Nauka, nauni metod i epistemoloki principi

Traganje za istinom je univerzalija ljudskog roda.

Potreba za saznanjem:
1. Deo ljudske prirode ( ontoloko-antropoloki pristup)
2. Rezultat dokolice ( socio-kulturni konstruktivizam)
3. Unapreenje sveta ( utilitarizam(pragmatizam))

Ovi stavovi su nauno nedokazivi, a za neke od stavova se opredeljujemo putem vere, tj.
Stavove ne moemo dokazati racionalno i nauno ve je istina sadrana u ovim
stavovima religijska istina.

Pre nego to se opredelimo za neki stav:

1. Treba da preispitamo posledice koje proizilaze iz stava
2. Postoji religijska istina i neto to se moe zvati nauna istina
3. Religijska istina nije isto to i nauna istina

Metodologija se bavi naunom istinom. Ui kako se dolazi do saznanja koje ispunjava

uslove i ima karakter naunog saznanja.

Nauni metod je primena niza principa, pravila i procedura koji omoguuju osvajanje
naunih saznanja.

Osnovni epistemoloki principi naunog saznanja:

1. OPTOST je jedno od osnovnih principa kojim se nauno saznanje kvalifikuje i

na osnovu ega moemo da procenjujemo njegovu vrednost.
Svo nae saznanje je opteg karaktera jer ne postoji nauka o pojedinanom. Optost se
postie samom prirodom naunog miljenja. U procesu prouavanja stvarnosti mi smo
prinueni da predmete koje prouavamo uoptavamo, a ovaj zakon metodologije je
fundamentalnog karaktera. Zakon se ne moe okarakterisati kao nauni ako nema
karakteristike optosti. Nauni zakon optijeg karaktera = znanje vrednije

2. OBJEKTIVNOST postavlja zahtev naunom saznanju da naune zakonitosti

moraju da budu objektivnog karaktera. Saznanje ne sme da bude subjektivno, da
zavisi od nae procene. Moemo da posedujemo stavove, ali nai stavovi ne smeju
da utiu na predmet saznanja ako elimo da ispunimo kriterijum objektivnosti.

3. SISTEMATINOST - biti sistematian znai imati sistem koji povezuje sve faze
naunog istraivanja. Svaka faza mora biti jednako povezana kako sa prethodnom
tako i sa buduom fazom, jer je samo takvo saznanje koje se dobija epistemoloki
opravdano.
 4. PRECIZNOST - najbolji nain da se opie preciznost je gaanje mete strelom.
Meta se sastoji iz 10 koncentrinih krugova, od veih ka manjim, sa najmanjim u
centru. Ukoliko pogodimo vei krug, manje smo precizni, ali ako pogodimo
najmanji krug, onda smo veoma precizni.

5. POUZDANOST postavlja zahtev naunom saznanju da mora biti pozdano.

Nauno znanje mora biti uverljivo i da mi opravdano verujemo u ono to nam ovo
znanje iznosi. Traimo argumente koji opravdavaju znanje koje ta teorija izlae.
to je vei broj argumenata, to je znanje vrednije jer je pouzdanije. Pouzdanost se
poveava boljom boljom teorijskom elaboracijom, jasnim definicijama i dobrim
objanjenjima.

6. PROVERLJIVOST postavlja zahtev naunom saznanju da je mogue proveravati.

Ukoliko nauno saznanje ne moemo proveriti to znai da nema epistemoloku
vrednost jer se ne moe dokazati.

Intersubjektivna proverljivost - znanje do kog je dola osoba X moe biti provereno od

osoba Y i Z; proverljivost ima intersubjektivni karakter

Naelo javnosti - nauno saznanje se mora staviti u formu koju je mogue proveriti.
Neophodno je da se nauni postupak kojim smo doli do odreenog saznjanja prikae u
onom obliku u kom smo ga izveli.

Stepen proverljivosti - svako nauno saznanje moe biti manje ili vie proverljivo

Svi ovi epistemoloki principi stoje u komplementarnom odnosu - meusobno su

povezani, jedan druge podrazumevaju i nedostatak jednog principa dopunjavaju ostali.

Epistemoloka analiza podrazumeva primenu epistemolokih kriterijuma na nauno

saznanje ime se ispituje nauna vrednost ovog saznanja. Ona je kompleksan proces koji
nam daje konaa sud o tome koliko vredi neka nauna teorija.

Nauno saznanje i neprijatelj nauke

Nauno saznanje je saznanje zasnovano na injenicama, ono mora biti empirijskog

karaktera, a krajnji cilj joj je da objasni i razume stvarnost.

Nauni metod predstavlja metod emprijske analize pri emu se u nauno-istraivakom

postupku uspostavlja jasna veza izmeu apstraktnih pojmova i empirijskih injenica koje
ti pojmovi obuhvataju svojim obimom i sadrajem.
3 osnovna uslova naunog metoda:

1. JAVNOST - upotrebom naunog metoda ne sme biti niega skrivenog od oiju

naune javnosti. Primena naela javnosti obezbeuje da saznanje do kog dolazimo
jeste intersubjektivno proverljivo. Potovanjem naela javnosti dajemo mogunost
drugima koji se bave istim problemom da ponove sve procedure koje smo mi
primenili i na taj nain mogu da se odnose kritiki prema naim konkluzijama.

2. SISTEMATINOST - znai da imamo obavezu da na konzistentan i logiki

opravdan nain povezujemo injenice i pojmove. Nema opravdanja za ad hoc
objanjenja niti za skraen put u naunom postupku. Sistematinost podrazumeva
postupnost u procesu istraivanja i uvoenja reda u interpretaciju dobijenih
konkluzija.

3. KONTROLISANOST - znai da predmet saznanja mora da bude podvrgnut

najrigoroznijim merama koje okolnosti dozvoljavaju. Svi uslovi u kojima se
odvija istraivanje moraju se staviti pod kontrolu, a generalizacije i zakljuci
mogu biti samo rezultat paljivog procesa u kome se svaki element saznavanja
kritiki preispituje i stavlja u jasan kontekst.

Neprijatelji naunog saznanja:

1. Tradicija
2. Autoritet
3. Interesi
4. Zdravorazumsko miljenje

ELEMENTI I STRUKTURA NAUNOG SAZNANJA

Pojmovi, kategorije i definicije

Pojam je prvi i osnovni element naunog saznanja. On je apstrakcija, tj. predstavlja neto
opte. Pojam prestavlja ideju koja nastaje u procesu apstrahovanja - proces u kome se iz
sveta iskustva kao jedinica posmatranja uzima jedna klasa pojava.

Sadraj pojma je skup karakteristika neke pojave koje su se izdvojile u procesu

apstrahovanja kao vane odlike.

Obim pojma je skup empirijskih predmeta koje pojam obuhvata.

Smisao pojma je reprezentativnost empirijskog sveta koji je njime obuhvaen.

Pojam predstavlja idealizaciju stvarnosti i postoji samo u idealitetu.

Poto ne postoji nauka o pojedinanom, stvarnost treba dovesti na nivo optosti - to

omoguava pojam.

Apstrahovanje kao kognitivni proces se moe shvatiti u 2 smisla:

1. Apstrahovati neto - znai izdvojiti ga

2. Apstrahovati od neega - znai neto zameniti

Kategorije su najoptiji pojmovi u nauci. Pojmovi mogu biti razliitog stepena optosti u
zavisnosti od toga koliki mu je obim i sadraj.

Svaki pojam se sastoji iz 4 elementa:

1. TERMIN ( sama re )
2. EKTENZIJA ( klasa pojava koja je obuhvaena pojmom)
3. REFERANS ( svojstva koja karakteriu klasu pojava)
4. ZNAENJE ( odnos izmeu termina i stvarnosti)

Pozitivistika interpretacija - pojam nastaje u sledeem procesu:

ULA PREDSTAVA POJAM :

Pojam nastaje tako to u procesu apstrahovanja posreduje predstava, to znai da mi

stvari prvo ulno opaamo, potom ih predstavljamo i konano poimamo; u fazi
predstavljanja i poimanja predmet je interiorizovan, tj. postaje sastavni deo naeg sveta
ideja.

Definicija predstavlja iskaz kojim se predmet saznanja odreuje.

Osnovna struktura definicije - S=P, to znai da definiui stvar (S), mi joj pridajemo
predikte (P).

Stvar koju definiemo je pojedinanog karaktera, dok su svojstva opteg karaktera.

Sutina definisanja je uoptavanje.

2 elementa definicije:
 1. DEFINIENDUM - predstavlja ono to definiemo
2. DEFINIENS - predstavlja ono ime definiemo

Vrste definisanja:

1. NEGATIVNA DEFINICIJA - podrazumeva da se jedna stvar odreuje tako to e

se rei ta ona nije
2. ESENCIJALISTIKA - odreuje predmet naeg saznanja posredstvom njegovih
sutinskih karakteristika - one koji jednu pojavu ine da bude ona, a ne neka
druga pojava
3. DESKRIPTIVNA - predmet definie opisujui ga
4. POKAZNA - u situaciji kad nemamo drugog naina da jednu pojavu definiemo,
mi tu pojavu pokaemo, ime smo je uinili jasnijom i omoguili sebi da se dalje
njom bavimo

Nauni zakoni predstavljaju nauni dokaz o postojanju odreene uzrono-posledine

veze izmeu pojava.
Nauni zakoni se daju u formi naunog objanjenja.

Naune hipoteze - hipoteza znai pretpostavka. U procesu sticanja znanja, priuavajui

predmete, postavljamo odreene pretpostavke koje proveravamo i dokazujemo. Ako se
hipoteza dokae kao istinita, tu hipotezu iskazujemo u obliku naunog zakona.

Radna hipoteza - pre nego to ponemo s proverom neke hipoteze, moramo da joj damo
odgovarajui oblik koji omoguava njeno testiranje, i ovakva hipoteza je rezultat procesa
operacionalizacije.

Naune teorije su celovit prikaz koji povezuje pojmove, kategorije, definicije, naune
zakone i hipoteze.

Cilj svake teorije je da bude aksiomatizovana - to znai da teorija sadri prve principe
(aksiome) iz kojih se itav korpus naunog saznanja, koji ova teorija obuhvata, moe
dedukovati.

Teorijski sistem se moe epistemoloki proveravati na 4 naina:

1. PROVERA UNUTRANJE DOSLEDNOSTI SISTEMA - uporedjuju se

zakljuci koji su izvedeni iz teorije
2. ISTRAIVANJE LOGIKE FORME TEORIJE - utvruje se nauni karakter
teorije
3. PROVERA UPOREIVANJEM S DRUGIM TEORIJAMA - utvruje se
autentinost teorije i u emu ona moe da unapredi nae znanje
4. PROVERA PUTEM EMPIRIJSKE PRIMENE ZAKLJUAKA KOJI SE
MOGU IZVESTI IZ TE TEORIJE - provera teorije iskustvom
Hipoteza i objanjenje - epistemoloki pogled

Hipoteza = Pretpostavka

Konkluzijom opravdavamo hipotezu.

Karakteristike dobre hipoteze:

1. JEDNOSTAVNOST - da bi bila razumljiva i upotrebljiva, dobra hipoteza mora da

bude jednostavna, bez obzira koliko su sloeni odnosi kojima se bavi.

2. PROVERLJIVOST - to je univerzalan epistemoloki kriterijum. Hipoteza mora

da bude proverljiva, u suprotnom nema epistemoloku vrednost.

3. PLODNOST - hipoteza mora da doprinosi razvoju naunog saznanja.

4. JASNOST - svi odnosi koji se postavljaju u uzrono-posledninom smislu, moraju

biti jasni.

5. KONZERVATIVNOST - odnosi se na zahtev da hipoteza mora poi od poznatih

stvari kako bi se nae znanje proirilo.

6. EKSPLANATORNA ADEKVATNOST - hipoteza mora na odreen, prihvatljiv,

adekvatan i logiki opravdan nain da postavlja u odnos pojave koje istraujemo.

Nauno objanjenje je hipoteza potvrena velikim brojem provera i onda kaemo da

smo otkrili naunu zakonitost. Predstavlja utvrivanje uzrono-posledine veze izmeu
dve pojave.
Nauno objanjenje poiva na 2 kljune pretopostavke koje definiu zakonitost pojava
i one moraju biti:

1. KOEGZISTENTNE
2. U SUKCESIVNOM ODNOSU

To znai da pojave koje stoje u uzrono-posledinom odnosu moraju postojati u istom

trenutku (koegzistencija) i nuno je da jedna drugoj prethodi (sukcesija).

HEMPEL I OPENHEJM : DEDUKTIVNO-NOMOLOKA TEORIJA,

D-N TEORIJA:
Nauno objanjenje predstavlja uvianje veze izmeu poetnih uslova (antecedenti) i
posledice (konsekvent) na osnovu postojanja odreene zakonitosti:

D-N objanjenje:

1. Poiva na supsumciji
2. Ukazuje na to da su dogaaji predvidljivi
3. Ono je kauzalno objanjenje
4. Kao karakteristiku poseduje potpunost

Kauzalno objanjenje - opisuje odnos izmeu uzroka i posledice

Funkcionalno objanjenje - pokazuje da izmeu dve veze postoji funkcionalna veza
Strukturalno objanjenje - ukazuje na mesto koje pojava ima u odreenoj strukturi
Genetiko objanjenje - ukazuje na to kako se neka pojava razvija

Razumevanje - objanjava ponaanje pojedinaca ili grupa na osnovu odreenih motiva

kojim se te grupe rukovode

Tumaenje - razumevanje itavih kulturnih celina

ZNAAJ, ULOGA I IZGRADNJA TEORIJE U DRUTVENIM I POLITIKIM

ISTRAIVANJIMA

Teorija u drutvenim politikim naukama predstavlja poetak i krajnje ishodite svakog

nauno-istraivakog poduhvata.

Saznanje je svet koji nas okruuje, ali je saznanje po svojoj prirodi apstraktne prirode i
ovaplouje (nesam kolovala) se posredstvom mree pojmova (koncepata).

Koncepti su meusobno povezani i uslovljeni na nain da priroda veze izmeu pojmova

na sveobuhvatan, racionalan i logian nain objanjava jednu klasu pojava.

Sutinska pretpostavka nauke je da postoje odreene pravilnosti i zakonitosti, a zadatak

pojmova je da opie pravilnosti i zakonitosti.

Pojmovi imaju heuristiku ulogu, odnosno, sadraj samih koncepata i njihova meusobna
povezanost moraju da objasne ta se to deava u referentnoj stvarnosti.

Organizovan svet pojmova je uslov da razumemo i objasnimo svet koji nas okruuje i
koji je predmet naeg saznanja i taj organizovan svet pojmova nazivamo naunom
teorijom.

Nauna istraivanja imaju za cilj da prepoznaju, proue i objasne to vei broj

zakonitosti koje postoje u drutvu i da ove zakonitosti prevedu na jezik naunih teorija.

Saznanje koje teorije nude nisu konane istine, nema konanih istina jer se svet menja.

Glavni cilj teorija je u tome da nam nude objanjenje naeg iskustva. Teorije su po
definiciji utilitarne, odnosno, koristimo ih da objanjavamo svet iskustva.

Vrednost teorije merimo po tome koliko je data teorija korisna u pogledu objanjenja
koje nudi za samu stvarnost koju teorija na apstraktan nain objanjava.
Teorije nisu manje ili vie istinite, one mogu biti samo manje ili vie korisne.

Teorije u drutvenim i politikim naukama nude objanjenja o tome kako se izgrauju

drutveni odnosi i koje su pravilnosti drutvenog ponaanja pojedinaca i drutvenih
grupa.

Drutveni svet je zasnovan na naim ulima, na naim iskustvima.

Paradigme su najoptiji nauni principi koji odreuju percepciju kao uslov izgradnje
naunih teorija i najoptiji okviri za posmatranje i razumevanje drutvenog sveta.
One imaju fundamentalnu ulogu.

Paradigme su po karakteru implicitne - ne pozivajui se eksplicitno na neku od

paradigmi, mi percipiramo stvarnost na njenim osnovama, te na taj nain nudimo
objanjenja o svetu koji nas okruuje.

Umesto da koristimo implicitno neku od paradigmi, mnogo je bolje da upotrebu date

paradigme privedemo svesti - da budemo svesni da iza nae percepcije, stavova i
miljenja stoji neka konkretna paradigma, jer na taj nain moemo da razumemo druge
koji svoje stavove baziraju na drugim i drugaijim paradigmama, i zato to zahvaljujui
refleksiji moemo da iskoraimo iz paradigme koja kreira na stav i utvidimo mogunost
razliitog vienja istog problema.

Tomas Kuhn Struktura naunih revolucija(1970.) - u ovom delu se ukazuje na nain na

koji nauka napreduje posredstvom prevazilaenja jednih i nastanka drugih savremenijih
paradigmi.

Svaka paradigma nastaje u odreenim istorijskim okolnostima i predstavlja reper za

razumevanje sveta koji nas okruuje u datim drutveno-istorijskim okolnostima i na
dostignutom nivou naunog razvoja.
Svaka paradigma predstavlja osnov za razvoj naunih teorija koje proistiu iz neke druge
paradigme.

Teorije koje postoje mogu da iscrpe eksplanatornu mo paradigme, a umesto njih se

javlja nova paradigma i to su periodi naunih revolucija koje su po Kuhnu kljune za
nauni progres.

Mikroteorija vs, makroteorija

Makroteorija:

Imaju za cilj da objasne drutvo kao celinu. Ove teorije poivaju na fundamentalnoj
pretpostavci da je drutvo entitet sui generis i da se drutveni odnosi mogu razumeti samo
ukoliko se posmatraju iz perspektive drutva kao celine.
Primeri ovih teorija su konfliktna teorija drutva(marksizam) i funkcionalizam.

Mikroteorije:

Njih ne zanima drutvo kao celina, ve se bave njegovim posebnim aspektima kao npr.
drutvenim grupama, pojedincima ili nekim institucijama. Mikroteorije nude objanjenja
ta se i kako dogaa u empirijskom polju bez da se ta objanjenja odnose na drutvo kao
celinu ili ostala empirijska polja.
Primeri ovih teorija su simboliki interakcionizam i etnometodologija.

Teorije srednjeg obima:

Ove teorije se nalaze izmeu makroteorija i mikroteorija. Nastaju tako to se kao

platforma uzima neka od makroteorija, ali se smanjivanjem empirijskog fokusa
identifikuje neko konkretno empirijsko polje koje je cilj naunog obdelavanja(vujaklija).
Primer ovih teorija je teorija skupa uloga koja svoje korene ima u funkcionalistikoj
paradigmi.

Problem objektivnosti - kritiko promiljanje

Objektivnost je kritina taka u drutvenim naukama.

Ideal objektivnosti, koji pozitivisti ele da postignu, je rezultanta sveukupne potrebe da se

racionalnost kao princip u razumevanju drutva afirmie.

Ideja objektivnosti je antropoloki zasnovana u smislu da u njenoj pozadini stoji ideja da

je ljudsko bie racionalno i da na tim premisama eli da opie, razume i unapredi svet
koji nas okruuje.

Eov eksperiment (proitajte iz knjige) - protivno vlastitom racionalnom rasuivanju,

student je dao socijalno poeljan odgovor, odnosno, njegov sud nije odreivalo
racionalno prosuivanje, ve socijalna sredina. Izbor pogrenog odgovora u socijalnoj
situaciji govori o tome da se pojedinci u drutvu esto iz socijalnih razloga ponaaju
neracionalno.

U okviru moderne fizike je razvijena teorija haosa koja tvrdi da nejasna logika i
kompleksnost drutvenog sveta bitno odudaraju od svakodnevne percepcije i iskustva.

Svo nae iskustvo je nuno subjektivno i dolazi posredstvom ula.

U ljudskom svetu postoji potreba za objektivnou.
Objektivnost je konceptualni pokuaj da prevaziemo nau subjektivnu percepciju. To je
stvar komunikacije, pokuaj da pronaemo zajednike karakteristike naih subjektivnih
iskustava. Subjektivnost je individualna,a traganje za objektivnou socijalno.

Iz subjektivne percepcije postoji neka vrsta drutvenog ugovora o tome ta stvarnost jeste,
iako on nije univerzalan i zauvek dat.

Od 17. do sredine 20. veka - verovanje u objektivnu stvarnost je bilo dominantno

Zakljuak - nije mogue napraviti jasnu razliku izmeu objektivne stvarnosti i

subjektivnog iskustva

Pozitivisti kau da je mogue dokazati da stvarnost objektivno postoji i da moramo

verovati da je to tako

Postmodernisti smatraju da je subjektivna percepcija stvarna

Jedino epistemoloki pluralizam moe biti kompromisno i prihvatljivo reenje. Svako

nauno saznanje moemo oblikovati razliitim teorijskim paradigmama koje u datim
situacijama jesu eksplanatorno najadekvatnije.

STRUKTURA NAUNOG ISTRAIVANJA

Nauno istraivanje je proces testiranja teorija i hipoteza koristei odreenja striktna

pravila analize, posmatranja i interpretacije stvarnosti unutar jasno definisanih uslova.

2 osnovne pretpostavke na kojima poiva nauno istraivanje:

 1. Moramo imati teoriju/hipotezu koju testiramo
2. Moramo da poznajemo pravila analize, posmatranja i interpretacije

Oba elementa su sastavni i neraskidivi deo naunog metoda.

Teorija, aksiomatizacija, operacionalizacija i konceptualizacija je posao koji mora biti

obavljen pre nego to se krene u postupak prikupljanja i analize podataka.

3 elementa/faze naunog istraivanja:

1. Logiki element (teorija) - teorija je poetak i kraj naunog istraivanja, reper i

orijentir kojim se rukovodi
2. Proces prikupljanja podataka - sloen i znaajan aspekt koji sadri naune i
vannaune elemente prema kojima moramo imati nauan odnos
3. Analiza podataka - ima za cilj donoenje konkluzija

Svi elementi od kojih se sastoji proces naunog istraivanja moraju stajati u

konzistentnom odnosu, tj. moraju initi strukturu.

Istraivaki posao u drutvenim naukama treba da se razume u:

1. Statikom (strukturalnom) smislu

2. Dinamikom (faznom/temporalnom) smislu

Vrste, svrha istraivanja:

1. EKSPLORATIVNO ISTRAIVANJE

Javlja se u situacijama kada tragamo za novim idejama ili elimo da se pribliimo temi
koja nas interesuje. Eksplorativno istraivanje se realizuje kada se u drutveno-politikoj
stvarnosti neto desi. Osnovni uslov za metodoloki poduhvat jeste da prikupimo
elementarne informacije, upoznamo se sa dogaajem, utvrdimo koji su kljuni akteri i
postavimo prava pitanja.
Eksplorativno istraivanje nudi bazini uvid u problem ime se otvara polje za
postavljanje kljunih pitanja i primenu nekih specifinih metoda i tehnika posredstvom
kojih je mogue doi do krajnjih odgovora.
Primer: U popodnevnim asovima na ulicama glavnog grada vidimo veliki broj ljudi koji
ide u koloni nosei i uzvikujui parole. U tom trenutku nemamo nikakvih elementarnih
informacijama o emu se radi. Ako taj dogaaj jeste predmet naeg interesovanja, onda
treba preduzeti eksplorativno istraivanje, tj. potrebno je da utvrdimo ko su nosioci
protesta, zato su izbili protesti,...

3 osnovne svrhe eksplorativnog istraivanja, ova istraivanja mogu:

1. Da zadovolje istraivaku radoznalost i elju za boljim razumevanjem odreenog

 problema
2. Da preispitaju mogunost i potrebu za daljim kompleksnijim istraivakim
pristupima
3. Da pripreme tlo za primenu sloenijih metoda i procedura koja e biti realizovana
u istraivanjima koja slede

2. DESKRIPTIVNO ISTRAIVANJE

Ima za cilj da na to precizniji nain opie odreeni fenomen ili klasu pojava. Najbolji
primer deskriptivnog istraivanja je popis stanovnitva. U ovim istraivanjima se
najee opisuju karakteristike neke kulture ili drutva. U red deskriptivnih istraivanja
spadaju i istraivanja koja koriste komparativni pristup.

3. EKSPLANATORNA ISTRAIVANJA

Objanjava pojave ili probleme i ova istraivanja se nazivaju eksplanatornim jer im je cilj
eksplikacija, tj. dok deskriptivna istraivanja odgovaraju na ta, gde i kad, eksplanatorna
istraivanja odgovaraju na pitanje kako i zato? Eksplanatorna istraivanja imaju
prednost u odnosu na deskriptivna zato to otkrivaju uzrono-posledinu ili funkcionalnu
vezu meu pojavama.

Primer distinkcije izmeu deskriptivnog i eksplanatornog istraanja:

Anketno istraivanje vezano za izbore:

- deskriptivno istraivanje - ako anketno istraivanje pred izbore prua informacije o

tome koja e partija osvojiti koliko glasova
- eksplanatorno istraivanje - ako anketno istraivanje daje odgovore na pitanje zato
neke drutvene grupe glasaju za jednu partiju, a druge drutvene grupe glasaju za drugu
partiju

Cilj istraivanja - definisanje problema

- Definisanje problema je kljuni postupak u strukturi naunog istraivanja.

- Istraivanje ne moe da postoji ako se jasno i precizno ne definie istraivaki problem
ili istraivako pitanje.
Da bi se dolo do preciznog pitanja neophodno je da se relacija izmeu fenomena oisti
od svih elemenata koji u stvarnosti proizvode sveukupnu konstelaciju drutvenih pojava i
odnosa o kojima je re.
- Ovaj redukcionizam se bazira na analitikom pristupu
Osnovna pravila za formulisanje jasnog i preciznog istraivakog pitanja:
 1. Izaberite jedno pre nego vie istraivakih pitanja - jednim istraivanjem se ne
moe saznati sve, ali bolje da saznamo jednu stvar, nego da saznamo po malo o
velikom broju pitanja.

2. Svako istraivako pitanje se mora posmatrati iz sledeih uglova:

* Konceptualna validnost - u okviru svakog istraivanja postoji pojmovni okvir. Sve to

se deava u stvarnosti moe se jasno dovesti na apstraktni nivo pojmova. Istraivako
pitanje mora da objanjava mreu odnosa koji postoje na empirijskom nivou. Ako to nije
sluaj, onda nee postojati jasam pojmovni referentni okvir koji obezbeuje
eksplanatornu vrednost dobijenih rezultata.

* Teorijska relevantnost - istraivako pitanje mora biti relevantno i iz ireg teorijskog

ugla. Ono mora jasno da se odredi prema svim dominantnim teorijskim paradigmama i da
time da doprinos itavom naunom podruju tog problema.

* Praktina relevantnost - dananja nauka ima za cilj da unese promene u drutveni

ivot. Ako istraivanje ne prua tu mogunost u progresivnom smislu, onda ne treba da
bude predmet istraivanja.

* Empirijska validnost - pitanje mora biti empirijski validno, tj. Postavljeno tako da
moemo doi do odgovora na osnovu empirijskog materijala koji smo prikupili u
istraivakom procesu. Neretko je problem to to je pitanje teorijskog, a ne empirijskog
karaktera. Empirijski karakter znai da stvarnost mora da prui odgovor na postavljeno
pitanje.

3. Jasnost i razgovetnost - istraivako pitanje mora biti kristalno jasno kao i to ta

elimo da saznamo u istraivakom procesu. Samo precizno, jasno i
nedvosmisleno pitanje koje uspostavlja vezu izmeu elemenata koji ine klasu
pojava i moe nakon valjan sprovedenog istraivakog postupka da nam da jasne i
nedvosmislene odgovore.

4. Mogunost operacionalizacije - valjano postavljeno pitabhe se mora

operacionalizovati, odnosno prevesti na jezik indikatora. Proces
operacionalizacije predstavlja uspostavljanje veze izmeu pojmova i stvarnosti u
kome se utvruju empirijski nosioci znaenja. Prilikom formiranja pitanja, mora
se voditi rauna da pitanje sadri pojmove koje je mogue operacionalizovati.

5. Utvrditi mogue odgovore - na spekulativan nain predviamo mogue odgovore

na postavljeno istraivako pitanje. Odreujemo skup moguih odgovora koji
nam ukazuju da li je pitanje jasno postavljeno. Ako sami ad hoc odgovori ne nude
ono to nam je bio cilj, moramo da preispitamo pitanje i postavimo neko koje e
nam apriori dati zadovoljavajue odgovore.

6. Imati u vidu mogue metode - vano je razmiljati o samoj metodi istraivanja u

 procesu postavljanja pitanja, jer u stvarnosti neke metode i postupke nije mogue
realizovati. Pitanje se mora usklaivati sa realnim istraivakim mogunostima
nosioca istraivanja.

Konceptualni okvir istraivanja

- Istraivanje podrazumeva definisanje jasnog konceptualnog okvira.

- Nauka je podeljena na nauna podruja, a u okviru svakog podruja postoje ue naune
oblasti i naune discipline.
- Svaka nauka se sastoji iz nekoliko naunih teorija(paradigmi). Paradigme nude kljune
odgovore i nude razumevanje empirijskog podruja, meutim teorijske paradigme nisu
dovoljno dobra polazna osnova za drutvena istraivanja zato to su opte po karakteru i
kao takve ne nude uvid u stvarnost na nain na koji to nauno istraivanje zahteva.
- to su osnovni razlozi zbog kojih svako istraivanje tei formiranju konceptualnog
okvira

Konceptualni okvir predstavlja teorijski operacionalizovanu platformu izvedenu iz neke

ire paradigme koja je manjeg stepena optosti i koja jasno definie istraivaka pitanja.

U procesu kreiranja konceptualnog okvira, moraju se realizovati sledei postupci:

1. DEFINISANJE KLJUNIH POJMOVA - odreujemo obim i doseg pojmova.

Kada jasno definiemo kljune pojmove, onda je jasno koje empirijsko podruje
pokrivamo konceptualnim okvirom.

2. ODREIVANJE DIMENZIJE POJMOVA - sve dimenzije pojmova moraju da

se jasno razlue kako bi u daljem postupku operacionalizacije znali kojij
specifinoj dimenziji datog pojma se obraamo.

3. IDENTIFIKACIJA MATERIJALNIH NOSIOCA

ZNAENJA(INDIKATORA) - ovo je kritina taka u konceptualizaciji jer
zahvaljujui njoj uspostavljamo vezu izmeu teorije i empirije. Empirijsko
istraivanje se bavi stvarnou tj. Indikatorima. Ako indikatori nisu jasno
odreeni, onda merenje ili utvrivanje odnosa ne odgovara pojmovima koji su
referentni za izvoenje konkluzija.

4. DEFINISANJE - je sastavni deo izgradnje konceptualnog okvira.

U procesu konceptualizacije se najee koriste 3 tipa definisanja:

1. Realne definicije - odreivanje sutinskih karakteristika neke pojave

2. Nominalne definicije - izgrauju se tako to se arbitrarno ili po konvenciji
odreena svojstva pripisuju odreenom terminu
3. Operacionalne definicije - nastaju tako to se odreuje nain na koji e se
 odreena pojava meriti
5. KREIRANJE KONCEPTUALNOG REDA - konceptualni okvir zahteva
konzistentnost izmeu pojmova koji ga ine. Odnos pojmova direktno odreuje
percepciju stvarnosti i odnose koji se uspostavljaju u samom iskustvu.

KONCEPTUALIZACIJA NOMINALNE DEFINICIJE OPERACIONE

DEFINICIJE MERENJE

Izbor metode istraivanja

Anketno istraivanje - za otkrivanje karakteristika ire populacije

Individualni intervju - za razumevanje ponaanja pripadnika grupe
Grupni intervju - za stavove i ponaanje grupe

Analiza sadraja je metoda koja se koristi u situacijama kada preko jezika simbola i
strukture znaenja moe doi do odgovorna na vrednosne ideoloke ili politike
orijentacije partija ili interesnih grupa.

Analiza sluaja moe biti i vie nego korisna kada jedan pojedinaan sluaj reflektuje
prirodu drutvenih odnosa ili neki specifian drutveni obrazac.

Odreivanje analitike jedinice

Istraivanje identifikuje analitiku jedinicu u skladu sa istraivakim problemom i

konceptualnim okvirom.

Precizna identifikacija analitike jedinice je preduslov za realizaciju istraivake

procedure i pruanje konanih odgovora na pitanje koje je istraivanje postavilo za cilj.

Istraivako pitanje odreuje jedinicu analize.

Analitike jedinice su u isto vreme i jedinice posmatranja i empirijsko podruje

opservacije.

Analitike jedinice u drutvenim istraivanjima su najee:

1. INDIVIDUE - zato to sve drutvene nauke pokuavaju da razumeju ljudsko

ponaanje koje je vezano za pojedince. Ne moe biti bilo koji pojedinac analitika
jedinica, ve samo oni pojedinci koji ispunjavaju odreene uslove.

2. GRUPE - moemo uporeivati razlike izmeu grupa

3. ORGANIZACIJE - cilj nam moe biti da utvrdimo oblike organizacija, interakciju
koja postoji unutar organizacija,...

4. SOCIJALNI ARTEFAKTI - proizvodi ljudi ili njihovo ponaanje

Uzorak i izbor finalnih jedinica

Nakon precizne identifikacije, osnovni zadatak je da se odredi uzorak.

Uzorak predstavlja metodoloki specifian nain da se izvri izbor finalnih jedinica koje
reprezentuju itavu populaciju.

Osnovni kriterijum koji uzorak mora da ispuni je da on poseduje sve kljune

karakteristike koje poseduje populacija (reprezentativnost).

Izbor finalnih jedinica moe biti zasnovan na razliitim kriterijumima to zavisi od

istraivakog pitanja, tipa istraivanja i metode koju smo izabrali.

Priprema instrumenata istraivanja

Instrumenti su metodoloki osmiljena sredstva koja nam omoguavaju da sistematski

prikupimo podatke u skladu sa istraivakim zadacima i ciljevima.

Razliite istraivake metode imaju razliite metode:

Anketno istraivanje - anketa

Intervju - struktuirani/polustruktuirani/nestruktuirani intervju

3 sastavna elementa instrumenata:

1. TEHNIKI ELEMENTI
2. SAZNAJNI ELEMENTI
3. ORGANIZACIONI ELEMENTI

Prikupljanje podataka

Nakon pripreme instrumenata sledi prikupljanje podataka.

Uzima se ono to je odreeno kao predmet naunog interesovanja i taj proces mora da se
realizuje u skladu sa odreenim principima i pravilima.
Prikupljanje podataka je vana faza u istraivakoj proceduri jer ukoliko ne dobijemo
dobre podatke, itav posao koji smo obavili pre toga nee imati naroitog smisla.

Poseban problem je injenica da najee u ovom procesu istraiva nema potpunu

kontrolu nad istraivakim procesom. Ako je istraivanje anketnog tipa, istraiva mora
da se oslanja na sposobnost i iskustvo anketara gde dolazi u situaciju da njegov rad zavisi
od rada drugih koji su ukljueni u istraivaki proces.

Kljuna stvar je da se ovoj fazi posveti nuna i dodatna panja i metodoloki oprez.

Analiza podataka

Nakon prikupljanja podataka sledi analiza podataka.

Proces analize podataka podrazumeva:

- kategorizaciju i klasifikaciju empirijskog materijala

- komparaciju prikupljenih informacija po razliitim kriterijumima
- proveravanje i preispitivanje hipoteza
- utvrivanje veze i odnosa izmeu elemenata/pojava
- testiranje i provera moguih konkluzija

Analiza se retko odvija po unapred definisanom planu, najee je to kreativni deo

istraivanja.

esto se moraju uzeti saradnici ili eksterni eksperti koji poznaju sve tehnike analize
podataka i koji mogu da prue strunu pomo u traganju za odgovorima.

Analiza ima i vremensku dimenziju, tj. ovaj proces moe da traje neogranieno.

Izvoenje zakljuaka i prikazivanje rezultata istraivanja

Osnovni cilj istraivanja je da se doe do odreenih saznanja ili zakljuaka o odreenom

problemu. Nakon to su podaci analizirani, potrebno je povui zakljuke.

Zakljuci mogu biti:

1. POTUPUNI - u situaciji kada smo u stanju da u potpunosti odgovorimo na

istraivako pitanje koje smo postavili na poetku.
2. PARTIKULARNI - u situaciji kada nam istraivanje omoguuje da damo
odgovore u nekim delovima, dok u drugim delovima zakljuke nije mogue
 izvesti.
Proces zakljuivanja mora da potuje odreene logike principe i epistemoloke principe,
a jednako mora da se odnosi prema konceptualnom okviru i analiziranom empirijskom
materijalu.

Najvanija stvar je da se zakljuci striktno poveu sa empirijskim podacima i da se ne

dozvoli spekulacija koja nema jasan empirijski osnov.

Kljuno je da nauno saznanje koje je rezultat istraivanja moe imati manju ili veu
saznajnu vrednost samo zbog toga to su rezultati istraivanja prikazani na jedan odnosno
drugaiji nain.

Najvie izbora u prikazivanju podataka imamo kada koristimo anketno istraivanje koje
je praeno statistikom obradom podataka.

IZGRADNJA KONCEPTUALNOG OKVIRA I FORMULISANJE HIPOTEZA

Teorijski okvir, znaaj i upotrebljivost

Teorijske paradigme jesu nuan ali ne i dovoljan uslov za istraivanje drutvenih i

politikih pojava.

Ukoliko elimo da realizujemo istraivanje moramo da izgradimo konceptualni okvir

istraivanja i ovaj okvir je teorijskog karaktera. Njime precizno definiemo empirijsko
polje tj. klasa objekata koji su predmet istraivanja.

Iz ovoga nuno sledi da su koncepti (pojmovi obuhvaeni konceptualnim okvirom)

manjeg stepena optosti to je osnovni uslov da se teorijski pribliimo ispitivanim
fenomenima.

Sa precizno definisanim konceptualnim okvirom, pojmovi koji su u njemu sadrani nam

omoguuju da jasno i nedvosmisleno postavimo istraivako pitanje bez kojeg
istraivanje nije mogue.

Formiranje konceptualnog okvira je rezultat epistemoloke prinude.

Konceptualni okvir predstavlja skup sistemazizovanih pojmova koji se sa jedne strane

oslanjaju na teorijske paradigme, a sa druge strane uvaavaju sve empirijske
specifinosti drutvene stvarnosti koja je predmet naunog istraivanja.

2 pristupa naunog istraivanja u drutvenim naukama:

 1. TRADICONALAN PRISTUP 2. ALTERNATIVAN PRISTUP

TRADICIONALAN PRISTUP insistira na sledeoj proceduri:

1. Izgradnja konceptualnog okvira

2. Operacionalizacija
3. Postavljanje hipoteza
4. Prikupljanje podataka i proveravanje hipoteza
5. Izvoenje konkluzija

ALTERNATIVAN PRISTUP polazi od empirijskog materijala i posmatranjem i

analizom materijala dolazi do odreenih konkluzija za koje postavi hipoteze, a tek kasnije
za itavo istraivanje formira hipoteze.

Istraivanje moe biti:

1. Deskriptivno
2. Eksplorativno
3. Eksplanatorno

Svrha teorijskog okvira je da u njemu mora biti ponueno valjano objanjenje zato se
neto deava na nain na koji se deava.

Teorije su poetak i kraj naih istraivakih poduhvata. One nam pomau da stvarnost
shvatimo na pojednostavljen nain. Kada razvijemo teoriju i tumaimo stvarnost na
osnovu nje, same injenice nam mogu pomoi u poveanju preciznosti same teorije.

Teorijski okviri obezbeuju logiku bazu kojom se potvruju naa oekivanja ili
predvianje injenica koje predstavljaju empirijski fokus datog teorijskog okvira.

Znaaj teorije je u njenoj neogranienoj repetitivnoj upotrebi.

Teorije predstavljaju skup logikih povezanih simbola koji daju objanjenje o tome ta
se deava u neposrednom iskustvu.

Principi i faze izgradnje teorije

Konceptualizacija - prvi i osnovni uslov konceptualizacije je odreeni nivo znanja i

informacija o empirijskom podruju koje je predmet naeg istraivanja.
Izvori, 3 kategorije:

1. NAUNI RAD - stiemo neophodna, sistematizovana znanja o empirijskom

podruju
2. SISTEMATSKO PRIKUPLJANJE INFORMACIJA O PROBLEMU -
injenice su posmatrane i klasifikovane po empirijskom kriterijumu
3. SUBJEKTIVNE I PARTIKULARNE

Indukcija

Indukcija je logika metoda posredstvom koje se na osnovu pojedinanih premisa dolazi

do optih konkluzija.

Ukoliko je indukcija osnov za formulisanje naune teorije, onda e teorija koja je rezultat
ovakvog pristupa biti teorija koja je empirijski utemeljena.

Kada koristimo indukciju, mi prepostavljamo da ono to smo utvrdili iskustvom u jednom

sluaju moe biti ponovljeno i u drugom sluaju u situacijama koje su sline onoj
prethodnoj.

Logikim skokom predviamo ta e se desiti u nekom konkretnom sluaju na osnovu

onoga to smo utvrdili:

- indukcija je proizvod naeg iskustva koje koristimo svakodnevno

- utvrenu zakonitost koja se bazira na velikom broju pojedinanih iskustava
generalizujemo

Generalizacija je postupak u okviru indukcije posredstvom koga se nae iskustvo

primenjuje i na sluajeve koje nismo videli ni upotrebili.

Pretpostavke koje postaju elementi teorije se zovu aksiomi ili postulati.

Postulati opisuju uslove u okviru kojih se oekuje odreen sled dogaaja na bazi
objanjenja koje je rezultat istraivakog iskustva.

Dedukcija

Dedukcija je proces u kome na osnovu premisa koje su opte po karakteru dolazimo do

pojedinanih konkluzija.

Kljuna uloga - da obezbedi nunu vezu izmeu teorije i empirije.

Proces konstruisanja teorije

U procesu formulisanja teorije se koriste indukcija i dedukcija da bi se uspostavio

interaktivni odnos izmeu njih.

Koraci u uspostavljanju interaktivnog odnosa izmeu indukcije i dedukcije:

1. Koristimo indukciju kako bi na osnovu posmatranja injenica formulisali

pretpostavke
2. Koristimu dedukciju kako bi formulisali predikcije
3. Testiramo ova predvianja na nain to ih uporeujemo sa novim opservacijama
4. Dopunjujemo ili preureujemo nae pretpostavke kako bi one bile konzistentne sa
rezultatima obavljenih opservacija

Jedini nain da dokaemo vrednost neke teorije je da testiramo alternativnu teoriju koja
daje suprotno objanjenje od onog koje nam nudi poetna teorija.

Karakteristike korisne teorije

Da bi teorija bila korisna u objanjavanju injenica, mora da ispuni sledee standarde:

1. Da bude PROVERLJIVA - postulati na kojima poiva teorija moraju biti u skladu

sa opservacijama
2. Da bude LOGINA - pojmovi od kojih se sastoji ne smeju biti u protivrenom
odnosu, a objanjenja moraju zvuati smisleno i logiki opravdano
3. Da bude KOMUNIKATIVNA - mora biti postavljena u formu koja omoguuje
drugima da se bave problemim i da je mogu bez problema upotrebljavati kao
osnov za eksplikaciju dogaaja
4. Da ima karakter OPTOSTI - mora imati eksplanatornu mo da objanjava
dogaaje koji poseduju karakteristike koje su sadrane u postulatima
5. Da bude PARSIMONIJALNA - mora biti jednostavna da bi bila upotrebljiva

Elementi drutvene teorije

U strukturalnom smislu teorije predstavljaju skup pojmova koji su povezani

propozicijama koje proistiu iz seta pretpostavki. Ako postoji ovako opisana struktura,
teorija je u stanju da prui objanjenje o tome ta se deava u stvarnosti.
Heuristika uloga teorija - objanjenje o deavanju u stvarnosti

Osnovni elementi teorije su pojam ili koncepti.

Pojam predstavlja apstrakciju. Kao apstrakcija, pojam predstavlja neto opte. Pojam
nastaje u procesu apstrahovanja, a to je proces u kom se iz sveta iskustva uzima klasa
pojava kao jedinica posmatranja.

Pojam je idealizacija stvarnosti i postoji samo u idealitetu, a njegov smisao je

reprezentativnost empirijskog sveta koji je njime obuhvaen.

Pojam je neto apstraktno, dok je njegov sadraj neto konkretno.

Pojmovi mogu biti razliitog stepena optosti u zavisnosti od toga koliki im je obim i
sadraj, a najoptiji pojmove zovemo kategorijama.

Svaki pojam se sastoji iz 4 elementa;

1. Termin ( sama re )
2. Ekstenzija ( klasa pojava koja je obuhvaena pojmom)
3. Referans ( svojstva koja karakteriu klasu pojava )
4. Znaenje ( odnos izmeu termina i stvarnosti )

Svaka politika i drutvena teorija se sastoji iz nekoliko kljunih pojmova koji

predstavljaju bazine jedinice znanja i svojim sadrajem obuhvataju jednu klasu
drutvenih pojava.

Konceptualizacijom se postie jedna vrsta redukcije - svaka teorija se ograniava na

ogranien skup injenica koje objanjava.

Koncepti su rei ili simboli koji reprezentuju neku ideju.

Formiranje korisnih koncepata

3 kljuna aspekta kako bi pojmovi koje definiemo za svrhu teorije bili korisni :

1. Pojmovi moraju da se odnose na neki set injenica (klasu objekata) koje makar
potencijalno mogu biti predmet posmatranja (opservacije), odnosno, teorijski
pojmovi moraju biti empirijskog karaktera. Pojmovi su empirijskog karaktera
samo ako ih moemo naim ulima identifikovati.
Veliki broj pojmova nije mogue direktno posmatrati, npr. drutvene klase, ali ako se
pojam drutvene klase prevede na jezik empirijskih indikatora, mi ga moemo
indirektno(posredno) posmatrati.
Apstraktne pojmove moramo na direktan ili indirektan nain prevesti na jezik empirije i
pronai empirijski referans, jer tek na tim osnovama moemo realizovati nauno
istraivanje. Da bi ovo bilo mogue, nuno je razviti procedure koje nam omoguavaju da
napravimo spoj izmeu sveta koncepata i stvarnosti i ova procedura se naziva
operacionalizacija.

2. Pojmovi moraju biti precizni.

Svaki teorijski pojam mora da bude diskriminativan - moramo razlikovati fenomene koji
su obuhvaeni tim pojmom od onih koji to nisu.
Kljuna stvar je precizno definisanje karakteristika klase pojava.

3. Pojmovi moraju biti tranzitivni - moraju imati kapacitet da se nalaze u relaciji sa

drugim pojmovima iste teorije i ova relacija je kljuna jer povezivanjem pojmova
mi povezujemo fenomene koji su predmet naunog istraivanja.
Povezanost koncepata unutar teorijskog okvira

Propozicije - iskazi koji omoguuju uspostavljanje veza izmeu pojmova

Propozicije predviaju 2 kljune mogue veze izmeu pojmova:

1. ODNOSI KOVARIJACIJE - govori o tome da se pojmovi menjaju zajedno. Kada

se jedan poveava (ili smanjuje) i drugi se poveava (ili smanjuje). Ovi odnosi ne
govore o tome ta je uzrok, a ta posledica.

2. KAUZALNI ODNOSI - postoje kada promene u jednom konceptu proizvode

promene u drugom konceptu, odnosno, postoji uzrono-posledina veza izmeu
tih pojmova.

Prividna povezanost je situacija u kojoj se dva pojma pojavljuju zajedno, ali izmeu njih
ne postoji kovarirajui ni kauzalni odnos.

Viestruki kauzalitet - u drutvu je najee sluaj da vei broj drutvenih pojava u

mesobnoj interakciji jesu uzrok nekoj konkretnoj posledici.

Veze kod propozicija i kovarirajuih i kauzalnih odnosa mogu biti pozitivne i negativne
- pojmovi se mogu kretati proporcionaln ili obrnuto proporcionalno.

TESTIRANJE TEORIJA, OPERACIONALIZACIJA, ZNAAJ ULOGA I

TESTIRANJE HIPOTEZA

Testiranje teorije

Osnovni postupak testiranja teorije je formulisanje odreenih oekivanja u pogledu veza

i odnosa izmeu onih pojava koje su predmet naeg posmatranja.
Poveanjem broja opservacija poveava se i poverenje u nau pretpostavku, a time i
validnost konkluzije.

Naa oekivanja imaju karakter verovatnoe koja moe biti manja ili vea.

Teorije, koje predstavljaju skup pojmova, pretpostavki i propozicija nikada ne

mogu biti konano potvrene ili opovrgnute. Jedino je mogu vei ili manji stepen
poverenja u korisnost teorije.

Hipoteze su sredstvo za proveru validnosti teorija. Ako potvrdimo hipotezu, poveava se

validnost i korisnost teorije.
Uloga hipoteza

Testiranje teorije je mogue samo kroz konceptualni okvir koji poiva na 3 osnovna
elementa:

1. ISTRAIVAKO PITANJE - okvir je formiran da prui odgovor na njega

2. PARADIGMA - optiji teorijski korpus na kom poiva okvir
3. KONKRETNI DRUTVENI USLOVI - u kojima se istraivanje obavlja

Uloga hipoteza je nezamenljiva jer su one sredstvo koje ima funkciju testiranja teorije.
Pre nego to testiraju, konceptualni okvir mora da uvai sve specifinosti drutvene
stvarnosti u kojima e se istraivanje obaviti.

Hipotezu treba oblikovati na nain da ona odgovara konkretnim uslovima jer je ovo jedini
nain da se obezbedi konceptualna adekvatnost i konzistentnost izmeu teorije i
opservacija.

Definisanje hipoteza

Hipoteze su iskazi o tome ta mislimo o tome ta se dogaa u samom drutvenom ivotu.

One govore ta tu stvarnosti treba oekivati kada na adekvatan nain organizujemo
opservacije. Predstavljaju deklarativne reenice u kojima se izraava oekivanje o
povezanosti izmeu pojava koje su obuhvaene konceptima.

to je vei stepen obrazovanja glasaa, to je vea izlaznost na izborima.

Ova hipoteza izraava odnos kovarijacije izmeu pojava - izraava povezanost izmeu
dve pojave

Ako elimo empirijsku evidenciju za potvrdu hipoteze, moramo metodino organizovati

opservacije i usvojiti koncept varijable.
Varijable su aspekti fenomena koji su predmet posmatranja koje mogu imati vie od
jedne vrednosti.
Transformacije koncepata u varijable

Da bi omoguili empirijsko testiranje teorije posredstvom hipoteza nuno je da pojmove

transformiemo u varijable.

Na osnovu povezanosti nekoliko varijabli koje empirijski obuhvataju aspekte pojava koje
predstavljaju pluralizam, poveavamo stepen pouzdanosti.

Zavisne i nezavisne varijable

Varijable imaju centralno iz 2 razloga:

1. Omogueno nam je da identifikujemo ta je to to treba posmatrati kako bi

potvrdili hipoteze empirijskim referansima
2. U stanju smo da organizujemo opservacije na nain da precizno znamo koja je
uloga samih varijabli u procesu testiranja hipoteze

Varijable mogu biti:

1. Zavisne - ona ije se vrednosti menjaju promenom vrednosti druge varijable

2. Nezavisne - ona koja utie na promene vrednosti druge varijable

Da li je varijabla zavisna ili nezavisna zavisi od dizajna istraivanja i hipoteza

Posredujue varijable

Odnos izmeu zavisne i nezavisne varijable esto je posredovan nekom treom

varijablom koja ukazuje na prirodu veze izmeu zavisne i nezavisne varijable.

Posredujue varijable produbljuju nae razumevanje o prirodi veze izmeu dva fenomena
i pruaju dodatne informacije.

Antecedentne varijable

Antecedentna varijabla utie na prirodu i vezu izmeu zavisne i nezavisne varijable.

Ako nezavisna varijabla zavisi od neke tree varijable, onda treu varijablu zovemo
antecedentnom varijablom.

Otkrivanje antecedentnih i posredujuih varijabli je vaan posao u otkrivanju kauzalnog

lanca.
Formulisanje hipoteza

Do hipoteza se dolazi na 2 naina:

1. INDUKTIVNO
2. DEDUKTIVNO

U zavisnosti od stepenika do kog smo doli u istraivanju.

Induktvna generalizacija - se koristi ukoliko smo jo uvek u fazi formulisanja teorije po

principu pokuaja i pogreaka

Hipoteze do kojih dolazimo indukcijom mogu biti veoma vane za eksplorativno

istraivanje, ali nam ove hipoteze ne mogu pomoi da objasnimo fenomene.

Dedukcija - kada definiemo teoriju na nain da poveemo varijable u jedan koherentan

sistem. Na osnovu dedukcije ne saznajemo nita novo o vezama i odnosima pojava, ve
hipoteze koristimo za testiranje teorije.

Indirektno testiranje teorije

Indirektno testiranje teorije podrazumeva proces u kome formuliemo i testiramo

alternativne suprotne hipoteze, odnosno, jedan dogaaj je mogue objasniti na vie
naina.

Moemo formulisati hipoteze koje nude objanjenja koja su meusobno iskljuiva i ova
procedura podraumeva da pored osnovne hipoteze formuliemo i alternativnu hipotezu
- hipoteza ije potvrivanje iskljuuje mogunost da je prva hipoteza tana.

Ove hipoteze na drugaijim osnovama nude objanjenje dogaaja. One su suprotne zato
to ne moe biti da su istinite obe hipoteze, jedna drugu iskljuuju.

Uobiajen nain da formuliemo alternativnu hipotezu jeste da pretpostavimo da je veza

izmeu pojava sluajna ili da je ta povezanost rezultat nekog treeg faktora.

Proces formulisanja i testiranja alternativnih hipoteza je veoma sloen jer je teko

identifikovati trei faktor (varijablu) od koje zavisi povezanost izmeu zavisne i
nezavisne varijable.

Znaaj operacionalizacije
Uslov da se istraivanje realizuje jeste da nai koncepti budu pripremljeni na takav nain
da je mogue u stvarnosti identifikovati empirijske opservacije.

Znaaj operacionalizacije - za svaki pojam moramo nai empirijske indikatore koji su

predstavnici naih koncepata.

Operacionalizovati znai pronai fenomene i aspekte fenomena koji su po svom

karakteru empirijski i koje je kao takve mogue svesti na kvantitativna obeleja.
Empirijski indikatori moraju biti jasno i nedvosmisleno povezani sa pojmovima.

Zadatak operacionalizacije je da apstraktne pojmove prevedemo na empirijske

indikatore koji se mogu kvantifikovati.

3 kljuna elementa procesa operacionalizacije:

1. OPERACIONALIZACIJA - izbor fenomena koji su koncepti i predmet

posmatranja
2. INSTRUMENTALIZACIJA - specifikacija svih koraka radi realizacije
opservacije
3. MERENJE - primenom instrumenata dobijamo numerike vrednosti

Operacionalizacija kao veza izmeu teorije i opservacija

Teorija je uslov za opservacije.

Kljuni zadatak operacionalizacije je da opservacije prevedemo na jezik numerikih

pokazatelja kako bi komparacija bila mogua.

Problem je to su pojave u drutvenim naukama kompleksnije, teorije apstraktnije, a

pojmovi kompleksniji i drutvene pojave je mnogo tee posmatrati, a prema tome i
kvantifikovati.

Korienje instrumenata

Ukoliko elimo da precizno kvantifikujemo pojavu, onda moramo da razvijemo

instrument koji ima jasne metrijske karakteristike i koji je u stanju da precizno izrazi
vrednost varijable.

Za ovu svrhu su nam potrebni indikatori ( u sluaju rasta penice - centimetri).

Centimetri postaju jedinice mere vrednosti varijable.
Imali smo apstraktni pojam rast, transportovali smo ovaj pojam u varijablu visina i
konano smo vrednosti ove varijable definisali posredstvom indikatora visina u cm.
Ovaj proces je poznat kao operacionalizacija.

Pod operacionalizacijom podrazumevamo redukovanje apstraktnog koncepta na

empirijski merljive indikatore.

Posmatranje indikatora

Pod opservacijama u istraivanju podrazumevamo proces primene instrumenta koji

poseduje odreene metrijske karakteristike sa ciljem da pripiemo vrednost nekoj
karakteristici pojave koja je predmet naeg istraivanja.

Kljuni elementi istraivanja - operacionalizacija i merenje

U praksi nikada ne moemo da poredimo pojmove, ve poredimo vrednosti na

varijablama koje su rezultat operacionalizacije. Ono to poredimo nisu koncepti, ve
njihovi indikatori.

Komparacija moe biti precizna samo ako sami indikatori predstavljaju empirijsko
ogledalo samih koncepata koji su predmet naeg merenja.

Da bi hipoteze obavile svoju epistemoloku funkciju moraju biti postavljene u operativan

oblik i takve hipoteze nazivamo radnim hipotezama.

Proces operacionalizacije poiva na redukciji - moramo da uprostimo pojmove kako bi ih

preveli na empirijski merljive indikatore.

Operacionalne definicije

Poetni korak u pronalaenju valjanih indikatora za merenje neke drutvene pojave je

formulisanje operacionalnih definicija koje treba da nam omogue identifikaciju
indikatora.

Operacionalne definicije nam moraju rei veoma precizno ta i kako treba da radimo
kako bi uspeli da odredimo koje kvantitativne vrednosti bi morale biti povezane s
varijablom jer tako omoguavaju proces merenja.
Precizne definicije su nam potrebne iz 3 razloga:

1. elimo drugima da saoptimo ta smo tano uradili u procesu merenja jer je to

jedini nain da oni procene na rad i ponove studiju
2. Samo precizno definisanje e obezbediti da svi istraivai sprovode identinu
proceduru to je osnovni uslov za preciznost merenja
3. Precizni i detaljni iskazi o tome kako smo operacionalizovali varijable e nam
pomoi da valjano procenimo dobijene rezultate i da se obraunamo sa
suprotstavljenim objanjenjima i nalazima drugih

Glavni cilj operacionalnih definicija - precizno uspostavljanje veze izmeu koncepata i

stvarnosti
Korienje vie indikatora za merenje jednog koncepta

Jedan indikator nije dovoljan da isrcpi dimenzije i znaenje jednog pojma.

Koncepti u drutvenim i politikim naukama su sloeniji i imaju vei broj dimenzija

(aspekata) i znaenja. Prema tome, jedan indikator nije dovoljan za operacionalizaciju
ovih koncepata, ve je potrebno da se identifikuju sve dimenzije i znaenja, a zatim da se
izabere vei broj indikatora koji zajedno operacionalizuju koncept.

U drutvenom istraivanju nije jednostavno identifikovati sve dimenzije jednog pojma i

pronai adekvatne indikatore, ali ono to je mogue jeste primena jedne metodoloki
standardizovane procedure evaluacije izabranih indikatora.