1.

Znacaj, teorijski razvoj i razliciti pristupi u odredjenju drzave

Koncept drzave je vazan kako za modernu drustvenu i za politicku teoriju, tako i za sam drustveni i politicki zivot. U modernom svetu nije moguce postojanje drustva bez drzave, oni su povezani i isprepletani, da ih je tesko zamisliti jedno bez drugog. Pojam drzave je novovekovni moderan pojam,cije precizno znacenje nije lako odrediti. Tema drzave je centralna preokupacija utemeljivaca moderne politicke misli, pocevsi od Makijavelija, Bodena, Hobsa, Monteskjea, Loka i Rusoa, do Hegela i Tokvila, Marksa i Vebera. Medju novovekovnim konceptima drzave,dve definicije su ostvarile najveci usticaj na moderno poimanje drzave kao pojma. Jedna definicija pripada Marksu imarksistickoj politickoj teoriji, i po njoj drzava je instrument u rukama vladajuce klase, kojim ta klasa ostvaruje svoj poseban interes, prestavljajuci ga kao ideoloski interes drzave i drustva. Drugu definiciju dugujemo Veberu, i po njoj drzava predstavlja politicku organizaciju sa karakterom javne ustanove, ciji upravni aparat s uspehom polaze pravo na monopol legitimne fizicke prinude za odrzanje poretka na odredjenoj teritoriji. Razliciti pristupi u odredjenju ( definisanju drzave ) Uobicajno se smatra da se drzavom moze nazvati politicki poredak koji ispunjava 3 minimalna uslova : postojanje teritorije da jasno omedjenim granicama, stanovnistvo i suverena vlast. Carls Tili, smatra da je drzava organizacija koja kontrolise stanovnistvo nastanjeno na definisanoj teritoriji ukoliko se moze razlikovati od drugih organizacija koje operisu na istoj teritoriji, ukoliko je autonomna, centralizovana, a njeni delovi kordinirani medju sobom. Djanfranko Podji, predlaze da se o prici o drzavi moraju uzeti u obzir 3 perspektive : menadzerska, vojna i ekonomska. Patrik Danlivii i Brendon o Liri nude dve strategije traganja za odgovorom na pitanje sta je drzava. Jednu cine organizacione definicije, a drugu funkcionalne definicije. Organizacione definicije gledaju na drzavu kao na skup vladavinskih institucija, sa relativno skorasnjim istorijskim poreklom. Funkcionalne definicije drzave imaju dva oblika : jedan koristi ex ante pristup po kome je drzava skup institucija koje rade na ostvarivanju odredjenih ciljeva, namera i zadataka. Drugi je ex post pristup koji definise drzavu s obzirom na posledice njenog delovanja, a u prvom redu s obzirom na odrzavanje drustvenog poretka. Takodje oni utvrdjuju pet bitnih karakteristika drzave : 1.Drzava je odvojena institucija ili set institucija, razlicita od ostatka drustva da stvara prepoznatljivu razliku javne od private sfere.2.Drzava je suverena ili vrhovna moc, unutar svoje teritorije,autoritet za sve zakone, tj obavezujuca pravila podrzana sankcijama prisile.3.Drzavni suverenitet proteze se na sve individue unutar date teritorije i primenjuje se jednako, cak i prema onima koji sun a drzavnim polozajima i ucestvuju u donosenju zakona.4.Personal modern drzave je angazovan i obucavan za upravljanje na birokratski
1

nacin.5.Drzava ima sposobnost da obezbedi novac ( putem oporezivanja kako bi finansirala svoje aktivnosti iz prihoda od gradjana. Aleksandar Paserin u svom tekstu POJAM DRZAVE, daje svoju koncepciju koja ima 3 aspekta koja su kumulativno sadrzana u pojmu drzave : Prvi aspekt vezan je za moc ili silu. Drzava je moc sile i postoji samo ako i dok poseduje taj monopol.Drzava u Veberovom pojmu moci izrazava odnos snaga, hijerarhisjki odnos vladajucih i podvlascenih. Druga dimenzija drzave je vlast. To nije neogranicena i proizvoljna, arbiterna vlast, vec vlast ogranicena pravom i zakonima.Vlast drzave je impersonalna, sto znaci da vladaju zakoni a ne ljudi kao pojedinci. Treci aspekt se odnosi na autoritet. Osnova njenog autoriteta je legitimnost vlasti. Tu se pre svega misli na politicku i moralnu obavezu gradjana na poslusnost, ali i politicka i moralna obaveza drzave na legitimnost. 2.Istorijska geneza i transformacija moderne drzave Ne postoji potpuna saglasnost oko vremena nastanka drzave. Drzave su dugo vazile za vecni princip organizovanja ljudskih zajednica.Cesto se smatra daje drzava prestara ljudska zajednica, nastala u vreme prvih poljoprivrednih drustava u Mesopotamiji, nekoliko hiljada godina pre nove ere. U knjizi Orijentalna despotija, Karl Vitfogel tvrdi da su prve drzavne tvorevine nastale u hidraulicnim drustvima, kako bi se obezbedilo navodnavanje i kontorlisanje vodenih tokova. Pod hidraulicnim drustvima Vitfogel podrazumeva orjentalna poljoprivredna drustva, ta drustva je Marks svrstao u azijatski nacin proizvodnje.Vitfogel je smatrao da azijatskim drustvom vlada birokratska despotska drzava. Sa druge strane postoje moderna shvatanja po kojima drzava nije tako stara tvorevina kao sto se to misli. Po tim shvatanjima drzava je nastala u vreme pozne renesanse, pre oko 5 vekova. Drzava shvacena u modernom smislu je nastala u Evropi raspadom i prerastanjem feudalne organizacije drustva i stvaranjem prvih drzava-nacija. Od vremena nastanka prvih modernih drzava koje su po pravile imale oblik apsolutnih monarhija, pa do nasih dana, drzava je neprestano menjala ne samo svoje funkcije, nego i forme i oblicja. Svoj moderni pohod je zapocela u znaku dvostrukih funkcija : kao ratnicka drzava i kao trgovacka drzava. Prvi primer stabilne i dugovecne moderne centralizovane drzave uzima se Francuska.U njoj je proces centralizacije zapoceo u 14.veku, a zavrsio se u 17. To je bila prva zemlja koja je u 14.veku uvela direkte poreze na robu i saobracaj, uvela stajacu vojsku i uspostavila neospornu politicku i kulturnu hegemoniju u Evropi. Hibridnom obliku drustva u vreme raspada feudalizma odgovarala je trgovacka, merkantilna ili komercijalna drzava, koja je omogucavala uspon treceg staleza, sacinjenog od trgovaca, bankara i zanatlija. Idejnu osnovu merkantilizma je dao Zan Batista KOLBER. Merkantilizam je smatrao
2

da drzava treba da do najsitnijih detalja intervenise u privredi, kako bi se realizovalo glavno nacelo da se mora sto vise prodavati u inostranstvu a sto manje uvoziti. Vrlo brzo nakon velikih geografskih otkrica velike i mocne pomorske drzave kao sto su Spanija, Holandija,Francuska i Engleska, postaju jake kolonijalne drzave, koje sebi prisvajaju ogormne i neispitane povrsine. Razvoju moderne drzave veliki impuls daju borbe engleskog parlamenta, francuske skupstine staleza, nemackog rajhstaga, da se ogranici apsolutna vlast kralja. Politicka teorija Dzona LOKA najavila je uspostavljanje konstitucionalne drzave. U 18.veku nastaje minimalna drzava, tj drzava koja se zadovoljava samo ulogom nocnog cuvara. Tj drzava koja se minimalno uplice u drustveni, a pogotovo ekonosmki zivot. To je model drzave koji se naziva jos laisse-faire drzava i koja dominira do druge polovine 19.veka. U 19.veku dovrsava se razvoj velikih nacionalnih drzava sa ujedinjenjem Italije i Nemacke. U period izmedju dva svetska rata dolazi do nastanka totalitarne drzave ( fasisticka u Italiji, nacisticka u Nemackoj i staljinisticka u Sovjetskom Savezu ). Nakon raspada kolonijalnog rezima, dolazi do formiranja velikog broja samostalnih drzava u zemljama treceg sveta (Afrika, Azija). To dovodi do formiranja velikog broja postkolonijalnih drzava. U periodu nakon drugog svetskog rata u Evropi se uspostavlja socijaldemokratski koncept drzave poznat kao model drzave blagostanja. To je drzava koja uvodi nacelo solidarnost i redistribucije dohotka u korist zaposlenih i siromasnih, kao i u korist svih gradjana u pogledu zdravstvenog osiguranja, obrazovanja, politike pune zaposlenosti, itd.. U drugoj polovini 70tih i 80tih, kao reakcija na drzavu blagostanja razvija se u VB pod Margaret Tacer i u SAD po Ronaldom Reganom, neoliberalna drzava. Poslednje decenije 20tog veka protice u znaku urusavanja socijalizma i raspada tri socijalisticke federacije : Sovjetski savez, Cehoslovacka i Jugoslavija. Na njihovom tlu nastaju etnicki homogene drzave. Nakon 11.septembra i rusenja Svetskog trgovinskog centra pojavljuju se znaci drzave sigurnosti koju karakterisu nepoverenje u strance i sopstvene gradjane. Danas, u 21. veku suoceni smo sa svetskom i ekonomskom krizom, koja je zapocela u SAD bankrotom hipotekarnih i osiguravajucih bankarskih institucija i koja se siri svetom sa nepredvidivim posledicama. Sve ovo je dovelo do nastajanja intervencionisticke drzave.

3.Klasicni teorijski pristupi u izucavanju drzave i demokratije : klasicni i novi pluralizam

U teorijskom objasnjenju drzave i demokratije dominiraju 3 tradicionalna pristupa : PLURALISTICKI, MARKSISTICKI i ELITISTICKI. Klasicni i novi pluralizam Preteca novovekovnog pluralistickog pristupa drzavi je Dzon Lok, utemeljitelj liberalno konstitucionalne teorije drzave. Pluralisticki pristup nastao je kao odgovor na monisticke koncepcije apsolutisticke drzave koja je dominirala Evropom na prelazu iz feudalnog u kapitalisticko drustvo. Centralna nacela pluralizma su izvedane iz osnovnih postavki liberalne misli, kao sto su znacaj individualne slobode i nepoverenja u drzavu cija moc treba da bude ogranicena. Otuda su glavne odlike pluralistickih teorija drzave : a) sloboda pojednica kao najvaznija politicka vrednost, koja ce najbolje biti sacuvana ako je politicka moc drzave limitirana i b) vaznost grupnih socijalnih interesa. Vazna odlika starog i novog pluralizma je postojanje opste prihvacenog liberalnog vrednosnog konsenzusa, unutar koga ima mesta za politicke konflikte koji ne dovode u pitanje sistem, vec se sukobi odnose na redistribuciju resursa unutar postojeceg i opsteprihvacenog sistema. Razvoj savremenog i novog pluralizma doneo je vise znacajnih inovacija u teorijskom pristupu drzavi i demokratiji u odnosu na klasicnu pluralisticku poziciju. Prva inovacija je dosla od grupe politickih naucnika sa Jejl univerziteta u SAD, koji su razvili demokratsku teoriju pluralisticke drzave. Medju prestavnicima ove skole, pored Dejvida Trumana, najistaknutije mesto pripada Robertu Dalu.On je ponudio poliarhisjki model drzave i demokratije. To je model u kojem se uspostavlja balans kompetetivnog partsijskog sistema i aktivnosti mnogobrojnih interesnih grupa na raznim nivoima organizacije drzave u slozenom drustvu. Poliarhija je model odlucivanja u kojem politicka moc nije u monopolu jednog centra vec se raspodeljuje i po vertikali i horizontali u mnostvo nivoa i centara odlucivanja. Druga velika inovacija u savremenoj pluristickoj teoriji dosla je iz polja drustvenih pokreta. Zastupnici asocijativne i radikalne demokratije ponudili su tumacenje da su drustveni pokreti glavni nosioci drustvenih promena i najsiri oblik socijalnog ucenja. Pokreti su istovremeno i najznacajniji kontorlni mehanizam u odnosu na drzavu. Treca znacajna inovacija dosla je iz debate o multikulturalizmu. Multikulturalizam se znacajno uklapa u pluralisticki pristup jer je zanovan na ideji zastite i ocuvanja grupnog identiteta. Takodje, nijedna od razlicitih kulturnih grupa ne moze da dominira nad drugima. Jednak tretman manjinskih i vecinskih kulturnih grupa, sto lezi u osnovi koncepta multikulturalizma, ima za posledicu gledanja na drzavu kao na ravnotezu konflikata interesnih i kulturno razlicitih grupa. Cetvrta novina koju sa sobom je doneo neopluralizam se odnosi na novu interpretaciju koncepta civilnog drustva sa stanovista uvecanja socijalnog kapitala. Rani pluralisti su smatrali da jako
4

civilno drustvo sa organizacijama lokalne zajednice i gradjanskim aktivizmom je istovremeno brana protiv prejake drzave. Robert Patnam smatra da clanstvo gradjana u udruzenja civilnoga drustva izgradjuje poverenje i uvecava socijalni kapital koji je neophodan za ekonomski razvoj. Peta inovacija savremenog pluralizma odnosi se na pristup problem vladavinskog upravljanja od strane drzave. Vladavinsko upravljanje je rec koja se upotrebljava da se opise pravljenje javnih politika i isporucivanje javnih dobara i usluga u modernim drzavama. Osnovna premisa ove pozicije je da drzave nemaju vise dominantnu ulogu da definisu javne politike. Smatra se da zivimo u drustvu bez jednog centra u kojem se povezuju razliciti i mnogobrojni akteri na lokalnom, nacionalnom i supranacionalnom nivou. 4.Klasicni teorijski pristupi u izucavanju drzave i demokratije : ortodoksni i savremeni marksizam Marks daje uticajnu koncepciju drzave, koja se razlikuje od pluralistickog i od elitistickog pristupa. Marksisticka teorija drzave pripada krugu angazovanih teorija ciji cilj nije samo da tumaci svet vec i da ga menja.Marks je poricao da drzava moze da deluje u opstem i univerzalnom interesu. Smatra da je svaka drzava instrument u rukama vladajuce klase. Britanski sociolozi Patrik Danlivi i Brendon O Liri razlikuju 3 posebna modela drzave u izvornim tekstovima Marksa i Engelsa : 1.Prvi je instrumentalni model po kome je drzava, kako je to receno u Komunistickom manifestu, izvrsni organ za vodjenje zajednickih poslova burzoaske klase. Ovo je shvatanje drzave koja monopolom sile namece volju vladajuce klase drustvu kao celini. 2.Drugaciji nacin gledanja na drzavu ponudio je Marks u analizi revolucionarnih dogadjaja iz 1848. godine u spisu Osamanesti brimer Luja Bonaparte, u kojem nudi arbitrerni model drzave. Tu on uvidja da drzavni aparat moze da deluje mnogo autonomnije u odnosu na direktnu kontrolu vladajuce klase kapitalista. 3.Treci model se moze nazvati funkcionalisticki model drzave. Njega Marks formulise u svom najzrelijem periodu kada pise Kapital. U ovom modelu se na drzavu gleda kao na slozeno i neophodno funkcionalno sredstvo koordinacije drustvene organizacije u modernism uslovima vrlo kompleksne drustvene podele rada. Razvoj marskizma je u 20. veku doneo neke nove moment u razvoju marksistickog shvatanja drzave. Prvo je Karl Kos, ponudio model radnickih saveta kao oblik industrisjke demokratije u proleterskom obrascu ustrojstva rada. Zatim, Antonio Gramsi, nudi teoriju drzave za koju je bitan elemenat hegemonija. Pod hegemonijom on podrazumeva nacin na koji dominantna klasa obezbedjuje drustvenu saglasnost z svoju vladavinu. Ta hegemonija se ostvaruje u gradjanskom drustvu.
5

Luj Altiseri nudi jedan funkcionalisticki model drzave.On je na drustvo gledao kao na skup struktura, a funkcija ideologije je da formira subjekte koji se dobro uklapaju u pozicije koje oblikuju ove strukture. On navodi da drzava funkcionise preko represivnih aparata vojske i policije, ali i kroz ideologiju usadjenu u drzavne institucije. Nikos Pulancasa nudi strukturalisticki pristup drzavi. On naglasava poluatomne pozicije drzave u odnosu na vladajucu klasu, kako bi se obezbedila reprodukcija kapitalistickih klasnih odnosa. Za razliku od Marksa smatrao je da arbitrerni model drzave izuzetak i da je moguc samo u specificnim istorijskim uslovima balansa klasnih snaga, za njega ovaj model postaje konstitutivna karakteristika savremene kapitalisticke drzave. Drzava prema njegovom misljenju stiti vladajuce klasne odnose, odrzavajuci ishod proslih klasnih borbi, u procesu koji on naziva strukturna selektivnost. Za razliku od strukturne selektivnosti, savremeni marksista Bob Dzesop razvija pojam strateske selektivnosti drzave. On prihvata strukturalisticku premisu da su u oblik i strukturu drzave upisani ishodi proslih strateskih borbi izmedju drustvenih snaga. 5. Klasicni teorijski pristupi u izucavanju drzave i demokratije : stari i novi elitizam Zajednicka teza osnivaca elitistickog pristupa drzavi Moske,Pareta i Mihelsa odnosila se na koncentraciju politicke moci u rukama relativno malobrojne elite, cija je vladajuca i kontrolna pozicija neizbezna u svim drustvima. Po klasicnim elitistickim koncepcijama svaki politicki sistem sadrzi 4 osnovne proporcije : 1.vladajuca elita sacinjava jednu drustveno kohezivnu i jasno prepoznatljivu grupu, 2.elita je teritorijalno vezana za nacionalnu drzavu, 3.vladajuca elita je zatvorena u odnosu na one nad kojima vlada i 4.pripadnici vladajuce elite izabrani su na osnovu odredjenog kapaciteta posedovanja ekonosmkog, politickog, ideoloskog ili vrednosnog resursa. Savremena elitisticka teorija pokazala je da u modernoj drzavi i njenoj politickoj strukturi moci postoji relativno siroka mreza uticajnih licnosti slicnog socijalnog porekla koja se integrise kao politicka elita. Integracija modernih elita ide po nekoliko osnova : slicno socijalno poreklo, vrednosni konsenzus koji olaksava sporazum medju pripadnicima elite na osnovu podrazumevanih pravila igre, i licna interakcija i veze medju pripadnicima elite, koje mogu biti neformalne kroz licnu, porodicnu i socijalnu interakciju, ili formalne kroz clanstvo u zajednickim organizacijama i udruzenjima. Postoji grupa teoreticara koja koristi novi elitisticki pristup u izucavanju drustveno-klasne strukture i distribucije realne politicke moci. Medju njima se izdvaja Dzon Skot koji je identifikovao dve onovne forme elita moci : ekskluzivne i inkluzivne. Drugu granu u savremenoj elitistickoj teoriji sacinjavaju oni autori koji smatraju da drzava treba da dodje u centar paznje politickih nauka. Najznacajniji predstavnik ove struje je Teda Skokpol.
6

Ona gleda na drzavu kao na sistem organizovane prisile, koja se mora tretirati kao autonomna struktura i akter. Ona je razvila sledece propozicije za pristup politickoj sociologiji koji je centriran na drzavu : 1.klasni pokreti i prevrati tesno su isprepletane sa kolapsom drzavne administracije starog rezima i konsolidovanim funkcionisanjem drzavne organizacije novog poretka, 2. Osnova drzavne moci i vlasti je u organizaciji administracije i aparata prinude, 3. Drzavne organizacije su potencijalno autonomne od direktne kontrole dominantne klase,4.drzavna organizacija se takmici sa dominantnom klasom u preuzimanju resursa iz ekonomije i drustva, 5.drzava ima i posebne interese i razlicite u odnosu na dominantnu klasu, 6.drzave egzistiraju u odredjenom geopolitickom prostoru i okruzenju, u interakciji sa drugim drzavama.

6.Tri nova izazova teorijama drzave i demokratije Poslednju deceniju 20.veka su obelezila 3 najznacajnija izazova u teorijama drzave i demokratije. To su : Politicka teorija neofeminizma Za razliku od klasicnog feminizma koji se borio za pravo glasa zena, novi feminizam ima mnogo ambiciozniji i sveobuhvatniji pristup politici. U politickoj teoriji neofeminizma dominiraju dve strategije u odnosu na drzavu i demokratiju : 1.politika redistribucije i ravnopravnosti moci i drsuvenog polozaja i 2.politika priznavanja razlika. Pored ta dva tipa politike postoje i dve nacelne pozicije prema drzavi i demokratiji : pozicija ,,u i pozocija ,,van. Prva pozicija prihvata postojeci model drzave i demokartije i nastoji da resi pitanje rodne ravnopravnosti unutar datog sistema. Mozemo je nazvati integrativnom pozicijom i nju reprezentuje liberalni feminizam. Druga pozicija se ne miri sa postojecim sistemom i nju mozemo nazvati autonomnom, a nju reprezentuje socijalsticko-marksisticki i radiklani feminizam. Liberalni feminizam, zastupa ideju o neutralnosti drzavi. Marksisticki feminizam na savremenu drzavu gleda kao na kapitalisticku drzavu. Socijal-demokratski feminizam na drzavu gleda kao na drzavu blagostanja prijateljsku prema zenama. Radikalni feminizam gleda na drzavu kao na patrijarhalnu tvorevinu. Unutar savremenog feminizma postoji ostro razlikovanje u odnosu na poznatu podelu na javnu i privatnu sferu. Za razliku od klasicnog feminizma i savremenog liberalnog neofeminizma koji prihvataju tu podelu, radikalni neofeminizam odbacuje takva shvatanja. Radikalne feministkinje su vatrene protivnice shvatanja da politika pripada samo javnom domenu i da zastaje pred vratima privatnoga doma.
7

U odnosu na shvatanje savremenog drsutva kao patrijahalnog, liberalne feministkinje se zadovoljavaju zahtevima za vecim prisustvom zena na glavnim polozajima u politici, biznisu i profesionalnom zivotu. Ekoloska politicka misao Od kraja 60tih i pocetka 70tih godina 20veka u SAD i Zapadnoj Evropi dolazi do pojave i uspona modernih i ekoloskih pokreta. Iz njih se stvaraju zelene partije. Postoji nekoliko struja i ideoloskih pravaca : Ekologizam, koji smatra da su kapitalizam i logika profita najveci neprijatelji zivotne sredine. Ekoanarhizam, iskazuje sustinu ekologizma na najadekvatniji nacin. Zajednicki principi i ekologizma i anarhizma su kriticki stav prema drzavi i vece poverenje u solidarnost i uzajamnost, ali i ravnoteza i harmonija unutar raznolikog sveta prirode i drustva. Ekofeminizam, smatra da je ekoloskoj destrukciji najvise doprineo patrijarhat. Dakle, prirodu ne ugrozava ljudska vrsta, vec muskarci i institucije muske moci, ukljucujuci drzavu. Dok je odnos izmedju muskaraca i prirode posredovan patrijahalnom kulturom, dotle kod zena i prirode postoji sustinska i harmonicna veza. Desni ekologizam, se zalaze za zastitarstvo prirode, kao i za povratak predindustrijskom ruralnom nacinu zivota. Jedan od kljucnih postulata ekologije je da bez zdravog drustva nema ni zdravog odnosa coveka prema prirodi. Ekologizam smatra da postoji prostorna disfunkcionalnost izmedju drzave i prirodnog okruzenja. Posledica toga je razvoj prevelikih drustava i nedovoljno sposobnih drzava . Nema te drzave koja bi mogla samostalno da resi globalne ekoloske probleme. Tesko je uspostaviti kooperaciju izmedju drzava do neophodnog stepena kako bi se izbegao ekoloski kolaps. Globalni karakter doveo je u pitanje i njenu suverenost. Klasicno shvacena suverenost kao neprikosnoveno pravo drzave da na svojoj teritoriji radi sta hoce, danas je ozbiljno dovedena u pitanje. Po Dejvidu Goldblatu, postoje 3 oblika globalizacije ekoloskih problema : Prvi je zagadjenje koje se proteze izvan graniza kontorle svake drzave, drugo uzorci stvoreni na jednom mestu mogu imati posledice na sasvim drugom kraju sveta, i trece se odnosi na sve cescu degradaciju zajednicke prirodne okoline ( rupe na ozonskom omotacu, zagadjenje mora i okeana )

Izazovi globalizacije Poslednje decenije 20.veka proticu u znaku globalizacije. Po Bobu Dzesopu osnovne karaktersistike globalizacije su : multicentricnost, viseslojnost, multitemporalnost, visestrukost formi i multikauzalnost. Multicentricnost pokazuje da pokretacke snage i aktivnosti globalizacije ne dolaze samo iz jednog centra vec sa vise razlicitih mesta.Viseslojnost ukazuje da procesi globalizacije ukljucuju aktere na svim nivoima drustvenog zivota. Multitemporalnost oznacava restrukturaciju temporalnosti i vremenskih horizonata u smislu vreme-prostor kompresije. Multikauzalnost je process koji je rezultat razlicitih uzroka i njihovih interakcija. Postoje 3 osnovne dimenzije globalizacije : ekonomska, politicka i kulturno-ideoloska. Grejem Gil smatra da postoje tri osnovna elementa ekonomske globalizacije : internacionalizacija proizvodnje, slobodna svetska trgovina i globalizacija finansijskih tokova i transakcija. Najveci uticaj na politicku globalizaciju su po njegovom misljenju imale UN i razvoj nuklearnog naoruzanja. Za kulturno ideolosku dimenziju globalizacije najveci znacaj po Gilu ima razvoj novih medija i komunikacija. U obimnoj literature i debate o globalizaciji mogu se uociti vise razlicitih glavnih teza i teorijskih pozicija. Za zastupnike hiperglobalisticke teze svet je danas dramaticno razlicit od onog od pre samo dve ili tri decenije. Po njihovom misljenju mi danas zivimo u svetu bez granica. Suprotna hiperglobalistickoj je skepticka teza, ciji predstavnici zastupaju misljenje da se danasanja situacija u svetu ne razlikuje bitno od stanja na pocetku 20veka. Oni smatraju da je danas ekonomija manje otvorena i integrisana nego pre pocetka prvog svetskog rata. Zatim teza o kompleksnoj globalizaciji koja na globalizaciju ne gleda kao na vec uspostavljeno i zavrseno stanje, vec kao na process koji se upravo desava. Zastupnici ove teze prihvataju stav skeptika da je nivo integracije slican onom na pocetku 20.veka, ali tvrde i da je priroda integracije drugacija. 7.Veliki povratak drzave i suocavanje s novim izazovom Veci deo 20.veka protecice u pomeranju tezista interesovanja politickih nauka sa drzave na neke druge pojave u politickom zivotu. Prvo se teziste pomera na klasicni ili rani pluralizam, pa uspon bihevijorizma, novi pluralizam, drustveni pokreti, teorija civilnog drustva.. Medjutim, poslednje decenije 20.veka i prva decenija 21.veka proticu u znaku velikog povratka drzave. Na to je uticalo mnogo faktora kao sto su uspon etno-nacionalizma, procesi regionalizacije i regionalnog povezivanja, talasi globalizacije, itd.. Na drzavu na kraju 20.veka i na pocetku 21. bitno uticu procesi globalizacije. Globalizacija do koje dolazi u sferi ekonomije, ljudskih prava, ekologije, bolesti i ljudskog zdravlja, bitno uticu na
9

karakter i prirodu moderne savremene drzave. Mnoge klasicne koncepcije vezane za drzavu su dovedene u pitanje pod dejstvom procesa globalizacije. Drugi veliki izazov za modernu drzavu dolazi iz ekoloskog polja, iz odnosa coveka prema prirodi. Nacionalna drzava mora i moze da se nosi sa lokalnim problemima zastite prirode, ali nije u stanju da resave globalne ekoloske probleme i rizike kao sto su : ostecenja ozonskog omotaca, globalno zagrevanje, efekat staklene bast, unistavanje tropskih sumaPosebno je vazno resavanje problema nastalih upotrebom nuklearne energije. Treca grupa izazova za savremenu drzavu dolazi iz kulturnog polja. Ocuvanje i razvoj nacionalnih kultura i etnickih identiteta prestavlja protivtezu procesima globalizacije i standardizacije. Moderne drzave su pred velikim izazovima koji nastaju u vreme velikih ekonosmkih i finansijskih kriza, koje proizvode armije nezaposlenih, sire polje siromastva i podizu nivo konfliktnosti unutar savremenih drzava i drustava. Da bi uspesno odgovorila na ove izazove drzava mora da unapredjuje svoje upravljacke i demokratske kapacitete. Izgradnja institucioanlnih kapaciteta drzave sastoji se u ojacavanju postojecih i izgradjni novih ustanova.

8.Gradjenje drzave Drzavu bi mogli odrediti kao politicku zajednicu koja poseduje interno i eksterno priznatu suverenu vlast nad odredjenom teritorijom i stanovnistvom. Njeno kljucno svojstvo je suverenost, odnosno monopol nad legitimnim upotrebom nasilja i pravo da osigura postovanje zakona i pravila i kazni za njihove prekrsioce. Strukturu drzave cini set institucija koje pripadaju trima granama vlasti ( izvrsnoj,sudskoj i zakonodavnoj ) i njihova horizontalna i vertikalna organizacija, kao i mreza organa i tela odgovornih za sprovodjenje javnih politika. Vertikalna struktura moci predstavlja kriterijum za podelu drzava na unitarne, regionalne i (kon) federalne drzavne zajednice. Horizontalna raspodela moci deli drzavne sisteme na parlamentarne ili predsednicke i polupredsednicke sisteme. Izborna ili neizborna, vodeca pozicija u drzavi u osnovi je podele na republikanski ili monarhijski oblik vladavine. Kljucna podela drzava je na nedemokratske rezime i manje ili vise demokratske poretke od izbornih demokratija do liberalno-demokratskih poredaka sa razvijenim elementima konsenzualne, participativne i dijaloske demokratije. U osnovi ove podele je moc ili nemoc gradjana i organizacija civilnog drsutva da koriste mehanizme izbornog uticaja na formiranje vlasti.

10

Sam proces gradjenja drzave ima po Frensisu Fukujami dva svoja autonomna aspekta. Prvi cini saglasnost oko definisanja dubine zahvata drzavnih intervencija u socijalno tlo. Drugi aspekt se tice njenih (ne) dovoljnih, efikasnih i ekonomski odrzivih i isplativih kapaciteta da realizuje odbrani opseg svojih funkcija. Po obimu drzavnih funkcija, demokartske drzave se mogu podeliti u tri grupe : U prvu grupu spadaju drzave sa minimalnim opsegom funkcija. Ovde se radi, pored odbrane, reda, zakona i zastite vlasnickih prava, tek o pruzanju osnovnih javnih dobara, u oblastima bazicnog obrazovanja i zdravstvene i socijalne zastite. Cetvrtu grupu funkcija minimalne drzave cini kreditno-monetarna politika i bazicni makroekonomski menadzment. Koncept minimalne drzave pripada klasicno liberalnoj teoriji koja cuva proctor individualnih sloboda, kao i zaziranja od drzavnog intervencionizma. U drugu grupu spada srednji tip razvojne drzave koji razvija funkcije podrske strateskom razvoju, osiguranja i finansijske regulacije, kvalitetnije i obuhvatnije sisteme delovanja obrazovanja i socijalnog osiguranja, kao i zastite od ekoloskih rizika. U trecu grupu spada socijalna odnosno socijaldemokratska drzava koja se aktivno mesa u industrisjku politiku i vrsi redistribuciju bogatstva. Kraj 20.veka obelezila su 2 fenomena vezana za karakter i funkcije drzave : sirenje demokartije i univerzalno prihvatanje liberalno-demokratskog modela kao uzora, ali i process praznjenja drzave. Prazna drzava je rezultat delovanja tri procesa koji nagrizaju suverenitet nacionalne drzave. Globalizacija i prenosenje upravljanja na poddrzavne nivoe odraz su cinjenice da nacionalna drzava je postala premala i prevelika da otimalno resava odredjeni krug problema. Institucionalni dizajn i kapacitet drzavnih organa zavise od cetiri medjusobno povezana aspekta drzavnosti: Prvi aspekt se tice kvaliteteta menadzmenta u oblasti organizacije i upravljanja javnim ustanovama i preduzecima. Znanja iz ovih oblasti se lako sticu obukom i obrazovanjem. Drugi aspekt cini odabrani oblik vladavine i politicki sistem. Zatim,treci aspekt,ono sto je neophodno jeste da odredjeni poredak uziva i kredibilitet i demokratsku legitimaciju gradjana. Cetvrti aspekt vezan je za karakter drustvenih normi i vrednosti sadrzanih u politickoj kulturi i memoriji gradjana, odnosno njihovom socijalnom kapitalu.

11

9.Pojam i razvoj socijalne drzave Socijalna drzava je pojam koji obuhvata sve drzave cije su institucije, strkture i konkretne delatnosti usmerene na to da se putem razlicitih intervencija, ostvare socijalna sigurnost i pristojan zivot. Kljucne politicke oblasti intervencije socijalne drzave cine sfere rada i zaposljavanja, obrazovanja, zdravstva i stanovanja, socijalnog osiguranja, kao i socijalna zastita siromasnih i nemocnih. Struktura socijalnih drzava sadrze cetiri oblika drzavne regulacije i usmeravanja : Prvu cine razliciti oblici socijalnog osiguranja koji se svode na transfer novcanih benefita. Drugi cine socijalni servisi i ustanove, sa besplatnim uslugama ili subvencionisanim cenama u oblastima obrazovanja, zdravstva i socijalne zastite usmerene ka deci i starim licima. Treci predstavlja drzavna regulacija u oblastima radne sigurnosti i bezbednosti i zastite na radu, ekoloskih standard i standard stanovanja..Cetvrta oblast intervencije socijalne drzave su industrijski, odnosno radni odnosi i zaposljavanje, koji ukljucuju vodjenje pasivnih mera zastite nezaposlenih, ali i kreiranje uslova za novu zaposlenost. Nastanak moderne socijalne drzave je rezultat formiranja dve grupe. Prvu cine razvojne i ekonomske mogucnosti a drugu cine tradicijom stvoreni karakter drustvenih odnosa i prateci civilizacijski, vrednosni i politicko kulturni obrazac. Nastanak moderne socijalne drzave rezultat je formiranja dve grupe pretpostavki : prvu cine process diferenciranja drzavnih aparata, strktura i sluzbi, a drugu cini organizovanje i povezivanje unutar civilnog drustva. Do sirenja socijalnih funkcija dolazi u vremenima ratova, kriza. Radi se o nastojanju vlasti da se u takvim vremenima ojacaju drustvena solidarnost i integracija. Teorijski okvir i moralna i socijalna argumentacija Ovde je znacajno ukazati na Dzona Rolsa i njegova 2 kljucna principa pravde. Prvi princip polazi od jednakih prava i bazicnih sloboda, kao i dostupnost svih polozaja u drustvu po istim pozicijama. Drugi princip se odnosi na nacelo jednakosti i izrazen je Rolsov stav da nejednakosti mogu biti pravedne samo ako za posledicu imaju vecu dobit svih, posebno onih koji su u najgorem socijalnom polozaju. Snazni doprinos formulisanju koncepta drzavnog socijalnog staranja dali su clanovi britanskog fabijanskog drustva. Moralni stav da je najveca slabost kapitalizma nedostatak solidarnosti i identiteta, odnosno da nema racionalnog opravdanja za nejednakost i da je njihov opstanak stvar predrasuda osnovna su pozicija etickog i hriscanskog socijalizma i istovremeno snazan argument za prilog koji vodi ka uspostavljanju socijalne drzave. Slican tip argumentacije prisutan je i u hriscanskoj socijalnoj misli. Katolicka socijalna doktrina zalaze se za dostojanstvo rada, komplementarnost rada i kapitala pri cemu rad ima prioritet, ucestvovanje radnika u vlasnistvu i upravljanju, socijalno partnerstvo i dijalog.
12

Drzava ima duznost da razvija aktivnu politiku rada, stiti radna i sindikalna prava, brine za dobrobit i sigurnost gradjana. Snazan doprinos prestavlja i Kejnzov model ekonomije potraznje. Po njemu vlade kreirajuci i usmeravajuci potraznju, odrzavaju rast i zaposlenost. Marsal korene ideje o drzavi socijalne sigurnosti vidi ipak u pojavi socijalnih prava kao trecoj generaciji prava jer su bez njih gradjanska i politicka prava, bazirana na vlasnickim pravima, ogranicena. 10.Klasifikacija i tipologija socijalnih drzava Socijalnu drzavu mozemo klasifikovati na osnovu tri kriterijuma : dominantnog aktera, primenjenih nacina i metoda regulacije i obima. Dominantan akter moze biti drzava, drustvo ili trziste. Drzavu karakterisu metode intervenicje, drustvo kolaboracija i stvaranje partnerskih mreza, a trziste kompeticija ponuda, odnosno trziste socijalnih usluga. Autor najpoznatije tipologije drzava/drustava blagostanja je Andresen. On je definisao tri modela blagostanja : socijalno- liberalni, korporativni i nordijski, odnosno socijaldemokratski. Postoji 5 modela/tipova socijalne drzave. Prvi, socijaldemokratski, odnosno nordijski model je model univerzalne, neselektivne i izdasne distribucije socijalnih benefita. Nordijska drzava sigurnosti i blagostanja igra aktivnu ulogu na trzistu rada, bazira se na tripartitnom i multipartitnom socijalnom dijalogu. Drugi, je namenjen krajnje siromasnim i marginalizovanim grupama, tzv anglosaksonski model. O osnovi ovog modela je maksima da je svako kovac svoje srece, odnosno da je sam odgovoran za svoju sudbinu. Treci, korporativisticki, kontinentalno evropski model socijalne drzave, pociva na socijalnim pravima zasnovanim na socijalnom osiguranju zaposlenih. Problem ovog modela je sto je vezan za nivo zaposlenosti, odnosno odrzavanje nivoa zarada i prava zaposlenih. Cetvrti, mediteranski tip socijalne drzave je kombinacija razlicitih formi koroporativistickog modela socijalnog dogovora velikih interesnih grupa, tj poslodavackih unija i sindikata sa drzavom i tradicijskih formiranih oblika drustvene solidarnosti prema siromastvom pogodjenim grupama. Porodicne i familijarne seme pomoci, klasicno milosrdje i dobrocinstvo,humanitarne aktivnosti nevladinih organizacija, neke su od oblika solidarnosti unutar civilnog drustva ( primer Srbija ) Peti, japanski model paternalisticke drzave i drustva, baziran na specificnoj tradiciji i kulturi.

13

11.Kontraverze oko obima i funkcija granica drzave Do krize drzave blagostanja dolazi 80tih godina sa energetskom krizom, privrednom recesijom i zaostravanjem globalne ekonomske i politicke konkurencije i utakmice. Habermas odredjuje krizu modernih drustava kao krize koje nastaju kada struktura sistema dopusta manje mogucnosti resavanja problema nego sto bi se moralo upotrebiti za odrzanje ustrojstva sistema. Habermas karakter krize odredjuje delovanjem i uslovljavanjem : ekonomske krize, politickoadministrativnog sistema, legitimacijske krize, krize sociokulturnog sistema. Centralnu poziciju ima podsistem politike, dok sredisnji znacaj zauzima kriza legitimiteta i motivacije. Za Klausa Ofea, kriza je takodje izraz nesposobnosti politicko-administartivnog sistema da spreci ekonosmku krizu. Tri osnovna resursa drzave blagostanja su fiskalni resursi, administartivna racionalnost i masovna lojalnost. Fiskalni resursi drogiraju sistem. Administativna regulacija nosi izazov ekspanzije i iracionalizacije politicko-organizacionih struktura. Sve to rezultira masovnim nezadovoljstvom i napetoscu izmedju socijalnih nosilaca razlicitih politicko-kulturnih obrazaca. Autori neoliberalnog usmerenja uzrok krize vide u inflaciji zahteva, koji se upucuju sistemu i proizvode stanje politicke prenapregnutosti. Po Hantingtonu, radi se o demokratskom porivu da se smanji moc vlade a pojaca njena aktivnost- da joj se povecaju funkcije, a umanji autoritet. Izlaz se trazi u pomeranju tezista od logike demokratije ka logici akumulacije. Autori sa intelektualne i politicke levice prihvataju neoliberalnu kritiku o preterano razvijenim socijalnim davanjima koja vode inflaciji ocekivanja korisnika, preopterecuju i drogiraju sistem i rezultiraju preglomaznim birokratskim aparatom koji trosi ogromna sredstva na sopstveno odrzavanje. Izlaz se trazi u partnerskoj saradnji i nadopunjavanju drzavnih servisa i sluzbi i civilnodrustvenog sektora, kao i decentralizaciji socijalnih transfera. Konkurentnost privrede i makroekonomska stabilnost od sredstava postaju visoko rangirani cilj. Poreska i socijalna politika moraju poreskim olaksicama stimulisati stvaranje novih radnih mesta, a redukovana socijalna pomoc mora biti takva da pomaze nezavisnost, odnosno da vodi obavezi traganja za poslom. Osnovni udar na socijalnu drzavu i najsnaznija kritika desnice usmerena je na koncept socijalnih prava. Desnica odbacuje prirodnost socijalnih prava iz 3 razloga: Prvo jer su nekonzistentna sa idejom negativne slobode kao slobode od svih ogranicenja, odnosno zato sto predstavljaju prava bez reciprocnih obaveza. Drugo, zato sto su ekonomski neefikasna i dovode do uspostavljanja neracionalnih socijalnih subvencija i renti i trece jer vode ka pasivnosti, zavisnosti. Minimalna drzava, tesko da moze da ogovori izazovu i zahtevu za efikasnim obavljanjem regulativnih funkcija. U postsocijalistickim drustvima poseban problem prestavlja ograniceni kapacitet drzave da odgovori na narasle potrebe za socijalnim osiguranjem i zastitom. Jedan od kljucnih problema za postkumunisticka drustva cini deficit dijaloga izmedju vlade i socijalnih
14

partnera- sindikata i poslodavackih unija. U zemljama u kojima su svi socijalni akteri , kako drzava i njene isstitucije, tako i organizacije civilnog drustva, bez izgradjenih kapaciteta tesko je uspostaviti izbalansirano radno i socijalno zakonodavstvo i odrzati efikasan sistem socijalne zastite. Osnovni problem ovih drzava je kako efikasno smanjiti jaz izmedju dominantne neoliberalne strategije i vecinskog zalaganja gradjana za socijalnu jednakost. Ovim drustvima je potreban drustveni konsenzus o pravima i socijalnoj ceni promena, tj socijalni pakt o razvoju i zaposljavanju. Nova forma socijalnog partnerstva se mora zanivati na socijalnoj odgovornosti- spletu prava i obaveza kako drzavnog aparata, tako i privatnog i civilnog sektora drustva. 12.Evropski socijalni model U ugovorima EU, i izjavama Saveta Evrope, polazi se od stava da je evropski socijalni model vazan element procesa evropskih integracija. EU se danas vise neko ikada ranije, udaljava od jednog jedinstvenog socijalnog modela. Aktuelno, postoje 4 razlicita prisutna modela blagostanja : anglosaksonski ( liberalni), nordijski (univerzalisticki), kontinentalno-evropski ( korporacijski) i mediteranski (oslonjen i na tradicijui na porodicu). U osnovi razlike medju njima su razlicita poimanja socijalne politike, socijalnog osiguranja i poreske politike. Evrospki socijalni model odredjujemo kao zbir polaznih principa i strategija i aktivnosti drzavnih organa i organizacija civilnog drustva, usmerenih na to da se svima obezbede : materijalne potrebe i pristojan zivot, socijalno i ekolosko odrziv razvoj, socijalna ukljucenost i participacija i ojaca socijalna kohezija preraspodelom dohotka u korist najsiromasnijih. Poltika zaposljavanja, obrazovna politika i socijalna politika su u EU tek u mekanom omotacu odnosno predmet su uredbi, direktiva ili preporuka. Praksa usvajanja socijalnih povelja i strateskih dokumenata poput startegije za zaposljavanje ili odrzivog rasta, pokusaj je da se kroz metod otvorene kordinacije ostvari uticaj EU na process utvrdjivanja prioriteta i pospesi uloga socijalne drzave. U osnovi trenda redukovanja obima i dostignuca socijalne drzave nalazi se process globalizacije. Hejvud uocava 2 razlicite i neprihvatljive verzije globalizma. Prva tezi izgradnji globalne kapitalisticke ekonomije koj smanjuje moc drzave, posebno njenu moc da transformise socijalnu strukturu. Drugi pravac shvata globalizaciju kao formu drzavne sigurnosti koja nastaje kao odgovor na prethodno stvoreni globalni terorizam. Globalizam se posmatra kao odbrana liberalno demokratskih vrednosti.

15

13.Drzava u tranzicionom okviru i kljucu Jedan od paradoksa tranzicije, jeste cinjenica da se drzava pojavljuje kao akter koji sam sebe razvlascuje kroz procese institucionalizacije, privatizacije i deregulacije. Iako sama slaba i bez dovoljno resursa da resi nagomilane probleme, koji u Srbiji ukljucuju i izlaz iz decenijske izolacije i ispunjavanje ostrih uslova za povratak u normalu, ona je u daleko povoljnijoj poziciji od gradjana i njihovih interesnih i civilnih asocijacija. Nijedan akter pojedinacno nema kapacitete da izvan partnerstva sva 3 sektora- drzavnog, civilnog i trzisnog usmerava razvoj i realizuje strategiju tranzicionih promena. Partenerstvo i socijalni i politicki dijalog i dogovor su istovremeno jedini nacin da se nadje nacin da se izadje iz zacaranog kruga. Ucesnici i pregovaraci- vlada I socijalni partner su u velikoj meri liseni jedinog kljucnog resursa a to je poverenje gradjana. Vlada i sindikat uzivaju kakvo takvo poverenje tek trecine gradjana, jos gore stoji sa poverenjem u skupstinu, stranke i vlasnike preduzeca kojima veruje tek svaki cetvrti, peti gradjanin. Gradjani su spremni da podrze promene, ma koliko one bile bolne samo pod uslovom da su uvereni da imaju kompetentnu, odgovornu i nekorumpiranu vlast. Ukoliko ne postoji potpuni konsenzus, onda sigurna kvalifikovana, dvotrecnska vecina gradjana i zaposlenih u Srbiji ocekuje da drzava preuzme svoj deo odgovornosti u zadovoljavanju osnovnih potreba gradjanja u slucajevima bolesti, siromastva i nezaposlenosti. U pozadini ovog shvatanja stoji da siromasni nisu svojom krivicom zapali u poziciju u kojoj se nalaze i da je zato drzava duzna da im pomogne..Gradjani ne smatraju da drzava treba da u oblasti obrazovanja, kulture i socijalnih usluga i transfera ne treba uvoditi elemente privatizacije i trzisne konkurencije, pod pretpostavkom da su osnovne usluge i minimalni standardi njihovog kvaliteta dostupni svima. Socijalne dimenzije demokratije i pozeljene funkcije socijalne odgovorne drzave spadaju u umerene redistributivne strategije usmerene ka redukovanju i iskorenjivanju siromastva, nezaposlenosti i socijalne izolacije, kao i garantovanju obrazovnih i socijalnih usluga i standarda. Postoje 3 modela socijalnih fuhnkcija drzave :1.sredisnjeg modela socijalno odgovorne drzave, 2. Liberalne minimalne drzave koja sto manje intervenise u polju socijalnih odnosa prepustajuci sve trzisnoj regulaciji, 3.sveprisutne, paternalisticke uloge drzave, koja preuzima drustvenu regulaciji. Gradjani Srbije se opredeljuju za socijalno odgovornu drzavu, odnosno evropski model socijalnotrzisni model. Gradjani su spremni da se sloze da stavom da drzava treba da brine o otvaranju novih radnih mesta, nego sa uverenjem da zaposljavanje treba prepustiti trzistu i delovanju zakona ponude i traznje. Takodje smatraju da drzava treba da obezbedi osnovne potrebe gradjana u slucaju siromastva itd. Medjutim stvari su dosta drugacije kada je rec da se potreba sopstvene odgovornosti za svoju sudbinu i sudbinu svoje porodice poredi sa spremnoscu da se prihvati uloga drzave kao tutora koji preuzima brigu za privredu i gradjane.

16

14. Srbija pred izazovom promena Srbija i Evropa, konsolidovanje demokratije Srbija je danas na kraju decenije 21, veka i dalje nedovrsena i jos uvek slaba. Poslednje 2 decenije 20.veka obelezile su sukob suprostavljenih nacionalizama i rat i raspad Jugoslavije. Umesto urusavanja real-socijalizma i sirenja demokratizacije i prikljucivanja evrospkim integracijama, politicke elite su uz podrsku dela inteligencije i znatnog dela stanovnistva uvele gradjane u medjusobnu konfrontaciju i obracun. Srbija i Evropa Poslednju deceniju 20.veka, Srbija i EU su se kretale po udaljenim putanjama. Jacanjem integrativnih procesa Ugovorom u Mastrihtu EZ prerasta u EU- politicku, ekonomsku i monetarnu udiju, koja ce se prosirivanjem u 2001. godini formirati kao zajednica 27 drzava. Na drugoj strani Srbija stice svoju drzavnost, prvo kroz dezintegraciju i rat i raspad YU, a zatim mirni referendumski izlazak CG iz drzavne zajednice sa Srbijom. Prijemom Bugarske i Rumunije, zemalja koje su 1989. bile daleko iza Srbije i YU, EU se 2007. godine nasala na istocnim granicama Srbije. U medjuvremenu prognoze vezane za prijem Srbije u EU su pomerane na 2015. godinu. Savet EU je jos 1993. godine definisao uslove za prijem u clanstvo: Stabilnost i funkcionisanje demokratskih institucija, vladavina prava i zastita ljudskih prava, postojanje i funkcionisanje trzisne ekonomije. U ugovorima EU, polazi se od stava da je evropski socijalni model vazan element proseca evropskih integracija. Na drugoj strani u Srbiji je stvorena atmosfera u kojoj je vecina poverovala u brzi izlazak iz izolacije ka evropskim integracijama. Pored neobjavljenog radikalnog raskida sa autoritarnom i nacionalnom prosloscu, kljucnu prepreku i izazov cine razmere u Srbiji prisutnog siromastva i nezaposlenosti koji postaju problem broj jedan u Srbiji. Pored redukovanja siromastva, u osnovne ciljeve spada i vladavina prava, politicka stabilnost i obracin sa kriminalom i korupcijom. Od vlasti u Srbiji se trazi i da redukuje spoljni deficit kao i da se budzetski deficit odrzi u dogovorenim granicama. Takodje od nje se trazi i da redukuje i javnu potrosnju, zatim slede zahtevi za regionalizacijom i reformom javne uprave, obrazovanja, zdravstva i penzionog sistema. Medjutim ,nove vlasti nisu uspele da stvore operativnu strategiju privrednog socijalnog razvoja ali ne I da izvrse efektivnu reformu drzavnog aparata. Moglo bi se zakljuciti da posle promene rezima 2000 i izlaza iz izolacije, u velikoj meri su izneverena ocekivanja gradjana . U 5 kljucnih elemenata socijalne i ekonomske krize spadaju rasireno siromastvo i nezaposlenost, visok nivo deficita spoljnotrgovinske razmene, za slabu privredu visok udeo javne potrosnje, predimenzionirana drzava i nadolazeca kriza spoljnog duga. Pre svega, neophodno je resavanje stabilizovanja i konsolidacije dekomokratije, odnosno gradjenja Srbije kao pravne, demokratske, evropske i socijalno odgovorne drzave i drustva, kao i postizanje konsenzusa oko ovih ciljeva.

17

Konsolidovanje demokratije Nakon urusavanja autoritarnih, jedopartijskih sistema, Srbija je zaglavljena u ravni polukonsolidovane demokratije ili defektne dekmokratije. Defektne demokratije su zapravo nestabilne i politickim krizama sklone demokratije koje odlikuje : partitokratija, slabe strukture parlamentarne reprezentacije, nepotpuna decentralizacija vlasti, zavisno civilno drustvo od stranih izvora, uticaj ekonomskih i politickih mocnika na medije, spori i na pritiske neotporni sudski procesi, slabi kapaciteti za suzbijanje rasirene korupcije. Prvi pravac promena je vezan za stabilizovanje i konsolidovanje demokratije i nesmetano funkcionisanje demokratskih institucija. Uz kredibilne politicke institucije postoje 4 polja konsolidovanja demokratije : vladavina prava, regulisano ekonomsko drustvo sa radnim i socijalnim zakonodavstvom, kompetentna javna uprava i razvijeno civilno drustvo. Uloga civilnog drustva je da kontolisu polje politike primenom 4 strategije: kroz mreze gradjanskih i zkonodavnih inicijativa, partnerstvo i saradnju sa organima drzave u formulisanju i realizovanja javnih politika i razvojnih strategija i lobiranje i javno zastupanje, i primena razlicitih oblika radnickih protesta i gradjanske neposlusnosti. Demokratska stabilizacija u Srbiji ima svojih 5 kljucnih pretpostavki : Prvi cini zaokruzivanje demokratskog politickog i izbornog zakonodavstva koje Srbiji garantuje odrziv minimalni prag izborne demokratije. Jasne izborne procedure i postupak, mogucnost da se gradjani u kampanjama upoznaju sa ponudjenim izbornim akterima i platformama i da znaju pod kojim uslovima daje novac onima koji se bore za njihov glas i poverenje, samo su neke od pretpostavki demokratskog konstituisanja vlasti. Drugi prioritet cini dosledno sprovedena horizontalana i vertikalna podela vlasti. Treci pravac cini redukovanje prenaseljenog prostora drzavne uprave i podizanje njenih kapaciteta. Javni sektor mora biti ekonomski racionalan i odrziv. Cetvrti pravac je upostavljanje civilne kontrole i profesionalizacije i depolitizacije drzavnog aparata- vojske, policije i bezbednosnih sluzbi i agencija. Peti pravac se odnosi na to da se moraju materijalno i kadrovski ojacati i umreziti organi i institucije cetvrte grane vlasti poput zastitnika gradjana, poverenika za info od javnog znacaja i tajnost podataka..

18

15.Ekonomske i socijalne promene Veliko polje reformi cine socijalno i ekoloski odrziv razvoj. Politicka nestabilnost, cesti izbori i promena vlada nakon 2000. vodili su odsustvu razvijene i celovite strategije i pored usvajanja desetine strategija koje se bave reformom pojedinih privrednih i socijalnih reformi. U situaciji krize i pada zaposlenosti i proizvodnje osnovni prioritet predstavlja ocuvanje odrzive zaposlenosti, odnosno pristojan legalan i bezbedan rad. To istovremeno znaci, i ozbiljan napor na iskorenjivanju crne i redukovanju sive ekonomije u kojoj radi gotovo million ljudi i od koje zivi trecina Srbije. Imamo 5 kljucnih aspekata ekonomskih i socijalnih promena : Prvi cini neophodnost produbljivanja i zaokruzivanja trzisnih reformi, jer se privredna i monetarna stabilnost ne mogu odrzavati prihodima od privatizacije i visokim deviznim doznakama zaposlenih u inostranstvu. Reforme ukljucuju i stvaranje otvorenog i fleksibilnog trzista rada i redukovanje podele na formalnu i neformalnu ( sivu) ekonomiju. Srbija danas jos uvek ima neodrzivu privrednu strkturu, neiskoriscene kapaciteta, kao i degradiranu privrednu infrastrukturu i erodirana znanja i radne navike zaposlenih. Socijalni partneri, posebno sindikati imaju znacajnu odgovornost za sprovodjenje antidiskriminativne politike pri zaposljavanju i u procesu rada. Drugi pravac cine svojinske promene-proces privatizacije koji rezultira stvaranjem dominantnog privatnog sektora, koji obuhvata privatizaciju infrastrukturnih sistema. Dosadasnji efekti privatizacije su ograniceni. Narasli privatni sektor nije uspeo da obezbedi stabilan rast niti da apsorbuje visak zaposlenih iz drustvenog sektora. Proces privatizacije drustvene svojine je manje vise okoncan ali je zato proces privatizacije javnog sektora prakticno na pocetku. Jos nema dogovora oko izbora dominantnog modela pune ili delimicne privatizacije. U privatizaciji javnih preduzeca treba slediti 4 kriterijuma: 1, zadrzati kontrolu nad kljucnim nacionalnim resursima, 2. Nezavisnim regulatornim telima, formulisati i braniti javni interes i usvojena pravila igre i kvalitet usluga, 3. Promovisati i graditi javno-privatna partnerstva u oblasti proizvodnje i distribucije javnih dobara i usluga i 4.liberalizacija i uvecana konkurencija moraju imati uvecani kvalitet i nize cene usluga za potrosace. Treci aspekt neophodna regulativna inormativna funkcija drzave. Odgovorna i efikasna drzava stvara dobro uredjeno ekonomsko drustvo. Ona treba da spreci razvoj korupcije, ima odgovornost za liberalizaciju i makro-ekonomsku stabilnost, vodjene politke jasnih budzetskih ogranicenja, kreditnu-monetarnu politiku, kao i kreiranje strategije privrednog i socijalnog razvoja. Cetvrti aspekt cini socijalno i ekoloski odrziv razvoj. Odrzivi razvoj je cilj koji nadilazi granice nacionalnih drzava. Strateski razvojni cilj jeste spoj ekonomije i ekologije, odnosno opredeljenje za ekoloski odrziv razvoj i stednju i modernizaciju postojecih oblika proizvodnje, distribucije i potrosnje energije. Neophodno je uvesti ekoloske poreze, propisivanje ekoloskih standarda,
19

uvodjenje i taksi i kazni za zagadjivace. Zabrane i kazne vezane su za divlje deponije, uvoz zastarelih tehnologija, proizvoda i otpada koji Srbiju i region cine smetlistem razvijenog sveta. Takodje treba obezbediti proizvodnju ekoloski bezbednih proizvoda zdrave hrane. Ekolosko obrazovanje i sirenje svesti imaju znacajnu ulogu. Peti aspekt se odnosi na socijalno odgovornu drzavu drzavu partnera. Partnerska drzava u dijalogu i saradnji sa asocijacijama civilnog drustva, pre svega sindikatima i poslodavcima, uredjuje industrijske i socijalne odnose i ostvaruje socijalnu politiku i ciljeve. 16.Drzava, socijalna kohezija i solidarnost Socijalna kohezija predstavlja odrzivu i cvrstu socijalnu mrezu koja ukljucuje mere preventivnog delovanja odnosno mehanizme uvecanja obrazovnog i socijalnog kapitala. Drugu institucionalnu dimenziju cine institucije i mehanizmi delovanja drzavnog i civilnog i trzisnog sekota, odnosno dovodjenje svih aktera i aktivnosti vezanih za uvecanje socijalne kohezije pod jedinstveni institucionalni kisobran. Izgradnja sigurnosne socijalne mreze sadrzi aktivnosti redukovanja razornog delovanja 4 grupe faktora koji medjusobno povezani, vode siromastvu i socijalnoj izolaciji : nezaposlenost, bolesti, finansijskom siromastvu i losem i nefunkcionalnom obrazovanju. Dva dodatna faktora cine i pripadnost marginalizovanim etnickim skupinama i individualni rizik pripadanja nepotpunoj ili porodici sa velikim brojem izdrzavanih lica. U indikatore socijalne iskljucenosti spadaju : ishrana, odevanje, higijena, uslovi i kvalitet stanovanja i opremljenost domacinstva, kao i nedostupnost javnih servisa. Osnovni cilj je, dakle, uvecanje socijalne kohezije drustva kroz procese i aktivnosti redukovanja siromastva i osnazivanje socijalne inkluzije marginalizovanih grupa. Drustvena ukljucenost se definise kao proces koji omogucava da oni koji su u riziku od siromastva i drustvene iskljucenosti dobiju sredstva i mogucnosti za puno ucesce u ekonomskom, drustvenom i kulturnom zivotu i postizanju drustvenog standarda i blagostanja koji se smatraju normalnim u drustvu. Siromastvo i nejednakost Decenijsko ruiniranje i razaranje drustva u Srbiji, imalo je za posledicu sirenje siromastva. Privredni oporavak, ali i razvoj humanitanih organizacija i sluzbi, mogu u znacajnoj meri uz pomoc domacih i stranih fondacija, biti osnov za osetnije angazovanje privrede i civilnog sektora u ublazavanju i redukovanju siromastva. Karaktetisticne grupe siromasnih, odnosno korisnici socijalne pomoci u Srbiji cine stracka domacinstva, nekvalifikovani, nezaposleni, Romi, izbeglice i raseljena lica, nesposobni za rad i deca bez roditeljskog staranja. Siromastvo zahteva razvoj specificnih, regionalnih strategija privlacenja investicija, izgradnje infrastrukturnih objekata, poreskih olaksica. Socijalna zastita i pomoc licima u stanju urgentne socijalne potrebe ostaju briga drzave i njenih specijalizovanih sluzbi. Osim naknada za nezaposlenost, decijih dodataka i drugih oblika zastite dece, poput ucesca u troskovima smestaja dece u domove i predskolske ustanove, u krug nuznih
20

socijalnih davanja koje moraju ostati u nadleznosti i obavezi socijalno odgovorne drzave svakako spadaju i naknade za tudju negu i pomoc i smestaj u ustanove socijalne zastite nezbrinutim, pre svega starim licima. Dugorocno gledano nema resavanja problema siromastva bez stabilnog privrednog rasta, kontolisane inflacije i pratecih stranih direktnih investicija. Penzioni fondovi- ulaganje u zivotnu sigurnost Prosperitetna i solidarna, humana drustva razvijaju praksu da svakom gradjaninu, starijem od 65 godina, bez obzira na ranije radno angazovanje, obezbede dohodak koji omogucava ostvarenje bar minilanog standarda zivota. Mi smo nazalost jos daleko od te mogucnosti. Zato, penzijsko i invladisko osiguranje i fondovi predstavljaju osnovno drustveno i individualno ulaganje u zivotnu sigurnost. Reforma penzijskog osiguranja predstavlja jedan od najvecih izazova 21.veka. Veliki broj zemalja koristi kao inspiraciju model Svetske banke, oslonjen na delimicnu privatizaciju penzijskog sistema i stvaranju privatizovanih kapitalizovanih fondova koji mogu odgovoriti povecanim rashodima u buducnosti. Osnovni model Svetske banke ima tri stuba : 1.drzavni, zasnovan na tekucem finansiranju i skroman po obimu, 2. Obavezan privatni, fundiran kapitalom, zasnovan na pravilu propisanog doprinosa i individualnih stednih racuna i 3. Dobrovoljni privatni, bilo da je kompanijski, bilo sa individualnim stednim racunima. Svetska banka nudi prosirenje sa jos dva stuba : nultim, koji obuhvata transfere starima koji nisu zasnovani na ranijim doprinosima penzijskom osiguranju ( socijalna pomoc ili socijalna penzija ) i cetvrtim, koji obuhvata neformalne porodicne transfere, ukljucujuci stanovanje i zdravstvenu zastitu. Srbiji je neophodna reforma penzionog sistema zbog cinjenice da je svaki peti gradjanin pensioner, da su penzioni fondovi ispraznjeni, da se penzije isplacuju iz tekucih doprinosa zaposlenih i to u situaciji kada se broj penzionera gotovo izjednacio sa brojem zaposlenih. Potrebne su sustinske promene u polozaju penzionera i starih lica, kao i smanjenje deficita penzijskih fondova, sto je moguce ostvariti kroz razvojne komponente privrede, nova investiciona ulaganja, povecanja zaposlenosti i realna rast zarada. Zaposlenost Jednu od kljucnih karakteristika Srbije cini nedovoljna zaposlenost odnosno visoka, nesmanjujuca nezaposlenost. U Srbiji 2009. godine broj zaposlenih, bez poljoprivrednika pao je ispod 2 miliona. Jos porazniji su efekti krize u 2009. u kojoj se zaposlenost smanjila za daljih 7 % odnosno za 150 000 ljudi, bez realnih sansi da iako dodje do privrednog oporavka, zaposlenost poraste u naredne 2 godine.

21

Nezaposlenost U Srbiji je 2010. registrovana oko 767.000 nezaposlenih od kojih su 54 % zene. Zabrinjavajuce deluje 3 reda cinjenica. Prvi da gotovo 2/5 nezaposlenih na posao ceka vise od 5 godina, odnosno da se radi o teskoj resivoj nezaposlenosti. Drugo da je nakon talasa privatizacija i otpustanja viskova zaposlenih gotovo polovina nezaposlenih starija od 40 godina, odnosno da tesko, bez dodatnih stimulacija, moze na trzistu rada doci do posla. Najzad, gotovo 30 000 ljudi koji traze posao je bez ikakve kvalifikacije i tek treba da budu obuceni za obavljanje nekog posla. Politika zaposljavanja U Kriznoj 2009-2010 godini, osnovni prioriteti su : redukovanjem, kombinovanjem stimulativnih ( krediti i poreske olaksice ) i destimulativnih (inspekcijski nadzor ) mera neformalne sive i ostra borba protiv cne ekonomije (trgovina ljudima , oruzjem i narkoticima ), zatim radna i socijalna zastita lose, nekvalitetne zaposlenosti ( privremena, part tajm zaposlenost) , organizovanje javnih radova i projekti samozaposljavanja i obuke poznatog poslodavca. Pristup obrazovanju Unutar ekonomija znanja, obrazovanje postaje sve vazniji faktor odrzivog razvoja. Kriza tradicionalnog modela obrazovanja nastaje zato sto u uslovima ubzanog zastarivanja informacija obrazovni sadrzaj moraju biti inovirani i dok traje sam obrazovni proces. U Srbiji nakon 2000. godine sa udvostrucenim brojem studenata i visokoskolskih institucija, ubrzano je radjeno i na novoj obrazovnoj zakonskoj regulativi i stvaranju mreze centara i saveta za razvoj obrazovanja. Srbija se sa potpisivanjem Bolonjske deklaracije 2003 godine pridruzila evroskom traganju za resenjima za problem poput predugog studiranja. Sustina reformskih nastojanja je da sistem obrazovanja u Srbiji postane dostupan svima, da bude u vecoj meri uskladjen sa razvojim potrebama i da bude komplementaran sa evropskim sistemom obrazovanja. Pristup zdravstvenim ustanovama Zdravlje i pristup zdravstvenim uslugama visoko je vrednovano pojedinacno dobro, ali istovremeno kljucna razvojna drustvena vrednost i pretpostavka socijalne kohezije i solidarnosti. Unutar reformi zdravstva 2000. postignuti su odredjeni rezultati poput produzenja prosecnog zivotnog veka i povecanja rashoda za zdravstvenu zastitu po stanovniku, kao i razvijanje programa zastite posebno osetljivih grupa. Nova uloga drzave Socijalni transferi za cilj imaju zastitu i osposobljavanje lica u stanju socijalne potrebe da sopstvenim naporom izadju iz kruga marginalizovanih i siromasnih. Drzava mora da igra glavnu ulogu kljucnog aktera monotoringa i evaluacije dogovorenih standarda i kvaliteta usluga.

22

17.Perspektive : transformacija socijalne drzave

Pocetkom treceg milenijuma socijalna drzava je suocena sa 3 izazova : Prvu cini, globalizacija ekonomskih i finansijskih tokova. Globalizacija predvodjena najmocnijom neoliberalnom ekonomijom SAD, prosto prinudjuje slabije nacionalne kompanije na preuzimanje ostrog konkurencijskog obrasca a kljucne medjunarodne finansijske institucije prakticno namecu redukovanje socijalnih izdataka. Drugu grupu cini proces fleksibilizacije trzista rada i teznja ka njegovoj liberalizaciji i deregulaciji, uz obrazlozenje da ce samo trziste i razvoj resiti problem nezaposlenosti i siromastva. Trecu grupu cini proces demografskog starenja stanovnistva koji krajnje napreze penzionere i druge socijalne fondove i nuznim cini dodatne seme privatnog osiguranja. Espring Andersen kao i brojni drugi autori izlaz vide u socijalnim inovacijama, i razvoju kombinovanog drustveno- drzavnog modela blagostanja. On se zasniva na vrednostima : socijalne pravde, odnosno otvorenog pristupa radu, obrazovanju, zdravlju i socijalnom osiguranju, participacije, socijalnog partnerstva i dijaloga i uvecanja socijalnog kapitala i prihvatanju nuznosti socijalne odgovornosti i funkcija drzave. Udeo socijalnih troskova drzave kao i njihova raspodela zavise u velikoj meri od politickog upliva i izbornog znacaja. Novu, odrzivu viziju cini drustvo blagostanja odnosno drustvo socijalne sigurnosti u kome su redukovani izolovanost i siromastvo, i u kome gradjani imaju osecaj blagostanja, zadovoljstva i ispunjenosti. Ovde veliku ulogu igra socijalno odgovorna drzava, odnosno drzava socijalnog investiranja. Kritika protiv socijalne drzave se odnosi na njenu ekonomsku neefikasnost i neodrzivost. Vecina pristalica socijalne drzave na ekonomske kritike odgovara njenom moralnom odbranom. Radi se o tome da ako drzava blagostanja nema ulogu da uveca slobodu, ispravlja nepravde i zadovoljava moralne zahteve zasnovane na potrebama, onda ona ne zasluzuje odbranu. Gidens kao resenje vidi drzavu socijalnog ulaganja koja deluje u kontekstu drustva pozitivnog blagostanja. Takodje postoji i stepen saglsnosti da nacionalne drzave nisu u uslovima globalizacije dovoljan okvir za vodjenje socijalno odgovorne politike.

23

18.Teorija donosenja odluka Individualno donosenje odluka Proces donosenja odluka najcese se interpretira pomocu teorije racionalnog izbora. Ona ima primenu u ekonomskim naukama, oslanja se na matematicke procese, ali se danas koristi i udrustvenim naukama. Racionalnost se u tom konceptu definise kao skup procedura za pravljenje izbora. Proces donosenja odluka je odredjen posledicama utoliko sto odluka zavisi od toga sta predvidjamo kao posledice svih mogucih izbora. Tj. ljudi biraju pravac akcije predvidjajuci moguce posledice i birajuci onu akciju cija im posledica najvise odgovara ili koja im najmanje steti. Teorija racionalnog izbora kaze da odluka koju cemo doneti zavisi od datih mogucnosti izmedju kojih biramo, posledica tih mogucnosti koje predvidjamo i nasih preference. Cista racionalnost Teorije racionalnog izbora koje polaze od pretpostavki da : donosioci odluka imaju potpuno jasnu sliku o svojim preferencijama, da je sistemtizacija tih preference, koja utice na nacin na koji pojedinci donose odluke, precizna, stabilna i konzistentna, da su mogucnosti akcije i njihove posledice unapred definisane i date kao proizvod okoline donosioca odluke i da su sve mogucnosti i njihove posledice poznate i jasne onima koji treba da donesu odluku, nazivaju se ciste teorije o racionalnom izboru. Takva racionalnost koja podrazumeva da svaki donosilac odluke ima savrseno znanje o situaciji, okolini i alternativama i idelanu predstavu o posledicama odluke koju donosi naziva se cista racionalnost. Ogranicena racionalnost Da bi teorija donosenja odluka bolje odgovarala stvarnosti, uveden je pojam ogranicene racionalnosti. Sagledavanje realnih procesa donosenja odluka ukazuje da nisu sve mogucnosti uvek razmotrene, nisu sve posledice predvidive i hijerarhija nije uvek ispostovana. Marc ukazuje na to da covek kao donosilac odluka ima ozbiljna ogranicenja u paznji, pamcenju, razumevanju i komunikaciji. Ljudi zaboravljaju veliki deo dozivljenog i naucenog, imaju veliki problem da procesuiraju sve signale i da ih razumeju, ograniceni su u pogledu komuniciranja. Posebnu paznju teoreticari posvecuju nacinu na koji se ljudi odnose sa nepotpunim informacijama u procesu donosenja odluka. Marc navodi da se ljudi koriste stereotipima, kategorizacijama ljudskih osobina, ponasanja, sistemima verovanja, prihvataju drustvena verovanja, vide ono sto ocekuju, a previde neocekivano, koriste drustvene paradigme. U situacijama kada donose odluke, ljudi razmatraju samo signale iz najblizeg okruzenja, a cesto primenjuju okvire bliskih ljudi. Svaka odluka koju donosimo odredjenja je nasom predstavom o realnosti koja je uslovljena nasim vrednostima, prethodnim iskustvima, pripadnosti drustvenim grupama, kulturi..

24

Rizik i donosenje odluka Teoreticari raionalnog izbora se bave i aspektom rizika. Rizikom se u teoriji donosenja odluka smatra situacija u kojoj posledice mogucih akcija nisu precizno poznate, ali su poznate verovatnoce dogadjanja. U takvoj situaciji donosilac odluke ce odabrati onu mogucnost koja mu donosi najvecu ocekivanu dobit, odnosno onu mogucnost koja u proseku garantuje najbolji rezultat ako bi se izbor ponavljao mnogo puta. Kada rizik posmatramo kao licnu osobinu onda ljude koji donose odluke razvrstavamo u kategorije skloni riziku, neskloni riziku i neutralni po pitanju rizikovanja. Rizik u odnosu na ciljeve se posmatra kao svesna odluka u odnosu na to koliko je donosilac odluke blizu cilja koji zeli da ostvari. Rizikovanje se posmatra i sa aspekta onoga sta se zeli postici. Ako je cilj da se osvoji najveci broj glasova na izborima, to je jedini cilj da donosilac odluke ne pristaje ni na sta drugo, onda je rizikovanje deo stretegije da se to postigne. Rizik se smatra i posledicom neobavestenosti, neznanja u komunikaciji, koordinaciji, organizaciji. Kako zaista donosimo odluke? Kada treba da donesemo neku odluku razmatramo mogucnosti koje su pred nama u datom trenutku. Od njih biramo samo jednu, onu najbolju koja je u svakoj mogucoj situaciji bolja od svih drugih. U stvarnosti donosioci odluka se odlucuju za onu mogucnost koja trenutno zadovoljava neki njihov cilj ili kriterijum.Prema Marcu, najbolja odluka bi bila ona koja je doneta nakon sto su sve mogucnosti razmotrene, a odbrana najbolja, u skladu sa sistemom preferencija. Zadovoljavajuca odluka bi bila ona koja podrazumeva poredjenje nekoliko mogucih resenja sa odabranim ciljem i odabir onog koje je dovoljno dobro. U slucaju da nijedno odabrano resenje nije dovoljno dobro, odluka se odlaze dok takvo resenje ne naidje. 19.Odlucivanje u organizacijama i administracijama Isti model racionalnog izbora se primenjuje i na nacine na koje organizacije , administracije, vlade i drzave donose odluke. I upravo na toj cinjenici se bazira glavna kritika teorije racionalnog izbora. Grejem Alison je ponudio pregled teorijskih modela za analizu procesa donosenja odluka. Model racionalnog izbora polazi od pretpostavke da drzave povlace poteze posle razmatranja koji od poteza predstavlja najsvrsishodnije sredstvo za dostizanje strateskih ciljeva. Drzava je u ovom modelu racionalni donosilac odluke koji svoje pozicije bira na isti nacin kao racionalni pojedinac. Model organizacijskog procesa polazi od cinjenice da su vlade konglomerat polufeudalnih, slabo povezanih organizacija koje imaju sopstveni zivot. Lideri u vladi zapravo samo sede na vrhu hijerarhije tih organizacija, ali njima ne uravljaju u potpunosti, vec su odluke koje vlada donosi proizvod aktivnosti tih organizacija. Organizacije u okviru vlade imaju svoja utvrdjenja
25

pravila delovanja, procedure i programe, anadleznosti su im podeljenje, pa svaka od organizacija bavi posebnom oblascu nekog problema u skladu sa svojim nacinima rada. Liderima u vladi je ostavljena mala mogucnost da do izvesne mere kontrolisu organizacije sistemom kazni i nagrada, pomocu kog ukazuju na ocekivano ponasanje organizacije. Promene u organizacijama se desavaju sporo i postepeno i samo u dramaticnim trenutcima, rata ili krize mogu da promene svoje aktivnosti, pravila delovanja, procedure programe. Treci model, model birokratske politike, fokusiran je na aktivnosti brojnih aktera u okviru vlade. Odluke vlade nisu proizvod donosioca odluke, niti organizacije u okviru vlade, vec su rezultat nagodbi pojedinaca koji se nalaze na vrhu hijerarhije politickog sistema. Ovde su odluke proizvod odnosa pojedinaca koji dele moc u drzavi. One su proizvod pobede jedne grupe nad drugima. Kada je u pitanju donosenje odluka u drzavi, cilj koji se postavlja kao deo definicije situacije u kojoj drzava donosi odluku je opste dobro . Donosenje odluka u Srbiji Praksa pokazuje da inicijatore procesa donosenja odluka u Srbiji treba traziti u izvrsnoj vlasti. Odnosno aktere donosenja odluka treba da identifikujemo u vladi. Za potrebe ovog modela, od formi u kojoj vlada donosi odluke, izabracemo osnovnu formu zakon. Proces donosenja zakona- Za inicijalno donosenje zakona zaduzeno je nadlezno ministarstvo. U okviru ministarstva, jedna mogucnost je da za pripremu nacrta zakona okupljana posebna radna grupa sastavljena od strucnjaka iz date oblasti, a druga da je za pripremu nacrta odgovorna grupa zaposlenih u ministarstvu. Najcesce je spisak ucesnika unapred objavljen, pa je moguce direktno od autora nacrta dobiti obrazlozenje predlozenih resenja. Kada je nacrt zakona dostavljen vladi, pojavljuju se i drugi akteri koji na krajnju odluku mogu da uticu. Ministarstvo kao predlagac je duzan da dobije misljenje Republickog sekretarijata za zakonodavstvo, Ministarstva finansija i Kancelarije za Evropske integracije. Nakon pribavljenih misljenja, koje predlagac prihvata ili ne, pre nego sto nacrt stigne do vlade, o njemu raspravlja i iznosi svoja misljenja nadlezni odbor Vlade. Clanovi odbora su clanovi vlade i druga imenovana lica iz nadleznih drzavnih organa. Odbor onda Vladi prosledjuje zakljucak da li od datog nacrta treba utvrditi predlog zakona. Sledeci korak u procesu odlucivanja je sednica Vlade na kojoj se odlucuje o utvrdjivanju predloga zakona. Na samoj sednici clanovi Vlade mogu da raspravljaju o predlozenom resenju i da iznose primedbe, a zatim i da glasaju. Narodnoj skupstini se prosledjuje procisceni tekst koji su u skladu sa prihvacenim primedbama procistili Odbor za zakonodavstvo, Generalni sekretarijat i predlagac. Pre nego sto se o predlogu zakona glasa u skupstini uobicajno se i nadlezni skupstinski odbor izjasnjava o njemu. Amandmane podnose poslanicke grupe i poslanici i time se i oni svrstavaju u aktere donosenja odluka u Srbiji. O amandmanima se izjasnjavaju
26

Vlada i odbori, a proces donosenja ove forme odluka sustinski se zavrsava glasanjem u Skupstini i krajnjim preciscavanjem teksta nadleznih sluzbi. Dolazimo do zakljucka da zakonske odluke u Srbiji prema aktuelnim propisima mogu da uticu autori nacrta zakona, funkcioneri nadlzenog ministarstva, a zatim i svi clanovi Vlade, svi akteri ukljuceni u rad odbora Vlade, Kancelarija za E integracije, clanovi i zaposleni pri skupstinskim odborima, poslanici. 20.Lobiranje i pristupi lobiranju Termin lobiranje potice od reci lobby, sto znaci lobi,predvorje, I to ne bilo koji lobi vec lobi Donjeg doma parlamenta Engleske, gde su nekadasnji lobisti cekali izabrane parlamente kako bi pokusali da na njih uticu. Kada je u pitanju definicija lobiranja, politicke nauke nisu dale precizan doprinos. Najcesce je u upotrebi definicija koja kaze da je lobiranje pokusaj da se utice na predstavnike vlasti. Postoje 3 pristupa kako bise blize odredila priroda lobiranja, pluralisticki, neopluralisticki i tzv. teorija nadoknade. Pluralisticki pristup Pluralisticki pristup zasnovan je na jednostavnoj pretpostavci da postoje brojni interesi u drustvu koji se nadmecu i da je uloga drzave da o njihovoj reprecentaciji odlucuje. Neopluralisticki pristup Osnovna pretpostavka neopluralista je izneo Medison u Federalistickim spisima,a to je da ce vremenom neki interesi postati mocniji od drugih i da ce imati toliki uticaj na predstavnike vlasti da ce ugroziti opsti interes. Lindblom i Osten-Smit smatraju da su drzavi potrebni mocni interesi, kao sto su pre svih veliki privrednici ili tajkuni, da bi upravljala drustvom i da zato mocni interesi uspevaju da nadvladaju mocne interesne grupe u drustvu. Prema teoriji razmene lobisti su agenti razmene koji se u ime klijenata koje zastupaju upustaju u obostrano korisne razmene sa predstvnicima vlasti. Ove teorije se zasnivaju na pretpostavci da su donacije nekom kandidatu ili politickoj opciji odlucujuci faktor uspesnog lobiranja. Hiperpluralizam Dzontan Rauc je u svom eseju ,, Zamka hiperpluralizma kritikovao ocene da su interesne grupe i lobisti krivi za problem demokratije u SAD, za koje tvrdi da ih podjednako iznose i levica i desnica. Rauc tvrdi da je cela ta debata prevazidjena i da danas ima toliko interesnih grupa da je sama ideja o postojanju posebnih interesa postala beznacajna i da je rascep izmedju posebih interesa i nas obicnih ljudi puka retorika. Statistika kaze da je danas svako clan neke interesne grupe ili bar uziva benefite od delovanja neke interesne grupe iako nije direktno njen clan.
27

Teorije nadoknade Teorije nadoknade nisu u pravom smislu naucni pristup problematici lobiranja, ali u velikoj meri objasnjavaju zasto je proces lobiranja sveprisutan, u nekim razvijenim politickim sistemima. Teorije nadoknade zasnivaju se na praksi da se predstavnici vlasti oslanjaju na lobiste i voljno se sa njim susrecu kako bi prikupili sve informacije pre nego sto formulisu svoju poziciju o nekom problemu. Na taj nacin, tako sto saslusaju sve zainteresovane strane, predstavnici vlasti smanjuju sebi vreme, sredstva i energiju, koja bi im inace bila potrebna da formiraju stavove. 21.Ka definiciji lobiranja,interesne grupe, nacini uticaja, dileme o lobiranju, lobiranje u Srbiji Postoje dva koncepta koja bi mogla biti od koristi pri diferencijaciji lobiranja od drugih procesa od znacaja pri donosenju odluka. Prvi koncept, zahvalan za odredjivanje pozicije procesa lobiranja jeste teorija politickog sistema Dejvida Istona, tj njegov koncept inputa u politicki sistem. Iston razlikuje dve vrste inputa u politiki sistem to su zahtevi i podrska. Za lobiranje su posebno zanimljivi zahtevi drustvenog sistema prema politikom sistemu, odnosno donosiocima odluka. Iston klasifikuje podvrste zahteva koji se prenose pred predstavnike vlasti i deli ih na zahteve za alokacijom dobara i usluga, zahteve za promenom ponasanja, zahteve za participacijom u politickom sistemu i zahteve za komunikacijom i informacijom. Na osnovu ovoga lobiranje mozemo da odredimo kao praksu predstavljanja zahteva koje drustvo ima prema vlasti, zahteva za oblikovanjem, promenom ili uredjenjem celokupnog sistema ili nekog njegovog dela. Drugi koncept je Milbratov pokusaj da odredi granice sta lobiranje jeste a sta nije. Tako prvi kriterijum, prema njemu jeste da lobiranje odnosi samo na donosenje odluka vlasti. Takodje, mora postojati namera da se utice na odluku koju ce predstavnicko telo doneti, za razliku od drugih faktora koji bi mogli uticati na krajnji ishod odluke. Treci element lobiranja je da mora postojati posrednik ili predstavnik kao komunikaciona veza izmedju gradjana i vlasti. Milbrat definise lobiranje kao preduzimanje i prenos komunikacije, u ime gradjana, od starne nekog ko deluje u njegovo ime, a prema donosiocima odluka vlasti, u nadi da ce na te odluke uticati. Kada sve promene , novitete i dodatna objasnjenja uzmemo u obzir dolazimo do zakljucka da je lobiranje proces komunikacije zahteva za donosenje, promenu ili ukidanje neke odluke zvanicnicima koji tu odluku donose, od strane lobista ili drugih agenata koji se u taj process ukljuce. Lobisti i drugi predstavnici organizovanih interesa pokusavaju da uticu na donosenje, promenu, ukidanje, ili preciziranje, najrazlicitijih oblika odluka predstvnika vlasti, strategija, zakona, podzakonskih akata. Mogli bismo zakljuciti da bi u nasem sistemu, mete lobiranja bili predsednik, premijer, clanovi vlade, svi njihovi kabineti, radna tela, odbori Vlade..

28

Interesne grupe Da bi process lobiranja bio jasniji, potrebno je definisati ko stoji iza tog procesa. Interesna grupa je grupa ljudi organizovana oko zajednickog cilja do koga dolazi politickim delovanjem, one su cesto okupljene oko jednog cilja ili jedne vrste ciljeva. Postoje razlicite vrste interesnih grupa : privatne interesne grupe ( private korporacije, veliki biznisi ), neprofitne organizacije ( profesionalne organizacije ), gradjanske civilne organizacije, grupe iz oblasti radnih odnosa ( sindikati, poslodavci ). Funkcije interesnih grupa su da predstavljaju svoje clanove, informisu clanove i javnost o pitanju oko kog su okupljene, sluze kao forum za razmenu misljenja i politicku participaciju. Nacini uticaja Nacini na koji interesne grupe uticu na donosenje odluka su verovatno najvazniji aspekt definicije lobiranja. Tehnike koje interesne grupe koriste se dele na tehnike koje se primenjuju na same donosioce odluka i na one koji se primenjuju na opstu javnost. Na osnovu te podele izvrsena je i podela interesnih grupa koje se bave lobiranjem u uzem smislu ( kontaktima donosiocima odluka) i one koje se bave uticajem na siru zajednicu ( preko medija, gradjana, kampanjama ). Lic i Baumgartner daju pregled metoda kojima se lobisti koriste : svedocenja pred odborima Kongresa ili agencijama izvrsne vlasti, direktni kontakti sa zakonodavcima I drugim zvanicnicima, sklapanje koalicija : saveznistva sa drugim grupama, stvaranje zajednickih strategija planiranja sa vladinim zvanicnicima, masovni mediji : odnosi sa novinaraima I placeni oglasi, predlozi politika : izrada predloga zakona I propisa, nacina sprovodjenja politike, rad sa biracima : kampanje pisanja pisama, rad sa uticajnim gradjanima, parnicenja : podnosenje tuzbi, ucesce u izborima : donacije, rad u kampanjama, podrska kandidatima, protesti, demonstracije, ostalo : monitoring, pruzanje usluga zvanicnicima. Dilema o lobiranju Lobiranje dospeva u centar paznje drustva onda kada se desi neka korupcionaska afera, kada se govori o delovanjima monopola na trzistu, koncesijama, tenderima. S jedne strane lobiranje je process koji garantuje da ce zahtevi drustva stici do predstavnika vlasti i da ce ih oni cuti i razmotriti, odnosno do izvesne mere garantuje komunikaciju vlasti sa gradjanima. Ipak neki intresi su mocniji od drugih i svojom moci, finansijskom ili drugom, lakse otvaraju vrata do predstavnika vlasti i uspesnije lobiraju od drugih gradjana. Rasprava o demokratskoj prirodi lobiranja u teoriji se naziva Medisonova dilemma. U Federalistickim spisima on je napisao da ce ljudi s vremenom poceti da se okupljaju oko zajednickih interesa da bi ih promovisali, jer je to u ljudskoj prirodi. Takodje je uvideo da su te grupe pretnja vladavini naroda, jer neke grupe i neki interesi mogu da postanu mocniji i uticajniji

29

od drugih, plasio se da neki interesi mogu postati toliko mocni da njihov uticaj na vladu moze postati toliki da narusi opsti, javni interes. Medisonova dilema, odnos opsteg i posebnih interesa, ostaje danas najveca dilemma o lobiranju koja se prenela na sve oblasti politickog zivota. Lobiranje u Srbiji Kako za sada ne postoji obaveza registovanja profesionalnih lobista, tesko je razumeti na koji nacin upravljanje Srbijom uticu konsultanti, PRstrucnjaci, direktori korporativnih poslova, predstavnici profi udruzenja i sindikata, diplomate ili bilo koji predstavnici koji se na bilo koji nacin bave lobiranjem. Postoje i druge odlike sistema zbog kojih je tesko u Srbiji proucavati proces lobiranja na odluke drzavnih institucija. Te odlike poticu prvenstveno iz politickog,pravnog, drustvenog i kulturnog sistema. Prva i najvaznija medju tim odlikama u Srbiji jeste netransparentnost donosenja odluka. Netransparentnost donosenja odluka sa sobom povlaci i odsustvo javnosti i javne rasprave, iz procesa, zbog cega i lobiranje kao proces ostaje van domasaja kontole legalnosti i legitimiteta. Takodje netransparentnost uvek sa sobom povlaci i pitanje odgovornosti donosioca odluka. Pitanje kome su odgovorni nosioci vlasti u Srbiji i kome polazu racune odavno otvara rasprave. Nasi izabrani predstavnici moraju da budu odgovorniji svojim strankama nego biracima i da samim tim pristupi procesu odlucivanja ostaju zatvoreni za gradjane. Nacin na koji biramo predstavnike, tj model izbornog sistema, u velikoj meri utice na osetljivost predstavnika vlasti prema zahtevima drustva. U Srbiji je situacija komplikovanija, jer biramo predstavnike po proporcionalnom modelu, glasamo za stranku a ne za pojedinca. Nemamo uticaja na to koga ce stranka za koju smo glasali izabrati da nas predstavlja. Poslanike u takvom sistemu vise interesuje stranacka pripadnost nego interes biraca. Tako sam sistem proizvodi odredjen broj stranackih vodja koji odlucuju i gradjane koji tesko mogu da im pridju i prezentuju svoje interese, uskracujuci im tako pravo da uticu na odluke. 22.Odnos vlade i parlamenta Kroz odnos vlade i parlamenta reflektuje se ostvarivanje osnovnih funkcija parlamenta, zakonodavne, kontorlne i predstavnicke. Promene u drsustvu nametnule su drugacije funkcionisanje vlade i slabljenje parlamenta u sferi zakonodavne inicijative. Parlament nije kreator politike, on reaguje na predloge koji dolaze od vlade. Parlamentarni kapacitet za stvaranje politike predstavljen je kroz Mezejevu i kroz Nortonovu tipologiju. Prema Mezeju kapaciteti parlamenata se razlikuju u zavisnosti da li mogu da modifikuju ili odbace predloge izvrsne vlasti. Tako u jake parlamente spadaju oni koji mogu da odbace predloge vlade. Parlamenti sa slabom moci i kreiranju politike mogu da promene ali ne i da odbace preglog izvrsne vlasti. Slabi su oni parlamenti koji ne mogu ni da modifikuju ni da odbace predloge vlade.

30

Britanski parlament, koji pociva na vestministerskom modelu zasniva se na jasnoj podeli uloga i odgovornosti izmedju vlada i opozicije u parlament. U parlamentu predstavljena kroz politicku stranku sa najvecim brojem mandata, vlada je odgovorna za vodjenje politike i za predlaganje zakona. Opozicija, olicena u drugoj politickoj stranci zastupljenoj u parlamentu, analizira i kritikuje predloge vlade. Parlament je tako pozvan da prihvati, modifikuje ili odbaci vladine predloge. U VB istrazni odbori su zastupljeni oblik kontorle izvrsne vlasti nego u drugim evropskim zemljama, ali ako su izvestaji izvrsnih odbora javno objavljenji oni su tesko predmet rasprave u Donjem domu. Sto se tice opoziva vlade, ovaj instrument je retko primenjivan, samo 3 puta u 20veku desila se smena vlade na osnovu glasanja u Donjem domu. Ovaj instrument vlada cesto koristi kao sredstvo pritiska na parlament,namerno stavljajuci na probu vecinu u parlamentu kako bi obezbedila podrsku za vazne zakonske projekte. U kontekst jacanja izvrsne vlasti pojedini autori pominju decentralizaciju u vladi odnosno stvaranje kompleksnog izvrsnog sistema koji se sastoji od institucija, mreza, kabineta premijera, komisija u okviru vlade, neformalnih sastanaka.. Nova regulatorna tela i nezavisne agencije ukljucene su u process kreiranja politike.Taj process kreiranja politike, kroz pregovore razlicitih ministarstava, vladinih agenicja, interesnih grupa i grupa za pritisak zavrsava se mnogo pre nego sto predlog zakona stigne u parlament. Sve do sada navedeno oslikava kljucno za promenu dinamike odnosa vlade parlamenta. Kontola vlade od vecinske parlamentarne grupe je vrlo ogranicena. Primena konkretnih mehanizama kontrole je cesto dogovorena izmedju ministara i poslanika vecine- dogovorena su pitanja koja vlada zeli da cuje i da poentira u dogovorima, amandmani poslanika vecine se takodje mogu dogovoriti sa vladom upravo radi postizanja zajednickog efekta. Medjutim stvarnu kontrolu ima opozicija. Ona tesko moze postici obaranje vlade glasanjem o nepoverenju, ali kroz parlamentarnu debatu, rad u odborima, posatavljanjem poslanickih pitanja, podnosenjem amandmana efikasna opozicija uspeva da animira javnost u odredjenom pravcu, provocira otpore nekim vladinim predlozima, modikuje zakonski predlog. Tu posebnu vaznost imaju skupstinski odbori. Medjutim ako kontrolu parlamenta nad vladom gledamo prvenstveno kroz mogucnost obaranja vlade, nesumnjiv je zakljucak da britanski parlament nastoji da obesbedi politicku stabilnost svake vecinske vlade i spreci ceste izbore. Zato se moze reci da se kontrola vlade u parlamentu sprovodi samo kroz zakonodavni postupak i kapacitet parlamenata da modifikuje vladine zakone. Politicki sastav predstavnickog tela i izvrsne vlasti je odlucujuci za realizaciju kontrolne funkcije parlamenata. Mehanizmi za kontrolu vlade u Narodnoj skupstini Srbije u osnovi su slicni sa mehanizmima koji postoje u razvijenim evropskim parlamentima. Svi mehanizmi kontrole predvidjeni su skupstinskim poslovnikom, a odgovornost vlade u parlamentu precizno je definisana Ustavom. Poslanicka pitanja su od 2000. do 2009. svedena na minimum. U vereme DOS-ove vlade pitanja su poslanici mogli da postave na karju dnevnog reda aktuelne sednice, ali ministry nisu mogli da budu prisutni. Tokom kasnijih vlada ta praksa je ukinuta, da bi 2009. Bilo obavezno prisustvo predstavnika vlade svakog poslednjeg cetrvrtka u mesecu, ukoliko je parlament u zasedanju.
31

Druga forma postavljanja poslanickih pitanja u vezi sa odredjenom aktuelnom temom je tokom poslednjih dana aktuelizovana. Pozitvna promena je vidljiva, prisustvo ministara i predsednika vlade j bio gotovo redovno. Poslovnickim izmenama 2009. predvidjenja je mogucnost da po jedan predstavnik poslanickih grupa, moze postaviti po jedno pitanje na pocetku sednice. Podnosenje amandmana kao mehanizama za modifikaciju vladinog predloga zakona u razlicitom obimu primenjuju poslanici vecine i opozicije. Poslanici vecine cesce podnose amandmane kad postoji sansa za njihovo usvajanje. Poslanici opozicije podnose mnogo veci broj amandmana od poslanika vecine, manji deo amandmana dobija podrsku odbora, vlade ili pak vecine potrebne za izlasavanje amandmana. Paralamentarna debata kao sredstvo kontrole vlade u praksi je narocito tokom 2007-2008 izazivala velike sukobe izmedju parlamentarne vecine i opozicije, kada je opozicija koristila poslovnicke mogucnosti za onemogucavanje odvijanje sednice po usvojenom dnevnom redu. Glasanje o poverenju vladi je institut koji se kao i u britankom parlamentu, retko koristi. I u Srbiji je doslo do decentralizacije u vladi odnosno do prenosa nadleznosti na regulatorna tela i nezavisne agencije. 23.Jacanje uloge politickih partija Osnovna uloga partija je uloga konstituenata ili kontrolora vlasti i medijatora izmedju drzave i drustva. One su takodje i forma obezbedjenja podrske realizovanju donetih drzavnih odluka. Stranke takodje imaju znacajnu funkciju u izboru i imenovanju nosilaca politickih funkcija- one utvrdjuju kandidate za poslanike i za brojne druge funkcije. Tokom poslednje dve decenije, doslo je do promene u politickim partijama, pre svega stranke su postale centralizovanije i organizovanije, bolje su obavestene o misljenju i zahtevima gradjana i partija i narocito imidz partisjkog lidera postao je najvazniji element u izbornim kampanjama. Kada je rec o partisjkoj identifikaciji, prisutna je cinjenica da je 2000. godine manje od jedne polovine birackog tela imao bilo kakvu formu stabilne idetifikacije sa nekom od stranka, sto znaci da je znatno oslabljena. Biraci se vise opredeljuju prema pojednim pitanjima koji su za njih licno znacajni. Na takvu promenu u ponasanju biraca, uticale su nova klasna struktura i klasna podela kojse se povezuju sa ekonomijom znanja i usluga. Od ranijih elitinih kadrovksih partija s pocetka 19. veka, s opstim pravom glasa nastale su masovne partije sa velikom clanskom bazom i sa uspostavljenom cvrstom vezom sa biracima. Sada kada se partije opredeljuju za odredjenu stranku prema resenjima koje ona nudi za njemu vazne problem, partijemoraju adekvatno da odgovore i to cine tako sto prvo postaju sveobuhvatne partije pa zatim i profesionalne izborne organizacije. Centralna pozicija stranackog vodjstva je glavna karakteristika sve vece personalizacije politike.Stepen autonomije stranackog vodjstva se prosiruje na ustrb uticaja clanstvana kreiranje stranacke politike.
32

Stranke u VB danas imaju sl osobine : stranacko vodjstvo je centralna tacka svih vaznih desavanja u stranci, ali i van stranke ( u vladi, parlamentu, medijima), stranke sada vide kompeticiju a ne ideologiju kao kljuc za izborni uspeh,stranke se krecu slobodnije radi sto veceg privlacenja glasova,finansijska sredstva se usmeravaju u centralne stranke, partijsko clanstvo se kontinuirano smanjuje, clanstvo ima konsultativnu ulogu ali ne i odolucujucu, izborne kampanje se vode u centru a ne vise u lokalnim sredinama gde kampanja prati nacionalnu kampanju. Sredinom 19.veka prekinut je tzv Zlatni vek, i to demokratizacijom politickog sistema VB i prosirenjem prava glasa. Do tada su politicke partij bile slabo organizovane, poslanici su toliko od njih bili nezavisni da su smenjivali vlade i odbacivali budzete. S prosirenjem prava glasa nezavisnim kandidatima je sve teze polazilo za rukom da budu izabrani jer su i biraci trazili garancije za ostvarivanje predizbornih programa sto je politickim strankama bilo mnogo jednostavnije. Jacanje politickih partija i uspostavljanje mocnih sefova partijskih grupa u parlamentu, omogucila je vladi da uspostavi kontrolu nad Predstavnickim domom do te mere da vlade retko gube glasove na strani svojih poslanika, a broj pobunjenika protiv vlade retko uspeva da ugrozi vladu. Kada je rec o ponasanju ono je uslovljeno kulturom, a u kulturi parlamentarnog ponasanja dominiraju politicke partije i ne bi vredelo parlamentu davati one moci koje parlamentarci ne zele ili ne mogu da koriste. U Srbiji smo propustili razvoj masovnih stranaka tradicionalnih ideologija jer je demokratski razvoj kod nas bio prekinut, da bi bio obnovljen u borbi protiv nedemokratskog i neliberalnog rezima 1990. Posle 2000 godine demokarstke stranke u Srbiji nisu imale izbora nego da se prilagodjavaju okruzenju, slicno britanskim partijama 24.Nova medijska kultura i politika Razvoj modernih medija tokom poslednjih decenija, a narocito pojava novih medija kao posledica informaciono-tehnoloske revolucije, promenila svet, stvorivsi dobru osnovu za uverenje da ce gradjani biti bolje obavesteni, da ce se informacije brze razmenjivati. Nova brzina medija je jako ubrzala politicki proces, smanjivsi raspolozivo vreme za donosenje odluka i politicku konultaciju. Kultura vesti danas je mozda centralni faktor u medijatizovanom politickom okruzenju. Svi akteri u politickoj komunikaciji su se tome prilagodili stvarajuci i predvidjajuci brze price i brze medijske priloge. Dolazi do profesionalizacije u politickom zastupanju i sve veceg angazovanja medijskih i PR strucnjaka. Politicari svakoga trenutka moraju iti spremni na instant komunikaciju i informaciju. I vlada i politicke stranke su u stalnom nastojanju da dominiraju vestima. Razvijaju se razlicite tehnike hranjenja medija u kojoj mediji stalno traze senzacije, skandale i lose vesti. Bacanje petardi predstavlja nametanje sadrzaja kojim se smanjuje aktivnost neke negativne price o vladi. Taktikom predvidjanja ide se u susret negativnoj prici gde se efekat skandala umanjuje ogranicenom unapred ispricanom pricom. Negovanjem price postepeno je pustanje odredjenih
33

informacija o novoj vladinoj inicijativi kako bi se obezbedila maximalna pokrivenost u medijima. Upravljanje ocekivanjima metod je kojim se unapred takticki smanjuju ocekivanja gradjana, kako bi se umanjilo negativno dejstvo. Mediji se predstavljaju kao vrlo aktivan akter u politickoj komunikaciji. Oni sluze interesima gradjana da budu informisani, a politicari odgovorni. Mediji mogu praviti i greske u razumevanju svoje uloge jer mesaju podredjenost politicarima sa podredjenoscu demokratskoj politici. Medjutim, mnogi politicari su razlicitim oblicima politicke trgovine, licnim nepostenjem dali povoda za takvo izvestavanje medija. Informaciona tehnologija koja je uslovila promene u masovnim medijima je faktor sa ogromnim stepenom uticaja na politicki process, pa i na parlament. Internet, elektronska posta, brojni forumi mogu imati vrlo uticajne mehanizme na obnavljanje veze izmedju gradjana i poslanika. Ipak, revolucija u medijima je bila korisna za vladu ali ne i za parlament jer se mediji mnogo vise fokusiraju na rad vlade zbog toga sto vlada raspolaze vestima, dok je parlamentarna procedura isuvise slozena i duga za danasnju dinamiku vesti. Kritika parlamenta je postala opste mesto u javnosti Srbije, dok se u medijima ova kritika sprovodi do otvorenog omalzavanja koje neretko void do opasnog pitanja da li nam je ovakav parlament uopste potreban. Vrlo malo mesta je posveceno sustinskoj delatnosti parlamenta a to je donosenje zakona. Njemu se cesto prepisuje sporost, neefikasnost, nizak kulturni nivo debata, nedostatak mehanizama za kontrolu vlade. 25.Interesne grupe i grupe za politicki uticaj : profesionalizacija politike i globalni procesi Pojava interesnih grupa i politickih zajednica u nasoj zajednici se cesto ocenjuje negativno, iako je odraz pluralistickog drustva. Srbija se tesko navikava na pluralizam kao mnostvo interesa pa se zato s mukom razvija kako individualna tako i grupna sposobnost za podrsku raspravi izmedju suprostavljenih gledista i za otvorenost prema drugacijem misljenju. Doslo je do decentralizacije nadleznosti sa ministarstva na regulatorne agenicije i nezavisna tela. Porastao je uticaj upravljackih struktura i pojedinih profesija na proces kreiranja politike. Tesna saradnja ovih grupa sa Vladom, navela je odredjen broj teoreticara da formulisanje pojma politicka zajednica koju definisu kao pripadnost stabilnoj i zatvorenoj grupi, ogranicenu na manji broj privilegovanih clanova. Ova pojava visestruko utice na parlament. Sjedne strane marginalizuje ulogu parlamenta u procesu kreiranja politike jer u parlament stizu gotovi i dogovoreni predlozi zakona i reformi. Vladi je stalo da se zakoni sto pre izglasaju i u tom smislu partijsko vodjstvo u vladi i vecinskoj parlamentarnoj grupi vodi istu politiku. Predstavnici interesnih grupa koji nisu imali sanse da u direktim pregovorima s vladom zastupaju i dogovore odredjena resenja, usmeravaju se na poslanike i lobiraju za modifikacije vladinih zakonskih predloga prekomehanizama koji su a raspolaganju parlamentu i pojadinacnim poslanicima. Interesne grupe na razlicite nacine pokusavaju da uticu na vladu kao insajderi ( grupe koje imaju lak pristup do vlade, koje vlada redovno konsultuje ) i autsajderi ( grupe koje nemaju ili ne zele
34

da imaju bliske veze s vladom ali nastoje da izgrade dobre kontakte u parlamentu kroz parlamentarne odbore ili lobiranje poslanika. Profesionalizacija politike Sve je veci broj profesionalnih politicara, sto utice na politicki process u celini. Profesionalni politicari su cesto izuzetno posveceni i politicki vesti sto je u politici i parlamentarnom zivotu neophodno. Negativne strane pojave profi poslanika koji zive od politike ispoljavaju se na nekoliko nivoa. Prvo, mladji poslanici su u nameri da izgrade politicku karijeru u parlamentu, skloni postovanju stroge partisjke discipline jer se lojalnoscu obezbedjuje kandidatura u narednom mandatu ili pozicija u vladi. Drugo, karijerni poslanici vise trose raspolozive resurse, narocito vreme koje im poslovnik i procedura omogucavaju kroz postavljanje veceg broja poslanickih pitanja. Trece, sve je manji broj poslanika koji su pre ulaska u parlament ostvarili znacajne uspehe u karijeri van politike ili postigli neke profi rezultate, a parlament bi od takvih poslanika mogao imati mnogo koristi. U prilog profi poslanicima, moze se reci da su oni u zelji da izgrade politicku karijeru, obicno aktivni poslanici. Profesionalizacija je u politici u srpskoj javnosti izuzetno kritikovana pojava. Globalni procesi Globalni procesi, povecanje uloge medjunarodnih organizacija i regionalne integracije znacajno uticu na marginalizaciju parlamenta. U EU je taj process analizairan kao pojava demokratskog deficita u Uniji, tako i kroz program prilagodjavanja nacionalnih parlamenata situaciji sve veceg broja evropskih propisa koji moraju biti doneti u nacionalnom parlamentu. Razumevanje dinamike odnosa izmedju nacionalnog parlamenata i institucija EU medju kojima posebno sa Evropskim parlamentom, narocito je vazno za Srbiju u svetlu njenih napora za integraciju u EU. Rastuca uloga medjunarodnih organizacija ima jos jednu dimenziju koja je pozitivna za parlament. To je pojava parlamentarnih skupstina u okviru medjunarodnih organizacija- tela sastavljenih od poslanika iz nacionalnih parlamenata. Parlamentarne skupstine su mesta okupljanja narodnih predstavnika, zajednickog nastupanja po pojedinim slucajevima, kao sto je Parlamentarna skupstina Saveta Evrope i znacajan je izvor medjunarodnog prava i obaveza koje drzava clanice preuzimaju u sferi ljudksih prava, dobrog upravljanja, bezbednosti i dr.

35

26.Znacaj i uloga saradnje drzave i civilnog drustva Pod koncepcijom saradnje drzave i civilnog drustva podrazumeva se splet procesa koji iskazuju pluralisticku prirodu savremenog civilnog drustva. Pluralizam civilnog drustva odlicno reflektuje razumevanje njegovih funkcija koje navode Edvards i Foli- to su funkcije socijalizacije (obrazovanje i motivisanje gradjana za politiku), funkcija predstavljanja ( zastupanje interesa razlicitih grupa, vrsemke pritiska na vladu i stimulisanje javnih rasprava) i javne i kvazi javne funkcije ( pomaganje siromasnima, osobama sa hendikepom, i drugim marginalizovanim drustvenim grupama ). Javne i kvazi javne funkcije ukazuju na potrebu za saradnjom drzave sa organizacijama civilnog drustva koja potice iz naraslih zahteva prema drzavi i sve obimnijih funkcija koje drzava sama ne moze kvalitetno da obavlja bilo zbog toga sto nema kapacitete, bilo zbog toga sto je suvise glomazna da bi obavljala sve javne usluge ili zbog toga sto civilno drustvo moze kvalitetnije da obezbedi neke usluge. Organizacije civilnog drustva su sve prisutnije na politickoj sceni, imaju nesumnjivu i sve istaknutiju ulogu u politici i poseduju znanja i sposobnosti da u saradnji sa drzavom, poslovnim sektorom ili samo obavljaju javne funkcije. Uloga civilnog drustva je posebno znacajna u zemljama poput Srbije koje jos uvek nemaju konsolidovanu demokratiju, cije su institucije slabe a ljudski i finansijski resursi ograniceni.. Dajmond navodi trinaest funkcija koje CD drustvo moze da obavlja u drzavama u procesu konsolidacije demokratije : 1) CD predstavlja osnovu za ogranicavanje i kontrolisanje drzavne moci, 2) stimulise politicku participaciju i promovise prava i obaveze demokratskog gradjanstva,3) obrazovanje za demokartiju koje ukljcuje reformom nastavnog procesa, teninge za nastavnike, brojne neformalne programe CD za socijalizaciju mladih i odraslih, 4) stvaranje brojnih kanala za artikulisanje i predstavljanje interesa, posebno onih grupa koje su iskljucene iz drustva, 5) nejednakost demokratizacije, lokalni, ruralni nivoi se mnogo sporije demokratizuju od urbanih , zbog cega je pomoc CD izuzetno znacajna, 6) razvijeno CD smanjuje polarizovanosti u drustvu, povecava toleranciju i spremnost na kompromis, 7) regrutovanje i stvaranje novih politickih lidera, 8) nadgledanje izbornog procesa,kojom se sprecavaju izborne prevare, 9) CD je vazan kanal informisanja gradjana o aktivnostima politickih aktera, 10) pruzanje podrske ekonosmkim reformama i obezbedjivanje razumevanja i podrske gradjanima, 11) CD pruza usluge i u resavanju konflikta, posreduje i pregovara, kroz razlicite programe i treninge smanjuje politicke i etnicke konflikte, 12) CD moze uticati da se smanje prohtevi prema drzavi i da se izgradi socijalni kapital tako sto ce se gradjani orjentisati na medjusobnu saradnju zarad napretka, i 13)CD utice na to da gradjani pocnu da uvazavaju drzavu i njene institucije i da se ukljuce u drustveni i politicki zivot. Ukljucivanjem CD u zagovaranje, formulisanje, oblikovanje i sprovodjenje javnih politika moze da podstakne i produbi demokratiju. Saradnjom sa javnim institucijama i ucescem u politickom
36

zivotu organizacija CD povecava se direktno ucesce gradjana u politickim procesima i van izbora. Direktim ucescem zainteresovanih predstavnika CD u procesima formulisanja javnih politika, doprinosi se kvalitetu javnih politika, njihovoj vecoj legitimnosti i olaksava nadzor i kontorla nad njima. Nivoi odnosa civilnog drustva i drzave Postoji nekoliko nivoa odnosa CD i drzave, u zavisnosti od stepena institucionalizacije, nacina donosenja odluka i znacaja kvalitetaa saradnje dva sektora : informisanje, konsultacije, dijalog i partnerstvo. Prvi i najednostavniji nivo je informisanje gradjana o javnim politikama i odlukama koje donose javne institucije. Institucije vlasti informisu gradjane o svom radu tako sto pruzaju informacije nakon inicijative gradjana ili tako sto samoinicijativno sprovode mere ka obezbedjivanju vece javnosti svoga rada. Vazan deo zakonskih okvira su regulative o dostupnosti informacija od javnog znacaja, a mogu se i osnivati posebna tela koja se bave zastitom prava na pristup informacijama. Drugi nivo, koju ukljucuje organizovaniju participaciju CD su konsultacije do kojih dolazi kada javne institucije zatraze misljenje, komentar ili stav orgtanizacija CD o odredjenoj temi. Konsultacije mogu da budu organizovane u formi panela, rasprava, focus grupa ili pozivanjem organizacija CD na sastanke kako bi se culi njihovi stavovi, predlozi i komentari. Proces konsultovanja vode javne institucije postavljajuci pitanja i nudeci organizacijama CD priliku da daju svoje misljenje. Dijalog je sledeci nivo u odnosima CD i drzave. Postoje dve osnovne forme dijaloga : sirok dijalog i saradnicki dijalog. Siroki dijalog nije izricito vezan za tekuci process razvoja politike vec se krece u sirokom rasponu od otvorenih javnih rasprava i javnih institucija. Saradnicki dijalog fokusiran je na odredjeni razvoj politike i izgradjuje se na zajednickim interesima vezanim za konkretan proces razvoja. Dijalog se od konsultacija razlikuje po tome sto ga mogu preduzeti ili pokrenuti bilo koja strana, javne institucije ili CD, za razliku od konsultacija koje uvek poticu od javnih institucija. Konsultacije i dijalog podrazumevaju pravo civilnog drustva na raspravljanje i predlaganje, ali ne i na odlucivanje. Oba nivoa saradnje mogu imati oblik javne rasprave, ucesca predstavnika OCD u radu radnih i savetodavnih tela, okruglih stolova, strucnih sastanaka Kod oba nivoa javlja se nekoliko kontraverzi. Prva se tice uticaja civilnog drustva na donosenje odluka- iako ne postoji formalan uticaj, jasno je da process moze biti smislen i funkcionalan jedino ako ima odredjeni uticaj na donosenje odluka. Druga kontraverza se tice nacina odabira ucesnika u konsultacijama ili dijalogu. Treci problem se javlja kada je potreno odabrati predstavnike civilnog sektora u neka drzavna ili kontrolna nezavisna tela. Cetvrta oblast jeste nacin organizovanja konsultacije i dijaloga. U razvijenim i
37

uredjenim demokratijama postoje jasna i formalizovana pravila, a plan rada parlamenta unapred je poznat sto omogucava zainteresovanim stranama da se pripreme i organizuju. Time se umanjuje arbitrerna vlast i mogucnost zloupotrebe. U Srbiji je Zakonom o javnoj upravi predvidjena obaveza organizovanja javne rasprave. Zakon predvidja da se organizovanje javne rasprave blize odredi poslovnikom vlade koji ne donosi posebno precizna pravila. Partnerstvo predstavlja najblizu saradnju javnih institucija i nevladinog sektora i moze da podrazumeva delegiranje odredjenih zadataka nekoj organizaciji CD, zajednicke forume ili osnivanje tela koja donose zajednicke odluke poput radnih grupa ili odbora. 27.Institucionalni mehanizmi saradnje drzave i civilnog drustva u Srbiji Postoje razliciti nacini utvrdjivanja institucionalnog odnosa organizacija CD i javnih institucija. Razlike postoje u obimu mehanizama, stepena (pravne) obaveznosti ovih mehanizama, propisanim sankcijama, vrsti akata i nivoa organizacije vlasti koji su obuhvaceni mehanizmom ucesca, kao i subjektima koji ucestvuju u ovom mehanizmu. Opsti institucionalni mehanizam saradnje moze se uspostaviti na razlicite nacine : posebnim zakonom, podzakonskim aktom ili kodeksom dobre prakse. Ono sto je pozeljno jeste osnivanje opstih institucionalnih mehanizama saradnje vlade i organizacija CD koji bi bili direktno povezani sa vladom poput sporazuma o saradnji cija bi potpisnica na strani drzave bila vlada ili kancelarija vlade za saradnju sa CD koja bi bila smestena u sedistu vlade, ovakav nacin uredjivanja odnosa dva sektora je tek od skoro zaziveo u Srbiji kada je aprila 2010. godine. uredbom Vlade Srbije osnovana Kancelarija za saradnju sa CD. U praksi javnih institucija u Srbiji mogu se uociti pozitivni primeri saradnje sa CD npr.. u radu pojedinih skupstinskih odbora ili u procesu donosenja zakona. Pored odbora za smanjenje siromastva, Odbora za omladinu u sport i Odbor za ravnopravnost polova, kao jednog od oblika saradnje sa CDom, postoje i neformalni oblici saradnje sa CD, to su odredjena ministarstva, jedinice lokalne samouprave i druge javne institucije. Najvisi nivo saradnje drzave i civilnog drustva postignut je u izradi strategija i strateskih dokumenata.Takodje, znacajno je i stvaranje Kancelarije za saradnju sa CD. Znacajan mehanizam je i potpisivanje sporazuma o saradnji sa CD, zatim clanstvo predstavnika organizacija CD u odredjenim savetodavnim telima i forumima za CD. Ucesce civilnog drustva u formulisanju i implementaciji strategija Odnosi CD i drzave dobijaju odredjenu institucionalnu formu prvi put 2003. godine u pripremi Strategije za smanjenje siromastva u Srbiji. Strategija je ukljucila sve nivoe vlasti zbog cega na ovom primeru mozemo uociti najraznovrsnije i najrazvijenije mehanizme saradnje sa CD. U procesu njene izrade ucestvovalo je 250 OCD, oformljen je Savetodavni odbor CD kao jedan od 7 odbora koji su upravljali procesom izrade Stretegije. Medjutim, ovaj odbor je prestao sa radom 2006 godine jer nije bio dovoljno funkcionalan i formiran je Kontak organizacije CD. Postoji
38

sedam ovakvih OCD i one predstavljaju po jednu drustveno ugrozenu grupu : Rome, osobe sa invaliditetom, zene, stare, izbegla i naseljena lica, decu i mlade. Ovaj program ukljucuje i Jedinicu za upravljanje programom-OCD nadleznu za uspostavljanje saradnje i razmenu informacija izmedju kontakt organizacija CD, pracenje njihog rada i uskladjivanje aktivnosti i Tim za monitoring i evaluaciju- nadlezan za ocenjivanje rada kontakt organizacija i jedinice za upravljanje programom. Cilj programa je da omoguci ucesce OCD u definisanju, primeni i pracenju mera koje donose vlada i drugi relevantni akteri u procesu primene Strategije. Preko Kontakt organizacija, CD ima mogucnost, ne samo da iznosi misljenja i preporuke vec i da ucestvuje u kljucnim procesima implemetacije Strategije poput definisanja politika,pracenja i izvestavanja. Sporazum o saradnji sa civilnim drustvom Sporazum je politicki document kojim se identifikuju opsti principi i vrednosti koje dele predstavnici drzave i nevladinih organizacija, odnosno uspostavljanje institucionalnih mehanizama saradnje. Ovim sporazumom se priznaje uloga civilnog drustva u javnom i politickom zivotu, identifikuju zajednicki principi i vrednosti, obezbedjuje se legitimitet predstavnika OCD , identifikuju javne politike i usluge u kojima CD ima posebnu ulogu, uredjuje javno finansiranje OCD i uspostavljaju mehanizmi za primenu i nadzor sporazuma. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava RS je potpisalo Memorandum o saradnji 2009., sa 150 OCD. Tim sporazumom je predvidjena saradnja ovog ministarstva i nevladinih organizacija prilikom donosenja zakona iz te oblasti i razmena informacija o krsenjima ljudskih prava. Ovim sporazumom se Ministarstvo obavezalo da ce ukljucivati OCD. Cilj Memoranduma je obezbedjivanje redovne razmene informacija u vezi sa aktivnostima koje se odnose na pripremu, usvajanje i implementaciju zakona i politika u oblasti evropskih integracija, institucionalizacija saradnje sa nevladinim organizacijama u procesu pridruzivanja Srbije EU. Ucesce u radu i clanstvo u savetodavnim telima i forumima CD u Srbiji ucestvuje u dijalogu i konsultacijama sa drzavnim organima i kroz predstavnistvo u pojedinim savetodavnim telima poput Saveta za evropske integracije ciji su zadaci da prati realizaciju strategije pridruzivanja Republike Srbije EU, predlaze smernice sa ciljem unapredjenja procesa pristupanja Srbije EU kao i uspotavljanje opsteg konsenzusa o procesu pristupanja. Savet cine predstavnici izvrsne i zakonodavne vlasti, predstavnici manjina, predstavnici nevladinih organizacija i sindikata. U Narodnoj skupstini je Odbor za smanjenje siromastva pokrenuo Forum NS koji predstavlja prvi oblik uspostavljanja institucionalnih mehanizama saradnje ove institucije i CD sa ciljem da se ucesnici u procesu primene Stretegije za smanjenje siromastva u Srbiji bolje informisu o primerima dobre prakse i inicijativama za rasavanje problema. Predstavnici CD su clanovi ovog foruma.

39

Vojvodjanski fond za razvoj civilnog drustva Poseban znacaj za institucionalizaciju saradnje dva sektora u Srbiji ima Fond za razvoj neprofitnog sektora Autonomne pokrajine Vojvodine koji je krajem 2003. osnovala Skupstinu AP Vojvodine sa sledecim ciljem da pruzi podrsku onim inicijativama u Vojvodini koje imaju za cilj izgradnju gradjanskog drsutva zasnovanog na vladavini prava, drustvenoj solidarnosti, postovanju razlicitosti i mirnom resavanju konflikata u drustvu, povecanje nivoa saradnje izmedju lokalnih vlasti i lokalnih NVO, povecanje nivoa medjusobne saradnje, itd Institucionalni mehanizmi saradnje dvaju sektora na lokalnom nivou Medju oblike institucionalne saradnje javnih institucija sa OCD na lokalnom nivou mozemo svrstati Odbor za smanjenje opstine Ada, Opstinski koordinacioni odbor socijalne politike, Savet za razvoj u Sremskim Karlovcima, opstinske Kancelarije za mlade. Imamo i primer, Kragujevca u kojem postoji osoba za kontakte i saradnju sa NVO, a opstina Valjevo je usvojila Protokol o saradnji sa CD. Kancelarija za saradnju sa civilnim drustvom Kancelarija je najopstiji institucionalni mehanizam saradnje u Srbiji. Ona je organizaciona jedinica Vlade Srbije u ciji delokrug spadaju : obavljanje strucnih poslova za potrebe Vlade koji se odnose na staranje o uskladjenom delovanju organa drzavne uprave i podsticanja saradnje organa drzavne uprave sa udruzenjima i drugim organizacijama CD, priprema akata kojima Vlada nadzire, usmerava i uskladjuje poslove ministarstva i posebnih organizacija koji su u vezi sa pitanjima razvoja CD i saradnje Vlade sa CD. Medjutim, javlja se dilemma o njenom kapacitetu, odnosno da li je ona dovoljno telo za sve inicijative gradjanskog drustva i da li se kroz jedno telo mogu sprovoditi tako razlicite inicjative. Postoji i opasnost da se njenim osnivanjem, sva drzavna tela osete oslobodjenim obaveze da sardjuju sa CD, jer je to sada posao Kancelarije. 28.Odredjenje korupcije, pojavni oblici, vrste i tipologije korupcije Rec korupcija dolazi od latinskiog corrupcio i znaci pored podmicivanja i potkupljivanja, i pokvarenost, kvarnost, odnosno kvarenje, truljenje i raspadanje kao process. Prema nekim tumacenjima korupcija je slozenica u kojij prvi deo ,,cor ukazuje na sporazum, dogovor, a drugi ,,rompere na slamanje i izneveravanje datog sporazuma, odnosno poretka stvari. Svetska banka odredjuje korupciju kao zloupotrebu javnih ovlascenja radi sticanja privatne koristi. Ono sto je kriticno sa ovom odrednicom jeste to sto korupciju svodi na javna ovlascenja i javni sektor, ignorisuci praksu trgovine informacijama i ovlascenjima u privatnom sektoru.

40

Robert Klitgard tvrdi da korupcija postoji kada neki pojedinac stavi licni interes iznad interesa ljudi i ideala kojima se zakleo da ce sluziti. Pojavni oblici , vrste i tipologije korupcije Ako podjemo od nivoa na kojem se obavlja korupcija i njenih kljucnih aktera treba razlikovati agencijsku od principalske teorije korupcije. U osnovi agencijskog pristupa je stav da je principal- drzava odana i da je njen jedini cilj maksimilizacija blagostanja njenih drzavljanja. Probleme prave oni koji imaju za cilj sasvim suprotno tj mansimalizaciju svog blagostanja. Do korupcije se dolazi zbog asimetrije informacije i ponasanja izmedju dobre drzave i zlocestih cinovnika. Srodna prethodnoj je podela koja polazi od ,,industrijskeorganizacije korupcije, koja korupciju deli na centralizovanu i decentralizovanu. Centralizovana je kada je trziste koruptivnih usluga monopolizovano i na njemu postoji dominantan kartel. Po pravilu odane, demokratske i slabe drzave su primeri postojanja rasprsene decentralizacije, a autoritarne i kleptokratske drzave su prirodan ambijent za centralizovanu korupciju. Korupcija se moze podeliti na : 1.Korupciju bez kradje, odnosno korupciju koja obezbedjuje brzu primenu postojecih propisa, 2.korupciju uz kradju, koja pretpostavlja izigravanje i krsenje propisa i 3.korupciju koja rezultira promenom propisa, odnosno stvaranjem propisa koji pogoduju koruptoru. Drugo ime za ovu je podela na belu ( bez krsenja propisa ), sivu ( sa njihovim izigravanjem) i crnu korupciju. Prva dva vida spadaju u administrativnu korupciju, odnosno korupciju u kojoj drzavni agenti svojim pristrasnim odlukama, krseci ili ne krseci zakon, onemogucuju potpuno i nepristarsno sprovodjenje drzavnih propisa. Najtezi vid korupcije je politicka korupcija jer dovodi do prodaje propisa i zakona, odnosno pravljenja propisa po diktatu mocnih koruptora. Ona ima brojne pojavne oblike od svesnog pripremanja i izglasavanja defektnih i punih pravnih praznina zakona i podzakonskih akata, preko projektovanja neprimenjivih ili tesko primenjivih zakonskih resenja sa brojnim iznenadjenjima u prelaznim resenjima, do izbegavanja poreza, osiguranja sredstava iz crnih fondova i netransparentnog vodjenja prihoda i rashoda politickih stranaka. Omiljeni metod ostvarivanja selektivnih koristi i razmene koruptivnih usluga u politici je rasirena ,,dekretomanija odnosno vladavina uredbama i podzakonskim aktima izvrsne vlasti. Ove selektivne koristi se cesto realizuju tako sto se poput procesa privatizacije, tek nakon sto se odbrani okoriste pogodnostima, zakonske rupe zatvaraju uvodjenjem resenja o proveri boniteta, poreklu novca ili strateskom karakteru i znacaju potencijalnog kupca. Sustina koruptivne veze pripadnika polticke elite i potencijalnih kupaca drzavnog kapitala je u tome sto kupci ostvaruju ustedu placajuci kapital po nizoj ceni, dok politicka elita koja kontrolise process privatizacije, stice saveznike i pomagace u odrzavanju na vlasti.
41

Srodni mehanizam predstavlja poreska evazija koja omogucuje veliku ustedu vlasnicima kapitala i imovine velike vrednosti. Tj izbegavanja placanja poreskih obaveza omogucuje uspesno formiranje i odrzavanje korupcionaskih koalicija sastavljenih od pripadnika politicke elita, poreskih organa i velikih vlasnika imovine i kapitala. Trgovina i trgovinski monopol su takodje omiljena oblast delovanja tajkuna, kod kojih proizvodnje gotovo i da nema. Najuticajniji partneri vlasti se stite i na taj nacin sto se uz vise nego umerene poreske stope, za razliku od prihoda od rada ne oporezuju prihodi od kapitala. Opasne su i pojave korupcije u pravosudju i policiji, koji bi trebalo da igraju kljucnu ulogu u odvracanju od korupcije. Kljucnu borbu protiv korupcije igra efikasno i nezavisno pravosudje jer ono uspostavljanjem vladavine prava, postavlja ustavnu branu korupciji. S druge strane korumpirano pravosudje olaksava korupciju na vrhu, podriva reforme i obesmisljava zakonske norme. Pored davanja, primanja mita, korupcija obuhvata i otudjivanje javne imovine i proneveru fondova, prevare i iznude, nezakonito bogacenje, kao i trgovinu uticajem, lobiranjem i pokroviteljstvo, nepotizam ( favorizovanje rodjaka ) i kronizam ( favorizovanje prijatelja i partnera). U krivicno-pravnom smislu manifestnim oblicima korupcije smatraju se krivicna dela primanja i davanja mita, zloupotrebe sluzbenog polozaja, nezakonito posredovanje, poreske utaje i zakljucenja stetnog ugovora, falsifikovanje.. Pored razlikovanja pravnog i organizacionog aspekta i vrsta korupcije uobicajno je i kriminolosko-kriminalisticko razvrstavanje korupcije : ulicnu, ugovaracku, politicku, sudsku i privrednu. Ulicna korupcija obuhvata sve oblike spontanog potkupljivanja javnih sluzbenika ili odgovornih osoba bez prethodnog plana ili posebne najave primaoca dara. Svrha ulicne korupcije je u izbegavanju redovnih obaveza i sankcija. Ugovaracka korupcija, korupcija u javnoj upravi, posledica je nameravanog sklanjanja stetnih ugovora, dodele koncesija ili gradjevinskih radova, nepostovanjem redovne procedure dodele tih poslova i na teret budzetskih sredstava. Najcesce se radi bez nadzora kvaliteta, rokova, nacina izvodjenja tih radova i uz izigravanje javnih konkursa. Politicka korupcija je svesno pripremanje izglasavanja manjkavih zakonskih akata ili pozakonskih odluka. Radi se i o netransparantnom vodjenju evidencija finansijskih transakcija, posebno u oblasti javnih finansija. Sudska korupcija obuhvata protivpravno ponasanje i zloupotrebu polozaja pripadnika pravosudne vlasti. Ovaj vid korupcije posebno ponistava vladavinu prava i nacelo jednakosti. Privredna korupcija obuhvata preostale oblike koruptivnog ponasanja u privredi , gradjevinarstvu, zdravstvu, obrazovanju i profesionalnom sportu.

42

Akteri korupcije mogu biti drzavni cinovnici na svim nivoima, politicari na lokalnom i drzavnom nivou, ali i private osobe koje rade u razlicitim korporacijama. Interes organizovanog kriminala je da kontorlose sva tri sektora i utice na privredu i politiku drzave, istovremeno stvarajuci klimu drustvene dezorganizacije i neizvesnosti. Korupcija i akteri politike Korupcionaski skandali vezani za nelegalne tokove novca u politici postal su tokom poslednjih pola veka, od kako su pored privatnih uvedeni i javni izvori finansiranja stranaka, gotovo univerzalni fenomen. Pozitivni efekat korupcionaskih afera ogleda se u traganju za sve razvijenijim pravilima i procedurama za njihovo detektovanje ili preventivno sprecavanje. Visoka mera zastupljenosti politicke korupcije, predstvlja nezeljeni efekat prenaglasene, centralne regulativne i usmeravajuce uloge politike i politickih inistitucija. Problem korupcije dobija posebno na tezini u tranzicionim drustvima bez stabilnih pravnih normi, profesionalnih standard i moralnih obrazaca ponasanja. Sartori razlikuje dva vida politicke korupcije : S jedne strane, politicari i funkcioneri koji su korumpirani, koji se kupuju da bi uradili ili ne bi uradili odredjene stvari, a s druge strane imamo politicare koji iznudjuju novac za svoju politicku karijeru, i koji ga uredno kradu za same sebe. Marsin Valeski je sistematizovao osnovne vidove korupcije stvarajuci jednu vrstu tipologije oblika i aktera korupcije vezanih za finansiranje stranaka i njihovih kompanija. U rubric nelegalnih rashoda dominira nelegalna kupovina glasova i biraca ili poslanika i savetnika, pri cemu se obilato koriste drzavni resursi pre svega javni fondovi. U isti red idu i iznuda doprinosa od javnih sluzbenika, licno bogacenje i primanje sredstava od neprimerenih izvora poput organizovanog kriminala, odnosno prisiljavanje privatnika da plate novac za zastitu, kao i postizborne donacije za usluge, ugovore ili promenu politike. Da bi se ogranicilo koruptivno delovanje u politici Valeski demokratskim drzavama sugerise da preuzmu sledecih 5 mera : da obezbede dovoljno sredstava za kompetetivne i energicne kampanje koje bi trebalo da obuhvate vecinu birackog tela, da ne iskljucuju visokim limitima nastajuce politicke snage, da zastite gradjane od pritiska da pruzaju finansijsku podrsku strankama i kandidatima, da gradjanima pruze jednake sanse da udju u kontakt sa svojim predstavnicima, da ogranice disproporcionalni uticaj velikih finansijera i ocuvaju relativnu ravanopravnost opozicionih partija i partija na vlasti. Konflikti interesa Konflikt interesa je svaka situacija u kojoj nosilac funkcije ima privatni interes koji utice, moze uticati ili tek izgleda da moze uticati na njegovo postupanje u vrsenju javne funkcije, odnosno sluzbene duznosti,na nacin koji moze dovesti u pitanje ostvarivanje javnog interesa. Privatnim interesom se smatra bilo kakva korist, pravo ili pogodnost koju mogu ostvariti funkcioner i sa njim povezana lica.

43

Prvo se redukuje broj funkcija koje jedno lice moze vrsiti i utvrdjuje njihova nespojivost, poput primene stave da se ne moze istovremeno biti na funkcijama u razlicitim granama vlasti. Naredni korak je zamrzavanje radnog statusa ili prenosenje na druge osobe, koje time sticu tretman povezanih lica upravljackih i vlasnickih prava funkcionera koja se mogu naci u koaliciji sa obavljanjem javne funkcije. Po pravilu, zakonima kojima se uredjuje konflikt interesa, polazno se odrede kriterijumi i uslovi po kojima odredjena lica uopste ulaze u krug javnih funkcionera. Drugi preduslov je obavljanje funkcije unutar odgovarajuceg stalnog organa, a ne tek imenovanje u povremene radne grupe i konsultativna tela. Krug javnih funkcionera i funkcija, pored klasicnih politickih funkcija unutar pojedinih grana i nivoa vlasti, ukljcuje i funkcije u organima javnih preduzeca, ustanova i drugih organizacija ciji je osnivac drzava, regija ili lokalna samouprava. Ovako definisan krug javnih funkcionera u obavezi je da podnosi redovne izvestaje o imovini, kao i o svakoj vanrednoj znacajnoj promeni u njenoj visini strukturi, ali i da evidentira sve izvore prihoda i funkcije koje vrsi. Obaveza funkcionera je i da trazi saglasnost od odgovarajuceg antikoruptivnog tela, za obavljanje svake naredne funkcije koju namerava da vrsi, ili ipak da u zakonski utvrdjenom roku, napusti neku od funkcija koju je vrsio pre stupanja na snagu odgovarajucih zakonskih resenja. U okvire regulisanja konflikata interesa spada utvrdjivanje prirode i visine vrednosti poklona i protokolarnih poklona koje mogu primiti funkcioner i sa njime povezano lice, pri cemu se poklonom, osim novca i stvari, podrazumeva i prava i usluge izvrsene bez odgovarajuce naknade, ali i bilo koja druga ostvarena korist. Kljucni znacaj ima i javna dostupnost podataka o funkcionerima i sa njima povezanim licima. U krug povezanih lica spadaju, pravna lica koja su u delimicnom vlasnistvu funkcionera i clanova njihovih porodica, ali i sa puno osnova i politicke stranke ciji ih clanovi i koje ih fakticki predlazu na odgovarajuce pozicije. Listu zabranjenih, sukobu interesa previse sklonih, izvora prihoda najcesce cini sledecih 5 grupa : strane drzave i strana pravna i fizicka lica, anonimni darodavci, javne ustanove i javna preduzeca, privatna preduzeca, preduzeca i organizacije koje vrse javna ovlascenja, verske i humanitarne organizacije, izvoznici i proizvodjaci akciznih proizvoda i sva pravna lica i preduzetnici. Tipologija korupcije u postkomunistickim drustvima U tipologiji oblika korupcije u zemljama u tranziciji Rasma Karklins polazi od podele korupcije na tri njena idealtipska oblika. Prvi je najbenigniji, korupcija u svakodnevnoj interakciji izmedju sluzbenika i gradjana. Drugi je koruptivna interakcija u okviru drzavnih institucija. Trgovina uticajem i izvlacenje koristi kroz cetiri svoje dominantne forme : pretvaranje javnih sredstava u plen sluzbenika kroz skrivene, alternativne budzete, lose upravljanje javnim resursima i profitiranje na njima, zloupotrebe,veoma rasirene u procesu privatizacije i pri vrsenju javnih nabavki, kao i praksa nepotizma, klijentelizma i prodaje politickih polozaja. Treci vid zarobljavanja institucija, odnosno pojava visokonaponske korupcije oznacava stanje u kojem su korupcija i korupcionasi ovladali drzavom. Radi se o pojavama obrazovnih skrivenih
44

mreza moci u delatnostima poput podrivanja slobodnih izbora, zloupotrebe, zakonodavnih ovlascenja i ovlascenja u oblasti kontrole i nadzora.. Postoje i 3 oblika i osnova korupcijom zarobljenom drzavom, cine : medjusobno tesno povezani kleptokratska vladavina, bilateralni monopoli vladara kleptokrate i njegovih partnera i kontrola mafije nad drzavom. 29. Uzroci korupcije Gradjani Srbije smatraju da postoje tri osnovna uzroka korupcije u drustvu morlana kriza, opste siromastvo i nedovoljna izgradjenost pravne drzave. Kao oblasti koje su najvise pogodjene korupcijom navode se drzavni i politicki vrh, pravosudje, carina, policija, zdravstvo, organi uprave i javnih preduzeca. Korupcija je idalje treci najvazniji problem u drustvu, posle nezapolenosti i siromastva. Uzroke korupcije gradjani CG vide u 4 grupe razloga : siromastvo(niske plate drzavnih cinovnika), moralna kriza i politicki sistem odnosno lose zakonodavstvo, i nefunkcionisanje pravne drzave ( neefikasnost sudova i nedostatak administartivne kontrole). Takodje, lose stanje u javnim sluzbama koje karakterisu politicka prenaseljenost i dominacija logike lojalnosti nad profesionalnim standardima i rezultirajuca mera nesigurnosti zaposlenja i skromnih zarada, rasirena praksa izbegavanja placanja obaveza prema drzavi uz paralanu ogranicenu ponudu resursa koja vodi uvodjenju kvota i postojanju monopola. Najrazorniju konsekvencu cini postojanje mehanizama pranja novca, odnosno nastajanja sprege izmedju organizovanih kriminalnih grupa i delova drzavnog aparata. Ovaj oprani novac cesto ulazi u kupovinu nekretnina, proces privatizacije ili finansiranje izbornih kampanja.. Deo tog novca sluzi za kupovinu izborne zastite- korumpiranje drzavnih funkcionera, tuzilaca i pripadnika policije da bi se doslo do zasticenih informacija i ostvario uticaj na tok i ishod kriminalnog delovanja. Drugu stranu mehanizama odrzavanja visokog nivoa korupcije predstavlja zatecena, tradicijski formirana politicko kulturna matrica i nacin ponasanja koji se pomirio i svikao na korupciju verujuci da je nje oduvek bilo i da ce je biti. Gradjani zemalja u tranziciji smatraju da korupcija osnovni razlog ima u rasirenom siromastvu i nesigurnosti., kao i grabezljiva nova burzoazija koja moc crpi iz prelivanja javnih resursa u privatne dzepove. Grabezljive cine uspesni preduzetnici koji su do svoje pozicije dosli uz koriscenje politicke podrske i partisjki poslanici i poverenici na celu neprivatizovanih preduzeca i javnih fondova cija privilegovana pozicija je uslovljena promocijom interesa unutar koje je moguce ugraditi i sopstvene interese.

45

Takodje, razornu kombinaciju cine razudjena drzavna intervencija, uz odsustvo cvrstog institucionalnog okvira i preciznih pravila igre, ukljucivsi kontrolu javnih finansija i efektivno antimonopolsko zakonodavstvo i praksu. 30.Strategija borbe protiv korupcije Vlasti u Srbiji su sa zakasnjenjem donele nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i akcione planove za njeno sprovodjenje. U parlamentima su donoseni zakoni sa znatnim antikoruptivnim potencijalom, poput Zakona o javnim nabavkama, slobodnom pristupu informacijama od javnog znacaja, sprecavanju sukoba interesa, finansiranju stranaka, kao i zakoni o zastitniku gradjana. Osnovnu sustinu antikoruptivne strategije cine promovisanje i uspostavljanje sistema drustvenog integriteta i pratecih mehanizama odgovornosti ciji je cilj da korupciju cini visokorizicnim poduhvatom sa neizvesnom i malom zaradom. Tu se podrazumeva da postoji : efikasna zakonodavna vlast, odgovorna izvrsna vlast, nezavisno pravosudje, postojanje posebnih organa i institucija poput revizora, ombudsmana, poverenika za informacije od javnog znacaja ili nezavisnih agencija za borbu protiv korupcije, profesionalne javne sluzbe, transparentna i delotvorna lokalna samouprava, nezavisni i slobodni mediji i razvijeno CD. Rasma Karklins efektivnu antikoruptivnu strategiju vidi kao jedinstvo 4 faze, gde svaka proizilazi iz prethodne : prepoznavanje i utvrdjivanje cinjenica o korupciji, izgradnja pravnog i institucionalnog okvira i mehanizama, funkcionalna mreza delujucih antikoruptivnih tela i institucija i monitoring i fino podesavanje i doterivanje mehanizama i procedure borbe protiv korupcije. Veliku ulogu u njenom suzbijanju imaju i medjunarodna tela, konvencije, preporuke drugi oblici medjunarodne regulative kao i razmena nacionalnih iskustava. Takodje, znacajnu ulogu igraju medjunarodne i reginalne mreze poput Programa Saveta Evrope za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Ipak, kljucnu ulogu igra mreza Grupa drzava za borbu protiv korupcije GRECO, koja se pored pored borbe protiv korupcije bavi i transparantnoscu delovanja sudstva i tuzilastva, revizijom budzeta i poslovanja javnih preduzeca i sistemom javnih nabavki. Drugi pravac delovanja medjunarodnih organizacija je pomoc u reformi i podizanju kapaciteta postojecih institucija poput tuzilastva ili carinske i poreske sluzbe. Neophodno je i da se bavi zastitom sredstava medjunarodnih investitora, kao i kontroli ponasanja, odnosno smanjenju spremnosti predstavnika multinacionalnih kompanija i organizacija da primaju mito. Efektivna strategija podrazumeva jedinstvo tri vrste strategija : kratkorocne ( do 2 godine trajanja ), srednjorocne ( do 5) i dugorocne strategije koja ukljucuje bar decenijsku implementaciju. Savet Evrope daje 20 principa u borbi protiv korupcije, neki od njih su : koordinisana kriminalizacija nacionalne i internacionalne korupcije, nezavisnost, autonomija i opremljenost resursima organa nadleznih za prevenciju, istragu, krivicno gonjenje i osudu krivicnih dela
46

korupcije, adekvatne mere za oduzimanje imovine od krivicnih dela korupcije, sloboda medija da prime i saopste informacije o pitanjima korupcije, ohrabrivanje istrazivanja korupcije, itd. Najsiri okvir za suzbijanje korupcije je delovanje 3 elementa : vladavina prava, politicki i socijalni dijalog unutar razvijene mreze oblika i institucija participativne demokratije i razvijeno civilno drustvo. 31.Izazovi i dometi borbe protiv korupcije : slucaj Srbija Borba protiv rasirene korupcije i formiranje odgovorne i nekorumpirane vlasti bili su jedno od kljucnih obecanja novih demokratskih vlasti, nakon promena oktobra 2000. Prva znacajna antikorupcijska mera Vlade Srbije bilo je osnivanje Saveta za borbu protiv korupcije 2001. godine. Savet je osnovan kao strucno-savetdovano telo Vlade Srbije sa zadatkom da predlaze mere koje treba preduzeti u borbi protiv korupcije, ali i da prati njihovo sprovodjenje i inicira donosenje propisa i mera usmernih na njeno redukovanje. Nakon ubistva premijera Djindjica 2003. godine Savet je pokazao ambiciju da osim projektovanja antikoruptivnoh normativnog dizajna analizira slucajeve korupcije i predlaze mere koje su nuzno zadirale u logiku ekonomske i politicke moci. Medjutim, pokazalo se da je antikoruptivne mere tesko primenjivati. Clanovi Saveta su u svojim preporukama sugerisali rigoroznu kontrolu procesa privatizacije, pre svega porekla novca i boniteta kupaca, ukljucujuci opasnost od pranja novca i kriminalizacije privatizacije. Dok su s druge strane predstavnici vlasti u javnosti kreirali sliku o nestrucnosti Saveta. Od formiranja saveta do kreiranja Strategije za borbu protiv korupcije, ostvaren je pomak na normativno-institucionalnoj ravni. Za 4 godine Skupstina je donela set zakona od kojih se sa svojom antikoruptivnom dimenzijom izdvaja : Zakon o budzetskom sistemu, Zakon o javnim nabavkama, Zakon o finansiranju politickih stranaka, Zakon o zastitiniku gradjana, Zakon o sprecavanju pranja novca itd.. Vlasti su potpisale i ratifikovale kljucne medjunarodne antikoruptivne instrumente poput OUN Konvencije protiv korupcije i 3 konvencije Saveta Evrope. Tadasnja Drzavna zajednica SCG je maja 2003. godine prijemom u Savet Evrope postala i clanica GRECO grupe. Zbog otsustva delovanja GRECO grupe, skupstina Srbije je 2005 godine usvojila Odluku o utvrdjivanju Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Odlukom se obavezuje Vlada Srbije da donese i prateci akcioni plan za sprovodjenje strategije i obezbedi sredstva za njegovo sprovodjenje, kao i da predlozi donosenje zakona o formiranju nezavisnog antikorupcijskog tela ( Agencije). Sama strategija je imala cilj da poveze 3 vrste mera : edukativne, preventivne i represivne. Strukturom je podeljena na 3 poglavla. U prvom se konstatuju uzroci u razorne posledice korupcije, formulisu strateski ciljevi- stvaranje antikorupcijske kulture i redukovanje stepena korupcije, kao i uslovi za njeno sprovodjenje.

47

U drugom delu dokumenta se detektuje sedam kljucnih arena za realizovanje seta antikoruptivnih mera : politicki sistem, pravosudje i policija, sistem drzavne uprave, teritorijalne autonomije, lokalne samouprave i javnih sluzbi, javne finansije i privredni sistem, kao i gradjani i mediji. Startegijom se u politickom sistemu detektuju netransparentnost rada drzavnih organa, kao i niska primanja funkcionera. Nezavisno i efikasno pravosudje i policija- primenjuje se 5 preporuka : zabrana politickog delovanja i unapredjenje spoljne kontrole rada, profesionalna kompetentnost i stalnost pozicija, razvijeni i primenjivi kodeksi ponasanja, zastita osoba koje prijavljuje korupciju, kao i oduzimanje imovine stecene kriminalom i korupcijom. Kada je rec o drzavnoj upravi i regionalnoj i lokalnoj autonomiji i samoupravi pred Strategijom se u prvi plan postavlja dosledno provedena depolitizacija, profesionalizacija, racionalizacija i modernizacija. Kontrola javnih finansija i potrosnje je od kljucnog znacaja za zatvaranja koruptivnih kanala. Stvaranje revizorne institucije, kao i internih finansijskih kontrola, ali i uspostavljanje efikasnog mehanizma kontrole opravdanosti su od neprocenjivog znacaja. U oblasti privrede temeljni antikoruptivni potencijal imaju sledece 4 grupe mera : ogranicavanje uloge drzave u privredi na ustanovljene pravila trazisne utakmice, redukovanjem monopola, slobodu ugovaranja i stvaranja povoljnog poslovnog okruzenja, kontrola i unapredjenje transparentnosti procesa privatizacije, uvodjenje planova integriteta za privredne subjekte i poboljsanje korporativnog upravljanja. Kada je rec o poziciji u ulozi gradjana i OCD, vazne su sledece preporuke : podizanje svesti gradjana o stetnosti korupcije i nacinima borbe protiv nje, uvodjenje edukacije o korupciji u obrazovne institucije, potpuna transparentnost finansijskog poslovanja OCD, unapredjivanje rada profesionalnog udruzenja u borbi protiv korupcije i njihovo ukljucivanje u antikoruptivne aktivnosti drzavnih organa. Trece poglavlje nagovestava potrebu stvaranja nezavisnog tela koje ce vrsiti nadzor nad sprovodjenje Stretegije i kordinirati rad drzavnih organa u borbi protiv korupcije. Vlada Srbije je svojom odlukom formirala Komisiju koja bi se do izbora nezavisnog tela, bavila primenom Nacionalne Startegije za borbu protiv korupcije i preporuka GRECO grupe. Zadatak komisije je bio da prati sprovodjenje obavezujucih preporuka GRECO grupe, izradu sektorskih planova za borbu protiv korupcije i da pripremi Akcioni plan za sprovodjenje Nacionalne Strategije za borbu protiv korupcije. Vlada je komisiju svojom odlukom obavezala da je o svom radu obavestava svakih 90 dana. Komisiju su cinili predsednik i 9oro clanova sa svojim zamenicima, kao i sekretar komisije. Godinu dana kasnije je usvojen i akcioni plan za primenu Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. ( 2006)
48

Komisija prestaje sa radom nakon izbora 2007. godine, a da formalno nije ugusena ni sa formiranjem Agencije za borbu protiv korupcije kao sto recito govori o politickim neprilikama u Srbiji. Kljucni Zakon jeste bio onaj kojim se formira Agenicija za borbu protiv korupcije 2008. Agencija je nezavistan organ odgovoran Narodnoj skupstini. Skupstina bira na predlog svog Administrativnog odbora, Vlade,predsednika republike, Socijalno ekonomskog saveta, itd.. Odbor Agencije bira i razresava direktora Agencije, odlucuje kao drugostepeni organ po zalbama na odluke direktora kojima se izricu mere u skladu za zakonom, usvaja izvestaj u radu Agencije i predlaze budzetska sredstva za rad agencije. U njen krug nadleznosti spada sprovodjenje Strategije Akcionog plana, preuzimanje poslova resavanja sukoba interesa i vodjenja registra funkcionera i njihove imovine, kao i kontrole izvestaja zavrsnih razuna stranaka i izbornih kampanja. 32. Nezavisna tela: definicija i klasifikacije 60tih i 70tih dolazi do pojave omudsmana koji je mnogo ranije postojao u Svedskoj i Finskoj, a zatim i drugih nezavisnih tela. Ova tela se nazivaju cetvrta grana vlasti. Ova tela postoje radi zastite ljudskih prava i vladavine prava, eksterne kontrole vlade, transparentnost, odgovornost i javni integritet drzavnih institucija, postizanje ciljeva dobrog upravljanja i briga o javnom interesu. Nezavisna tela su ovlascena za razne oblike kontrole, usmeravanja i uredjivanja javnih poslova i delatnosti. Njima su povereni zadaci u sprecavanju monopola i preveniciji korupcije. Cilj svih ovih institucija je da se brinu o postovanju zakona i kontrolisu rad drzavnih organa. Najveci broj ovih tela i organa je antikoruptivne prirode. Osnivanje pojedinih nezavisnih tela uslovljeno je procesom evropskih integracija. Postojanje ombudsmana, ali i drzavne revizorske institucije se navode kao uslovi u nekoliko dokumenata EU koji se odnose na pristupanje Srbije EU. Potrebno je razlikovati tela koje je osnovao parlament ili vlada. Tela koje osniva parlament mogu se po funkciji i ovlascenjima podeliti na regulatore, kontrolore i korektore. Dok je uloga regulatora da regulisu i uredjuju odredjenu oblast, kontrolori i korektori imaju ulogu da preventivno kontrolisu i uticu na rad izvrsne vlasti, poput Drzavne revizorske institucije, zastititnika gradjana, poverenika za informacije od javnog znacaja i zastitu podataka o licnosti. Tela koje osniva vlada su upravni organi ili svojevrsne agencije. Nezavisna tela razlikuju se po tome da li je osnov njihovog postojanja regulisan ustavom, zakonom, ili na drugi nacin.Ustavom je regulisano postojanje NBS, Drzavne revizorske institucije i zastitnika gradjana, Viskokog saveta sudstva i Drzavnog veca tuzilaca.

49

Vecina nezavisnih tela formirano je na osnovu posebnih zakona ili zakona koji regulisu odredjenu delatnost. Prema kriterijumu nadleznosti, regulatorna tela mogu se svrstati u dve osnovne grupe : ona koja obavljaju regulatornu i kontrolnu funkciju u uzem smislu i ona koja meritorno odlucuju ne samo o pravima i duznostima nego i o upravljanju i o upotrebi ogranicenih resursa. Uprvu grupu spadaju zastitnik gradjana i poverenik za informacije, a ranije i Republicki odbor za resavnje o sukobu interesa. U drugu spadaju Savet Republicke radiodifuzne agencije, Agencija za telekomunikacije i Agencija za energetiku. 33. Najvanija nezavisna tela: Zatitnik graana i Poverenik za informacije od javnog znaaja i zatitu podataka o linosti Zastitnik gradjana ( Ombudsman ) Ombudsman je institucija za podnosenje individualnih prituzbi na postupke organa vlasti. Zastitnik gradjan ima preventivnu i kontrolnu ulogu u pogledu zastite ljudskih prava gradjana sto predstavlja branu drzavnoj vlasti. Osnovan je u Svedskoj ustavom iz 1809., kao specijalni izvestilac parlamenta, sa ciljem da nadgleda postovanje politickog sporazuma o podeli vlasti od strane kralja. To je organ parlamenta koji se bira iz redova nestranackih licnosti, ocekuje se da je nezavistan i da ne prima instrukcije od drugih organa, stiti prava gradjana od nekompetentne, neefikasne ili neodgovorne administracije, prati zakonitost rada organa drzavne uprave, dostupan je gradjanima, deluje na njihov zahtev, ovlascen je da ima pristup svim informacijama od javnog znacaja, ukljcujuci i one koji su proglaseni za drzavnu tajnu,itd. Znacaj ovih tela raste sa tendencijom jacanja izvrsne vlasti. Autoritet ovih institucija oslanja se na autoritet parlamenta . On ima vaznu ulogu u uspostavljanju posrednih instrumenata kontrole vlade kroz promociju i nadzor nad ostvarivanjem prava gradjana, kroz nadziranje drzavne uprave i izvestavanje parlamenta i javnosti o propustima izvrsne vlasti. Zastitinika gradjana u Srbiji bira Narodna skupstina apsolutnom vecinom glasova na predlog odbora za ustavna pitanja, takodje apsolutnom vecinom clanova odbora. Kandidata moze da predlozi svaka poslanicka grupa, a on mora da je diplomirani pravnik sa najmanje deste godina iskustva na pravnim poslovima koji su od znacaja za obavljanje njegove nadleznosti, da ima visoke moralne i strucne kvalitete i zapazeno iskustvo u zastiti prava gradjana. Njegov mandat je 5 godina i samo se jednom moze ponoviti. On ima polozaj funkcionera i uziva imunitet kao narodni poslanici. Sredstva za rad obezbedjuju se u budzetu na osnovu predloga koji zastitnik gradjana podnosi vladi. Zastitnik gradjana u Srbiji je izabran 2007. godine. On ima 4 zamenika: za ljudska prava i prava lica lisenih slobode, za ravnopravnost polova, prava deteta i prava lica sa hedikepom, za prava nacionalnih manjina i za dobru upravu, odnosno zakonito i pravilno funkcionisanje administracije. Kod ombudsmana je proces izbora kljucan za dobijanje poverenja
50

javnosti u drzavne institucije. Zastitnik gradjana ima pravo predlaganja zakona i njihove izmene i dopune iz oblasti svojih nadleznosti, kao i da pred Ustavnim sudom pokrene postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti, zakona, drugih propisa i opstih akata. Ima i ovlascenje da javno preporuci razresenje funkcionera koji je odgovoran za povredu prava gradjana. Poverenik za informacije od javnog znacaja i zastitu podataka o licnosti Poverenik za informacije od javnog znacaja i zastitu podataka o licnosti , samostalan je drzavni organ nezavistan u vrsenju nadleznosti, ustanovljen je Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog znacaja, a radi obezbedjivanja ostvarivanja prava na slobodan pristup informacijama od javnog znacaja. Poverenika bira Skupstina Srbije. Poverenik ima i kontrolu i korektivnu funkciju u sprovodjenju jednog od fundamentalnih prava- pravo na pristup informacijama od javnog znacaja. Mandat poverenika je sedam godina i moze biti jednom ponovljen. Sredstva za rad i rad njegove sluzbe se obezbedjuju u budzetu Rebuplike. Dosadasnja praksa poverenika potvrdjuje da je ovaj zakon mocno sredstvo za gradjansku kontrolu vlasti i borbu protiv korupcije, ali je u njihovoj primeni bilo i problema. Gradjane su najvise interesovale informacije koje ukazuju na realnu ili potencijalnu korupciju, zloupotrebe i nezavistan rad u sluzbi i sl. Poverenik je u nekoliko godisnjih izvestaja koje je podnosio Narodnoj skupstini ukazivao na to da je radi stvaranja uslova za ostvarivanje slobode pristupa informacijama neophodno da Vlada Srbije aktivira mehanizme za prinudno izvrsenje njegovih odluka i za odgovornost za prekrsioce zakona. Ukazivao je na neophodnost donosenja savremenih zakona o zastiti podataka o licnosti, o klasifikaciji tajnih podataka i o postupanju s dosijeima tajnih sluzbi bivesg rezima. Poverenik odlucuje o zalbi trazioca informacije, osim ako je davalac informacije Narodna skupstina, predsednik Republike, Vlada, Vrhovni sud ili Republicki javni tuzilac. Na osnovu zalbe poverenik donosi resenje kojim utvrdjuje da organ vlasti nije izvrsio svoje obaveze i nalaze mere za izvrsavanje obaveza. Resenja i zakljuci poverenika su obavezujuci , a njihovo izvrsenje obezbedjuje Vlada. Pravo na Slobodan pristup informacijama od javnog znacaja moze se ostvariti aktivno- kada gradjani traze informaciju i pokrecu postupak i pasivno kada organ informise gradjane o pitanjima iz svoje nadleznosti. Zastita podataka o licnosti Svaka vlada nastoji da sakrije od ociju javnosti nepravilan i nezakonit rad nosilaca javnih funkcija. Zvanicne informacije nisu privatna stvar onih na vlasti , vec nesto sto sluze se opstem interesu gradjana. S jedne strane postoji sluzbena tajna, vojna tajna ili poslovna tajna. S druge strane gradjanima se jemci zastita podataka o licnosti. Ovo pravo je zajemceno Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i gradjanskim slobodama, poznatom kao Mala povelja. Nakon usvajanja Zakona o zastiti podataka o licnosti, poslove zastite podataka o licnosti obavlja
51

poverenik za informacije od javnog znacaja i zastitu podataka o licnosti. Ovim zakonom se uredjuju uslovi za prikupljanje i obradu podataka o licnosti, prava lica i zastita prava lica ciji se podaci prikupljaju i obradjuju, ogranicenja zastite podataka o licnosti, postupak pred nadleznim organom za zastitu podataka o licnostiZastita podataka o licnosti se obezbedjuje svakom fizickom licu, bez obzira na drzavljanstvo,prebivaliste, rasu, godine zivota, jeziki, pol, socijalno porekloOvaj zakon se primenjuje od januara 2009. 34. Najvanija nezavisna tela: Dravna revizorska institucija, Agencija za borbu protiv korupcije i Savet za borbu protiv korupcije Drzavna revizorska institucija Gradjani oblikuju vlast birajuci svoje predstavnike u parlamentu ali i finansiraju vlast kao poreski obveznici. Jedna od osnovnih prava gradjana jeste da postavljaju pitanja gde se i kako trosi njihov novac. Osnova prikupljanja i trosenje sredstava gradjana od strane vlade ogleda se kroz budzetsku politiku. Budzetiranje odredjuje finansijske resurse neophodne za realizaciju odredjenih ciljeva. Ako budzet predlaze Vlada, a odobrava parlament, postavljaju se pitanja sta su prioriteti Vlade i da li ce ona razcionalno trositi novac svojih gradjana. Usvajanje i trosenje budzeta, kao i zavrsni racun moraju biti dostupni javnosti. Kontrolu, revizuju drzavnog budzeta, i zavrsnog racuna,vrsi Drzavna revizorska institucija. Ova institucija garantuje odgovornost vlade gradjanima. Novac iz budzeta je novac gradjana i zato je vazno da nosioci vlasti budu u stanju da njime pravilno upravljaju. Svrha ove institucije prema recima Svetske banke jeste da nadgleda upravljanje javnim fondovima te kvalitet i verodostojnost podataka o finansijama koje podnosi vlada, odnosno da utice na vladu da podnosi racune kako trosi drzavne pare. Ona je nezavisna od vlade i ovlascena da izvestava parlament koji je i bira. U sprovodjenje revizije vodi se racuna o tacnosti navoda vladinih finansijskih dokumenata , ispituje se da li su fondovi koji je izglasao parlament potroseni u skladu sa namenom za koju su odobreni i vrsi reviziju ucinaka. Savet Drzavne revizorkse institucije ima predsednika, potpredsenika i tri clana, koje bira NS apsolutnom vecinom glasova na obrazlozeni predlog svoh nadleznog radnog tela. Zakon o drzavnoj revizorskoj instituciji je usvojen 2005 godine, ali je Savet izabran tek septembra 2007. Nepostojanje te institucije u Srbiji svedoci da za mnoge aspekte poslovanja drzavnih organa i drugih koji funkcionisu u javnom sektoru, nije bilo nikoga da kaze da li su se korisnici budzeta ponasali rasipnicki ili racionalno. Od drzavne revizorske institucije se ocekuje da svake godine vrsi reviziju budzeta Srbije, direktnih i indirektnih budzetskih korisnika, lokalnih vlasti ali i kontrolise rad fondova, NBS, javnih preduzeca, politickih stranaka. Problem je sto je u svim ovim institucijama veliki uticaj politickih stranaka , koje su takodje imale presudan uticaj i u izboru clanova ovog Saveta na bazi stranacke pripadnosti. U Zakonu je naglaseno da je funkcija clana Saveta nespojiva sa obavljanjem drugih poslova koji bi mogli negativno da uticu na njihovu samostalnot, nepristrasnost i drustveni ugled.

52

Poslovnik ove institucije skupstina je usvojila tek 2009. DRI ima mogucnost da obavesti jednog pravobranioca o utvrdjenim nepravilnostima, kako bi pokrenuo postupak protiv institucija i pravnih lica koji su nezakonitim poslovanjem sa budzetskim korisnicima naneli stetu drzavi. Zakon obavezuje sudove, tuzilastvo, MUP i druge organe da na zahtev odgovore u roku od 30 dana. Agencija za borbu protiv korupcije Agencija je pocela sa radom 2010. godine. Ona je preuzela poslove koje je vrsio Republicki odbor za resavanje o sukobu interesa osnovan Zakonom o sprecavanju sukoba interesa pri vrsenju javnih funkcija. Odbor je imao 9 clanova. Svodjenje funkcionera na izbor, imenovanje i postavlajnje izuzima od primene zakona one funkcionerekoji imaju isti ili slican stepen javnih ovlascenja, ali su ih stekli , na osnovu rasporedjivanja. Citava jedna oblast izvrsne vlasti koja se bavi otkrivanjem kriminala i u opasnosti je da bude korumpirana , izuzeta je na osnovu prethodnih formulacija zakona. Odredbe Zakona se odnose na sluzbenike u policiji, carini , poreskim upravama, bezbednosnim sluzbama i zavodima za izvrsenje krivicnih sankcija. Buduci da se samo na drzavne sluzbenike na polozaju primenjuju zakoni i drugi propisi , pomenuti funkcioneri ne podlezu kontroli i nisu potpadali pod nadleznost Republickog odbora za resavanje o sukobu interesa. Odbor je imao i na raspolaganju mere upozorenja, preporuke i odluke o postojanju povrede Zakona. Mere su deklarativnog tipa i svode se na poruku i apele i nisu imale elemente obaveze. Republicki odbor je dostavio Vladi Srbije tekst predloga izmena i dopuna Zakona. Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije predvidja osnivanje Agencije, cije osnivanje i rad su regulisani Zakonom. Agencija je pocela sa radom 2010 i preuzela nadleznosti Odbora. Agenicja ima odbor koji se sastoji od 9 clanova a koje bira Skupstina na predlog ovlascenih predlagaca. Ovlasceni predlagaci su Administrativni odbor skupstine, predsednik RS, Vlada, Vrhovni kasacioni sud, DRI, Zastitnik gradjana, Poverenik, Socijalno ekonomski savet, Advokatska komora Srbije i udruzenje novinara putem zajednickog dogovora. Mandat clanova odbora traje 4 godine. Direktor se bira na javnom konkursu koji raspisuje odbor agencije. Mandat direktora traje 5 godina. Agencija ima brojne nadleznosti : nadziranje sprovodjenja Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, Akcionog plana za pripremu Nacionalne strategije, pokretanje postupka i izricanje mera zbog povrede ovog zakona, resavanje o sukobu interesa, kontrola finansiranja politickih stranaka, moze davati inicijative za izmenu i donosenje propisa u oblasti borbe protiv korupcije, void registar funkcionera, void registar imovine i prihoda funkcionera.. Medju merama koje Agencija irice funkcioneru koji je povredio zakon su i mera upozorenja i mera javnog objavljivanja preporuke za razresenje. Agencija void sledece evidencije : Registar funkcionera, Registar imovine, listu pravnih lica u kojem je funkcioner vlasnik vise od 20% udela

53

ili akcija, catalog poklona, zavrsnih racuna politickih stranaka sa izvestajima u skladu sa zakonom kojim se uredjuje finansiranje politickih stranaka. Odluke koje su joj stavljene u nadleznost ne smeju biti bolecive prema funkcionerima. To otvara mogucnost za diskrecionost i arbitrernost, a kroz takvu pukotinu moze da iscuri citav koncept primene zakona i suzbijanja korupcije. Jedan od prvih vecih tekstova Agencije je borba za uspostavljanje principa postovanja Ustava i zakona u pogledu sukoba intersa i ne mogucnosti narodnih poslanika da istovremeno budu i predsednici jedinica lokalne samouprave, kao i odbornika u skupstini AP Vojvodine da istovremeno budu predsednici opstina. Savet za borbu protiv korupcije Vlada Srbije je 2000 godine formirala Savet za borbu protiv korupcije kao strucno savetodavnog tela sa zadatkom da sagleda aktivnosti u borbi protiv korupcije, da predlaze Vladi RS mere koje treba preduzeti u cilju efikasne borbe protiv korupcije i prati njihovo sprovodjenje i da daje inicijative za donosenje propisa, programa i drugih akata i mera u ovoj oblasti. Savet ima 8 clanova, a u njega su imenovane osobe od javnog ugleda. Usled neslaganja sa Vladom, odredjeni broj clanova ovog tela je podneo ostavke i napustio savet. Savet za borbu protiv korupcije je antikorupcijska inicijativa koja traje od 2001. godine, uprkos problemima koje je imao u saradnju sa vise vlada. Savet je smesten u sve kancelarije u Vladi Srbije. Savet nema nadleznosti da postupa po predstavkama gradjana ali su one u proteklom period bile vazan izvor informacija za izvestaje i inicijative u cilju unapredjenja borbe protiv korupcije koje je Savet dostavljao Vladi i javnosti. Kancelarija Saveta sve primljene predstavke prosledjuje nadleznim drzavnim organima, od kojih uvek trazi povratnu informaciju o preduzetim merama I tako pomaze gradjanima u pojedinacnim slucajevima korupcije. 35. Najvanija nezavisna tela: Uprave za javne nabavke, Republika komisija za zatitu prava u postupcima javnih nabavki, Komisija za zatitu konkurencije, Regulatorna tela, Republika radiodifuzna agencija Uprave za javne nabavke U cilju povecanja kokurencije u Srbiji je donet Zakon o zastiti konkurencije. Ovaj zakon ima manjkavosti, koje se ticu cinjenice da on ne kaznjava dominaciju na trzistu vec samo zloupotrebu takve pozicije na osnovu razumne diskrecione procene. Drugi nedostatak se odnosi na definisanja monopolskog ponasanja, odnosno, koliko se ucesce na odredjenom trzistu definise kao monopolsko. Uprava za javne nabavke je Zakonom o javnim nabavkama organizovana kao posebna organizacija za obavljanje strucnih poslova u oblasti javnih nabavki radi obezbedjivanja uslova za ekonomicnu, efikasnu i transparentnu upotrebu javnih sredstava za javne nabavke i podsticanja konkurentnosti i ravnopravnosti ponudjaca u postupcima javnih nabavki, na ciji rad i organizaciju se primenjuju propisi o drzavnoj upravi. U obavljanju svojih delatnosti Uprava se pridrzava
54

Zakona o javnm nabavka kao i svih podzakonskih akata koji su doneta u skladu sa zakonom. Uprava je formirana 2002., ali i dalje nema kapaciteta da na pravi nacin prati sve javne nabavke u Srbiji. Problemi javnih nabavki su : neadekvatna kontrola i odsustvo efikasne provere, cene za iste vrste proizvoda, usluga i radova znacajno variraju, cena se najcesce uzima kao glavni kriterijum, a kvalitet je potisnut, subjektivnost u ocenjivanju kvaliteta, mali broj sluzbenika specijalizovan za javne nabavke, slabljenje discipline u primeni zakona i odsustvo sankcija, visok rizik od korupcije posebno u fazi planiranja i pripreme postupka nabavke, itd. Udeo javnih nabavki u domacem bruto proizvodu zemalja EU povecao se tokom poslednjih godina i dostigao 16 odsto. Ucesce javnih nabavki u zemljama u razvoju jos je znacajnije i krece se i do 20-30 odsto domaceg bruto proizvoda. Republicka komisija za zastitu prava u postupcima javnih nabavki Komisija za zastitu prava u postupcima javnih nabavki ima predsednika i cetiri clana. Predsednika i cetiri clana Komisije imenuje Skupstina, na predlog Vlade Republike Srbije na period od pet godina, s tim sto lice moze biti birano najvise dva puta. O svom radu Komsija jednom godisnje izvestava NS. Na rad komisije vrse se pritisci. Komisija za zastitu konkurencije Komisija za zastitu konkurencije osnovana je 2005. u skladu sa Zakonom o zastiti kokurencije. Ima pet clanova ( predsednik i cetiri clana ) koje bira NS, nadleznog odbora za poslove trgovine. Clanovi se biraju iz reda strucnjaka u oblasti prava ili ekonomije na predlog nadleznog odbora za poslove trgovine, na period od 5 godina sa mogucnoscu ponovnog izbora. Organi komisije su Savet Komisije i predsednik Komisije. Komisija se finansira iz sopstvenih izvora. Komisija nema ovlascenja u oblastima u kojima su najveci monopoli jer su u drzavnim rukama struja, nafta, gas, fikssna telefonija, Nadleznosti komisije su ogranicene samo na kaznjavanje monopoliste sto ponekad moze delovati stimulisuce u odnosu na potencijalne dobiti od monopola, ali nema prava i da razbija monopol. Komisija je izrekla samo dve upozoravajuce mere u oblasti kablovskog internet i autobuskog saobracaja. Regulatorna tela Odredjeni broj nezavisnih tela ima regulatornu ulogu i delegiranu nadleznost. Regulatorna tela je naziv koji u najvecoj meri obuhvata sadrzaj njihovog delovanja. To su pre svega, Agencija za energetiku, Republicka agencija za telekomunikacije i Republicka radiodifuzna agencija. Na ove agenicje se, postepeno se prenose oni poslovi organa drzavne uprave koji mogu bolje, brze i jeftinije da se obavljaju izvan njih, sto istovremeno doprinosi rasterecenju rada organa drzave. Izmestanjem pojedinih poslova izvan organa drzavne uprave povecava se i ubrzava prilagodjenost pruzanja usluga korisnicima usluga ( gradjanima i privrednim subjektima55

pravnim licima) sto je znacajno jer moze da racionalizuje i efikasnije zadovolji njihove potrebe, a istovremeno pojaca nadzor javnosti nad kvalitetom i strucnoscu rada drzavnog aparata. Rukovodstva regulatornih tela postavlja vlada ( osim Saveta RRA koje bira Skupstina ) na odredjeni vremenski period i ono je za svoj rad odgovorno resornim ministarstvima, a ne parlamentu, cime se umanjuje nezavisnost i javna odgovornost ovih tela za njihov rad. Odredjenom broju tela je poverena delatnost javnih sluzbi i ona su izjednacena sa radom organa drzavne uprave. Regulatorna tela nisu organi drzavne uprave. Samim tim, zaposleni u samostalnim regulatornim telima nemaju status drzavnih sluzbenika. Takodje nisu javne agenicje, jer se na njih ne odnosi Zakonom o javnim agenicjama, po kojem je njihov osnivac Vlada Republike Srbije. Ova tela su osnovana posebnim zakonima i ona su samostalna i nezavisna od drugih drzavnih organa u funkcionalnom smislu. Republicka radiodifuzna agencija RRA osnovana je Zakonom o radiodifuziji. Savet RRA broji 9 clanova koje bira Skupstina Srbije od kojih se cetiri biraju na predlog drzavnih organa, a ostali na predlog civilnog sektora ( udruzenje novinara, NVO, Univerziteta, verskih zajednica). Ovlasceni predlagaci za po jednog clana moraju predloziti najmanje dva kandidata, dok jedino nadlezni odbor NS predlaze 6 kandidata. Predlagaci su : NS, Skupstina APV, Vlada, Izvrsno vece APV, rektori univerziteta u Republici na osnovu zajednickih dogovora, udruzenje radiodifusznih glasila, novinara, filmskihi i dramskih umetnika, nevladine organizacije i udruzenja gradjana koja se prevashodno bave zastitom slobode gradjana, itd. Devetog clana kao jedinog kandidata predlazu izabrani clanovi Saveta. Mandar clanova Saveta traje 6 godina. RRA je osnovana 2003.Dodela i oduzimanje frekvencija povereni su RRA. Ona ima pravo da imenuje upravne odbore televizijskih javnih servisa Srbije i Vojvodine. Ovo telo vodi racuna i o jednakoj zastupljenosti stranaka i kandidata u toku izborne kampanje. RRa je sugerisala Javnom servisu RTS da omoguci direktan prenos sednica Skupstine Srbije. Saveta RRA utvrdjuje strategiju razvoja radiodifuzije, kontrolise rad emitera, donosi preporuke, izrade dozovole za emitovanje i daje obavezujuca uputstva za sprovodjenje radiodifuzne politike. 36.Zajednicke karakteristike nezavisnih tela Nezavisnost nezavisnih tela Dve osnovne karateristike nezavisnih tela su njihova nezavisnost i odgovornost. Da bi nosila epitet ,,nezavisna moraju da imaju odredjeni stepen autonomije, da imaju kvaziizvrsnu, kvazisudksu ili kvazizakonodavnu vlast i da ih osniva odnosno upravljacke structure bira parlament po principu delegiranih nadleznosti. Bitan element nezavisnih tela je njihova potpuna finansijska nezavisnost u odnosu na vladu, odnosno izvrsnu vlast. Zato je vazno da se budzet ovih tela pre veze za parlament, nego za vladu.

56

Vazan faktor autonomije nezavisnih tela jesu kadrovi koji odolevaju politickim i drugim pritiscima. Pri izboru upravnih struktura nezavisnih tela ne sme se odoleti iskusenjima partija da one budu deo plena za namirivanje partisjkih kadrova. Ka poseban vid personalne nezavisnosti, potrebno je precizno predvideti uslove i procedure ne samo postavljanja vec i razresenja sa funkcija izabranih funkcionera. Takodje, neophodno obezbediti adekvatne vidove zastite i imuniteta. Pod operativnom nezavisnoscu podrazumevamo slobodu tela od bilo kakvih spoljasnjih pritisaka, blagovremenu primenu odluka ovih tela, ali i postovanja i uvazavanje preporuka koje telo donosi. Jedno od najvaznijih pitanja za efikasan rad nezavisnih tela jeste odsustvo mehanizma sankcija koje mogu da izricu nezavisna tela. Jedan od problema u funkcionisanju nezavisnih tela jeste to sto izvrsna vlast neretko vrsi opstrkciju, kada je rec o njenim obavezama u odnosu na ova tela. Za rad nezavisnih tela bitna je i podrska organa drzavne uprave, pre svega ministarstva. Finansiranje iz sopstvenih prihoda, s jedne strane doprinosi nezavisnosti u odnosu na spoljasnje faktore ( budzet i dispozicije Vlade ), ali s druge strane unoseci komercijalni element, remeti nepristrasnost u odnosu na predmet rada. Finansiranje iz budzeta propisano je za zastitinika gradjna, poverenika, Republicki odbor za resavanje o sukobu interesa, Agencije za borbu protiv korupcije i Komisiju za zastitu prava u postupcima javnih nabavki. Sredstva za osnivanje i prvu godinu rada Komisiji za zastitu konkurencije obezbedjuju se iz budzeta a potom iz prihoda Komisije. S druge strane Agencija za energetiku, agencija za telekomunikacije, agencija za radiodifuziju finansiraju se iz prihoda ostvarenih od naknada za izdvajanje licenci, tarife za pristup i koriscenje sistema, kao i drugih prihoda koje ostvare u obavljanju poslova iz svoje nadleznosti, odnosno od naknada koje placaju javni telekomunikacioni operateri, naknade koje se placaju za dodelu radiofrekvencja, za sertifikate, za troskove tehnickog pregleda Da bi nezavisna tela bila efikasna potrebno je da budu : potpuno nezavisna od vlade, da imaju siroki spektar ovlascenja za sprovodjenje istrage, da imaju odgovarajuce resurse i da njihov rad bude besplatan za podnosioce prituzbi, da budu lako dostupna, da podnose izvestaje i polazu racune za svoj rad parlamentu. Kontorla izvrsne vlastii ( vlade ) Jedna od vaznijih dimenzija nezavisnih tela je kontrola vlade. Osnov predstavnicke demokratije jeste odgovornost vlade i drzavne administracije i javni integritet. Pretpostavka za ostvarivanje uticaja na rad parlamenta jeste raspolaganje tacnim i informacijama o onome sta parlament radi. Jedna od najznacajnijih uloga i nadleznosti parlamenta jeste kontrola vlade odnosno izvrsne vlasti. Osim interne kontrole u nutar parlamenta, postoji i eksterna kontrola vlade u kojoj nezavisna tela imaju veoma znacajnu ulogu. S obzirom da parlament cesto nije u mogucnosti da ima adekvatnu kontrolu iz niza razloga deo svoje nadleznosti prenosi na nezavisna tela.

57

Jedan od zadataka na kojima je parlament nedovoljno angazovan jeste monitoring primene zakona odnosno pracenja realizacije i primene donetih zakona. U ovom poslu nezavisna tela su nezaoblizan partner parlamentu. Nezavisna tela moraju izgradjivati partnerski odnos sa parlamentom jer su angazovani na istom ili slicnom poslu. Nezavisna tela dostavljaju izvestaje o svom radu NS, ali zakon ne propisuje posledice eventualnog odbijanja NS da usvoji njihov izvestaj o radu. Zajednicki rad i partnerski odnos Nezavisna tela su partneri jedni drugima. Zajednickim akcijama i delovanjem dolazi se do pozitivnog efekta. U cilju uspesnog delovanja, moraju biti otvorena prema medijima i udruzenjima gradjana, odnosno svim akterima gradjanskog drustva. Razlicitim nezavisnim telima stoje na raspolaganju i razliciti mehanizmi i instrumenti. Kome su odgovorna nezavisna tela? Nezavisna tela odgovorna su oneme ko ih je osnovao ili izabrao njihove upravljacke strukture. Odnos nezavisnih tela sa osnivacem ( uglavnom skupstinom ili vladom) se prvenstveno manifestuje kao pitanje opsega prenetih nadleznosti. Parlament prenosi deo sopstvenih nadleznosti ovim telima. U onoj meri u kojoj su nezavisna tela vlast tj cetvrta grana vlasti u toj meri je potrebno uspostavljanje kontrole i nadzora i nad tom vlascu. Rec je o ogranicenim ovlascenjima jer ova tela imaju pre svega delegiranu regulativnu, kontrolnu i korektivnu funkciju. Takodje potrebno je uspostaviti i mehanizme interne kontrole u okviru organizacione strukture tela, ali i jasan uvid javnosti u njihov rad. Odnos nezavisnih tela sa civilnim drustvom Za rad nezavisnih tela posebno je znacajna saradnja sa gradjanskim drustvom. Gradjansko drustvo se pojavljuje kao i predlagac pojedinih clanova za odredjena nezavisna tela te se i na taj nacin utvrdjuje demokratski legitimitet tela, ali i obezbedjuje da se interesi javnosti uzimaju u obzir pri kreiranju i implemetaciji javnih politika. Za rad nezacisnih tela veliki znacaj imaju slobodni mediji, koji mogu ukazivati na nepravilnosti u radu pojedinih drzavnih organa, ali biti i sredstvo pritiska. Mediji su veoma vazno sredstvo u informisanju gradjana o javnim poslovima i delovanju vlade, ali i glavni komunikacioni kanal izmedju nezavisnih tela i javnosti, odnosno gradjana. Zakljucak Glavna pomoc i okvir saradnje nezavisnih tela, parlamenata i gradjana ogleda se u ostvarivanju jedne od najvaznijih nadleznosti, a to je nadziranje i kontrola vlade ( izvrsne vlasti ) i jacanja javne odgovornosti. Nezavisna tela mogu najvise pomoci parlamentu u ovom poslu.

58