Немачка политичка историја 2

1. Доба апсолутизма и просвећеног апсолутизма - главне

карактеристике и најважнија дешавања у свету који говори немачки

-politička osobina modernog doba i u Evropskoj istoriji

-vladar drzave ima apsolutnu moć: vladar je monarh bogom dan i da zbog toga treba on treba
da ima neogranicenu moc u vresenju svojih duznost, kao i Bog
-монарх је био једини носилац власти и није био везан постојећим законима и имао је
божански легитимитет.
-Кабинетски систем био је карактеристичан за овај облик власти : монарх се ослањао на
савете, који су формирали кабинет независан од централних власти (тајно веће, државно
веће). На овај начин је могао да води независну дипломатију, интервенише током правде
и чак објављује ратове. Да би могли водити те ратове, кнезови су створили сталне армије
које су изградиле своје службено тело за државну управу. Економија је такође била у
служби принца. Овај процес национализације такође је имало негативног утицаја на
структуру друштва. Племство и клери су и даље били привилеговани, а средња је класа
само економски промовисана и није се могла бавити политичким питањима која имам .
*Reforme: seljačko oslobađanje, verska sloboda (npr. Jozefinijske reforme u Austriji, pruske reforme)

*Teži ka nacionalnom oslobađanju, demokratizaciji (npr. Američki rat za nezavisnost, Francuska

revolucija itd.)

Ekonomija:

*merkantilizam

*Počeci industrijalizacije (1767: predenje mašina Spinning Jenni, James Hargreaves; 1769: parna
masina/stroj, James Vatt itd.)

*Savremene banke i štedionice

Додато:
Сталешка монархија. — За доба је реформације у западној Европи средњовековна
сталешка монархија промењена у апсолутну монархију. У XIV и XV столећу краљеви су
делили своја права са саборима или скупштинама, у које су долазили представници
појединих повлашћених сталежа, Ти су сабори носили различна имена (кортеси у Шпанији
и Португалији, парламенти у Енглеској и Скотској, скупштина (трију) државних сталежа —
etats généraux — у Француској, ландтаг по немачким кнежевинама итд.) и имали су
неједнако устројство; али им је важност била једна: делење власти с краљем. За издавање
је нових и обустављање старих закона требало одобрење ових сабора, а у неким земљама
није увођена ни реформација без саборскога одобрења.
Увођење апсолутизма. — Ова је сталешка монархија почела уступати место апсолутној
монархији — самовладавини. Прво се апсолутизам развио у Италији. Шпанија је већ за
Карла V била потпуно апсолутна монархија, ау Француској је скупштина трију сталежа
играла неку улогу за верских ратова, али се ускоро (после 1614) престала и састајати. У
земљама је аустријских Хабзбурговаца такође уведен апсолутизам особито после
уништења чешкога сабора (1620) и угушења угарских устанака (1687). У Немачкој је
тридесетогодишњи рат нанео удар обласним скупштинама (ландтаг) и кнежеви су се
начинили апсолутним господарима. Апсолутизам, истина, није заведен без борбе и
сталешки су представници изгубили власт само због тога, шта не беху представници
народне већине, већ повлашћених сталежа, те их народ није ни бранио, а они су се, опет,
међу собом свађали. Ипак су у неким земљама ови сталешки представници сачували свој
значај, и то у Холандији, Белгији и Пољској. Парламенат се пак, после упорне борбе с
краљевима, одржао у Енглеској и Скотској.
Опште одлике. —
-подвлашћење цркве владалачкој власти у протестантским земљама и владалачки савез с
верском реакцијом у католичким државама;
-одузимање политичких права повлашћеним сталежима, којима су, истина, остављене
друштвене повластице и власничка права над сељацима;
-завођење средишне управе и чиновништва (централизација и бирократија) и
- установљење стајаће војске место најамничке, која је заступила феудалну.
Дворски живот. — Апсолутна се монархија XVI, XVII и XVIII столећа одликује и развићем
дворскога живота- светске забаве с јављањем дама. Поред шпанскога двора, највише се
угледао на Талијане Франсоа I, који је свој двор уредио по талијанском начину — с
дамама и сталним забавама. У другој је половини XVII столећа (за Луја XIV) француски
двор служио за углед осталим владаоцима. У исто време, с падом ширега политичкога
живота, и књижевност је такође примила дворски изглед, особито у Француској, где се
разви тако звани псеудокласицизам, који се доцније рашири и по другим земљама.

Меркантилизам
Принчеви су стално покушавали да повећају пореску моћ своје земље, али било је
потребно да повећају богатство поданика. Да би се то постигло, развијена су правила
економске теорије и методе економске политике, које називамо
меркантилизмом. Фокус меркантилизма био је подстицање трговине и трговине путем
низа мера као што су успостављање сајмова и тржница, ширење улица и канала, укидање
домаћих тарифа, успостављање нових предузећа и фабрика итд. Темељна идеја
меркантилизма била је да богатство и новац чине величину и моћ државе. У Немачкој је
преовлађивао посебан облик меркантилизма, „камерализам“, чији је циљ био повећање
државног дохотка планираним повећањем комерцијалне и пољопривредне производње,
а не активним трговинским билансом.
Додато:
Камерализам: Gospodarska politika Pruske temeljila se na kameralizmu. Riječ je o njemačkom
smjeru merkantilizma koji se razvijao u 18.v.(Pruska, Bavarska, Habsburška
monarhija). Cilj je kameralizma (camera – vladareva riznica) bilo povećanje prihoda
zemaljskoga kneza državnim porezima, pazeći da se taj novac troši razumno. To je državu
usmeravalo prema jačanju državnoga financijskog interesa. Kameralizam je osobito poticao i
unapređivao obrt i manufakturu. Istaknuti teoretičar kameralizma
u Austriji bio je Joseph von Sonnenfels (1733. – 1817.). Smatrao je da se
''sreća''podanika mora ostvariti naporima države. Sonnenfels živi u doba vladavine
Marije Terezije i Josipa II., koji vladaju u skladu sa shvaćanjima kameralista
(djelomično ukidanje kmetstva, smanjenje osobnih davanja).

Меркантилизам. — Средњовековни приходи државни беху мали, а у новом је веку за

чиновништво, сталну војску и ратовање требало наћи нових доходака. Истраживање тих
доходака скоро по свима државама донесе нову привредно-трговачку политику —
меркантилизам (mercantile — трговачки); јер се тада сва брига поклони трговини, као
најглавнијем извору богатства. Највећа пажња обратила се на повећање увоза ма какве
куповине, јер се при том више новаца уноси у земљу и мање износи. Да би се пак више
продало а мање купило, била је потребна заштита месне производње, те је тако
меркантилна система постала и система заштићавања производње у појединим
државама (протекционизам). То је заштићавање домаће производње поглавито вршено
повећавањем царине на увозну купњу, чиме су повећани и државни приходи. Држава је
нарочито помагала већа произвођачка предузећа, која заменише мале средњовековне
произвођаче (мајсторе удружене у цехове) и то позајмицом новца без интереса, различним
повластицама и другим средствима за сузбијање туђе утакмице. Указујући заштиту
домаћој производњи и трговини, држава, све у смеру помагања, стави то под свој надзор и
поче се мешати издавањем уредаба у руковођењу произвођачких и трговачких предузећа,
те уједно рашири и свој посао. Стављање под државни надзор производње и трговине
повуче за собом и надзор целокупнога друштвенога живота, што се у Немачкој назива
полициском државом (Polizeistaat).
Значај новца. — Меркантилизам је повећао значај новцу. У средњем веку, због слабо
развијене трговине, новци беху ретки, а с развијањем се трговине, при крају поменутога
века, почеше јављати поједини богати трговци и први капиталисти, што је већ познато за
обогаћена места и крајеве тада у новом веку. Поједини су владаоци у овим местима од
богаташа позајмљивали новаца за различна предузећа (Карло V од Фугера у Аугзбургу),
те од овога времена управо и почињу државни дугови и угледање државне економије на
приватне капиталисте. Сам је меркантилизам, као систем државне економије, установљен
по начелима трговачких предузећа. У трговачка предузећа овога времена спада и
установљење трговачких компанија — удружења за предузећа.

Мануфактура
Карактеристично за доба меркантилизма била су велика комерцијална предузећа,
такозване фабрике, које су биле претеча данашњих фабрика. Фабрике су радиле у
најразличитијим индустријама. Фокус производње био је луксузна роба за потребе
кнежевских двора, касније и за богате грађане (таписерије, порцулан, стакло, намештај,
оружје, вунене тканине). Фабрике су створиле важне услове за прелазак са ручне на
индустријску производњу.
Просветљење
Израз се односио на превладавајућу интелектуалну струју у Европи у 18. веку . За разлику
од средњег века, фокус је сада на људском разуму уместо на истину откривену у
Библији. Слобода изражавања била је потребна, па је тако и борба против предрасуда и
неспорних власти довела до друштвене критике и политичких захтева који се заснивају на
темељима апсолутистичке државе. Интелектуални темељи просветитељства
укључују религиозне борбе између деноминација и унутар конфесионалних спорова, као
и преокрете природних наука, што је створило нови поглед на свет и људе.
Духовни темељи просветитељства такође укључују преокрет у природним наукама, што је
створило нови поглед на свет и људе: физика је истражила структуру света која је одређена
природним законима; астрономија је препознала да Земља није центар универзума; медицина је
људе гледала као део природе заједно са другим живим бићима. С једне стране, ово је уздрмало
религиозну идеју о јединствености човека као круне стварања, а са друге стране је човеку давало
не само могућност да свет све више и потпуније препозна, него и да влада њиме. У Немачкој је
образовни покрет према Великој Британији и Француској почео са временским кашњењем. Ни она
није отишла тако далеко у својим захтевима. Карактеристично је формирање такозваног
просветљеног апсолутизма (5.14). Немачко просветитељство добило је најистакнутију
интерпретацију од кенигсбершког филозофа Иммануела Канта, који је то дефинисао у чланку
објављеном 1783. године као "излаз човека из своје само-нанете незрелости", а затим додао позив:
"Имајте храбрости да користите свој ум!"

Додато:
Немачка просвећеност.(18.век) — Нарочити правац у другој половини осамнаестога
столећа доби немачка просвећеност. Француска просвећена књижевност
проповедаше као главни начин за преуређење друштва: мењање уређења; а
немачка васпитање друштва путом поправљања појединих личности. Француска се
књижевност више обраћала уму, а немачка — осећању. И од француских је писаца
најпримљенији био у Немачкој Русо, те он велики утицај учини на немачке писце
овога доба. Први проповедници просвећених идеја у Немачкој беху Лесинг (1729-
81) и Хердер (1744-1803). Први је знатан због заштићавања верскога трпљења
(„Натан Мудри“) и противљења француском лажном класицизму, при чем је
тражио природност; а други се одликовао боље и од Француза својим погледима
на живот народни односно његовога творничког духа, веровања, песништва и
обичаја. Они такође виде у повесници поступно наравствено васпитање
човечанства. У седамдесетим годинама, под утицајем нових идеја, Немачка пак
преживљаваше особито доба буре и навале (Sturm-und Drangperiode), када се јави
читав низ писаца с учењем о обнављању живота и уметности путом обраћања
природи и непосредном осећању. Под утицајем тих тежња почну свој рад велики
песници Гете (1749-1832) и Шилер (1759—1805), на чијим се списима (Гетеов
„Вертер“ и Шилерови „Разбојници“) огледа и утицај Русов.
Броју тадашњих великих људи немачких припада и Кант (1724-1804), који учини
читав преврат својом апстрактном философијом у спису Критика чистога
разума (1781). Он доказиваше да је човеку приступачно познавање само појава, а
никако суштина ствари, и уједно је тражио наравственост основану на идеји
дужности као категорички императив, т. ј. заповест без погодбе. Његова је вера
хришћански деизам своје врсте, а на његовим се политичким идејама огледа
велики утицај Русов. Осим тога, Кант утврди да се према историји поступно
усавршава друштвено уређење човечанства. Под утицајем се педагошких идеја
русових јави знаменити реформатор школскога просвећивања Пестолоци (1742-
1827), који је живео у Швајцарској, где се занимао поучавањем деце и, уједно с
тим, излагањем својих погледа у књижевности. Он нарочито тражи да се народном
благостању помогне путом просвећивања. — Дакле, просвећеност се осамнаестога
столећа одликовала свуда тежњом за препорођајем — васпитањем личности и
преуређењем друштва а тако исто и веровањем да је повесница човечанства
повесница његова напретка, т. ј. усавршавања умнога (Тирго), наравственога
{Лесинг и Хердер) и друштвенога (Кант).

Просвећени апсолутизам
Просветљени апсолутизам је касна манифестација апсолутне монархије, која се развијала
пре свега у немачким државама. Најважнији представници су пруски краљ Фредерик
Велики и регент у хабсбуршким земљама цара Јосипа II. За стил владавине ових монарха
било је карактеристично да су одржавали неограничену владавину, али да су заузели
идеје просветитељства. Просветљени апсолутизам створио је суштинске предуслове за
каснију демократизацију буржоаске државе.
Борба просвећеног апсолутизма с феудалством показа се у мерама ограничења или
уништења власничких права. Осим тога поједини се владари и министри труђаху да
побољшају управу, судство, законе и финансије и да унапреде народно просвећивање и
привреду, држећи се меркантилних начела а при крају и физиократских. Фридрих Карло,
баденски кнез у Немачкој, чак се и прославио својом оданошћу физиократском учењу.

Немачка. — Осим Пруске и Аустрије, реформе просвећенога апсолутизма нису ни

додирнуле Немачку. После тридесетогодишњега рата раскомадана на стотине засебних
држава, царевина није имала знатних догађаја све до француске револуције, а и
међународни се односи овога доба своде на снажење Пруске и пропаст Пољске. Немачка
пак књижевност, имајући чисто просветни правац, мање се занимала државним и
друштвеним питањима и била је скоро без икаква утицаја на званичну Немачку. Главни
јунак свога времена Фридрих II, добив француско васпитање, чак није ни познавао
немачку књижевност, па је и презирао и ако тада већ беху на гласу поменути научници и
песници немачки. И он и његов млађи савременик Јосиф II нахођаху се под утицајем идеја
француске просвећености, а већина пак осталих владалаца немачких не беху за каква
знатнија предузећа.

Фридрих II. — Фридрих II, назван од савременика Велики, још је за младости имао
страст за читањем, а осим тога на њега је веома утицао гувернер Француз, који му,
одржаваше радозналост за науком. Међутим, баш због ове његове особине отац му бејаше
незадовољан и често га је тукао. Оцу се није допало што се Фриц не занима пасторовим
проповедама и војничким вежбањима, већ се, на против, усхићава француским писцима и
светским весељима. Због оштра поступања очева, једном наследник помисли да побегне
из земље, али му намера би откривена и отац га преда војном суду као војнога бегунца.
Друга му из бегства погубе пред његовим очима, а њему би опроштено тек после дужега
затвора и потпуне покорности оцу. Слушајући у свему оца, он се и ожени по његовој
вољи, али, истина, жену никад није волео. Озбиљно радећи остале послове, прво као
чиновник а после као официр, добро се упозна с државном управом, те му отац безбрижно
остави земљу. Још као наследник Фридрих II ступи у преписку с Волтером и шиљаше му
своје саставе, а доцније бејаше не само знатан владалац, него и плодан писац, на
француском језику, философских, повеснчких и политичких дела, чије замисли беху
проникнуте рационализмом XVIII столећа и захтевањем верскога трпљења. У једном
спису нападе Макиавелова Владаоца, али се у ствари његова политика ослањала на
макиавелизам. Слажући се с Хобзом о одговорном преносу свих природних права на
владу, он жустро брани свој апсолутизам; али то није био апсолутизам Луја XIV, који се
означава речима: „Ја сам држава“, ни онај Луја XV, који црта изрека: „После нас —
потоп“. Фридрих је био проникнут осећањем дужности према својој Пруској и називаше
себе првим слугом у држави. Оштро пак мотрећи на ред свога чиновништва и на
привредну страну своје државе, Фридрих није давао подстицаја личној саморадњи, што је
при крају и сам увидео, те је и говорио да му се досадило владати над робовима. Фридрих,
као и отац му, обрати главну пажњу на снажење војске, којој је приношена на жртву сва
стварна снага у земљи; а то баш и учини да краљ-философ није могао у примени изводити
своје политичке теорије. Био је он, истина, радљив, пазио на све и имао у виду да се власт
мора бринути о благостању свих поданика; али ипак у Пруској остави недирнут стари
поредак друштвени са свима повластицама племићским, запостављањем грађанскога
становништва и невољама сељачкога сталежа.

Реформе Фридриха II. — Његове се реформе у главном односе на народну привреду,

суђење и друштвено просвећивање. У привреди поглавито обрати пажњу на исушивање
бара, довођење исељеника из туђине, подизање путова и развијање производње у
Колберову духу. Нарочиту је пажњу обратио на судство. Једном је одбору било поверено
да све дотадашње законе пруске прегледа и сједини у духу нових философских идеја, а
судијама је ујамчена потпуна независност, да би се могле тачно придржавати закона. И
сам се једном покори судској одлуци у парници с једним млинаром. У просвети Фридрих
II заведе неколико бољих рефорама за ниже, средње и више школе. Истина, за ниже
школе, које уосталом беху занемарене и прве половине XIX столећа, мало је нешто
урађено. Он је говорио да је незнање сељачкога сталежа зло за државу, те је издао указ за
обавезно похађање школа и за сеоску децу; али није трошио новаца за подизање школа, а
где их је било, за учитеље су постављани инвалиди, који не беху довољно спремни и што
им је служило као награда место инвалиде. У средњим је и великим школама трпео и
слободоумније наставнике, и преуредио је берлинску Академију наука.
Марија Терезија. — Реформне су тежње додирнуле и Аустрију. За католичке реакције и
тридесетогодишњега рата хабзбуршка је монархија била у потпуном просветном опадању.
Протестантство је забрањено, а ово се опадање нарочито увидело када је Пруска у почетку
владе Марије Терезије (1740-80) победила Аустрију. Марија ступи на престо исте године с
Фридрихом II. Она је била ревносна католичкиња, те нити је допуштала верско трпљење у
својим владавинама, нити је марила за тадашњу философију. Ну ипак она беше умна и
одлучна жена, па се, ради побољшања своје државе, окружи врсним и марљивим
саветницима. Испрва јој је савладар био њен муж Фрања Стеван Лотариншки као цар
немачки Фрања I (1745-65), а потом син Јосиф II, који по очевој смрти поста немачким
царем (1765-90). У Мађарској с још неким крајевима оста све по старом, а у другим су
земљама предузимане мање реформе за маријине владе. Она је установила државни
савет као законодавство, а бирократском централизацијом је по угледу на Пруску почела
стешњавати самоуправу појединих области. Суђење је одвојила од управне власти и
предузела различне послове у области законодавства („Терезијански кодекс“ и
„Терезијанска Немезида“). Обраћена је пажња и на народно просвећивање, привреду и
финансију, а у неколико је побољшано и стање сељачкога сталежа.

Јосиф II. — Њен син Јосиф II (1780-90, а цар од 1765.) наследи хабзбуршке земље; он је
свему био одан политичким идејама Фридриха II, али те идеје није могао остварити ни као
цар у Немачкој, где му се противило само уређење, па ни као савладар своје матере у
аустријским земљама, где га мати није радо слушала. Јосиф се одликовао живом нарави и
необичном радљивошћу, а будући још раније проникнут просвећеним, идејама свога
времена, стаде их сада као владар у својим земљама живље приводити у дело пре него и
сам Фридрих II у Пруској. Не водећи рачуна о историским правима појединих области,
што је по његову мишљењу ишло на штету државнога развијања, и не делећи власт ни с
ким, он је у ствари био прави али просвећени деспот. У спољашњим се пословима
заносио великим замислима, а своју је државу хтео из. основа преиначити, те је с таком
вољом и жестином уводио своје новине, да се направио револуционарем на престолу.
Главне су реформе: потчињавање племства плаћању данка, ослобођење сељака од
власника, укидање многих манастира, чија имања буду одузета, потчињавање школе
и цркве под државну власт, побољшање управе, судства („Јосифов законик“),
финансија итд. Тежећи да заведе централизацију, хтео је све хабзбуршке области спојити
у једну целину, те сву земљу подели на округе, у којима је установио надлештва са
службеним језиком немачким. Његово је новачење изазвало незадовољство по свима
областима. Прост народ, за чију је заштиту доста урадио, ступи уз његове непријатеље
због непросвећености и због његових мера против духовништва, које се и највише и
подигло против њега заједно с племством. Покушај да се у Белгији и Мађарској сруши
стари поредак средњевековни произведе прави устанак. У Белгији је нарочито
духовништво било противно црквеним и школским изменама, а у Мађарској је племство
било огорчено због ослобођења сељака, те кад у обема земљама стану помишљати на
збацивање хабзбуршко-лотариншке лозе, Јосиф II при крају владе стане укидати своје
реформе, али само никако не хте опозвати свој указ о верском трпљењу и ослобођењу
цељако. После Јосифа II дође на владу његов брат Леополд II (1790-92), који потпуно
поврати стари поредак.
Ширење државе
Ширење земље у 17. и 18. веку уско је повезано са економском политиком
меркантилизма. Израз "развој државе" означава све активности које имају за циљ
ширење пољопривредног подручја и побољшање тла. Пошто је ширење земље у 16. веку
услед раста становништва, после тридесетогодишњег рата и других катастрофа,
депопулирана подручја су поново уведена и дошло је до имиграције. Главна линија
експанзије било је јачање економске моћи државе.
Градови са пребивалиштем
Принчеви су такође желели да истакну своју моћ споља и узели су за пример француског
краља Луја XIV и његову величанствену палату Версај. Принчеви су све више и више
мењали изглед својих престоница државе и створили престижни резиденцијални град
апсолутистичког доба, који су карактерисале секуларне и црквене велелепне грађевине,
великодушно дизајниране парковима и уличицама. Поред ширења војске и
администрације, промоција уметности и науке такође је учинила стамбене градове
фокусним тачкама јавног живота. Главни градови и резиденцијални градови које је важно
споменути су Беч (водећа уметничка и културна метропола), Берлин, Дрезден, Минхен,
Хановер, Кассел, Дусселдорф, Бонн, Маинз, Вурзбург, Маннхеим и Карлсрухе.

2. Успон Прусије да постане главна европска сила

Додато:
U Tridesetogodišnjem ratu (1618. – 1648.), koji se vodio uglavnom na prostoru Njemačke –
Svetoga Rimskog Carstva – uvelike je opustošena ta država.Westfalskim mirom, sklopljenim u
Njemačkom gradu Münsteru (u Westfaliji, njemačkoj pokrajini po kojoj je mir nazvan
Westfalski) između njemačkog cara Ferdinanda III. te Francuske,Švedske,Bavarske,Saske i
Brandenburga,Sveto Rimsko Carstvo izgubilo je oko 100 000 km² u korist сila pobjednica. Uz to,
ono je moralo priznati neovisnost Švicarske i Ujedinjene Nizozemske.Westfalskim je mirom
uvelike oslabljeno Sveto Rimsko Carstvo, koj zapravo od tada postaje vrlo labava konfederacija
malih kneževina čiji vladari (vojvode, knezovi, grofovi, markgrofovi, biskupi i nadbiskupi) vode
samostalnu politiku, ne obazirući se na vrhovnoga državnog poglavara (cara), koji se birao iz
vladarske kuće Habsburg. Oni samostalno sklapaju saveze s europskim državama, a ratuju i
protiv cara. Jedna je od tih kneževina bio i Brandenburg, u vlasti dinastije Hohenzollern, koja je
Westfalskim mirom znatno proširila svoje neplodne zemlje, nazvane ''carskim pješčarama'', u
čemu se posebno ističe knez Fridrik Vilim (1640. – 1688.).Hohenzollerni šire svoju vlast na
vojvodinu Kleve na Rajni, vojvodinu Prusku i Pomerje. Njihovi su posjedi, međutim, odvojeni,
zemljopisno i politički. Teritorijalno širenje provode diplomacijom, ratovima i različitim
spletkama. Hohenzollerni su posjede oduzimali uglavnom susjednim državicama. Tokom
XVII. st. Oni su svoje posjede utrostručili. U tome im je uvelike pomogla vojska, o kojoj se Fridrik
Vilim posebno brine. Osnivanjem pojedinih upravnih organa Fridrik Vilim jača centralnu vlast.
Bili su to Tajni savjet, Tajni zemaljski ured i Viši savjet. Uz njihovu pomoć on suzbija vlast
pojedinih pokrajina.Hohenzollerni su nastojali teritorijalno i politički ujediniti svoje posjede, a to
nisu mogli bez oduzimanja tuđihpodručja, pa zato i stvaraju jaku vojsku. U ratu za španjolsku
baštinu knez Fridrik III. (1688. – 1713.) izborio je 1701. od njemačkog cara naslov kralja.
Kао pruski kralj vlada pod imenom Fridrik I. Od tada se posjedi kojima vladaju Hohenzollerni
nazivaju Kraljevina Pruska.Ustrojstvo apsolutističke države
Razjedinjene posjede dinastije Hohenzollern ujedinjavala je samo osoba vladara. U njima su
vlast imali staleži, koji su pružali otpor svakom obliku centralizacije i jačanja kraljevske vlasti.
Oduzimanje političke moći staležima Hohenzollerni su rješavali tako što su im priznavali
ekonomsko– društvene povlastice, oslobodivši ih od poreza i carina. Taj je proces uvelike
ojačao ulogu zemljišnog plemstva (junkera). Centralizaciju vlasti Hohenzollerni su najlakše
proveli u Brandenburgu, u kojemu Fridrik Vilim više i ne saziva staleže, ali staleži Pruske i
Klevea, s knezovima na čelu, ne priznaju suverenost kralja i vladaju samostalno.U ustrojstvu
moćne
vojne sile i jake, centralizirane birokratske države kralj Fridrik Vilim ne želi ovisiti o staležima.
Zato on osniva ustanove uz čiju će pomoć to nesmetano osigurati. Domenska komora brinula se
o upravljanju zemljama zemljišnog posjeda vladara i tzv. regalijama – poštom, rudnicima itd.
Ratni komesarijati utjerivali su novac za potrebe vojske i organizirali prikupljenje posrednih
poreza na robu, koji su se ubirali samo u gradovima.Potrebna financijska sredstva Fridrik Vilim
osigurava vođenjem merkantilističke politike. Gradi kanal između Odre i Spreve te podiže
manufakture. Iako je bio protestant, radi napretka pruskoga gospodarstva dopuštao je
naseljavanje pripadnika drugih vjera ne bi li uz njihovu pomoć unaprijedio gospodarstvo svoje
države. Osobito je bio sklon naseljavanju hugenota, koji su zato što je Ljudevit XIV.
ukinuo Nanski edikt morali napustiti Francusku. Bili su to uglavnom zanatlije ,
manufakturisti i trgovci. Oni su u Prusku unijeli svoj kapital i tehničku opremu, te
uvelike unaprijedili gospodarsku djelatnost. No, uprkos tome Pruska uvelike zaostaje
za državama zapadne Europe. Njezino se gospodarstvo razvija sporo, a gradovi su
slabo naseljeni. Tako prijestolnica Berlin potkraj XVII. st. ima samo 24 000
stanovnika.
Kralj Fridrik Vilim I. Pruski (1713. – 1740.) nastavio je voditi politiku svoga djeda Fridrika Vilima.
Za Fridrika Vilima I. kažu da je cijeli svoj život posvetio državi, dovršivši njezinu centralističku
izgradnju. Vrhovni organ vlasti u Pruskoj postao je Generalni
direktorij (osnovan 1723.), u kojem su se sjedinile civilna i vojna državna vlast.
Fridrik Vilim I. uvelike je smanjio državne troškove, ukinuvši dvorsku raskoš, koju je bio uveo
njegov otac Fridrik I. ne bi li mu više sredstava ostalo za vojsku.
Taj bogobojazni i štedljivi kralj vladao je izdavanjem pismenih naloga koji su bili obvezni za sva
državna tijela.
Kameralizam
Gospodarska politika Pruske temeljila se na kameralizmu. Riječ je o njemačkom
smjeru merkantilizma koji se razvijao u XVIII. st.(Pruska, Bavarska, Habsburška
monarhija). Cilj je kameralizma (camera – vladareva riznica) bilo povećanje prihoda
zemaljskoga kneza državnim porezima, pazeći da se taj novac troši razumno. To je
državu usmjeravalo prema jačanju državnoga financijskog interesa. Kameralizam je
osobito poticao i unapređivao obrt i manufakturu. Istaknuti teoretičar kameralizma
u Austriji bio je Joseph von Sonnenfels (1733. – 1817.). Smatrao je sa se
''sreća''podanika mora ostvariti naporima države. Sonnenfels živi u doba vladavine
Marije Terezije i Josipa II., koji vladaju u skladu sa shvaćanjima kameralista
(djelomično ukidanje kmetstva, smanjenje osobnih davanja).
Ratovi i reforme Fridrika II. Velikog
Vanjska politika Pruske bila je izrazito neprincipijelna.
Kako bi postigla svoj cilj, ona je iznevjeravala sad
jednog, sad drugog saveznika i širila svoje posjede.
Prema ocjeni onodobnoga diplomata, ona je bila
''razbojnička država''. Ta je bezobzirnost osobito la
izraza za vladanja Fridrika II. Velikog (1740. – 1786.),
koji je naslijedio Fridrika Vilima I. Pruskog. Fridrik je
imao golemu vojsku od oko 200 000 vojnika. Došavši
na vlast zaratio je protiv Habsburške Monarhije,
osporavajući Mariji Tereziji pravo nasljedstva na
temelju Pragmatičke sankcije (Karlo VI. nije imao
muškog nasljednika, već ga je na habsburškom
prijestolju naslijedila kći Marija Terezija). U ratu za
austrijsku baštinu (1740. – 1748.) na strani Fridrika II.
bili su vladari Španjolske, Sardinije i Bavarske.
Saveznica Habsburške Monarhije bila je Velika Britanija. Fridrik II. je mirom u
Achenu dobio bogatu austrijsku provinciju Šlesku, čime je počeo proces
zaokruživanja pruskih posjeda u jedinstvenu, cjelovitu državu.
U Sedmogodišnjem ratu (1756. – 1763.) Pruska je bila saveznica Velike Britanije,
ratujući protiv Francuske, Habsburške Monarhije, Rusije, Švedske i njemačkih
državica. U ratu nije imala uspjeha. Njezin položaj bio je gotovo bezizlazan. Ruska je
vojska pod zapovjedništvom grofa Saltikova, potukla Fridrikovu vojsku blizu
Kunersdorfa 1759., a 1760. zauzela je i Berlin. Zhvaljujući ruskom caru Petru III.,
koji je došao na vlast poslije smrti svoje žene carice Elizabete, Fridrik je izbjegavao
katastrofu. Petar III., inače veliki poštovatelj pruskoga kralja, zaključio je s Pruskom mir, što je
spasilo Fridrika i omogućilo mu da sačuva Šlesku. Poslije Sedmogodišnjeg
rata u europskoj se politici sve više očituje austrijsko – pruski antagonizam. Obje su
države težile prevlasti u Njemačkoj, koja je i dalje ostala rascjepkana na mnoštvo
malih kneževina.
Fridrik II. je za svog vladanja do vrhunca razvio militarističku državu. Vladao je
despotski, prezirući ljude oko sebe i zahtijevajući od njih slijepu poslušnost,
progoneći one koji su mu se u bilo čemu suprostavljali. Sve je državne poslove vodio
sam jer nije imao povjerenja u druge. Fridrik II. za svog vladanja poveo je mnoge
reforme. Najpoznatije su reforme provedene u duhu prosvijećenog apsolutizma.
Ozakonio je vjersku snošljivost,ukinuo torturu kao sredtsvo u sudskom postupku, a
u mjestima u kojima su djelovale osnovne škole uveo obvezno školovanje.
Osnivanjem Glavne administracije kraljevskih prihoda želio je ojačati državne
financije upropaštene Sedmogodišnjim ratom, čime je ograničio prava junkera
(pripadnika zemljoposjedničke aristokracije) u skupljanju indirektnih poreza. Radi
oživljavanja gospodarstva, promiče kolonizaciju pustih, nenaseljenih područja i
melioraciju močvarnog zemljišta. Donio je više zakona kojima je zaštitio seljake (ukaz
o zabrani protjerivanja seljaka s posjeda, proglas o ukidanju kmetstva na državnim
imanjima i u pokrajini Pomorje, ukaz o zabrani otuđivanja seljačkih posjeda). Seljake
su junkeri tjerali sa zemlje, stvarajući velika gospodarstva, koja su obrađivali
najamni radnici, čime je država gubila poreznike. Zato Fridrik II. zabranjuje tjeranje
seljaka ne samo s kraljevskih posjeda već i s posjeda feudalaca, davši im nasljedno
pravo vlasništva nad njima. Ujedno je zabranio da se seljačka zemlja pripaja
feudalčevoj zemlji. Budući da se seljak nije mogao žaliti na postupke feudalaca, oni
su na različite načine izigravali kraljeve reforme. Većina navedenih ukaza bila je
potaknuta državnom politikom i sigurnošću pritjecanja državnih prihoda.Reforme
Fridrika II. nisu bile djelotvorne, osobito one kojima je pokušavao ukinuti kmetstvo.
Otpor reformama pruža plemstvo.

Stvaranje militarističke države

Osnove pruskog militarizma postavi je kralj Fridrik Vilim I. koji je najviše bio
zaokupljen ustrojom pruske vojske. Stvorio je jaku vojsku od oko 76 000 vojnika, za
koju je država izdvajala velika sredstva, osigurana porezima, nametnutima uglavnom
seljacima. Više od četvrtine svih državnih troškova odnosilo se na vojne potrebe. Na
svim višim časničkim položajima bili su isključivo plemići. U tijeku ustroja pruske
vojne sile formira se tip pruskog časnika kojega zanima samo vojarna. Odnosi u
vojsci temeljili su se na strogoj stezi, stalnim vježbama i slijepoj pokornosti kralju. S
podčinjenima su pretpostavljeni postupali surovo, bez ljudskih osjećaja.
Pruska je vojska bila najjača u Europi. Svi su u državi radili za vojsku. Zato se
pouzdano može reći da je Fridrik Vilim I. utemeljitelj pruskog militarizma i
apsolutizma. U državnoj upravi i vojsci uvodi se kruta disciplina i dresirano
časništvo i činovništvo. Osnovna je deviza glasila: ''Ne razmišljaj.'' Zapovjedi su se
morale izvršavati bez pogovora, formalnom tačnošću.
Fridrik II. završio je uspostavu militarističke države. Za njegova vladanja pruska je
vojska narasla na 186 000 vojnika, koliko nije imala ni jedna europska država.
Vojska je sasvim iscrpila državnu blagajnu. Veliki izdaci za vojsku sputavali su
ekonomski razvitak. Ekonomska politika bila je usmjerena prema vojnim potrebama.
Zabranjivala se gradnja cesta kako bi se onemogućio prodor neprijateljske vojske,
ograničavalo se putovanje trgovaca u druge zemlje da se novac ne bi trošio u drugim zemljama,
i slično. U Pruskoj je u doba Fridrika II. ustrojena država posvemašnje
poslušnosti svih podanika apsolutističkoj vlasti.

* knez Fridrik Vilim (1640. – 1688.).

* U ratu za španjolsku baštinu knez Fridrik III. (1688. – 1713.) izborio je 1701. od njemačkog
cara naslov kralja.
Kао pruski kralj vlada pod imenom Fridrik I. Od tada se posjedi kojima vladaju Hohenzollerni
nazivaju Kraljevina Pruska.
* Kralj Fridrik Vilim I. Pruski (1713. – 1740.) Za Fridrika Vilima I. kažu da je cijeli svoj život
posvetio državi, dovršivši njezinu centralističku izgradnju. Vrhovni organ vlasti u Pruskoj postao
je Generalni
direktorij (osnovan 1723
Fridrik Vilim I. uvelike je smanjio državne troškove, ukinuvši dvorsku raskoš, koju je bio uveo
njegov otac Fridrik I.
* vladanja Fridrika II. Velikog (1740. – 1786.)

Бранденбург под Великим Електором

Овај маргравиат настао је средином 12. века и дошао је у власништво Хохензоллерна
1417. године. Златни бик (из 1356.) убрајао је Бранденбуршки марграве у седморицу
бирача. Одлучујући корак за реформацију земље био је лутерански црквени поредак из
1539. године. Велики изабраник Фриедрицх Вилхелм покушао је да преброди велико
распршење територија Бранденбурга. Изградио је стајаћу војску и остварио суверенитет
над Пруском, али је скоро потпуно занемарио интересе Рајха. Унутра је, у духу
апсолутизма, Фриедрицх Вилхелм створио релативно уједињену државу и тако поставио и
темеље каснијој великој моћи Прусије.
Фредерик/Фридрих Вилијама/Вилхелма 1, краљ војника 1713-40
Био је син Фредерика 1, краља Прусије , био му је управо супротно и разликовао се од
већине принчева свог времена. На њега је утицао пијетизам, који је за разлику од
православног протестантизма наглашавао личну побожност појединца. Страствено се
посветио изградњи војске и тако је назван у причи "Војнички краљ". Под њим је пруска
држава добила једнострану војну оријентацију. Он је створио Генералну дирекцију
1723. .), u kojem su se sjedinile civilna i vojna državna vlast. као највиши управни орган
централизовајући организацију власти и спроводећи економску политику према плану у
складу са меркантилистичким принципима. Његов једини спољнополитички успех била је
куповина Источне Западне Помераније са Сзццецином.
Фредерик/Фридрих Велики (Фредерик 2) 1740-86
Он је био син краља Пруске Фредерика Вилијама 1. Иако је покушао да побегне као
тинејџер и жели да буде принц, придружио Пруску под њим коначно у круг европских
сила. Кроз Седмогодишњи рат тврдио је да је Шлезија , која је припадала Аустрији , и
ослабио положај Хабсбурговаца у Рајху. У годинама мира, Фридрих је покушао да санира
последице рата. Желео је да удружи све снаге меркантилистичким економским и
финансијским системом, кроз ширење администрације коју је преузео његов отац, и кроз
реформе у војном, правном и образовном систему, као и у пољопривреди. У смислу
просветљеног апсолутизма, себе је доживљавао као првог слугу своје државе.
Шлезијски ратови
После окупације Шлезије и због тога што се наследна права у шлезијским подрегијама
нису узимала озбиљно, понудио је аустријској наследници Марију Терезију заузврат за
подршку спору о сукцесији и његов пут при избору свог мужа за цара , али она је
одбила. Аустрија и Француска ушли су у рат као противници, док су Велика Британија и
Холандија подржале Аустрију. Након неких борби, а нарочито након Фридрихове опсаде
1745. над аустријским и саксонским снагама , Марија Терезија била је приморана да
склопи мир, који је настао 24. децембра 1745. у Дрездену. Пруска је задржала Шлезију и
сада је уз Аустрију дошла као главна сила једнаког ранга.
Седмогодишњи рат 1756-1763
Након два Шлезијска рата, Марија Терезија била је одлучна да настави борбу за Шлезију
изгубљену Пруској. Конвенција министара о западу министара из 1756. године између
претходних противника Велике Британије и Пруске довела је до разумевања између
Француске и Аустрије и на тај начин до свргавања савеза. Рат је покренуо у августу 1756.
инвазија Фредерика Великог на Саксонију. Русија и Шведска су се такође придружиле
проруској ратној коалицији. 1757. Прусија је дошла у опасну кризу после пораза у
Колину. Смрт руске царице Елисабетх Петровне 1762. године довела је до промене. Русија
је склопила посебан мир са Пруском. Након што су Велика Британија и Француска у
новембру 1762. окончале поморски и колонијални рат, пруско-аустријски мир
Хубертусбурга настао је 15. фебруара 1763. године. Аустрија се коначно одрекла Шлеске и
Фридрих је обезбедио свој глас за избор Јосипа ИИ (мужа Марије Терезије). Пруски краљ
је изашао победом из рата. Од тада је Прусија постала главна европска сила заједно с
Великом Британијом, Француском, Аустријом и Русијом.
Додато:
Наследни рат. — У почетку су просвећенога апсолутизма главне европске државе водиле
рат за аустриско наслеђе (1740-48) и седмогодишњи рат (1756-63), када је Фридрих II
желео раширити своју државу на рачун Аустрије. Пошто се у ове ратове умешају и друге
европске државе, непријатељства је било између самих тих држава, а особито између
Енглеске и Француске, које ратоваху не само у Европи него и по насеобинама. Познато је
пак да је монархија немачких Хабзбурговаца била састављена из неколико засебних
области с различним становништвом и унутарњим уређењем (Аустрија с Корушком,
Крањском и Тиролском; Мађарска с Хрватском, Чешка, Белгија, Ломбардија), те и ако
Карло VI прагматичком санкцијом, коју признаше и његове области и туђи дворови,
обезбедио својој кћери престо, ипак се, чим он умре, јаве различни потраживачи
појединих аустриских наслеђа.

Главни су такмаци Марији Терезији били баварски курфирст Карло Албрехт и пруски
краљ Фридрих II. Први се још раније позивао на своја права као потомак старије кћери
Фердинанда I и на тобожње завештање његово, те одмах, по Карловој смрти, закључи
савез с Француском и Шпанијом, обећавајући им неке крајеве у Немачкој и Италији.
Фридрих је хтео завладати Шлеском, а курфирст саксонски и краљ пољски Август III —
Моравском. Рат је отпочет нападањем Фридриха II на Шлеску. Стари противник
хабзбуршки Француска одмах посла војску у Немачку, Италију и Белгију, а уједно
Французи с Баварцима заузму Праг, у Италији напредоваху са Шпанцима и у Белгији
сузбију Енглезе, аустриске савезнике. Немачки курфирсти тада изберу за немачкога цара
баварскога курфирста Карла VII (1742-45). После овог уз Аустрију оста само Мађарска,
али млада и одлучна владарка различним уступцима још и одушеви Мађаре на борбу у
своју корист, те ратна срећа окрене на њену страну и Карло VII чак буде изгнан из
наследне Баварске. Французи такође буду одагнани из Чешке, а помоћу Енглеза и с Рајне.
Марија ипак миром мораде уступити Фридриху Слеску, али када на аустриску страну
пређе Сардинија и Саксонска, Фридрих, из бојазни за Слеску, ступи у савез с Французима
и продре у Чешку. Овим се користи Карло и врати у Баварску, али пошто наскоро умре,
његов се син измири с Маријом, па и свој глас да за њена мужа приликом избора новога
цара свете римске империје (Фрања I 1745-65). Фридрих опет закључи мир с Маријом и
задржи Слеску, чиме је рат у Немачкој завршен; али се продужи још за неко време у
Белгији, Италији и насеобинама између Француза и Енглеза, које су помагали Холандци.
Најзад је између Енглеске и Француске утврђено старо стање.

Савез против Пруске. — Рат је за аустриско наслеђе завршен општим миром у Ахену
(1748) и готово сви учесници остану без икаквих добитака, не рачунајући мало
проширење Сардиније и намештање шпанскога принца Филипа за војводу од Парме. Ну
Фридрих II својим умешним радом и уређеном војском која послужи за образац осталим
државама, задржа Слеску и учини Пруску великом државом. Жалећи Слеску а особито
њене католике, Марија Терезија оста потајни непријатељ Фридриху, кога је мрзела и због
његова слободоумља и рђава изражавања о њој, те поче радити на састављању савеза
против Пруске. Осим Саксонске и Шведске, које из бојазни од прускога снажења ступе у
савез, Марија склони на своју страну Русију и Француску. Русија би помогла Аустрији и у
наследном рату, да је није Француска умешала у рат са Шведском (1741-43), а Француску
Марија задоби помоћу Помпадуре, којој је послала ласкаво писмо. Овај савез између
старих супарница веома узбуди Енглеску, те њен краљ и курфирст хановерански Ђорђе II
закључи савез с Фридрихом. Смер је целом савезу био да врати Пруску на пређашњи
ступањ курфирства Брандербушкога, а уз то су Аустрија и Француска тежиле да је сузбију
као протестантску државу у корист католичке цркве.

Седмогодишњи рат. — Савез је против пруске у главном закључен потајно, али Фридрих
вешто сазна његове намере и одлучи да савезнике нападне пре њихова сједињавања.
Брзим кретањем допре у Саксонску (1756), чија оружна слагалишта заузме а војску
зароби, па одатле уђе у Чешку, где одржи две сјајне победе над Аустријанцима. Истина,
када Фридрих изгуби једну битку и када непријатељи почну наступати, дође у тежак
положај. Французи победе Енглезе у Ханаверанској, Шведи упадну у Поморанску, а Руси
заузму источну Пруску. Французи потом нагнају Енглезе да напусте рат и ступе чак у
Саксонску, али их Фридрих сретне код Розбаха (1757) и нагна у бегство. После овог разби
Аустријанце, који беху ушли у Слеску, па потом и Русе, који беху продрли у Бранденбург.
Ну иза ових успеха настану недаће. Аустријанци му по заузимању Саксонске отму
артиљерију, а Руси после победе код Кунесдорфа (1759) уђу у Берлин. Фридрих помисли
чак и на одступање с престола, али га од очите пропасти спасе савезничка неслога.
Аустриске и руске војсковође, из узајамног неповерења, не предузму ништа што би
Фридриху задало последњи удар. У ово се време број Фридрихових непријатеља увелича,
јер уз Французе, који послаше две војске на Рајну, приста и Шпанија; али се Руси, с
унутрашњих догађаја, врате из Пруске и престану ратовати, а Шведи напусте савез, те
Фридрих удари свом снагом на Аустријанце. Како пак тада аустријски савезници
Французи неумешно ратоваху, Аустрија закључи мир (1763 у Хубертсбургу) и
седмогодишњи се рат сврши присаједињењем већега дела Слеске Пруској, која одржи
значај велике државе. У исто су време закључили мир (у Паризу) Енглези с Французима и
њиховом савезницом Шпанијом, који су већином ратовали по насеобинама. Енглеска по
овом миру доби неке француске и шпанске насеобине.

Супарништво Аустрије и Пруске. — Наследним и седмогодишњим ратом отпоче и

супарништво између Аустрије и Пруске у Немачкој. Друга се половина Фридрихове владе
одликовална мирољубивошћу и он је најзнатније послове свршавао с искусним људима.
Марија је управљала до смрти својим владавинама уз савладу свога младог и
частољубивога сина Јосифа II, који је био поставио себи задатак: да ојача царску власт у
Немачкој и да рашири аустриске владавине; али наиђе на отпор код Фридриха II, те чим
хтеде узети Баварску за удаљенију Белгију, користећи се питањем о наслеђу баварског
престола, Фридрих уста против тога и умало не дође до општега рата за наслеђе овога
престола. Био је тада пруски краљ уопште омиљен код немачког народа и због оне победе
код Розбаха над Французима, а када се јави и као заштитник немачке слободе, ујамчене
вестфалским миром, уз њега приста и велики број немачких кнезова, те се тако све утиша.
Он је чак при крају своје владе склопио кнежевски савез (Fürstenbund) под пруским
старешинством. И ако овај савез није био од великог значаја, ипак се он рачуна као
дипломатска победа над Аустријом и први покушај уједињења Немачке под вођством
пруским.

3. Аустрија у другој половини 18. века

-Аустрија је била најјаЧа држава у другој половини 18.века, док Pruska u
drugoj polovini 18.veka nije imala nikakav uticaj van svoje teritorije и najvise je
bila u sukobu sa Austrijom, tada najjacom drzavom
-sukob se nastavio i sto godina kasnije
-Аustrija je svedena na malu drzavu, bogatu i naprednu alи malu.
-Cela ta situacija je uticala i na Balkan i na Srbiju. I današnjom Srbijom,
Vojvodinom i Mađarskom je vladalo Osmansko carstvo. Turci su jednostavno stigli
do Beča u jednom trenutku. Ovaj deo koji je posle ušao u Austrougarsku tada nije
bio u interesnoj sferi Austrije, a ni ona nije mogla ništa uraditi povodom toga jer je
Osmansko carstvo bilo mnogo jače.
Марија Терезија
Марија Терезија. — Реформне су тежње додирнуле и Аустрију. За католичке реакције и
тридесетогодишњега рата хабзбуршка је монархија била у потпуном просветном опадању.
Протестантство је забрањено, а слободноумнијим књигама из немачких протестантских
земаља беше отежан улаз и духовном и световном цензуром. Ово се пак опадање нарочито
увидело када пруска у почетку владе Марије Терезије (1740-80) победи Аустрију. Марија
ступи на престо исте године с Фридрихом II. Она је била ревносна католичкиња, те нити је
допуштала верско трпљење у својим владавинама, нити је марила за тадашњу философију.
Ну ипак она беше умна и одлучна жена, па се, ради побољшања своје државе, окружи
врсним и марљивим саветницима. Испрва јој је савладар био њен муж Фрања Стеван
Лотариншки као цар немачки Фрања I (1745-65), а потом син Јосиф II, који по очевој
смрти поста немачким царем (1765-90). У Мађарској с још неким крајевима оста све по
старом, а у другим су земљама предузимане мање реформе за маријине владе. Она
установи државни савет као законодавство, а бирократском је централизацијом, по угледу
на Пруску, почела стешњавати самоуправу појединих области. Суђење је одвојила од
управне власти и предузела различне послове у области законодавства („Терезијански
кодекс“ и „Терезијанска Немезида“). Обраћена је пажња и на народно просвећивање,
привреду и финансију, а у неколико је побољшано и стање сељачкога сталежа.

Шлезијски ратови
После окупације Шлезије и због тога што се наследна права у шлезијским подрегијама
нису узимала озбиљно, понудио је аустријској наследници Марију Терезију заузврат за
подршку спору о сукцесији и његов пут при избору свог мужа за цара, али она је
одбила. Аустрија и Француска ушли су у рат као противници, док су Велика Британија и
Холандија подржале Аустрију. Након неких борби, а нарочито након Фридриха опсаде
1745. над аустријским и саксонским снагама, Марија Терезија била је приморана да
склопи мир, који је настао 24. децембра 1745. у Дрездену. Пруска је задржала Шлезију и
сада је уз Аустрију дошла као главна сила једнаког ранга.
Седмогодишњи рат
Након два Шлезијска рата, Марија Терезија била је одлучна да настави борбу за Шлезију
изгубљену Пруској. Конвенција министара о западу министара из 1756. године између
претходних противника Велике Британије и Пруске довела је до разумевања између
Француске и Аустрије и на тај начин до свргавања савеза. Рат је покренуо у августу 1756.
инвазија Фредерика Великог на Саксонију. Русија и Шведска су се такође придружиле
проруској ратној коалицији. 1757. Прусија је дошла у опасну кризу после пораза у
Колину. Смрт руске царице Елисабетх Петровне 1762. године довела је до промене. Русија
је склопила посебан мир са Пруском. Након што су Велика Британија и Француска у
новембру 1762. окончале поморски и колонијални рат, пруско-аустријски мир
Хубертусбурга настао је 15. фебруара 1763. године. Коначно је Аустрија одустала од
Шлезије и Фриедрицх је осигурао свој глас за избор Јозефа ИИ ( сина Марије
Терезије). Пруски краљ је изашао победом из рата. Од тада је Прусија постала главна
европска сила заједно с Великом Британијом, Француском, Аустријом и Русијом.
Просвећени апсолутизам
Просветљени апсолутизам је касна манифестација апсолутне монархије, која се развијала
пре свега у немачким државама. Најважнији представници су пруски краљ Фредерик
Велики и регент у хабсбуршким земљама цара Јосипа ИИ. За стил владавине ових монарха
било је карактеристично да су одржавали неограничену владавину, али да су заузели
идеје просветитељства. Просветљени апсолутизам створио је суштинске предуслове за
каснију демократизацију буржоаске државе.
Ширење државе
Ширење земље у 17. и 18. веку уско је повезано са економском политиком
меркантилизма. Израз "развој државе" означава све активности које имају за циљ
ширење пољопривредног подручја и побољшање тла. Пошто је ширење земље у 16. веку
услед раста становништва, после тридесетогодишњег рата и других катастрофа,
депопулирана подручја су поново уведена и дошло је до имиграције. Главна линија
експанзије било је јачање економске моћи државе.
Јозеф 2
Градови са пребивалиштем
Принчеви су такође желели да истакну своју моћ споља и узели су за пример француског
краља Луја 15. и његову величанствену палачу Версаил. Кнезови су све више мењали
изглед својих престоница државе и створили репрезентативну резиденцију
апсолутистичког доба, коју карактеришу свјетовне и црквене раскошне
грађевине, великодушно дизајниране парковима и уличицама . Поред ширења војске и
администрације, промоција уметности и науке такође је учинила стамбене градове
фокусним тачкама јавног живота. Главни градови и резиденцијални градови које је важно
споменути су Беч (водећа уметничка и културна метропола), Берлин, Дрезден, Минхен,
Хановер, Кассел, Дусселдорф, Бонн, Маинз, Вурзбург, Маннхеим и Карлсрухе.

4. Наполеонски период и Бечки конгрес

Откад је Хубертусбургки мир(Уговор из Хубертусбурга потписан је 15. фебруара 1763. у

дворцу Хубертусбург од стране Прусије, Аустрије и Саксоније да би се окончао Трећи
шлезијски рат.), на тлу немачког царства је постојао мир. Са 30 година то је био један од
најдужих раздобља мира у немачкој историји. Уметност, култура и наука су
цветале. Основане су школе и универзитети. У овим дугим годинама мира такође је
вођена широка дискусија о томе шта је Немачка и где се налази. Аустрија није била
Немачка нити је била Хохензоллернска Пруска. Зато се појавила идеја да се између две
велике силе створи трећа Немачка из средњих и малих немачких држава , али идеја се
заглавила у почетку. Већина принчева и политичара није била нарочито заинтересована
за Немачку. Жеља за немачким народом, за отаџбином за све Немце, углавном је потекла
од племићког и средњег слоја.
ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА
Док су немачки песници и мислиоци још увек филозофирали о правом путу ка немачкој
нацији, акције су се дешавале и у другим земљама . У Америци, на 13 колоније
најавили своју независност од Енглеске на 4. јула 1776 . Декларацијом о независности
по први пут су формулисана људска права и одговорност владе према народу. У Европи је
било потребно још 13 година пре него што су те идеје о просвећивању постале уставна
основа једне државе: 14. јула 1789. Французи су почели да нападају Бастиљу, државни
затвор у Паризу
Револуција . Људска и грађанска права су већ била 26. августа
најавио. Француска револуција , на челу са Наполеон Бонапарта, је први поздравио са
радошћу од стране немачког интелектуалног света . Али та радост је нестала када је
револуција постала крвава и главе су се ваљале у маси. Од 1792. године велике европске
силе бориле су се против Француске у промени коалиција. Желели су да спрече ширење
револуционарних идеја у Европи.
Наполеон Бонапарте постао је најмоћнији владар у Европи и променио Немачку у 20
година више него сви немачки цареви и краљеви у 200 година раније. Након војних
успеха Француске, противници рата 1801. године препознали су Рајну као границу између
Француске и Немачке империје . Али Наполеон није био задовољан тим. Желео
је "међуспремнике" између своје земље и Аустрије. Они би требали бити преслаби да
нападну Француску, али довољно снажни да Француској помогну против Аустрије. Због
тога је преуредио Немачку. Духовни домени предати су секуларним принчевима .
Када је 1805. Дошло до још једног рата између Француске и Аустрије , интервенисали су
немачки кнезови. Многи од њих били су за Наполеона, који је сада цар Француза. Након
победе Наполеон је претворио Баварску и Виртемберг у краљевства, а Баден у Велико
војводство. Његов циљ је био да се уништи старo Nemacko carstvo. Многи људи у
Немачкој примили су Наполеона са симпатијом. Надали су се да ће то донијети слободу и
једнакост . У племените привилегије су углавном укинути, сељаци ослобођени из
свог зависности и законски изједначен са осталим грађанима.
Уведена је слобода трговине. Држава је гарантовала слободу вероисповести. Нови
Грађански законик, „Code Civile—1804.“, требало би да регулише суживот грађана на
основу једнакости закона. Е на бира Скупштина народа, није било још нема , грађани су
остали политичке партиципације искључене .
Све више и више немачких држава постајало је "француским". Напокон, само Пруска
и Аустрија су биле напољу. Ускоро се појавило противљење француској доминацији
Немачка, коју су многи доживљавали као окупацију. Наполеон сматра непобедив је у
борби у Русији поражен било и да су се Немци храброст. У исто време, туга је била
велика јер је око 200.000 војника француске војске дошло из немачке конфедерације
Рајне. То је повећало мржњу Француза и даље и довело је до националног таласа. Први
пут народ није морао да се форсира у рат, јер нису кнезови, али народ је желео овај
„ослободилачки рат“. Француска војска је поражена од стране коалиције из Пруске,
Русије, Енглеске, Шведске и Аустрије у " Борби народа " код Лајпцига ( 16. октобра до 19.,
1813 ). Савезне државе Рајне раскинуле су савез са Наполеоном, који је морао да поднесе
оставку и протјеран на острво Елба. Француски доминација Немачке и Европе била готова.
Након ослобађања од "француског угњетавача", многи су сањали о уједињеној Немачкој у
којој би народ требао да каже и влада. Али управо се тога плашили европски кнезови. На
" Бечком конгресу " на јесен
Од 1814. до лета 1815. желели су да реорганизују Европу. Још једном , „немачко питање“
је поставило посебне проблеме , јер ни немачки ни други европски кнезови
нису желели такву „целу Немачку“ . То је изгледало сувише велика и моћна свима. Уместо
тога, створили су "Немачку конфедерацију" у којој је било 35 суверених немачких држава
и четири слободна града . Њихови представници формирали су "Бундестаг", који се састао
под аустријским председавањем у Франкфурту. У Бундестагу су били само
делегати владе, опет нема представника народа. Моћ је остала с принчевима као и прије.
Бодови Бечког конгреса - рестаурација :

 Враћање старог друштвеног уређења

 Обнављање старих граница
 Међутим, Свето римско царство немачког народа неће бити обновљено.
 Уместо тога: немачка конфедерација (35 кнежевских држава + 4 слободна царска
града)
 Свети савез као гаранција за будућност
  na Beckom kongresu je odluceno da umesto Rajnskog saveza sada postoji Nemacki
savez. Taj savey dosta lici na teritoriju danasnje Nemacke. Sve od 1815.godine je osnova
ya ujedinjenje Nemacke koju ce Pruska iskoristiti 1871.-ujedinjenje Nemacke
 oni pokusavaju da poniste posledice Napoleonove vladavine koji je dosao na vlast
krilima Francuske revelucije sa ciljem da promeni svet

- Наполеон

Istorija kaže da je bio veliki čovek, niskog rasta. Veliki vladar, velikog carstva. Promenio
je tok istorije i zauvek ostao zapamćen kao jedan od najvećih vladara - Napoleon
Bonaparta. Posledice Napoleonovih osvajanja su:

 Izmenjen društveni poredak

 Ukinut je feudalizam
 Uvedene su reforme
 Uvedeni su građanski zakoni

 NAPOLEON: USPON KA VLASTI

 Posle francuske revolucije, kralj gubi vlast i ona prelazi u ruke naroda. Ali kako to
obično biva, vlast su preuzeli pripadnici viših slojeva društva. Oni bogatiji i
moćniji. Ovo je novo razdoblje revolucije.

 Usvojen je novi Ustav 1795. kojim je višim slojevima građana omogućeno

da se održe na vlasti.

 Zbog straha od napada Engleske i njenih saveznika, stvoreno je izvršno

vladajuće telo koje je brojalo pet članova i zvalo se DIREKTORIJUM.

 DIREKTORIJUM je 1796. godine odbranu revolucije i komandu nad vojskom

poverio generalu Napoleonu Bonaparti.

Napoleonovi vojni uspesi i naglo stečena popularnost učinili su ga favoritom političara i

narodnih masa koji su želeli stabilnost nakon godina revolucionarne anarhije i nasilja.

Tri godine pošto je došao na čelo vojske, i godinu dana nakon pohoda u Egipat,
Napoleon je u novembru 1799. godine izveo državni udar tokom koga uspeva da
svrgne sa vlasti Direktorijum i umesto njega postavlja tročlani Konzulat.

Iste godine usvojen je Novi Ustav, koji je stvorio uslove da se, Bonaparta imenuje
za Prvog konzula Republike, i zavede diktaturu.

Četiri godine kasnije, 1804. godine, Napoleon je u Bogorodičinoj crkvi u Parizu, u prisustvu
rimskog pape, krunisan za impertora - cara Francuske. Time je republika ukinuta, a
sam Napoleon postao je car Napoleon I.
Kada je Napoleon imenovan za cara zaveo je potpunu cenzuru. To se najjasnije vidi po tome što
je: uhapsio je sve političke protivnike i sumnjive osobe, zabranio listove, knjige, pozorišne
predstave, itd.

Sa druge strane, svoj autoritet kao vladara jačao je velikim vojnim uspesima, osvajanjima i
finansijskom stabilnošću koji su izdigli čitavu državu.6

Čuveni Građanski zakonik, poznat i kao Napoleonov kodeks izašao je 1804. godine, a u
njemu su bile sadržane sve pravne tekovine revolucije: utvrđena su prava građana, njihov
položaj pred sudovima, zaštićeno je privatno vlastništvo i postavljena je osnova stabilnog
građanskog mira. Država je podeljena na departmane, a svakom od njih upravljao je
prefekt.

Napoleon je nasledio veliku revolucionarnu armiju koja je uskoro dostigla broj od 400.000
vojnika.8

NAPOLEON I EVROPA

Napolen je nastavio vojna osvajanja. Velika Britanija mu je ponovo objavila rat 1803. godine,
a protiv moćne engleske mornarice Napoleon je doživeo veliki poraz u bici kod Trafalgara
1805. Iste godine Napoleon je pobedio udružene austro-ruske snage kod Austerlica.

Nakon brojnih pobedničkih ratova, vođenih između 1805. i 1809. godine, Napoleonovo carstvo
je dominiralo Evropom. Francuska se prostirala od Hamburga na severu Nemačke,
današnje Holandije i Belgije, sve do Rima u srednjoj Italiji. U ostalim vazalnim državama
vladala su Napoleonova braća sa titulama kraljeva.

Samo su Rusija, Austrija i Velika Britanija ostale nepobedive.

NAPOLEONOV POHOD NA RUSIJU I VELIKI NEUSPEH

Napoleon 24. juna 1812. godine kreće u pohod na Rusiju. Sa skoro 700 hiljada vojnika stiže do
Moskve, koju su Rusi spalili i povukli vojsku. Napoleon zauzima rusku prestonicu bez velikih
borbi, ali bez načina da nabavi hranu i municiju za veliku vojsku.

Kada je došla zima, ruski vojnici napali su gladnu francusku vojsku i naterali Napoleona da se po
najvećoj zimi preda i započne povlačenje. Na tom putu izginuli su mnogi francuski vojnici.
Povlačenje Napoleonove vojske usled gladi, strašne zime i velikih gubitaka opisano je u romanu
"Rat i Mir", ruskog pisca Lava Tolstoja, koji govori o ovom pohodu. Neuspeh u Rusiji ohrabrio
je ostale evropske vladare da krenu protiv Francuske. Nakon poraza francuske vojske u bici kod
Lajpciga, Pariz je okupiran, a Napoleon svrgnut 1814. godine. Bivši car prognan je na ostrvo
Elba u Sredozemnom moru. Na presto Francuske vraćena je dinastsija Burbona. Brat
pogubljenog Luja XVI ustoličen je za kralja pod imenom Luj XVIII. Napoleon u martu 1815.
beži sa Elbe i stiže do Pariza. Luj XVIII beži iz zemlje pred Napoleonovom vojskom, te
Bonaparta ponovo uspostavlja carsku vlast i kuje planove za odbranu zemlje. Evropske zemlje su
se ponovo ujedinile protiv Napoleona, te je on pobeđen u čuvenoj bici kod Vaterloa, nedaleko od
Brisela.Napoleon Bonaparta umro je 1821. godine u izgnanstvu na ostrvu Sveta Jelena,
osamljenom usred Atlanstkog okeana.

ZANIMLJIVOSTI IZ NAPOLEONOVOG ŽIVOTA

O ŽENIDBAMA I LJUBAVNIM AFERAMA:

Napoleon se dvaputa ženio, ali je imao niz ljubavnih afera. Prva žena mu je bila Žozefina sa
kojom nije imao dece. Sa nekoliko ljubavnica je dobio decu ali neke nije priznao. Napoleonova
prva žena Žozefina se nije nakon razvoda preudala. Drugi put se oženio Marijom Lujzom
austrijskom princezom, koja mu je podarila naslednika Napoleona II. Marija nije otišla sa njim
na Svetu Jelena kada je prognan, nego se preselila u Parmu gde se upustila u ljubavne afere.

O NAPOLEONOVOJ VISINI:

Uobičajno mišljenje je u to vreme bilo da je Napoleon niskog stasa ali on je ustvari bio visok
1,68cm tako da je on spadao u muškarce srednje visine. Ipak pošto je stalno imao ličnu pratnju
vojnika koji su bili visoki 1,80cm svima se činilo da je on veoma nizak.

O POHODU NA EGIPAT:

Pohod na Egipat smatra se njegovim vojnim neuspehom ali ipak sa njegovom vojskom su u
Egipat krenuli i naučnici, pisci i istračivači. Jedan od tih stručnjaka francuski naučnik Šampolion
je 1882. godine dešifrovao hijeroglifsko pismo pomoću kamene Ploče iz Rozete. Ljudi su dugo
mislili da je Napoleonova vojska uništila Sfingi lice, ali je kasnije utvrđeno da je njeno lice bilo
uništeno mnogo pre dolaska Napoleonove vojske.

Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски
државник Клеменс Метерних. Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815. године.
Сврха конгреса је исцртавање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. Скуп је
био настављен иако се током рада конгреса Наполеон вратио на власт у Француској у марту
1815. године. Коначни документ конгреса потписан је девет дана након Наполеонова пораза
у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. године.[1] Технички говорећи може се приметити да конгрес
никад није одржавао пленарне сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне
састанке великих сила.
Бечки конгрес се бавио одређивањем целокупног политичког облика Европе
након Наполеонових ратова. Једини изузетак је била Француска, са којом је потписан Париски
мировни споразум 30. маја 1814. године.

Учесници
 Велику Британију је представљао министар спољних послова виконт Кестлереј
(Castlereagh), од фебруара 1815. војвода од Велингтона, а задњих седам дана и гроф од
Кланкартија.
 Аустрију је представљао кнез Клеменс фон Метерних и његов заменик барон Весенберг
 Пруску је представљао канцелар Карл Аугуст фон Харденберг и дипломата и
научник Вилхелм фон Хумболт.
 Француску је представљао министар спољних послова Шарл Морис де Талеран
 Русију је службено представљао министар спољних послова гроф Неселрод, али
цар Александар I Романов је сам деловао.
Представници 4 велике силе победнице настојали су да искључе Француску из озбиљних
преговора, али Таљеран је вешто успео да се убаци у унутрашње кругове саветовања у првим
недељама преговора. Представници 4 велике силе били су неодлучни како да спроводе
преговоре, а да не изазову заједнички протест мањих сила. Због тога су 30. септембра 1814.
на прелиминарну конференцију о протоколу позвали Таљерана и шпанског представника
Маркиза од Лабрадора.
Већину рада на конгресу урадиле су 4 велике силе (Велика Британија, Русија,
Пруска, Аустрија) и Француска. По неким питањима сарађивали су са

 Шпанијом, коју је представљао маркиз од Лабрадора

 Португалијом
 Шведском
 По питањима Немачке разговарало се са Хановером, Баварском и Виртембергом

Територијалне промене
 Русија је добила већину Варшавског војводства као Конгресну Пољску и дозвољено је да
задржи Финску, коју је анектирала 1809. од Шведске (Финска је остала у саставу Русије до
1917)
 Пруска је добила 40% Саксоније, делове Варшавског војводства
(Познањ), Данциг (Гдањск), Порајње и Вестфалију.
 Немачка конфедерација је створена од 39 немачких држава (од претходних 300) под
председништвом аустријског цара. Само су делови Пруске и Аустрије били у
конфедерацији.
 Династији Орање-Насау додељује се Низоземска република и Аустријска
Низоземска (приближно данашња Белгија) да би тим подручјем владала као Низоземским
краљевством. Додељује им се и Велико војводство Луксембург (са Луксембургом као
делом Немачке конфедерације)
 Норвешка је припала Шведској (у персоналној унији)
 Шведска Померанија је припала Пруској
 Швајцарској се гарантује независност
 Војводство Лауенберг (дотад у саставу Хановера) припада Данској, а Хановер постаје
краљевство и компензира се територијама Минстерске бискупије и пруске Источне
Фризије
 Признаје се већина територијалних добитака Баварске, Виртемберга, Бадена, Хесен-
Дармштата и Насауа. Баварска такође добија Рајнски Палатинат и делове војводства
Вирцбург и великог војводства Франкфурт. Хесен-Дармштат је Пруској предао војводство
Вестфалију, па је добио град Мајнц.
 Аустрија је добила Тирол и Салцбург, бивше Илирске провинције и Ломбардија-Венецију у
Италији. Бивше аустријске територије у југозападној Немачкој остале су под контролом
Виртемберга и Бадена, а Аустрија је изгубила и аустријску Низоземску.
 Хабзбурзи су добили и велико војводство Тоскану и војводство Модену
 Војводство Парме, Пјаченце и Гуастеле предаје се Марији Лујзи, Наполеоновој жени из
породице Хабзбурга.
 Папска држава је повратила свој некадашњи опсег, са изузетком Авињона и Комтат
Венесена
 Британији је потврђена контрола над Јужном Африком, колонијом Кејп, Тобагом, Цејлоном
и различитим колонијама Африке и Азије. Друге колоније, а посебно Холандска источна
Индија и Мартиник враћају се претходним власницима
 краљ Сардиније поново добија Пијемонт, Ницу и Савоју и контролу над Ђеновом
 Бурбонац Фердинанд IV, краљ Две Сицилије добија поново Напуљско краљевство
 укида се трговина робљем
 Слобода пловидбе уводи се за многе реке, укључујући Рајну

Друге промене
Главни резултати конгреса:

 потврда да Француска губи све територије освојене од 1795. до 1810.

 Увећање Русије, која је добила већину Варшавског војводства
 Увећање Пруске, која је добила Вестфалију и северну Рајнску област
 Консолидација Немачке конфедерације од 39 држава, којом је било много лакше
управљати него са претходних 300 држава. Немачком конфедерацијом су
управљале Аустрија и Пруска.
 Представници на конгресу су се сложили са бројним територијалним
променама. Норвешка, која је дотад била део Данске улази у персоналну унију са
Шведском. Аустрија је добила Ломбардију-Венецију у северној Италији, док је већина
северне средишње Италије припала Хабзбуршкој династији (Велико војводство Тоскана,
војводство Модена и војводство Парма). Папа је поново успоставио Папску државу.
Краљевина Пијемонт-Сардинија је повратила своје копнене поседе, а добило је и
контролу над Ђеновом. У јужној Италији Жоашен Мира је најпре добио право на Напуљско
краљевство, али пошто је подржао Наполеона у Сто дана био је свргнут, а на престо је
враћен Фердинанд IV. Створена је велика Уједињена Краљевина Низоземска. Велика
Британија је добила протекторат над Јонским острвима и над Сејшелима по одлуци
Париског мировног споразума из 1814. године.

5. Период рестаурације и бидермајерско раздобље 1815–1848

-bidermajer je u kulturi što Meternihova restauracija (1815-1848) u državi i

društvu;
- ona je prakticno estetski plod Beckog kongresa, koji otvara dug period
evropskog mira;
-kultura se više i ne stvara, civilizacija je njen
završni, dekadentni oblik;
-umetnici aristokratskog porekla uzimaju gradjanske pseudonime, zahtevajuci i
nov kulturni identitet za novo doba;
-uz politicka previranja i Meternihovu cenzuru, gradjani se okrecu
kulturi;
- Žan Paul Rihter prica o nacinima na koje kultura može coveka da ucini
srecnijim i oba nacina (prvo
da se odvojimo od ovozemaljskog, pa da u njega zaronimo tako da nam više
ništa nije vidljivo osim sitnih
stvari) nalazi u Gotlibu Bidermajeru;
- idila i intimni ton vladaju u delima slikarstva bidermajera – tu dakle
nema više herojskog i monumentalnog iz romantizma

Бидермајер (нем. Biedermeier) је период између Конгреса у Бечу (1814.-15. год.) и Буржоаске
револуције (1848.год). Сматра се да је то последњи период пре индустријализације. То је
уметнички правац и животни стил у првој половини 19. века у немачком говорном подручју.
Сам назив бидермајер први је употребио Јосеф Виктор вон Шефел. Назив је добијен
комбинацијом двеју измишљених малограђанских и сатиричних ликова
у Минхенском часопису Fliegende Blätter (нем. "Летећи листови") господе Бидермана и
Буменмајера.[1] Највише јединство слога је добио у примењеној уметности у намештају,
порцелану и текстилу.[2] Бидермајер је постао синоним за естетику буржоазије. Везан је за
буржоаски рационални и склон једноставности став, који се испољио кроз моду, уметност,
дизајн намештаја и књижевност тог времена. Бидермајер се одликује практичношћу,
линеарношћу и комфором. У првој половини 19. века буржоазија се финансијски полако
изједначавала са аристократијом, па је могла себи да приушти производе који су јој пре били
недоступни, као на пример сребро, тапацирани намештај и порцеланску керамику чије цене су
због увођења мануфактурне производње знатно пале. Укуси владајућих класа су се све више
подударали, али с друге стране грађанска класа није још имала могућности да стиче већа
имања и зграде, па је овај стил, налик данашњем времену био заступљенији и адаптиранији
за градске амбијенте. Типични примери намештаја овог стила су лаке столице и софе, љупке
комоде, писаћи столови, витрине са стаклом и полице за књиге. На бидермајер период
утицали су сви стари стилови од ренесансе до Луј XVI и Аустријског царства. Општа одлика
периода је мешавина стилова и трагање за удобношћу, велика разноврсност крупног
намештаја, столица и фотеља. Често су употребљавана дубоко ушивена дугмад на
седиштима, тракице и чипке за покривање спојева на дрвету и тапацирунгу. Коришћене су и
разне врсте дрвета, обично тамне нијансе, са инкрустрацијама ћилибара и седефа,
примењивана је кувана кожа, хартија и гвожђе. Бидермајер период је сматран за типично
немачки феномен и кроз њега се испољавају први резултати индустријализације,
стандардизовани конфекцијски комади, једноставност форме, функционалност и модерни
методи дистрибуције. Дизајн намештаја је заснован на основним геометријским облицима као
што су квадрат, троугао, круг и елипса, који су укомбиновани тако да чине складну целину.
Најважнији политички догађаји унапред

 Француска револуција је избила 1789.

 1799. Наполеон преузима власт у Француској.
 1804. Наполеон је окруњен за цара у Паризу.
 Наполеонова кампања у Русији завршава се катастрофом 1812. године.
 1813. Наполеон је претрпео одлучујући пораз у Битки за Нације код Лајпцига.
 Бечки конгрес се одржава 1814-1815.
 1815. Наполеон је последњи пут покушао да поврати власт: владавина сто дана и
коначни пораз код Ватерлоа.
Најважнији економски и друштвени развој унапред

 Протоиндустријализација - индустријализација - индустријска револуција

 Пораст средње класе
 Отуда: захтеви буржоазије за учешћем у политичком животу, тј. За
демократизацију друштва
 Политичко-идеолошке струје: национализам и либерализам

Људи су били веома разочарани након бечког конгреса . Нису се борили за то у

ослободилачким ратовима, па су се тако „либерални“ студенти и професори у такозваним
„братствима“ слободно удружили на универзитетима. Године 1817. њих 500
прославило је 300. годишњицу реформације у Вартбургу захтевајући слободну Немачку
под црним и црвеним и златним заставама. " Карлсбадским одлукама " из 1819. братства
су била забрањена, а запаљиви "радикални" студенти осуђени на затвор. Много
професора је отпуштено, а универзитете је надгледала полиција. Новине, брошуре и
политички списи „дозвољени су за штампање само ако су их одобриле владе“ - другим
речима, постојала је „цензура“.
Устаници у неколико немачких земаља значили су да су кнезови морали да
доделе народ уставима и парламентима. Нови покрет је кулминирао " Хамбацхер
фестом ", којем је 27. маја 1832. присуствовало око 30.000 људи . Али опет поражен
принц - који је још увек водио аустријски канцелар Меттерницх - назад, још увек је
превладала цензура , либерали, демократи, патриоте били су ухапшени и осуђени. Опет
у Немачкој није било праве револуције.
Многи грађани су се повукли из јавног и политичког живота у приватни живот и тако је
уследила ере бидермајера .

Чаробно средство на путу ка Немачкој није била филозофиЈА и државници, али

произвођачи и железничке градитељи. Швапска листа Фридрих сматрала је да
је железница најважнија на овај начин. Требало је превазићи мале државе и ујединити
немачку нацију . Фриедрицх Листу подржали су произвођачи и трговци који
су захтевали велико немачко тржиште како би роба могла слободно и јефтиније долазити
с једног места на друго. Након тешких преговора , 18 држава под вођством Пруске
основао " немачки царина Удружење " у 1828. и 1. јануара 1834. царинске баријере пале
између њих и немачке царинске асоцијације без Аустрији основана.
У фебруару 1848. Карл Марк и Фриедрицх Енгелс најочитије су
формулисали преовлађујуће друштвено питање у свом објављеном Комунистичком
манифесту . У њему су се заложили за насилно рушење свих претходних друштвених
уређења.
Терен је био припремљен за револуцију, али подстицај је поново стигао из Париза - 24.
фебруара 1848. краљ и његова влада су свргнути, проглашена је република и привремена
влада. Демонстрације и уличне туче одржане су у готово свим немачким земљама у
марту. 13. марта , канцелар Принц Меттерницх, који је скоро 40 година одредио
реакционарну политику у Немачкој , морао је да поднесе оставку и напусти
Беч. Аустријски цар обећао је устав и укидање цензуре и пруски краљ јединство Немачке и
устава у свим немачким земљама . Али било је људи који нису веровали принчевим
обећањима и радије су узимали ствари у своје руке. Срели су се
31. марта у Франкфурту како би разговарали о томе како даље. Те радикалне снаге позвао
је на крају кнеза владавине и демократије.

Главни захтеви револуционара - "мартовски захтеви"

 Народно наоружање
 Слободан избор службеника
 Слобода штампе
 Судови жирија (= учешће представника народа у судским суђењима)
 Формирање целог немачког парламента
18. маја 1848. године, 586 изабраних представника састало се у Паулскирцхеу у
Франкфурту за немачку националну скупштину. Међутим, састав овог првог немачког
парламента био је све само не репрезентативан: чланови парламента су претежно били
из академске образоване средње класе. Занатлија је било мало, а сељаке уопште није
представљао члан парламента или радник.
Већина определио за мале немачке решење са јаком централном власти са опстанак
појединих држава. На челу царства био је пруски краљ као "цар Немаца", с правом да
именује владу царства. Право на законодавство и контролу владе треба да буде од људи
који су изабрани од стране парламента. Пруски Краљ Фридрих Вилхелм 3. Одбацио је
круну а оно због чега су многи разочарани било је и распуштање Паул цркве као и због
устанка у Саксонији,
Вестфалији и Бадену који су водили ка свему томе.

6. Индустријализација, сиромаштво и борба за социјалну правду

Чаробно средство на путу ка Немачкој није била филозофи и државници, али произвођачи
и железничке градитељи. Швапска листа Фридрих сматрала је да је железница најважнија
на овај начин. Требало је превазићи мале државе и ујединити немачку
нацију . Фриедрицх Листу подржали су произвођачи и трговци који су захтевали велико
немачко тржиште како би роба могла слободно и јефтиније долазити с једног места на
друго. Након тешких преговора , 18 држава под вођством Пруске основао " немачки
царина Удружење " у 1828. и 1. јануара 1834. царинске баријере пале између њих и
немачке царинске асоцијације без Аустрији основана.
Индустријализација која је настала из Енглеске за кратко време толико је променила
живот људи да се говори о „индустријској револуцији“. Изграђене су фабрике у којима
је све више и више машина радило све више људи. А пошто је било више тражитеља
посла него посла, произвођачи су били у могућности да плате остану врло ниске. Али чак и
онима који су имали посла могу бити потребне болести или несреће - и са њима је цела
породица. У неким областима Немачке потреба је постала толико хитна да су чак и деца
морала да раде неколико пенија . Ланени ткалци упутили су се до фабрика у јуну 1844.
године , уништили машине и спалили их Књиге рачуна у којима су евидентирани њихови
дугови. Устанак је крваво угушио пруска војска.
У фебруару 1848. Карл Марк и Фридрих Енгелс најочитије су
формулисали преовлађујуће друштвено питање у свом објављеном Комунистичком
манифесту . У њему су се заложили за насилно рушење свих претходних друштвених
уређења.

7. Уједињење Немачке под пруском влашћу

-postoje mnoge rasprave o tome da li se dogodilo ujedninjenje Nemacke ili

prosirenje Pruske

-Bismark je delimicno odgovoran za pocetak vise ratova koji su voili do dramaticne

promene politicke structure Nemacke

-Bismark je izazvao Francusku, kojom je vladao Napoleon III, i izbio je Francusko-

pruski rat, u kojem su se juznonemacke drzave pridruzile Severnonemackoj
konfederaciji u borbi protiv Francuske.

-Francuska je pretrpela poraz

-Bismark je time zakonito stvorio Nemacko carstvo podvodjstvom Pruske uz

iskljucenje Austrije

Уједињење Њемачке у политички и управно ингерисану националну државу званично је

дошло 18. јануара 1871. године у Галерији огледала у Версајском дворацу у Француској.
Владари њемачких држава, изузев Аустрије, окупили су се у Версају како би пруског
краља Вилхелма I прогласили њемачким царем (кајзером) након француског пораза
у Француско-пруском рату. Незванично, дефакто прелазак већине њемачког говорног
становништва у федералну организацију држава развијала се већ неко вријеме кроз званичне
и незваничне савезе између владара. Сопствени интерес различитих страна отежавао је
поступак кроз скоро један вијек аутократским експеримената, почевши од доба
Наполеоновских ратова, што је довело до распада Светог римског царства њемачког
народа 1806. године, као и накнадни пораст њемачког национализма.
Уједињење је било изложено тензијама због религијских, лингвистичких, друштвених и
културних разлика међу становницима нове нације, указујући на то да је 1871. година
представљала само један тренутак у континууму великог процеса уједињења. Цар Светог
римског царства је често називан „царем свих Нијемаца”. У царству, племство је често
називано „владари Њемачке” или „владари Нијемаца” — земље које су некада носиле
назив Источна Франачка биле су организоване као ситна краљевства још од времена
прије Карла Великог (800. година). На планинским предјелима великог дијела територије,
изоловани народи су развијали културне, образовне, лингвистичке и религијске разлике у тако
дугом временском периоду. До 19. вијека, унапређење саобраћаја и комуникација довело је до
сближавања ових подручја.
Свето римско царство њемачког народа, које је укључивало више од 500 независних држава,
потпуно се распало када је цар Франц II абдицирао 6. августа 1806. током Рата треће
коалиције. Упркос правном, управом и политичком поремећају које је настало распадом
Царства, народи из њемачких говорних области старог Царства имали су заједничку
лингвистичку, културну и правну традицију која је додатно побољшана њиховим заједничким
искуствима у Француским револуционарним ратовима и Наполеоновским ратовима. Европски
либерализам дао је интелектуалну основу за уједињење изазивајући династичке и
апсолутистичке моделе друштвене и политичке организације; либерална њемачке
манифестација наглашавала је значај традиције, образовање и лингвистичког јединства
народа у географском подручју. Привредно, стварање пруског Цолверајна (трговачког савеза)
1818. године и његово накнадно проширење укључивањем других њемачких држава Њемачке
конфедерације, смањило је конкурецију између и унутар држава. Са појавом различитих
видова саобраћаја олакшана су послова и рекреативна путовања, што је довело до контакта и
понекад сукоба између говорника њемачког језика широм средње Европе.
Модел дипломатских сфера утицаја која је настао на Бечком конгресу 1814—1815. године
након Наполеоновских ратова повећао је аустријску доминацију у средњој Европи.
Преговарачи у Бечу нису у обзир узимали надолазећу снагу Пруске међу њемачким државама
и зато није предвиђено да ће Пруска настојати преузме руководство над њемачким државама.
Овај њемачки дуализам дао је два рјешења за проблем уједињења: малоњемачко рјешење,
тј. Њемачка без Аустрије, и великоњемачко рјешење, тј. Њемачка са Аустријом у свом
саставу.
Историчари воде расправе о томе да ли је главни план Ота фон Бизмарка — министар-
предсједник Пруске — био да прошири 1866. године Сјеверноњемачку конфедерацију на
остале независне њемачке државе у јединствени субјекат или да прошири моћ Пруске. Ти су
фактори, поред Бизмарскове Реалполитике, довели до окупљања савремених субјеката како
би се реорганизовале политичке, привредне, војне и дипломатске везе у 19. вијеку. Реакције
на дански и француски национализам обезбједиле су фокус на изражавање њемачког
јединства. Војни успјеси — нарочито пруски — у три регионална рата генерисали су
одушевљење и понос који су политичари искористили за промовисање уједињења. Овим
искуством поновљена је успомена на заједничко достигнуће у Наполеоновским ратовима,
нарочито у Рату шесте коалиције 1813—1814. године. Са успостављањем Њемачке без
Аустрије, политичко и управно уједињење 1871. године је барем привремено ријешило
проблем дуализма.

Политичко и управно уједињење[уреди | уреди извор]

Новонастало Њемачко царство чинило је 25 држава, од чега су три била ханзетски градови.
Спроведено је малоњемачко рјешење које није укључивало Аустрију, умјесто великоњемачког
рјешења које је укључивало и Аустрију. Уједињење различитих држава у једну нацију
захтјевало је више од појединих војних побједа, колико год да су оне утицале на морал.
Такође је оно било премишљање о политичком, друштвеним и културном стању и изградњи
нових метафора о „нама” и „њима”. Ко су били нови чланови ове нове нације? За шта су се
залагали? Како су се организовали?

Конститутивне државе[уреди | уреди извор]

Иако је често окарактерисана као федерација монархија, Њемачко царство, строго говорећи,
било је сачињено од 26 држава.[1]
Политичка структура[уреди | уреди извор]
Устав Сјеверноњемачке конфедерације 1866. године постао је Устав Њемачког царства. Са
овим уставом нова Њемачка је стекла неке демокртске одлике: нарочито Рајхстаг, који је —
насупрот скупштиние Пруске — представљао грађане на основу непосредног и једнаког
избора бирачког тијела кога су чинили сви мушкарци старији од 25 година. Шта више, избори
су углавном били без подвала, изазивајући понос у националној скупштини. [2] Међутим,
законодавно тијели је захтјевало сагласност Бундесрата, федералног савјета заступника из
свих држава, у коме је Пруска имала снажан утицај; Пруска је могла именовати 17 од 58
заступника, од чега је само 14 гласова било потребно за вето. Пруска је тако вршила утицај у
оба тијела, а извршну власт је имао пруски краљ као Кајзер, који је постављао федералног
канцелара. Канцелар је искључиво одговарао и у потпуности служио Кајзеру. Званично,
канцелар је дјеловао као кабинет сачињен од једног човјека и био је одговоран за вођење
свих државних послова; у пракси, државни секретари (бирократски високи званичници
задужени за области као што су финансије, рат, спољни послови итд) дјеловали су као
незванични портфељски министри. Са изузетком од раздобља 1872—1873. и 1892—1894,
канцелар је истовремено био први министар царског династичког хегемонског краљевства,
Пруске. Рајхстаг је имао овлашћења да усвоји, измјени или одбије расправе, али није могла
покренути усвајање (овлашћење за покретање усвајања закона имао је канцелар). Друге
државе су задржале властите владе, али су војне снаге мањих држава пале под пруску
контролу. Војне снаге већих држава (као што су Баварска и Саксонија) су задржале неку
аутономију, али су биле изложене значајним реформама како би се координисале са пруским
војним принципима и стале под контролу федералне владе у вријеме рата.[3]

Историјски аргеумент и друштвена анатомија[уреди | уреди извор]

Зондервег хипотеза потешкоће Њемачке у 20. вијеку приписује слабим политичким, правним и
привредним основанма новооснованог царства. Пруска земљопосједничка елита, Јункери,
задржала је знатан дио политичке моћи у новој држави. Зондервег хипотеза њиховој снази
приписује одсуство револуционарног напредка средње класе, или сељака у комбинацији са
градским радницима, 1848. и поново 1871. године. Недавна истраживања улоге велике
буржоазије — која укључује банкаре, трговце, индустријалце и предузетнике — у изградњи
нове државе у великој мјери побија тврдње политичке и привредне доминације Јункера као
друштвене скупине. Ова новија научна истраживања истичу значај трговачких класа
Ханзетских градова и индустријског руководства (нарочито важно у Рајни) у развоју Њемачког
царства.[4]
Додатне студије различитих скупина у Вилхелмовој Њемачкој су доприњеле новом погледу на
тај период. Иако су Јункери, заправо, наставили да контролишу официрски корпус, они нису
доминирали друштвеним, политичким и привредим питањима као што то каже Зондервег
хипотеза. Јункери на истоку су имали против тежу у буржујима на западу, као и у све већој
стручној класи у виду бирократа, учитеља, професора, љекара, адвоката, научника итд. [5]

Након неуспеха револуције, немачке државе су, као и до сада, формирале лабаву алијансу
у којој су се Пруска и Аустрија поново бориле за превласт. Пруске трупе обнављају стари
поредак у својој земљи и у мањим немачким државама . Пруски премијер Отто вон
Бисмарцк постао је нови снажни човек немачке политике . Циљ Бисмарцка била је снажна
немачка национална држава под пруским вођством . У јуну 1866. године, Пруска је
напустила Немачку конфедерацију и изазвала рат против Аустрије и њених савезника. У
битки код Кониггратза, пруске трупе су неочекивано брзо победиле 3. јула 1866.
године. Каснијим Прашким миром , немачка конфедерација је распуштена, а Аустрија је
истиснута из Немачке . Пруска се спојила са државама сјеверно од Мајне и формирала је
"Сјеверноњемачку конфедерацију" . Бисмарцк је желео да повеже јужне немачке државе
са Северно-немачком конфедерацијом. Још један рат, рат против Француске, послужио му
је као средство за то. Војници из целе Немачке марширали су против Француске и
победили Французе 2. септембра 1870. у битци код Седана. Након ове заједничке победе,
јединство Немачке било је ближе него икад. Проглас проруског краља Вилхелма за
немачког каисера Вилхелма И био је пресудан за успостављање царства.

Кроз ратове за оснивање царства

 1864: Немачко-дански рат због Сцхлесвиг-Холстеин-а

 1865: Пруска добија управу Шлезвига, а Аустрија администрацију Холштајна
 1866: Немачки рат - пруске трупе су заузеле Холштајн, трећа Немачка је прешла на
страну Аустрије
 1866: Бисмарцк распушта Немачку конфедерацију, ствара се Севернонемачка
конфедерација
 3. јула 1866. битка код Кониггратза (или Садове)

Циљеви рата Бисмарцка / Прусије

 Искључење Аустрије из Њемачке ( Аустрија не смије трпити даљње губитке -

Бисмарцк је Аустрију видио као важног будућег савезника!
 Распуштање Немачке конфедерације
 Оснивање Северноњемачке конфедерације
 Признавање права јужних немачких држава да оснивају своју конфедерацију на
југу

- Прилог Ханноверу, Курхессену, Нассауу и Франкфурту на Мајни

- 22 државе + 3 слободна града: Хамбург, Бремен и Лубецк
- 1867: Аустро-угарско насеље
- 8. јуна 1867.: Коронација цара Фрање Јосипа за краља Мађарске
Посљедњи и одлучујући корак: Француско-пруски рат 1871

 Повод: Емсер Депеше

 19. јула 1870.: Француска објављује рат Немачкој
 Употреба нових техничких достигнућа: железница за превоз трупа, топови
Крупс ...
 Битка код Седана, опсада Париза Пруска победа
 Територијална цесија Немачкој: Алзас и Лорена
 Разлози за анексију Алзација и Лорена:
- војни / стратешки разлози
- јавно мњење
Царство основано одозго - Немачка под хегемонијом Пруске

 18. јануара 1871: основао је Царство и прогласио цара у огледалној дворани у

Версајској палати.
 Прво је убедио Вилхелма И да постане немачки цар (писмо баварског краља
Лудвига ИИ.).
 Велики војвода Фриедрицх вон Баден цар Вилхелм И прогласио је царем.

8. Оснивање Немачког царства из аустријске перспективе

1848. godine, tokom martovske revolucije, nastalo je „Nemačko carstvo“ kao
nemačka savezna država. Bundestag Nemačke konfederacije priznao je njegovu
vladu, a time i privremeni ustav. [2] U proleće 1849., međutim, pruski kralj
Friedrich Vilhelm IV imao je revoluciju i nacrt ustava nije mogao da prevlada.

Nemačko carstvo je ime nemačke nacionalne države bilo između 1871. i 1945. U
početku nije bilo kongruentno, a ime je postalo i ime Nemačke po ustavnom
zakonu. Nakon "aneksije" Austrije u martu 1938. godine, termin "veliko njemačko
carstvo" ušao je u propagandu i službenu upotrebu. Uredbom vlade iz juna 1943.
godine naloženo je državnim institucijama da se to ime koriste u budućnosti.

9. Канцелар Бисмарцк и његова политика: домаћа, савезничка и

колонијална политика
Oto fon Bizmark (1815-1898)
-pruski kancelar: Jedina zdrava osnova velike je državni egoizam a ne
romantika!
-majstor je kombinacija i opcija;
- citave legende su se plele oko njegove strašne i tajanstvene
figure;
- zavladace parlamentarna monarhija gvozdenog kancelara
-donosi i Zakon protiv generalno opasnih težnji socijaldemokratije i
zapocinje Kulturkampf, ali posle Prvog vatikanskog koncila iz 1870. kelnski biskup Keteler
osudice za istu
stvar masonsko-jevrejsko-liberalnu zaveru;
-mrzi socijalizam, podržava nacionalizam
Растућа индустријализација променила је радне и животне услове
радикалан. Претворила је већину пољопривредника у индустријске раднике, сеоске у
градске људе. Градови су буквално експлодирали, а становништво експлодирало. Као што
Као резултат тога, станарине су нагло порасле да их многи имигранти нису
могли платити. Они који су највише користили били су произвођачи, индустријалци и
банкари.
А с напретком индустријализације, настајање велике радничке партије било је
неизбежно. Ова радничка партија настала је из „Генерал Герман Герман Воркерс
Ассоциатион“ Фердинанда Ласалле-а основаног 23. маја 1863. године. Од 1875. године
себе је називала "Социјалистичком радничком странком Немачке" и тражила је "директно
законодавство народа", "социјалистичко друштво" и "отклањање свих социјалних и
политичких неједнакости". Након засеока, Бисмарк усвојила је Социјалистичку Ацт (1878-
1890) 21. октобра 1878. године , који забранио све социјалистичке и
комунистичке удружења, склопова и новине. Ипак, основана је Социјалдемократска
радничка странка (1890. преименована је у Социјалдемократску странку Немачке (СПД)) ,
која је постала најјача странка у земљи . Бисмарк је узалуд покушавао да радници новим
социјалним законодавством (осигурање од болести, несреће, старости и
инвалидитета) победе . Својом савезничком политиком, Бисмарк је желео да створи
равнотежу снага у Европи путем стрпљивог проучавања досијеа, дискусија и преговора са
странкама, интересним групама, амбасадорима и политичарима из других земаља.

Берлински конгрес 1878

 Руско-турски рат 1877/1878
 Мир из Сан Стефана (укључујући Велику Бугарску)
 Бисмарцк и немачки Реицх као "поштени посредници"
 Независност за Србију, Црну Гору и Румунију
 Анексија Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске
 Велики тријумф Бисмарцка, врхунац његовог утицаја
Бизмарк отпуштање затим у марту 1890 .
Додато: Ото Едуард Леополд фон Бизмарк-Шенхаузен (нем. Otto Eduard Leopold von
Bismarck-Schönhausen; Шенхаузен, 1. април 1815 — Фредрихсрух, 30. јул 1898) је
био војвода од Лауенбурга и један од најважнијих вођа са друге половине 19. века.[1][2] Као
премијер пруског краљевства (1862—1890.) под геслом „крв и гвожђе“ серијом победоносних
ратова ујединио је 25 немачких држава у Немачко царство, основано 1871. с Вилхелмом I
Хоенцолерном као царем. После уједињења је постао први канцелар (1871—1890) Немачког
царства.
У почетку је био јункерски политичар дубоко конзервативних, аристократских и
монархистичких гледишта, који се борио против растућег социјал-демократског покрета у
осмој деценији 19. века, ставио је ван закона више организација и увео је старосне пензије,
здравствено осигурање, као и радничко осигурање у случају несреће. Постао је познат под
надимком Челични канцелар и сматра се једном од најважнијих фигура у немачкој историји.
Био је веома побожан хришћанин.
Величина улоге Бизмарка као ујединитеља Немачке веома је контроверзна тема међу
историчарима. Такође, постоји много расправа да ли је то било уједињење Немачке, или
експанзија Пруске. Оно што је извесно, Бизмарк је делимично одговоран за почетак више
ратова који су водили до драматичне промене у политичкој структури Немачке. Прво, уз
сарадњу Аустрије, Шлезвиг и Холштајн су припојени од Данске у Другом шлезвичком рату.
Мировни уговор је закључен у Бечу 30. октобра 1864. године. Већ 1865. године је Аустрија
била приморана да препусти Пруској контролу над овим северним земљама. Бизмарк 1866.
године напада Аустрију и брзо побеђује у бици код Кенигреца, прикључивши Хановер, Хесен-
Касел, Насау и Франкфурт Пруској и формирајући Севернонемачку конфедерацију.
Пошто је Бизмарк испровоцирао Француску, којом је у то време владао Наполеон
III, француско-пруски рат је избио 1870. године, током којег су јужне немачке државе, које су
сматрале Француску агресором, придружиле Северно немачкој конфедерацији у борби против
Француске. Франуска је претрпела понижавајући пораз, a Вилхелм I је био крунисан као
немачки император у дворани огледала (франц. Galerie des Glaces, нем. Spiegelsaal) у
Версају, која је служила као штаб пруске армије, 18. јануара 1871. године. Бизмарк је тиме
легално створио Немачко царство под вођством Пруске, уз искључење Аустрије.

Канцелар
Слављен као национални херој, Бизмарк постаје први канцелар новог немачког царства. У
спољној политици, посвећује се очувању мира између европских
сила Француске, Аустрије, Немачке и Русије. Бизмарк је веровао да централна позиција
Немачке у Европи може бити узрок њеног разарања у случају било којег рата.
На унутрашњем плану, био је забринут појављивањем двеју нових политичких партија:
Католичке партије центра, и Социјал-демократске партије Немачке. Кампања против
католицизма која је започела 1872. године, под именом „Културна борба“ (Kulturkampf) је
углавном била промашај. Бизмарк је напао социјал-демократе на два фронта:
социјалдемократска партија и њене организације су стављене ван закона, док је радничкој
класи удељено веома прогресивно законодавство које је гарантовало здравствено осигурање,
осигурање у случају несреће на раду, као и старосне пензије.
На изборима у 1890. години и Католичка партија центра и социјал-демократи су освојили
много гласова, а Бизмарк даје оставку на инсистирање немачког цара (кајзера) Вилхема II,
који је дошао на трон 1888. године. Бизмарк је провео своје последње године пишући мемоаре
„Размишљања и сећања“ (нем. Gedanken und Erinnerungen). Умро је у 83. години живота 1898.
године, у Фредрихсруху. Сахрањен је у Бизмарк-маузолеју у истом месту.

10. Доба империјализма у немачком царству - Вилхелмински период

Каисер Вилхелм I умро је 1888. године, а његов унук Вилхелм II постао је цар у „тројици
цареве године“ у 29. години. Одрастао је у царству, доживео оснивање царства као
младић, затим економски успон и пут ка великој европској сили. Мото је био: већи и већи,
бржи и бржи, бољи и бољи, све више и више. Само успеси и победе, без пораза. Имао је
своју политику и желео је да влада у свом царству. Социокритички "природословци",
писци који су желели да покажу свету такав какав заиста јесте, осумњичени су да раде
заједно са социјалдемократима и тако били "непријатељи отаџбине". Уметност је морала
да представља немачке величине и величине из прошлости и садашњости. "Погон за
величином" такође је био замка за Вилхелмову спољну политику и био је у супротности с
Бисмарк-овом политиком савезништва. Он и он
његов канцелар вон Булов хтео је да се такмичи за колоније и пре свега је била неопходна
флота . Дакле, Немачка је почела да се изгради један велики кланица флоту да би могли
да освоје сировине у иностранству.
Оно што је Вилхелма било немачке величине, светске моћи, сувог праха и оштрих мачева
учинило је да се "Вилхелмине" Немачка плаши и непопуларна.

Немачки империјализам

Немци су били најактивнији у вођењу империјалистичке политике,

јер је индустријски развој у Немачкој крајем 19. века био највећи, јер су у
њој највише примењивани проналасци у науци и техници. Немачка је брзо
сустигла Велику Британију и САД по индустријском развоју, али није
имала колоније, тј. Изворе сировина, радне снаге и тржишта. Главна
личност Немачке био је до 1892. Канцелар Ото фон Бизмарк. Он је био
творац моћне војске, али је у спољној политици био приличноно
неактиван. Тек његовим повлачењем из полтике Немачка започиње
активну спољну политку. Она осваја данашњу Намибију, Того, Камерун,
област између језера Тангањика и Занзибара, на Далеком истоку осваја
северни део Нове Гвинеје и суседни архипелаг (бизмарков архипелаг),
купује од Шпаније Маршалска, Каролинска и Марјанска острва. Ипак све
су то биле другоразредне колоније у односу на колоније Британије и
Француске и зато се Немачка ужурбано припремала за рат. Немачка и њено
колонијално царство 1914:

Герман Емпире

Немачке колоније и заштићена подручја

Пошто колоније немачких земаља нису постојале пре 1871. године,

немачка колонијална политика почела је тек 1884/85. Бисмарцк је
неколико афричких подручја (њемачка југозападна Африка, њемачка
источна Африка, Камерун, Того) и њемачкој Новој Гвинеји статус
„заштићеног подручја“. У року од неколико година, ова подручја су
трансформисана у колоније. Након замене Бисмарцка 1890. године под
каисером Вилхелмом ИИ, немачки рајх је развио "империјалистичку"
политику са "Новим током". Касније канцелар Бернхард вон Булов позвао
је 1897. на немачко "место на сунцу" у Реицхстагу. Ова премиса
националног сећања на престиж требало би да обликује немачку „светску
политику“ до 1914. године. У време „светске политике“ за време Вилхелма
drugog (1888–1914), могло се стећи само неколико мањих области (попут
Киаутсцхоуа и Немачке Самое), које су се сматрале „узорним колонијама“.
Колоније које је Немачка стекла, међутим, биле су економски и стратешки
незнатне, јер нису имале ни веће минералне сировине ни пољопривредне
површине и нису функционисале као релевантна продајна тржишта.

Прва мароканска криза догодила се 1905. јер се Немачка

супротставила напорима Француске да интегрише Мароко у своје
колонијално царство (намеравала је да успостави протекторат), позивајући
се на међународне уговоре. Поред тога, управа немачког рајха надала се да
ће под притиском Ендиета Цордиале притиснути да се он растопи. У
ствари, сада су се одржавали састанци општег особља између Француске и
Велике Британије, што је заправо само дозволило да Ентенте цордиале
постане функционалан војни савез.

Следила је друга мароканска криза 1911. године. Француске трупе

ушле су у мароканске градове Рабат и Фес, Немачка је послала чамац
Пантхер (скок Пантера у Агадир). Немачка је од Француске добила нови
Камерун као накнаду за заокруживање својих камерунских посједа, али се
сматрала изолираном у смислу вањске политике. Конкретно,
империјалистички мотивирани закони о флоти које је Алфред вон Тирпитз
примењивао између 1898. и 1912. године раније су имали снажан утицај на
немачко-енглеске односе.

Након пораза централних сила у Првом светском рату 1918. године,

судбину немачких колонија одредиле су победничке силе Версајским
мировним споразумом. Колоније су стављене под Лигу нација, која их је
предала заинтересованим победничким силама као мандатна подручја.

Након што су националсоцијалисти преузели власт 1933. године, у

нацистичкој држави су постојали недоследни напори да поврате старе
колоније. Међутим, појам животног простора на Истоку, који је такође био
кршен империјалистичким теоријама, имао је снажнији утицај. После
инвазије Немачке на Совјетски Савез 1941. године, извршени су изоловани
покушаји да се то спроведе.

11. Немачка у Првом светском рату

Juna 28, 1914 , аустријски престолонаследник и његова жена су убијени од стране српских
националиста у босанској престоници Сарајево . Дјело би требало бити знак борбе за
независност различитих националности унутар мултиетничке државе Аустро-Угарске. Али
покренуо је Први светски рат, рат који нико заправо није "желео". Претјерани
национализам, милитаризам, трка у наоружању, свјесност о мисији, фантазије свјетске
моћи прави су термини за ово вријеме. Може бити да нико заиста није хтео рат , али нико
га стварно није хтео спречити .
Немачка је најбоље могла да спречи рат јер само Аустрија-Мађарска није могла да
предузме акције против Србије, која је била у савезу са Русијом. Уместо тога, Немац је
аустријском цару уверавао лично писмо помоћи у сваком случају. И с овом ратном
дозволом, Аустро-Угарска се 28. јула 1914. године мобилизирала против Србије, након
чега је Русија 29. јула мобилисана против Аустро-Угарске. 31. јула Немачка је затражила да
се повуче руска мобилизација, али није добила одговор. Немачка је објавила рат Русији
увече 1. августа 1914. године, а Француска два дана касније. Према Генералштабу, то је
било неопходно јер је рат требало да се води у складу са "Шлифеновим планом": да би се
постигао мир на западном фронту, Француска је требало да буде поражена у
"блицзкригу", како би се све снаге могле тада водити против Русије . Већ 4. августа
немачке трупе су марширале преко неутралне Белгије до Француске, што је нагнало
Енглеску да уђе у рат.
Блицкриег није постао ништа; Француске и енглеске трупе зауставиле су напад Немачке
непосредно пред Париз. Покрет је постао позициони рат у којем ниједна страна није
могла извршити одлучујући искорак. Шлифен-ов план је на тај начин пропао и рат за
Немачку је практично изгубљен. Али и западни и источни фронт су наставили да пуцају и
бомбе. Убрзо од почетног ентузијазма није остало ништа.
Почетком 1916. немачка Врховна команда војске (ОХЛ) у Вердуну желела је да изврши
преокрет. Уследила је "материјална битка" какву свет никада раније није видео. Око
700.000 Француза и Немаца погинуло је у "паклу Вердуна", а да ниједна страна није могла
да добије битку . Почетни успеси су се догодили и на Истоку
Позиција рата. Храна је постајала све мања и становништво је добивало картице са
храном које су им допуштале куповину одређене количине хране. Када је берба кромпира
у јесен 1916. била још слаба, многи Немци су се следеће зиме морали хранити углавном
репом, али ниједна од њих није била задовољна. 12. децембра 1916. немачка влада
дала је прву мировну понуду против воље ОХЛ-а . Противници су своје услове за
мир именовали : евакуација окупираних територија, престанак Алзас-Лорена, ратни
додаци и реорганизација Европе по принципу националности - што је значило распад
Аустро-Угарске . Немачка је то одбила јер су ОХЛ, немачка индустрија и
националистичка буржоазија још увек сањали о "миру победе" са великим профитом на
земљи и роби. Дакле, рат се наставио. А ОХЛ је наредио неограничен рат подморници, у
којем су потопљени чак и неутрални бродови . Затим су САД објавиле
рат Немачкој 6. априла 1917 .
У Русији се у то време одиграо важан догађај за даљи ток немачке историје . Тамо су
потреба и глад довели до социјалних немира, који су се у марту 1917. претворили у
револуцију. Цар је морао да поднесе оставку, Русија је постала република, а неколико
странака жестоко се борило за власт. Вође радикалних бољшевика, руски комунисти, на
челу са Лењином, већ неко време живе у егзилу у Швајцарској. Сада су желели да се врате
у Русију што је брже могуће и затражили су дозволу за путовање кроз Немачку. ОХЛ се
сложио у нади да ће Лењин предложити примирје.
У "Октобарској револуцији", бољшевици под Лењиновим вођством стекли су власт у
Русији - и прво што је Лењин желео био је мир. Било је немачки-руски преговори,
на крају мировног споразума у Брест-Литовску је. Русија је морала да уступи Финску,
Естонију, Летонију, Литванију, Пољску и Украјину. Овај "диктирани мир" Руси су потписали
у знак протеста, али Лењин је желео мир по сваку цену, па је то унутар
владавине принудних савета радника, сељака и војника и "Совјетска
Република" ( Совјетска Република ) успела да изгради.
Од пролећа 1917. године понављају се штрајкови и
Мутини који су окончани уступцима или притиском.
Унутрашњи политички мир у дворцу више није постојао, као на почетку
Рат. У септембру 1918. ОХЛ више није могао порећи да је рат изгубљен. Тада је генерал
Лудендорфф израдио план који је имао очигледан циљ - војска и ОХЛ не би требали бити
повезани са срамотом предаје, одговорности.
за последице пораза треба потиснути странке .
У јесен 1918. године наредба вршне флоте наредила је, али сада су многи морнари
желели
више није био топовска храна и одбио је да послуша 29. октобра 1918. (устанак
морнара) . У данима који су уследили, побуна која је започела у Вилхелмсхавену и Киелу
наставила се ширити. Свугде, по узору на руски модел, формирали су се раднички и
војнички савети, који су одузели политичку моћ.
Вилхелм ИИ је у егзилу побегао у Холандију, тада је канцелар најавио одрицање од цара
и именовао вођу МСПД-а, Фриедрицха Еберта, за канцелара . Али никако није одлучено
како би требала изгледати нова Њемачка . Али 9. новембра догађаји
су пожурили . Десетине хиљада људи пролазиле су кроз Берлин и захтевале: „Сва
власт народу!“ И тако је уследила прва немачка република.

12. Први светски рат - различите перспективе (на српском)

13. Вајмарска република - основа и почеци

Након 9. Новембра 1918., у Берлину су се понављале битке између побуњених снага и

војника такозваних " трупа слободног тела", које су требале да обезбеде мир и ред у име
владе . Будући да је ситуација у Берлину била превише несигурна, Народна скупштина
састала се у Вајмару 6. фебруара 1919. године како би створила нову Републику
Да се устави. Постао је врло демократски устав, који је први пут у немачкој историји
садржавао универзално, једнако, непосредно и тајно право гласа за мушкарце и
жене. Влада је такође први пут била одговорна Реицхстагу. Народ је изабрао председника
Рајха. У другом делу устава наведена су основна права и дужности Немаца. Вајмарски
устав био би идеалан за државу са демократском традицијом , али није за Немачку.
Противници државе злоупотребљавали су права и слободе од првог дана. Од самог
почетка само су странке веимарске коалиције и синдикати стали искрено и искрено иза
Веимарске републике. Мировни услови „савезника“, попут оних против Немачке , били су
од пресудног значаја за младу републику
савезничке државе. 18. јануара 1919. окупили су се у Дворани огледала у Версају да би
пресудили немачко царство. А оно што је Немцима представљено три месеца касније,
било је попут "диктираног мира" Брест - Литовск. У Немачкој су ови тешки мировни
услови покренули разочарање, негодовање и бес. Немачка влада је покушала да
преговара, али победници то нису желели. Инсистирали су на њеном
Захтеви и претње за наставак рата ако Немачка не прихвати споразум. Јер, сада су
политичари из ваимарске коалиције морали да потпишу уговор - а у очима многих људи
су били прави кривци за пораз . Они су се такође позвали на Хинденбург (из ОХЛ-а), који је
јавно рекао да војска уопште није изгубила рат . Уместо тога, била је "непоражена на
терену" и одострага кроз социјалистичку агитацију и мировну пропаганду
убоден «. Тако је рођен "убод" , који у великој терет на младе републике био .
1920. године постојала је стална промена влада сваких девет месеци, што је
континуирано рад парламента и владе практично било немогуће. Националисти и
комунисти желели су да искористе ову слабост да би искористили власт. Било је неколико
устанка, покушаја пуча и бројних атентата. У Немачкој је између 1918. и 1921. године било
376 политичких убистава.

14. Вајмарска Република 1922-1929

-ime dolazi od grada Vajmar, gde je odrzana nacionalna skupstina sazvana

da donese novi ustav nakon poraza Nemacke u prvom sv.ratu
-period relativne stabilnsti za Vajmarsku repbliku bio je od 1923-1929
kada je Gustav Streseman bio kancelar Nemacke.
-ekonomija je pocinjala da se oporavlja
-Gustavovo prvi potez je bio izdavanje nove valute
-Nemacka je primljena u Ligu naroda, napravljeni su dogovori o zapadnoj
granici, potpisani sporazumi o neutralnosti sa Rusijom
 -ovaj progres je bio finansiran pozajmicom iz inostranstva i time se
povecavao drzavni dug, dok je ukupna trgovina opadala, a nezaposlenost
rasla
-reforme koje je sproveo Gustav su samo dale privid stabilne demokratije

8. новембра и 9. , 1923 , човек по имену Адолфа Хитлера појавио у немачкој

историји први пут : Заједно са ратом опште Лудендорфф и неколико хиљада његових
присталица, он је желео да збаци владу Реицх из Минхена. "Хитлер је пуч" није успео, а
овде су лидери побегли са мало казне. 1923. година била је кризна година не само
политички, већ и економски . Да би могла платити одштету победничким силама , влада је
штампала све више и више новца, који је постајао све мање и мање вредан. Али тада је
девалвација новца - "инфлација" - почела галопирати ( у јулу 1923. људи су
морали платити око 4.000 РМ за њихов ражени хлеб , у децембру 4.000.000.000.000 РМ) ,
што је посебно погодило мала и средња предузећа и пензионере , јер њихов приход од
монетарне девалвације није био су подешени . У 1924. економија опоравила и ствари су
почеле да се поново покупи. А 10.Септембра 1926. наслиједио је министра вањских
послова Густава Стресеманна , Њемачка, у рекорд Лиге . Немачка наука поново
је уживала висок углед у свету . Ове релативно добре године Ваимарске
републике називају се "златним двадесетим годинама".
Између комуниста и националсоцијалиста стајале су све слабије странке које подржавају
државу - Реицхстаг више није био у стању да формира владу. У време кризе председник
Рајха постао је најважнији човек немачке политике. То је било од смрти Фриедрицха
Еберта, генерала Павла вон Хинденбурга из светског рата, старца који је био потпуно
преплављен овом улогом и одлукама које су углавном напустили његов син и стари
другови . Веровали су да би могли задржати Хитлера, малог приватника, у рату и
користити га за себе. Али ситуација је заправо била обрнута.
Њемачка је била познат као Вајмарска република у раздобљу од 1919. до 1933.
године. Била је то република са полупредсједничким системом. Током свог постојања,
суочава се са бројним проблемима, који укључују хиперинфлацију, спорне односе са
побједничким Савезницима из Првог свјетског рата и низ неуспјелих покушаја
коалиционих влада подијељених политичких странака.[2] Озбиљни преокрети за
њемачку привреду почели су након завршетка рата, дјелимично због плаћања ратне
одштете под одредбама Версајског споразума из 1919. Влада је штампала новац како
би исплатила одштету и државни ратни дуг, због чега је избила хиперинфлација која је
довела до надуваних цијена потрошачких потреба, привредног хаоса и немира због
хране.[3] Када влада није исплатила одштету у јануару 1923, француска војска
је окупирала њемачке индустријске области у Руру и због тога су избили велики
грађански немири.[4]

15. Веимарска република 1929–1933 и одузимање власти од стране

Хитлера
-prica o dolasku Hitlera na vlast ne moze se odvojiti od price o padu
Vajmarskerepublike.
-Vajmarskarepublika je bla demokratija vey demokrata.
-veliki delovi tanovnistva nisu prihvatili novu drzavu.
-republika je bila izuzetno nestabilna, desavala su se i velika ubistva
-za 14 godina njenog postojanja na vlasti su se promenila 21 vladara.
-30,januara Hitler i njegovisaradnici ostvarili su san
-Gebels je imenovao Hitlera za kancelara
-godinu dana nakon zakletve Hindenburg umire
-Vrlo brzo nakon zakletve poceo je teror batinastva. Komunisti,
socijaldemokrate i sindikaci dobijali su pretnje.
-Uskoro su osnovani i prvi koncentracioni logori u kojima su ucutkivali svoje
zrtve. Zatim su na red dosli i Jevreji i drugi nepodobni.
-Hitleru je bilo dovoljno samo nekoliko meseci da napoacke okrene Vajmarsku
demokratiju i uspostavi svoju diktaturu

Релативно мирне веимарске године завршиле су „црним петком“ на њујоршкој

берзи. Дана 25. октобра 1929. године глобална економска криза почела је драматичним
падовима. Стране банке су затражиле да им се зајмови и камате одмах отплате. То је брзо
довело до недостатка новца у Немачкој, производњи
пропало, економски успон је изненада прекинут, повећала се незапосленост.
Хитлер се придружио "Немачкој радничкој странци" у септембру 1919, а само месец дана
касније изабран је за "председника рекламе" у седмочлани одбор. Хитлер је брзо постао
најважнији човек у странци и убрзо је усвојио ново име: „Националсоцијалистичка
немачка радничка странка“ (НСДАП). То је постао амблем НСДАП-а
Свастика, па чак и први партијски програм од 24. фебруара 1920. садржавали су све
основне идеје које су касније за Хитлерове политике биле карактеристичне . 29. јула 1921.
године Хитлер је изабран за првог председавајућег са готово
неограниченим овлашћењима.
Током ове економске кризе, националсоцијалисти („нацисти“, како се данас називају) су
веровали да је „међународно финансијско Јевреје“ искључено и „да
тридесет забава морало је бити збрисано из Реицхстага «, тада је то могло
пођи поново са Немачком.
Формално, 30. јануара 1933. године није се догодила ништа више од промене власти; у
ствари, Хитлерово именовање за канцелара Хинденбург и његов поверљиви Франз вон
Папен означило је крај Веимарске републике. Хитлер је увек јасно постављао циљеве
своје политике, а то су : елиминација парламентарне демократије; изградњу државе
по принципу лидера; истребљење "инфериорних раса",
посебно јудаизма; уништавање бољшевизма / марксизма /
комунизма; освајање "животног простора" на истоку за немачка "господа".
Након 30. јануара 1933. године, Хитлерове партијске трупе СА (Стурмабтеилунг) и СС
(Сцхутзстаффел) владале су улицом. Политички противници су прогоњени, пребијани и
убијани. Први
Створени су кампови у којима су самовољно ухапшени мушкарци и жене били затварани
и мучени. Реицхстаг је изгорио 27. фебруара. Хитлер и Гоеринг одмах су објавили да је
КПД угасио пожар . Следећег дана, на Хитлерово инсистирање , Хинденбург
је потписао "Правилник о заштити народа и државе", којим су практично сва основна
права "на спречавање комунистичког дела насиља које угрожава државу суспендована до
даљњег" . Ова уредба, која је остала на снази до 1945. године, оправдавала је то
трајно ванредно стање у немачком рајху. Сада би НС режим могао покренути правне
поступке против свих и свачега. 5. марта изабран је нови Реицхстаг у којем НСДАП није
добио толико гласова колико је Хитлер очекивао. Затим је припремио такозвани "Закон о
омогућавању", за који је освојио двотрећинску већину у Реицхстагу. Требало је овластити
владу да доноси законе који чак могу одступити од устава без учешћа Реицхстага
и Реицхсрата.
31. марта Хитлер је представио "Закон за усклађивање земаља са Реицхом". Државни
парламенти реформисани су без икаквих нових избора у односу на однос избора у
Реицхстагу, а недељу дана касније на место премијера коришћен је
"Реицхсстаттхалтер". Независност земаља је практично елиминисана. Немачко
царство, које је одувек било федеративно изграђено, постало је то једно
централизована унитарна држава, која се звала "Трећи Реицх". 14. јула ступио је на снагу
"Закон против формирања странака". У Немачкој је постојао само НСДАП.
Немачка је постала "тоталитарна" држава лидера, у којој националсоцијалисти нису
штедјели средства за постизање својих циљева. Када је 2. августа 1934. године
Хинденбург умро, Хитлер је једноставно преузео функцију председника Рајха,
истовремено постајући главни командант.
Реицхсвехр и себе назива "Вођом њемачког рајха и народа". Попут апсолутистичких
монарха, Хитлер је сада комбиновао сву власт у својој руци. Али с тим још није био
задовољан. Желео је потпуно да контролише људе, такође је желео моћ над њиховим
размишљањем и осећајем. Тако да нико није смислио шта мисли, штампа
Либерални и левичарски новинари, писци и уметници били су приморани да емигрирају
или су затворени у концентрационим логорима, "доведени у ред", односно стављени под
националсоцијалистички надзор . Њене књиге објављене су у књизи "Акција против
немачког духа" коју су наредили министар пропаганде Гоеббелс 10. маја 1933. године
студенти
спаљена широм Немачке.
Хитлер је своју теорију примитивне расе ( д анацх било је виших и инфериорних раса; врх
је била нордијска раса 'Аријевци', она Јевреја на дну ) спроведена након што је 1. априла
1933. организовао јеврејске компаније Бојкот у праксу. Био је то почетак безбројних
кампања мржње и узнемиравања због покретања Јевреја на исељавање.
1935. године уследили су " Нирнбершки закони ". " Закон о држављанству Рајха "
препознала Јевреји као немачких грађана ; " Закон о заштити немачке крви и
части " забранио је бракове и ванбрачне везе између Јевреја и Јевреја. Многи Јевреји су
већ емигрирали кад су синагоге запаљене 9. новембра 1938. у целој Немачкој . Током овог
такозваног " Реицхскристаллнацхт " СА и СС људи су срушили јеврејске продавнице и
куће. Јевреје су убили, ухапсили Гестапо ( тајна државна полиција ) и одвели у
концентрационе логоре.

16. Трећи рајх - прве године

Трећи Реицх назив је националсоцијалистичке Немачке од краја
Другог светског рата, што је контроверзно због његове
концептуалне историје.

-uobicajan je naziv za nemacku u razdoblju od 1933-1945 kada je Hitler

sasvojom partijom kontrolisao zemlju kroz diktaturu.
-Hitler je potvrdjen kao firer (vodja) Nemacke. Sva ovlascenja su
centralizovana u Hitlerovoj licnosti i nejgova rec je postala najvisi zakon
-Rasizam, a narocito antisemenizam, bio je sredisnja odluka rezima.
Nacisti su germanske narode smatrali visom rasom. Jevreji i drugi koji
su smatrani nepozeljnima su bili zatvarani, dok su pripadnici liberalne,
socijalisticke i komunisticke opozicije bili ubijani, zatvarani ili
proterivani. Opozicija Hitlerovoj vlasti i hriscanske crkve bile su
ugnjetavane.
-Obrazovanje je bilo usmereno na rasnu biologiju, populacionu politiku i
sposobnost za vojnu sluzbu.
-Karijerne i obrazovne mogucnosti za zene bile su smanjene
-trec rajh je postavlajo sve agresinije teritorijalne zahteve, preteci ratom
ukoliko se oni ne ispune.
-nemacka je osvjila veci deo Evrope do 1940. i otvoreno je pretila
Ujednjenom Kraljevstvu

Трећи рајх (њем. Drittes Reich — „Треће царство“) или Нацистичка Њемачка, уобичајени
су називи за Њемачку у раздобљу од 1933. до 1945. године, када су Адолф Хитлер и
његова Националсоцијалистичка њемачка радничка партија (скр. Нацистичка партија)
контролисале земљу кроз диктатуру. Под Хитлеровом влашћу, Њемачка је трансформисана у
тоталитарну државу која је контролисана готово све видове живота путем правног
процеса Глајхшалтунг. Званичан назив држава је био Њемачки рајх (њем. Deutsches
Reich — „Њемачко царство“) до 1943. и Великоњемачки рајх (њем. Großdeutsches Reich —
„Великоњемачко царство“) од 1943. до 1945. године. Трећи рајх, коришћен као синоним за
нацистичку Њемачку, при чему се Свето римско царство види као први, а Њемачко
царство 1871—1918. као други рајх. Нацистички режим је окончан побједом Савезника у мају
1945. године, чиме је завршен Други свјетски рат у Европи. Хитлера је на положај канцелара
Њемачке поставио предсједник Вајмарске републике, Паул фон Хинденбург, 30. јануара 1933.
године. Нацистичка партија је затим почела да уклања политичку опозицију и консолидује
политичку моћ. Хинденбург је преминуо 2. августа 1934. године и Хитлер је постао диктатор
Њемачке спајање кабинета и овлашћења канцелара и предсједника.
На референдуму одржаном 19. августа 1934. године Хитлер је потврђен као
једини фирер (вођа) Њемачке. Сва овлашћења су централизована у Хитлеровој личности и
његова ријеч је постала највиши закон. Влада није била координисано, кооперативно тијело,
него збир фракција које су се бориле за власт и Хитлерову корист. Усред Велике кризе,
нацисти су повратили привредну стабилност и окончала масовну незапосленост уз помоћ
великих војних трошкова и мјешовите привреде. Предузети су обимни јавни радови,
укључујући и изградњу ауто-путева. Повратак привредне стабилности, подстакла је
популарност режима.
Расизам, нарочито антисемитизам, био је средишња одлика режима. Нацисти су германске
народе сматрали најчистијим огранком Аријевске расе и такође вишом расом. Дискриминација
и прогони Јевреја и Рома почеле су након ступања на власт. Први концентрациони логор је
основан у марту 1933. године. Јевреји и други који су сматрани непожељним били су
затварани, док су припадници либералне, социјалистичке и комунистичке опозиције убијани,
затвара или протјеривани. Опозиција Хитлеровој власти и хришћанске цркве биле су
угњетаване, док су многе вође биле затворене. Образовање је било усмјерено на расну
биологију, популациону политику и способност за војну службу. Каријерне и образовне
могућности за жене биле су смањене. Рекреација и туризам су биле организоване кроз
програм Снага кроз радост, а Љетне олимпијске игре 1936. године представиле су Њемачку
на међународној сцени. Министар пропаганде Јозеф Гебелс ефективно је користио филм,
масовне скупове и Хитлерово хипнотичко говорништво како би утицао на јавно мнење. Власт
је контролисала умјетнички израз, промовисала специфичне облике умјетности и
забрањивала или обесхрабљивала друге видове.
Нацистички режим је доминирао сусједима кроз војну пријетњу у годинама пред избијање
рата. Трећи рајх је постављао све агресивније територијалне захтјеве, претећи ратом уколико
се они не испуне. Заузео је Аустрију и Чехословачку 1938. и 1939. године. Хитлер је
склопио споразум о ненападању са Јосифом Стаљином и извршио инвазију на Пољску у
септембру 1939. године, чиме је избио Други свјетски рат у Европи. Њемачка је освојила већи
дио Европе до 1940. и отворено је пријетила Уједињеном Краљевству. Рајхскомисаријати су
преузели контролу над освојеним подручјима и успостављена је њемачка управа у ономе што
је преостало од Пољске. Њемачка је експлоатисала сировине и радну снагу са окупираних
подручја и од својих савезника. Милиони Јевреја и других народа које је држава сматрала
непожељним су затварани, убијани у нацистичким концентрационим логорима и логорима
смрти, или су убијани током Холокауста, вршењем ратних злочина и других злочина против
човјечности.
Након њемачке инвазије на Совјетски Савез 1941. године, за нацисте се стање погоршало, па
су 1943. претрпјели велике војне поразе. Обимна ваздушна бомбардовања Њемачке су
ескалирала 1944. године, а силе Осовине су биле у повлачењу у југоисточној и источној
Европи. Након савезничке инвазије на Француску, Њемачку су са истока освојили Совјети, а
са запада остале Савезници и капитулирала је у мају 1945. године. Хитлерово одбијање да
призна пораз довело је до масовног уништавања њемачке инфраструктуре и додатних жртава
рата у последњим мјесецима рата.
Савезничка војна побједа покренула је политику денацификације, а против неких преживелих
нацистичких вођа покренуто је суђење за ратне злочине познато као Нирнбершки процес.

Назив
Додатне информације: Рајх
Званичан назив државе је био Њемачки рајх (њем. Deutsches Reich — „Њемачко царство“) од
1933. до 1943. године и Великоњемачки рајх (њем. Großdeutsches Reich — „Великоњемачко
царство“) од 1943. до 1945. године, док су уобичајени називи државе Трећи рајх или
Нацистичка Њемачка. Назив Трећи рајх (њем. Drittes Reich — „Треће царство“) је усвојен из
нацистичке пропаганде, а први пут је употребљен 1922. као наслов књиге конзервативног
писца Артура Мелера ван ден Брука. Књига рачуна Свето римско царство (962—1806) као
први рајх, а Њемачко царство (1871—1918) као други.[1]
Националсоцијалистичка њемачка радничка партија, скраћено Нацистичка партија, основана
је 1920. године. Она је преименовани насљедник Њемачке радничке партије, основане 1919,
једне крајње десничарских политичких странака које су биле активне у то вријеме у Њемачкој.
[5]
Програм Нацистичке партије је укључивао уклањање Вајмарске републике, одбацивање
одредаба Версајског мира, радикални антисемитизам и антибољшевизам.[6] Они су обећавали
јаку средишњу владу, проширени лебенсраум (животни простор) за германске народе,
оснивање националне заједнице засноване на раси и расно чишћење активним
прогоном Јевреја, којима ће бити одузето држављанство и грађанска права.[7] Нацисти су
предлагали национални и културни препород на основу Фолкиш покрета.[8] Партија, нарочито
њено паравојно крило Штурмабтајлунг (СА; јуришни одред, смеђекошуљаши), користила је
физичко насиље како би унаприједила и ојачала свој политички положај, нарушавајући
састанке супарничких организација и нападајући њихове чланове (као и Јевреје) на улици.
[9]
Такве крајње десничарске оружане скупине биле су уобичајене у Баварској и толерисала их
је крајње десничарска државна влада Густава фон Кара.[10]
Када се у САД догодио берзански крах 24. октобра 1929, његов утицај на Њемачку је био
кобан.[11] Милиони радника су отпуштени, а неколико великих банака је пропало. Хитлер и
нацисти су се припремили да искористе ванредно стање да би стекли подршку за своју
партију. Они су обећавали да ће ојачати привреду и пружити запослења.[12] Многи гласачи су
вјеровали да је Нацистичка партија способна да успостави ред, угуши грађанске немире и
побољша међународни углед Њемачке. Након савезних избора новембра 1932., Нацистичка
партија је били најјача странка у Рајхстагу, са 37,4% гласова или 230 посланичких мјеста.[13]
Иако су нацисти имали највећи удио гласова на двјема парламентарним изборима 1932, они
нису имали већину. Хитлер био на челу краткотрајне коалиционе владе која је формирана
са Њемачком националном народном партијом.[14] Под притиском политичара, индустријалаца
и пословне заједнице, председник Паул фон Хинденбург је именовао Хитлера за канцелара
Њемачке 30. јануара 1933. године. Овај догађај је познат као махтерграјфунг (стицање
моћи).[15]У ноћи 27. фебруара 1933. у згради Рајхстага је подметнут пожар. Маринус ван дер
Лубе, холандски комуниста, проглашен је кривим за подметање пожара. Хитлер је тврдио да
је пожар означавао почетак комунистичког устанка. Декрет о пожару у Рајхстагу, који је
наметнут 28. фебруара 1933, ограничио је већину грађанских слобода, укључујући право
окупљања и слободу штампе. Декрет је такође дозволио полицији да временски неограничено
притвара људе без оптужнице или судског налога. Законодавство је пратила јака пропаганда
која је довела до подршке јавности овој мјери. СА је предузео насилно сузбијање комуниста
широм земље и 4.000 чланова Комунистичке партије Њемачке је ухапшено.[16]
Њемачка дефакто постала унитарна држава, док је све државне владе контролисала
средишња влада на челу са Нацистичком партијом.[25][26] Државне скупштине
и Рајхсрат (савезни гоњи дом) укинути су у јануару 1934. године,[27] док су сва овлашћења
савезних држава пребачена на средишњу владу.[26]
Нацистички режим је укинуо симболе Вајмарске републике, укључујући црно—црвено—златну
тробојку и усвојио прилагођене симболе. Бивша царска црно—бијело—црвена тробојка је
враћена као једна од двије званичне заставе Њемачке; друга застава је била застава
Нацистичке партије са свастиком, која је 1935. постала једина државна застава. Нацистичка
химна Заставу високо је постала друга државна химна.[32]
-uobicajan je naziv za nemacku u razdoblju od 1933-1945 kada je Hitler sasvojom partijom
kontrolisao zemlju kroz diktaturu.
-Hitlerje potvrdjen kao firer (vodja) Nemacke. Sva ovlascenja su centralizovana u Hitlerovoj
licnosti i nejgova rec je postala najvisi zakon
-Rasizam, a narocito antisemenizam, bio je sredisnja odluka rezima. Nacisti su germanske
narode smatrali visom rasom. Jevreji i drugi koji su smatrani nepozeljnima su bili zatvarani, dok
su pripadnici liberalne, socijalisticke i komunisticke opozicije bili ubijani, zatvarani ili proterivani.
Opozicija Hitlerovoj vlasti i hriscanske crkve bile su ugnjetavane.
-Obrayovanje je bilo usmereno na rasnu biologiju, populacionu politiku i sposobnost za vojnu
sluzbu.
-Karijerne i obrazovne mogucnosti za zene bile su smanjene
-trec rajh je postavlajo sve agresinije teritorijalne zahteve, preteci ratom ukoliko se oni ne
ispune.
-nemacka je osvjila veci deo Evrope do 1940. i otvoreno je pretila Ujednjenom Kraljevstvu
Према хришћанским идејама средњег века, Трећи рајх је означио пост-владавину Светог
Духа. Националсоцијалисти су се послужили резонанцијом спасења која је одјекнула у
њему да би свом покрету дали квазирелигијски додир. Након успостављања режима
Адолфа Хитлера, нацистичка пропаганда је ретко користила тај термин због својих
хришћанских импликација и коначно га у потпуности одбацила.
Недељу дана пре почетка Другог светског рата, Немачка и Совјетски Савез су,
на изненађење светске јавности, затворили „Пакт Хитлеровог Стаљина“ у којем су се
обавезали на „доброћудну неутралност“ у случају рата . У тајном додатном
протоколу, поделили су Пољску између себе.

17. Други светски рат

-nemacka je napala Poljsku i zauzela Dancig 1.sep 1939. cime je poceo Drug sv.rat
u Evropi.
-postojuci svoje ugovorne obaveze Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su dva dana
kasnije objavile rat Nemackoj.
-poljska je pala brzo jer su Sovjeti napali sa istoka.
-od poctka rata nemci su bili posebno zavisni od stranih zaliha nafte, uglja i
zitarica.
- da bi zastitio svedske isporuke zaliha gvozdja u Nemackoj, Hitler je naredio
napad na Dansku i Norvesku. Danska je pala za manje od jednog dana, a veci deo
Norveske je pao za manje od mesec dana. Pocetkom juna nemacka je okupirala
celu Norvesku
Osvajanje Evrope
-hitler je napao Francusku i Nizozemsku u maju 1940.
-Francuska se predala u junu
-pobeda u Francuskoj dovela je do porasti Hitlerove popularnosti
-Hitler nudi mir britanskom premijeru Vinston Cercilu sto je on odbio u julu 1940.
-Erih Reder je u junu jos upozorio Hitlera da je superiornost u vazduhu preduslov
za uspesnu invaziju na Britaniju, pa je naredio niz vazdusnih napada
-napao je i britanske gradove kao sto su London, Plimut, Koventri
-medjutim nije bilo uspeha u to vazdusnoj bici jer je nadmoc Kraljevske mornarice
bila jako velika
-kasnije i sledi napad na Jugoslaviju, ocepljivanje i stvaranje Nezavisne drzave
Hrvatske
-invazja na svjetski savez 22.juna 1941.godine
-invazijom je osvojen ogroman proctor
-nemacka objavljuje tar SAD-u
-hrane je nedostajalo u osvojenim oblastima Sovjetskog Saveza i Poljske
-nakon Staljingrada gubici su nastavili da rstu, to je uticalo na smanjenje
ppopularnosti partij i pada morala medju vojskom i civilnim stanovnistvom
-narodna podrska Hitleru je skoro u potpunosti nestala kako se rat problizavao
kraju. Stopa samoubistva u Nemackoj je rasla, narocito u podrucijima gde je
napredovala Crvena armja.
Ако са Вилхелмом 2. можете рећи да он заправо не жели рат, о томе се не може говорити
о Хитлеру. Хитлер је извана играо Анђела мира, али је радио од рата од почетка. У почетку
је изгледало као да га занима само постепена ревизија Версајског споразума и опоравак
подручја која су уступљена 1919. године. Све своје циљеве написао је у својој књизи
"Меин Кампф" . Због страха од рата, европске силе су реаговале само слабим протестима
и покушале су да удовоље Хитлеру правећи уступке . Али ова политика "смиривања" само
је доказала Хитлерову слабост у осталим државама и подстакла га да настави експанзивну
спољну политику. Дивљење "Фиихреру" расло је код све више Немаца и они су га пратили
кад је он ослободио Други светски рат само 25 година након избијања Првог светског рата
нападом на Пољску 1. септембра 1939.
Хитлер се надао да ће спречити Енглеску и Француску да уђу у рат са Хитлер-Стаљиновим
споразумом . И тако се догодило. Обоје су објавили рат Немачкој 3. септембра
1939. Након што је Пољска поражена и подељена у "блицкриегу", Хитлер је желео да
искористи расположење победе и маршира против Француске. У пролеће 1940. године
наредио је да се нападне 9. априла . Немачке трупе су окупирале Данску и
Норвешку. Напад на Холандију, Белгију и Француску почео је 10. маја . Онај који се
покушао у пољској кампањи
Стратегија Блитзкриега поново је била успешна, а немачке трупе су ушле у Париз 14.
јуна . 22. јуна 1940. примирје у шуми Цомпиегне потписано је у истом аутомобилу у којем
су Немци морали да потпишу примирје 11. новембра 1918. године . Француска није само
поражена, већ је понижена - као што је Немачка била понижена у Версају 1919
био.
Хитлер би се радије окренуо свом стварном циљу „освајању животног простора на
Истоку“. Али пошто је нови енглески премијер Винстон Цхурцхилл одбио понуду за мир ,
Хитлер је желео да Енглеску брзо постави на колена. "Битка за Британију" почела
је 13. августа 1940. Међутим, супротно свим очекивањима немачке стране, није било
могуће сломити енглеску вољу да се одупре и стекне суверенитет над Енглеском. Због
тога је Хитлер зауставио нападе у пролеће 1941. године и то
Припремите "операцију Барбаросса", рат против Совјетског Савеза - и поред постојећег
пакта о ненападању.
22. јуна 1941. више од 3 милиона војника прешло је границу са Совјетским Царством. У
септембру је освојен Кијев, укључујући Лењинград и немачке трупе
пришао Москви. 2. октобра Хитлер је наредио раздор Лењинграда и Москве, чак и ако би
две престонице требало да капитулирају. Ова наредба крши све ратне конвенције и
значила би масовно убиство цивилног становништва без преседана . Али Хитлеров план је
био због јаке Руска зима и способности Е фаилед бр. Немачке трупе су то могле
Лето 1942. поново је напредовао до Стаљинграда, али друга руска зима је коначно донела
промене. 6. армија у близини Стаљинграда предала се совјетској супериорности.
У међувремену, САД су такође активно учествовале у ратним делима и све
чешће бомбардовале немачке градове енглеским авионима . Министар пропаганде
Гоеббелс се побринуо да идеју тоталног рата стави у главу становништва.
Овај најстрашнији рат у светској историји однео је 55 милиона живота. Многи милиони су
задржали свој живот, али изгубили су иметак и своје домове.
У пролеће 1945. немачки Реицх био је у потпуности окупиран од стране противника
рата. 8. маја је капитулирала безусловно; националне државе Немаца више не постоји.
Адолф Хитлер и Гоеббелс извршили су самоубиство неколико дана пре краја
рата (Хиттлерове речи опроштења биле су: "Немачки народ се показао слабијим, а јачи
Источни народ само будућност. Оно што остаје након ове борбе су ионако
само инфериорни, јер су добри момци пропали! «) . Победничке силе пред
међународни војни суд извеле су остале водеће људе Трећег рајха . Дванаест „главних
ратних злочинаца“ то је осудило
Суд у »Нирнбершком суђењу« од 1945/46 до смрти, други на дуготрајне затворске казне.

Хитлер је Њемачком владао аутократски истицањем Принципа вође (Фирерпринцип), који је

тражио потпуно послушност свих подређених. Он је видио структуру власти као пирамиду, са
собом — као непогрешиви вођа — на врху. Партијски положај није одређиван на изборима, а
позиције су попуњаване именовањем од оних који су били на вишем положају. [182] Партија је
користила пропаганду како би развила култ личности око Хитлера.[183] Историчари, као што је
Кершав, наглашавају психолошки утицај Хитлерових говорничких способности. [184] Роџер Гил
каже: „Његови покретни говори заузимали су ум и срца огромног броја њемачког народа: он је
практично хипнотисао своју публику”.[185]
Док су највиши званичници извјештавали Хитлера и слиједили његову политику, имали су
значајну аутономију.[186] Он је очекивао од званичника да „раде према фиреру” — да преузму
иницијативу у промоцији политика и дјеловања у складу са циљевима партије и Хитлеровим
жељама, без његовог учешћа у свакодневном одлучивању.[187] Влада није била координисано,
кооперативно тијело, већ неорганизовани збир фракција које предоди партијска елита, која се
борила да удвостручи моћ и стекле фирерову наклоност.[188] Хитлеров стил руковођења био је
да да контрадикторна наређења свим подређенима и да их ставља на мјеста гдје су се
њихове дужности и одговорности преклапале.[189] На тај начин је подстицао неповјерење,
конкуренцију и сукобе између својих подређених, како би консолидовао и максимизирао
властиту моћ.[190]

Спољна политика
Додатне информације: Дипломатска историја Другог свјетског рата § Њемачка

Њемачка ратна спољна политика укључивала је стварање савезничких влада под

непосредном или посредном контролом из Берлина. Главни циљ је добијање војних снага од
важнијих савезника, попут Италије и Мађарске, као и милиона радника и обилних залиха
хране од подређених савезника као што су Вишијевска Француска.[78] До јесени 1942, на
Источном фронту било је 24 дивизије из Румуније, 10 из Италије и 10 из Мађарске. [79] Када
нека држава више није била поуздана, Њемачка би преузела пуну контролу, као што је
учинила са Француском 1942, Италијом 1943. и Мађарском 1944. Иако је Јапан званично био
моћан савезник, однос је био далек и било је мало координације или сарадње. Нпр, Њемачка
је одбила да дијели своју формулу за добијање синтетичке нафте из угља скоро све до краја
рата.[80]
Почетак рата
Њемачка је напала Пољску и заузела Слободни град Данциг 1. септембра 1939, чиме је почео
Други свјетски рат у Европи.[81] Поштујући своје уговорне обавезе, Уједињено Краљевство и
Француска су два дана касније објавиле рат Њемачкој.[82] Пољска је пала брзо, јер су Совјети
напали са истока 17. септембра.[83] Рајнхард Хајдрих, тадашњи
шеф Зихерхајтсполицаја и Зихерхајтсдинста, наредио је 21. септембра да Јевреји треба да
се скупе и сконцентришу у градовима са добрим железничким везама. У почетку је намера
била да се депортације Јевреја усмјере даље на исток или евентуално на Мадагаскар.
[84]
Коришћењем од раније припемљених спискова, око 65.000 припадника пољске
интелигенције, племића, свештеника и учитеља је убијено крајем 1939. у покушају да се
уништи идентитет Пољске као нације.[85][86]. Совјети су наставили да нападају, напредујући у
Финској у Зимском рату, а њемачке снаге су укључене у акцију на мору. Није било скоро
никаквих других активности до маја 1940, тако да је тај период постао познат као "лажни рат".
[87]

Од почетка рата, британска блокада пошиљки у Њемачку је имала утицај на привреду Рајха.
Нијемци су били посебно зависни од страних залиха нафте, угља и житарица. [88] Да би
заштитио шведске испоруке руде гвожђа у Њемачку, Хитлер је наредио напад на Данску и
Норвешку, која је изведен 9. априла 1940. Данска је пала за мање од једног дана, док је већи
дио Норвешке пао до краја мјесеца.[89][90] Почетком јуна, Њемачка је окупирала цијелу
Норвешку.[91]
Освајање Европе
Насупрот ставу многих од његових високих војних официра, Хитлер је наредио напад на
Француску и Низоземску, који је почео у мају 1940.[92][93] Нијемци су брзо
освојили Луксембург, Холандију и Белгију, а Француска се предала се 22. јуна.[94] Побједа у
Француској довела је до порасти Хитлерове популарности, као и раста ратне грознице у
Њемачкој.[95]
Упркос одредбама Хашке конвенције, индустријска предузећа у Холандији, Француској и
Белгији су стављене у службу производње ратног материјала за Њемачку. Званичници
окупираних земаља су видјели ову опцију као бољу него да њихови грађани буду депортовани
у Њемачку на принудни рад.[96]

Нацисти су заплијенили од француске хиљада локомотива и возног парка, залихе оружја и

сировина, као што су бакар, калај, нафта и никл.[97] Такође су наметнути финансијски захтјеви
владама окупираних земаља; исплате за трошкове окупације су стизали из Француске,
Белгије и Норвешке.[98] Трговинска баријера довела је до гомилања залиха, црног тржишта и
неизвесности око будућности[99] Залихе хране су биле несигурне; производња хране је опала у
већини области у Европи, али не као време Првог светског рата.[100] Многе окупиране земље је
задесила глад током рата.[100]
Хитлер је понудио мир новом британском премијеру Винстону Черчилу, што је он одбио у јулу
1940. године. Велики адмирал Ерих Редер је у јуну упозорио Хитлера да је супериорност у
ваздуху предуслов за успјешну инвазију на Британију, па је наредио низ ваздушних напада на
ваздушне базе и радарске странице Краљевског ваздухопловства, као и на британске
градове, укључујући Лондон, Плимут и Ковентри. Међутим, њемачки Луфтвафе није успио да
побједи Краљевско ваздухопловство у оно што је постало познато као битка за Британију. До
краја октобра, Хитлер је схватио потребна ваздушна надмоћ неопходна за његову планирану
за инвазију на Британију није могла да се оствари.[101][102] Неколико историчара,
укључујући Ендруа Гордона, сматрају да је главни разлог за пропаст планова инвазије био
надмоћ Краљевске морнарице, а не Краљевског ваздухопловства.[103]
Њемачки напори на обезбјеђивању нафте укључивали су преговоре о снабдијевању од новог
савезника, Румуније, која се придружила силама Осовине потписивање Тројног пакта у
новембру 1940. године.[104][105] У фебруару 1941, Њемачки афрички корпус стигао је у Либију да
помогне Италијанима у Сјеверноафричкој кампањи.[106] Дана 6. априла, Њемачка је покренула
инвазију на Југославију и Грчку.[107][108] Цијела Југославија и дијелови Грчке су накнадно
подијељени између Њемачке, Мађарске, Италије и Бугарске. Хрватски фашистички вођа Анте
Павелић, уз подршку Италије и Њемачке, основао је Независну Државу Хрватску.[109][110]
Инвазија на Совјетски Савез
Дана 22. јуна 1941, у супротности са споразумом Молотов—Рибентроп, 5,5 милиона
осовинских војника је напало Совјетски Савез. Поред Хитлерове намјере
стицања Лебенсраума, ова велика офанзива — под кодним именом операција Барбароса —
имала је циљ да уништи Совјетски Савез и искористи његове природне ресурсе за каснију
агресију на западне силе.[111] Међу њемачким народом реакције су биле изненађење и
стрепња. Многи су се забринули колико дуго ће се рат потрајати или су сумњали да Њемачка
не може добити рат на два фронта.[112]
Инвазијом је освојен огроман простор, укључујући и балтичке земље, Бјелорусију и
западну Украјину. Након успјешне битке код Смоленска, Хитлер је наредио армијској групи
Центар да заустави своје напредовање ка Москви и привремено преусмјери своје оклопне
групе за помоћ у опкољавању Лењинграда и Кијевa.[113] Ова пауза је дала Црвеној
армији могућност да мобилише нове резерве. Напад на Москву, који је настављен у октобру
1941, завршио се катастрофално у децембру.[114] Дана 7. децембра 1941, Јапан је напао Перл
Харбор на Хавајима. Четири дана касније, Њемачка је објавила рат САД.[115]
Хране је недостајало у освојеним областима Совјетског Савеза и Пољске, с обзиром да је
војска у повлачењу спаљивала усјеве, а већи дио преосталог је однесен у Њемачку.[116] У самој
Њемачкој, оброци су морали да се смање 1942. У својој улози опуномоћеног
у Четворогодишњем плану, Херман Геринг је захтијевао повећање испоруке жита из
Француске и рибе из Норвешке. Жетва 1942. је била добра и залихе хране су остале
одговарајуће у западној Европи.[117]
Њемачка, као и Европа у цјелини, у потпуности је зависила од увоза нафте. [118] У покушају да
ријеши проблем несташице, Њемачка је у јуну 1942. покренула операцију Плаво, инвазију на
кавкаска нафтна поља.[119] Црвена армија је покренула противофанзиву 19. новембра и
окружила осовинске снаге у Стаљинграду 23. новембра.[120] Геринг је убиједио Хитлера да се 6.
армија може снабдјевати путем ваздуха, што се показало неизводивим.[121] Хитлерово
одбијање да нареди повлачење довело је до смрти 200.000 њемачких и румунских војника; од
91.000 људи који су се предали у граду 31. јануара 1943, само се 6.000 вратило живо у
Њемачку послије рата.[122]
Прекретница и пораз
Губици су наставили да расту након Стаљинграда, што је довело до оштрог смањења
популарности партије и пада морала међу војском и цивилним становништвом.[123] Совјетске
снаге су наставиле да потискују Нијемце на запад после неуспјеле њемачке офанзиве код
Курска. До краја 1943, Нијемци су изгубили већину својих територијалних добитака на истоку.
[124]
. У Египту, Афрички корпус фелдмаршала Ервина Ромела су поразиле британске снаге под
фелдмаршалом Бернардом Монтгомеријем у октобру 1942.[125] Савезничке снаге су
се искрцале на Сицилији у јулу 1943, а у Италији у септембру.[126] У међувремену, амерички и
британски бомбардери су, са базама у Британији, отпочели операције против Њемачке. У
настојању да уништи њемачки морал, многим мисијама је намерно наређивано да бомбардују
цивилне циљеве.[127] Ускоро њемачки производња авиона није могла да држи корак са
губицима, а без ваздухопловне одбране, савезничка бомбардовања су постала још разорнија.
Гађањем рафинерија нафте и фабрика, бомбардовања су до краја 1944. осакатила њемачке
ратне напоре.[128]
Дана 6. јуна 1944 , америчке, британске и канадски снаге су успоставиле Западни
фронт искрцавањем у Нормандији.[129] Дана 20. јула 1944, Хитлер је једва преживио бомбашки
напад.[130] Због тога је наредио сурову одмазду, што је довело до хапшења 7.000 и погубљењу
преко 4.900 људи.[131] Неуспјешна Арденска офанзива (16. децембар 1944—25. јануар 1945)
била је последња велика њемачки офанзива у рату и совјетске снаге су ушле у Њемачку 27.
јануара.[132] Хитлерово одбијање да призна пораз и његово стално инсистирање да се рат мора
водити до последњег човјека довело до непотребне смрти и разарања у завршним мјесецима
рата.[133] Преко свог министра правде, Ота Тирака, наредио је да свако ко није спреман да се
бори мора по кратком поступку на војни суд и на хиљаде људи је убијено. [134] У многим
областима, људи су тражили начине да се предају надолазећим Савезницима, упркос
опоменама мјесних вођа да наставе борбу. Степен самоубистава у Немачкој се повећавао,
како се рат приближавао крају, посебно у крајевима у које је стизала Црвена армија. Хитлер је
такође наредио намјерно уништавање саобраћајница, мостова, индустрије и друге
инфраструктура — декрет спаљена земља — али министар за наоружање Алберт Шпер је
успео у томе да се ово наређење не спроведе у потпуности.[133]
Током битке за Берлин (16. април 1945 — 2. мај 1945), Хитлер и његово особље су живјели у
подземном Фирербункеру, док се Црвена армија приближавала.[135] Дана 30. априла, када су
совјетске снаге биле далеко два блока од Рајхсканцеларије, Хитлер и Ева Браун су извршили
самоубиство.[136] Дана 2. маја генерал Хелмут Вајдлинг је безусловно предао Берлин
совјетском генералу Василију Чујкову. Хитлера је наследио велики адмирал Карл Дениц као
предсједника Рајха и Гебелса као канцелар Рајха.[137] Гебелс и његова супруга Магда су
починили самоубиство сутрадан, послије убиства своје шесторо дјеце.[138] Од 4. до 8. маја
1945. већина преосталих њемачких оружаних снага се предала безусловно. Акт о
капитулацији Њемачке потписан је 7. маја, чиме је обиљежен крај Другог светског рата у
Европи.[139]
Народна подршка Хитлеру је скоро у потпуности нестала како се рат приближавао крају.
[140]
Стопа самоубистава у Њемачкој је расла, нарочито у подручјима у којима је напредовала
Црвена армија. Међу војницима и партијским особљем, самоубиство се често сматрало
часном и јуначком алтернативом предаји. Пропаганда о нецивилизованом понашању
напредујућих совјетских снага изазвала је панику међу цивилима на Источном фронту,
нарочито међу женама, које су се плашиле силовања[141]. Више од хиљаду људи (од укупно око
16.000 становника) починило је самоубиство у Дениму око 1. маја 1945. године када се 65.
армија 2. бјелоруског фронта прво пробила у дестилацију, а затим кроз град, вршећи масовна
силовања, произвољно стрељајући цивиле и палећи зграде. Велики број самоубистава
догодио се и у другим мјестима, укључујући Нојбранденбург (600 мртвих), Столп у
Померанији (1.000 мртвих)[142] и Берлин, гдје је најмање 7.057 људи починило самоубиство
1945. године.[143]

Њемачке жртве

Процене о њемачким ратним жртвама иду од 5,5 до 6,9 милиона особа. [144] Студија њемачког
историчара Ридигера Оверманса је дала бројку од 5,3 милиона убијених и несталних
припадника њемачке војске, рачунајући ту и око 900.000 регрутованих ван њемачких граница
из 1937, у Аустрији и средњој и источној Европи.[145] Цивилне жртве због савезничких
стратегијских бомбардовања унутар граница из 1942. износиле су око 353.000. Друге бројке о
цивилним жртвама износе око 300.000 Нијемаца (рачунајући и Јевреје) који су били жртве
нацистичких политичких, расних и вјерских прогона[146] и 200.000 који су били убијени
у нацистичком програму еутаназије.[147] Политички судови звани Зондергерихт осудили су на
смрт око 12.000 чланова њемачког покрета отпора, док су цивилни судови су осудили још
40.000 Нијемаца.[148] Такође су се десила масовна силовања Нијемица.[149]
На крају рата, у Европи је било више од 40 милиона избјеглица,[150] њена привреда је пропала,
а 70% њене индустријске инфраструктуре је било уништено.[151] Између 12 и 15 милиона
Нијемаца је избјегло или протерано из источне и средње Европе у Њемачку.[152] Влада Западне
Њемачке је процијенила да је број жртава износи 2,2 милиона мртвих цивила због бјекства и
прогона Нијемаца и присилног рада Нијемаца у Совјетском Савезу.[153] Ова бројка је била
неоспорена до 1990-их, када су неки историчари спустили број на 500.000—600.000
потврђених смртних случајева.[154][155][156] Њемачка влада је 2006. поновила свој став о 2—2,5
милиона смртних случајева.

18. Холокауст
-ime za sistematski drzavni progon i genocid nad razlicitim etnickim, verskim i
politickim grupama ljudi tokom Drugog sv.rata od strane nacisticke Nemacke.
-Holokaustom je obuhvaceno oko dve trecne od 9 miliona Jevreja koji su ranije
ziveli u kontinetalnoj Evropi
-sira definicija holokausta obuhvata nejevrejske zrtve nacisticke kampanje
masovnog ubistva Roma, Poljaka, clanova drugih slovenskih etickih grpa,
pacijenata koji su bili mentalno i fizicki onesposobljeni. Jedna sira definicija
obuhvata i Ruse, homoseksualce, ratne zarobljenike, Jehovine svedoke, crnce..
-od 1941. do 1945. nad Jevrejima je sistematski vrsen genocid.Ubistva su
pocinjavana sirom Evropom, kao i u samoj Nemackoj.
-upotreba koncentracionih logora, ili logora smrt, opremljenih gasnim komorama
za sistematsko masovno isptrebljivanje ljudi, bila je jedinstvena karakteristika
holokausta. Pomocu otrovnog gasa ubijani su milioni ljudi.
-holokaust je iza sebe ostavo trajne posledice. Racuna se da je u njemu ubijeno 5
do 6 miliona Jevreja.
-Demokratksa slika Evrope se bitno promenila, pogotovo u Istocnoj i Srednjoj
Evropi
-slicno kao i Drugi sv.rat holocaust je prestavljao sok za dataslju zapadnu
civilizaciju. Mnogi si se tesko mirili sa tim da je ubijanje u takvom opsegu uopste
moguce u 20.veku , pogotovo jer dolazi od strane tako napredne, prosvecene i
civilizovane drzave kao sto je Nemacka .

Националсоцијалистичка њемачка радничка партија је била крајње десничарска политичка

странка која је стицала подршку у вријеме друштвених и финансијских потреса који су се
десили са почетка Велике кризе 1929. године.[171] Док је био у затвору после
неуспјелог Пивничког пуча 1923, Хитлер је написао Мајн кампф, где је изнио свој план
трансформације њемачког друштва на основу расе.[172] Нацистичка идеологија је обједињавала
елементе антисемитизма, расне чистоће и еугенике, и комбиновала их са пангерманизамом и
територијалним ширењем са циљем добијања већег Лебенсраума за германске народе.
[173]
Режим је покушао да добије ову нову територију нападајући Пољску и Совјетски Савез, са
намјером да депортује или убије Јевреје и Словене који тамо живе, а који су сматрали
инфериорним у односу на аријевску расу и дијелом јудеобољшевичке завјере.[174]
[175]
Нацистички режим је вјеровао да сам Њемачка може побиједити бољшевичке снаге и
сачувати човјечанство од свјетске доминације међународног јеврејства.[176] Други које су
нацисти сматрали недостојним живота били су људи са менталним или физичким
обољењима, Роми, хомосексуалци, Јеховини свједоци и друштвени отпадници.[177][178]
Под утицајем Фолкиш покрета, режим је био против културног модернизма и подржавао је
развој велике војске на штету интелектуализма.[8][179] Креативност и умјетност су угушене, осим
у случају када би могао да послужи као средство пропаганде.[180] Странка је користила
симболе, као што је Крвава застава, и ритуале, као што су митинзи Нацистичке партије, да
негује јединство и учврсти популарност режима.[181]

Почетком априла 1933. године, уведене су многе мјере које дефинишу статус Јевреја и
њихова права.[44] Иницијативе и правни мандати против Јевреја кулминирали су
усвајање Нирнбершких закона 1935. године, којим су им одузета основна права.[45] Према
усвојеним законима, нацисти су Јеврејима могли одузети цјелокупно богатство, било им је
забрањено да се вјенчају са нејеврејима и било им је забрањено да раде већину послова на
тржишту рада (као што су послови везани за право, медицину или образовање). На крају им је
забрањен суживот са њемачким грађанима и друштвом, због чега су временом
дехуманизовали Јевреје у очима већине њемачког народа. Етнички Нијемци који су одбили да
изопште Јевреје или који су показали знакове отпора нацистичкој пропаганди стављени су под
надзор Гестапоа или су им одузета права или су послат у концентрационе логоре.
[46]
Нацистичка партија је прибавила и легитимисала моћ кроз своје почетне револуционарне
дјелатности, затим манипулацијом правног механизма, затим употребном политичке моћи и
на крају преузимањем државних и савезних институција.[47][48]

Од 1941. па надаље, узнемиравање Јевреја у Немачкој било је очигледно у највернијем

смислу те речи: Сада, попут Јевреја у окупираној Пољској од 1939. , морали су
да носе жуту звезду на левој дојци своје одеће.
После инвазије на Пољску и почетка Другог светског рата , "уништавања јеврејске расе у
Европи", " холокауста " , који је Хитлер више пута најавио . Пољски Јевреји су у
почетку још увек били набијени гетима, али убрзо су и започели
СС трупе са масовним пуцњавама. 20. јануара 1942., виши администратори и вође СС-
а састали су се на " Конференцији Ваннсее " у Берлину да би одлучили о погодним
мерама за оно што се називало "коначно решење јеврејског питања". У записнику са
конференције наведено је: 11 милиона европских Јевреја треба бити „заробљено“ и
прикладно их ангажовати на Истоку ..., а велики део несумњиво због природне
деградације . Планирана су нова велика складишта довољног капацитета за
уништавање овог „посебног третмана“ . Једина сврха ових логора за истребљење била је
убиство људи и уклањање њихових тела. Тхе
Успостављање фабрика смрти у којима су систематски убијани припадници верске
заједнице сматра се највећим злочином у историји . Само у концентрационом логору
Аусцхвитз дневно се 5.000 до 6.000 људи гасило и палило. До краја рата убијено је око 6
милиона Јевреја. Сви су знали да постоје концентрациони логори и да људи који су тамо
затворени нису имали шта да очекују. Многи су знали да је у концентрационим логорима
било систематског убиства, али једноставно нису могли ни да организују масовна убиства
замислити. Али не треба заборавити да је било и људи, јеврејских
Помагали сте суграђанима и често ризиковали свој живот .

19. Немачка 1945-1947

-30. aprila 1945, dok je Crvena armija jurišala na centar Berlina, Adolf Hitler je za
sebe video samo jedan mogući izlaz. Nije želeo da im živ padne u ruke i tako
podnese račun za svoju zločinačku megalomaniju. Nacistički diktator i Eva Braun,
s kojom tek što se venčao, počinili su samoubistvo u „firerovom bunkeru", 12
metara ispod zemlje. Poslednji sledbenici spalili su njihova tela i sahranili ostatke
kod ulaza iz bunker.
-Između 1945. i 1949. dve su stvari bile posebno važne za Nemačku. Prvo, Nemci
su morali da prihvate poraz, što je mnogima bilo veoma teško. Drugo, morali su da
se pripreme za novi način života – i kao nacija i kao politička celina.
-Spoljna politika Savezne Republike Nemačke rukovodila se principima dobre
volje i saradnje. Kada je reč o vojsci, dogodila se radikalna promena: Bundesver je
građen kao odbrambena vojska.

Потпуни колапс праћен је тоталним колапсом. Немци су били суочени са огромном

гомилу смећа и новим стартом у „сату нула“. Већина становништва није имала довољно за
јело и била је неухрањена. Оно што сте добили с прехрамбеним картицама било је
премало за живот и превише смрти. Свако ко је још увек посједовао накит или
друге драгоцјености могао је набавити намирнице на „излетима хрчака“ у село или
на „црно тржиште“. У сродни вицториоус силе разговарали шта треба да постану
Немачке. Прво и најважније, то су радили, у Немачку и посебно Пруску, спречавајући их
трећи пут да их баце.
На конференцији у Потсдаму од 17. јула до 2. августа 1945. , јединство су демонстрирали
и енглески премијер Черчил, совјетски шеф државе и странке Стаљин и нови амерички
председник Труман . Савезници нису намеравали да униште или поробљавају немачки
народ. У Савезници желели да дају немачког народа прилику да припреми да поново
изграде своје животе на демократски и миран основи. Они су у Потсдаму одлучили
следеће:

- Немачка (у границама из 1937. године) је подељена у четири зоне

окупације, Берлин на четири сектора (Француска се убрајала међу победничке
силе).
- Подручја источно од линије Одер-Неиссе налазе се под пољском и совјетском
управом.
- Највиши ниво је Савезничко контролно веће, које чине војни заповједници четири
зоне окупације. У четири зоне свака заузета власт врши сопствено
управљање на своју одговорност.
- Свака окупациона снага прво удовољава својим захтевима за репарацију из своје
зоне.
- Немачка је потпуно демилитаризирана и целокупна ратна индустрија је
уништена.
- НСДАП и његове подорганизације су забрањени, а националсоцијалисти
уклоњени са јавне функције.
- Централна немачка влада остаје забрањена, али локална самоуправа је
могућа.
- Немци из источних региона пребачени су „на правилан и хумани начин“ на
запад.

Због Потсдамског споразума дошло је до стварне миграције људи са истока на запад. Око
12 милиона људи је расељено силом и морало их је хранити и збрињавати у западним
зонама . Већ 1946/47. То је довело до ивице потпуног економског колапса.

20. Немачка 1947-1949

 -Saveznicke snage koje su pobedile nacisticku Nemacku u Drugom sv.ratu,
podelile su porazenu zemlju u cetiri okupacione zone iz administrativnih
razloga.Grad Berlin bio je zasebano podeljen na okupacione zone. Podela na
okupacione zone odredjena je jos 1944. i trajala je do 1949.

Заједништво „Анти-Хитлерове коалиције“ све је више пропадало , а контрасти између

Истока и Запада све су више долазили до изражаја. САД и Совјетски Савез као нове
„суперсиле“ покушале су да обезбеде своју сферу утицаја и да их обликују у складу са
својим идејама . Један је био усред свађе између
систем парламентарне демократије са системом тржишне економије западног стила и
комунистичка једнопартијска држава са планираном економијом коју контролише
држава. Како ова борба система није вођена војском, већ економским и пропагандним
средствима, један је говорио о "хладноћи"
Рат ".
Америчка влада је желела да спречи да се комунизам шири у Европи новом забраном
политике . Војна и економска помоћ требало би барем ојачати западну Европу на такав
начин да се може одупријети совјетској жељи за ширењем. Међутим, ова нова политика
резултирала је и потпуно новом окупационом политиком : демонтажа индустријских
постројења у америчкој и британској зони потпуно је заустављена, а обе зоне су се
спојиле 1. јануара 1947. и формирале „Бизоне“
заједно.
5. јуна 1947, амерички државни секретар Георге Марсхалл најавио је програм обнове
европске економије. Три западне зоне Немачке такође су добиле средства од
овог „Маршаловог плана“, који је промовисао обнову западних зона - али је такође
значио даљи корак ка подели Немачке.
"Валутном реформом", увођењем "Деутсцхе Марка" у три западне зоне 21. јуна
1948., коначно је остварена немачка економска подела .
Када су западне силе такође желеле да уведу Д-Марк у западне секторе Берлина,
Совјетски Савез је наметнуо "блокаду": сви путеви, железничке линије и пловни путеви
између
Западни Берлин и Западна Немачка били су блокирани. Тада су САД и
Енглеска одлучиле опскрбити Западни Берлин "авионом" .
12. маја 1949, Совјетски Савез је одустао од покушаја изнуде и окончао блокаду. Била је то
прва критична фаза хладног рата и зближила Западне Берлинце, Западне Немце и
Западне Савезнике . Осјећали су се као савезници први пут након 1945. године и видели
су свог главног непријатеља у Совјетском Савезу. Стаљин је са
Берлинска блокада промовисала је управо оно што је желео да спречи.

21. Савезна Република 1949-1961

У Потсдамском споразуму, савезници су демократизацију политичког живота у
Немачкој означили једним од најважнијих циљева. А већ у лето 1945.
демократске странке су дозвољене широм Немачке . У њих су укључене странке које су се
одупирале национал-социјализму: КПД и СПД ( под притиском совјетских окупационих
моћи ујединиле су се у »Странку социјалистичког јединства
Немачка «(СЕД)) . Либерално демократска партија су им се придружили у источној зони
Деутсцхландс «(ЛДПД), која се у западним зонама звала» Слободна демократска странка
«(ФДП). Поред ових "старих" странака, "Хришћанско-демократска унија" (ЦДУ) - у
Баварској "Хришћанско-социјална унија" (ЦСУ) - формирала је нову, не деноминацијску,
буржоаску странку.
Премијери су се залагали за "привремену" која је утрла пут за касније успостављање
све-немачка држава треба да остане отворена. Зато нису сазвали Народну скупштину,
како су западне силе хтеле, већ »парламентарну
Савет «, чији су 65 чланова изабрали државни парламенти. Да би се нагласила
привремена, Парламентарно веће не би требало да сачини устав, већ само " основни
закон ".
Скупштински одбор је заседао први пут 1. септембра 1948. године , а изабран ЦДУ-
политичар Конрад Аденауер за њеног председника. Структура државе убрзо је
договорена. Након искустава у Трећем рајху, централизована унитарна држава није
долазила у обзир . Савезна Република Немачка постала је демократска и
социјална држава. Зато што је председник Рајха у завршној фази Ваимарске републике
његов снажни положај имао је судбоносну улогу, права федералног председника била су
значајно ограничена. Због тога је положај канцелара ојачан.
Тачно четири године након безусловне предаје, 8. маја 1949, усвојен је највећи део
предлога Основног закона. Западне силе одобрио нацрт и 23. маја 1949. године био је
" Основни закон за Савезну Републику Немачку " објавио.
У марту 1948. у Источној зони се састао „ Немачки народни конгрес “ којим је доминирао
СЕД . Немачко народно веће «које је развило устав. У то вријеме, међутим, то је било
илузорно, јер је развој на Истоку и Западу био превише различит. Као одговор на усвајање
Основног закона 29/30. Мај 1949. " Устав Немачке Демократске Републике ", ДДР, од 3.
Народни конгрес усвојен. 7. октобра 1949. године на основу овог устава проглашена је
Немачка демократска република. У Немачкој су постојале две државе.
15. септембра Бундестаг је једним гласом изабрао 73-годишњег Конрада Аденауера за
савезног канцелара. Седиште владе и капитал Савезне Републике
Бонн
Први вођа опозиције у њемачком Бундестагу био је предсједавајући СПД- а Курт
Сцхумацхер, први савезни предсједник либерала Тхеодор Хеусс. Аденауеров најважнији
циљ био је да новој држави пружи пун суверенитет и међународну једнакост
набавити.
Након напада комунистичке Северне Кореје, који је подржао Совјетски Савез, на Јужну
Кореју, у ДДР-у је одавно постојала „касарна народне полиције“ која није била ништа
друго до војска. У складу с тим, настао је план да се Савезна Република Немачка укључи
у „претпоставку слободног света“ у западном концепту одбране. Аденауер је видио сјајну
прилику да се једним потезом приближи своја три главна циља: суверенитет и
интеграција у западни логор, заштита од источног комунизма и помирење са Француском
као основа уједињене Европе.
Аденауер је обећао западним силама да ће Савезна Република учествовати у "Европској
одбрамбеној заједници" (ЕВГ).
1952. године Стаљин је предложио уједињење двеју немачких држава у неутралну,
„демократску и мирну“ Немачку као целину под савезничком контролом. У то време
многи су видели ову „Стаљинову ноту“ као сјајну прилику за постизање немачког
јединства и спречавање Немачке од сукоба између Истока и Запада. Али западне силе су
одбациле Стаљинову понуду, а савезна влада је одобрила то одбијање. Аденауер је
намерно водио Савезну Републику у ЕВГ, касније у западни одбрамбени савез, НАТО, и у
Европску економску заједницу (ЕЕЗ).
Отац економског чуда био је Лудвиг Ерхард, који је концепт "социјалне тржишне
економије" већ формулисао пре оснивања Савезне Републике : економија би се требала
моћи развијати углавном слободно, али бити уграђена у социјалну политику која штити
социјално слабе и на крају напредак требало би да доведе све.
Формално је НДР, као што је Савезна Република, имала парламентарни систем,
у стварности је била једнопартијска држава. " Министарство за државну сигурност "
основано је 1950. године ради осигурања СЕД-а . "Стаси" је требало да се бори против
сваке опозиције уз помоћ шпијуна.
Након тога, индустрија, банке, осигуравајуће компаније и велике некретнине требало је
национализовати. Производња више не би требала бити одређена капиталним
интересима, већ би се требала планирати и контролисати централно . 1950.
године постојао је први " петогодишњи план " у ДДР-у. Одредио је шта треба произвести
где и у којим количинама. Планом су утврђене и радно време, плате и цене. Када је СЕД
28. маја 1953. такође повећао стандарде рада за 10% , незадовољство је ескалирало
у масовне штрајкове. 17. јуна 1953. побунивши совјетске тенкове, устао је. Људи у НДР-у
узалуд су се надали подршци и помоћи запада , али до ње никада није дошло. Од 1949.
до 1961. године више од 2,5 милиона људи је избегло на запад.
У ноћи 13. августа 1961. наоружане јединице су забарикадирале граничне прелазе од
источног ка западном Берлину бодљикавом жичаном баријером, ишчупале
отворене улице и пресецале везе С-Бахн и У-Бахн. У наредним данима и недељама
вођство СЕД-а изграђено је 12 км зид између Источног и Западног
Берлина. После изградње Берлинског зида , 1.400 км дуга граница са Савезном
Републиком била је систематски затворена. Мине су постављене у „траку смрти“ и
инсталирани системи за самостално пуцање. У граничари је наређено
да пуцају "Републику избеглице" . "Антифашистички заштитни зид", јер је зид био позван
у СЕД пропаганде , довело до економске стабилизације земље. НДР је убрзо имао
највиши животни стандард у Источном блоку и постао једна од водећих индустријских
држава.
Politika Konrada Adenauera bila je integracija Savezne republike na zapad, što je bilo jasno iz
Petersberškog sporazuma, koji je zaključio sa Savezničkom visokom komisijom. Naročito SPD
sa predsedavajućim Kurtom Schumacherom i kasnije Erichom Ollenhauerom, bilo je žestoke
kritike zbog ove odluke, jer se plašilo „cementiranja“ nemačke divizije. Politika unutar vladine
koalicije takođe nije bila bez kontradikcije. Već 30. novembra 1949. Konrad je smatrao
političku primenjivost nemačkog kontingenta za evropsku vojsku. Oktobra 1950. savezni
ministar unutrašnjih poslova Gustav Hajnemann podneo je ostavku u znak protesta protiv
planiranog naoružavanja i Konradovog stila vođenja.

1. marta 1950. godine Komitet za statut okupacije i spoljne poslove izvestio je na svom 10.
sastanku da je Savezna Republika Nemačka od 1. oktobra 1948. do 30. septembra 1949.
platila oko 4.491,5 miliona maraka savezničkim okupacionim silama, skoro Odgovaralo je 50
procenata ukupnog saveznog prihoda (8,750 miliona DM). Za svakog njemačkog državljanina
to je značilo udio u iznosu od 95,46 maraka, što je bila skoro prosječna mjesečna plata. [6]

24. maja 1950. kancelar Konrad imenovao je generala a. D. Gerhard Graf von Schverin kao
njegov stalni savetnik za vojna i bezbednosna pitanja.

26. oktobra 1950. Theodor Blank (CDU) postavljen je za saveznog kancelara za pitanja vezana
za povećanje savezničkih trupa. Blank je imenovao bivše generale iz Vehrmachta Adolfa
Heusingera i Hans-a Speidela za vojne savetnike. "Amt prazno" postalo je jezgro kasnijeg
Ministarstva odbrane.

Još 1952. Josef Stalin predložio je da se Nemačka ujedini kao neutralna zemlja. Staljinove
ocene izazivale su iritaciju, ali su ih zapadne sile odbacile jer su se plašile da će celokupnu
Nemačku zauzeti Sovjetski Savez. 1954. godine usledila je neuspešna konferencija ministara
spoljnih poslova četiriju sila u Berlinu o ponovnom ujedinjenju

22. НДР 1949-1961

7. oktobra 1949 , 2. nemačko narodno veće proglasilo se Privremenom
narodnom većom i stavilo na snagu ustav NDR-a. Osnovana je Nemačka
demokratska republika. Magistrat u Istočnom Berlinu proglašava Berlin
glavnim gradom NDR-a

12. oktobra, Otto Grotevohl postaje premijer GDR-a.

Narodno veće je 12. oktobra potvrdilo privremeni ustav NDR-a.

Staljin je umro u martu 1953. Staljinova smrt izazvala je izvestan stepen
neizvesnosti u eliti GDR-a. Novo sovjetsko rukovodstvo preporučilo je
da NDR oslabi svoj teški ekonomski tok, ali to ga je ispunilo samo
usmeno. Najavljeno povećanje standarda rada za najmanje 10 procenata,
bez nadoknade plata, dovelo je do demonstracija radnika u mnogim
gradovima u DDR-u. Nisu bila dovedena u pitanje samo pitanja iz
privrednog polja, već su postavljeni i socijalni i politički zahtjevi
1955. godine NDR je stekla suverenitet preko Sovjetskog Saveza i to
samo formalno. NDR je bila ekonomski povezana sa SSSR-om preko
Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć, vojno preko Varšavskog pakta i
politički preko Istočnog bloka. Varšavski pakt bio je vojni savez
Istočnog bloka, koji je bio protiv NATO-a i garantovao uzajamnu vojnu
pomoć. Nacionalna narodna armija (NVA) formirana je kao deo
Varšavskog pakta, čiji je NDR bio osnivač.
Допунски претходни питањем и из главне литературе / презентације.

23. Савезна Република и НДР 1961-1989

Када је Совјетски Савез 1962. године ракетирао на социјалистичкој Куби, „на прагу“
Сједињених Држава, чак је и ИИИ светски рат био неминован. Свет је задржао дах 13 дана
пре него што су се две велесиле сложиле. Обе стране су то разумеле
Наставак претходне „Политике снаге“ са њеним огромним програмима наоружања могао
би довести до нуклеарне катастрофе.
Ова промена „опште временске ситуације“ такође је имала позитиван утицај на немачко-
немачку политику. Будући да су се Аденауер и његова влада од почетка успротивили
томе,
Да Источну Немачку посматрамо као државу. Тај крути став сада се све више критикује и
позиви на промене постају све гласнији, али Аденауер није желео да започне нову
политику. Тако је дошло до Аденауерове ере и Лудвиг Ерхард постао је његов наследник у
октобру 1963. године . Али као канцелар, отац економског чуда није био тако успешан као
министар економије. Управо је за време његове владавине Савезна Република доживела
прву економску кризу. Коалиција између ЦДУ / ЦСУ и ФДП распала и формирана
је децембра 1 , 1966 од велике коалиције од ЦДУ / ЦСУ и СПД
замењени.
Генерално, стари вредности и обрасци понашања били су све више доведени у
питање. Напокон, према младима , пруско-немачке врлине послушности, уредности,
тачности и напорног рада довеле су до националсоцијализма.
У очима младих, посебно студентске, старија генерација је учинила прилично све
лоше. Када су СПД и његова нова нада Вилли Брандт такође коалирали са ЦДУ / ЦСУ ,
многи су се разочарано окренули од парламентарног система Савезне Републике и
изјавили се као "ванпарламентарна опозиција", укратко АПО . Прво су то критиковали
»Хитна помоћ у образовању« и лоши услови студирања на немачким
универзитетима. Тада се протест проширио и постао темељна критика послератног
западноњемачког друштва с његовом „америчком припадношћу“ и
„антикомунизмом“. "Трећи пут" између капитализма и комунизма,
"демократски социјализам", био је циљ "нове левице", што су потврдила слична кретања
у другим западним земљама.
У пролеће 1968. покренут је реформски покрет у Чехословачкој, који је утицао и на
Комунистичку партију. Александар Дубчек постао је лидер странке и најавио нове циљеве:
демократизацију и либерализацију .
Демонстрацијама је АПО покушао доћи до „ масе“ и променити свест људи. Али већина
„Нове левице“ и велика већина становништва нису желели насилне промене,
већ реформе. Када је 22. октобра 1969. велику коалицију заменио "социјални либерал "
из СПД и ФДП, видели су велику прилику.
У ствари, нови савезни канцелар Вилли Брандт ставио је своју властиту изјаву под мотом:
Усуди се више демократије! Он је желео те компанија која нуди више слободе и више
Захтеви одговорности Уз Хеинрицха Болл-а и Гунтер Грасс-а , најважнији њемачки
послијератни писци били су посвећени Виллиу Брандту и СПД-у. Многи млади људи су
кренули „дугим маршом кроз институције“ да би променили друштво. Појавиле су се прве
грађанске иницијативе, које су покренуле анти- нуклеарни, мировни и женски покрет.
Чланови АПО желели да револуцију, међутим , и они су одмах хтели. Како се овај
циљ није могао постићи мирним путем, објавили су рат омраженој држави . Они су
отишли у подземље и успели да застраше земљу убиством истакнутих политичких и
економских људи и тероризмом .
Поред "унутрашњих реформи", социјално-либерална коалиција желела је пре свега да
побољша односе између Савезне Републике и држава Источног блока, посебно са НДР-
ом. Овај Вилли Брандт је намера следи "нова Остполитик", о којем странке насилно
било је аргументирано. Расправе о „Источним уговорима“ сматрају се великим тренуцима
у њемачкој парламентарној историји. Најважнија питања односила су се на линију Одер-
Неиссе ( немачке територије на истоку ), немачко јединство , циљ
немачке политике . Дакле затворена влада 1970. са Совјетским Савезом и Пољском,
а 1972. са НДР-ом
Уговори који регулишу будући суживот и суживот. ЦДУ / ЦСУ одлучно је одбила ове
уговоре и оптужила владу за продају немачких територија и немачких интереса. "Нисмо
учинили ништа што није давно изгубљено", супротставио се Вилли Брандт. Био је дубоко
уверен да нико
имали су право да насилно мењају постојеће границе у Европи . Такође је био уверен да
се комунистички режими не могу срушити споља. Као резултат Брандтове „ Политике
малих корака “ ( промена путем приближавања ) , путовање од запада ка
истоку непрестано се повећавало .
„Промјена путем приближавања“ прекинута је крајем 1970-их јер се „општа временска
ситуација“ поново погоршала. А кад је Совјетски Савез крајем 1979. године пустио своје
трупе да марширају у несврстани Авганистан, дошло је до краја опуштања. Западна
велесила није хтела да прихвати ово и тако је започела нова фаза трке у
наоружању . Наоружање лудило завршило када је промена генерација у Комунистичке
партије довела младог Михаила Горбачова на власт у 1985. .
Горбачов је желео да смањи високе трошкове наоружања како би могао да
искористи више средстава за реформе. Јер није било питања да се Совјетски Савез мора
реформисати и обновити. "Перестројка" (редизајн) и "Гласност" (отвореност) биле су речи
које су се свима ускоро нашле на уснама. Али Горбачова реформе нису довољно
напредовале за његове критичаре. Заиста, Горбачов се суочио с дилемом: желео је
да модернизује Совјетски Савез „револуцијом одозго“ и да је
учини конкурентним, оријентисаним друштвом , али без одустајања од захтева
Комунистичке партије за вођством и државном контролом економије. Год као снаге
монопола комунистичке пао , али брзо .
Za vreme podele Nemačke, Berlinski zid je bio sistem utvrđivanja granice
Nemačke demokratske republike (GDR) koji je postojao više od 28 godina, od 13.
avgusta 1961. do 9. novembra 1989. godine i trebalo je hermetički da zapečati
GDR iz Zapadnog Berlina. Ne samo da je razdvojio veze na širem berlinskom
području između istočnog dela („prestonica NDR“) i zapadnog dela grada, već je u
potpunosti zatvorio sva tri sektora zapadnog dela, prekinuvši tako i svoje veze sa
okolinom Berlina, odnosno u okrugu GDR. Potsdam je bio.

Nekadašnja unutrašnja nemačka granica između Zapadne (stare Savezne

Republike) i Istočne Nemačke (GDR) može se razlikovati od Berlinskog zida.

Berlinski zid, kao poslednja akcija u podeli Berlina na četiri sektora Berlina
stvorena post-savezničkim režimom, bila je sastavni deo i, u isto vreme, upečatljiv
simbol sukoba hladnog rata između zapadnih sila, kojim su dominirale Sjedinjene
Države, i takozvani Istočni blok pod vođstvom Sovjetskog Saveza. Osnovan je na
osnovu odluke političkog rukovodstva Sovjetskog Saveza početkom avgusta 1961.
i uputstva vlade NDR-a izdate nekoliko dana kasnije. Berlinski zid nadopunio je
1378 km dugu unutrašnju nemačku granicu između DDR-a i Savezne Republike
Nemačke, koja je „utvrđena“ više od devet godina ranije kako bi zaustavila priliv
izbeglica.

Od 1960. graničari GDR-a imali su naređenja da pucaju u slučajevima „ilegalnog

prelaska granice“, što je u zakon formalno ugrađeno tek 1982. godine

Berlinski zid otvoren je uveče 9. novembra 1989. kao deo političkog preokreta.

24. Распуштање НДР-а и његово приступање Савезној републици

Ponovno ujedinjenje Nemačke bio je proces pokrenut 1989. i 1990.
mirnom revolucijom u DDR-u, koja je dovela do pridruživanja Nemačke
demokratske republike Saveznoj republici Nemačkoj 3. Oktobar 1990.
Nemačko jedinstvo, koje se svakog oktobra obeležava kao nacionalni
praznik koji se zove Dan nemačkog jedinstva, okončalo je četvoronedeljnu
 državu nemačke podele kao rezultat Drugog svetskog rata u doba hladnog
rata.
Val iseljavanja iz NDR-a, sve veća opozicija u NDR-u i otvaranje Berlinskog
zida 9. novembra 1989., što je dovelo do konačnog raspada političkog
sistema NDR-a, bili su pokazatelji ovog razvoja. [3] Nužni spoljni preduslov
za ponovno ujedinjenje Nemačke bio je pristanak četiri pobedničke sile
Drugog svetskog rata, koje su do tada još uvek imale ili preuzele
odgovornost za Nemačku kao celinu prema međunarodnom pravu.
Jedinstvo dveju nemačkih država odobreno je ugovorom dva plus četiri ili
zvaničnim sporazumom o konačnoj uredbi u pogledu Nemačke, a
ujedinjenoj Nemačkoj je dat pun suverenitet nad njenim unutrašnjim i
spoljnim poslovima
У овој променљивој клими, угњетаване опозиционе групе у другим земљама источне
Европе позивају све гласније на реформе. Руководство ГДР-а с Ерицхом Хонецкером на
врху, међутим, одупирало се реформама. За њих „перестројка“ и „гласност“ нису
били ништа друго до знаци слабости. Док је СЕД припремао помпозне прославе за 40.
рођендан ДДР-а , Чехословачка и Мађарска су дозволиле десетинама хиљада грађана
НДР-а да пређу преко својих граница према Западу. Остали су
и мирно демонстрирани због политичке и економске реформе. Тада су , у јесен 1989.
године, снажне демонстрације прошле кроз Лајпциг, Дрезден, Источни Берлин и друге
градове и режим СЕД-а је практично био при крају.
Али Хонецкер је категорички одбацио све приједлоге за реформу. Ово је први пут да су у
Политбироју биле изречене критике на његов стил вођења. Да би остали на власти,
водећи другови су 18. октобра уклонили свог генералног секретара и изабрали Егона
Кренза за свог наследника. Најавио је реформе, обећао олакшавање путовања и позвао
грађане да "обликују социјалистичко друштво". Али грађани не
верују функционерима СЕД-а . Они су и даље демонстрирали у све већем броју за слободу
и демократију. И ново руководство ГДР-а је први пут попуштало популарној
вољи. На вечери 9. новембра 1989 , она је отворила граничне прелазе и десетине хиљада
грађана Источне Немачке посетили Вест Берлин током ноћи.
Први пут у немачкој историји, револуција је била успешна - чак и без насиља! Питање је
сада било шта треба постати од НДР-а. Представници опозиционих група, странке
Волкскаммер и влада преговарали су на овај начин
звани "округли сто". Изабрана су три концепта:
1. Независна НДР заснована на обрасцу „трећег пута“
између капитализма и државног социјализма.
2. Конфедерација двеју немачких држава.
3. Брзо приступање Савезној Републици Немачкој.

Већина грађана НДР-а није желела ниједну реформисану НДР, већ унију са Савезном
Републиком. Први слободни избори Волкскаммера у НДР-у 18. марта 1990. потврдили су
ту жељу. Н Ох многи преговори - чак и са победницима из Другог светског рата -
придружио ДДР на 3. октобра 1990. године
Савезну Републику у ( поновно уједињење ) . Подела Немачке завршила се на данашњи
дан .
Ни након поновног уједињења, ништа се није променило у спољнополитичким
принципима Савезне Републике. Фокус је био на процесу европског уједињења (са
посебним нагласком на француско-немачко партнерство), односима са САД и земљама
Остполитик започео Вилли Брандт.
Канцелар Хелмут Кохл гурнуо је "европеизацију". Такође је желео
да сигнализира суседима и свету да се не плаше уједињене Немачке
потребно да имам.
У децембру 1991. дванаест шефова држава и влада у Маастрицхту одлучило
је даље развити Европску заједницу у Европску унију . Првенствено економски
оријентисана заједница требало би да се постепено развија у политичку
унију, јединствено европско тржиште треба да се прошири на економску и монетарну
унију са европском централном банком и заједничком валутом . Тада су хтели покренути
заједничку спољну и безбедносну политику са циљем да у неком
тренутку формирају европску војску. Прописи се такође требају применити у унутрашњој и
правној политици
креирати за ближу везу . Пошто је све ово значило одрицање од суверених права и
независности, у свим земљама се интензивно расправљало. Али са изузетком Велике
Британије, све државе чланице коначно су се сложиле на Маастрицхтским уговорима. У
принципу, државе се у великој мјери слажу: крај процеса требале би бити Сједињене
Државе Европе.

25.isto kao i 24

26. Austrija 1918-2000

-Аустро-Угарска се распала након што је изгубила Први светски рат, па је
мировним уговором у Сен Жермену и мировним споразумом у Тријанону 1918.
године, настала Аустрија у данашњим границама, названа Прва Република, са
првим председником владе Карлом Ренером. 1938. године Аустрију је припојила
нацистичка Немачка.
-Крајем Другог светског рата 1945. године савезници су поделили Аустрију на
четири окупационе зоне све до 1955. године, кад је стекла потпуну независност,
под условима да остане неутрална, те да се одрекне тежњи за поновном
припојењу Немачкој. 27. априла 1945. године проглашена је привремена влада
на челу са Карлом Ренером. Та влада проглашава успостављење тзв. Друге
републике и управља Аустријом, са мањим променама, све до првих легитимних
избора 1949. године.
-Austrija je 1995.godine postala clanicaEvropske unije, a 1999.je uvela valutu evro
27. Немачка на прелазу миленијума

У децембру 1991. дванаест шефова држава и влада у Маастрицхту одлучило

је даље развити Европску заједницу у Европску унију . Првенствено економски
оријентисана заједница требало би да се постепено развија у политичку
унију, јединствено европско тржиште треба да се прошири на економску и монетарну
унију са европском централном банком и заједничком валутом . Тада су хтели покренути
заједничку спољну и безбедносну политику са циљем да у неком
тренутку формирају европску војску.
1. јануара 1995. године три друге земље су се придружиле ЕУ , Финска, Аустрија и
Шведска . Од садашњих 15 чланица ЕУ једанаест је 1. јануара 1999. године водило нову
валуту, евро , једну . Иако је промена пролазила несметано 1. јануара 2002, многи људи у
Европи жалили су своје претходне кованице и рачуне.
1. маја 2004. ЕУ је прихватила десет нових чланица са Пољском, Чешком, Мађарском,
Словачком, Словенијом, Литванијом, Летонијом, Естонијом, Малтом и грчким
делом Кипра. Петнаест година након пада Зида и гвоздене завесе, ово такозвано
"ширење на исток" коначно је прекинуло поделу Европе о којој су савезници одлучили
1945. године . Које земље су примљене у ЕУ и када зависи од економских и политичких
услова. Циљ ЕУ је проширити демократију и тржишну економију на исток и југоисток,
најмање за промоцију политичке стабилности у овим регионима.

28. Jugoslovenske posledice

-Raspad jugoslavije nastao je kao rezultat niza politickih nemirau
sukobu tokom devedeseth godina 20.veka
-tokom rata na prostoru bivse SFRJ, ukupno je poginulo preko 130.00
ljudi,od toga najvise u Bosni i Hercegovini, a zatim uHrvatskoj in a
Kosovu.Tokom ratova na prostoru SFRJukupan broj ibeglica i interno
raseljavanih lica je 3.725.300 .