanjuju posledice postojećih bolesti. Treba
razlikovati primarnu prevenciju, koja predstavlja branu pojavi bolesti ili
poremećaja, i sekundarnu prevenciju, koja zaustavlja širenje bolesti, praćenu
odgovarajućim dijagnostičkim merama i lečenjem. Kako je promocija okrenuta
široj populaciji, a prevencija individui, moguće je istaći i komplementarne
aktivnosti kojima se one preklapaju, kao što su smanjenje rizika od bolesti i sl. 
U strategiji zdravlja glavna komponenta od koje direktno zavisi pravilan
način života stanovništva, kao i adekvatno korišćenje zdravstvene službe je
zdravstveno vaspitanje. Na nivou celokupne zajednice primarno je jačanje
socioekološkog zdravstvenog potencijala, koji se ogleda u pravilnom uticaju na
životni stil ljudi, fizičku kondiciju, i sl. Ono što ga razlikuje od individualnog
pristupa su usmerenost ka raznim sferama socijalne, ekonomske i kulturne sredine,
uz paralelnu modifikaciju zakonodavne politike, npr. očuvanje prirode, kontrola
zagađenja, urbana politika, uklanjanje otrovnih materija i sl.
Pomenuti pravilan način života je u pogledu razvoja zdravstvene zaštite,
pored stalne težnje za produženjem ljudskog života, direktno proporcionalan sa
sposobnošću ljudi da vode ekonomski i društveno produktivan život. Sledstveno
tome, sva istraživanja oko kvaliteta života okrenuta su definisanju stepena učešća
zdravstvene zaštite (lečenje, rehabilitacija i sl.) u sposobnosti za rad i obavljanje
svakodnevnih životnih funkcija individua, odnosno fizički, mentalni i socijalni
domen zdravlja.