MEGATREND UNIVERZITET

FAKULTET ZA DRŽAVNU UiA

STUDIJE DRUGOG CIKLUSA
Akademska 2010/2011

Predmet:
METODOLOGIJA NAUČNOG
ISTRAŽIVANJA

Nastavnik
Prof. Dr Neđo Danilović
Asistent dipl. polit.-master Andrija Blanuša
1
 TEMA 1: UVOD U METODOLOGIJU
NAUČNOG ISTRAŽIVANJA
NASTAVNA PITANJA:
1. Određenje nauke
1.1. Pojam nauke
1.2. Elementi nauke
1.3. Klasifikacija nauka
1.4. Kategorijalno-pojmovni aparat nauke
1.5. Postulati nauke
1.6. Odnos nauke i drugih sistema ideja, verovanja i prakse
2. Pojam i predmet metodologije;
3. Izvori metodološkog saznanja;
4. Pojam i klasifikacija naučnih metoda;
5. Posebne metodologije.

2
 1. Određenje nauke
Početnici koji nameravaju da se ozbiljnije bave naučnim
radom moraju odmah na startu da se zapitaju?

 šta je nauka,
 koja je njena struktura,
 po čemu se nauka razlikuje od drugih oblika saznanja,
 na kakvim se temeljima nauka gradi,
 šta je naučna istina i koja su merila istine u nauci,
 koje su mogućnosti i granice nauke u objašnjenju i
razumevanju prirodne i društvene stvarnosti,
 šta je krajnji smisao nauke

3
 1.1. Pojam nauke

 Pod pojmom „nauka“ podrazumneva se nekoliko

osnovnih značaenja:

 U prvom znaćenju, pod naukom se podrazumeva

sfera ljudske delatnosti usmerena na sticanje i
sistematizaciju novih znanja o prirodu, društvu i
svetu koji nas okružuj;
 U drugom značenju nauka se shvata kao rezultat
delatnosti – sistem stečenih naučnih znanja;
 U trećem značenju, nauka se poima i kao jedna od
formi društvenog saznanja, odnosno kao socijalna
institucija.
 U ovom poslednjem značenju ona predstavlja
uzajamne odnose između naučnih organizacija i
članova naučne zajednice i predstavlja sistem
naučnih informacija, normi, vrednosti itd.
4
 Zadatak nauke je da:

 Sakuplja, opiše, analizira, uopšti i objasni

činjenice o realnoj stvarnosti,
 Dođe do zakonitosti u prirodi, društvu, ljudskom
mišljenju i saznavanju,
 Sistematizuje stečeno znanje,
 Objasni suštinu pojava i procesa koji se
odigravaju u stvarnosti,
 Prognozira buduđe događaje, pojave i procese,
 Formira sistem korišćenja stečenih znanja.

5
 1.2. ELEMENTI NAUKE

Strukturu nauke čine:

(a) Jezik, tj. sistem simbola kojim se jedna nauka služi da bi označila
kako objekte proučavanja tako i same operacije istraživanja.

(b)Predmet nauke - iskustvene činjenice s jednog područja, tj.

iskazi inter-subjektivnog karaktera koji su dobijeni višestrukim
posmatranjem, eksperimentisanjem i merenjem pojedinačnih
objektivnih pojava.

(c)Stavovi kojima se utvrđuju izvesne opšte strukture i relacije (u

koje spadaju i naučni zakoni, formule, idealne sheme i tipovi).

(d)Metod nauke - metodološka pravila koja regulišu i usmeravju

proces istra-živanja u koja spadaju i najopštiji konstitutivni principi
naučnog saznanja i posebna pravila analize, proveraravanja itd., i
konkretna tehnička uputstva).
6
(e)Iskazi koji formulišu norme praktične
delatnosti na jednom određenom području.

(f)Filozofske pretpostavke jedne određene

koncepcije nauke: koncepcije njenog
predmeta, metoda, svrhe i mesta u sistemu
nauka i ljudskog života uopšte (ontološke,
epistemološke i aksiološke predpostavke).

(g)Određen način organizacije činjenica,

hipoteza, zakona, normi.

(h)Sopstvena istorija.
7
 1.3. Klasifikacija nauke

 Nauka ima više varijanti po kojima se

klasifikuje, ali je najširu primenu dobila
ona koju je dao F. Engles u delu
„Dijalektika prirode“.

 On je,na sonovu razvoja pojavne

materije, video: mehaniku, fiziku,
hemiju, biologiju i socijalne nauke.
8
 Koristeći isto načelo, ruski naučnik B. M.
Kedrov, razlikovao je šest formi pojave
materije: subatomsko-fizičku, hemijsku,
molekularno-fizičku, geološku, biološku i
socijalnu.

 Danas, u zavisnosti od sfere, predmeta i

metoda sticanja znanja, razlikujemo sledeće
nauke:

– Prirodne,
– Društvene (humanističke i socijalne), zatim
– Logiku, gnoseologiju i epistemologiju.
9
 Klasifikacija nauka u obrazovnom sistemu je nešto drugačija i
zavisi od države do države. Jedna od mogućih klasifikacija je i
sledeća:

 Prirodne nauke i matematika (mehanika, fizika, hemija,

biologija, geografija, hidrometeorologija, geologija, ekologija i
dr.)
 Humanističke i društveno-ekonomske nauke (kulturologija,
teologija, filologija, filozofija, lingvistika, žurnalistika,
knjigovodstvo, istorija, politikologija, psihologija, socijlani rad,
sociologija, menadžment, ekonomija, umetnost, pravi i dr.)
 Tehničke nauke (mašinstvo, poligrafija, telekomunikacije,
metalurgija, elektronika i mikroelektornika, geodezija, radio-
tehnika, arhitektura i dr.)
 Poljoprivredne nauke (agronomija, zootehnika, veterina,
agroiženjering, šumarstvo, ribolovstvo itd).
 Svaka od navedenih grupa može biti podvrgnuta daljem
rasčlanjivanju.

10
 3. KATEGORIJALNO-POJMOVNI
APARAT NAUKE

 Nauka zasniva svoje mišljenje o

predmetu na činjenicama stvarnosti;

 Činjenice su čulni doživljaji o predmetu

istraživanja pomoću i preko kojih
određujemo objektivno, realno
postojanje izvesne stvari, pojave
procesa, događanja, osobine ili odnosa.
11
 OSNOVNI OBLICI NAUČNOG MIŠLJENJA

 Mišljenje je složen proces u kome su

sadržane psihičke, mentalne, fizičke i
društvene komponente.

 Mišljenje je uvek predmetno (uvek se misli o

nečemu), a odigrava se kroz sledeće faze:
 opažanje
 predstavljanje
 poimanje (formiranje) pojma i
 promišljanje.
12
 Osnovni, opšti predmet mišljenja je društvena
stvarnost tj. sve komponente društvene stvarnosti;

 Istinito mišljenje saznaje predmet mišljenja i

saopštava tačne tvrdnje o predmetu mišljenja;

 Budući da su predmeti mišljenja složeni, istinito

mišljenje se ne mora odnositi na celu pojavu ili
proces koji je predmet mišljenja, već samo na neke
delove, svojstva, aspekte, momente, odnose.

13
Logički sistemi valencije mišljenja

 S obzirom da je mišljenje proces, možemo govoriti

o različitim stepenima istinitosti mišljenja. U logici
razlikujemo:
 moguću istinitost,
 verovatnu istinitost,
 izvesnu istinitost i
 nužnu istinitost

 Takođe u logici se razlikuje i:

 moguća pogrešnost mišljenja,
 verovatna pogrešnost mišljenja,
 izvesna pogrešnost mišljenja,
 nužna pogrešnost mišljenja
14
 Zakoni istinitog mišljenja

 Mogu se razlikovati dve grupe odlika istinitog mišljenja:

 U prvu grupu odlika istinitog mišljenja možemo uvrstiti

sledeće zakone:
a) Zakon predmetnosti – mišljenje se uvek mora odnositi na neki
predmet,
b) Zakon sadržajnosti – mišljenje mora da bude ispunjeno
određenim sadržajem,
c) Zakon određenosti – mišljenje o predmetu mora biti određeno,
d) Zakon osnovanosti – mišljenje mora biti zasnovano, a ne
proizvoljno,
e) Zakon logičke povezanosti – zahteva od mišljenja logičku
konzistentnost i smislenost,
f) Zakon stalnosti i razvojnosti – zahtev za stalnim razvijanjem
mišljenja

15
Drugu grupu odlika istinitog mišljenja
čine dve podgrupe:

 prvu podgrupu čini jedan opšti zakon

objektivnog zamišljanja predmeta,
 drugu pod grupu čine posebni zakoni:
– jedinstva;
– identiteta;
– raznovrsnosti;
– suprotnosti;
– protivurečnosti;
– stalnosti i razvojnosti zamišljanja predmeta
16
 Prema opštem zakonu istinitog mišljenja,
predmet se može naučno saznati samo ako
je zamišljen tako da odgovara realitetu na
koji se odnosi;

 On se veoma teško realizuje kada su

predmeti zamišljanja izvesne duhovne
tvorevine koje se tiču budućnosti, umetnički
i drugi sadržaji, značenje i smisao određenih
poruka, itd.;

 Posebni zakoni su znatno jasniji i

primenjiviji, mada se i prema njima mora
kritički odnositi;

17
 Zakon jedinstva raznovrsnog podrazumeva
shvatanja povezanosti raznih činilaca u jednom
predmetu kao istorodnih činilaca – npr. “masa
birača”;

 Zakon identiteta podrazumeva shvatanje složenih,

ali relativno izdvojenih i relativno konstantnih
pojava kao jednih – npr. članstvo stranke ili
članstvo udruženja jedne grane umetnosti. Ovaj
zakon se odnosi na procese, dešavanja, odnose,
institucije;

 Zakon različitosti pomoću kojega se identifikuju

različiti činioci u okvirima i sastavu jednog
predmeta (npr. sastavni delovi organizacione
jedinice stranke) ili kojim se konstatuju razlike
između određenog predmeta u odnosu na sve
druge predmete.
18
 Zakon suprotnosti kada u jednoj pojavi
imamo odredbe koje su međusobno
suprotne, međusobno se uslovljavaju i
prelaše jedna u drugu (npr. opšte-posebno,
apstraktno-konkretno);

 Zakon protivurečnosti podrazumeva da

svaki predmet sadrži međusobno povezane,
uslovljene i prelazne protivurečne činioce
koji su neophodni ciklus razvoja pojave;

 Zakon razvojnosti i stalnosti koji

podrazumeva da se svaki predmet razvija,
kao stalni proces (npr. izbori za organe
vlasti).
19
 Predmeti mišljenja i naučnog saznanja

 Postoje razni kriterijumi za klasifikaciju predmeta

mišljenja i naučnog saznanja:
1. Stepen i oblik razvoja predmeta:
a) prirodne pojave,
b) psihičke pojave,
c) društvene pojave i procesi
2. Odnos prema subjektu:
a) predmeti nezavisni od čoveka,
b) opaženi predmeti i opažaji,
c) predstave i nečulne slike,
d) misli i zamisli
e) ljudske tvorevine

20
3. Oblik predmeta:
a) jednosni predmeti,
b) opšti predmeti, shvaćeni kao: jedno u mnogome i mnogo jednog.
4. Složenost predmeta:
a) prosti predmeti,
b) složeni predmeti:
- Skup – izvestan broj ljudi okupljenih na jednom prostoru u istom
vremenu, povodom slučajnog događaja,s tim da među njima nema
drugih veza.
- mnoštvo – jedinstvo raznovrsnih predmeta koji imaju neku
zajedničku kvalitativnu osobinu ili odnos.
- Agregat – množina u kojoj su tačno određeni odnosi članova jednih
prema drugima, ali unutar njih nije uspostavljen hijerarhijski red, tj.
odnos.
- Grupa – množina ma po čemu jednovrsnih ili srodnih članova.
- Klasa, razred i rod – mnoštva jednovrsnih članova – činilaca koji
čine celinu na osnovu nekih zajedničkih osobina ili svojstava.
- Niz i red – članovi koji ih čine slede jedan drugoga po nekom
svojstvu.
- Sistem – celina sastavljena od delova u kojoj su uspostavljeni
pretežno saglasni i funkcionalni odnosi u kome se vrše međusobno
povezane funkcije i koji kao celina vrši određene funkcije u okruženju
i prema njemu se odnosi kao posebnost.

21
Logičke forme naučnog mišljenja

Mišljenje je stvaralačko-aktivno shvatanje objektivne

stvarnosti (prirodne, društvene, biološke i psihičko-misaone
stvarnosti), koje se sprovodi po procedurama i formama
logike i logičkim pravilima i kreće se od opažanja, preko
predstavljanja, posredstvom znakova, simbola, reči, jezika,
informacija i komunikacija, a odigrava se u formama: pojma,
stava, suda i zaključka.

Naučnim mišljenjem dolazi se do naučnih saznanja koja se

konstituišu u naučne zakone i hipoteze, pri čemu je osnovni,
univerzalni postulat dokazivanje, odnosno opovrgavanje.

Ljudsko mišljenje se izražava u formama: pojma stava i

zaključka

22
 Definicija pojma

 Pojam se nalazi u osnovi ljudskog mišljenja;

 Do pojma se dolazi poimanjem i

shvatanjem;

 Sa pojmom se ostvaruje prelaz od

intuitivnog ka stvarno saznajnom,
intelektualnom mišljenju koje odlikuju
strukturalnost opšteg i objektivnog,
intersubjektivnost i komunikabilnost;
23
 “Pojam je zamisao onoga što je opšte u
množini pojedinačnih predstava odnosno
predstavljenih objekata iste vrste” (Branislav
Petronijević).

 Svaki pojam ima sadržaj i obim;

 Sadržaj pojma kao subjektivne zamisli

objektivne stvari, čine misaone odredbe kao
misaoni izrazi odredaba predmeta;

 Stoga po sadržaju ne mogu postojati dva

potpuno ista pojma;
24
 Obim pojma čine svi pojmovi predmeta na
koji se dati pojam odnosi;

 U osnovi pojmovi su sistemi sudova;

 Istovremeno pojmovi su i sastavni delovi

sudova;

 U svakom sudu učestvuju barem dva pojma;

 Po svojim bitnim svojstvima pojam je

subjektivno-objektivan, statičan i dinamičan;

25
 Svaki pojam je povezan sa drugim
pojmovima i stoga je veza, odnos i prelaz u
druge pojmove;

 Prema B. Šešiću, “svaki pojam ukoliko je

objektivno istinit, mora biti stvaralački
misaoni odraz dijalektičkog jedinstva
raznovrsnosti činilaca predmeta koji se
njime zamišlja”;

 Ne postoji jedna opšte prihvaćena

klasifikacija pojmova zasnovana na opšte
usvojenim kriterijumima;

26
U formalnoj logici B.Petronijevića navodi
se osam vrsta pojmova, i to:

1. apstraktni 2. konkretni
3. kolektivni 4. nekolektivni
5. korelativni 6.nekorelativni
7. relativni 8.apsolutni

Slična je podela i kod drugih autora.

27
Bogdan Šešić klasifikuje pojmove po
jasno definisanim kriterijumima na:

1) Pojmove po kriterijumu predmeta:

A) Pojmove stvari-procesa:
a) individualni,
b) kolektivni,
c) klasni,
d) kompleksni
B) Kvalitativni pojmovi
V) Kvantitativni pojmovi
G) Relacioni pojmovi
D) Pojmovi dispozicije
28
2) Pojmovi po logičkom sadržaju:

A) Opšti, posebni i pojedinačni pojmovi

B) Apstraktni i konkretni pojmovi
C) Kolektivni i individualni pojmovi
D) Korelativni i posebni pojmovi
E) Dijalektički polarizovani pojmovi
F) kategorijalni i izvedeni pojmovi
29
3) Pojmovi po gnoseološkoj funkciji:

A) Klasifikatorski pojmovi, zamisli koima se

predmet klasifikuje u rodove, vrste, podvrste,
B) Komparativni pojmovi, kojima se shvataju
idnosi sličnosti, različitosti i suprotnosti,
C) Tipološki pojmovi, zamisli tipičnih osobina
nekog skupa predmeta (pojava, procesa),
D) Funkcijsko-zakonski pojmovi, zamisli o
suštinskim vezama i odnosima predmeta
odnosno predmetnih odredaba. Najvažniji su:
a) funkcionalno-kauzalni pojmovi
b) genetički pojmovi
30
 Međusobni odnosi pojmova

 Pojmovi se nalaze u raznovrsnim međusobnim odnosima;

 Mogući su odnosi pojmova istih i pojmova raznih kategorija;

 Odnosi pojmova iste kategorije mogu biti:

– odnosi jednakosti, kada dva pojma imaju isti sadržaj i isti obim,
– odnosi nadređenosti (prirodne i veštačke) i podređenosti, između
opštijeg i posebnog pojma,
– odnosi priređenosti ili koordinacije, shvataju se kao odnosi obima i
sadržaja pojma,

 Odnosi pojmova raznih kategorija javljaju se u dva osnovna

oblika odnosa:
– odnos uzajamne zavisnosti nekoordiniranih pojmova,
– odnos disparatnosti – odnos dva neuporediva pojma,
31
 Najopštiji pojmovi bez kojih nema
znanja nazivaju se Kategorije;
 Kategorije u naučnom smislu
označavaju najuopštenije pojmove koji
integralno objašnjavaju objekte i
stvarnost u celini;
 Naučne kategorije sadrže pojmove
koje imaju zajedničke osobine svih
predmeta i pojava objektivne
stvarnosti.
32
 Aksiomi (grč. aksioma = zahtev, želja, ugled,
autoritet sam od sebe) su pojmovni stavovi izvornog
karaktera koji predstavljaju polazište koje se ne dovodi
u pitanje – pretpostavlja se tačnost suda.

 Aksiomi služe kao princip ili premisa deduktivnog

dokazivanja.

 Aksiomima nije ni potreban nikakav dokaz – njihova

istinitost je neposredno očigledna.

 Aksiomi potiču iz očiglednih istina, uopštene ljudske

prakse, dedukcije, aksiološkog znanja i iz uverenja.

 Osnovna funkcija aksioma i jeste da putem deduktivnih

pravila izvodi nizove tvrdnji opšteg, višeg i nižeg reda.
33
 Postulati su pojmovni sudovi koji se uzimaju
kao sadržajno i logički istiniti, ali se kao i kod
aksioma njihova istinitost ne dokazuje;

 Postulat je sličan aksiomu, ali za razliku od

njega, on ne mora da bude očigledan, već je
najčešće rezultat dedukcije, uverenja ili
vrednosti;

 Između postulata i aksioma ne postoji razlika u

složenosti stavova tako da se oni uzimaju kao
sinonimi.
34
 Principi su pojmovni stavovi koji kao aksiomi i
postulati predstavljaju ishodišne sudove;

 Sam termin vodi poreklo od latinske reči principium

koja označava osnovu iz koje sve potiče (u
ontološkom smislu);

 Kao i aksiomi i postulati, i principi su metodološki

kriterijumi (interpretativni i eksplikativni) koji uvode
red u istraživanje i naučno-revizijsko objašnjenje;

 Često se od njih mora polaziti u prikupljanju

podataka, ali istovremeno i u iznošenju i zaključivanju
rezultata.
35
 Teoreme su pojmovni stavovi koji su izdvojeni iz
aksioma, postulata i principa.

 One predstavljaju složene stavove izdvojene iz osnovnih

stavova i njihova osobenost jeste da se dokazuju.

 Teorema je rezultat misaonog promišljanja i domišljanja,

postavka, pravilo, tvrdnja koja je zaključivanjem
izvedena i dokazana na osnovu principa neke nauke.

 Teorema jedne nauke ukoliko je preuzeta od druge

nauke i prihvata se da je tamo dokazana jeste lema.

 Dopunska teorema koja neposredno uverljivo proizlazi iz

prethodne teoreme jeste korolar (M. Pečujlić, V. Milić).

36
 Misaone pretpostavke (hipoteze) koje su
proverene činjenicama stvarnosti i empirijski
verifikovane postaju zakon.

 Zakon označava trajnu, nužnu i bitnu vezu

između pojava, procesa i odnosa.

 Utemeljen na činjenicama naučni zakon seže

iznad pukog opisa činjenica.

 On teži utvrđivanju veza između pojava,

procesa, odnosa.

37
 Osnovne karakteristike naučnih zakona jesu:
 opštost - veze koje oni otkrivaju važe za sve ili za većinu pojava,
procesa, odnosa, jedne vrste;

 pravilnost - veze između pojava, procesa, odnosa, nisu slučajne,

nisu sporadične – one se pojavljuju sa izrazitom pravilnošću;

 veze koje naučni zakoni utvrđuju su suštinske, bitne odlike pojava,

procesa, odnosa;

 predvidljivost – otkrivajući opšte, stalne i suštinske veze između

pojava, procesa, odnosa, naučni zakoni pružaju mogućnosti za
predviđanja, i

 znanje koje naučni zakoni pružaju odgovara na temeljno, na

presudno pitanje života: zašto nastaju pojave, zašto nastaju
procesi i odnosi, koji su predmet našeg interesovanja, naše
istraživačke radoznalosti, našeg naučno projektovanja i
istraživanja?
38
 Osnovni cilj nauke jeste dolaženje do empirijske građe
neophodne za otkrivanje povezanosti između delova
stvarnosti – između pojava, procesa i odnosa -, odnosno
neophodne za donošenje naučnih zakona;

 Uloga naučnih zakona je trostruka.

Prva uloga zakona odnosi na primenu zakona u praktičnim

ljudskim delatnostima, tj. da usmerava razvoj stvarnosti u
željenom pravcu.

Druga uloga naučnih zakona odnosi se na sređivanje

empirijskog materijala. U zakonima činjenice nalaze mesto u
opštenaučnom saznanju: oni su stožeri iskustva, sito kroz koje
prolaze činjenice i postaju deo naučnog materijala dobivajući
svoj naučni smisao.

Treća uloga zakona je interpretacija znanja. Naučni zakon čini

jezgro, znanje višeg stepena koje se izražava u teoriji.

39
 Teorija jeste viši zakon koji objašnjava veći obroj
trajnih, nužnih i bitnih veza između pojava, procesa i
odnosa objektivne stvarnosti organizacija materije i
materijalne organizacije;

 Izgradnjom teorije stvara mogućnost da se izvrši

istraživanje, odnosno da se nanovo prošire znanja;

 Stvaranjem teorije omogućeno je i naučno objašnjenje,

odnosno tumačenje stvarnosti koje traži sistem
povezanih naučnih zakona.

 Težište teorije je na objašnjavanju pojava, za razliku od

zakona koji se više bave vezama između pojava.

40
 Naučna teorija, prema savremenoj
metodološkoj literaturi, jeste skup
sistematskih, povezanih, iskustvenih
stavova, najčešće zakona, koji
objašnjavaju suštinu pojave i odnose se
na celinu ili deo predmetne stvarnosti
(vrste pojava).

 U čistom vidu teorije se sastoje od:

postulata, aksioma, principa,
kategorija, teorema i zakona.
41
 Naučna teorija nije poslednja karika u lancu
naučnog znanja.

 Težnja da se znanja i dalje povezuju, grupišu,

zasnovana je na samoj prirodi nauke koja nastoji da
obuhvati celokupnu stvarnost.

 Kao rezultat toga htenja u nauci se naučne teorije i

same povezuju i to ne samo prema srodnosti
pojava već i prema njihovim odnosima.

 Takve uže ili šire povezanosti u naučnim

disciplinama ili nauci uopšte, nazivaju se naučnim
sistemom ili naučnim učenjem i doktrinom.

42
 Znanja teže da se integrišu i izvan disciplinarnih oblasti,
tako se formiraju jedinsteni sistemi, doktrine, koje se
odnose na prirodu ili na društvo. Na kraju, sva saznanja
čine deo jedinstvenog naučnog sistema;

 I da zakljućimo: Nauka se sastoji od definicije

predmeta, metode, jezika, podataka, pojmova, hipoteza,
zakona i teorija.

 Na osnovu definicije predmeta istraživanja uz pomoć

odgovarajućih metoda dolazi se do određenih podataka,
a na osnovu podataka i informacija izgrađuju se
pojmovi, jezik, hipoteze, zakoni i teorije.

 Logika nauke je u objašnjavanju njenog predmeta tako

da podatke objašnjava pojmom, pojmove zakonom,
zakone teorijom, teorije sistemom.

43
 1.5. POSTULATI NAUKE

 Sistem naučnog saznanja o prirodi,

čoveku i društvu zasniva se na
sledeća četiri osnovna konstitutivna
metodološka principa ili postulata:
1. Objektivnosti,
2. Pouzdanosti,
3. Opštosti,
4. Sistematičnosti.
44
 1.5.1. OBJEKTIVNOST NAUČNOG SAZNANJA

 Svako ljudsko saznanje koje pretenduje da bude naučno treba da

bude objektivno, tj. da zadovolji kriterijume objektivnosti:

• Da bude nepristrasno – lišeno ličnih sukoba, emocija,

predrasuda, pojedinačnih i grupnih interesa;
• Da bude intersubjektivno proverljivo – odnosno da se
pruži mogućnost da ga provere nezavisni i kompetentni
pojedinci. A, da bi se ostvarila ova proverljivost neophodno je:

– da svi naučni iskazi i naučni nalazi budu iskazani jasno i

precizno tako da jezički termini i simboli budu razumljivi
članovima naučne zajednice;
– da se obezbedi javnost svih faza istraživanja;
– da naučno saznanje po svom karakteru bude hipotetičko i
relativno, zbog toga što u nauci nema konačnih rešenja i
istina.
45
1.5.2. POUZDANOST NAUČNOG SAZNANJA

 Svako saznanje koje pretenduje da bude naučno,

pored objektivnosti, mora biti pouzdano.

 To znači da ono u svojoj osnovanosti mora da ima

odgovarajuće empirijske dokaze.

 Međutim, to ne znači da svi naučni iskazi, hipoteze i

teorije moraju striktno da se temelje na empirijskim
činjenicama. Naučna delatnost ne trpi:
– nikakvo proizvoljno i neosnovano domišljanje i izmišljanje, ali
– ne gaji ni kult slepe privrženosti činjenicama.
46
 1.5.3. OPŠTOST NAUČNOG SAZNANJA

 Nauka je usmerena na otkrivanje opštih veza i

odnosa među pojavama, procesima i predmetima u
objektivnoj stvarnosti.
 Za razliku od zdravorazumskog saznanja koje se
svodi na otkrivanje spoljašnjih karakteristika i veza i
odnosa među pojavama, nauka teži da dokuči
unutrašnju, skrivenu suštinu pojava koje ispituje i
da utvrdi opšte i relativno stalne odnose i veze koje
se među njima uspostavljaju.
 Da bi to postigla, ona se služi:
– apstrakcijom,
– analizom, i
– sintezom.
47
 1.5.4. SISTEMATIČNOST NAUČNOG SAZNANJA

 Sistematičnost je bitno svojstvo svake nauke, nezavisno od

stepena razvoja koji je dostigla. Ona se izražava u koherentnosti i
konzistentnosti unutrašnjeg predmetnog, sadržajnog, logičkog i
metodološkog poretka konstitutivnih delova nauke, naučnih
teorija, naučnih zakona, naučnoteorijskih pojmova i sličnog.

 Sistematičnost naučnih saznanja postiže se:

– uspostavljanjem teorijskopojmovnog poretka koji nalaže da svi
osnovni pojmovi kojima se neposredno korespondira sa stvarnošću
budu što konkretniji i što adekvatniji stvarnosti na koju se odnose;
– da se iz tih osnovnih pojmova mogu predmetnom, sadržinskom i
logičnom doslednošću izvesti složeniji, obuhvatniji, opštiji i apstraktniji
pojmovi;
– ustanovljavanjem kriterijuma klasifikacije koji po suštinskim
osobenostima grupišu srodne činioce predmeta nauke dosledno
iskazujući njihovu srodnost, sličnosti, razlike, suprotnosti, itd., i
– izgrađivanjem naučnog sistema u kome vlada unutrašnja saglasnost
između njegovih osnovnih principa, odnosno postulata, i iskustvenih
saznanja konstituisanih u naučnim iskazima, zakonima i teorijama.
48
 1.6. Odnos nauke i drugih sistema
ideja, verovanja i prakse

A. NAUKA I FILOZOFIJA

 Iako i nauka i filozofija teže za istinskim saznanjem, one se ipak

međusobno dosta razlikuju. Pre svega razlikuju se u predmetu
istraživanja.
 Filozofija teži za istinitom spoznajom totaliteta i traga za
odgovorima na najopštija pitanja, a budući da totalitet ne može
zahvatiti osete, ona se u svom istraživanju služi samo
racionalnim metodama. Filozofska misao podleže samo logičkoj
verifikaciji.
 Pošto se saznanje kreće prema potpunijoj verifikaciji, iz krila
filozofije nužno se izdvajaju posebne nuake. Da bi se neka
nauka izdvojila iz krila filozofije bilo je potrebno:
– Definisati vlastiti predmet istraživanja i
– Razviti sopstvene metode istraživanja.
 Nove nauke su uspešnije u definisanju sopstvenog predmeta
nego u određivanju vlastitih metoda, pa u njima domiira
racionalni pristup 49
 B. NAUKA I IDEOLOGIJA

 Ideologija vladajuće klase prikriva istinu. Zato ne trpi

kritičko mišljenje i verifikaciju. Bazira se na verovanju,
suzbija kreativnost, traži poslušnost.
 Što ideologija prikriva, nauka otkriva, pa seu klasnom
društvu neminovno odvija sukob ideologije i nauke.
 Snaga vladajuće ideologije je u političkoj moći i
propagandi, a snaga nauke je u istinskoj potrebi čoveka
da istinito objasni svet oko sebe.
 Dok se nauka razvija, ideologije se menjaju, nestaju,
dolaze druge.
 Uprkos tome uticaj vladajuće ideologije na nauku je velik,
a ogleda se u tome što:
– Vladajuća ideologija sebe proglašava naukom,
– Suzbija nastanak i razvoj pojedinih nauka,
– Iskrivljuje naučna saznanja, i
– Usmerava nauku prema istraživanjima koja njoj odgovaraju.
50
 C. NAUKA I RELIGIJA

 Nauka korišćenjem naučnih metoda, tehnika

instrumenata, procedura i mehanizama teži
utvrđivanju objektivne stvarnosti kakva ona jeste.

 Religija u saznanju sveta oko sebe polazi od dogme,

da je svevišnji bog tvorac istine i interpretator
objektivne stvarnosti.

51
 U nauci se na razne načine utvrđuju
značenja termina i pojmova;

 Potrebe naučnog mišljenja za preciznošću

termina i pojmova, rešavaju se definisanjem
i redefinisanjem pojmova i termina;

Šta je to definicija i definisanje?

 Definisanje je tačno misaono shvatanje

predmeta pomoću pojmova-sudova kojima
se shvata određeni predmet, njegov pojam
ili termin kojim se taj pojam označava;

52
 Analize defininicije ukazuje da:

 definicija sadrži značenja pojma i termina;

 ona je predmetna u dvostrukom smislu: Ona govori o terminu

i pojmu i o predmetu kojim se termin označava;

 po svojoj formi ona je iskaz i nominalna je;

 po misaonom sadržaju ona je stav ili sud;

 po strukturi definicija je sačinjena od defeniensa i

defenienduma;

 svaka definicija ima određenu saznajnu vrednost;

53
 Procedura definisanja podrazumeva
shvatanje predmeta, pojma i termina
mišljenjem o njima, po pravilima (zakonima)
istinitog mišljenja;

 Definisanje je u stvari proces donošenja

osnovnih, razlozima potkrepljenih
međusobno povezanih i uslovljenih sudova o
predmetu definisanja;

 Samo valjanom procedurom definisanja

može se formulisati valjana definicija;
54
Da bi jedna definicija bila valjana, ona
treba da ispunjava sledeće kriterijume:

1. da bude pozitivna i iskazana u obliku tvrdnje – negativna

definicija nije moguća;

2. da bude predmetna i sadržajna – bez predmeta i sadržaja

nije moguće odrediti i iskazati bitne odredbe i odlike predmeta;

3. da bude svestrana, što zahteva obuhvatanje celine predmeta

u njihovim raznim aspektima i da je zastupljena nepristrasnost
u pristupu definisanja;

4. da bde suštinska – da sadrži bitne odredbe i svojstva na

osnovu kojih se predmet definisanja može identifikovati;

5. da bude složena i razvojna, jer su predmeti definisanja

složeni i razvojni i treba ih u definiciji izraziti; 55
6. da bude ekvivalentna – srazmerna, što znači da
nesme da bude preširoka )da ne obuhvata
materiju izvan svog predmeta) i da ne bude
preuska (da izvesni bitni činioci predmeta ne
ostanu neobuhvaćeni definicijom);

7. da bude akuratna – da sadrži samo bitne i nužne

činioce, odredbe koje su i osnovne, a ne izvedene;

8. da bude dijalektična;

56
U naučnom jeziku najčešće su u upotrebi
sledeće definicije:

1. nominalne, koje se bave odredbama reči – npr.

etimiološke i definicije simbola naučnih jezika;

2. realne, koje se tiču odredbi stvari i njihovih

svojstava;

3. deskriptivne, kojima se opisuju pojavni momenti

predmeta;

4. eksplikativne – suštinske, kojima se određuju

bitne odredbe predmeta.

57
U nauci se najčešće koriste deskriptivne i
eksplikativne definicije

 U okviru eksplikativnih definicija najčešće se

koriste:
– Karakteristična definicija koja se formira odredbom
najbližeg roda i specifičnom razlikom, npr. “demokratija je
vladavina naroda”;
– Genetičke definicije kojima se izražavaju geneza i
razvoj, npr. “kapitalizam je društveni sistem koji je nastao
iz feudalnog društvenog sistema”;
– Eksplicitna i implicitna definicije;
– Semantička definicije;
– Operacionalna definicija;
– Stvaralačke – sintetičke definicije;
– postulativne definicije;
– Provizorne, radne, dopunske i pomoćne definicije;
58
Postoji tri grupe najvažnijih teškoća koje
se javljaju u definisanju:

 Prvu grupu čine semantičke teškoće, koje se

javljaju zbog toga što u raznim jezicima,
uključujući i jezike nauka, susrećemo iste
termine sa različitim značenjima ili razne
termine sa istim značenjem;

 Drugu grupu čine logičko-sintetičke teškoće;

 Treću grupu čine saznajno-operacionalne

teškoće;
59
 sve u svemu, uloga definicija i definisanja u
naučnom saznanju je nezamenljiva;

 Definisanje i definicije su početni činioci

naučnog saznanja i njegov rezultat – oblika
naučnog saznanja;

 Tokom procesa sticanja naučnog saznanja

neprestano se definišu i redefinišu pojmovi;

 Definicije omogućavaju klasifikovanje i

izgradnju klasifikacionih sistema pojmova.
60
 Ljudsko mišljenje se, pored pojma,
izražava i u formama iskaza, stava i suda

ISKAZ

 Iskaz je nezaobilazni oblik jezičkog i simboličkog izražavanja misli

– stavova, sudova i zaključaka;

 Iskaz je univerzalni oblik i sredstvo ljudskog obaveštavanja i

opštenja u okvirima postojećih jezičkih sistema;

 Bitne odredbe iskaza su:

– iskaz je smisleni skup reči i (ili) simbola,
– iskaz može biti istinit i lažan,
– po saznajnoj vrednosti može imati svojstva stava, suda ili zaključka,
– najčešća forma iskaza je rečenica.

61
 Da bi se jedna konbinacija reči, simbola ili reči i simbola
mogla da se smatra iskazom, ona mora da bude
predmetna, da se odnosi na bilo koji stvarni ili idealni
predmet;

 strukturu iskaza čine termini i pojmovi i veza između

njih, značenje iskaza, oblik iskaza, istinitost i smisao
iskaza;

 Besmislena kombinacija reči i (ili) simbola, lišena

predmetnosti i značenja, ne može se smatrati iskazom;

 Smislenost iskaza se utvrđuje na više načina, a dva su

najvažnija:
– utvrđivanje smislenosti, istinitosti i značenja iskaza o
određenim predmetnim oblastima nauka, pomoću
metoda tih nauka;
– utvrđivanje logičnosti iskaza.
62
 Po formi iskaz može biti:

1. Tvrdnja;
2. Odricanje;
3. Pitanje i
4. Naredba

 Po složenosti iskaze može biti:

1. sastavljen iz samo jedne reči, npr. “piši”, “uzmi”... ;

2. satavljen od više reči, npr. “prihvati kandidaturu”... ;
3. sastavljen iz više rečenica, npr. “pobedićemo na izborima i
obezbediti demokratiju” ... ;

 Iskazi mogu biti kombinacija samo reči ili samo simbola,

kao npr. 2+2=4, ili kombinacija reči i simbola, npr. “jasno
je da je 2+2=4.

63
 Iskazi se javljaju u usmenom govoru i u
pisanom tekstu;

 Međutim, ostaje pitanje u kojim slučajevima

se umetničke tvorevine mogu smatrati
iskazom;

 Umetnička dela (himna, kip, slika) sadrže

određene poruke. Neke likovne tvorevine kao
što su saobraćajni znaci, amblemi i sl. mogu
se podvesti pod standardizovane iskaze;
64
 STAV

 Stav je svaki iskaz kojim se nešto tvrdi, odriče,

dopušta, predpostavlja kao istinito, ili kao lažno ili
verovatno;

 To je smisaoni iskaz postularne određene saznajne

vrednosti (B. Šešić)

 Stav ne sadrži dovoljan i nužan razlog-dokaz,

argument – koji bi ga potkrepio, te stoga nije sud;

 da bi stav postao sud on bi morao na skali valencije

dostići stepen izvesnosti;
65
 U literaturi stavovi se klasifikuju na:

1. Naučne stavove
2. Osnovne – bazne stavove,
3. Opšte, univerzalne i egzistencijalne stavove

 U istraživanjima u raznim naučnim disciplinama

susrećemo se sa mnoštvom raznovrsnih stavova,
razne predmetnosti, osnovanosti i proverljivosti, kao i
različitih funkcija;

 Kada jednom formirani stav o stavovima bude

verifikovan, stav menja status i pretvara se u sud ili
zaključak.
66
 SUD

 U literaturi su prisutna različita tumačenja o tome

šta je sud;
 Na osnovu svih poznatih definicija suda može se
konstatovati:
(1) da je sud iskaz;
(2) da je sud specijalni stav;
(3) da je sud predmetan i smislen;
(4) da je sud spoj pojmova, predikata i subjekata;
(5) da je sud kategorično afirmativan ili kategorički
negativan;
(6) da sud jasno izražava valenciju, tj. stepen određene
saznajne vrednosti,
67
 Stepen određenosti i saznajne vrednosti je
glavni kriterijum za razlikovanje suda od stava
uopšte – koji je neodređene saznajne
vrednosti;

 Sud ne može biti proizvoljan i neosnovan, on

mora biti potkrepljen argumentima i može biti
izložen verifikaciji;

 Sudova ima više vrsta: Mogu biti: psihološki i

logički, istiniti i neistiniti, prosti i složeni;
68
Sudovi se klasifikuju po predmetu,
logičkom sadržaju i po složenosti:

1. Sudovi po predmetu:
a) Atributivni sudovi, čiji su predmet
svojstva određenog objekta – predikata i
koji iskazuje svojstvo subjekta:
- atributivni kvalitativn, npr. “Šovek je smrtan”,
- atributivni kvantitativni,npr. “goran je visok
180 cm”,
- atributivni o stanju, npr. “Grad je u izgradnji”.

69
b) Relacioni sudovi, čiji su predmet razne vrste
odnosa, pa tako postoje:
- kvalitativni relacioni sudovi, kojima se sudi o odnosima
kvaliteta,
- kvantitativni relacioni sudovi, koji sude o odnosima količina,
- vremenski relacioni sudovi, koji se tiču vremenskih
redosleda,
- uzročni relacioni sudovi, koji sude o uzrocima i posledicama,
- funkcijski sudovi, koji izražavaju zavisnost predikata i
subjekta,
- komparativni sudovi, izražavaju identičnost, razliku, sličnost,
- procesni sudovi, čiji su predmet procesi, događaji i sl.,
- sudovi imenovanja, čiji je predmet davanje imena, naziva,
- činjenični sudovi, o stvarnim, faktičkim činjenicama,
- vrednosni sudovi, čiji su predmet neke vrednosti u društvu,
- sudovi ocene i sudovi procene, u kojima subjekt koji
ocenjuje-procenjuje ima dominantnu ulogu.
70
 2. Sudovi po logičkom sadržaju:

A) Sudovi po kvalitetu, kojima se iskazuje ono što se zamišlja,

a to su:
a) afirmativni ili potvrdni sudovi, kojima se tvrdi da postoje
predmeti suda, npr. “u demokr. sistemima postoji više političkih
stranaka”;
b) negativni sudovi, kojima se odriče postojanje predmeta suda
ili nekih odredaba suda, npr. “jednopartijski sistemi nisu
demokratski”,
v) upitni sudovi, čiji je logički sadržaj postavljanje pitanja o
postojanju ili mogućnosti postojanja predmeta suda;
B) Sudovi po kvantitetu, čiji je logički sadržaj obim pojma
subjekta u sudu. Ti sudovi su:
a) generalni sudovi, u kojima je pojam subjekta opšti pojam
koji je kvantitativno neodređen,npr. “Čovek je političko biće”,

71
b) individualni sudovi, čiji je subjekt individualni
pojam, npr. “Goran je član Pravnog fakulteta”

v) univerzalni sudovi, kojima je pojam subjekta

pojam roda, klase, skupa pojava, npr. “Svi
studenti se bore za da završe fakultet”,

g) partikularni sudovi, pojmom obuhvataju deo

skupa ili klase predmeta ili pojava, npr. “Neki
studenti su pasivni”

72
3. Sudovi po modalitetu, tiču se vrste i nužnosti veze
između odredaba predmeta suda. To su:

A) Problematični sudovi, u kojima se veza između

predikata i subjekta predmeta suda zamišlja kao
neizvesna nezavisno od toga kakva je ona stvarno,
npr. “Možda će i studenti 4. godine koji nisu položili
ispite u aprilskom roku na vreme završiti Pravni
fakultet”;

B) Verovatni sud je sud koji izražava manju ili veću

verovatnoću postojanja ili važenja nekog suda. Takvi
su svi prognostički sudovi i sudovi koji izražavaju
statističke zakone,

73
C) Asertorični sud – sud o pojedinačnoj činjenici čije
postojanje nije nužno, npr. “Ova tabla je crna”;
Č) Apodiktičan sud je zamišljanje predmeta nužnog postojanja
stvari, kvaliteta, kvantiteta i odnosa, npr. “Celokupan ljudski
život je materijalni”, “Politika je upravljanje opštim
interesima”;
Ć) Normativan sud, svojim sadržajem određuje neki zahtev,
propisuje normu ponašanja i slično, npr. “Vlada mora da
polaže račune parlamentu”;
D) Analitički i sintetički sudovi;
Dž) Deskriptivni sudovi;
Đ) Eksplikativni sudovi;
E) Prognostički i dijagnostički sudovi;
F) Rekonstruktivni sudovi itd.

74
 Rekli smo da se ljudsko mišljenje
izražava i u formi zaključka

ŠTA JE TO ZAKLJUČIVANJE I ZAKLJUČAK?

 Zaključivanjem se bave logičari i filozofi od antičkog

doba do danas;

 Ni u jednom složenom predmetu nije moguće misliti

be zaključivanja, kao oblika mišljenja i zaključka
kao njegovog rezultata;

 Zaključivanje je neposredno povezano i uslovljeno

procesima i oblicima suđenja, a preko njih i sa
pojmovima;
75
 Postoji više definicija zaključivanja, ali sve
su saglasne sa tim da je zaključivanje:

– složen oblik mišljenja,

– shvatanje složenih odnosa više predmeta ili više
njihovih odredaba,
– posebno shvatanje predmetnih odnosa preko
jednog ili više poznatih odnosa izraženih sudom,
– izvođenje sudova jednih iz drugih,
– logičko sledovanje jednih sudova iz drugih,
– sud ili sudovi iz kojeg ili kojih se izvodi drugi sud
su premise, a izvedeni sud je zaključak
(conclusio)
76
 Zaključivanje je složen proces izvođenja
novog valjanog suda iz jednog ili više
prethodno postojećih sudova njihovim
dovođenjem u odgovarajući odnos i
posrednim shvatanjem predmetnih
odnosa dva ili više predmeta.

 Zaključak je novo izvedeni sud iz

prethodnog suda (prethodnih sudova) i
naziva se conclusio
77
 Predmet zaključaka je odnos najmanje tri
predmeta ili tri predmetne odredbe;

 Po tome se i razlikuje od suda koji je odnos

dvaju strana;

 Zavisno od toga da li zaključak izvodimo iz iz

jedne ili više premisa razlikujemo:
– direktno (neposredno) zaključivanje na osnovu
jedne premise;
– indirektno (posredno) zaključivanje iz više
premisa, u kojem obavezno postoji posredujući
član terminus medius.

78
 VRSTE POSREDNOG ZAKLJUČIVANJA

 U logici i metodologiji nauka razlikuju se tri vrste

zaključivanja:

1) induktivno;
2) deduktivno i
3) traduktivno.

 Sve tri vrste zaključivanja koriste premise, prethodna

(po mogućnosti proverena) saznanja, da bi se na
osnovu odnosa između njih, izvelo novo saznanje tj.
zaključak.

79
 Induktivno zaključivanje

 Induktivno zaključivanje je zaključivanje koje se izvodi iz

mnoštva podataka – premisa. Naprimer:
1. Partija X je većinom glasova na prvim izborima osvojila vlast;
2. Partija Y je većinom glasova na narednim izborima osvojila vlast;
3. Partija N je većinom glasova na N izborima osvojila vlast;

 Induktivno zaključivanje je česta vrsta zaključivanja u

naučno–istraživačkoj delatnosti.

 Zaključak nastao idukcijom nije apsolutan i univerzalno

istinit, već je samo verovatan.
80
 Deduktivno zaključivanje

 Deduktivno zaključivanje podrazumeva jedno provereno

saznanje koje ima aksiomatski karakter i status osnove u
okvirima određene paradigme iz koje se mogu izvoditi zaključci.

 Za predmet ima veze opšte odredbe sa posebnom, pa i

individualnom. U njemu se iz opšteg stava izvodi poseban stav,
npr.: 1) Sve planete u Sunčevom sistemu kruže oko sunca; 2)
Mars je planeta. Zaključak: Mars kruži oko sunca.

 Kada god se za tumačenje nekih događanja uzimaju naučni

zakoni, primenjuju se deduktivna zaključivanja.

 To je veoma često u medicini i u psihologiji, kada se od

adekvatnih subjekata traži intervencija.

81
 Silogizam je vrsta deduktivnog zaključka;

 Strukturu ovog zaključka čine tri pojma:

– terminus major,
– terminus medius,
– terminus minor,

 To jest prvi viši pojam, srednji pojam koji je najvažniji

i treći koji je zaključak;

 Srednjim pojmom (sudom) se povezuju prvi i treći

pojam;

 Silogizam je zaključak o odnosu klasa predmeta i

njihovih odredaba;
82
 Troduktivno zaključivanje

 Troduktivno zaključivanje je zaključivanje po

identičnosti, i neidentičnosti, jednakosti i
nejednakosti, sličnosti i različitosti, naprimer:

 A je slično B; B je slično V; dakle, V je slično A.

 (a=b) Milan je sličan Pavlu, (b=V) Pavle je sličan

Petru, (a=V) Milan je sličan Petru.

 To je zaključivanje misaonim prenošenjem odnosa

jednakosti, sličnosti, razlika

83
2. POJAM I PREDMET METODOLOGIJE

 Bitan deo svake nauke je njen metod.

 Metod nauke je predmet naučnog saznanja,

odnosno predmet naučnog istraživanja.

 Nauka koja se posebno bavi metoda naučnog

istraživanja - načinima kojima se istražuje ili kojima
se stiče naučno saznanje o metodima naziva se
metodologija.

 Metodologija je nauka o metodima sticanja naučnog

saznanja odnosno o metodima naučnog istraživanja.
84
 PREDMET ISTRAŽIVANJA u metodologiji su naučna
saznanja o naučno-istraživačkoj praksi i norme koje
propisuju određene aktivnosti i ponašanja u procesima
naučnog istraživanja i sticanja naučnog saznanja.

 Metodologija na osnovu svog naučnog saznanja

utvrđuje interpretaciju i primenu već postojećih i
uvođenje novih pravila.

 Metodologija je empirijsko – teorijska nauka u čiji sastav

ulaze saznanja mnogih empirijskih istraživanja koja su
se odnosila na predmete nauka, odnosno na predmet
određene nauke, zatim rezultati empirijskih
metodoloških istraživanja, teorijska istraživanja metoda,
teorijska istraživanja predmeta nauka i, posebno,
logička istraživanja.
85
 Saznanja koja ulaze u sastav metodologije, na osnovu njihovog
sadržaja, mogu se svrstati u tri posebna dela:

o LOGIČKI DEO: čine ga naučna saznanja o pravilima logike i odnosima

pravila logike sa metodama i predmetom istraživanja.

o EPISTEMOLOŠKI ODNOSNO SAZNAJNI DEO: u ovom delu se

razrešavaju problemi odnosa između naučnog saznanja o predmetu i
naučnog saznanja o metodu, kao i odnosi naučnog saznanja primenom
određenih metoda u istraživanju predmeta nauke i posebno u
istraživanju metoda. Činioci epistemološkog dela su i odnosi između
raznih vrsta i tipova istraživanja i i odnosi raznih metoda.

o NAUČNO-STRATEGIJSKI DEO: u ovom delu se artikuliše i razrešava

pitanje odnosa između međuzavisnosti razvoj saznanja o predmetu i o
metodu nauke. Razvoj saznanja o predmetu nauke može biti usporen ili
limitiran razvojem saznanja o metodama istraživanja, ali i razvoj
saznanja o metodama istraživanja može da bude usporen ili limitiran
zaostajanjem razvoja saznanja o predmetu nauke.
86
 3. IZVORI METODOLOŠKIH SAZNANJA

 FILOZOFIJA kao sistematizovano opšte promišljanje celokupnog

iskustva i predviđanja razvoja ljudskog društva.

 O ljudskom društvu, o procesima i odnosima u njemu, uvek se

mislilo, polazeći od nekih premisa, na neki način.

 Iskazivana mišljenja su uvek dokazivana ili pobijana nekim

argumentima, a stanja i situacije su opisivani, klasifikovani i
objašnjavani određenim procedurama. Upravo to i čini filozofiju (pre
svega njenu disciplinu epistemologiju) nezamenjivim izvorom
metodoloških saznanja.

87
 LOGIKA: sadrži znatne komponente osnova
metodologije. Pravila i kriterijumi istinitog mišljenja
sadržani i izgrađeni u logici su nezaobilazni strukturni
činioci metodoloških saznanja.

 SOCIOLOGIJA SAZNANJA se bavi među zavisnostima

između svojstava društva i društvenih saznanja.

 POSTOJEĆA NAUČNA SAZNANJA o raznim

predmetima nauke i o metodima saznanja u okvirima
raznih nauka.

88
 SISTEMATIZOVANA i NESISTEMATIZOVANA
ISTRAŽIVAČKA ISKUSTVA odnosno evidentirana
praksa istraživanja sadržana i iskazana u mnogim
realizovanim istraživačkim projektima sa raznim
predmetima i metodama istraživanja u okviru raznih
nauka.

 SPECIJALNA METODOLOŠKA SAZNANJA

Predmet ovih istraživanja su procesi, tj. procedure
konceptualizacije izrade projekata istraživanja i
struktura i forme tih projekata, tokovi realizacije
istraživanja, karakteristike, mogućnosti i
praktikovanje određenih metodoloških koncepata i
metode istraživanja, itd.
89
4. POJAM I KLASIFIKACIJA NAUČNIH METODA

Definicija metoda naučnog saznanja:

Metod naučnog saznanja je smisleno i

svrsishodno, racionalno konstituisan sistem
ideja, koncepcija, radnji (postupaka) i
sredstava odabran po naučnim kriterijumima
i naučno proveren u cilju sticanja naučnog
saznanja odnosno naučnog istraživanja o
predmetu ili metodu nauke;

90
 Osnova ove definicije izvodi se iz sledećih postulata:

1. Naučna delatnost na sticanju naučnog saznanja je

namerna, planska i racionalna aktivnost, usmerena na sticanje
naučnih ciljeva;

2. Sticanje naučnog saznanja usmereni je na naučno

definisani predmet nauke;

3. postupci, sredstva, koncepcije i opredeljenja biraju se po

utvrđenim naučnim pravilima i kriterijumima koji su već
provereni u nauci;

4. Primena koncepcije, pravila, kriterijuma, postupaka i

sredstava u procesima sticanja naučnog saznanja u prvom
redu naučnim istraživanjem strogo je kontrolisana i kritički
proveravana

91
 Koja su bitna obeležja metode
naučnog saznanja - istraživanja?

 naučnost;
 racionalnost;
 ciljnost;
 sistematičnost;
 kontrolisanost i
 kritičko vrednovanje namerno odabranih
koncepcija, postupaka i sredstava u
okvirima određene nauke;
92
 Општи, универзални метод научног сазнања је научно
истраживање.

 Врста истраживања је много, али су уобичајена

разликовања између:

1) А) теоријских и Б) емпиријских;
2) А) фундаменталних, Б) примењених и В) развојних;
3) А) дијагностикованих и Б) прогностичких, итд.

 У оквирима истраживања, као универзалног метода научног

сазнања, користе се разне методе које се разликују по
концепцији, инструментима и поступцима, као и по
конкретности примене.

93
 Naučni metod je, dakle, skup racionalno i funkcionalno
međusobno povezanih metoda u odgovarajući poredak;

 Svaka od metoda uključenih u poredak ima istu osnovnu

strukturu;

 Naučni metod nauke ima tri osnovna sastavna dela:

1. LOGIČKI DEO (sadrži odnosno obrađuje logičke osnove,

logička pravila metoda);

2. EPISTEMOLOŠKI DEO (obrađuje odnos teorije i drugih

delova nauke o predmetu nauke sa realitetima stvarnosti i
metoda istraživanja. U taj deo spada i kategorijalno-pojmovni
sistem.);

3. OPERATIVNO-TEHNIČKI DEO (obrađuje odnos između

prethodnih delova metoda i njihovih tehnika, pravila
konstruisanja i primene tehnika istraživanja).

94
 Metodi istraživanja mogu da imaju više modaliteta, a u
njihovom sastavu može da bude više tehnika
istraživanja.

 Pod tehnikama istraživanja podrazumevamo složene,

neposredno primenjene operativne oblike metoda.

 Svaku tehniku čine njeni naučni delovi - instrumenti i

postupci.

 Pod instrumentima podrazumevamo sva sredstva, sve

stvari koje koristimo prilikom primene metoda u
istraživanju.

 Postupci su izvršavanje određenih radnji u skladu sa

pravilima metoda i istraživačke tehnike i saglasno
uputstvu u okviru konkretnog projekta istraživanja.
95
 KLASIFIKACIJA NAUČNOG METODA

U literaturi se najčešće susreću sledeće klasifikacije metoda:

A. Osnovne metode naučnog mišljenja i istraživanja:

a) analitičke osnovne metode:
1. metoda analize;
2. metoda apstrakcije;
3. metoda specijalizacije – klasifikacija i dihotomija; i
4. metoda dedukcije;
b) sintetičke osnovne metode:
1. sinteza;
2. konkretizacija;
3. generalizacija; i
4. indukcija. 96
B. Opštenaučne metode

1) statistička metoda;
2) opštenaučna metoda modelovanja;
3) aksiomatska metoda;
4) analitičko-deduktivna metoda; i
5) komparativna metoda.

97
C. Metode prikupljanja podataka:

1) Metoda ispitivanja (anketa i intervju);

2) Metoda posmatranja (sa i bez učestvovanja);
3) Metoda eksperimenta;
4) Operativne metode sakupljanja podataka:
4.1) Metoda studije slučaja;
4.2) Metoda analize (sadržaja) dokumenata;
4.3) Test metoda i
4.4) Biografska metoda

98
Č. METODE OBRADE PODATAKA:

• One se javljaju kao delovi opštih metoda

istraživanja, kao modaliteti njihove primene ili kao
njihovi produžeci, odnosno tehnike opštih metoda.

99
 5. POSEBNE METODOLOGIJE

 Zbog specifičnosti strukture i kvalitativnih odredaba predmeta

posebnih nauka, svaka posebna nauka razvija i proučava svoj
poseban metod.

 Posebna nauka, koja je istovremeno i strukturni deo svake

posebne nauke i naučne discipline, koja proučava metode,
tehnike, instrumente i postupke, nužne i dovoljne za
postizanje istinitog naučnog saznanja o predmetu nauke i
posebnih nauka, naziva se metodologija.

 Svaka posebna nauka ima svoju specifičnu metodologiju, koja

se zasniva na saznnjima opšte metodologije i koristi opšte
naučne metode, ali ima i svoj specifičan predmet saznanja i
koristi originalni poseban metod saznanja;

100
 Literatura:

1. Slavomir Milosavljević, Ivan Radosavljević, Osnovi metodologije

političkih nauka, Službeni glasnik, Beograd, 2000. i 2006.

2. Srbobran Branković Metodi iskustvenog istraživanja društvenih

pojava, Beograd, 1998.

3. Šešić Bogdan, Osnovi metodologije društvenih nauka, Naučna

knjiga, Beograd, 1974.

4. Lukić Radomir, Metodologija prava, Naučna knjiga, Beograd,

1995.

5. Stanislav Fajgelj: "Metode istraživanja ponašanja", objavio

Centar za primenjenu psihologiju, Đusina 7, Beograd (delovi
programa koji nisu obrađeni u prethodnoj literaturi)
101
 PITANJA?

HVALA NA PAŽNJI?

102