Академија струковних студија Западне Србије

Одсек Ужице

СЕМИНАРСКИ РАД

из предмета

Методе истраживања и научне комуникације

на тему

Улога теорија у истраживању

Ментор: Студент:
др Весна Васовић

Ужице, мај 2022.

Садржај
Увод 3

1. Појам истраживања 4

2. Улога теорија у истраживању 7

3. Теоријско методолошки приступ 10

4. Научне чињенице и научна теорија 14

4.1. Састав научне теорије 16

4.2. Подела научне теорије 17

Закључак 19

Литература 20

2
 Увод

Када се износе методолошка искуства, стечена у појединим истраживањима, да

би се брже развијала наука и шире разумела истраживачка исксутва, потребна је
посебна дисциплина која проучава делатну страну науке, и то је управо задатак
методологије.
Опште методе, као што су општа конкретна дијалектичка метода, метода
моделовања, статистичка метода и аксиоматска метода, примењују се у свим наукама.
Ове, и друге методе, попут анализе и синтезе, класификације и генерализације, научни
поступци у које су убрајају дефинисање појмова, постављање хипотеза, проверавање
научног сазнања су предмет опште методологије. У предмет опште методлогије спадају
и теорије, теорија о сазнајној вредности и теорија о погрешкама сазнања.
Наука је систем учења, теорија, теорема, принципа и основних појмова о
одређеној области предмета или појава, који се истражују научним методама, а
ослањају се на извесне праксом добијене чињенице.
Научно сазнање ни у једној области не може бити апсолутно нити дефинитвно.
Све теорије, учења, хипотезе су подложни промени или развоју. Развојност је уствари
одлика целокупног обичног и научног људског сазнања. А два су основна дела сваког
сазнања, практична чулна делатност и теоријско мишљење.
Практичну чулну делатност чине прости процеси опажања као што су гледање,
слушање, мирисање, једноставне физичке радње попут мерења дужине, тежине,
сложени научни огледи где се користе микроскопи, телескопи, сложени технолошки
процеси и друштвени процеси.
Теоријски чинилац сазнајног процеса су поимање, суђење и закључивање.

3
 1. Појам истраживања

У основи свих облика научног сазнања су пракса и теорија.

Под праксом се подразумева свака чулно-материјална делатност, почев од
најједносставнијих процеса попут обраде материјала до сложених процеса, као што су
неке производње, попут производње нуклеарне енергије.
Теоријски чинилац праксе представаљају теоријско мишљење, поимање, суђење
и закључивање.
У самом сазнајном поступку, чулно-практични и мисаоно-теоријски чиниоци су
нераздвојни.1
Поступак истражвања је особен начин стицања истинитог сазнања, а обухвата
логичке принципе и критеријуме, радње и инструменте који гарантују релативну
истинитост сазнања. Сам поступак обухвата три велике операције које се међусобно
разликују.2
Поступак истраживања има више фаза, при чему се модели истраживања
разликују у зависности од области где се примењује истраживање.
У научним радовима разликују се Теоријске основе истраживања и
Методолошке основе истраживања. Потребно је навести шта је предмет, циљ, задатак
истраживања, као и хипотезе и варијабле. Неизоставни су и методе, поступци и
инструменти истраживања, као и популацију и узорак на коме је вршено истраживање.3
Прва фаза истраживања је концептуализација истраживања која обухвата
одређивање предмета и циља истраживања које може да буде теоријско и
операционално. Прву фазу чини и формулисање хипотеза о везама између појаве која се
истражује и чинилаца који је условљавају. Ово је интелектуална операција јер обухвата
мисаоне радње којима се пројектују успешни темељи истраживања.
Другу фазу представља прикупљање емпиријских, искуствених чињеница,
посредством метода као што су посматрање, анкета, интервју, експеримент и анализа
садржаја.

1
Б. Шешић, Основи методологије друштвених наука, Научна књига, Београд, 1974, стр. 197
2
М. Печујлић, В. Милић, Методологија друштвених наука, Графика, Београд, 1995, стр. 62
3
М. Кундачина, В. Банђур, Академско писање, Учитељски факултет, Ужице, 2007, стр. 134

4
 Трећу операцију представља враћање на мисаони рад, односно научно
објашњење прикупљених чињеница.4
Истраживач се прво опредељује за проблем који жели да истражује и то
дефинише као предмет истраживања. Тако он започиње рад на идејно
научноистраживачком пројекту, на формулисању идеје истраживања.
Методологија истраживачког рада даје прописе у погледу описа метода и
истраживачког поступка у оквиру научног дела.5
Емпиријска и теоријска истраживања започињу тако што се одреди проблем
истраживања. До проблема истраживања може се доћи проучавањем литературе или из
практичних ситуација, односно личног искуства. Проблем се најчешће формира једном
реченицом и он је срж сваког истраживања. Образложење проблема, његов значај
објашњава се у теоријским основама истраживања.
Проблем истраживања је уствари предмет истраживања. Предмет истраживања
треба дефинисати прецизно, концизно, јасно и кратко, без уопштавања. Предмет се
описује просторно, временски и дисциплинарно. Потребно је описати време праћења
предмет истраживања и научну дисциплину у коме је проблем лоциран. Проблем се
некад односи на проверу нечег што је већ истраживано, а може да се односи на потпуно
ново питање.6
Циљ истраживања је шири од непосредног предмета јер он обухвата и сврхе
којима истраживање треба да служи, које могу да буду и научне и практичне.7
Циљ истраживања је општа намера истраживања, он показује сврсисходност
истраживачког пројекта и за свако емпиријско истраживање одређује се један циљ.
Постоје фундаментални и апликативни циљеви. Фундаментални циљ се односи
на развој науке у одређеном подручју, док апликативни циљ служи да се унапреди
практичан рад у одређеној делатности.
Циљеви истраживања могу бити: састављање информативног прегледа чињеница
на одређену тему, идентификовање одређених проблема и понуда конкретног решења,
изношење мишљења и објашњавање одређеног феномена, критичка процена одређеног
стања или групе чињеница или преглед литературе за одређену тему.

4
М. Печујлић, В. Милић, цитирано дело, стр. 62
5
М. Кундачина, В. Банђур, цитирано дело, стр. 134
6
Исто, стр. 137
7
М. Печујлић, В. Милић, цитирано дело, стр. 65

5
 За једно емпиријско истраживање, поставља се један циљ истраживања. Циљ се
односи на целину истраживања, њиме се дефинише општа намена истраживања
односно жељена ситуација на коју је усмерено истраживање. Циљем се тачно означава
шта се истраживањем желело постићи.
На основу циља истраживања, формирају се задаци истраживања. Број задатака
зависи од сложености предмета истраживања и жеља истраживача да одабрани предмет
истраживања продубљеније истражи. У односу на циљ, задаци истраживања су ужи,
оперативнији и конкретнији. 8
Карактер истраживања подразумева одређивање врсте истраживања, при чему
се разликују експликативно или дескриптивно, дијагностичко или прогностичко,
екстензивно или интензивно, теренско или лабораторијско истраживање.

8
М. Кундачина, В. Банђур, цитирано дело, стр. 138

6
 2. Улога теорија у истраживању

Облик повезивања истраживања са теоријом зависи од опште теоријске

развијености науке, као и од развијености теорија која се непосредније односи на
предмет истраживања.9
Улога теорије у научном сазнању је вишеструка и састоји се у томе што теорија
одређује основну оријентацију даљег истраживања, даљој изради шема класификације
и систематизације чињеница, у генерализацији сазнања, постављању научних хипотеза,
учествује у објашњавању и опису чињеница, процеса и појава које се истражују и
предвиђању тих појава.10

Научна теорија има четири основне функције:

− логички,

− искуствену,

− хеуристичку,

− Утилитарну.

Логичка функција теорија састоји се у томе да повезује научни апарат и законе у

целину. У односу на законе, теорија их коментарише, повезује и тумачи. Расправа
подразумева примену закона на конкретне услове, интеграција укључује утврђивање
редоследа зависности, а повезивање подразумева објашњавање самих закона. По својој
логичкој функцији теорија у ствари представља не само систематизацију него и
допринос истинитости научних закона.11

Искуствена функција укључује проверу научних закона такозваном чињеничком

интерпретацијом, али она доприноси појашњењу искуства у односу на потврђено
знање.

9
В. Милић, цитирано дело, стр.364
10
Б. Шешић, Општа методологија, Научна књига, Београд, 1971., стр. 203
11
М. Печујлић, В. Милић, цитирано дело, стр. 19

7
 Хеуристичка функција теорије се односи на добијање нових закона. Без
постављања хипотезе не би било могуће очекивати да ће се даље стицати научно знање,
односно научна теорија предстваља кључ за даља истраживања.
Утилитарна функцја означава корисност науке за примену у пракси. Теорија не
зависи непосредно од осталих људских активности, али оне зависе од ње. Ако је
истинито сазнање, оно једино може да помогне животу.
Теорија се бави суштином пова на посредан начин, повезујући законе у целину.
Она је у могућности да мисаоно створи појаву у свим њеним састојцима, односно да је
предвиђа. Предвиђање је од великог значаја за људску праксу, јер се на основу њега
могу предупредити негативне, а створити позитивне последице јављања и догађања
појаве.12
Теорија и пракса чине јединство, теорија и пракса се развијају једна на основу и
помоћу друге. Теоријско мишљење је увек било везано за одређену практичну чулну
делатност, која увек чини основ али и крајњи циљ сваког мишљења и сваке теорије.
Процес сазнања чини:
1. Констатовање чињеница на бази претходног знања као основна пракса;
2. Постављање хипотеза и теорија у објашњењу чињеница још непознатих
појава;
3. Проверавање тачности постављених хипотеза и теорија у практичној
примени тих сазнања.13

Задатак многих истраживања огледа се у описивању неких појава, и они се тад

ослањају на научна сазнања у тој области. Квантитативно гомилање таквог
истраживања не може много допринети развоју социолошке терије. Али се не може ни
очекивати да се социолошка теорија развија без истраживања теоријског карактера.
Раскорак између теорије и истраживања је и тај што се сматра да само истраживање
чини науку, а да је положај теорије у науци сумњив.14
Могућа су и легитимна емпирисјка истраживања и без учешћа теорије, таква
истраживања која се своде на опис појаве која је предмет нашег интересовања,

12
Исто, стр. 20
13
Б. Шешић, Основи методологије друштвених наука, цитирано издање, стр.369
14
В. Милић, цитирано дело, стр.365

8
прикупљање чињеница које о њој говоре. Када је посматрач талентован и поседује
велико лично искуство, може да сабере чињенице и добије изразито важна сазнања.
Међутим, истраживања без теорије опасно сужавају интелектуални видик и
карактерише тзв. „сакупљачки емпиризам“.15
Иако свако истраживање не мора да буде руковођено теоријом, ипак су ова друга
научно плодоноснија и повећавају значај истраживања.
Истраживање руковођено теоријом омогућава дубље разумевање смисла
чињеница које су слепе без теорије, као што је и теорија без чињеница празна љуштура.
Али, заступање важности теоријског увида не сме прећи у другу крајност тј. крајност
где се значај чињеница потцени. Активан однос између теорије и емпиријског
истраживања не успоставља се само у једном правцу. Емпиријско истраживање не само
да проверава теоријски изведене хипотезе, већ и даје подстицај за нове.
Нови подаци врше притисак на преиспитивање теоријског оквира или усмеравају
теоријско интересовање ка другим правцима.
Најплодоноснији приступ је онај који подједнако уважава значај оба пола:
теоријског дефинисања и чињеница.16

15
М. Печујлић, В. Милић, цитирано дело, стр. 70
16
Исто, стр.71

9
 3. Теоријско методолошки приступ

Научно сазнање карактерише се и методом. Методологија као научна

дисциплина обухвата три компоненете:
1. Општи теоријско-методолошки приступ
2. Методолошки поступак
3. Техничке методе за прикупљање чињеница.17
Теоријски приступ проблему назива се и „преглед литературе“, „одабрана
литература“ или „расправа о теми“. Код научних чланака, теоријски приступ проблему
се назива и увод.
„Теоријски приступ захтева избор одређене теорије, њено разматрање и
повезивање са претпоставком самог истраживања. Методолошки приступ захтева
критички осврт на досад коришћену методологију, посебно дефиниције и методе.“
Полазна основа за теоријски приступ је до сада познате чињенице о проблему
који се истражује.18
Метод (од грчке речи methodes- пут, тражење) означава начин мишљења и
поступак истраживања стварности који гарантује стицање што истинитијег, што
објективнијег сазнања.
Методологија као научна дисциплина у најширем смислу речи обухвата три
основне компоненте: општи теоријско- методолошки приступ, методолошки поступак,
техничке методе за прикупљање чињеница.
Теоријско-методолошки приступ (Општа слика друштва) представља
најапстрактнији део метода, чија је функција вишеструка. Општи метод упућује
истраживача на онај слој реалности коме се придаје највећи значај и где треба тражити
најважније чињенице и евентуално узорке који изазивају појаву која је предмет нашег
проучавања. Он истовремено садржи и извесне принципе помоћу којих се тумаче
чињенице.
Другу компоненту метода сачињава знање о процедури, поступак који се састоји
из одређених радњи, фаза кроз које истраживање пролази и који су нека врста гаранције

17
Исто, стр.21
18
М. Кундачина, В. Банђур, цитирано дело, стр. 130

10
за релативну објективност и истинитост сазнања. Поступак садржи и део логике,
формулише услове истинитог сазнања као што су: начин формирања појмова и анализе,
улогу хипотеза, правила научног објашњења, начин доказивања и верификације,
принципе као што су објективност, прецизност, систематичност, проверљивост.
Трећу компоненту метода сачињава знање о техникама истраживања,
прикупљања чињеница. Између ове три компоненте постоје тесне међусобне везе и
утицаји.19
Чињенице се утврђују чулним опажајима, справама, апаратима, физичким и
хемијским експериментима, праксом и друштвеним и историјским огледима. Ако се за
неку појаву, процес или особину каже да је чињеница, онда се мисли да та појава или
особина реално постоји. Али се ни једна чињеница не може констатовати без чулне
делатности, тј. праксе и теорије као мисаоне делатности.20

Основне заблуде у схватању чињеница су:

1. Апсолутизација чињеница - Свака чињеница је само део, исечак
објективних ствари и процеса.
2. Чињенице се тумаче као статичке и непроменљиве, а истина је да су
чињенице, као део друштвене, биолошке и психичке стварности,
подложне сталном развоју и промени.
3. Идејни моменат чињеница је потпуно објективно-реалан исто онако
реалног колико и самог практично-чулног момента
Приликом констатовања чињеница, не може се избећи момемнат
субјективно-чулних чинилаца, како у свакодневној, тако и у научној пракси.
Схватање чињеница се мења са променом два чиниоца: чулно-практични и
идејно-теоријски.21
Приликом израде научног дела користе се различити извори. Истраживач мора
да одабере само оне који одговарају проблему који се истражује, да разликује битно од
небитног, и да се определи за дела најкомпетентнијих аутора, чак и за дела на другим
језицима, не само на матерњем.
На исти проблем се гледа из више различитих углова.

19
М. Печујлић, В.Милић, цитирано дело, стр. 21
20
М. Кундачина, В. Банђур, цитирано дело, стр. 130
21
Б. Шешић, Основи методологије друштвених наука, цитирано издање, стр. 270

11
 Потребно је да истраживач води белешке. Оне се записују на посебним
картицама, и садрже назив одреднице, текст, библиографски податак, датум, коментар,
запажања. Цитати се прецино морају преписати. Али уз цитат треба писати и коментар,
запажање, критику.
Осим белешки, израђују се анотације. То је јасан и сажет садржај чланка или
књиге.22
Научно дело мора да се темељи на темељној студији. Прво се објашњава шира
проблематика, па онда се усваја ужи, тачно одређени проблем истраживања. Потребно
је напоменути и претходни методолошки приступ проучавању истог или сличног
проблема. На тај начин се увиђа шта је новина у истраживању.
Од квалитета дела научног дела - Теоријски приступ истраживању, зависи
целокупно истраживање одабраног проблема. Теоријски оквир је дедуктивног карактера
који правилно усмерава истраживака питања и хипотезе.23
У теоријском расправљању, истраживач треба да покаже читаоцу шта је његово
мишљење, а шта су коришћени текстви других аутора. Зато је битно добро и правилно
цитирање и коришћење парафразираних делова.
Подножне напомене имају само додатно објашњење.
Теоријско посматрање неког проблема је особен чин и мора се посматрати у
складу са особености предмета који се истражује.24
За сада истраживачи испитују појединачне, конкретне појаве, а веома ретко
друштво у целини. Међутим, тајна друштвених појава је у најтешњој вези између
појединачне појаве и карактера у целини.
Најважнији моменат у истраживању је узајамно осветљавање помоћу карактера
шире друштвене целине коју дешифрујемо , и тако тумачимо карактер појединачне
појаве која је предмет истраживања.
Улога теоријско-методолошког приступа је да он служи као путоказ, компас за
истраживање конкретних појава. Ту улогу врши захваљујући особном односу између
теорије и метода.25

22
М. Кундачина, В. Банђур, цитирано дело, стр.131
23
Исто, стр. 132
24
Исто, стр.133
25
М. Печујлић, В.Милић, цитирано дело, стр. 22

12
 Теорија представља коначни резултат, готову духовну творевину, док метод чини
сазнање које није завршено, већ почетно, сазнање које је компас за даља истраживања.
Теорија представља „завршену кућу“, а метод пројекат и грађу који се
прикупљају за њену изградњу.
Одређени теоријски искази, на једном нивоу општости представљају
методолошке путоказе, а на конкретнијем нивоу истраживања, представљају вид
конкретизације.
Општа слика друштва представља најопштији, најапстрактнији део метода, и она
обухвата:

− Одређивање природе једног типа друштва, његове структуре и начин на

који се она одржава;

− Тумачење друштвених промена - врсте промена, силе које их покрећу,

фазе развоја;

− Карактер друштвених детерминизама, законитости које управљају

развојем друштва, особито однос између објективних и субјективних

чинилаца.26

26
Исто, стр. 23

13
 4. Научне чињенице и научна теорија

Веза научне теорије и научне праксе остварује се преко научних чињеница.

Чињеница је увек делимична, посебна, конретна, за разлику од теорије која је
општа и апстрактно-конкретна.27
„Чињеница је мисаоно-чулном делатношћу утврђено објективно-реално
постојање извесне ствари, појаве, процеса, дешавања, особине или односа.“ Ниједна
чињеница није апсолутно апстрактна-конкретна нити апсолутно индивидуална, јер
свака чињеница почива на извесним општим и теоријским одредбама или се заснива на
извесној идеји.
Нарски тврди да је све нека чињеница. И дели чињенице у четири групе:
1. исказ који фиксира неки став
2. исказ о прецепцији која се догађа
3. саму перцепцију која се догађа
4. објективни догађај који се испољава у самој перцепцији28

Могу се разликовати језичке, логичо-мисаоне, перцептивне и објективно-реалне

чињенице. Подела чињеница се може извршити на практичне и теоријске, физичке,
хемијске, биолошке, економске и психичке чињенице, у односу на предмет науке. 29
У научним језицима се говори и о позитивним и негативним чињеницама.
Врстама чињеница сматрају се и подаци и индикатори.
Подаци се користе као основа за даља сазнања. Али треба водити рачуна да
подаци могу бити одређени, тачни и истинити, а исто тако и неодређени, непрецизни и
лажни.
Индикатори су врсте сазнајних чињеница о некој појави, на основу којих се даље
може свестраније истраживати или описивати.30
Приликом констатовања чињеница јављају се субјективне и објективне тешкоће.

27
Б. Шешић, Општа методологија, цитирано издање, стр.198
28
Исто, стр. 199
29
Б. Шешић, Основи методологије друштвених наука, цитирано издање, стр. 269-270
30
Б. Шешић, Општа методологија, цитирано издање, стр. 200

14
 У основне објективне тешкоће убрајају се:
1. тешкоћа изоловања једне чињенице због њене повезаности са другим
чињеницама или појавама,
2. тешкоћа констатовања чињенице због њене велике унутрашње
сложености
3. тешкоћа утврђивања чињенице због велике променљивости неких
процеса или појава

Тешкоће субјективне природе су:

1. уплитање субјективно-опажајних и теоријско-сазнајних фактора
2. непоузданост и нетачност посматрања и описивања појава
3. нетачност мерења појава

Јасно је да утврђивање чињеница није једноставан посао.31

У научно-сазнајном процесу чињенице и теорија су уско повезане.
Основу сваке науке чине основни појмови који нису протумачени и дефинисани.
Део основних појмова се усвајају као принципи и аксиоми. Њихова заједничка особина
јесте да представљају ставове које не треба доказивати. Из појмова и аксиома добијају
се теореме. Систем више појмова и теорема о одређеној врсти појава је теорија. Више
научних теорија о јединственој предметној области чине научно учење. Наука је управо
целина коју чине научни принципи, хипотезе, теорије и закони о једноставној научној
области предмета изграђени на јединственој методлогији. 32
Чињенице су основа настанка, промене и развоја научне теорије.
Циљ науке јесте да повеже научне законе са појмовном апаратуром и језиком у
чврсте целине. Стварање тих целина у оквиру свеопште јединствене стварности чини
научну теорију која се односи на неку предметну стварност, врсту појава. Теорија
обухвата више врста појава, односно закона који се на њу односе.
Научна теорија представа дебату о природи појава које се заснивају на утрђеним
законитостима.

31
Исто, стр. 201-202
32
Б. Шешић, Основи методологије друштвених наука, цитирано издање, стр. 289

15
 Тежиште теорије је на објашњењу појава, за разлику од закона који се баве
везама између појава.
Теорија је скуп систематских, повезаних, искуствених ставова, најчешће закона
који објашњавају суштину појаве и односе се на целину или део предметне
стварности.33

4.1. Састав научне теорије

Научна теорија је двоструког карактера, има логички и предметни садржај.

Логички садржај чине формализовани, а предметни квалитативни елементи.
Логички састав подразумева: језик теорије и конатацију појмова и ставова.
Језик теорије је симболична форма која самоозначава предмет, али га и не
открива. Симболични изрази теорије морају да буду крајње прецизни. Језик мора да
буде економичан. Само развијен језик теорије нуди прецизност и економичност, па се
стварању лексичког фонда теорије у науци приступа врло озбиљно.
Конотација појмова и ставова зависи од развијености теорије. У свом чистом
виду теорије се састоје од постулата, аксиома, принципа, катеогорија, теорема и
закона.34
Предметни састав теорије има два вида, односи се на стварност и на искуство.
У првом се показује да структура теорије мора да одговара структури
стварности, предемта или објекта, односно скупа појава. Да би се закони у теорији
могли повезивати оваква представа је нужна. Али она не може да обухвати све везе, зато
је само визија стварности предмета у којем се она представља у својим суштинским
карактеристикама и везама, тако да се открива суштина појава.
Као и свако научно сазнања, научна теорја је упућена индиректно и директно на
искуство. Индиректна усмереност се врши преко појмова, од постулата до теорема и
закона, а директна самим истраживањем. 35

33
М. Печујлић, В. Милић, цитирано дело, стр. 17-18
34
Исто, стр.18
35
Исто, стр. 19

16
 4.2. Подела научне теорије

Научне теорије се разликују према предметној области, према структури теорије,

према општости и према строгости теорије.
Према предметној области разликују се:

− физикалне,

− биолошке,

− економске,

− социолошке,

− политиколошке,

− филозофске и друге теорије.

Према структури теорије, разликују се:

− теорије теоријских наука

− теорије емпиријских наука.

Према општости, разликују се:

− најопштије,

− опште,

− посебне теорије.

Према строгости, тј. према степену научне фундираности:

− строге чија се истинитост може доказивати,

17
 − дедуктивне мање строге,

− емпиријске индуктивне теорије које су само вероватне.

Основне димензије научних теорија су: предметност, општост, сазнајна моћ,

формализованост и аксиоматизованост, моћ предвиђања и плодност теорије.
Област теорије чине предмети и појаве које се схватају и објашњавају теоријом.
Уколико је та област шира, теорија је општија.
Сазнајна моћ једне теорије је већа ако се том теоријом може објаснити више
особина једне врсте појаве или ако се више хипотеза из те теорије потврђују. Моћ неке
научне теорије се често преувеличава и тако настају погрешке економизма,
психологизма, логицизма и друге.
Формализација се односи на строго формулисање теорије, тј. изражавање и
саопштавање те теорије. Степен формализације науке зависи од природе науке и
развијености науке у коју спада та теорија. Ту чак и постоји обрнут однос, већи степен
формализације, наука сазнајно сиромашнија. Плодност научне теорије се бројем и
епистемиолошком вредношћу хипотеза које се могу извести из теорије. 36

36
Б. Шешић, Основи методологије друштвених наука, цитирано издање, стр. 290-291

18
 Закључак

Ако је изложена дефиниција метода науке ваљана, ако се може прихватити да је

метод науке научно основан и верификован систем концепција, критеријума, правила,
поступака и средстава примерених потребама ефикасног научног истраживања
дефинисаног предмета и метода одређене науке, намећу нам се две важне констатације.
Прво, научни метод науке је уствари сложена целовитост, систем рационално и
функционално међусобно повезаних метода у одговарајући поредак.
Друго, сваки од метода укључених у поредак који називамо метод науке, има
исту основну структуру.
Методологија је наука о методу, док се метод обично схвата као начин на који се
у науци долази до сазнања предмета који она проучава. Предмет, међутим, није
потпуно разграничен као такав, објективно, од других предмета, с којима је везан у
јединствену целину. Стога се предмет науке потпуно издваја тек њеним методом, тј.
начином на који она предмет сазнаје.
Начин, угао посматрања истог предмета, људског понашања, начин на који о
њему нешто сазнајемо, одређује ближе сам предмет проучавања појединих наука, тј. из
сложеног предмета као што је једно понашање издваја поједине његове стране и
елементе и чини их предметом појединих наука. Зато се и каже да је свака наука
одређена својим предметом и методом.37
Наука и научно сазнање, међутим, нити је само бављење са голим чињеницама,
без везе са теоријом, нити је само чисто теоретисање, без везе са чињеницама чулно-
делатне праксе. У научно-сазнајном процесу чињенице и теорија се међусобно
дијалектички повезане и условљене. Ову основну чињеницу увиђају и научници који
нису отворено ни марксисити ни дијалектичари.38

37
В. Милић, цитирано дело, стр.24
38
Б. Шешић, „Општа методологија“, цитирано издање, стр. 56

19
 Литература

1. Б. Шешић, „Општа методологија“, Научна књига, Београд, 1971.

2. Б. Шешић, „Основи методологије друштвених наука“, Научна књига,
Београд, 1974.
3. В. Милић, „Социолошки метод“, Нолит, Београд, 1978.
4. М. Кундачина, В. Банђур, „Академско писање“, Учитељски факултет,
Ужице, 2007.
5. M. Печујлић, В. Милић, „Методологија друштвених наука“, Графика,
Београд, 1995.

20