2.

NEJEDNAKOSTI U ZDRAVLJU

Socijalne nejednakosti ili nepravičnosti u zdravlju se odnose na razlike u zdravlju između

populacionih grupa unutar zemalja ili između zemalja. Za takve nejednakosti smatra se da su
nepoštene, nepravedne, da se mogu izbeći i da sistematski opterećuju populacione grupe koje su
posebno osetljive.
Ono što izdvaja nepravičnosti u zdravlju jesu tri karakteristike:
-One su sistematske – To znači da se javljaju konzistentno i da nisu slučajno distribuirane u
populaciji. Najvažniji primer jesu razlike u zdravlju između populacionih grupa različitog
socijalno-ekonomskog stanja. Istraživanja pokazuju da mortalitet i morbilitet opadaju s
poboljšanjem socijalno-ekonomskog statusa.
-Proizvod su društva – Dakle nisu biološki određene. Primer, to što je smrtnost odojčadi u
siromašnim porodicama veća nego u bogatim ne može se objasniti prirodnim zakonitostima, ne
može se popraviti i predstavlja socijalnu nejednakost, odnosno nepravičnost u zdravlju.
-Nepravedne su – Razlike su nastale i održavaju se nepravednim društvenim odnosima, tj.onima
koji su u nesaglanosti s onim što smatramo poštenim. Ovo zavisi od toga šta smatramo
nepoštenim. Uglavnom, postoji saglasnost u tome da su neke razlike nepoštene (npr., većina ljudi
u evropskim zemljama smatrala bi da sva deca, bez obzira na socijalni status porodice, treba da
umaju podjednake šanse za preživljavanje. Nepoštenim se, dakle, smatra ako su šanse za
preživljavanje dece iz nekih socijalnih grupa manje nego kod dece iz drugih grupa).
7 glavnih odrednica koje dovode do razlika u zdravlju:
1. Prirodne, biološke varijacije
2. Štetno zdravstveno ponašanje, ako predstavlja slobodan izbor (npr., bavljenje nekim opasnim
sportom)
3. Prolazna prednost u zdravlju jedne populacione grupe nad drugom, kad je ta prva grupa prva
prihvatila ponašanje koje unapređuju zdravlje
4. Ponašanje koje ugrožava zdravlje, pri čemu je mogućnost izbora stila života ozbiljno
umanjena
5. Izlaganje nezdravim, stresnim uslovima života i rada
6. Neodgovarajući pristup osnovnim zdravstenim i drugim uslugama
7. Tedencija da se bolesni ljudi „spuštaju“ na socijalnoj lestvici
Determinante zdravlja su lični, socijalni, ekonomski i okolinski faktori koji određuju zdravstveno
stanje pojediaca ili populacija.
Komisija za socijalne determinante zdravlja Svetske zdravstvene organizacije je izdvojila deset
socijalnih determinanti zdravlja, značajnih za nepravičmosti u zdravlju i za koje postoje
solidni dokazi u istraživanjima. To su:
1. Socijalni gradijent – može se opisati lestvicama, pri čemu svaka prečka predstavlja socijalno-
ekonomski nivo određene grupe u društvu. Socijalno, ekonomsko i političko okruženje u kome
ljudi žive utiče na to na kojoj će se prečki lestvice naći, kao i to da li se mogu pomerati naviše ili
naniže. Kod ljudi na nižim delovima socijalne lestvice često postoji znatno veći rizik od
oboljevanja od ozbiljnih bolesti i prevremene smrti nego kod onih koji se nalaze bliže vrhu
socijalne lestvice. Iako je soc.gradijent izraženiji za neke bolesti, a ne javlja se, ili je čak obrnut
za druge bolesti, jasno je pokazan za većinu bolesti koje su najvažniji uzroci mortaliteta. Ovim
razlikama doprinose kako materijalni, tako i psiho-socijalni uzroci, koji mogu uključivati niske
porodične prihode, loše obrazovanje tokom adolescencije, nesiguran posao, život u lošim
stambenim uslovima, podizanje porodice u teškim uslovima i život s nedovoljnom penzijom.
2. Stres – socijalne i psihološke okolnosti u kojima ljudi žive i rade mogu uzrokovati dugotrajni
stres. Kontinuirana anksioznost, nesigurnost, nedovoljno samopoštovanje, socijalna izolacija i
nedostatak kontrole nad sopstvenim životom imaju snažan uticaj na zdravlje. Kao reakcija na
stres, u ljudskom organizmu dolazi do fiziološkog odgovora koji uključuje više organa, ubrzava
se rad srca, mobiliše se uskladištena energija, krv se preusmerava u mišiće. Ukoliko ovo traje
kratko, nema poseban uticaj, ali ako se napetost javlja često ili traje suviše dugo, ljudski
organizam postaje podložniji brojnim oboljenjima uključujući infekcije, dijabetes, povišeni krvni
pritisak, depresiju, agresiju..
3. Rani period života – opservaciona istraživanja i interventne studije pokazuju da osnova
zdravlja u odraslom dobu leži u ranom detinjstvu i u periodu pre rođenja. Spori rast i slaba
emocionalna podrška povećavaju rizik od lošeg fizičkog zdravlja tokom života i smanjuju
fizičko, kongitivno i emocionalno funkcionisanje u odraslom dobu. Iskustva u periodu ranog
detinjstva takođe su značajna za zdravlje u odraslom dobu. Nedovoljna emocionalna podrška i
stimulacija mogu da dovedu do nedovoljne spremnosti za školu, problematičnog ponašanja i
rizika od socijalne marginalizacije u odraslom dobu.
4. Socijalna isključenost – biti isključen iz društvenog života i tretiran nejednako, dovodi do
pogoršanja zdravlja i do većih rizika za prevremenu smrt. Socijalna isključenost javlja se kao
posledica rasizma, diskriminacije, stigmatizacije, neprijateljstva i nezaposlenosti. Svi ovi faktori
sprečavaju ljude da steknu obrazovanje i imaju pristup raznim uslugama i aktivnostima u
društvu. Siromaštvo i socijalna isključenost povećavaju stopu razvoda, nesposobnosti, bolesti,
zavisnosti i socijalne izolacije.
5. Uslovi rada – uopšteno, sa aspekta zdravlja, bolje je imati posao nego biti nezaposlen.
Međutim, organizacija rada, stilovi upravljanja i međuljudski odnosi na poslu važni su za
zdravlje.
6. Nezaposlenost – dokazi iz istraživanja u više zemalja pokazali su da je kod nezaposlenih i
članova njihovih porodica povećan rizik od prevremene smrti. Zdravstvene posledice
nezaposlenosti povezane su kako sa psihološkim, tako i sa finansijskim posledicama koje
nezaposlenost nosi. Efekti po zdravlje počinju već kada ljudi osete da im je zaposlenje nesigurno,
odnosno i pre nego što stvarno ostanu bez posla.
7. Socijalna podrška – to je pomoć koja je na raspolaganju pojedincima i grupama unutar
zajednice a može da obezbedi branu od neželjenih događaja i uslova života, kao što može da
obezbedi i pozitivne resurse za unapređenje kvaliteta života. Može uključivati emocionalnu
podršku, razmenu informacija i obezbeđivanje materijalnih sredstava i usluga. Ljudi koji
dobijaju manje socijalne i emocionalne podrške od drugih češće se loše osećaju, skloniji su
depresiji, imaju veći rizik od komplikacija trudnoće i veći nivo nesposobnosti usled hroničnih
oboljenja. Socijalna kohezija štiti ljude i njihovo zdravlje, a definiše se kao kvalitet socijalnih
odnosa i poverenje, međusobne obaveze i poštovanje u zajednici ili šire u društvu.
8. Bolesti zavisnosti – korišćenje psihoaktivnih supstanci je odgovor na socijalne krize i važan
faktor u pogoršavanju nejednakosti u zdravlju koje iz njih proizilaze. One korisnicima daju
osećaj bekstva od neželjenih situacija i stresa, ali zapravo samo pogoršavaju njihove probleme.
9. Ishrana – odgovarajuća ishrana i dobro snadbevanje hranom veoma su važni za unapređenje
zravlja i blagostanja. Nedostatak hrane ili nedovoljna raznovrsnost uzrokuju različite
poremećaje. Za javno zdravlje važni su dostupnost i cena zdrave hrane. Dostupnost zdravstvene
hrane koja ima prihvatljivu cenu više utiče na to šta ljudi jedu nego zdravstveno vaspitanje.
Gojaznost je postala mnogo češća među siromašnima nego među bogatima.
10. Transport – redovna fizička aktivnost važna je za unapređenje fizičkog i mentalnog
zdravlja. Kako je mehanizacija u znatnoj meri smanjila fizičku aktivnost na radnim mestima, nju
treba podstaći odgovarajućom politikom u oblasti transporta. Politika treba da smanji korišćenje
automobila, podstakne hodanje i korišćenje bicikla i javnog prevoza, što bi na više načina
doprinelo boljem zdravlju.
Rod – društveno konstruisan pojam, utemeljen u različitim ulogama koje društvo dodeljuje
muškarcima i ženama i koje očekuje od njih. U većini društava, žene imaju niži društveni status
nego muškarci, manji pristup i kontrolu nad resursima i manje učestvuju u donošenju odluka.
Njihova individualna životna iskustva jesu pod uticajem ovih društveno konstruisanih razlika,a
to se odražava na njihovo zdrastveno stanje.
Nejednakosti u pristupu zdravstvenoj službi – Tradicionalno, u društvu se smatra da je
zdravstveni sektor taj koji treba da se bavi zdravljem i bolešću. Dobra zdravstvena zaštita može
da produži život i poboljša prognozu obolelih od ozbiljnih bolesti, ali sa aspekta smanjenja
socijalnih nejednakosti u zdravlju, značajniji su socijalno-ekonomski uslovi koji dovode do
obolevanja i potrebe za zdravstvenom zaštitom. Socijalno-ekonomske nejednakosti evidentne su
ne samo u zdravstvenom stanju nego i u pristupu i korišćenju zdravstvenih usluga. Siromašniji i
manje obrazovani, uprkos većem obolevanju i smrtnosti, često imaju poteškoće da dođu do
odgovarajućeg specijaliste i preventivnih zdravstvenih usluga, manje koriste zdravstvene
službe,a za neke moraju da plate propocionalno više, u odnosu na svoje prihode, nego bogatiji. U
dobro organizovanom društvu trebalo bi da postoji sveobuhvatna i visokokvalitetna zdravstvena
zaštita, ali takva zaštita ne garantuje i univerzalan pristup.
Pravičnost u zdravlju – podrazumeva da u idealnom slučaju svako treba da dostigne svoj puni
potencijal i da to nikome ne bi smelo da bude onemogućeno zbog njegove socijalne pozicije ili
neke druge socijalno determinisane okolnosti. Cilj nije eliminisati sve nejednakosti u zdravlju,
tako da svako ima isti nivo i kvalitet zdravlja, nego smanjiti ili eliminisati one nejednakosti koje
su rezultat delovanja faktora koje je moguće izbeći i koji su nepošteni.
Pristupi u rešavanju nepravičnosti u zdravlju – Rešavanju nejednakosti u zdravlju može se
pristupiti na više načina. Pristup može uključiti:
-poboljšavanje zdravlja najugroženijih grupa (rešavanje zdravstvene ugroženosti) –usmerava
pažnju na grupe i zajednice koju su izgubile korak u opštem razvoju i poboljšanju životnog
standarda i očekivanog života, i ima za cilj da poboljša apsolutni nivo zdravlja u ovim grupama.
-smanjivanje razlika u zdravlju imeđu ugroženih grupa i drugih populacionih grupa (rešavanje
jaza u zdravlju) – cilj je da se poboljša zdravlje najugroženijih grupa brže nego ono što se
poboljšava u ostalom delu populacije, tako da se jaz smanjuje.
- smanjivanje gradijenta u zdravstvenim ishodima kroz sve populacione grupe (rešavanje
gradijenta u zdravlju) – rešavanje socijalnog gradijenta ne usmerava se samo na nepovoljne
uslove i rizična ponašanja najugroženijih nego se bavi i nejednakostima u zdravlju u celoj
populaciji, smanjivanjem sistematskih razlikama u mogućnostima koje se pružaju u životu i
razlikama u stilovima života između grupa na različitim pozicijama na socijalnoj lestvici.
Preporuke Komisije SZO za socijalne determinante zdravlja:
- Poboljšati uslove svakodnevnog života – poboljšanje uslova blagostanja devojaka i žena i
uslova u kojima se rađaju njihova deca, poseban naglasak stavlja na rani razvoj i obrazovanje
dece, poboljšanje uslova života i rada i kreiranje politike socijalne zaštite
- Razmotriti nepravične distribucije moći, novca i resursa – rešavanje nepravičnosti u načinu
na koje je društvo organizovano. Da bi se to postiglo, potrebno je više od snažne vlade; potrebno
je osnaženo upravljenje: legitimitizacija, prostor i podrška za civilno društvo, što bi omogućilo
da se odgovoran privatni sektor i ljudi u celom društvu dogovore o javnim interesima i ponovo
postave vrednost kolektivne akcije
-Meriti i razumeti probleme, i proceniti uticaj akcija – Naciolane vlade i međunarodne
organizacije treba da postave nacionalne i globalne sisteme za rutinsko praćenje nepravičnosti u
zdravlju i socijalnih determinantu zdravlja, i da evaluiraju uticaj strategija i akcija na pravičnost
u zdravlju. Za delotvornu akciju u smanjivanju nepravičnosti u zdravlju važno je da kreatori
politike, zdravstveni profesionalci i javnost razumeju socijalne determinante zdravlja.

3.MERENJE ZDRAVSTVENOG STANJA STANOVNIKA

Procena (merenje) zdravstvenog stanja stanovnika je sagledavanje stanja zdravlja stanovnika u

odnosu na pokazatekje umiranja, razboljevanja, nesposobnosti, antropometrije i kvaliteta života.
Ova procedura omogućava uočavanje zdravstvenih problema, opisivanje tih problema i, na
osnovu toga, identifikovanje mera i aktivnosti za unapređenje zdravlja stanovnika određene
teritorije.
Merenje možemo posmatrati kao proces primene standardnog instrumenta (ili skale) na objekte i
događaje, pri čemu brojeve dodeljujemo tim objektima i događajima shodno pravilima
specifiniranim određenim instrumenom merenja.
Osnovni pristup u merenju zdravstvenog stanja je prikupljanje podataka za koje se pretpostavlja
da odslikavaju navedene aspekte zdravlja i na osnovu kojih se izračunavaju pokazatelji. Za
merenje zdrastvenog stanja koristimo indirektne mere u vidu zdrastvenih pokazatelja koji
numerički, ili kvalitativno, kada se analiziraju zajedno daju odgovor na složeno pitanje – kakvo
je zdrastveno stanje stanovnika određene teritorije.
Istorijski osvrt na merenje zdravstvenog stanja – Prvi ozbiljniji pokušaju procene
zdravstvenog stanja stanovnika pripisuju se Johanu Peteru Franku i Vilijamu Faru od kraja 18. i
početka 19.veka. U to vreme za procenu zdravlja stanovnika počinju da se koriste pokazatelji
smrtnosti od zaraznih bolesti – najčešći uzroci razboljevanja i umiranja stanovnika.
Posle Prvog svetskog rata, za procenu zdrastvenog stanja pored pokazatelja smrtnosti počinju da
se korisiti i pokazatelji razboljevanja od akutnih oboljenja i stanja.
Posle Drugog svetskog rata, u opterećenju društva bolestima i povredama sve više učestvuju
hronične masovne nezarazne bolesti, pa se u procenu zdravstvenog stanja uvode kao pokazatelji
– izgubljene godine života zbog bolesti i nesposobnosti i dani odsustvovanja sa posla.
Naučni interes za blagostanje i dobro ili „pozitivno zdravlje“ je novijeg datuma i karakteriše
drugu polovinu dvadesetog veka. U proceni zdravstvenog stanja počinju da se koriste pokazatelji
socijalno-ekonomskog razvoja, životne sredine, finansiranja sistema zdrastvene zaštite kao i
pokazatelji korišćenja i kvaliteta pruženih zdrastvenih usluga.

mortalitet – govori nam od čega su ljudi bolovali u prošlosti,

morbiditet – od čega boluju u sadašnosto,
faktori rizika – ukazuju na to od čega će ljudi bolovati u budućnosti

Jedan od najpoznatijih složenih pokazatelja jeste indeks ljudskog razvoja, koji u jednoj vrednosti
objedninjuje očekivano trajanje života na rođenju, nacionalni dohodak po glavi stanovnika i
stopu pismenosti, kombinujući na taj način neke od najvažnijih odrednica zdravlja, kao što su
socijalno-ekonomski razvoj i obrazovni nivo.
Pristupi u merenju zdravstvenog stnja stanovnika – Pored individualnog pristupa u merenju
zdrastvenog stanja, koji primenjuju lekari u svakodnevnom radu kada procenjuju zdrastveno
stanje pacijenta, koristi se i populacioni pristup kada se meri, odnosno procenjuje zdrastveno
stanje celokupnog stanovništva ili pojedinih populacionih grupa. Pristup u merenju zdravstvenog
stanja celokupnog stanovništva, ili pojedinih populacionih grupa, trebalo bi da obuhvati i
pokazatelje mentalnog zdravlja, pokazatelje socijalnog blagostanja, kvaliteta života,
zaposlenosto i uslova rada, obrazovanja, zadovoljstva životom, kao i drugi faktori za koje se zna
da su povezani ili da utiču na zdravlje ljudi.
Termin populaciono zdravlje podrazumeva „konceptualni okvir za promišljanja zašto su
stanovnivi nekih zemalja zdraviji od drugih, kao i za razvoj odgovarajućih zdrastvenih politika,
istraživačkih poduhvata i za raspodelu uvek ograničenih resursa koji prate taj način razmišljanja.
Opšti cilj ovakvog pristupa populacionom zdravlju jeste da očuva i unapredi zdravlje celokupnog
stanovništva, kao i da smanji nejednakosti u zdravlju između populacionih grupa.
Pokazatelji zdrastvenog stanja i njihova primena – Kao istrumente za procenu odnosno
merenje zdrastvenog stanja koristimo pokazatelje određene situacije ili refleksije te situacije.
Važni su kvalitet podataka potrebnih za izračunavanje pokazatelja i način njihovog prikupljanja.
Od pokazatelja se očekuje da bude:
1. Validan – da meri ono što bi trebalo da meri
2. Pouzdan – ponovljena merenja u sličnim uslovima na isti način daju iste rezultate
3. Osetljiv – da je osetljiv na promene situacije koje meri
4. Specifičan – da odslikava promene situacije ili događaja na koji se odnosi
5. Dostupan – podatke za njegovo izračunavanje je lako dobiti
6. Isplativ – da rezultati merenja opravdavaju uloženo vreme i novac
7. Politički relavantan – da pruža jasne odgovore na osnovne probleme zdrastvene politike
Važno je da pokazatelj budu laki za upotrebu i tumačenja i razumljivi za one koji ih koriste.
Idealnog pokazatelja nema, pa se u izboru pokazatelja zdrastvenog stanja obično prave
kompromisi.
Korišćenje pokazatelja zdrastvenog stanja doprinosi opštem cilju populacionog zdravlja –
njegovom unapređenju i smanjivanju nejednakosti među populacionim grzpama, teritorijama ili
zemljama. Pokazatelji podržavaju ovaj cilj putem njihove primene u sledećim procesima:
-zagovaranje(zastupanje) – jedna od prvih primena pokazatelja populacionog zdravlja i još
uvek je najvažnije za unapređenje zdrastvenog stanja stanovnika. Tako su pokazatelji
populacionog zdravlja često bili korišćeni za zagovaranje različitih ideologija (sanitarnih mera,
kontrole zaraznih bolesti)
-unapređenje upravljanja zdrastvenim sistemom
-unapređenje kvaliteta zdrastvene zaštite
-stimulisanje istraživanja u oblasti merenja zdrastvenog stanja
Kvantitativni pokazatelji zdrastvenog stanja uglavnom su relativni brojevi jer jedino pomoću
njih mogu da se porede različite teritorije ili različiti vremenski periodi. Svaki pokazatelj se
izračunava za određenu teritoriju i za određeno vreme (najčešće godinu dana).
Vrste kvantitativnih pokazatelja zdrastvenog stanja jesu:
1. Proporcije (pokazatelji strukture) – označavaju odnos prema celini i predstavljeni su
procentima ili promilima. Npr. struktura stanovništva po polu, godinama starosti, prema školskoj
spremi, zanimanju ili bračnom stanju
2. Stope (pokazatelji nivoa neke pojave) – označavaju relativnu učestalost nekog događaja u
okvoru određene celokupnosti. Mogu biti opšte i specifične. Npr. opšta i specifične stope
smrtnosti
3. Indeksi (pokazatelji dinamike promene neke pojave) – izražavaju promenu jedne veličine u
odnosu na drugu uzetu kao osnovnu. Mogu biti bazni i lančani indeksi.
Izvori podataka za merenje zdrastvenog stanja – Različiti pristupi u merenju zdrastvenog
stanja stanivnika zahtevaju širok spektar izvora podataka iz kojih se mogu izračunati pokazatelji
zdrastvenog stanja. Ti podaci se mogu grupisati u nekoliko celina:
1. Podaci iz popisa stanovništva i podaci o vitalnim događajima u stanovništvu
SAD su prva zemlja koja je zakonom uvela obavezu redovnog, periodičnog popisivanja
stanovnika. Danas se popisi koriste za utvrđivanje broja stanovnika na određenoj teritoriji u
definisanom vremenskom periodu i za utvrđivanje strukture sranovnika po polu, godinama
starosti, etičkoj pripadnosti, pismenosti, školskoj spremi, zanimaju i drugim karakteristikama. U
mnogim zemljama popisuju se i domaćinstva i stanovi, a prikupljaju i podaci o broju članova
domaćinstva, prihodima, migracijama i posedovanju pokretnih i nepokretnih dobara. Ujedinjene
nacije preporučuju da se popisi vrše na deset godina. Broj stanovnika između dva popisa
procenjuje se na osnovu prirodnog priraštaja i migracija i te procene se najčešće odnose na
sredinu kalendarske godine. Podaci vitalne statistik odnose se na beleženje tzv. vitalnih događaja
u jednoj populaciji, kao što je rađanje, potpuno usvajanje, umiranje, sklapanje braka i razvod
braka. Vitalni događaji vode se u registrima vitalnih događaja, kod nas poznatim kao matične
knjige (izuzev razvoda braka, koji se vodi u sudskim registrima)
Specifične stope smrtnosti jesu one koje se izračunavaju po polu, godinama, starosti,
zanimanju, obrazovanju ili nekim drugim karakteristikama stanovništva, odnosno prema
uzrocima umiranja.
Neke od najpoznatijih koje se koriste kao dobri pokazatelji zdrastvenog stanja određenih
populacionih grupa su: - specifične stope smrtnosti prema uzrastu; - specifične stope
smrtnosti prema uzrocima umiranja
2. Administrativni podaci zdravstvenog sistema
Odnose se na podatke zdrastvene statistike koji se rutinski prikupljaju i publikuju, i to ne samo u
svrhu merenja zdrastvenog stanja stanovnika već i zbog upravljanja zdrastvenim sistemom,
planiranja različitih mera i aktivnosti, finansiranja ili praćenja i evaluacije različitih starteija,
programa i projekata. Najčešći administrativni podaci jesu podaci o bolničkom lečenju, podaci o
ambulantno-polikliničkom lečenju, podaci o radu zdrastvene službe i kadru.
Zdrastveni informacioni sistemi i primena informacionih i komunikacionih tehnologija
omogućili su veću dostupnost administrativnih podataka, odnosno brži prenos i lakše korišćenje
u različitim analizama. To je zatim omogućilo formiranje registra bolesti od većeg
socijalnomedicinskog značaja i dobijanje pouzdanih podataka o incidenciji i prevalenciji ovih
oboljenja u određenoj populaciji.
3. Ispitivanja i istraživanja zdravlja stanovnika
Najranija ispitivanja zdravlja stanovnika spovedena su još u 18.veku kako bi se sprovela
praktična rešenja za prevenciju i kontrolu pojedinih bolesti. Od šezdesetih godina prošlog veka,
sve veći broj zemalja sprovodi nacionalna ispitivanja zdravlja na reprezentovanom uzorku
stanovnika, i na taj način dobija podatke o faktorima rizika, plaćanjima iz džepa za zdrastvenu
zaštitu, samoproceni zdravlja i kvalitetu života – sve one koje ne obezbeđuje rutinska
zdrvastvena statistika a koji su značajni za merenje zdravstvenog stanja. Ispitivanja zdravlja
sprovode se putem intervjua ili upitnika na osnovu preporuka SZO.
4. Podaci iz drugih društvenih sektora (tzv. nezdrastveni podaci)
Podaci o životnoj sredini, kao što su kvalitet vazduha i vode, neposredno su povezani sa
zdravljem ljudi i zbog toga važni u proceni zdrastvenog stanja stanovnika određene teritorije.
Druga velika grupa tzv. nezdrastvenih podataka iz ekonomskog je sektora i obuhvata pokazatelje
razvijenosti jedne zemlje – društveni proizvod i nacionalni dohodak, potrošnju domaćinstva,
prosečne prihode, zaposlenost odnosno nezaposlenot i druge podatke socijalno-ekomoskog
razvoja. Veoma važni za procenu zdravstvenog stanja jesu i podaci o pismenosti, kao i podaci o
socijalnim mrežama, socijanoj uključenosti i zadovoljavanju socijalnih potreba stanovnika. Novi
modeli praćenja uticaja politika na zdravlje ljudi koriste podatke „nezdrastvenog“ sektora koji su
povezani sa ishodima po zdravlje. Takvi podaci su: - Izlasnost na izbore, kao mera participacije
građana i njihovog uticaja u društvu ili – Međusobni odnosi učenika, učenika s nastavnivima i
drugim vršnjacima, kao pokazatelj bezbednosti i podsticajnih uslova za razvoj dece i
adolescenata.
Kvalitativni podaci – Iako se većina pokazatelja za merenje zdrastvenog stanja se izračunava iz
kvantitativnih podataka i predstavlja se relativnim brojevima, neki od pokazatelja obuhvataju i
kvalitativne informacije. Gubitak konteksta u kvantitativnim podacima nosi rizik od pogrešne
interpretacije značenja vrednosti samog pokazatelja. Tako se određena populaciona grupa , ili
celokupno stanovništvo mogu „etiketirati“ na pogrešan način bez mogućnosti da daju svoju
interpretaciju stanja zdravlja ili uzroka bolesti. Zbog toga se u procesu merenja zdrastvenog
stanja sve više koriste i kvalitativni podaci.
Složeni pokazatelji zdrastvenog stanja – Složene, zbirne ili agregatne mere zdravlja kombinuju
informacije o smrtnosti i nefatalnim zdravstvenim ishodima kako bi zdrastveno stanje populacije
ili populacionih grupa moglo da se predstavi jednim brojem. Zbirne mere zdravlja se mogu
podeliti na dve velike grupe. U prvoj grupi su one koje mere očekivano trajanje života, a u
drugoj one koje mere razlike u zdravlju. Danas su razvijene i druge – osetljive zbirne mere
zdravlja, kao što su one koje procenjuju koliko se očekuje da ljudi žive bolesti ili nesposobnosti
ili u dobrom zdravlju, odnosno koliko je to kvalitetnih godina života.
Očekivano trajanje života predstavlja prosečan broj godina koliko se očekuje da živi osoba
određenig uzrasta ukoliko nastave da se održavaju postojeće stope mortaliteta.
Grupisanje pokazatelja zdrastvenog stanja – Grupisanja zavise od svrhe za koju se prave,
prihvaćenog koncepta zdravlja stanovnika i vrednosnog sistema ljudi ili organizacija koji ih
razvijaju. Podatke i pokazatelje treba prikupljati i grupisati tako da omogućavaju praćenje razlika
u zdravlju i da informacije o populacionim grupama i podgrupama budu očuvane. Podaci koji
omogućavaju da se prate i analizirajuove razlike najčešće se odnose na pol, starost i teritorijalnu
pripadnost. Među poznatijim klasifikacijama pokazatelja zdrastvenog stanja su one koje razvijaju
SZO, EU i OECD.
Svetska zdrastvena organizacija je za praćenje napretka u dostizanju ciljeva svog poznatog
programa „Zdravlje za sve do 2000.godine“ napravila sledeće grupe pokazatelja: pokazatelj
zdratsvene politike koju zemlja vodi, socijalno-ekonomski pokazatelji, pokazatelji obezbeđenosti
zdravstvenom zaštitom, obuhvat stanovnika primarnom zdravstvenom zaštitom i osnovni
pokazatelji zdravstvenog stanja i oni koji će biti korišćeni u budućnosti.
Zdravstveni pokazatelji evropske zajednice formulisani su kako bi se omogućilo praćenje
trendova u zdravstvenom stanju stanovnika EU, za evaluaciju politike i programa EU i
međusobno poređenje zemalja.
Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj formulisao je ekstenzivnu listu zdravstvenih
pokazatelja grupisanih u 10 velikih grupa koje obuhvataju zdravstveno stanje, nemedicinske
odrednice zdravlja, resurse zdravstvene zaštite, korišćenje zdravstvene zaštite, farmaceutsko
tržište, resurse i korišćenje dugotrajne zdravstvene zaštite, troškove zdravstvene zaštite i
finansiranje, socijalnu zaštitu, demografke i ekonomske reference.
Prednosti grupisanja podataka i pokazatelja je u njihovom lakšem pronalaženju i korišćenju, kao
i u mogućnostima njihovog međusobnog povezivanja i poređenja primenom različitih statističkih
metoda
Baze podataka – Baze podataka su kolekcije podataka organizovanih za brzo pretraživanje i
pristup, koje zajedno sa sistemom za administraciju, organizaciju i memorisanje tih podataka
čine samu bazu. Dve najpoznatije baze podataka koje se mogu koristiti za analizu zdravstvenog
stanja, funkcionisanje zdravstvenih sistema ili praćenje i evaluaciju zdravstvenih poltika u
Evropi su baza podataka SZO „Zdravlje za sve“, i baza podataka „Eurostata“
Evropska baza podataka „Zdravlje za sve“ obezbeđuje brz i lak pristup brojnim pokazateljima
zdravlja u zemljama članicama evropskog regiona SZO. Javno je dostupna pod uslovom da se ne
koristi u komercijalne svrhe. Osam grupa pokazatelja u ovoj bazi obuhvataju različite aspekte
populacionog zdravlja i njegovih odrednica. Lista pokazatelja periodično se revidira i na taj
način se prilagođava promenama prioriteta i dostupnosti podataka u evropskim zemljama.
„Eurostratova“ baza podataka je rudnik statističkih informacija sa preko 300 miliona statističkih
podataka. Obezbeđuje pokazatelje za praćenje i evaluaciju nove strategije EU, nazvane „Evropa
2020“, formulisane sa ciljem da razvija pametniju, na znanju zasnovanu, zelenu ekonomiju, da
obezbedi visok nivo zaposlenosti, produktivnosti i socijalne kohezije. Grupe pokazatelja
formulisane su kako bi se procenjivao napredak EU i njenih zemalja članica u dostizanju 5
ciljeva ove strategije (zapošljavanje, istraživanje i ravoj, klimatske promene/energija,
obrazovanje i siromaštvo/socijalna isključenost)
Mapiranje podataka i pokazatelja i pokazatelja zdravstvenog stanja – Mape predstavljaju
grafičko prikazivanje jedne pojave koje povezuju mesta ili teritoriju sa njenim vrednostima.
Široko korišćenje mapa omogućila je primena kompjuterskih tehnologija. Popularnost ovih
sistema je uzrokovana njihovom sposobnošću da na jasan i jednostavan način slikovito prikažu
rezultate složenih analiza. SZO je razvija komjutersku aplikaciju nazvanu „mapiranje zdravlja“
koja se uspešno koristi za nadzor infektivnih bolesti na nacionalnom i globalnom nivou. Ovaj
sistem omogućava standardizaciju podataka, njihovo sakupljanje i ažuriranje i obezbeđuje
neposrednu vizualizaciju u obliku mapa, tabela i grafikona.
Jedan od zanimljivijih pristupa mapiranju pokazatelja je kolekcija svetskih mapa pod nazivom
„Svet koji do sada niste videli“. Pored referentne mape sveta, na ovom sajtu nalaze se i animacije
mape sveta modifikovane prema vrednostima pojedinih pokazatelja koje pokazuju koliko bi se
mapa sveta promenila ako bi se pojedine zemlje ili kontitenti uvećali odnosno smanjili zavisi od
vrednosti stope smrtnosti.

4.PROMOCIJA ZDRAVLJA

Definicija iz Otavske povelje: promocija zdravlja je proces osposobljavanja ljudi da povećaju

kontrolu nad svojim zdravljem i da ga poboljšaju.
Povelja je naglasila i tri osnovne strategije za promociju zdravlja:
1. Zastupanje – da bi se stvorili neophodni uslovi za zdravlje
2. Osposobljavanje – svih ljudi da dostignu svoj puni zdravstveni potencijal
3. Medijaciju – različitih interesa u društvu u cilju dostizanja boljeg zdravlja
Povelja iz Otave navodi da promocija zdravlja znači: izgradnju zdrave javne politike, stvaranje
okoline koja pruža podršku, jačanje akcije u zajednici, razvoj ličnih veština i preorijentaciju
zdravstvene službe.
Vrednosti promocije zdravlja – Kao najvažnije vrednosti promocije zdravlja navode se:
- Osnaživanje – proces putem kojeg ljudi zadobijaju veću kontrolu nad odlukama i aktivnostima
koje utiču na njihivo zdravlje
- Socijalna pravda i pravičnost – vrednosti kojima se i u teoriji i praksi sve više poklanja
pažanja. Istraživanja pokazuju da su siromaštvo i nejednakost najznačajniji odrednice
zdravstvenog stanja. Zato, praksa promoci zdravlja mora voditi računa o tome da svima bude
obezbeđen jednak pristup hrani, dohotku, zaposlenju, obrazovanju i drugim činiocima potrebnim
da bi se sačuvalo i unapredilo zdravlje
- Da bi se pristup resursima potrebnim za očuvanje zdravlja i učešće u donošenju odluka svima
obezbedili, promocija zdravlja naglašava uključivanje pripadnika marginalizovnih grupa, koje
se suočavaju sa sistematskim preprekama za dobro zdravlje
- Promocija zdravlja podrazumeva i poštovanje različitih viđenja, kulture i perspektive zdravlja i
blagostanja.
Principi (karakteristike) inicijativa u oblasti promocije zdravlja – Među najznačajnijim
principima na kojima počivaju aktivnosti promocije zdravlja navode se:
1.aktivno uključivanje u njenom svakodnevnom okruženju – ovaj princip ističe dve važne
stvari. Prvo, da je naglasak na populaciji pre nego na pojedincu i promeni idividualnog
ponašanja. Drugo, naglašava okruženje, odnosno mesto ili socijalni kontekst u kojem se ljudi
angažuju u svakodnevnom životu.
2.usmerenost ka odrednicama zdravlja
3.korišćenje više različitih pristupa
4.participacija(učešće) zajednice
5.značajna uloga zdrastvenih profesionalaca u promociji zdravlja
Istraživanja su pokazala da se korišćenjem više međusobno komplementarnih strategija postižu
bolji rezultatu nego korišćenjem samo jednog pristupa. Neke od najvažnijih strategija u
promociji zdravlja su:
1. Komunikacija za zdravlje – predstavlja korišćenje komunikacionih tehnika i tehnologija za
promovisanje uslova poželjnih za zdravlje ljudi i sredine, i za pozitivan utivaj na pojedince,
populacije i organizacije
2. Zdravstveno vaspitanje – predstavlja svesvno stvorene mogućnosti za učenje koje uključuje
neku formu komunikacije osmišljene da poboljša zdrastvenu pismenost,a bavi se znanjem i
razvijanjem životnih veština koje su poželjne za zdravlje pojedinca i zajednice
3. Samopomoć/uzajamna pomoć – proces putem koga ljudi koji dele zajednička iskustva,
situacije i probleme mogu jedni drugima pružiti podršku
4. Organizaciona promena – odnosi se na napor da se unutar okruženja za zdravlje (škole,
radna mesta, bolnice..) stvori okolina koja podržava ljude da naprave zdraviji izbor
5. Razvoj i mobilizacija zajednice – predstavlja kolektivne napore usmerene ka povećanju
kontrole zajednice nas odrednicama zdravlja i time ka poboljšanju zdravlja
6. Zastupanje – kombinacija individualnih i socijalnih akcija dizajniranih tako da se zadobije
politička posvećenost ili podrška za određeni zdrastveni cilj ili program
7. Razvoj politike – proces razvijanja legislative i regulatornih mera koje štite zdravlje zajednice
i olakšavaju pojedincima da naprave zdrav izbor
Participacija(učešće) zajednice odnosi se na princip da se zdravlje promoviše isključivo s ljudima
u zajednici, uz njihovo puno učešće. Zajednica obično podrazumeva specifičnu grupu ljudi, koji
obično žive na određenom geografskom području i dele zajedničku kulturu, vrednosti i norme.
Zdrastvene službe i zdrastveni profesionalni imaju značajnu ulogu u promociji zdravlja. Vodeća
uloga zdrastvenih radnika u promociji zdravlja može se ostvariri davanjem primera za ono što se
može učiniti za zdravu sredinu, zastuoanjem zdrave javne politike ili tako što će zdrastveni
radnik davati savete o tome kako se ponašati da bi se unapredilo zdravlje.
Intersektorska saradnja je saradnja različitih sektora u društvu i na svim nivoima. Ti sektori
mogu biti zaštita životne sredine, transport, poljoprivreda, prehrambena industrija,
građevinarstvo, verske zajednice, nevladine organizacije, mediji a mogu uključivati
profesionalce i one koji to nisu. Intersektorska saradnja ima potenijal za stvaranje sinergije. To
znači da ljudi koji predstavljaju različite institucije, s različitim obrazovanjem, stručnim
znanjima i kvalitetima, sarađuju da bi dostigli ciljeve koje samostalno ne bi mogli.
Okruženja za zdravlje – SZO je inicirapa pristup promociji zdravlja kroz okruženje za zdravlje.
Taj pristup obuhvata čitavu populaciju unutar određenog okruženja. Važna karakteristika tog
pristupa je obezbeđivanje da karakter okruženja, običaji u njemu, kao i sve aktivnosti, budu
međusobno uklopljeni, da se međusono podržavaju i kombijuju da bi se unapredilo zdravlje i
blagostanje onih koji žive, onih koji rade i onih koji dobijaju zaštitu u okruženju. Projekti:
1. Zdravi gradovi – U „zdravim gradovima“ zdravlje treba da zauzima visoko mesto u
društvenim i političkim planovima gradova i da se izgradi snažan pokret za javno zdravlje na
lokalnom nivou. Projekat se razvija kroz četvorogodišnje faze, a u četvrtoj fazi glavne teme su
bile: zdravo stanje, zdravo urbano planiranje i procena uticaja na zdravlje, kao i dodatna tema
fizička aktivnost i aktivan život.
2. Bolnice koje promovišu zdravlje – mreža bolnica koje promovišu zdravlje posvećena je
ciljevima unapređenja zdravlja pojedinaca, zdravlju zajednice i samoj zdrastvenoj ustanovi. Ideja
je različito interpretirana i primenjena u bolnicama. U nekima je bolnica shvaćena kao okruženje
u kome se zdravlje promoviše za pacijente i osoblje, drugi su se fokusirali na strategije promene
ponašanja kroz edukaciju pacijenata individualnim ili grupnim radom sa pacijentima koji boluju
od određenih bolesti ili onih sa visokim rizikom za nastanak oboljenja. Danas je ovo globalni
pokret koji uključuje mreže bolnica ali i pojedinačne bolnice širom sveta.
3. Zdrava škola – Danas su škole iz preko 40 zemalja sveta uključene u mrežu „Zdravih škola“.
Zasnovana je na principima promocije zdravlja u okruženju i posebno ističe značaj osnaživanja
učenika, nastavnika i porodica. Kao važne ciljeve navodi: stvaranje klime u kojoj u školi cvetaju
dobri odnosi, poštovanje i uvažavanje drugih. Aktivno se promoviše razvijanje samopoštovanja i
samopouzdanja učenika.
Perspektive daljeg razvoja promocije zdravlja – Povelja iz Bangkoka poziva se na „Otava
povelju“ i naslanja se na njene principe. Ističe, međutim, da se globalni kontekst u kojem se
odvija promocija zdravlja znatno promenio. Važni činioci koji utiču na zdravlje sada su: ratuče
nejednakosti između zemalja i unutar zemalja, novi oblici konzumiranja i komunikacije,
komercijalizacija, globalne promene sredine i urganizacija. Kako bi dalje napredovali, potrebno
je da svi sektori i okruženja deluju kroz:
1. Zastupanje za zdravlje zasnovano na ljudskim pravima i solidarnosti
2. Izgradnju kapaciteta za razvoj politike, vođenja, prakse promocije zdravlja, prenosa znanja i
istraživanja i zdrastvene pismenosti
3. Regulisanje i sakcionisanje, da bi se obezbedio visok nivo zaštite od oštećenja i omogućile
jednake mogućnosti za zdravlje i blagostanje svih ljudi
4. Partenrstvo i izgradnju alijansi s javnim, privatnim, nevladinim i međunarodnim
organizacijama i civilnim društvom, da bi se kreirale održive akcije

5.SAVREMENA ZDRAVSTVENA ZAŠTITA

Zdravstvena zaštita je organizovana i sveobuhvatna delatnost društva sa osnovnim ciljem da se

ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana i porodice
U obezbeđivanju i sprovođenju zdravstvene zaštite učestvuju građani, porodica, poslodavci,
obrazovne i druge ustanove, humanitarne, verske, sportske i druge organizacije, udruženja,
zdravstvena služba, organizacije za zdravstveno osiguranje, kao i opštine, gradovi, autonomne
pokrajine i Republika.
Građanin ima pravo na zdravstvenu zaštitu, u skladu sa zakonom, i dužnost da čuva i unapređuje
svoje i zdravlje drugih građana, kao i uslove životne i radne sredine.
Društvena briga za zdravlje stanovnika – U okviru društvene brige za zdravlje, građanima se
obezbeđuje i zdrastvena briga koja obuhvata:
-očuvanje i unapređenje zdravlja, otkrivanje i suzbijanje faktora rizika za nastanak oboljenja,
sticanja znanja i navika o zdravom načinu života
-sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti
-pravovremenu dijagnostiku, blagovremeno lečenje, rehabilitaciju obolelih i povređenih
-informacije koje su stanovništvu ili pojedincu potrebne za odgovorno postupanje i za
ostvarivanje prava na zdravlje
Društvenu brigu za zdravlje čine i mere socijalne i ekonomske politike kojima se stvaraju uslovi
za sprovođenje zdrastvene zaštite radi očuvanja i unapređenja zdravlja ljudi, kao i mere kojima
se usklađuju delovanje i razvoj sistema zdravstvene zaštite.
Na teritoriji cele Srbije se pod jednakim uslovima obezbeđuje zdrastvena zaštita svim
grupacijama stanovništva, s posebnim naglaskom na bolesti većeg socijalnomedicinskog značaja
i na zdrastvenu zaštitu socijalno ugroženog stanovništva.
Načela zdravstvene zaštite – U svakoj zajednici se primenjuju određena načela u sprovođenju i
organizovanju zdravstvene zaštite, a na osnovu njih se može sagledati i politika zdravstvene
zaštite koju zemlja vodi.
1.Načelo pristupačnosti – podrazumeva da bi zdravstvena zaštita koja se obezbeđuje
stanovnicima trebalo da bude fizički, geografski i ekonomski dostupna, odnosno kulturno
prihvatljiva. Fizička pristupačnost podrazumeba da bi sve zdravstvene ustanive trebaju da imaju
rampe i liftove za slabo pokretne stare osobe i osobe s invaliditetom. Geografska podrazumeva
da građanin ne bi trebalo da putuje više od pola sata da bi dobio usluge primarne zdravstvene
zaštite. Što se tiče ekonomske, ne bi smeo da plaća takve sume novca koje bi ga odvraćale od
korišćenja zdravstvenih usluga. Kulturno prihvatljive su one koje su tradicionalo i istorijski
utemeljene u određenoj sredini.
2.Načelo pravičnosti – u pružanju zdravstvene zaštite se ostvaruje zabranom diskriminacije
prema polu, rasi, starosti, nacionalnoj pripadnosti, socijalnom poreklu, veroispovesti, političkom
ili drugom ubeđenju, kulturi, jeziku, vrsti bolesti, psihičkom ili telesnom invaliditetu.
3.Načelo sveobuhvatnosti – podrazumeba da su svim građanima osigurane objedinjene mere i
aktivnosti zdravstvene zaštite (od promocije zdravlja, prevencije bolesti, rane dijagnostike i
blagovremenog lečenja do rehabilitacije)
4. Načelo kontinuiranosti – ostvaruje se takvom organizacijom zdravstvene zaštite koja bi
morala biti funkcionalno povezana i usklađena prema organizacionim nivoima zdrastvene zaštite
(primarne zdravstvene zaštite – koja se obezbeđuje u domu zdravlja, sekundarne – bolničke
zdravstvene zaštite, tercijalne – koja se pruža u kliničkim i kliničko-bolnikim centrima i
institutima)
5.Načelo stalnog unapređenja kvaliteta – podrazumeva primenu mera i aktivnosti u
zdravstvenom sistemu koje povećavaju mogućnost povoljnog ishoda i smanjuje rizik od
neželjenih posledica po zdravlje ljudi
6.Načelo efikasnosti – odnosi se na postizanje najvišeg nivoa zdravstvene zaštite uz najniži
utrošak sredstava. Alokativna efikasnost, ona kojom dovodimo u vezu ulaganja i ishode po
zdravlje ljudi. Tehnička efikasnost, označava povezanost ulaganja s neposrednim rezultatima
rada zdravstvene službe
Zdravstvena zaštita zasnovana na dokazima – Zdrvastvena delatnost je delatnost koju obavlja
zdravstvena služba i kojom se obezbeđuje zdrastvena zaštita građana, a obuhvata sprovođenje
mera i aktivnosti zdravstvene zaštitete koje se koriste za očuvanje i unapređenje zdravlja ljudi.
Mere i aktivnosti zdravstvene zaštite morsju biti bezbedne, sigurne i efikasne i u skladu sa
načelima profesionalne etike.
Zdravstvena zaštita zasnovana na dokazima je korišćenje najboljih dokaza koji su nam na
raspolaganju za donošenje odluka o zdravlju i zdravstvenoj zaštiti celokupne populacije ili
populacionih grupa.
Faktori koji su doveli do razvoja takve zdravstvene zaštite su: porat znanja i razvoj tehnologija u
zdravstvenoj zaštiti, veća očekivanja korisnika ili pacijenata od zdravstvene službe, veća
očekivanja zdravstvenih radnika, promena populacione strukture i porast stanovništva.
Prihvatanje principa po kome se odluke donose u sistemu zdravstvene zaštite donose tako da
budu zasnovane na dokazima – podrazumeva se da su ispunjeni važni preduslovi. Potrebno je da
osnovni dokaz postoji, da je on dostupan u momentu donošenja odluke; napraviti strategije da bi
dokazi bili prihvaćeni; dokazi da zatim budu usvojeni i primenjeni u praksi; da na kraju budu
evaluirani u smislu toga da li dovode do željenog rezultata po zdravlje, ishodu koji odgivara
originalnom dokazu iz istraživanja.
Mere i aktivnosti zdravstvene zaštite – Mere zdravstvene zaštite su standardni, stručno
verifikovani i na dokazima bazirani medicinski i drugi postupci i metode za identifikaciju
zdravstvenog stanja i za zdravstvene intervencije. Mogu se primeniti na zdravstvene probleme
pojedinaca, grupa i širih zajednica. U odnosu na cilj, mere zdravstvene zaštite u praksi se često
dele na preventivne (one kojim je cilj sprečavanje nastanka nepovoljnog zdravstvenig stanja) i
kurativne (kojima je cilj lečenje i nega). Prema savremenim shvatanjima koncepta jedinstva
medicine i zdravstvene zaštite, ova podela nije isključiva, jer znatan deo kurativnih tj. terapijskih
mera sprečava pogoršanje taka bolesti, pa im je karakter i preventivan. A deo preventivnih mera
(dijabetskih, imunoloških) ne razlikuje se od postupka lečenja. Pojedinim fazama u razvoju ili
tzv.prirodnom toku bolesti odgovaraju određene vrste mera zdravstvene zaštite, od očuvanja i
unapređenja zdravlja, do rehabililatije.
Prirodni tok bolesti – Ukoliko se ne leči, bolest evoluira kroz niz karakterističnih faza u svom
uobičajenom razvoju, koji nazivamo prirodni tok bolesti. Primenom različitih raspoloživih
intervencija moguće je modifikovati prirodni tok bolesti, i tada se govori o kliničkom toku
bolesti. Prirodni tok bolesti u osnovi prolazi kroz dve faze: period prepatogeneze i period
patogeneze. Period prepatogeneze odnosin se na vreme u kome osoba još nije obolela ali u kome
se odvija interakcija između organizma i agensa bolesti, uz postojanje različitih okolinskih
faktora koji mogu predstavljati stimulus za razvoj patološkog procesa. Period patogeneze počinje
pojavom inicijalnih promena u organizmu. Prva faza patogeneze jeste asimptonska što znači da
obolela osoba nije svesna početka bolesti, budući da nema znakova i simptoma. Primena skrining
testova u presimptomskoj fazi je izuzeno značajna jer pruža mogućnost ranog otkrivanja nekih
bolesti i povećava verovatnoću da se bolest adekvatno leči, da se uspori njeno napredovanje i da
se smanji neželjeni učinak komlikacija. Međutim, za najveći broj bolesti i dalje nemamo
adelvatne testove, tako da je potrebno određeno vreme da se one razviju do izvesnog stepena, pa
da zdrastvena služba bude u stanju da ih otkrije.
Kritičnu tačku u modelu prirodnog toka bolesti opisao je Hačinson, ukazujući na činjenicu da će
lečenje, ukoliko se s njim počne do određene tačke pre kritičnog momenta biti efektivnije i lakše.
Terapija započeta u bilo koje vreme pre kritične tačke predstavlja efikasnu preventivnu meru, i
što je taj momenat ranije ustanovljen to je preduzeta terapija moćnija i izlečenje verovatnije.
Poznavanje prirodnog toka bolesti omogućava nam da shvatimo značaj promocije i očuvanja
zdravlja, da razumemo i predviđamo progresiju bolesti i da spoznamo mogućnosti za
modifikaciju toka bolesti i sprečavanje razvoja ozbiljnijih komplikacija i posledica.
Nivoi prevencije – Preventivne mere mogu se primenjivati u bilo kojem stadijumu prirodnog
toka bolesti kako bi se sprečila dalja progresija stanja. Tri osnovna nivoa prevencije su:
primarni, sekundarni i tercijarni. Cilj svih preventivnih aktivnosti jeste da se interveniše u što
ranijoj fazi prirodnog toka bolesti kako bi se sprečile komplikacije, nesposobnost i invaliditet. U
novije vreme se kao izdvojeni nivo prevencije uvodi i primordijalna prevencija.
Primordijalna prevencija se odnosi na mere i postupke kojima se sprečava pojava i
uspostavljanje okolinskih, ekonomskih, socijalnih i bihevioralnih uslova, kao i kulturoloških
obrazaca koji povećavaju rizik od bolesti. Bavi se kontrolom najširih determinanti zdravlja kako
bi se smanjilo uspostavljanje budućih opasnosti po zdravlje, dok se primarna fokusira na
kontrolu izloženosti faktorima rizika. Mera primordijalne prevencije je recimo, postojanje i
sprovođenje agrarne politike usmerene na razvoj zdrave hrane u jednoj zemlji.
Zdravlju čitave populacije najviše doprinose primordijalna i primarna prevencija, dok se mere
sekundarne i tercijalne pre svega odnose na ljude sa znacima oboljenja ili već ispoljenim
oboljenjem.
Nespecifične mere primarne prevencije – Najvažnije mere nespecifične prevencije:
1. Opšta i lična higijena – Lična higijena pre svega obuhvata svakodnevno tuširanje i redovno
pranje zuba i ruku. Ona takođe podrazumeva i zdravu obuću i udobnu obuću koje omogućavaju
telu da se pravilno i nesmetano razvija i koži da diše, primereno spoljnoj temeraturi, kako ne bi
došlo do pregrevanja ili velikog rashlađivanja organizma. Higijena životnog i radnog prostora s
redovnim čišćenjem i provetravanjem, prijatnim abijentom i optimalnom radnom temeraturom
takođe je važan uslov da se osoba oseća dobro i da joj zdravlje ne bude ugroženo.
2. Ispravna voda za piće – obezbeđuje se kontrolom kvaliteta vode na prisustvo
mikroorganizama i drugih hemijski nepoželjnih sastojaka, a njen značaj je posebno veliki u
sredinama gde ne postoji centralno vodosnadbevanje. Kako gradovi rastu, povećavaju se potrebe
za ispravnom vodom za piće.
3. Uravnotežena ishrana – smanjuje rizik za nastanak mnogih bolesti, uključujući i nekoliko
vodećih uzroka smrti današnjice: bolesti srca, maligne bolesti, moždani udar i dijabetes tipa 2.
Pravilna ishrana podrazumeva dobro uravnotežen odnos najneophodnijih hranljivih materija,
minerala, vitamina, biljnih vlakana i vode u svakodnevnoj ishrani. Zdrava ishrana u detinjstvu i
adolescenciji omogućava pravilan rast i razvoj i može sprečiti zdravstvene probleme kao što su
gojaznost, zubni karijes, nedostatak gvođa i drugo..
4. Fizička aktivnost – važna je za zdravlje, posebno u visokorazvijenim i urbanim sredinama u
kojima ljudi ne vode dovoljno računa o potrebi za kretanjem i najčešće žive neaktivnim načinom
života.
5. Zaštita životne sredine – Okolinski uticaji postaju sve važniji i evidentna je potreba za
rešavanjem prioritetnih pitanja u koja spadaju: zagađenje vazduha, iscrpljivanje plodnog
zemljišta, intezivno korišćenje veštačkih đubriva i pesticida, nagomilavanje ugljen-dioksida u
vazduhu, globalno otopljavanje i druge posledice klimatskih promena.
6. Lični i društveni standrad – Na osnovu mnogobrojnih pokazatelja zdravstvenog stanja
stanovništva može se videti da su zdravlje, kvalitet i dužina života ljudi lošiji u sredinama s
niskim životnim standardom. S druge strane, visoki nacionalni dohodak i bogastvo zemlje u
celini ne dovode automatski do boljeg zdravlja svih njenih stanovnika. Razlike u ekonomskom i
socijalnom položaju ljudi i u bogatim zemljama pokazale su se kao prepreke za opšte
blagostanje.
7. Izbegavanje rizičnog ponašanja – Najčešće se odnosi na pušenje, prekomernu upotrebu
alkohola, korišćenje droga i seks bez zaštite. Postoje mnogo dokaza da ovakva ponašanja
sistematski oštećuju zdravlje i na kraju dovode do čestog obolevanja i prerane smrti.
8. Obrazovanje – Ljudima pruža veće šanse da budu zdraviji i da generalno imaju bolji kvalitet
života. Nekoliko je razloga za to: viši nivo obrazovanja obično obezbeđuje bolji posao, veću
zaradu i bolji standard; obrazovanije osobe više znaju o merama unapređenja zdravlja i
specifične prevencije, pa su veće i mogućnosti da unaprede i zaštite svoje zdravlje; ljudi s višim
obrazovanjem više se interesuju i čitaju i na taj način prate nova otkrića i shvatanja u oblasti
zdravlja i bolesti.
9. Zdravstveno vaspitanje – Namenjeno je širenju znanja, formiranju pozitivnih stavova i
razvijanju veština koje bi ljudima omogućile da svojim ponašanjem čuvaju, kontrolišu i
unapređuju zdravlje. Znanje je neophodan ali ne i dovoljan uslov da ljudi učine nešto za svoje
zdravlje.
10. Zdravi stilovi života – Obuhvataju način života koji vodi boljem zdravlju, a izraz
podrazumeva „skup navika i običaja na koji utiče, menja ga, podstiče ili ograničava doživotni
proces socijalizacije“. Različiti stilovi života razvijaju se kod pojedinaca, porodica, ali i čitavih
društvenih zajednica, kroz stalan proces usklađivanja s njihovom fizičkom i socijalnom
sredinom.
Specifične mere primarne prevencije – sprečavanje i suzbijanje bolesti – Obuhvata veći broj
mera koje su usmerene ka prevenciji određenih oboljenja, pa su po svom karakteru specifične.
1. Imunizacija – najbrža, najefikasnija i najekonomičnija mera prevencije obolevanja i umiranja
od zaraznih bolesti. Može biti aktivna, kada se sprovodi vakcinacijom odnosno revakcinacijom, i
pasivna, kada se koriste specifični imunoglobulini humanog porekla. Vakcine štite samo osobe
vakcinisane od oboljenja protiv kojih su vakcinisane. Danas postoje vakcine protiv najrazličitijih
oboljenja, a njihovo korišćenje u najvećem broju zemalja regulisano je zakonskim propisima.
Pravilnici o imunizaciji regulišu obavezne vakcine i vreme kada se one daju putem kalendara,
vakcinacija, način vođenja evidencije, kao i uslove, načine i indikacije za sprovođrnjr
imunizacije.
2. Dezinfekcija – označava skup postupaka kojima se uklanjaju, onesposobljavaju ili uništavaju
patogeni mikroorganizmi u spoljašnjoj sredini. Njom se sprečava prenošenje svih bolesti i
nastanak komplikacija izazvanih mikrobijama. Ukoliko je cilj ovih mera uništenje svih živih
organizama, onda je to postupak sterilizacije.
3. Dezinsekcija i deratizacija – mere uništavanja prenosilaca ili vektora zaraznih bolesti, kojima
se prekida prenošenje infekcije na ljude. Dezinsekcija predstavlja regulaciju populacije štetnih
insekata koji izazivaju bolesti kod ljudi ili životinja i ekonomsku štetu. Najčešće se koriste
hemijske metode uništavanja i odbijanja insekata različitim insekticidima i repelentima. Takođe,
koriste se i mehaničke, fizičke i biološke metode). Deratizacija predstavlja suzbijanje ili
uništavanje štetnih glodara. Savremena deratizacija najviše se bazira na hemijskim sredstvima.
4. Asenacija – podrazumeva postupke i mere tehničke prirode čiji je zadatak popravljanje
nehigijenskog stanja nekih objekata, naselja i površine zemlje u skladu sa higijenskim zahtevima.
Mere asenacije su, na primer, higijensko popravljanje nekog neispravnog objekta za snadbevanje
vodom, higijensko uređivanje loših uslova u stambenim prostorijama..
Sekundarna prevencija – mere ranog otkrivanja bolesti – Sekundarna prevencija se odnosi
na mere koje je moguće primenjivati tokom patogeneze prirodnog toka bolesti. Rano otkrivanje
bolesti izraz je pod kojim se podrazumeva utvrđivanje bolesti u početnoj fazi, dok još ne postoje
znaci, simptomi ili ireverzibilni poremećaj biohemijskih, morfoloških ili funkcionalnih
parametara. Važnu ulogu u ranom otkrivanju imaju lekari u primarnoj zaštiti koji tokom pružanja
kontinuirane zaštite svojim pacijentima mogu iskoristiti mnoge prilike da preduzmu jednostavne
skrining testove za rano otkrivanje teških bolesti, kao što su kardiovaskularne bolesti, dijabetes i
neke maligne bolesti. Izuzetno su važni preventivna svest i informisanost pacijenta o
organizovanim sistematskim ili skrining pregledima.
Skrining – pojam, karakteristike testova i kriterijumi za sprovođenje programa – Skrining je
preliminarno otrkivanje do tada nepoznatih poremećaja zdravlja u presimptomskoj fazi, uz
pomoć lako i brzo primenljivih postupaka. Podrazumeva testiranje najvećeg broja ljudi koji
nemaju tegobe vezane za ispitivano oboljenje ili se smatraju zdravim osobama. Multifazni
skrining podrazumeva primenu više skining testova u cilju istovremenog otkrivanja različitih
patoloških stanja.
Populacioni skrining podrazumeva organizovano pozivanje na skrining velikog broja ljudi za
koje se procenjuje da su u riziku od određene bolesti (npr., kada se sprovodi nacionalni program
ranog otkrivanja karcinoma dojke ili grlića materice). U takvim organizovanim programima,
žene dobijaju pozive da dođu na zakazani skrining test, postoji definisana ciljna populacija,
preporučeni intervali skrininga i jasno definisanje procedure.
Oportunistički skining nastaje kada se pacijent javi lekaru iz drugog razloga, ali se iskoristi
prilika da mu se savetuje izvođenje testova za rano otkrivanje određenih bolesti. Oportunistički
skrining imamo i u slučaju kada pacijent samoinitijativno zatraži od izabranog lekara da se
podvrgne nekom od skrining testova.
Kriterijumi za organizovanje skrining programa mogu se grupisati u četiri osnovne kategorije: u
odnosu na karakteristike oboljenja, testa, mogućnosti lečenja i cenu i izvodljivost određenog
skrining programa.
Validnost testa je sposobnost testada korektno klasifikuje ispitanike na osobe sa oboljenjem i
bez oboljenja. U kontekstu skrininga, validnost testa procenjujemo na osnovu dve osnovne
karakteristike: senzitivnosti i specifičnosti. Senzitivnost testa je njegova sposobnost da obolele
osobe izdvoji kao bolesne i meri se procentom stvarno obolelih od ukupnog broja pozitivnih na
testu. Specifičnost testa odnosi se na njegovu sposobnost da zdrave osobe izdvoji kao negativne
na skrining testu, a meri se procentom onih koji stvarno nemaju oboljenje od ukupno broja
negativnih. Dobar skrining test treba da je osetljiv, ali ne mora obavezno biti visoko specifičan.
Preciznost ili pouzdanost testa je karakteristika koja se takođe očekuje i odnosi se na
sposobnost skrining testa da daje iste rezultate pri ponovljenim ispitivanjima. Zavisi od više
faktora kao što su varijabilnost bioloških karakteristika koje se mere, karakteristike određenog
mernog instrumenta i veština osobe koja sprovodi skrining test.
Sekundarna prevencija – mera blagovremenog i efikasnog lečenja - Lečenje obuhvata veliki
broj metoda kojima se ublažavaju ili otklanjaju već nastali poremećaji i unapređuju prethodno
narušeno zdravlje. Lečenje, prema svojoj prirodi, može biti opšte – kada se odnosi na jačanje
opštih sposobnosti organizma i specifično. Specifično lečenje može da bude kauzalno – ukoliko
je usmereno na uzrok oboljenja i simpotamtsko – ukoliko je usmereno samo na znake bolesti.
Takođe, lečenje se može podeliti na kozervativno i hirurško. U konzervativnom lečenju koriste
se različite metode: lekovi, fizički agensi kao što su toplota, elektricitet i voda, posebni režimi
ishrane, lečenje radom, lečenje posebnim verbalnim i neverbalnim tehnikama kroz proces koji se
odvija između terapeuta i pacijenta ili grupe pacijenata. Prema mestu i načinu, lečenje može biti
ambulantno, bolničko ili kućno.
Lečenje je mera sekundarne prevencije ukoliko je blagovremeno, efikasno, racionalno i
zasnovano na dobrom poznavanju bolesti i delotvornosti metode koja se primenjuje.
Tercijarna prevencija – mere ograničavanja nesposobnosti i rehabilitacije – I u periodu
kasne patogeneze, kada je bolest uzela maha i ostavila posledice, postoje mere kojima
pomažemo pacijentu da se spreči dalje pogoršanje stanja, smanji patnja i predupredi razvoj novih
komplikacija i nesposobnosti. Cilj tercijarne prevencije je da se kod ljudi kod kojih je oboljenje
već manifestno očuva i unapredi postojeći kapacitet fizičkog, psihičkog i socijalnog
funkcionisanja, odnosno da se unapredi kvalitet njihovog života. Mere koje se mogu svrstati u
tercijarnu prevenciju jesu recimo programi fizikalne rehabilitacije namenjene pacijentima koji su
doživeli šlog i infarkt, rad grupe za psihosocijalnu podršku ratnim veteranima sa
posttraumatskim stresnim sindromom, porodične terapije lečenih alkoholičara..
Palijativna zaštita odnosi se na pristup kojim se poboljšava kvalitet života pacijenata
suočenih sa neizlečivom bolešću. Obuhvata sve metode kojima se olakšava patnja, smanjuje bol
i rešavaju drugi problemi i uključuje psihološku i duhovnu podršku pacijentu.
Mere tercijalne prevencije važan su oblik zdravstvene zaštite ljudi koji žive sa invaliditetom.
Ukoliko osoba već ima nedostatak u vidu gubitka ili abnormalnosti neke psihičke, fiziološke ili
anatomske strukture ili funkcije, zdravstvena zaštita treba da bude usmerena ka prevenciji ili
nesposobnosti ili invalidnosti. Nesposobnost ili invalidnost je svako ograničenje ili
nemogućnost obavljanja neke aktivnosti na način ili u granicama koji se smatraju normalnim
za ljudsko biće. Krajnji cilj tercijalne prevencije u ovoj populaciji jeste sprečavanje razvoja
hendikepa. Treći nivo prevencije zavisi od timskog rada većeg broja zdrastvenih profesionalaca
ali i socijalnih radnika, psihologa, logopeda, defektologa i drugih saradnika.