TEMPERAMENT, KARAKTER, LIČNOST

Uobičajena praksa je da se psihološki opis neke osobe daje preko termina temperamenta,
karaktera i ličnosti. Ova tri termina se nekada koriste u istom značenju, nekada se temperament i
karakter tretiraju samo kao određeni aspekti ličnosti, ali ne postoji jasna podela koja bi ih
precizno diferencirala.
Postoji veliki broj teorija ličnosti, ali nijedna do sada nije dala sveobuhvatno objašnjenje
koje bi uključilo  sve aspekte koje pojam ličnosti u sebi nosi. Tako nijedna definicija pojma
ličnosti koju daju različiti teoretičari nije potpuna, ali se većina slaže oko toga da je ličnost jedan
od temeljnih pojmova psihologije kao nauke.

Ličnost
Pod ličnošću se najčešče podrazumeva poseban kompleksan, integrisan,
konzistentan i trelativno stabilan sklop psiholoških karakteristika individue, koji određuje
njeno karakteristično i dosledno ponašanje. Može se reći da je ličnost sveobuhvatni pojam
koji pretenduje da pojedinca objasni u celini. Ličnost je jedinstvena kombinacija biološki
datih i stečenih osobina koje su u interakciji.
Pod ličnošću se najčešče podrazumeva poseban kompleksan, integrisan,
konzistentan i trelativno stabilan sklop psiholoških karakteristika individue, koji
određuje njeno karakteristično i dosledno ponašanje. Ličnost je jedinstvena
kombinacija biološki datih i stečenih osobina koje su u interakciji.

Temperament

Pod temperamentom se najčešće podrazumeva karakterističan način emocionalnog

reagovanja neke osobe. Brzina, intenzitet, trajanje i vrsta reakcije neke osobe zavisiće od
njenog temperamenta. Najpoznatija je podela na 4 tipa temperamenta:sangviničan,
flegmatičan, koleričan i melanholičan. Sangvinična  osoba se odlikuje brzim, kratkotrajnim
emocionalnim reakcijama, lako menja raspoloženje, sklona je optimizmu i
vedra. Koleričan temperament ispoljava snažne emocije, impulsivnost i naprasitost i teško
kontroliše afekte. Flegmatik reaguje retko, slabo izražava emocije, miran je i staložen bez naglih
promena u emotivnom doživljavanju i reagovanju. Melanholični temperament ima retke ali
izuzetno intenzivne emotivne reakcije, koje dugo traju. Ima tendenciju ka negativnim
emocijama, osećaju tuge i zabrinutosti.
Ova podela, iako nedovoljno osetljiva na sve moguće varijacije ljudskog reagovanja,
doro predstavlja osnovne dimenzije po kojima se može pratiti emocionalno reagovanje ljudi.
Obično se tvrdi da je temperament urođena karakteristika koja persistira tokom života
osobe i boji sva njena stečena iskustva. Razlike u temperamentu kod ljudi se objašnjavaju
razlikama u organizaciji rada nervnog sistema. Ipak, postoje i oni koji se neće složiti sa idejom
da je temperament nepromenljiva instanca u ljudskom funkcionisanju, a to su uglavnom
zagovornici teorija učenja, koji često pokušavaju da dokažu kako se određenim načinima
treninga, može uticati čak i na promenu toka funkcionisanja autonomnih bioloških funkcija
organizma.
Temperament je karakterističan način emocionalnog reagovanja neke
osobe. Brzina, intenzitet, trajanje i vrsta reakcije neke osobe zavisiće od njenog
temperamenta.
Karakter

Pojam karaktera se pojavljuje u okviru mnogih teorija ličnosti, bilo kao osnovni ili prateći
pojam u objašnjenju individualnog reagovanja pojedinca. Podrazumeva se da je karakter spoj
različitih osobina nekog pojedinca koji daje celovitu sliku te osobe, ali ono oko čega se različiti
teoretičari ne slažu jeste koje vrste osobina se smatraju karakternim osobinama. Karakter se često
izjednačava sa ličnošću u celini, pa se sa tim terminom koristi naizmenično, ali može da
predstavlja i uži pojam, pa kao takav najčešće označava osobeni sklop pretežno socijalnih
aspekata u strukturi ličnosti, motivacionih, moralnih ili  konativnih. Nekada se ovaj pojam
upotrebljava u još užem značenju, kao spremnost čoveka da se ponaša u skladu sa moralnim
normama.  (“Dobar ili loš” karakter u svakodnevnom značenju se prevodi kao moralan ili
nemoralan čovek). Psihoanalitičar Vilhelm Rajh podrazumeva pod karakterom naviknute načine
odnošenja organizma prema unutrašnjem i spoljašnjem svetu. To je tipičan način na koji osoba
opaža i doživljava unutrašnju i spoljašnju stvarnost, načina na koji reaguje na nju, na koji
se brani od te stvarnosti, izlazi na kraj sa problemim života...

Tipologije karaktera
Ono što je zjedničko svim teoretičarima koji su koristili pojam karaktera jeste uvođenje
tipologije-svrstavanja ljudi u tipove karaktera. Karakteristika tipologija jeste da su dovoljno
rastegljive da se u njima može prepoznati veliki broj ljudi, ali isto tako i da su neprecizne,
nekada suviše neodređene i da nemaju univerzalno važenje. Ideja koja leži u osnovi ovih
tipologija je da određene osobine uvek idu zajedno, što se često pokazuje kao nedovoljno
dosledna zakonitost. Ipak, neki autori su, i pored manjkavosti i kritika, zadržali svoje tipologije
kao zgodne načine da veliki broj ljudi podele u relativno mali broj karakterističnih modela preko
kojih će ih opisati.
Karakter se često izjednačava sa ličnošću u celini, pa se sa tim terminom
koristi naizmenično, ali može da predstavlja i uži pojam, pa kao takav najčešće
označava osobeni sklop pretežno socijalnih aspekata u strukturi ličnosti

Da li ličnost i karakter postoje?

Svi ovi termini, a poseban karakter i ličnost, ukazuju na opštu ljudsku potrebu da se
razume pojedinac, objasne njegovi postupci  i predvidi ponašanje. Ovo važi koliko za
razumevanje ljudi oko nas, tako i za razumevanje nas samih. Bez pojmova ličnosti i karaktera ne
bismo mogli da predvidimo ponašanje osobe. Kada osobu procenimo kao određenu ličnost, sa
svojim relativno stabilnim osobinama, onda možemo, relativno izvvesno, da predvidimo i
njegovo buduće ponašanje.
Postoje i druga gledišta koja poriču opravdanost postojanja takvih pojmova kao što su
ličnost i karakter. Oni su  skloniji situacionom tumačenju ljudskih postupaka i idu čak dotle da
tvrde kako ničije ponašanje ne možemo predvideti sa dovoljnom sigurnošu, na osnovu
pretpostavke o unutrašnjoj determinisanosti, posebno kada se radi o situacijama u kojima se
osoba po prvi put našla. Umesto toga, oni ukazuju da je ljudsko ponašanje neodvojivo vezano za
socijalnu sredinu, sredinske uticaje i situacione uslove i da se bez ostatka može objasniti ovim
faktorima.
 Dakle, oni smatraju karakter i ličnost bespotrebnim, čak pogrešnim načinima
interpretiranja nečijeg ponašanja. Čovek je socijalno biće, njegove reakcije su uvek reakcije na
određenu vrstu stimulacije koja ima socijalno značenje. Iako se običnom posmatraču može činiti
da su karakter i ličnost toliko očigledne determinante svakog pojedinca, to je samo pogrešna
direkcija u načinu razmišljanja. Postupci se bez ostatka mogu objasniti specifičnim sklopom
spoljašnjih okolnosti i uticaja koji one imaju na pojedinca. Da je to tako, govori i evidencija da
se niko zaista ne ponaša potpuno dosledno nekoj crti koju mu zagovornici teorija ličnosti
pripisuju. Niko nije u svakoj situaciji moralan, ili odgovoran, ili pak brz ili spor. Izuzeci su
upravo ono na čemu takve teorije padaju, i gde se postupci ne mogu objasniti nikako drugačije
nego u terminima situacionih varijabli.
Postoje i gledišta koja poriču opravdanost postojanja pojmova ličnosti i
karaktera. Ničije ponašanje ne možemo predvideti sa dovoljnom sigurnošu, na
osnovu pretpostavke o unutrašnjoj determinisanosti. Oni su  skloniji situacionom
tumačenju ljudskih postupaka i ukazuju da je ponašanje neodvojivo vezano za
socijalnu sredinu, sredinske uticaje i situacione varijable.

Potreba za predvidljivošću
Ipak ovo mišljenje, pored toga što većini laika ne izgleda blisko, takođe nije prihvatljivo
za većinu istraživača iz ove oblasti. Međutim, nedostatak opšteprihvaćene i sveobuhvatne teorije
ličnosti, pa čak i nejedinstven stav oko definisanja osnovnih pojmova i dalje su najslabije tačke u
oblasti psihologije ličnosti.
Ostavljajući ubeđenja o pravoj prirodi ličnosti po strani, i dalje postoje vrlo pragmatični
razlozi zbog kojih priča o ličnosti pa i karakterološke tipologije imaju smisla. Zamislimo svet u
kome nemamo ama baš nikakvu ideju o tome kako će se stvari odvijati. Najveći deo vremena
čovek je upućen na socijalna zbivanja u svom okruženju, a u tom smislu i na sebe kao učesnika
tih zbivanja.  U svetu u kome ne bismo mogli da predvidimo ničije pa ni sopstvene reakcije,
osećali bismo se fragmentisano, odsečeno i izgubljeno.Situacione varijable koje su najčešće
van kontrole pojedinca, a često i teško opazive iz ugla učesnika, nisu dobar marker izvesnosti na
koje bi čovek mogao da se osloni.
Str.2-3
Ličnost protiv haosa

Dakle, ideja o konzistentnosti i celovitosti ličnosti nije samo izmišljotina naučnika,

već i bazična ljudska potreba. Iako moramo uzeti u obzir da čak i kada mislimo da nekog zaista
dobro poznajemo, možemo da budemo iznenađeni nekom reakcijom koju nismo predvideli, to
ipak stvara nemerljivo manju tenziju od pomisli da se iznenadimo svaki put kada se nešto
dogodi. Nijedan čovek zaista nema za njega univerzalno važeći repertoar reakcija od kojih
nikada neće odstupiti. Ali to niko ni ne tvrdi. Ono što ličnost čini konzistentnom jeste dovoljno
velika verovatnoća perdviđanja ponašanja. Takođe, iako postoji beskonačno veliki broj
različitih situacija u kojima se neka osoba može naći, u praksi pojedinac ima relativno ograničen
broj iskustava u kojima svakodnevno cirkuliše, pa su zato i ekstremna odstupanja u ponašanju
retkost.

Ideja o konzistentnosti i celovitosti ličnosti nije samo izmišljotina naučnika, već i

bazna ljudska potreba. U svetu u kome ne bismo mogli da predvidimo ničije pa ni
sopstvene reakcije, osećali bismo se fragmentisano, odsečeno i izgubljeno. Nijedan
čovek zaista nema za njega univerzalno važeći repertoar reakcija od kojih nikada
neće odstupiti. Ono što ličnost čini konzistentnom jeste dovoljno velika
verovatnoća perdviđaja ponašanja

DOPRINOSI PSIHOLOGIJE LIČNOSTI

Prva istraživanja karaktera pojavila su se na samom početku razvoja eksperimentalne

psihologije i psihološke nauke uopšte. To su bile studije koje su proučavale fenomen
individualnih razlika u vremenu reagovanja na stimuluse kod različitih ljudi. Te razlike su se
pripisivale osobenostima pojedinaca koje su jednim imenom nazivane karakterom. Karakter je
tom smislu predstavljao uobičajeni termin za ono što bi večina psihologa danas nazvala ličnošću.

Merenja osobina ličnosti

Istraživanja u domenu ličnosti koja su rađena u okviru kliničke prakse, u psihijatrijskim
ustanovama, od strane lekara koji su ujedno bili i prvi psihoterapeuti, imaju i danas značajan
uticaj na istraživače iz ove oblasti. Prema Džemsu, na primer, osobe se mogu okarakterisati po
tome kako njihova svest bira sa kojim iskustvima spoljašnjeg sveta će se uhvatiti u koštac, a koja
će odbaciti.

Ubrzo su istraživači došli na ideju da se osobine ličnosti mogu meriti i počela je da se

razvija psihometrijska tradicija merenja individualnih razlika. Ponašanja, sklonosti,
temperament, sposobnosti itd. postale su teme mnogobrojnih testova - inventara ličnosti koji su
nastajali kao rezultat ovih istraživanja. Jedan od njih je i Vudvortov inventar koji je postao i
model za kasnije testove ovog tipa.
Za Frojda je ličnost predstavljala dinamičan pojam, u kome je mentalni život
individue predstavljen kao preplitanje pokretačkih i blokirajućih sila.
Za Frojda je ličnost predstavljala dinamičan pojam, u kome je mentalni
život individue predstavljen kao preplitanje pokretačkih i blokirajućih sila.

Jungova teorija introvertnosti i estrovertnosti je pokrenula nove pravce za opisivanje

normalnih tipova ličnosti. Teorije koje se baziraju na tipologijama i pokušaju da se  ljudi podele
u određeni broj kategorija vuku svoje korene još iz frenologije i fiziognomije - disciplina koje su
pokušavale da nađu vezu između fizičkih karakteristika ljudi i njihovog karaktera. Sa druge
strane, tu je i tradicija geštalt psihologa koji su pitanjima ličnosti pristupali sa stanovišta
celovitosti i nedeljivosti strukture koja predstavlja ishodište individualnog funkcionisanja svakog
pojedinca.
Kasnije, u radovima Olporta i Vernona, traga se za grupama crta koje se javljaju zajedno,
umesto dotadašnje prakse da se ljudi grupišu unutar samo jedne klasifikacije. Ličnost se zapravo
našla u centru pažnje psihologa, možda i najviše zahvaljujući uticaju Olporta, koji je ovoj temi
izborio status legitimne psihološke discipline. Za Olporta je ličnost dinamička organizacija
psihofizičkih sistema koji u pojedincu određuju njegovo jedinstveno prilagođavanje sredini.
Za Olporta je ličnost dinamička organizacija psihofizičkih sistema koji u
pojedincu određuju njegovo jedinstveno prilagođavanje sredini. 
Pokret humanističke psihologije, posebno kroz uticaj Maslova, naglašavao je ličnu
potrebu za samoaktualizacijom, suprotno koncepcijama o biološkoj determinisanosti ponašanja.
 Pojavljivanje bihejvioralne psihologije značajno je skrenulo pažnju na sredinske uticaje u
oblikovanju ponašanja. Bihejvioristi su propagirali ideju da ljudi učenjem formiraju svoje
uobičajene obrasce ponašanja, kao i da ih, takođe učenjem, mogu menjati.

Testovi ličnosti

Različita teorijska gledišta su  pokrenula talas istraživanja koja su rezultirala mnoštvom
testova koji se koriste za ispitivanje strukture ličnosti. Značajan doprinos istraživanju ličnosti
predstavlja uvođenje projektivnih testova kakav je  test tematske apercepcije (TAT) koji se
sastoji od slika sa nedovoljno ekspliciranim značenjem, koji dopušta lično osmišljavanje, a time i
projektovanje ličnosti ispitanika u te slike. Druga projektivna tenika, Rošarhov test, sastoji se od
niza mrlja u kojima ispitanici prepoznaju određena značenja u skladu sa organizacijom svoje
ličnosti. 
Različita teorijska gledišta su  pokrenula talas istraživanja koja su
rezultirala mnoštvom testova koji se koriste za ispitivanje strukture ličnosti.
Značajno je i pojavljivanje ne malog broja objektivnih testova kakav je npr. Minesota
multifazični inventar ličnosti (MMPI) koji  je sastavljen od velikog broja tvrdnji i veoma je
korišćen u oblasti dijagnostikovanja psiholoških poremećaja.
Tu je zatim EPQ, Ajzenkova skala eketroverzije-introverzije, neuroticizma i
psihoticizma, kao i  5-faktorski model koji obuhvata ispitivanje dimenzija: otvorenosti,
savesnosti, ekstraverzije, prijatnosti i emocionalne stabilnosti . Kada je psihologija ličnosti u
pitanju, može se reći da nikada nije postojalo opšte slaganje oko predmeta kojim se ona bavi.
Postoji možda implicitno uverenje da je ličnost srž onoga što čovek jeste i
što mu daje osećaj celovitosti
   
Pitanje da li je ličnost nešto stečeno ili urođeno, kao i da li je nešto osnovno i stabilno ili
promenljivo i prolazno često je dovodila do kritika samih pojmova kao što su tip, karakter, crta
ličnosti. Kada je psihologija ličnosti u pitanju, može se reći da nikada nije postojalo opšte
slaganje oko predmeta kojim se ona bavi. Ne samo da nije postojala vodeća teorija u toj oblasti,
već ni dovoljno prihvatljiva opšta definicija pojma ličnosti. Ipak sve ovo nije sprečilo istraživaće
i teoretičare da se ovom temom bave. Postoji možda implicitno uverenje da je ličnost srž onoga
što čovek jeste i što mu daje osećaj celovitosti, a to uverenje ne napušta ni istraživače ličnosti i
pored očiglednih teškoća na koje nailaze kada je ova tema u pitanju.

                                                                                                    Ana Gvozdić

Karakter kao zaštitni oklop

 Karakter  je zaslužan za doslednost u reakcijama neke osobe kada se
ona nađe u sličnim situacijama.

Karakter  je zaslužan za doslednost u reakcijama neke osobe kada se ona nađe u sličnim

situacijama. Međutim, ta trajnost u reagovanju može se objasniti na različite načine. To što se
neko u opasnoj situaciji povlači, dok se drugi u istoj situaciji bori, posledica je njihovog
različitog načina odbrane od opasnosti, ili možemo reći razlika u karakteru. Ovu odbrambenu
ulogu karaktera u suočavanjima sa opasnostima koje egu prete kako iz spoljašnjeg sveta,
tako i iz unutrašnjeg psihičkog sveta, naglašavao je u svojim delima Rajh. Upravo zbog
značaja ove odbrambene uloge karaktera u psihičkom sistemu, Rajh je uveo termin karakternog
oklopa.
Karakter kao zaštita ali i ograničenje
Ovaj termin oklop, kao i termin oklopljavanje koji se odnosi na način nastanka samog
karaktera, sa pravom podseća kako na zaštitu, tako i na zatvorenost. Iako karakter pretstavlja
zaštitu od opasnosti, on ujedno i sužava repertoar mogućih reakcija koje ugrožena osoba
može da preduzme. Što je oklopljavanje jače, to je manji broj različitih varijacija za
uspostavljanje kontakta sa spoljašnjim svetom. Zbog toga osobe sa jakim oklopljavanjem često
deluju rigidno i ukočeno. Ipak, nesloboda u ponašanju ne mora se uvek manifestovati
kroz ukočenost i rigidnost. Naizgled otvoreno i koketno ponašanje takođe može biti vrsta
odbrane i predstavljati samo karakterni oklop koji osobi pomaže da izađe na kraj sa
teskobom koju oseća. Postoje različite vrste karakternih odbrana, od koketnosti preko preterane
uljudnosti do rigidnosti i krajnje zatvorenosti osobe. Ove različite odbrane specifične su za
različite karaktere, ali pre detaljnijeg objašnjenja njihovih specifičnosti i uloge u psihičkom
životu, zadržaćemo se na samom načinu oblikovanja karaktera.

Naizgled otvoreno i koketno ponašanje takođe može biti vrsta odbrane i

predstavljati samo karakterni oklop koji osobi pomaže da izađe na kraj sa teskobom koju
oseća. Postoje različite vrste karakternih odbrana, od koketnosti preko preterane
uljudnosti do rigidnosti i krajnje zatvorenosti osobe.

Kako nastaje karakterno oklopljavanje?

Potiskivanje nagona
Prve karakterne odbrane javljaju se već u ranom detinjstvu, onda kada se dete suoči sa
prvim zabranama tj. kada se realnost suprotstavi njegovim prohtevima. Frustracije u doba ranog
detinjstva su neizbežne, jer sve za šta dete u prvim godinama života zna jesu njegovi nagoni i
želja za neposrednim zadovoljenjem istih. Kako ne postoje uslovi u kojima bi svi nagoni bili
zadovoljeni, frustracija je neibežna. Ipak, način na koji će dete reagovati na ova osujećenja
razlikuju se od deteta do deteta, u zavisnosti od njegovih već izgrađenih obrazaca ponašanja,
odnosa sa okolinom, i ponajviše odnosa roditelja prema njemu.
Karakter se, dakle, formira kada dođe do sukoba između detetovih potreba  -  nagona i
reakcija sredine. Dete uči kako da suzbije svoje potrebe i nagone koji nisu prihvaćeni, koji su
osujećeni, kažnjeni...i stvara uhodane načine reagovanja koji će smanjiti sukobe sa sredinom i
napetost koja se zbog toga javlja u detetu. Jedan od ranih sukoba koji znatno utiču
na oblikovanja karaktera jeste, po Rajhu, sukob između genitalnih incestnih želja prema
roditelju suprotnog pola i nemogućnosti njihovog zadovoljenja u edipalnoj fazi razvoja.
Način na koji će se prevazići edipov kompleks u detinjstvu predstavlja osnovu na kojoj će
se kasnije temeljiti karakter. Ono što se dešava u ovom periodu, usled jakog straha od kazne
koji dete oseća, jeste potiskivanje nagona. Međutim, kako bi nagoni ostali potisnuti i sam ego se
mora promeniti. Upravo ta prva promena ega u cilju njegovog jačanja kako bi potiskivanje bilo
trajno, predstavlja početak oblikovanja karaktera. Upravo se u egu oblikuje karakter, tu gde je
potrebno uskladiti različite zahteve unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta individue. U ovom trenutku
dolazi do oklopljavanja ega kako bi se zaštitio od potisnutih nagona koji prete da ponovo
isplivaju na površinu, ali i od kazne koja preti u slučaju da se nagoni oslobode. Potiskivanje
nagona čije je zadovoljavanje sprečeno od strane okruženja stvara novu karakternu crtu koja
postaje deo ega te se nakon toga za to potiskivanje više ne mora trošiti energija. Ovaj opis
nastanka karaktera daje nam ujedno i uvid u njegovu dvostruku funkciju, odnosno već
spomenutu zaštitu kako od spoljašnje opasnosti tako i od unutrašnje tenzije.

Potiskivanje nagona čije je zadovoljavanje sprečeno od strane okruženja stvara

novu karakternu crtu koja postaje deo ega, te se nakon toga za to potiskivanje više ne mora
trošiti energija. Ovaj opis nastanka karaktera daje nam ujedno i uvid u njegovu dvostruku
funkciju, odnosno već spomenutu zaštitu kako od spoljašnje opasnosti tako i od unutrašnje
tenzije.

Balansiranje između nagona i ograničenja

Spoljašnja opasnost, odnosno zabrana koja se detetu nameće, zapravo je početni razlog
formiranja karakterne odbrane, ali nakon toga, kad se karakterna crta ustali, ona i dalje nastavlja
da deluje i to sve više u cilju zaštite od unutrašnje tenzije. Sa odrastanjem sve je manje realnih
spoljašnjih opasnosti od kojih se osoba mora braniti, ali ostaju u osobi potisnuti nagoni
koje osoba još uvek ne sme da oslobodi i uglavnom ih nije ni svesna. Rajh navodi primer
razvoja civilizacije čiji put možemo uporediti sa već opisanim. U savremenom svetu sve je
manje realnih opasnosti od kojih se osoba mora braniti, ali cena ovako uređenog društva jeste
nesloboda nagonskog života. Što se čovek više trudi da doprinese očuvanju društvenog
poretka i na taj način izbegne realnu opasnost spoljašnjeg sveta, to će više energije ulagati
u potiskivanje unutrašnjih nagona. Dobro je poznato da životinje ne sputavaju svoje nagone, ali
isto tako i da su stalno izložene realnim opasnostima iz okruženja. Iz ovoga se može zaključiti da
je tajna zdravog, ili kako ga Rajh naziva genitalnog karaktera, u balansu između
zadovoljenja unutrašnjih nagona i istovremenog poštovanja spoljašnjih ograničenja.
Genitalni karakter je ideal kome treba težiti, on je suprotnost neurotskom karakteru.
 Tajna zdravog karaktera je u balansu između zadovoljenja unutrašnjih nagona i
istovremenog poštovanja spoljašnjih ograničenja.

Genitalni i neurotski karakter

Pri poređenju ovih karaktera treba imati na umu dva krajnja pola izmedju kojih se
nalazi niz prelaznih slučajeva. Ako bismo pokušali da ih prikažemo na najjednostavniji način,
možemo reći da je za prvi tip je karakteristična sposobnost da se radi i voli, dok drugi tip ne
nalazi adekvatne načine za zadovoljenje svojih nagona te konstantno trpi od narastajućih
potreba i upravo za odbranu od njih troši najveći deo svoje energije, koju sa druge strane
genitalni karakter ulaže u ljubav i rad.

Razlika između genitalnog i neurotskog karaktera: za prvi tip je karakteristična

sposobnost da se radi i voli, dok drugi tip ne nalazi adekvatne načine za
zadovoljenje svojih nagona te konstantno trpi od narastajućih potreba i upravo
za odbranu od njih troši najveći deo svoje energije, koju sa druge strane genitalni
karakter ulaže u ljubav i rad.

Frustracija nagona i oblikovanje karaktera

Pre nego da opišemo neke tipične primere neurotskog karaktera, navešćemo još nekoliko
bitnih faktora koji određuju način razrešenja edipovog kompleksa (prelazak sa incestualnih
seksualnih potreba prema roditelju istog pola na takva interesovanja za druge osobe suprotnog
pola) pa time i samo oblikovanje karaktera kod deteta.
Trenutak u kome dolazi do frustracije nagona u velikoj meri određuje dalje
oblikovanje karaktera. Ukoliko do toga dođe na samom početku javljanja nagona, dok je
on još uvek slab, potiskivanje će biti toliko uspešno da skoro da neće ni ostati energije za
ostale aktivnosti. To se često vidi kod dece koja nemaju energije za rad u školi. U drugom
slučaju, kada do frustracije dođe onda kada se nagon već razvio i kada je u punoj snazi,
potiskivanje neće biti tako uspešno. Umesto potiskivanja će se u tom slučaju javiti jak osećaj
krivice jer postoji zahtev za potiskivanjem nagona, ali je to već nemoguće s obzirom na snagu
koju je razvio. Na ovaj način, pokušajem potiskivanja nagona kada su oni na
vrhuncu, razvija se impulsivna ličnost.
Pored trenutka u kome se javlja frustracija od značaja je i ko je osoba koja
frustrira, kako njen karakter, tako i pol. Već je dobro poznato da su, iz kulturno uslovljenih
ili dubljih nesvesnih razloga, očevi popustljiviji prema ćerkama, dok su majke popustljivije
prema sinovima. Ipak, to ne mora biti slučaj. Postoje jake, dominantne i frustrirajuće majke koje
su takve i prema muškoj deci. Dečak će se u tim uslovima identifikovati sa majkom i razviti
faličko narcistički ili pak pasivno feminin karakter. Ovaj poslednji, pasivno femini karakter,
može se ipak razviti kod dečaka i usled strogosti oca. U tom slučaju će dete odbranu od
frustracije naći u identifikaciji sa majkom. Sa druge strane, strog otac će teško kod devojčice
uticati na ovakvo oblikovanje karaktera. Sitacija će kod ženske dece zapravo biti obrnuta.
Upravo će blag otac pre doprineti pasivnom karakteru kod devojčice. U obrnutom slučaju, tj
ukoliko devojčice odrasta uz strogog i krutog oca, njena priroda postaće više maskulina pa će se
stvoriti kod nje čvrst muški karakter. Ova vrsta karaktera biće kod nje odbrana protiv nežnih
stavova koje je imala prema ocu, a koje je morala da potisne zbog njegove strogosti. Iz
prikazanog vidimo koliko je pol deteta kao i roditelja od značaja za oblikovanje karaktera.
Naveli smo neke primere karaktera kao što su pasivno feminini,narcistični iagresivni. U
sledećem delu ćemo neke od njih detaljnije prikazati.

Str. 4
Tipovi neurotičnog karaktera
Histerični karakter
Ovaj tip karaktera se veoma lako prepoznaje po sklonosti ka koketiranju
i zavodljivom ponašanju. U načinu govora, hoda, sedenju osobe može se primetiti izražena
koketerija. Oni takođe deluju veoma opušteno i lako ih je uzbuditi. U vezama sklone su
detinjastom ponašanju. Ipak, ono po čemu se najupadljivije razlikuju od karaktera koji nije
neurotski jeste činjenica da, iako deluje kao da im je jedini cilj da zavedu drugu osobu, čim
se tome zaista približe oni će pobeći. Prava funkcija njihovog zavodljivog ponašanja
zapravo nije zavođenje, jer one od toga beže. Ovo specifično ponašanje im zapravo služi
samo za ispitivanje okruženja ne bi li videli da li negde vreba opasnost od toga da budu
zavedene. Naravno, pravi podsticaji ovog ponašanja su van svesti, tako da oni odbijaju ovakve
interpretacije po kojima je seksualno ponašanje samo odbrana od seksualnosti. Ono od čega
osobe sa ovako oblikovanim karakterom trpe jeste prevelika polna napetost. Energija nije
istrošena u seksualnom aktu tako da se ista koristi za pokretanje koketnog
ponašanja. Ovakav poremećaj je posledica fiksacije u periodu falusne faze (velika
zainteresovanost za svoj polni organ uz osećanje moći. Obično oko pete godine deteta)), kada je
zbog edipovog kompleksa došlo do potiskivanja nagona. Ipak, oni su nastavili da postoje
i stvaraju pritisak koji osobu navodi da opisane oblike ponašanja, ali je ujedno i sprečava da
doživi pravo genitalno zadovoljenje.

Hiasterični karakter se prepoznaje po sklonosti ka koketiranju i zavodljivom

ponašanju. U načinu govora, hoda, sedenju osobe može se primetiti izražena
koketerija. U vezama sklone su detinjastom ponašanju.  Iako deluje kao da im je
jedini cilj da zavedu drugu osobu, čim se tome zaista približe oni će pobeći.

Prisilni karakter
Ovo je najtemeljnije izučavan tip karaktera. Prepoznaje se po uzdržanosti, kako u
osećanjima tako i u celokupnom stavu. Ova uzdržanost, koju možemo uporediti i sa
hladnokrvnošću, posledica je izraženog nepoverenja i  sumnjičavosti. Ono po čemu se takođe 
ističe jeste izuzetno izražen smisao za red. Haos i neorganizacija su nešto što ovaj tip ne podnosi.
Ovo može biti i od koristi u nekim slučajevima, ukoliko osoba obavlja posao koji zahteva
rigidnost i striktno poštovanje reda. Međutim, u mnogo većem broju slučajeva će predtstavljati
problem, jer se težnja ka redu i rigidnost odnose ne samo na praktično delovanje, već i na
misaone procese pa će svaka situacija koja zahteva fleksibilnost ili kreativnost biti ujedno
i problematična i frustrirajuća. Još jedna značajna crta jeste štedljivost koju prati sklonost ka
sakupljanju stvari. Bitno je uvideti da su sve ove crte karakteristične za prisilni karakter, te da
samo na osnovu jedne od njih ne možemo kategorizovati osobu u ovaj tip.

Prisilni karakter prepoznaje se po uzdržanosti, kako u osećanjima, tako i u

celokupnom stavu. Ono po čemu se takođe  ističe jeste izuzetno izražen smisao za
red, štedljivost, sklonost ka sakupljanju stvari, neodlučnost, sumnja i nepoverenje. Ovo
može biti i od koristi u nekim slučajevima, ukoliko osoba obavlja posao koji zahteva
rigidnost i striktno poštovanje reda. Međutim, u mnogo većem broju slučajeva će
predstavljati problem.

Ove karatkeristike najvećim delom su nastale na osnovu reakcijskih formacija kojim se

dete branilo od strogih zahteva roditelja u periodu privikavanja na čistoću. Ukoliko strogi
roditelji zahtevaju od deteta usvajanje navike na čistoću i onda kada ono za to još nije spremno,
dete će se podvrći krajnjem samonadzoru. Rigidnost, traženje reda i ostale karakteristike koje
smo naveli posledica su fiksiranosti u ovom periodu. Ipak, dete će nastaviti razvoj ka genitalnooj
fazi, ali će onda suočeno sa kastracionom anksioznošću regradirati upravo na ovaj period
privikavanja na čistoću. Zbog toga se njegova genitalnost nikada neće u potpunosti razviti,i
svakozadovoljstvo crpeće upravo iz ovih analnih fiksacija.

Faličko narcistički karakter

Osobe sa ovakvim tipom karakternog okloplovljavanja najlakše je pomešati sa

genitalnim karakterom. One deluju veoma samopouzdano, odlučno i energično. Često su na
istaknutim vodećim pozicijama ili su uspešne atlete, piloti ili inženjeri. Nema infantilnog
ponašanja kao kod drugih oblika karaktera. Ipak, njihova preduzimljivost i energičnost imaju
samo funkciju kompenzacije i upravo to ih odvaja od genitalnog karaktera. Period u
detinjstvu na kome su oni ostali jeste period samog početka falusne faze, onaj trenutak kada se
otkruva falus kao simbol moći, a napušta analna faza. Ukoliko u tom trenutku dođe do značajne
frustracije od strane roditelja (kod ovog tipa radi se od osujećenju od strane majke kada je u
pitanju dečak, odnosno oca kada je u pitanju devojčica) dete će svoj celokupni ego poistovetiti sa
falusom. Zbog toga se ovaj tip karaktera naziva falusno narcistički, jer je zapravo svaki njihov
potez pokušaj demonstracije falusne moći.

Mazohistički karakter
 Analiza ovog  karaktera je otvorila jednu još dublju raspravu. Rajh je ukazao na
nelogičnost Frojdove postavke o želji sa samouništenjem, jer kao on tvrdi, ukoliko je osnovni
zakon psihičkog funkcionisanja načelo zadovoljstva, onda samouništenje mora biti posledica
preokretanja nagona za zadovoljstvom, a ne samostalni urođeni nagon. Ukoliko prihvatimo
postavku o načelu zadovoljstva, mazohizam ne možemo objašnjavati samo željom za patnjom.

Funkciju batinanja kod mazohiste Rajh opisuje jednom rečenicom : ‘ Tuci me tako
da se mogu opustiti, a da ne budem kriv!’.

       Analiza slučajeva mazohističkog karaktera pokazala je da je, kao i kod ostalih neurotskih
karaktera, ponašanje osobe vođeno ne željom već strahom. U ovom slučaju radi se o izrazitom
strahu od zadovoljstva. Želja za genitalnim zadovoljenjem u detinjstvu je kod ovih osoba bila
isuviše zastrašujuća, odnosno sa sobom je povlačila i veoma jak strah od kazne. Kako u ovom 
periodu taj strah nije prevaziđen, oni se ni kao odrasli ne mogu opustiti i prepustiti zadovoljstvu
bez straha od kazne, te im je zbog toga potreban dominantni sadista koji će preuzeti
odgovornost i spasiti ih kazne ukoliko se opuste. Funkciju batinanja kod mazohiste Rajh
opisuje jednom rečenicom : ‘ Tuci me tako da se mogu opustiti, a da ne budem kriv!’.
Inače, otvorena želja za batinanjem ili primanjem nekih drugih fizičkih povreda
nije jedina forma mazohističkog ponašanja. Kažnjavanje može biti i psihičko i često je
teško prepoznati da se radi o mazohizmu jer se isti sakriva pod određenom maskom. Ono
što se u svakom slučaju ne može sakriti, a sreće se kod svih mazohističkih karaktera,
jeste izražen osećaj patnje zbog koga su skloni čestim žalbama, zatim nezgrapnost u
nastupu prema drugima kao i izražena netaktičnost u odnosima. Pored sklonosti ka
samopovređivanju sreće se i sklonost ka samounižavanju koja se često naziva moralni
mazohizam.

                                                                       Dragana Miletić