МЕТОД И ЗАДАЦИ СОЦИОЛОГИЈЕ

САЗНАЈНИ ЗАДАТАК СОЦИОЛОГИЈЕ

Сазнајни задатак социологије је научно објашњење друштвених појава. Социологија је теоријска (уопштавајућа) друштвена
наука јер настоји да открије и формулише опште услове у којима једна врста друштвених појава утиче на другу врсту
друштвених појава, релативно независно од конкретног времена и простора. По томе се теоријске науке разликују од
историјских наука, које проучавају конкретну везу једне појаве са неком другом конкретном појавом у једном одређеном
простору и времену. Историјске науке се усредсређују на опис конкретних појава с обзиром на питања кад, где, и како се оне
одигравају (што чини историографија). Теоријске науке пак објашњавају зашто се таква врста појава уопште дешава.

Шта социологија може?

Социологија као теоријска наука може да понуди само уопштен одговор на питање зашто се нека врста друштвених појава
дешава, али не и да одговори зашто се десила нека конкретна друштвена појава, а још мање да предвиди кад и где би се могао
десити неки појединачан догађај. То, на пример, значи да социолози могу да утврде само опште друштвене услове и чиниоце
који утичу на повећање стопе раввода брака, криминалитета у неком граду, на продубљивање супротности између богатих и
сиромашних класа или из- међу раса, нација, верских група, на сукобе међу државама и сл.

Шта социологија не може?

Социологија пак не може, нити јој је то задатак, да обЈасни зашто су се раз- вели супружници из комшилука, зашто је опљачкана
оближња продавница, нити да тачно предвиди када ће се сиромашни дићи на побуну, када ће не- где букнути расни, етнички,
верски или међудржавни сукоб. Друштво као предмет социологије не постоји независно и одвојено од субјекта истраживања, од
самог истраживача, и зато социологија не може да достигне онај степен објективности који постижу природне науке. Целовито
социолошко сазнање мора, дакле, да укључи, поред објективног објашњења спољних односа, и субјективно рационално
разумевање унутарњег значења сваке друштвене појаве за појединце или групе у неком друштву.

Друштвени детерминизам, социолошки закони и објашњење у социологији

Детерминизам (лат. determinare - одредити) јесте појам којим се изражава филозофско схватање међусобног односа појава у
стварности по којем свака појава мора бити одређена (условљена и проузрокована) неком другом појавом: ништа не може
постојати а да није нечим детерминисано (од ређено). Супротно становиште је индетерминизам, по којем онај ко делује (чо-
век или Бог) није ничим одређен, него одлучује потпуно спонтано и независно од било којих спољних или унутрашњих чинилаца.
Целокупан досадашњи развој људског сазнања почивао је на некој варијанти детерминизма, јер ако нешто није одређено,
оно се не може ни са- знати. Такав је случај и са сазнавањем друштва. Социологија, као ни било која друга наука, не би била
могућа ако се не би уважавао детерминизам међу друштвеним појавама. Међутим, социологија и све друге друштвене науке
морају да уважавају специфичности детерминизма у друштву.

Друштвени детерминизам је сложенији, динамичнији (променљивији) и разноврснији од природног, јер се друштво саcтоји од
људи који својом свешћу, слободном вољом и акцијом интервенишу у друштвена збивања мењајући често њихов ток. Зато се и
законитости које социологија открива у друштвеној стварности и објашњења и предвиђања друштвених појава морају
разликовати од оних у природним наукама.
Социолошки закон се дефинише као језички прецизан и логички исправан став (исказ) о објективно постојећим, општим,
нужним, суштинским и релативно сталним везама и односима међу друштвеним појавама. Идеал сваке науке јесте да открије
што више закона о подручју којим се бави. У соЦИОЛОГИЈИ има много више хипотетички формулисаних искуствених уопштавања
него општеприхваћених универзалних закона. Такав је, примера ради, познати закон друштвене поделе рада, који има
универзално важење јер иза њега стоји објективна правилност (законитост) која се односи на сва друштва у свим историјским
периодима. Основна функција социолошких закона јесте да послуже као рационал- на подлога научног социолошког објашњења
и предвиђања друштвених појава.
Објашњење је мисаона радња којом се нека конкретна појава подводи под општи однос (закон) који важи за све исте или
сродне појаве, за ону врсту којој припада и појава коју објашњавамо.

Предвиђање у социологији још је теже и непоузданије него објашњење. Објашњење се увек односи на оно што се десило у
прошлости, док се предвиђање тиче оног што 6и могло да се одигра у будућности. Ако се објасне узроци неке појаве, онда се она
може поузданије предвиђати по пра- вилу да иза узрока увек треба очекивати последицу.

3
МЕТОДОЛОШКИ ПОСТУПЦИ И ИСТРАЖИВАЧКЕ ТЕХНИКЕ У СОЦИОЛОГИЈИ
Поступак научног истраживања (и у социологији) садржи следеће главне фазе:
1) Постављање хипотеза (претпоставки) представља на досадашњем знању засновано решење проблема или одговор на
питање који би требало истраживањем проверити у пракси (примери: сукоб међу групама повећава њихову унутарњу
кохезију; у граду су примарне везе слабије него у селу; кад ослабе примарне везе, друштвени поремећаји су у порасту.)
2) Проверавање хипотезе састоји се од (а) прикупљања, (6) сређивања, односно приказивања, и (в) тумачења што већег
броја битних искуствених података (чињеница) на основу којих се јасно види да ли је хипотеза у целини или само
делимИчно потврђена или одбачена.
3) Доказује се само искуствено проверена претпоставка (која је потврђена као истинита) тако што се нова истина логички
повезује са старим истинама.. Доказивањем се логички образлаже новооткривена истина и укључује у шири теоријски
систем којим се целовито објашњава одређено подручје етварности.

Технике истраживања односе се на одговарајуће практичне радње (техничке поступке) које се предузимају и на помоћна
техничка средства која се користе у различитим етапама социолошког истраживања - нарочито у фази искуственог (емпиријског)
проверавања хипотеза. Тако се разликују технике (понекад називане и методи у ужем смислу): за прикупљање, за сређивање и
приказивање или за тумачење података.

Најпознатије технике за прикупљање података, које се најчешће кори- сте у социологији, јесу посматрање и разговор (интервју
и анкета). За сређивање и приказивање података служе класификација (типологи)а), мерење и статистички методи. Упоредни
метод је главни поступак за тумачење односа међу друштвеним појавама. Уз наведене, користе се још неке технике, као што су
социометрија или анализа садржаја.

Методи ЗА ПРИКУПЉАЊЕ ПОДАТАКА

Искуствени подаци (емпиријске чињенице) спуже за проверавање објективне заснованости и поузданости теоријских
претпоставки. Подаци о друштвеним појавама најчешће се прикупљају методом социолошког посматрања или методом
разговора. Ова два метода међусобно се допуњују па се обично истовремено користе; оно што се не може посматрати, о томе се
(ако је могуће) разговара са учесницима и сведоцима и обрнуто.

Посматрање је основни метод за прикупљање података о друштвеним појавама путем њиховог непосредног чулног опажања.
Научно посматрање се разликује од начина посматрања лаика. Оно се одвија према унапред предвиђеном плану и са унапред
одређеним циљем, а то значи да стручно лице систематски прикупља и прецизно бележи битне податке који могу да послуже за
научни опис и научно објашњење посматране појаве.

Разговор понекад омогућује да се прикупе подаци до којих се не може доћи посматрањем. Увек је поузданије кад се непосредно
посматра појава која се проучава, али ако то није могуће, разговара се са учесницима и сведоцима; такође, подаци о ставовима и
мишљењу људи о међусобним од- носима не могу се прикупити само посматрањем тих односа споља, већ је потребно нарочито
припремљеним и организованим разговором доћи до што објективније представе о њима. Разговор који се води у научне сврхе
мора бити плански усмерен и посебно организован, за шта се припрема тзв. основа за разговор. Кад се разговор чвршће
стандардизује, припрема се упитник као скуп питања која испитивач обавезно поставља испитаницима. Два основна типа
разговора су интервју, као облик усменог испитивања, и анкета, као техника за прикупљање података уписивањем одговора
испитаника на питања из упитника.

Анкета је нарочито користан метод у проучавању јавног мњења, кад се од великог броја појединаца траже одговори на само
неколико актуелних питања. У социологију је анкета пренета из политичких наука (позната су проучавања изборног понашања
гласача која обавља Галупов инсгитут у САД). Интервју је уведен најпре у психијатрији (психоаналитичари лече разговором своје
пацијенте). У социологији се користи за прикупљање ставова истакну- тих појединаца о важним друштвеним питањима. Анкета је
погоднији метод када су у питању масовна квантитативна истраживања, док интервју има предност када се прикупљају подаци
за квалитативну обраду.

Методи ЗА СРЕЂИВАЊЕ И ПРИКАВИВАЊЕ ПОДАТАКА

Кад се искуствени подаци прикупе посматрањем, разговором (интервјуом или анкетом), они се морају поделити на врсте
(класификовати), пребројати и квантитативно упоредити (измерити).
Кпасификација је логичка радња којом се једна група појава (у овом случају скуп прикупљених података) дели на врсте
међусобно сродних појава. У социологији је тешко остварити једноставне класификације због сложености друштвених појава.
Зато се чешће користе типологије, као сложене класификације, где се разврсгавају појаве не на основу једног критеријума, него

4
на основу већег броја њихових битних карактеристика. Социолошка типологија је синтетички опис неке групе друштвених појава,
без којег се оне не могу научно објаснити нити разумети (пример је типологија насеља).

Мерење је квантитативно (бројчано) означавање искуствених појава на основу прецизно утврђених правила. Основни смисао
мерења је повећање степена прецизности научних .података. У социологији се мерење користи у комбинацији са статистичким
методима, као и приликом рангирања појава по неком критеријуму (на пример, рангирање ставова приликом њиховог со-
циолошког или социјално-психолошког проучавања). Статистика, социометријски тестови и разне скале типичне су технике
мерења у социологији.

Статистички методи су се најпре користили у економији и демографији. Да.нас се примењују у свим наукама, па и у социологији.
Без појединих статистичких поступака било би скоро немогуће прегледно и релативно прецизно приказати друштвене појаве
које су по свом карактеру масовне, а та- квих појава је веома много и њихов значај за социологију је изузетан.

Социометрија је специфична техника за мерење друштвених и социјално-психолошких веза и односа унутар мањих друштвених
група. У ширем смислу, социометрија је израз којим се означава свако квантитативно третирање међуљудских односа, стварање
модела интерперсоналног повези вања (узајамног привлачења или одбијања) појединаца у групи. Ову техни- ку је увео бечки
лекар Јакоб Морено, који је веровао да се социометријом може преуредити цело друштво, пошто би се међусобно дружили
само они који једни према другима имају позитивну наклоност.

Анализа садржаја је такође квантитативна техника којом се описују уче- сталост и садржај порука у процесу јавног
комуницирања. Мери учесталост појављивања карактеристичних речи у неком новинском тексту или јавном говору и на основу
промена њихове учесталости, контекста у којем се речи појављују и начина на који се саопштавају поруке закључује се о
схватањи- ма, ставовима, вредностима, намерама одашиљача порука, о њиховим од- носима према другим друштвеним групама
- примаоцима порука.

Методи за АНАЛИЗУ И ТУМАЧЕЊЕ ПОДАТАКА

Кад се подаци прикупе, среде и прикажу, потребно је протумачити односе међу појавама на основу синтетичких
показатеља о њима. Тиме се обично проверавају (потврђују или оповргавају) постављене хипотезе у научном
истраживању.
Упоредни метод је употребљавао још Аристотел (384-322. год. пре н. е.) у проучавању разних типова држава и политичких
система у старој Грчкој. Развијен је у етнологији и социјалној антропологији, где су упоређивањем проучавана неразвијена
друштва и њихове културе. Овај метод у социоло- гију је увео Емил Диркем (1857-1917), оснивач модерне француске социо-
логије. Он је сматрао да су упоредна истраживања најбоља замена за експеримент у проучавању друштвене узрочности, а сам је
упоредним методом проучавао узроке самоубиства као патолошке друштвене појаве.
Постоје три нивоа примене упоредног метода у социологији:
 кад се упоређују варијетети једне појаве у оквиру једног друштва (на пример, сеоске и градске породице у нашем
друштву),
 кад се једна појава упоређује са истим појавама у другом друштву, истог нивоа историјске развијености (на пример,
сеоске породице код нас и код Бугара);
 кад се упоређују исте или сродне (међусобно упоредиве) друштвене појаве у разним друштвима - без обвира на
историјско време и карактер структуре друштава у којима су проучаване појаве настале (на пример, упоређивање
различитих ратова који се данас воде у свету или су некад вођени). Због значаја историјске димензије у наведеним
истраживањи- ма, овај истраживачки поступак понекад се назива и упоредно-историјски метод.

Метод мултиваријантне анализе је квантитативно-статистички поступак за проучавање узрочно-последичних и других

детерминистичких односа у друштву, за равлику од упоредно-историјског метода, који је квалитативна техника. Примењује се у
емпиријским социолошким истраживањима, где се анализирају односи већег броја променљивих (отуда ивраз „мултива-
ријантан") чинилаца (узрока) који производе неку појаву (последицу), која се сматра зависно променљивом.