METODOLOGIJA SOCIJALNIH ISTRAIVANJA

KOLOKVIJUM
PITANJA
1. e
2.
3. -
4.
5.
6. , , ....
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.

1.Pojam nauke
Prema savremenim teorijskim nalazima nauka je relativno nezavisan, zatvoren i iskljuiv
sistem ideja, verovanja i prakse. Nauka je ljudsko saznanje o prirodi, oveku i drutvu koja

relativno odgovara objektivnoj stvarnosti. Iz ovog proizlazi da je nauni rad, odnosno nauno
miljenje samo jedan, specifian, nain razmiljanja i promiljanja, a cilj mu je da bude istinito
istinoidno. Da bi se promislila bit oveka, prirode i drutva i time ostvario stvarni pogled na
oveka, prirodu i drutvo valja ukljuiti, uvaavati i vrednovati i druge sisteme ideja, verovanja i
prakse zdrav razum, religiju, ideologiju, umetnost itd. U odnosu na druge sisteme ideja,
verovanja i prakse - zdrav razum, religiju, ideologiju, umetnost i td. - nauka se razlikuje s
obzirom na: viziju sveta ( tzv. nauni pogled na svet), pretpostavke od kojih polazi, metode koje
koristi, istine do kojih dolazi, merila koja primenjuje, jezik kojim govori, norme kojih se
pridrava, racionalnost koju brani, funkcije koje vri, vrednosti koje afirmira, kulturu koju stvara.
Miljenje jeste iri pojam od naunog miljenja. Naime, miljenje o prirodi, oveku i
drutvu moe biti i istinito i lano, a nauno miljenje jeste specifina vrsta miljenja miljenje
koje smera da bude istinito. Na osnovu teorijskih spoznaja i empirijskih verifikacija, nauku
definiemo kao: misaono sreivanje objektivne stvarnosti koja ide dalje od podataka o toj
stvarnosti. Nauka se ne zaustavlja na pojedinanom, ve smera ka objanjavanju velikog broja
pojedinanih sluajeva. Naime, nauka logiki objanjava predmet koji prouava. A nauna misao
preko i pomou pojmova prodire iza pojavnosti. Kao to ide iza pojavnosti misao moe da ide i
mimo te i takve pojavnosti i da na taj nain neadekvatno objanjava onaj deo objektivne
stvarnosti o kojem misli. Zbog toga nauno misao, na osnovu, uz pomo, uz primenu naunih
metoda proverava istinitost svoga miljenja.
Pojam znanja i pojam istine impliciraju (= istinitost jednog ukljuuje u sebe, odnosno
uslovljava istinitost drugog) objekat na koji se odnose i koji je saznat iz odreene ljudske
perspektive. To znai da svaka nauka ima svoj predmet istraivanja koji je deo objektivne
stvarnosti. Ova dva pojma impliciraju i odreeni nain saznanja, tj. subjektivnu praksu preko i
pomou koje se dolazi do svesti o objektu. To znai da svaka nauka ima svoj metod. Ono to u
bitnom odreuje nauku jeste da su predmet i metod nerazdvojno povezani i da se jedno bez
drugog ne moe konstituisati.
Iz istorije nauke proizlazi da onda kada se filosofi bave metodama re je o metodologiji.
Prema tome, predmet istraivanja metodologije naunog rada su naune metode, a predmet
istraivanja naunih metoda su deo objektivne stvarnosti koji je nauka definisala i osmislila kao
svoj predmet. Metodologija je nauka o metodama, dio logike koji se bavi prouavanjem
saznajnih metoda. Savremena metodoloka misao promilja metode naunih istraivanja sa dva
aspekta: sa stajalita metodologije i sa stajalita predmeta istraivanja nauke.
Metodologija, kao nauka o metodama, kao deo logike koji se bavi prouavanjem
saznajnih metoda, ima za cilj, ne samo da opisuje naunu praksu, nego i da propisuje logika,
tehnika, organizacijska i strategijska (heuristka) pravila ili norme o tome kako treba da se radi
u nauci da bi njeni rezultati bili valjani. Metodologija je nuno i normativna nauka. Istovremeno
je metodlogija i kritika nauke i naunog metoda. Meodologija naunog rada prouava i nauni
sistem, tj. nain na koji su sreena utvrena nauna znanja i nauno znaajne pretpostavke. Pored
opte metodologije, koja prouava saznajne metode primenjive na svim podrujima, postoje
posebne metodologije koje prouavaju metode odreene nauke ili grupe nauka (= metodologija
prirodnih nauka, metodologija drutvenih nauka, metodologija ...).

Metod ( lat. - methodus) oznaava nain istraivanja ( nain, put, postupak koji
upotrebljavamo da bismo doli do saznanja, da bismo otkrili ili izloili naunu istinu) koji se
primenjuje u nekoj nauci. Tako metod oznaava i jeste nain ispitivanja, nain rada i nain
miljenja. Autori metode razvrstavaju na razliite naine: opte metode, specijalne metode,
filosofske metode, naune metode, metode naunog istraivanja, metode naunog izlaganja ili
metode gotovog saznanja, pedagoke metode... Metode istraivanja otkrivaju objektivnu stvarnost
prirode, oveka i drutva. Metod istraivanja mora da zadovolji logike, tehnike, organizacijske
i strategijske aspekte. Logiki aspekti se odnose na logika pravila koja istraiva mora da
upranjava prilikom definisanja pojmova, pri stvaranju definicija, klasifikacija, pri donoenju
sudova, zakljuaka i dokaza. Pod tehnikim aspektom naunog metoda podrazumevaju se sva ona
tehnika sredstva pomou kojih nauka, u zavisnosti od svojih ciljeva i svoje razvijenosti, nastoji
doi do novih saznanja. Pod organizacijskim aspektima naunog metoda podrazumevama
optimalne organizacione forme naunog rada, optimalne forme komunikacije meu naunicima,
optimalne forme za vaspitanje mlaeg naunog kadra, individualnu i kolektivnu produktivnost
naunika itd... Pod strategijskim aspektima naunog metoda podrazumeva se postavljanje i
ostvarivanje dugoronih teorijskih ciljeva i zadovoljavanje praktinih potreba ako se rei neki
znaajan teorijski problem u nauci.
Nauno projektovanje i faze naunog istraivanja moraju ukljuivati i logiki povezivati
tri nivoa naunog miljenja u jedinstvenoj nauno-istraivakoj aktivnosti:
1. najoptiji nivo naunog miljenja- Svaka nauka ima ire i ue znaenje. Po irem
znaenju nauka je skup svih metodiki steenih i sistematski sreenih saznanja. Sve
nauke u uem znaenju ine nauku u irem smislu. A, nauka u oba smisla, u oba znaenja,
ima razliite aspekte ili strane. Tako je nauka jedinstvo istraivanja i izlaganja, otkria i
dokaza, metode i sistema - jeste traenje logike unutar predmeta koji istrauje.
2. nivo teorijske orijentacije- Tu se razrauju osnovne naune teorije i njihova upotreba u
objanjavanju predmeta istraivanja odreene nauke. Nauna teorija je i cilj i sredstvo u
naunom istraivanju, odnosno u naunom radu. Preko i pomou naune teorije jedino se
moe doi do novih otkria - do novih spoznaja i saznanja.
3. nivo empirijsko-metodskih postupaka - Proces izbora i razrade metoda za
prikupljanje podataka zavisi od obeleja pojave, procesa i odnosa koji se istrauju. Zbog
toga se nauna misao na ovom nivou zasniva na teorijskom poznavanju predmeta i
problema koji se istrauje kao i na poznavanju empirijskih metoda i postupaka.
Primena naunih metoda osigurava naunoj misli intersubjektivnu proverljivost.
Zbog toga (1) sve to se u nauci tvrdi mora da bude jasno, precizno i drutveno
razumljivo, (2) nauni sudovi moraju biti obrazloeni i koherentni tako da se jedni sudovi mogu
logiki izvesti iz drugih i (3) nauna misao, odnosno nauna saznanja moraju da budu praktino
proverena.

2.Elementi nauke
Prema rezultatima istraivanja filosofije nauke sve ono to smera da bude nauka, mora
sadravati bar neke od sledeih elemenata:
(a) Jezik, tj. sistem simbola kojim se jedna nauka slui da bi oznaila kako objekte
prouavanja tako i same operacije istraivanja.
(b) Iskustvene injenice s jednog podruja, tj. iskaze intersubjektivnog karaktera koji su
dobijeni viestrukim posmatranjem, eksperimentisanjem i merenjem pojedinanih objektivnih
pojava.

(c) Stavove kojima se utvruju izvesne opte strukture i relacije (tu spadaju i nauni
zakoni, formule, idealne sheme i tipovi).
(d) Metodoloka pravila koja reguliu i usmeravju proces istraivanja (tu spadaju i
najoptiji konstitutivni principi naunog saznanja i posebna pravila analize, proverarava itd., i
konkretna tehnika uputstva).
(e) Iskazi koji formuliu norme praktine delatnosti na jednom odreenom podruju (takvi
su, na primer, moralni iskazi koje nalazimo u normativnoj etici, ili norme umetnike delatnosti
koje sadri estetika, ili mnogi iskazi tehnikih i medicinskih nauka koji propisuju nain terapije
oboljenja ili nain konstrukcije tehnikih objekata).
(f) Filozofske pretpostavke jedne odreene koncepcije nauke: koncepcije njenog
predmeta, metoda, svrhe i mesta u sistemu nauka i ljudskog ivota uopte, merila za selekciju
aktuelnih problema, itd. Ove pretpostavke su trojake: to su, najpre, ontoloke pretpostavke,
kojima se odreuje podruje objekta za koje se smatra da realno postoje, zatim
epistemolokepretpostavke, kojima se ocenjuje uloga i znaaj pojedinih vrsta instrumenata
saznanja i odreuje jedna odreena koncepcija istine, i najzad aksioloke pretpostavke, kojima
se vri jedan odreeni izbor hijerarhije vrednosti. To su ne samo saznajne vrednosti kao
objektivnost, plodnost, praktina primenjljivost, preciznost, egzaktnost, itd. nego i opte
humane vrednosti od kojih zavisi ocena vrednosti nauke uopte i ocena praktinih implikacija
jedne posebne nauke.
(g) Odreen nain organizacije injenica, hipoteza, zakona, normi. Ta organizacija moe
biti vrlo labava i ograniiti se samo na klasifikovanje injeninog materijala i teorija u nekoliko
slabo povezanih podruja, ili moe biti stroga do te mere da celokupno znanje s jednog podruja
bude sistematizovano u okviru jednog aksiomatskog sistema.
(h) Najzad, svaka nauka nosi u sebi i svoju sopstvenu istoriju. Makar i ne bila eksplicitno
izloena, ona je tu, jer nauka ima kumulativni karakter: uspeh istraivanja zavisi od toga u kojoj
meri su uzeti u obzir ne samo svi ve postignuti rezultati ve i negativna iskustva proteklog
razvoja.
Od toga do kog stepena kao i od toga koju vrstu od svih ovih elemenata je jedna nauka
ukljuila u sebe, zavisi, kojoj vrsti nauka ona pripada, kao i u kojoj meri je ona konstituisana. Iz
nalaza filosofije nauke proizlazi da treba razlikovati tri razliita nivoa konstituisanja jedne nauke.
Prvi je kada je ona zadovoljila izvestan broj formalnih uslova bez obzira na to da li se mi lino, s
naom odreenom filosofijom, slaemo s njenim fundamentalnim pretpostavkama, s nainom na
koji su kljuni problemi reeni, pa i s funkcijom koja joj u sistemu nauka i ljudskom ivotu
pripada. Na ovom, prvom, nivou konstitusanja: (1) mnogi pojmovi nisu jo precizno definisani,
bez obzira na to to se ve upotrebljavaju u jednom odreenom smislu; (2) organizacija
injenikog materijala je dosta nesavrena; (3) uenje o metodu date nauke ne mora da bude
razvijeno u svom teorijskom obliku, bez obzira to se taj i takav metod moe u praksi da uveliko
primenjuje; (4) istorija date nauke moe da bude jo uvek potpuno neprouena, i (5) filosofski
temelji mogu da budu u neredu, a to znai da moe da se dogodi da se u dvama razliitim
podrujima iste nauke polazi od dva meusobno nespojiva filosofska principa. Drugi je kad je
ona i sadrinski konstituisana u skladu s naim osnovnim filozofskim pretpostavkama. Na
drugom nivou konstituisanja celokupno znanje datog podruja bie organizovano i
sistematizovano polazei od jedne jedinstvene filozofske osnove. Tada emo rei da je jedna
nauka konstituisana kao marksistika, pozitivistika, fenomenoloka, strukturalistika ili
mehanicistika, itd. Trei je kad je jedna nauka potpuno razvila svoju kritiku svest o samoj sebi,
o svojim teorijskim osnovama i metodama, o zakonitostima svog razvoja. Ovaj trei smisao

konstituisanja oevidno pretpostavlja mnogo jae, odnoso stroe uslove koje jedna nauka treba
da zadovolji. Trei nivo konstituisanja nauke znai da je izgraena njena kritika samosvest.
Filozofske pretpostavke su eksplicitno formulisane, sistematizovane i objanjene.
Izgraen je meta-jezik date nauke, u kome su kljuni termini objekt-jezika definisani i
meusobno povezani.
Razvijena je sistematska teorija o metodama i tehnikama date nauke.
Prouena je njena istorija, utvrene tendencije njenog razvoja, prikupljena iskustva
prolih generacija istraivaa.
Data nauka dobila je svoje odreeno mesto u sistemu nauke. Njeni rezultati su dovedeni u
sklad s rezultatima drugih nauka, ukoliko su sve zasnovane na jednoj istoj odreenoj
filozofiji.
Navedena promiljanja elemenata i nivoa konstituisanja jedne nauke omoguavaju odgovor na
pitanje kako se reava njen predmet.
3.Postulati nauke
Prema nalazima filosofije nauke, odnosno nauke o naunom saznanju sistem naunog
saznanja o prirodi, oveku i drutvu zasniva se na sledea etiri osnovna konstitutivna
metodoloka principa ili postulata:
Objektivnosti,
Pouzdanosti,
Optosti,
Sistematinosti.
Objektivnost naunog saznanja
Svako ono ljudsko saznanje koje pretenduje da bude nauno treba da bude objektivno. A da bi
bilo objektivno, da bi zadovoljilo kriterijume objektivnosti, ono mora da bude:
Nepristrasno lieno linih sukoba, emocija, predrasuda, pojedinanih i grupnih
interesa;
Intersubjektivno proverljivo svih naunih iskaza, hipoteza i teorija. Drugim
reima, svako ono saznanje koje pretenduje da bude nauno mora pruiti mogunost
da ga provere nezavisni i za to kompetentni pojedinci. A, da bi se ostvarila ova
proverljivost neophodno je:
a) da svi nauni iskazi, da svi nauni nalazi, odnosno nauno saznanje bude
iskazano jasno i precizno tako da jeziki termini i simboli budu razumljivi
lanovima naune zajednice;
b) obezbediti javnost saznanja javnost svih faza istraivanja;
c) da nauno saznanje po svom karakteru bude hipotetiko, relativno.
Pouzdanost naunog saznanja
Nauno saznanje u svojoj osnovanosti mora da ima odgovarajue empirijske dokaze. Meutim, to
ne znai da svi nauni iskazi, hipoteze i teorije moraju striktno da se temelje na empirijskim
injenicama. Nauna delatnost ne trpi:
nikakvo proizvoljno i neosnovano domiljanje i izmiljanje, i
ona ne gaji ni kult slepe privrenosti injenicama.
Optost naunog saznanja
Nauka je usmerena na otkrivanje optih veza i odnosa meu pojavama, procesima i predmetima u
objektivnoj stvarnosti. Nauka tei da dokui unutranju, skrivenu sutinu pojava koje ispituje i da

utvrdi opte i relativno stalne odnose i veze koje se meu njima uspostavljaju. Da bi to postigla,
ona se slui:
apstrakcijom,
analizom, i
sintezom.
Stepen optosti naunog saznanja razliit je kod pojedinih naunih disciplina. Optost naunog
saznanja izraava se otkrivanjem:
naunih zakona,
izgradnjom naunih modela, i
izgradnjom idealnih tipova.
Nauni zakoni izraavaju relativno konstantne, opte i nune odnose meu pojavama, procesima i
odnosima. Zavisno od karaktera i vrsta, odnosa koje izraavaju, zakoni mogu biti:
deskriptivni,
kauzalni (uzroni),
funkcionalni,
strukturalni i
zakoni razvoja ili evolucije.
Prema stepenu egzaktnosti nauni zakoni se dele na strogo egzaktne, koji postoje uglavnom u
prirodnim naukama, i zakone verovatnoe i tendencijskih pravilnosti.
Nauni modeli predstavljaju idealne znakovne sistema pomou kojih se matematikim
proraunima, eksperimentom ili logikom analizom otkrivaju unutranji skriveni odnosi pojave
koje se istrauju. Kao i nauni zakoni i modeli, zavisno od osobine koja se uzima kao osnov za
analizu dele se na:
opisne i teorijske,
induktivne i deduktivne,
deterministike i epohastike itd.
Umesto formalizovanih naunih modela, drutvene i humanistike nauke, koje polaze od
istorizma kao metodoloke osnove, nauno razumevanje unutranje sutine drutvenih i kulturnih
pojava objanjavaju pomou idealnih tipova. To su apstraktni teorijski modeli koji se grade
idealizacijom, tj. preuveliavanjem i prenaglaavanjem bitnih konstitutivnih osobina odreene
vrste pojava. Idealni tipovi, po miljenju M. Vebera, njihovog teorijskog utemeljivaa, imaju istu
funkciju u nainom objanjenju kao i nauni zakoni, jer su zakoni koje je postavila socioloka i
ekonomska teorija najbolji primeri za idealne tipove.
Sistematinost naunog saznanja
Sistematinost je bitno svojstvo svake nauke, nezavisno od stepena razvoja koji je dostigla. Ona
se izraava u koherentnosti i konzistentnosti unutranjeg predmetnog, sadrajnog, logikog i
metodolokog poretka konstitutivnih delova nauke, naunih teorija, naunih zakona,
naunoteorijskih pojmova i slinog.
Sistematinost naunih saznanja postie se:
uspostavljanjem teorijskopojmovnog poretka koji nalae da svi osnovni pojmovi
kojima se neposredno korespondira sa stvarnou budu to konkretniji i to
adekvatniji stvarnosti na koju se odnose;
da se iz tih osnovnih pojmova mogu predmetnom, sadrinskom i loginom
doslednou izvesti sloeniji, obuhvatniji, optiji i apstraktniji pojmovi;

ustanovljavanjem kriterijuma klasifikacije koji po sutinskim osobenostima grupiu

srodne inioce predmeta nauke dosledno iskazujui njihovu srodnost, slinosti,
razlike, suprotnosti, itd., i
izgraivanjem naunog sistema u kome vlada unutranja saglasnost izmeu njegovih
osnovnih principa, odnosno postulata, i iskustvenih saznanja konstituisanih u
naunim iskazima, zakonima i teorijama.
4.Klasifikacija nauke

Pod klasifikacijom, u logikom smislu, podrazumevamo postepenu sprovedenu diviziju

nekog vieg pojma kroz sve lestvice niih pojmova do potpunog sistematskog pregleda
pojmovnog materijala. Prema tome, divizija je logiki postupak pomou koga se odreuje obim
pojma njegovim ralanjivanjem na podreene (vrsne) pojmove. Svaka divizija sadri: pojmovnu
deobenu celinu (totum divisionis) koja se prema odabranom deobenom principu (principium
divisionis) deli na odreene deobene lanove (membra divisionis). Deobeni princip kao
najznaajnije svojstvo divizije moe da bude vie ili manje bitna oznaka iz sadraja pojma koji se
podvrgava diviziji. To znai da se o istom pojmu mogu sainiti razliite divizije paralelne ili
kodivizije. S obzirom na prirodnostdeobenog principa, neke divizije su prirodnije, a druge
izvetaene. A s obzirom na broj deobenih lanova divizija moe da bude: dvolana ili
dihotomija, trolana ili trihotomija, etverolana ili tetratomija, odnosno vielana ili politomija.
Ona treba da bude u sebi dosledno sprovedena prema jednom te istom deobenom principu, tako
da se deobeni lanovi meusobno iskljuuju.
Nauke se najee klasifikuju ili po predmetu koji prouavaju ili po metodama kojima se
slue ili po cilju kojem se usmeravaju. Najee se susreu ove distinkcije: formalne nauke
nauke koje prouavaju samo formalnu stranu realnih stvari i zbivanja (matematike nauke i
sibolika logika), realne nauke nauke koje prouavaju realne predmete i zbivanja (sve
ostale nauke); prirodne nauke - nauke koje prouavaju prirodne pojave (fizika, hemija,
biologija itd.); drutvene (ili duhovne) nauke nauke koje prouavaju drutvene pojave
(sociologija, istorija, ekonomija itd.; neki tu ukljuuju i psihologiju, a neki je stavljaju kao
treu, posebnu, grupu, na sredini izmeu prirodnih i drutvenih nauka); teorijske nauke
nauke iji je cilj otkrivanje istine na jednom podruju istraivanja; primenjene ili praktine
nauke nauke iji je cilj primena jedne ili vie teorijskih nauka radi postizanja neke praktine
koristi; genetike nauke nauke koje izuavaju nastanak i razvoj predmeta i pojava odreene
vrste; sistematske nauke nauke koje izuavaju i nastoje da sistematski zaokrue saznanja o

jednom podruju, ... . Ima mislilaca koji u nauku ukljuuju i filosofiji pa tada prave razliku
izmeu opte nauke (filosofije) i posebnih nauka (sve ostale nauke). Pored ove, postoje i
druge distinkcije izmeu nauka, a dosta je prisutna ona izmeu: fundamentalnih i primenjenih
nauka, optih i specijalnih, faktikih i normativnih, teorijskih i istorijskih, i deskriptivnih,
eksplikativnih i instrumentalnih nauka.
Ono to je bitna karakteristika fundamentalnih nauka jeste da njihovi rezultati slue kao
polazne premise za izvoenje osnovnih stavova primenjenih nauka, odnosno kao aparat kojim se
sluimo da bismo uspeno obavili funkciju saznanja i praktine kontrole objekata primenjenih
nauka. Takve nauke su logika, matematika, teorijska fizika, opta hemija, opta biologija, itd.
Primenjene nauke se, za razliku od fundamentalnih, direktno bave praktinim problemima i
sadre ne samo objanjenja neposrednih iskustvenih pojava ve i uputstava za kontrolu i
praktino ovladavanje njima. Veinu izraza njihovog jezika ine izrazi deskriptivni, konkretni,
pojedinani ili niskog stepena optosti; metodoloki, teite je na tehnikom prikupljanju i
klasifikovanju podataka. Iako se odnos opteg i specijalnog u izvesnom smislu poklapa sa
odnosom fundamentalnog i primenjljivog, ipak postoje izvesne razlike. Naime, pojmovi opteposebno su relativni. Otud se i fundamentalne i primenjene nauke mogu dalje deliti na opte i
specijalne. S druge strane, i primenjene nauke se mogu deliti na opte i specijalne.
I pored toga to protivstav faktiko normativno insistira na razlici izmeu znanja o tome
kakva stvarnost jeste i znanja o tome kakva bi trebala da bude, ili kako bi trebalo da delujemo da
bismo postigli neki odreeni cilj u pojedinim nauka nalazimo prisustvo elemenata i jednog i
drugog. Ono po emu se razlikuju teorijske i istorijske nauke jeste: (1) svrha teorijskih nauka je
saznanje strukture onoga to je dato: polazna taka je neposredno iskustvo o objektima, a cilj je
utvrivanje zakona, tj. optih i konstantnih nunih odnosa, a istorijske nauke imaju prvenstveno
za cilj rekonstrukciju pojedinanih pojava u njihovoj maksimalnoj konkretnosti; (2) prve tragaju
za uzrocima koji na svakom mestu i u svakom vremenu pod odreenim uslovima dovode do
odreenih efekata, druge tee da otkriju konkretne inioce koji su na jednom odreenom mestu i
u odreenom vremenu doveli do izvesnog istorijskog dogaaja.
Podeli nauka se pribegava iz isto praktinih razloga - da bi se omoguila vea
specijalizacija i dublje sagledavanje pojedinih segmenata beskonano sloene i kompleksne
stvarnosti. Prema nalazima M. Peia, celokupan sistem nauka najee se deli na pet velikih
kompleksa:
filozofske - podrazumevaju one nauke koje utvruju najoptija saznanja o prirodi,
drutvu i ljudskom miljenju, kao jedinstvenim delovima univerzuma;
matematike nauke su instrumentalne nauke - one se ne bave ni opisivanjem ni
objanjenjem iskustvenih injenica, ve izgraivanjem instrumenata saznanja kojima
se druge nauke mogu sluiti u ostvarivanju svojih ciljeva;
prirodne - prouavaju prirodu u uem smislu, odnosno neorganske i organske pojave,
ukljuujui i oveka kao prirodno bie;
psiholoke - prouavaju psihiki ivot oveka koji je delom prirodna, a delom
drutvena pojava, i
drutvene nauke prouavaju drutvo sa svim svojim manifestacijama, ukljuujui i
oveka kao drutveno bie.

U svakom od navedenih kompleksa nauka, na osnovu takozvanih klasifikacijskih

analogona, izdvajaju se posebne nauke, koje su sline po karakteru i strukturi svojih predmeta.
Na osnovu predmetnih klasifikacijskih analogona, u svakom od ovih kompleksa razlikuju se:
opte - izuavaju opta i zajednika svojstva pojava koje ine odreeni kompleks
stvarnosti;
posebne nauke - izuavaju pojedine delove, odnosno segmente stvarnosti u okviru tih
kompleksa;
empirijske - koje za svoj predmet prouavanja imaju stvari i injenice koje su
dostupne ulima i iskustvu, i
egzaktne - one koje ispituju strukture, odnose i zakone koji mogu biti matematiki
izraeni.
Nauke se, osim po predmetu, dele i po metodu. Na osnovu metodskih klasifikacijskih
analogona one se obino dele na:
deskriptivne su one nauke koje opisuju pojave, procese, odnose, i
eksplikativne nauke - su one koje objanjavaju pojave, procese i odnose.
Pored podele na osnovu predmetnih i metodskih klasifikacijskih analogona, nauke se jo
dele i po ljudskoj svrsi. Tu se pre svega razlikuju:
indikativne nauke iji su objekti istraivanja nezavisni od oveka i njegovih elja,
stavova i vrednosti. (Tu se najee svrstavaju kompleksi prirodnih, matematikih
i psiholokih nauka);
normativne nauke koje prouavaju drutvene pojave, procese i odnose i u ijoj
osnovi lee ljudske elje, interesi i tenje;
fundamentalne nauke koje istrauju svoj predmet bez obzira na neposrednu
primenu svojih rezultata u praksi. (Njihova otkria slue kao polazna premisa za
izvoenje osnovnih stavova primenjenih nauka. Takve nauke su, na primer,
teorijska fizika, opta biologija, opta sociologija i dr.), i
primenjene nauke - istrauju svoj predmet prvenstveno sa ciljem da njihovi
rezultati slue praksi, odnosno reenju odreenih praktinih problema. Tu spadaju
razne tehnike, zatim medicinske discipline, i td..
5.Odnos nauke i drugih sistema ideja, vjerovanja i prakse
Platon i Aristotel isticali da filosofsko miljenje otpoinje divljenjem onome to se drugima ini
razumljivim samo po sebi i beznaajnim, divljenjem da stvari uopte jesu, a ne da nisu. Obuzetost
tim divljenjem je stalni patos filosofije. Pitanje o poreklu svih stvari obavezno vodi razlikovanju
celine i delova u svemu. Razotkriva se da se celina ne da izvesti iz pojedinanog, da se istina ne
vaspostavlja naprosto u saznavanju, pravednost ne nastaje neposrednim delovanjem, nego svemu
tome u temeljima lei Jedno to sve utemeljuje. Osnovno iskustvo filosofije jeste obuzetost tim
temeljem svega, izvorom i poreklom rei, ina i delanja. Nadalje se ukazuje i pokazuje kako to
Jedno jedino u svemu, uopte, bitno i temeljno stoji u dodiru s biti oveka: bitak sam, bie i bit
oveka neraskidivo su povezani. Za Platona bitak je ideja ono stalno iza vidljivog sveta, i dobro

emu tei svaka radnja. Aristotel razumeva celinu bia iz najviih naela i uzroka, artikuliui ga
kategorijama najviim rodovima, i poimajui ga u stalnom kretanju, prelazu iz mogueg u
zbiljsko. Time se bavi prva filosofija metafizika.
Srednjevekovna misao slui teologiji kao orue za objanjenje bia Bog ga je stvorio iz
niega. U okrilju srednjovekovne metafizike razvile su se: ontologija pita o biu kao takvom,
racionalna teologija razmatra najvie bie, racionalna kosmologija promilja bie u celini, i
racionalna psihologija zahvata duu kao mesto gde se ta celina ogleda.
Iz njih su se razvile novovekovne nauke u skladu sa osnovnom premisom novog veka da je
bie predmet misaopnog subjekta. Novovekovna filozofija otpoinje da shvata sve to jest kao
mogui odbjekt misaonog subjekta. Tako Dekart kae: mislim, dakle jesam. Kant prtedmete
poima kao proizvode apriorne spoznaje. Bitak je za Hegela apsolutno miljenje, a za Marksa
proizvodnja. Tako da vremenom nastaje nova filosofska disciplina gnoseologija, a razvoj
posebnih nauka nametnuo je potrebu za epistemologijom filosofskom refleksijom o naukama
kao takvim. Nain na koji miljenje moe izgovoriti bie razmatra logika, norme pravilnog i
moralnog delovanja etika, a pravila umetnikog proizvoenja estetika.
Kao misao iskona nijedna izvorna filosofija vremenom ne zastareva, niti se moe kasnije
prevladati, zato to se uvek vraa istim problemima koje oveku namee njegov opstanak u svetu.
Nauka i filozofija se razlikuju po predmetu istraivanja. Filosofija tei za istinitom spoznajmom
totaliteta. Poto totalitet nije mogue zahvatiti ulno, filosofija se u svom istraivanju slui samo
racionalnim metodama. Iz ovog proizlazi da filosofska misao podlee samo logikoj verifikaciji.
ulno doivljavanje je uvek ogranieno na jedan deo totaliteta, pa svaka empirijska verifikacija
izlazi iz okvira filosofije. Poto se saznanja kreu prema potpunoj verifikaciji, nuno se iz okrilja
filosofije izdvajaju posebne nauke. A da bi se neka nauka izdvojila iz krila filosofije trebalo je:
definisati vlastiti predmet istraivanja, i
razviti vlastite metode istraivanja
Nove nauke, koje su se izdvojile iz krila filosofije, daleko su uspenije u definisanju
vlastitog predmeta istraivanja nego to su to u odreivanju svojih metoda istraivanja. Otuda u
njima i dominira racionalni pristup. Uticaj filosofije na nauku evidentan je i u interperatciji
rezultata istraivanja - saznanja o jednom predmetu nastoje se protegnuti i izvan njega.
Pojedinanim saznanjima objanjava se predmet nauke, a on je uvek samo jedan deo objektivne
stvarnosti. Znai, objektivnu stvarnost, totalitet, nije mogue objasniti bez povezivanja
pojedinanih saznanja - bez povezivanja rezultata istraivanja svih nauka. Filosofija i treba da
objanjava totalitet objedinjavanjem znanja posebnih nauka.
Nauna istina jeste vrednost u dvostrukom smislu: ona zadovoljava znatielju - jednu od
osnovnih ovekovih potreba, i ima instrumentalnu vrednost, jer se moe primeniti pri obavljanju
mnogih praktinih delatnosti i aktivnosti. Nauka objanjava objektivnu stvarnost, a tehnikom je
ovek ovladava. Naime, u najirem smislu rei tehnika jeste skup odreenih postupaka i primena
sredstava za ostvarivanje nekih korisnih ciljeva. Ovo antropoloko-instrumentalno razumevanje
pojma tehnike moe da ima trostruko znaenje:
(1) tehnika je, nasuprot prirodi, svaka aktivna delatnost preobraenja, oblikovanja i
iskoriavanja prirodnih stvari i sila radi zadovoljenja ljudskih potreba, elja, ciljeva i ideja
uopte, odnosno podruje ove delatnosti i njenih proizvoda;
(2) za razliku od ove delatnosti same, formalna strana tog oblikovanja, nain postupaka,
zbir sredstava i pravila za izvoenje nekih tehnikih ili drugih ciljeva;

(3) za razliku od stvaralatva umetnosti i umea, tehnika je danas u prvom redu mainsko
i infomatiarsko iskoriavanje prirode na osnovu saznanja novovekovne matematiko-fizike
prirodne nauke. Nauka omoguava oveku da povea efikasnost svog delovanja ukazujui na
potrebna sredstava, instrumente i umenosti i vetine. Tehnika, promiljena i domiljena sa ovog
aspekta, moe da bude objektivna (= tehniki instrumenti) i subjektivna (= umenost pojedinaca).
Ovladavanje objektivne stvarnosti ne moe da bude uspeno ukoliko se ne zasniva na istinitim
saznanjima o njoj, pa tehnika znai konanu praktinu proveru istinitosti naunih saznanja;
nauka rezultat svoje aktivnosti odreuje istinitou, a tehnika svoj efikasnou.
Nauna vizija sveta je ograniena vizija i zbog toga pored nauke ravnopravno nude
svoju viziju i drugi sistemi ideja, verovanja i prakse. Ve to da i oni postoje, govori o tome da
nauka ne moe da opie, objasni, razume ili osmisli sve slojeve naeg sveta i naeg iskustva
steenog u odnosima prema tome svetu. Ideologija, pored lanih i pristrasnih stavova sadri i
istinite iskaze o drutvenoj stvarnosti i istie kako se svet moe tumaiti i menjati u skladu sa
interesom neke grupe ili klase; politika pokazuje ta je u svetu kadra da uini volja za mo i
odlunost da se donesu i sprovedu vane odluke; pravo propisuje kako bi svet bio ureen da se
potuju njegove norme; etika upozorava kakav bi svet trebao da bude kada bi se pridravao
vrline; religija otkriva svet prema svetoj zamisli njegova tvorca; filosofija zamilja svet akakv bi
izgledao da je njegov tvorac bio filozof; umetnost nas tei da svet nije tako crn, jer ona stvara
lepi i slobodniji; tehnika nam stvara mogunosti da svet iznova stvaramo i razaramo ako njime
nismo zadovoljni.
Nauka se ne zadovoljava time da prikuplja injenice, da ih opisuje, sistematizuje,
klasifikuje, meri, definie, uoptava, dokazuje, objanjava, predvia, kontrolie i td., ve i da se
namee kao: nain orijentacije oveka u svetu, nain njegove adaptacije na promenljive uslove
prirodne, drutvene i kulturne sredine, nain transformacije sveta, metoda kontrole spoljanih
sila, tehnika dominacije nad silama koje su u oveku, umenost mobilizacije masa radi
ostvarivanja velikih drutvenih zadataka, vetina integracije ljudi, stvari i ideja (veliki sistemi),
put za identifikaciju oveka u svetu drugih bia, nain komunikacije sa prirodnim i drutvenim
univerzumom.
Zdrav razum jeste sposobnost suenja i rasuivanja. Oko razgraniavanja naune vizije
sveta i zdravorazumskog znanja postoje jo uvek znatne tekoe. U oba sluaja re je o znanjima
o materijalnom svetu koja se temelje na iskustvu i slue nam kao rukovodstvo u praktinoj
delatnosti. Ljudska svest jeste neka vrsta ogledala u kome se odslikavaju predmeti spoljanjeg
sveta. To znai da je ovo i ovakvo gledite nekritino ne uspeva da objasni ulne iluzije,
zablude, kao ni postojanje predstava i pojmova koji nemaju svoj korelat u stvarnosti sveta rada i
sveta ivota. On je i neophodna osnova svakog istinskog saznanja. Nauna saznanja objanjavaju
sve ono to golim okom ne moemo videti. imaju svoju iskustvenu osnovu i mogu da objasne i
ona iskustva pred kojima zdrav razum ostaje nenmoan i zapanje.
U teoriji se pojam ideologije javlja kao: celokupni misaoni, duhovni ivot jedne epohe;
tzv. duhovna nadgradnja nad drutveno-ekonomskom osnovom jednog sistema; politika
doktrina; svesno ili nesvesno idealiziranje ili prikrivanje vlastitih interesa (grupe, sloja, politike
stranke, pokreta i td.); tzv. lana, kriva, izopaena, fetiizirana svest i saznanja koja proizlaze iz
drutveno-istorijske odreenosti i ogranienosti njihovih realnih nosilaca; odreenje ideja kao
pokretaa istorijskog razvoja. Bitna razlika izmeu ideoloke i naune vizije sveta je u tome to
se do naunih stavova dolazi odreenim objektivnim i potpuno racionalnim postupkom, a kod
ideolokih stavova, uoptavanja se ne vre logikim putem ve na nain kojim se najuspenije
mogu zadovoljiti interesi odreene drutvene grupacije klase, kaste, naroda. Oni dakle nemaju

objektivni, racionalni, ve subjektivni, afektivni karakter. Svojom ideologijom odluujua

drutvena grupa nastoji da prikriva istinu. Zbog toga ona i ne trpi kritiko miljenje niti eli
verifikaciju. Bazirana na verovanju i suzbijanju kreativnosti ideologija odluujue drutvene
grupe zahteva poslunost. Prema tome ono to ideologija prikriva nauka otkriva. Nauka je
objektivna, jer njeno miljenje zavisi o onome o emu misli, a ideologija je subjektivna, jer njena
misao zavisi o onome ko misli. Iz ovog proizlazi neminovan sukob izmeu ideologije i nauke.
Vladajua ideologija svoju snagu temelji na politikoj moi i propagandi, a nauka na istinskoj
potrebi oveka da istinito objasni svet oko sebe svet rada i svet ivota. Uticaj vladajue
ideologije na nauke se konkretno iskazuje kroz nastojanja da:
sebe proglasi naukom;
suzbije nastanak i razvoj pojedinih nauka;
iskrivi nauna saznanja;
usmerava nauku prema istraivanjima koja njoj odgovaraju.
Zajedniko obeleje i nauke i umetnosti jeste spoznaja. Saznajni proces u nauci poinje
odvajanjem irelevantnih od relevantnih obeleja pojava, procesa i odnosa. Irelevantna obeleja
apstrahujemo, a relevantna uoptavamo. Na taj nain pristiemo do biti istovetnih pojava, procesa
i odnosa koju iskazujemo pojmom. Umetnost se temelji i zadrava na ulnom doivljavanju.
nauka miljenjem utvruje opte i izraava ga pojmom, umetnost intuicijom (lat. intuor = gledam
u) u konkretnom pronalazi opte i izraava ga tipom. Znai: ono to je miljenje i pojam u nauci
to je intuicija i tip u umetnosti. U kontinuumu saznanja umetnost se javlja prva; umetnika
spoznaja je ulna, konkretna, sugestivna, a nauna spoznaja je apstraktna, misaona, logina.
Nauka istinu zahvata misaono, a umetnost je ulno doivljava. Nauka se u otkrivanju svojih
saznanja slui simbolima, a umetnost znakovima. Postoji razlika izmeu simbola i znakova.
Simbole stvara ovek i on im odreuje i daje znaenja. Znakovi su delovi stvarnosti koji sami
neto znae.
Religija, jeste posebni sistem simbola, praen posebnim (religioznim) doivljajem, koji se
najee iskazuje kao doivljaj svetog. Religija kao sistem simbola ukljuuje: misaoni nivo i
predstave, nivo ponaanja i materijalizovanu simboliku. Po tome se ona i razlikuje od nauke.
Misaoni nivo i predstave sadri predstave i poglede o svetu i oveku u povezanopsti s posebnom
viom, ili osnovnom, natprirodnom, transcedentnom, sasvim drugom stvarnou. Ono
to ini bit religije jeste da su te predstave i ti pogledi formulisani u mitovima i mitologijama, a
iskazani u svetim knjigama i kodifikovani u dogmama. Dogma je suprotna metodikoj skepsi,
kritikom ispitivanju, filosofskom i naunom istraivanju i stvaralakom otkrivanju istine koja
nigde i nikada nije unapred data ili (prirodno odnosnonatprirodno) objavljena i utvrena.
Za religiju je specifina povezanost odreenog sistema simbola s doivljajem svetog.
6.Pojam metodologije socijalnih istraivanja

Nauka koja se posebno bavi naunim istraivanjima metoda (naina) kojima se istrauje koja stie nauno saznanje o metodama naziva se metodologija. Dakle, metodologija je nauka o
metodima sticanja naunog saznanja odnosno o metodima naunog istraivanja. Rasprostranjena
su
shvatanja da je metodologija logika disciplina ili da je metodologija disciplina
epistemologije ili gnoseologoije, pa se smatra da:
nauna disciplina druge nauke (u ovom sluaju logike) ne moe da bude posebna
nauka, i

metod i predmet su bitni i nerazdvojni inioci svake nauke i naune discipline, pa su

nauna saznanja i nauna istraivanja metode odreene nauke odnosno naune
discipline, sastavni delovi te nauke, odnosno naune discipline.
Nain sticanja naunog saznanja odnosno naunog istraivanja nije inilac predmeta
nauke - naune discipline, ve meu njima postoji funkcionalni i normativno-instrumentalni
odnos u kome metod ima polivalentnu ulogu. Meuzavisnost predmeta i metoda nauke je
neposredna, ali ona ne onemoguava ve zahteva posebno sistematsko nauno istraivanje i
nauno saznanje o metodu (metodama). Nauno saznanje o optim, posebnim i specifikovanim
pravilima u sprovoenju naunog istraivanja i sticanju naunog saznanja o predmetima nauke i
naunih saznanja upravo zahteva postojanje posebne nauke kakva je metodologija. Iz sutine
saznanja proizlazi da je svako istinito i smisleno saznanje logino, tj. da je u skladu sa normama
logikog miljenja. Ovo pogotovu vai za nauno saznanje i nauno istraivanje. Zato se i
metodologija definie kao logika disciplina. Meutim, metodologija se ne sastoji samo od
logikih pravila. Metodologija se definie kao normativna nauka. Predmet istraivanja u
metodologiji su nauna saznanja o nauno-istraivakoj praksi i norme koje propisuju odreene
aktivnosti i ponaanja u procesima naunog istraivanja i sticanja naunog saznanja.
Metodologija na osnovu svog naunog saznanja utvruje interpretaciju i primenu ve postojeih i
uvoenje novih pravila. Imajui u vidu ulogu empirijskih saznanja i primenu rezultata
istraivanja odnosno naunih saznanja metodologije, ona se moe smatrati empirijsko-teorijskom
naukom.
7.Sastavni dijelovi metodologije socijalnih istraivanja

Sadraj saznanja koja ulaze u sastav metodologije mogla bi se svrstati u sledee tri
funkcionalne celine, odnosno u tri posebna dela:
1)
nauna saznanja o pravilima logike i odnosima pravila logike sa metodama i
predmetom istraivanja.
2)
epistemoloki ili saznajni
3)
nauno-strategijski
Skup velikih promena u naunom saznanju o predmetu i metodu nauke, naroito ako se
promene odnose na postulativna i aksiomatska saznanja, vodi promenama u uspostavljenom
sistemu naunog saznanja, u njegovom poretku. Tako se ostvaruje tok ulaska u takozvanu naunu
revoluciju odnosno u promenu naune paradigme. Prema kriterijumu odredaba predmeta i
odnosa metoda prema njemu najee se razlikuju:
Opta metodologija izuava opta pravila naunog istraivanja, tj. ona koja vae za
istraivanja svih vrsta i u svim naukama;
Metodologija prirodnih nauka istrauje odnosno obrauje metode naunog saznanja
i istraivanja koja se koriste u prirodnim naukama;
Metodologija drutvenih nauka bavi se metodama koje se upotrebljavaju u
drutvenim naukama;
Metodologija pojedinih nauka (specijalne metodologije, kao npr metodologija
pravnih nauka) nauno izuavaju metode koje se primenjuju u istraivanjima
odnosno sticanju naunih saznanja u pojedinim naukama odnosno naunim
disciplinama.
Ova klasifikacija ne opovrgava stanovite da je metodologija jedna nauka, jedan
koherentan nauni sistem i poredak, u kome je samo predmet metodologije klasifikovan po

optosti. Posebne metodologije se bave naunim izuavanjima svih metoda koje se koriste u
istraivanjima - sticanju naunog saznanja o posebnoj grupi srodnih nauka odnosno u jednoj
nauci ili jednoj naunoj disciplini. Osnovni razlog za ovo je to se skoro sve metode koriste ili se
mogu primenjivati u istraivanjima predmeta svake grupe srodnih nauka, ili svake nauke
odnosno naune discipline, a samo se modaliteti primene manje ili vie meusobno razlikuju.
Kriterijum paradigmi, odnosno metodolokog pravca uvaava razlike u pristupima,
postulatima i aksiomima pojedinih metodolokih pravaca ili tanije njihove konceptualne razlike.
Ali ni te konceptualne razlike, ma koliko bile velike, ne iskljuuju odnos opteg, posebnog i
pojedinanog ak i kada se razlikuju u stavovima o mogunostima istraivanja odreenih
predmeta nauke i valjanosti i primenljivosti odreenih metoda. Metodologija je sloena nauka
iji sistem i poredak ine mnogi meuzavisni i meusobno uslovljeni i proeti delovi koji se samo
uslovno mogu odvajati i tretirati kao posebni.
8.Logike osnove metodologije socijelnih istrivanja
Logiku osnovu metodologije naunog rada ine delovi logike koji se najneposrednije
odnose na procese istinitog miljenja. Logike osnove metodologije naunog rada ine:
definicije miljenja, principi i zakoni istinitog miljenja i pitanja imenovanja,
oznaavanja, znaenja i jezika kao sredstva i predmeta miljenja;
oblici miljenja - uenje o pojmu, stavu, sudu i zakljuku odnosno iskazivanje,
suenje, zakljuivanje ukljuujui dokazivanje i opovrgavanje;
osnovne metode i njihovi postupci (analiza - sinteza, apstrakcija - konkretizacija,
specifikacija - generalizacija, dedukcija - indukcija i analogija odnosno
komparacija).
U naunoj zajednici miljenje se definie kao sloen proces u kome su sadrane psihike,
mentalne, fizike i drutvene (= organizacijske) komponente. U procesu naunog rada ono je
uvek predmetno (uvek se misli o neemu), a odigrava se kroz sledee faze: opaanje predstavljanje - poimanje (formiranje pojma) i promiljanje. Istinito miljenje istinski saznaje
predmet koji se istrauje. Ono saoptava tane tvrdnje o predmetu miljenja. Moe se govoriti o
razliitim stepenima istinitosti odnosno pogrenosti miljenja.
Jedan od logikih sistema valencije miljenja razlikuje:
a) moguu istinitost,
b) verovatnu,
v) izvesnu, i
g) nunu istinitost.
Isto tako razlikuje:
a) moguu pgrenost,
b) verovatnu,
v) izvesnu, i
g) nunu pogrenost.
U logici se javljaju i razlike u principima pri emu se suprotstavljaju principi formalne,
elementarne logike principima dijalektike logike. Kao principi formalne logike navodi se:
a) prost identitet;
b) prosta neprotivurenost;
v) iskljuenje treeg i
g) princip dovoljnog razloga.

Nasuprot tome principi dijalektikog miljenja bili bi:

a) princip sloenosti;
b) princip konkretnog dijalektikog identiteta;
v) jedinstvo suprotnosti;
g) jedinstvo protivurenosti.
S obzirom da se miljenje u nauci kree od razlikovanja, preko shvatanja odnosa,
poreenja do sjedinjavanja razliitog, mogu se evidentirati i mogui zakoni istinitog miljenja.
Tu se mogu zapaziti dve grupe zakona. Prvu moemo nazvati zakonima osnovnih odluka istinitog
miljenja, a drugu zakonima isitinitog zamiljanja predmeta.
U prvu grupu, meu zakone osnovnih odlika istinitog miljenja moemo uvrstiti sledee
zakone:
predmetnosti - to znai da je neophodno da se miljenje odnosi na neki predmet
miljenja;
sadrajnosti - zahtev da miljenje bude ispunjeno odreenim sadrajem;
odreenosti - zahtev da miljenje o predmetu nauke bude odreeno;
osnovanosti - zahtev da miljenje bude zasnovano, a ne proizvoljno;
logike povezanosti - zahtev za logikom konzistentnou i smislenou i
stalnosti i razvojnosti.
Drugu grupu, u koje smo uvrstili zakone istinitog zamiljanja predmeta, ine dve
podgrupe, tanije jedan opti zakon objektivnog zamiljanja predmeta i jedna podgrupa koja
obuhvata posebne zakone jedinstva, identiteta, raznovrsnosti, suprotnosti, protivurenosti
odnosno neprotivurenosti i stalnosti i razvojnosti zamiljanja predmeta.
Opti zakon objektivnog zamiljanja predmeta zahteva, kao to je ve reeno, istinito
zamiljanje predmeta predmeta - onakvog kakav on zaista jeste. Ovaj zakon ima univerzalno
vaenje. Posebni zakoni su znatno jasniji i primenljiviji u procesu naunog rada. Prema
rezultatima metodolokih istraivanja oni su:
zakon istinitog zamiljanja jedinstva raznovrsnog
zakon identiteta
zakon razliitosti.
zakon suprotnosti
zakon protivurenosti i neprotivurenosti
zakon razvojnosti i stalnosti.
Mogui su razni kriterijumi za klasifikaciju predmeta miljenja i saznanja u
procesu naunog rada. Meu njima su: stepen i oblik razvoja predmeta, odnos prema subjektu,
oblik predmeta, sloenost predmeta. Mnotvo je jedinstvo raznovrsnih predmeta koji imaju neku
zajedniku kvalitativnu osobinu ili bitni odnos. Agregat je mnoina u kojoj su tano odreeni
odnosi lanova jednih prema drugima, ali unutar njih nije uspostavljen hijerarhijski red, tj. odnos
viih i niih lanova. Grupa je mnoina ma po emu jednovrsnih ili srodnih lanova organizacije.
Klasa, razred i rod su mnotva jednovrsnih lanova - inilaca koji ine celinu na osnovu nekih
zajednikih osobina odnosno svojstava. Niz i red imaju zajedniku osobinu da lanovi koji ih ine
slede jedan drugog po nekom svojstvu. Posebna karakteristika reda je da u sebi sadri
hijerarhijsku odredbu zasnovanu na odreenom svojstvu. Za kolektiv je karakteristina unutranja
povezanost visokog stepena i intenzivni odnosi, a prvenstveno se odnosi na ljude i njihove
ureene mnoine. Sistem je u savremenim naunim istraivanjima bitan pojam, koji se definie se
na razne naine. Za miljenje o sistemu bitne su odredbe:

a) to je celina,
b) u kojoj su uspostavljeni preteno saglasni i funkcionalni odnosi relativno
stalnih inilaca strukture,
v) u kome se vre odreene meusobno povezane funkcije,
g) koji kao celina vri odreene funkcije u okruenju,
d) tei odranju ravnotee,
) prema okruenju odnosi se kao posebnost.
9.Posebnost metodologije socijalnih istraivanja

Nauka ima svoj utvreni predmet i svoj metod, odnosno svoje metode. Jedan pravilno
odreen predmet logino podrazumeva jednu nauku. Svaka od nauka treba da ima svoj metod
sticanja naunog saznanja odnosno naunog istraivanja. Metod nauke ima svojstvo
kumulativnog termina kome odgovara sadrina pojma "sistematizovan korpus koncepcija i
metoda istraivanja predmeta nauka". Izmeu specifinosti predmeta nauke, odnosno naune
discipline i naina istraivanja tog predmeta postoje znatne meuzavisnosti. One se manifestuju,
bar u tri vida:
Prvo, kao koncepcija naina istraivanja predmeta koja mora da bude razliita od drugih
koncepcija bar onoliko koliko im je predmet razliit od drugih i u onome u emu se predmet
razlikuje od drugih;
Drugo, u specifinosti primene metoda u istraivanju predmeta, tako da budu primerene
njegovim specifinostima.
Tree, u tehnikama, postupcima i naroito instrumentima, obradi, interpretaciji podataka i
zakljuivanju.
Sadraji sastavnih delova metodologije naunog rada su:
Prvi, logiki deo ima isti osnovni sadraj kao i u svim metodologijama drutvenih nauka u
okviru istih logikih sistema.
Drugi, epistemoloki deo, baziran je na saznanjima o pojavama, procesima i metodima
njihovih istraivanja.
Trei deo sadri saznanje o odnosima meuzavisnosti razvoja naunog saznanja o
procesima i pojavama, s jedne, i metodologije odnosno metoda naunog rada s druge strane.
Njeni zadaci proizilaze iz dve osnovne potrebe. Prvo, to su praktine potrebe i zahtevi.
Drugo, to su potrebe i zahtevi nauke, naunog saznanja i naunog istraivanja, iji su predmet
pojave, procesi i odnosi. Iz toga proistiu dva zahteva upuena metodologiji:
da obezbedi metode sticanja valjanog naunog saznanja o pojavama i procesima
koje se moe primeniti i u praktikovanju, i
da iznae metode o sticanju saznanja i o nainima uspenog osposobljavanja za
primenu naunih saznanja u praksi.
Zadaci metodologije, pojednostavljeno kazano, su da:
otkrije, razvija i omogui korienje metoda za sticanje naunog saznanja o
pojavama, procesima i metodama praktikovanja tog saznanja;
otkriva, razvija i omogui razvoj metoda osposobljavanja za korienje naunog
saznanja i metoda sticanja naunog saznanja;
otkriva, razvija i omoguava metode naunog saznanja i naunog istraivanja pojava,
procesa i odnosa kao predmeta naukee i metode izgraivanja i provere teorije o
stvarnosti kao predmeta nauke;

otkriva, razvija, proverava i verifikuje metode istraivanja i da o tome razvija teoriju.

10.Izvori metodolokih saznanja

Metodologija, odnosno metodologija naunog rada je zasnovana na mnogim, mnogo puta

na raznim mestima, od mnogih istraivaa sticanim, proveravanim, sistematizovanim i
promiljanim, iskustvenim i teorijskim saznanjima. Sutinska odredba predmeta metodologije
upravo je nastojanje da se meritorno odgovori na pitanje kako nauno saznati istinu.
Metodologija polazi sa stanovita da im postoji smisleno pitanje verovatno je da postoji i istinit
odgovor na njega, im postoje manifestacije pojava i procesa, direktne ili indirektne, moguno je
i istinito saznanje o njima, samo treba nai pravi nain da se doe do njega. To stanovite
opredeljuje i izvore metodologije.
Prvi opti izvor metodolokih saznanja je filosofija kao sistematizovano opte
promiljanje celokupnog iskustva i predvianja razvoja oveka, prirode i ljudskog drutva.
Iskazivana miljenja su uvek dokazivana ili pobijana nekakvim argumentima, a stanje i situacije
su opisivani, uporeivani, klasifikovani i objanjavani odreenim procedurama. Upravo ta
injenica ini filosofiju nezamenjivim izvorom metodolokih saznanja, a posebno njenu
disciplinu epistemologiju.
Drugi neizbean izvor metodolokih saznanja je logika, koja sadri znatne komponente
osnova metodologije. Pravila i kriterijumi istinitog miljenja sadrani i izgraeni u logici su
nezaobilazni strukturni inioci metodolokih saznanja.
Trei izvor metodolokih saznanja je sociologija saznanja koja se bavi meuzavisnostima
izmeu svojstava drutva, svojstava organizacija i drutvenih saznanja ukljuujui i nauno
saznanje o organizaciji i upravljanju.
etvrti izvor su postojea nauna saznanja o raznim predmetima nauke i o metodama
saznanja u okvirima raznih nauka. Za nauni rad posebno su vana nauna saznanja u drutvenim
naukama.
Peti izvor su sistematizovana i nesistematizovana istraivaka iskustva, odnosno
evidentirana praksa istraivanja sadrana i iskazana u mnogim realizovanim istraivakim
projektima sa raznim predmetima i metodama istraivanja u okviru raznih nauka.
esti izvor su specijalna metodoloka istraivanja. Predmet ovih istraivanja su procesi,
tj. procedure konceptualizacije izrade projekata istraivanja i struktura i forme tih projekata,
tokovi realizacije istraivanja, karakteristike, mogunosti i praktikovanje odreenih metodolokih
koncepata i metode istraivanja, itd.
Svi ovi izvori se koriste istovremeno u razvoju metodologije naunog rada i metoda
nauke, ali se mogu korisititi i u raznim spregama i pojedinano. U pitanje odnosa metodologije
naunog rada i drutvenih nauka spada, nesumnjivo i pitanje njene samostalnosti. Pored dosada
kazanog nuno je jo jednom ukazati: metodologija je srodna filosofiji (epistemologiji) i logici,
ali se ne moe smatrati njihovim disciplinama.
11.Odreenje naune istine
Osnovni smisao naunog rada jeste utvrivanje istine o relacijama, o odnosima: ideja/teorije
organizacija norme organizaciona akcija (=organizacioni procesi) rezultat. Vane

meufaze su organizacije norme organizacione akcije (=organizacioni procesi i odnosi). U

procesu saznanja istine o organizaciji materije i materijalnoj organizaciji i njenim procesima i
odnosima, kao vrednosti kao retke vrednosti, polazimo od pretpostavke da ona, kao takva,
postoji i da se moe spoznati. Osnovna svojstva istine su da se skriva, zbog toga se i veoma
teko moe saznati, i da ne gubi na svojoj vrednosti onda kada se deli sa drugim ljudima. Sve
teorije istine mogu se podeliti u dve osnovne grupe - u objektivistike i subjektivistike teorije
istine. Po objektivistikim teorijama istina postoji u objektivnoj stvarnosti - stvarnosti koja je
nezavisna i od oveka i od oveanstva. Kod subjektivistikih teorija mislioci su svoju
istraivaku radoznalost usmerili ka iznalaenju nekog merila po kome bi svaki pojedinac sam za
sebe mogao da utvrdi ta jeste a ta nije istina.
Meu teorijama istine najpoznatija je teorija adekvacije (= teorija korespodentnosti klasina teorija istine) po kojoj je istina svojstvo suda, a sastoji se u slaganju miljenja sa
stvarnou (adaequtio intellectus et rei), u saglasnosti suda sa onim o emu sudimo, bez obzira
to je ono onakvo kakvo jeste i bez obzira na to kako mi o tome sudimo. Po ovoj teoriji istina nije
neko interno svojstvo suda, ve je svojstvo koje on poseduje u odnosu prema realnosti, prema
stvarima, prema predmetima, prema biima, prema objektivnom stanju - prema onome to jest.
Teorija korespodentnosti, prema suptilnim analizama i dijagnozama filosofa, boluje od
dogmatizma sadranog u tvrenju da nai stavovi, stavovi za koje smatramo da su istiniti,
odgovaraju stavrnosti. Druga tekoa teorije korespodentnosti sastoji se u njenoj
nepripremljenosti na sve one apstraktne stavove koji nisu neposredno uopteni iz iskustva, ve su
izvedeni iz drugih stavova na osnovu izvesnih opteusvojenih pravila (na primer, u logici i
matematici ), i koji moda vrlo efikasno slue kao rukovodstvo za praktinu delatnost, ali je
nemogue rei kakvom injenikom stanju odgovaraju.
U najnovije vreme sve vie dolazi do izraaja semantika teorija, iji je tvorac Alfred Tarski. Po
ovoj teoriji, u jeziku sa specifinom strukturom reenica je istinita ako je zadovoljavaju svi
objekti, a neistinita inae. Opta definicija istine prema ovoj teoriji glasi:Jedna reenica je
istinita onda i samo onda ako je zadovoljavaju svi odgovarajui objekti, lana je ako je
nezadovoljava nijedan.
Teorija evidencije (lat. evidens = o~evidnost) prihvata tradicionalno miljenje da je istina
u sudu, ali smatraju da ona nije u slaganju suda sa stvarnou, nego u jednom internom svojstvu
suda - u neposrednom uvianju, samooevidnosti = evidenciji.
U grupu subjektivistikih i relativistikih teorija spada i takozvana imanentna teorija
istine,koja ukazuje da jedan stav treba smatrati istinitim samo onda kada smo neposredno svesni
da je on logiki nuno proistekao iz izvesnih premisa. To znai da nije bitno da se stav moe
stvarno izvesti i dokazati, ve je bitno samo ovo nae neposredno uverenje.
Teorija koherentnosti zastupa stajalite da je istina interno svojstvo misli, ali istovremeno
pocrtavaju da to svojstvo ne moe pripadati pojedinim sudovima uzetim izolovano, nego samo
jednom misaonoj celini. Istina se svodi na unutranji sklad miljenja - na slaganje jednih misli i
stavova s drugima, na neophodnoj povezanosti jednog stava sa svim drugim elementima
celokupnog skupa znanja.
Pragmatika ( gr. pragma = delo, delovanje, radnja, in, uspeh) teorija istine i njoj bliski
teoretiari poimaju istinu ne u meusobnom slaganju ideja niti u njihovom slaganju sa
stvarnou, ve u njihovom slaganju sa ovekovim potrebama - u njihovoj praktinoj korisnosti.
Da li je ideja istinita ili nestinita jedino se moe videti i utvrditi po njenim posledicama. Istina je,
prema tome, ideja koja donosi praktinu korist.
Za razliku od subjektivistikih teorija, koje nastoje definisati istinu bez pomoi pojma o
stvarnosti nezavisnoj od oveka, i kao takvo dosledno sprovedeno stanovite se ne moe oformiti

u teoriju a da se pritom izbegnu apsurdne konsekvence, objektivistike teorije pokuavaju

odrediti istinu kao neto to je potpuno nezavisno od oveka i od njegovog miljenja. U ovu
grupu teorija spadaju:
(a) objektivno-idealistika,
(b) aprioristika teorija Kanta i novokantovaca i
(c) eidetska ili logicistika teorija istine
Objektivni idealisti polaze od pretpostavke apsolutnog identiteta izmeu bia i istinitog miljenja.
Za njih je saznanje istinito svako ono koje posredno ili neposredno izrie apsolutnu identinost
objektivnog i subjektivnog. Aprioristika teorija jeste jedna od varijanti teorije koherentnosti.
Sigurne oznake apriornog znanja za Kanta su nunost i stroga sveoptost. Ova teorijska struja
nastoji da izbegne relativizam kome neizbeno vodi zahtev koherentnosti sam po sebi, kad nije
dopunjen nikakvim daljim i stroim uslovima. Relativno noviju ontoloku varijantu
objektivistike teorije istine nalazimo kod filosofa egzistenzije. Za egzistencijaliste istina je
bivstvovanje u svojoj nesakrivenosti. Istina je praksa ili ovek.
U naunim promiljanjima pod subjektivnom istinom se obino misli istina kojoj ne
odgovara nita objektivno i koja vredi samo za jednog ili samo za neke subjekte, dok se pod
objektivnom istinom misli istina koja odgovara nekim objektivnim odnosima i koja jednako vredi
za sve ljude. Apsolutna ili bezuslovna istina bila bi potpuna, sveobuhvatna i iscrpna istina, kojoj
se ne moe, kao takvoj, nita dodati i koja je zbog toga nepromenjljiva i vena. A, relativna ili
uslovna istina bila bi ona koja je nepotpuna, delimina istina, koja sadri i elemente neistine, pa
zbog toga moe biti korigovana, dopunjena i usavrena. Prema dijalektiko-humanistikoj
teoriji istine istina je: pojam ljudskog sveta, odnos i to odnos dva objekta ( prema jednom smo u
neposrednom a prema drugom u posrednom odnosu), osnovna ljudska vrednost iji pojam
obuhvata dva razliita vrednosna atributa: istinski i istinit, relativna ali istovremeno i objektivna
i istina je istorijska kategorija. A da bi jedan iskaz mogao da bude prihvaen kao nauno istinit
moraju se ispuniti sledei prethodni uslovi:
on mora da bude informativan njime se mora neto tvrditi; on mora obavljati
informativnu, a ne ekspresivnu ili preskriptivnu funkciju;
da bude drutveno smisaon drutveno komunikatibilan, i
da je obrazloen. Onda kada jedan iskaza zadovoljava sve ove prethodne uslove tek
tada on se moe ozbiljno uzeti u razmatranje kao hipoteza ija je nauna istina
mogua.
12.Pravila istinitog miljenja
Iz dijalektiko-humanistikog pojma istine proizlaze pravila istinitog miljenja. Ta pravila
posebnu vrednost imaju u procesu naunog rada. Radna definicija istine, promiljenja i
domiljena sa aspekta metodologije naunog rada glasi:
Istina je ljudsko saznanje o predmetima miljenja i naunog istraivanja koje
objektivno shvata i razume te predmete kakvi oni zaista jesu.
Ovu definiciju opravdavaju bar sledei argumenti:
ljudsko saznanje, miljenje i nauno istraivanje su sastavni deo ljudske prakse;
istina je sadraj i kvalitet svesti ljudi i ona postoji samo za njih i njihov je proizvod;
istina je objektivna, dakle intersubjektivna;
do nje se dolazi iskustvom i miljenjem, odnosno praksom;
istinitost miljenja i saznanja moe se na razne naine proveravati.

Navedeni (i drugi, ovde nenavedeni) argumenti upuuju nas na stanovite da je na osnovu

dosadanjeg naunog saznanja, znanja logike i metodologije, mogue postaviti odreena pravila
o procedurama miljenja koja ljude vode saznanju istine. U ovom sluaju mi prvenstveno imamo
u vidu naunu istinu. A, logika je u tom smislu formulisala osnovne zakone istinitog miljenja,
shvatajui ih kao objektivni kategorijalni odnos koji ini sutinu odreene grupe predmeta,
procesa ili pojava (njihova nastajanja, deavanja, postojanja, razvitak); opti nuan stav koji je
objektivan u odnosu na odreenu oblast predmeta, procesa ili pojava, tj. stav koji vai za svaki
predmet, odnosno pojavu te oblasti. Svaki zakon je misaoni izraz, u obliku stava, odreenog
objektivno kategorijalnog odnosa.
Zakoni istinitog miljenja su, sa objektivne strane, objektivni kategorijalni odnosi koji
ine sutinu logikih procesa i oblika miljenja kao istinitog shvatanja predmeta, procesa ili
pojave, a sa subjektivno saznajne strane, zakoni miljenja su osnovni opti stavovi koji su
objektivni u odnosu na celokupnu oblast istinitog miljenja. Dve su osnovne vrste zakona
istinitog miljenja:
1. zakoni osnovnih odlika istinitog miljenja, koji su optiji, i
2. zakoni istinitog zamiljanja predmeta, koji su posebniji.1
Zakoni osnovnih odlika istinitog miljenja, koji se bave njegovim svojstvima su:
zakon predmetnosti,
zakon sadrajnosti,
zakon odreenosti,
zakon logike zasnovanosti,
zakon logike povezanosti, i
zakon relativne stalnosti i razvojnosti.
Prvi uslov koji stvarno ispunjava i mora da ispuni istinito nauno miljenje o
pojavavama, procesima i odnosima jeste predmetnost miljenja. Svaki istinit pojam, sud, stav i
zakljuak, kao i svaka istinita teorija, pre svega su upravljeni na predmet i oni shvataju
objektivno svoj predmet, tj. oni su predmetni u ovom dvostrukom smislu. Upravo ovo je smisao
zakona o predmetnosti istinitog miljenja koji se moe izraziti stavom:
Istinito miljenje je predmetno u dvostrukom smislu: prvo, to je upravljeno na predmet
(=organizaciju, organizacioni proces) o kome se misli i, drugo, to taj predmet
(=organizaciju, organizacioni proces) objektivno zamilja onakvim kakav on stvarno
jeste.
Zakon objektivnosti miljenja je osnovni zakon istinitog miljenja, ali taj zakon je veoma
opteg karaktera. Sledea dva zakona miljenja, a to su zakon sadrajnosti i zakon odreenosti
miljenja, konkretizuju opti zakon objektivnosti isitinitog miljenja. Da bi miljenje bilo istinito
ono mora, ne samo uopte biti predmetno nego i shvatiti predmet onakvim kakav on jeste, to e
biti sluaj samo ukoliko logiki sadraj pojma, suda i zakljuka odgovara svome predmetu.
Miljenje, da bi bilo istinito mora biti ne samo sadrajno uopte nego mora biti sadrajno u
viem smislu, naime u smislu adekvatnosti logikog sadraja miljenja sadraju predmeta. Zakon
sadrajne adekvatnosti miljenja predmetu ostvaruje se u potpunosti samo u odnosu na pojedine
inioce i strane predmeta, ali ne i u odnosu na saznanje celine predmeta - celine organizacije
materije i materijalne organizacije, celine njihovih procesa i odnosa -, saznanje koje uvek nuno
ostaje manje ili vie formalno.
Svako miljenje u procesu naunog rada, ak i pojam, sud, zakljuak i stav uopte, po
svom logikom sadraju je odreen u tom smislu to znai odreeni predmet ili neku njegovu
1

stranu, kao i odreeno njegovo shvatanje. Istinito miljenje je odreeno u smislu stepena
izvesnosti saznanja ili logiko saznajnog modaliteta sudova, zakona i stavova uopte. Istinito
miljenje je odreeno u dvostrukom smislu: prvo, po svom sadrajno predmetnom znaenju i
drugo, po stepenu svoje saznajne izvesnosti i objektivne istinitosti. Zakon objektivnosti miljenja
je osnovni zakon istinitog miljenja, ali taj zakon je veoma opteg karaktera. Sledea dva zakona
miljenja, a to su zakon sadrajnosti i zakon odreenosti miljenja, konkretizuju opti zakon
objektivnosti isitinitog miljenja. Logiko zamiljanje svih predmeta kao prosto jednih ili kao
sloenih iz jednog, kao neprotivrenih i statikih, u stvari je jednostrano i formalno, dok je
dijalektiko svestrano miljenje konkretno i sadrajno adekvatnije predmetima pojavama,
procesima, odnosima.
Svako miljenje u procesu naunog rada, ak i pojam, sud, zakljuak i stav uopte, po
svom logikom sadraju je odreen u tom smislu to znai odreeni predmet ili neku njegovu
stranu, kao i odreeno njegovo shvatanje. Istinito miljenje je odreeno i u jednom drugom
smislu, naime u smislu stepena izvesnosti saznanja ili logiko saznajnog modaliteta sudova,
zakona i stavova uopte. Postoje tri osnovna oblika i stupnja zasnivanja istinitog miljenja, a to
su:
Obrazlaganje, koje se sastoji u navoenju izvesnih razloga za tanost odreenog
miljenja.
Drugi, vii stepen zasnovanosti miljenja jeste dokazanost mijenja koja se sastoji
u strogom, nauno-metodskom obrazloenju odreenog miljenja
Najvii oblik zasnivanja istinitosti miljenja jeste onaj oblik koji nae saznanje,
nae miljenje, neposredno vezuje sa njegovim predmetom, tj. sa objektivnom
stvarnou.
Logika povezanost istinitog miljenja ispoljava se u tri osnovna oblika:
prvo, kao prosta povezanost misli, kao povezanost pojmova i sudova jednih sa
drugima;
drugo, kao logika doslednost ili logiki skladna povezanost misli jednih sa
drugima i,
tree, kao sistematisnost miljenja, tj. kao saznajna potpuna, sreena i logiki
dosledna misaona slika ili sistem stavova o odreenoj oblasti predmeta saznanja.
13.Zakoni istinitog zamiljanja predmeta
Zakoni istinitog zamiljanja predmeta su gnoseoloki zakoni objektivno predmetnog
zamiljanja predmeta zasnovani na zakonima samih objektivnih stvari-procesa. Postoje opti i
posebni zakoni istinitog zamiljanja predmeta.
Opti zakon istinitog zamiljanja predmeta moe se formulisati stavom: Istinito miljenje
zamilja predmete onakvim kakvi oni objektivno jesu ili, krae, istinito miljenje je objektivno.
Izmeu objektivnosti i istinitosti postoji upravna srazmera to se moe izraziti principom:
Ukoliko je miljenje objektivnije utoliko je ono istinitije i obrnuto
Posebni zakoni istinitog zamiljanja predmeta su sledei:
I Zakoni jedinstva,
II Zakoni identiteta,
III Zakoni raznovrsnosti,
IV Zakoni suprotnosti,
V Zakoni protivrenosti i neprotivrenosti,

VI Zakoni stalnosti i razvojnosti predmeta miljenja.

Svi navedeni zakoni tiu se istinitog zamiljanja organizacija materije i materijalnih
organizacija, tj. oni definiu predmete istinitog miljenja, a tek time i same oblike i naine
istinitog miljenja.
I Zakoni jedinstva
S obzirom na injenicu da su razlikovanje i sjedinjavanje, praktino-misaona analiza i
sinteza, dve osnovne radnje ljudske prakse i ljudskoga miljenja, te da polaznu taku u naem
saznanju ini shvatanje razliitosti i jedinstva pojava objektivne stvarnosti, zakon jedinstva
raznovrsnog je osnovni zakon istinitog zamiljanja organizacije materije i materijalne
organizacije. Razlikujemo opte dijalektiko jedinstvo raznovrsnih inilaca i njegov krajnje
uproeni vid u sluaj, tj. prosto jedinstvo.
Opti zakon jedinstva predmeta izraava kompleksno jedinstvo raznovrsnih inilaca
predmeta i on se moe izraziti stavom:
Svaki realan sloen predmet jeste jedinstvo ili kompleks raznovrsnih i suprotnih, a u toku
svoga menjanja i protivrenih inilaca odnosno evidencija razvoja ili procesa. Sam princip
prostog jedinstva moe se izraziti stavom:
Svaki predmet sloen od relativno statikih i meusobno nezavisnih inilaca ini prosto
jedinstvo.
II Zakoni identiteta,
Postoje dve osnovne kategorije i dva zakona identiteta, nerazdvojno meusobno
povezana, a to su: kategorija i zakon opteg identiteta i kategorija i zakon posebnog
identiteta. Zakon opteg identiteta se moe izraziti stavovima:
Svaki sloen jedinstven i individualan predmet jeste jedno razliitih, suprotnih, a u
fazi promene predmeta, i protivrenih njegovih inilaca;
U svojoj potpunosti i celini svaki individualan, ma koliko kompleksan predmet, jeste
kompleksno identian i jedan u smislu jednosti mnogog, raznovrsnog i promenljivog.
Princip prostog identiteta se odnosi upravo na navedenu prostu identinu kategorijalnu
predmetnu odredbu i on se moe izraziti stavom:
U krajnje uproenom vidu svaki individualan predmet jeste prosto jedno.
III Zakoni razliitosti
Optim zakon razliitosti se utvruje injenica razliitosti svih jedinstvenih i identinih
sloenih predmeta, i on se moe izraziti stavom:
Svaki jedinstven i opte identian predmet sadri razliite inioce.
Zakon razliitosti bilo jedinstvenog bilo identinog jeste polazni stav dijalektike analize,
nasuprot naelima jedinstva i identiteta, koji predstavljaju principe dijalektike sinteze. Njime se
rukovodimo u saznanju sastava svih sloenih predmeta.
Princip proste razliitosti izraava spoljanju prostu razliitost predmeta i predmetnih
odredaba. On se moe izraziti stavom:
Svaki prost predmet i prosta odredba, kao i sloen individualan predmet, razlikuje se na
prost nain od svakog drugog takvog predmeta ili odredbe.
IV Zakoni suprotnosti
Opti zakon suprotnosti moe se formulisati sledeim stavom:
Svaki jedinstven i opte identian razvojan predmet sadri suprotne odredbe koje se
meusobno uslovljavaju i prelaze jedne u druge. Specijalan, granian sluaj opte suprotnosti
predstavlja prosta suprotnost. Ta suprotnost je predmet principa proste suprotnosti.

Princip proste suprotnosti moe se izraziti stavom:

Svake dve proste, kvalitativno ili kvantitativno bitno ili maksimalno razliite odredbe, su prosto
suprotne.
V Zakoni protivurenosti i neprotivurenosti
Zakon opte protivrenosti moe se izraziti stavom:
Svaki razvojan predmet, svaka stvar-proces, ukljuujui i procese i oblike miljenja,
sadri meusobno povezane, uslovljene i prelazne protivrene inioce. Optu protivrenost, kao
unutranju sutinu kretanja, procesa i razvoja, nalazimo u svima stvarima-procesima, u svima
razvojnim predmetima.
Zakon proste protivrenosti poseban je oblik zakona opte protivrenosti. Sam princip
proste protivrenosti moe se formulisati stavom:
Svake dve proste, razliite ili suprotne, odredbe u okviru jednog identinog predmeta ili identine
odredbe su prosto protivrene, tj. one se meusobno prosto iskljuuju.
Zakon opte neprotivrenosti moe se izraziti stavom:
Nijedan relativno statian jedinstven i identian predmet nije opte protivrean. Princip
proste neprotivrenosti moe se izraziti stavom:
Nijedan jedinstven niti identian predmet ili predmetna odredba ne sadri prostu
protivrenost.
VI Zakoni razvojnosti i stalnosti
Zakoni razvojnosti- Polazei do principa da se predmeti mogu menjati samo na osnovu
protivrenosti a da postoji opta dijalektika i posebna, prosta ili elementarno logika
protivrenost razlikujemo opti zakon razvojnosti i zakon proste promenljivosti predmeta
miljenja. Sam opti zakon razvojnosti moe se izraziti stavom:
Svaki razvojan predmet, kao zamisao stvari-procesa, razvija se na osnovu unutranjih
protivrenih inilaca u drugi razvojni predmet, ovaj u trei itd.
Optim zakonom stalnosti utvruje se opti sloeni oblik stalnosti svih kompleksnih
stvari-procesa. Taj se zakon moe izraziti stavom:
Svaka odreena stvar-proces je po svom identitetu i jedinstvu relativno nepromenljiva.
Zakon proste stalnosti se odnosi na stalnost prosto identinih, tj. prosto jednih predmeta i
odredaba i on se moe izraziti stavom:
Svaki prost predmet ili prosta odredba je, kao identino jedno, stalan.
14. Logike vrednosti
Na osnovu logikih valencija (koje definiemo kao saznajne vrednosti stavova i sudova
saznanja), razlikujemo dvovalentnu, trovalentnu i polivalentne logike. Klasina logika, kada je u
pitanju istinitost saznanja, razlikuje samo dve saznajne vrednosti stavova - istinu i pogreku izmeu kojih i izvan kojih ne postoji nikakva trea vrednost saznanja. Nesumnjivo je, dakle da
ako se prihvati stanovite da saznajna vrednost stavova ne mora biti ista istina ili ista pogreka,
ve da ima stavova ija je saznajna vrednost klasina dvovalentna logika, kao jednostrana i
ograniena mora biti zamenjena nekom drugom logikom koja doputa vei broj saznajnih
vrednosti. Stoga su u logiku uvedeni najpre trovalentni, a potom i polivalentni vrednosni sistemi.
Za nauku posebno je zanaajna multivalentna logika verovatnoe, shvaena kao osnova
logika, po kojoj je osnovna logika vlaencija saznanja upravo verovatnoa. Osnovni razlog za
ovakav pristup jeste shvatanje da postoje iskazi za koje se ne moe tvrditi ni da su istiniti ni da su
lani. Pod valencijom podrazumevamo osnovne vrednosti saznanja i broj tih vrednosti od ega

zavisi i valentnost date logike (tako logika koja priznaje samo dve valencije - istinu i pogreku jeste dvovalentna, ona koja pored njih uvodi i treu vrednost - "moguno", "nezavisno" ili
"verovatno" je trovalentna, a ona koja usvaja n-valencija je n-valentna), a pod modalitetom se
razume osnovni oblik istinitosti ili lanosti saznanja (tj. onaj oblik u kome "postoji" jedan stav ili
svi oblici u kojima se javljaju istinitost i pogreno saznanje).
Postoji jedna neodreena ili neutralna odredba vrednosti saznanja i etiri odreene
pozitivne valencije saznanja (moguno, verovatno, izvesno i nuno saznanje). Ove etiri
kategorije pozitivne vrednosti saznanja su, zapravo etiri osnovna oblika (modusa) istinitog
saznanja. Mogunost, verovatnoa, izvesnost i nunost, kao odredbe vrednosti saznanja ne mogu
biti nita drugo do odredbe istine.
U stvarnom saznanju postoji sledea skala gnoseolokih vrednosti: mogua istinitost, verovatna
istinitost, izvesna istinitost, nuna istinitost, mogua pogrenost, verovatna pogrenost, izvesna
pogrenost i nuna pogrenost, a ako se njima doda i kategorija neodreenosti, onda se dobija
devetovalentna logika kao logika stvarnog saznanja. Ova logika sve vrednosne kategorije
(valencije) shvata kao meusobno povezane i prelazne jedna u drugu, pri emu se taj prelaz vri u
dva osnovna pravca - od moguih u verovatne, izvesne i nune istine i od izvesnih i stvarnih
zabluda i pogreaka ka manjim pogrekama.