34.

SENZACIONALIZAM U MEDIJIMA
-Senzacionalizam je neocekivana vest koja snazno utice na covekova cula, kasnije I
na
njegovu percepciju, To su uzbudljivi dozivljaji, sokantni dogadaji koji postaju prvorazredne
vesti. Posebno ih u javnom prostoru koriste autoritarne vladavine - tiranije i diktature. To su
najcesce vremena u kojima u drustvu i drzavi dominira nekontrolisani haos, jer niko od
aktera na vlasti nema moc da u potpunosti uspostavi red, sigurnost i stabilnost. Senzacije
unistavaju vrednosti i vrednosni sistem.
-CILJ senzacije je da skloni ljude ili da im skrene paznju s bitnih pitanja i
problema zajednickog zivota. Senzacijama se unistava javnost i truje javno mnjenje. One
izjednace istinu i laz, pravdu i nepravdu, dobro i zlo, mrznju i ljubav, lepo i ruzno, pa
ljudi izgube vrednosne orijentacije i kompase.
-Pogodan instrument za sirenje senzacije i dominiranje senzacionalizma na javnoj
sceni su mediji. Novinar treba da voli istinu u onoj meri u kojoj filozof voli mudrost i mora
mrzeti skandale kao sto se filozof gnusa javnosti. Poslusnost uvek zavrsava u goloj
propagandi, manipulaciji sto odgovara onima koji to narucuju i placaju. Nekada je to bilo
iskljucivo u rukama vladajucih ideologija i vlada, a sada to Cine i oni koji raspolazu
ekonomskom moci.
-Njima se sluze i privatni vlasnici medija za licnu korist, ponizavajuci novinare i
svodeci ih na poslusne izvrsioce naloga. Naravno najopasnija upotreba senzacija dolazi iz
polja politike. "Metodama defaktuelizacije" sluzi se vlast u propagandnom delovanju u
javnom polju, jos je davno istakla Hana Arent opisujuci propagandu u period dolaska nacista
na vlast u Nemackoj, Na taj nacin unosi se laganje u politiku.
-Senzacijama se vesto manipulise, a oni koji proizvode senzacije racunaju na nezrelu
javnost. Medijske senzacije kada su u pitanju licni zivot poprimaju karakter savremenog
kanibalizma.
-Nasrce se na licnost ne samo do ogoljenja vec do kostiju. Novinari i mediji
pretvaraju se u pirane na suvom.
-Najbolje se prodaju informacije koje su senzacija i spektakl. Tako, na primer, da bi
se povecala gledanost, u njima je sve dozvoljeno: zlocini, suze, tuga, strah, kornpletna
ljudska emocija.
-Spektakl je neprekidan, potpun i besraman. Televizija prikazuje sve pa i moje
najintimnije ja.
-Ljudi se pred kamerama pretvaraju, oni zive na liniji koja razdvaja san od jave,
istinito od laznog, televiziju od realnosti, gledaoce od ucesnika, tako da je konfuzija
potpuna. Demokratija suprotno trzistu treba daje uvek u sluzbi istine.

35. SATANIZACIJA I MEDIJSKI LINC U MEDIJIMA

-Senzacije u medijima posebno one u sluzbi poluistine i neistine, mogu satanizovati
pojedince, grupe i organizacije. Satanizacija najcesee upotrebljava vlast I vlastodrsce da bi
se obracunali s konkurentima i protivnicima. U satanizaciji druga strana proglasava se za
neprijatelja I izdajnika drzavnog razloga I nacionalnog interesa. Satanizacija preko medija
ima ne samo politicku vec i moralnu disciplinu.
-Medijska satanizacija je verbalna likvidacija koja lako moze da zavrsi u fizickoj.
Njen CILJ je ne samo da nekoga u javnosti ocri vec i
da ga oznaci za odstrel. Mediji se, stavljaju u poziciju huskaca koji podstice nasilje, odnosno
zlocine i zlo. I Javne polemike poprimaju satanizirajuce karakteristike. U takvoj javnoj klimi
svako drugacije misljenje, nacin, pristup, satanizuje se do unistenja.
- Svako drugacije i razlicito misljenje i visenje sumnjici se kao zavera. Sumnjicenje ide
dotle da i unutar vlasti pocinju podozrenja, neretko i medju akterima koji pripadaju istoj strani.
Stvara se atmosfera velikog nepoverenja a posledica je produbljivanje podela u drustvu.
Satanizacija i linc uticu i na unistavanje vrednosti i vrednosnog sistema, jer se u javnosti stice
utisak da su svi koji su u politici i najavnoj sceni isti. Otvara se afera za aferom, najcesce
pracena medijskim lincom, a retko se okoncavaju, obicno nikada. Javnost ostaje prikracena
za saznanja sta je rezultat i koje su posledice afere.
-Medijske senzacije i linc primer su kako se sloboda komunikacije upotrebljava za njeno
razaranje. Slabost slobode je u tome sto daje mogucnost i onima koji je na pravi nacin koriste
i sire. Zbog togaje bitno zastiti slobodu od onih koji u njeno ime unistavaju. Ta zastita treba
da bude ustavna i zakonska.

36. POJAM I VRSTE POLITICKE KULTURE I ZNACAJ POLITICKE

KULTURE ZA MEDIJE
-Kultura kao covekova druga priroda, nije nista drugo do uredenje ljudskog zivota. Politicka
kultura je kao deo opste culture, unosenje reda u politicki zivot, odnosno u javno polje. Ona
presudno utice na izbor ciljeva i pravaca po kojima se pojedinci, drustvo i drzava krece i
razvija. Sto je nerazvijenija politicka kultura pojedinca, to su vece mogucnosti uzurpacije i
manipulacije. I obrnuto: sto je ona razvijenija, politicka zajednica je uredjenija.
- U formiranju politicke kulture drustva najvecu odgovornost imaju politicke i duhovne
elite i elite znanja. Takodje veliku ulogu imaju mediji. U autoritarnim vladavinama dominira
parohijalna i podanicka politicka kultura. Pripadnici parohijalne politicke kulture u potpunosti su
nezainteresovani za politicki ziovot. Oni zive zivotom prvobitnih zajednica. Bezopasni su za
vlast i lako ih je drzati u pokornosti. Podanika kao licnost karakterise autoritarnost.
-Autoritama licnost pokazuje i praktikuje slepu odanost i poslusnistvo prema onima koji su
hijerarhijski iznad nje ili istovremeno i okrutnost i prezir prema onima ispod i onima koji su
zavisni od nje. U autoritarnim vladavinama mediji se koriste samo u propagandne i
manipulativne svrhe.
-Mediji vise nisu javno oko koje treba da prenese sve sto se dogadja u drustvu i drzavi, vec
sredstvo za prenosenje poruka koje vladajuci hoce i odaberu. U tome sta hoce i odaberu cesto
porukama vredjaju zdrav razum.U njihovim rukama mediji sluze za silovanje i nasilje nad razumom i
javnoscu. U demokratskim vladavinama dominira participativna politicka kultura. Ona je proizvod
razvoja gradjanske svesti kod pojedinca. Na osnovu te svesti gradjanin je svestan znacaja politickog
zivota, njegovog zivota i zivota zajednice i drustva.
-Razvijenost demokratske politicke kulture zavisi od prihvatanja i
praktikovanja univerzalnih vrednosti - istine, pravde, dobro, ljubav, lepota, sloboda, ljudsko
dostojanstvo, i solidarnost - kao merila za sve ostale vrednosti. Pored ovih elemenata
potrebno je praktikovati i sledeca sredstva u politickom zivotu: dijalog, toleranciju,
kompromis, konsenzus, kritiku i kontrolu. Vazna su tri principa: princip ostavke, smenjivosti
i ogranicenog mandata.

37. ZNACAJ DIJALOGA ZA MEDIJSKU KOMUNIKACIJU

-Dijalog je uzviseni cin politickog misljenja, delanja i ponasanja i najbolji nacin politickog
opstenja, Formula - nema dela bez reci primerena je covecnom ponasanju u zajednickom
zivotu. Anticki Grci su smatrali da su sila i nasilje nemi i da zato ne bi trebalo da imaju mesta
u politici. Kada se u politici ne razgovara, onda se nareduje ili upotrebljava sila i
nasilje.
-Dijalog ispravlja nasa misljenja 0 nama i drugima nase zablude i predrasude, nasa
ogranicenja i moguca ogresenja. Biti spreman za susret i razgovor znaci omoguciti sebi da
cujes drugacije misljenje i da se suocis sa novim argumentima. Dijalog je stvaranje, ulazimo
u razgovor sa jednim misljenjem i argumentima, a iz razgovora izlazimo sa boljim
argumentima i resenjima, U dijalogu se do zajednicke istine dolazi. Dijalog je susret, a od
"sresti" je i "sreca. Dijalog je sredstvo u politickom komuniciranju. Nema demokratske
politicke Kulture bez dijaloga. Covek dijaloga je otvoren i uzda se u razum. Takav covek ne
prihvata silu i nasilje. Dijaloga nema bez ljubavi prema istini.
-Politickog dijaloga nema tamo gde je merilo istine moc, gde se politicke odluke donose u
uskim krugovima politickih elita,gde se gradjani pretvaraju u masu, gde ne postoji saradnja izmedu
gradjana i gde ih ne povezuju univerzalne vrednosti: sloboda, ravnopravnost, solidamost, prijateljstvo
,ljubav; gde se podsticu verski, nacionalni, rasni, klasni i drugi sukobi, gde su u politici obecava, a
obecanja se ne ostvaruju, gde svi govore a niko nikoga ne cuje.
-U politici nadmoci se ne razgovara vec se samo pregovara. Velika je razlika izmedu
razgovora i pregovora.Razgovaraju sarno ravnopravni, a ne neravnopravni, a pregovaraju
nadmocni, manje mocni i nemocni.Tamo gde se u politici obecava, a obecanje ne proverava i
gde se ne moze proveriti - nema dijaloga. USLOVI za dijalog u politici su: ravnopravnost,
pazljivost, uctivost, osecaj stida, bolji argument i tolerancija.

38. ZNACAJ TOLERANCIJE ZA MEDIJSKU KOMUNIKACIJU

-Drugo veliko sredstvo demokratske politicke kulture je tolerancija. Rec tolerancija dolazi od
latinskog jezika i oznacava ono sto se u nasem jeziku naziva trpeljivost. Dva znacenja
tolerancije: U prvom znacenju tolerancija je zajednicko podnosenje stete, odricanje od
realizacije dela svojih potreba, interesa, uverenja i ubedjenja. Tolerancija je spremnost za
kompromis, pobeda nad zlom. Zasnovana je na zrtvi, nesto svoje zrtvuje da ne bi otvorio
sukobe sa drugima.U drugom slucaju, tolerancija je prihvatanje razlika, odnosno shvatanje da
zivot bez njih ne moze i da se u njima odvija. On pocinje da prihvata pluralizam misljenja, pogleda,
uverenja, ubedenja, delovanja i ponasanja, Razlike u njegovoj svesti postaju nesto
normalno. Tolerantan nije onaj koji je nemocan ili koji se brani, tolerancija nije
ravnodusnost, niti ignorisanje.
-Subjekti tolerancije su pojedinci, glupe i zajednice. Drzava ne
moze biti tolerantna, jer legitimno legal ne raspolaze silom i upotrebljava silu ali zato moze
biti garant tolerancije. Nema demokratkske politicke kulture bez dijaloga i tolerancije.
Proslost moze da optereti i pomraci sadasnjost, i onemoguci buducnost.
- U proslosti se desavalo mnogo toga razumnog, umnog i plemenitog, ali i nerazumnog,
neumnog i rdjavog. Tolerancija je upravo vredno sredstvo pomocu kojeg se ljudske razlike mogu na
najbolji nacin uzajamno odnositi, a da ne odvedu u sukobe do rata. U savremenim okolnostima
toleranciju ne treba vise uzimati samo kao sredstvo trpeljenja, vec kao sredstvo pomocu
kojeg se prihvataju razlike i bogati zivot.

39. ULOGA KOMPROMISA, KONSENZUSA I KRITIKE I PROBLEM

SA KOJIM SE NOVINARI SUOCAVAJU
-U politickom zivotu jednog drustva i drzave znacajno sredstvo je kompromis - saradnja.
Sudari misljenja i interesa, lako mogu da zavrse u sukobima, do najopasnih - ratova. Da bi
bili izbegnuti ili umanjeni sukobi, demokratska vladavina koristi kompromis. Saradnja za
opsti interes, opste dobro gradjana u poIitici niije samo potreba nego i neophodno. U saradnji
potiskujemo posebne interese da bi ostvarili opste ciljeve i zadatke. Kompromis tj.saradnja
ima i granicu: nema kompromisa izmedju istine i lazi, pravde i nepravde, dobra i zla.
-Hegel je naglasavao da nije problem ni tragedja izbor izmedu pravde i nepravde, tragedija
nastaje kada se treba odluciti i izabrati izmedu dve iIi vise pravdi koja je to prava i najbolja.
Kompromis se postize izmedu dve pravde ili dva dobra.
-Demokratska politicka kultura nezamisliva je i bez jos jednog sredstva - konsenzusa
tj.saglasnosti svih. Najbolja su resenja u zajednickom.zivotu postignuta saglasnoscu svih
ucesnika. Konsenzus je izuzetno vazan u procesu donosenja najbitnijih odluka, posebno u
visenacionalnim i visereligijskim drzavama, Nametanje volje vecine manjini moze da bude
uzrok nepomirljivih i teskih sukoba. Upravo konsenzus u takvim drzavama omogucava da se
nacionalne, religijske iIi bilo koje manjine osecaju ravnopravnima i nezapostavljenima.
Kritika podrazumeva razumno, razborito, racionalno i argumentovano suocavanje s nekom
idejom, koncepcijom, problemom. Kritika uvek omogucava resavanje na najbolji nacin
drustvenih problema i donosenje valjanih odluka. Volter je upozoravao da prestati kritikovati
znaci biti mrtav. Kritika pomaze i onemogucava da se vlast zavrsi u uzurpaciji. Bez kritike
vlast lako zavrsava u samovolji i samozadovoljstvu. Kontrola podstice efikasnost vlasti i
sprecava nezakonitosti i uzurpacije. Sto je vise kontorlnih mehanizama, manja je rnogucnost
zloupotrebe vlasti.
*Tri problema prema kojima novinari i mediji cesto zauzimaju odbrambeni stav:
1) Objektivnost- novinari se brane objektivnoscu, kada ta objektivnost gubi svaki smisao jer
njene posledice mogu da izjednace ono sto se ne moze i ne sme izjednaciti. Primer je reziser
Zan Lik Godar koji je sjajno primetio da su se novinari u ime objektivnosti drzali logike u
vreme nacisticke vladavine: minut Hitleru, minut Jevrejima.
2) Novinarske i medijske neutralnosti. Da Ii u nekim dogadajima i slucajevima moze da se
bude neutralan - posebno u onim u kojima se afirmise nasilje, zlocini, mrznje i
diskriminacije. Neutralnost podrazumeva celovitost, ali i odgovornost za javnu rec koja se
izrice u javnosti.
3) Manipulacija - odnosno prenosenje manipulativnih poruka. Taj problem nije lako resiti.
Jer oni koji salju manipulativne poruke svesno ti cine upotrebljavajuci tj.zloupotrebljavajuci
prenosnike- medije.

40. MEDIJI I SIRENJE PREDRASUDA, STEREOTIPA I

DISKRIMINACIJE
-Velika opasnost po demokratsku politicku kulturu jeste prisustvo i sirenje preko medija:
predrasude i stereotipi, diskriminacije, govor mrznje i nekriticko sirenje poruka.
-Sirenje predrasuda preko medija moze da dobije razmere cije po sledice mogu biti tragicne.
Predrasude su stavovi 0 necemu i nekome,. To su prihvaceni stavovi bez dokaza i provere.U
drustvenom zivotu predrasude se odnose na razlicite od nas. Tako su najcesce i po
posledicama najopasnije predrasude prema rasi, narodu, naciji, veri, polu i
manjinama.Opasno je preko medija podsticati i siriti predrasude. Masovno prihvatanje
predrasuda u krizama zavrsava u trazenju krivca za rdjavu situaciju sto je jedan od vidova
psiholoskog praznjenja. To psiholosko praznjenje na osnovu predrasude moze da bude
fatalno po one koji su oznaceni kao krivci. Mnogo je primera ovakvog delovanja medija: od
fasista i nacista, do ratova vodenih u bivsoj Jugoslaviji dvadesetih godina 20.veka.
-Diskriminacija najcesce nastaje na osnovu predrasuda. Diskriminacija je ponasanje u kojem
se drugima, odnosno razlicitim grupama od nase onemogucuje da ostvare mogucnosti
npr.slobode i prava, koje moze da ostvari grupa koja diskriminise.Najopasniji oblik
diskriminacije je institucionalna diskriminacija.
-Danas je na delu jos jedan oblik rasizma, kulturni rasizam ili novi rasizam. Kod kulturnog
rasizma nisu vise u pitanju fizicke razlike vec kulturne razlike medu grupama. Kod nas se u
okviru srpskog naroda razvija jedan takav kulturni rasizam do sovinizma.Ratovi vodjeni u
bivsoj Jugoslaviji izazvali su raseljavanje stanovnistva i veliko izbeglistvo po nacionalnoj i
verskoj osnovi. Obelezeni su kao ljudi nizeg kulturnog nivoa - tupi, tvrdoglavi ili nasilni.

41. GOVOR MRZNJE U JAVNOM PROSTORU

-Govor mrznje u javnom prostoru najcesce zavrsava u nasilju. Zavist, mrznja, pakost, prezir i
gadenje su covekova losa osecanja. Kad mrznja dobije sansu da se manifestuje na javnoj
sceni, onda se moze smatrati da njom upravljaju i podsticu je rdjavi i opasni ljudi. Dominacija mrznje
na javnoj sceni nije nista drugo do dominacija rdjavih na vlasti. Kao i svim drugim
oblastima brige 0 moralu, zaposleni u medijima su odgovorni za sadrzaj koji prikazuju bez
obzira na to ko ga zaista proizvodi.A oglasivaci su eticki odgovorni za pruzanje finansijske
potpore apostolima neuljudnosti. Prava realnost kaze da sve dok publika nastavlja da
podrzava ili barem povladjuje snabdevacima govora mrznje i programima koji uspevaju
zahvaljujuci nasilnoj konfrontaciji, mediji ce i dalje davati svoj doprinost degradaciji
kulturnog drustva.
-U borbi protiv govora mrznje u medijima nikada ne treba izgubiti iz vida
stav da bez slobode govora nema slobodnog drustva.Pravi protiv otrov za govor mrznje nije
gusenje govora, vec mnogo vise govora.Svaka mrznja ogranicava, izoluje, zatvara, proganja i
osvetnicka je. Opasno je na nju oslanjati se u bilo kom slucaju.Pojedinci grupe i narodi
zarazeni govorom mrznje nemaju sansu za buducnost. Politika koja racuna na mrznju
podstice ljudske nakaze spremne sve da uniste, Takva politika pretvara se u fabriku, koja
proizvodi neprijatelje i osvetnike.Opasno je prizivanje u pomoc u bilo kakvoj situaciji i za
bilo kakve realizacije. Ona je uvek na ivici da izazove brutalnost, grozote i terror. Bez
demokratske politicke kulture nema garancije za uspostavljanje i odrzavanje demokratije.

42. SKRIVENE KAMERE I NOVINAR KAO DRUSTVENA SAVEST

-Predlog 120-iza te prilicno bezazlene etikete krije se veoma kontraverzna inicijativa sektora
Hjua Vilsona. Kontraverzni advokati, veciti protivnik velike vlasti, bio je resen da zaustavi priliv
ilegalnih useljenika iz Meksika u njegovu saveznicku drzavu. Najefikasniji nacin da se to uradi
bio je da im se uskrati pristup izdasnoj drzavnoj kantini socijalne pomoci. Vilsonove pristalice
slavile su ga kao viteza dok su protivnici osudjivali ovaj predlog kao napad drakonskih razmera
na neduzna ljudska bica. Kako god, on se pojavljuje kao predlog 120 na novembarskim izborima za
Predstavnicki dom SAD. On predvidja ukidanje veceg broja socijalnih beneficija cak i
mogucnost obrazovanja za njihovu decu. Osnovna poruka zakonodavaca bila je : Zaustavite priliv
ilegalnih useljenika u nasu drzavu ili cemo mi to uciniti. Nekoliko sati do zatvaranja birackih
mesta znalo se dace predlog 120 biti usvojen velikom vecinom. Novinar i urednik stanice
Channel 5, Fernandez znao je da ce Sen Jakintu grad blizu meksicke granice biti prodrman
dodatnim etickim tenzijama. Ovaj grad zbog blizine Meksika bila je najbliza stanica za mnoge
useljenike. U San Jakintu predlog 120 odbacen je tankom vecinom, ali je mala ali uticajna
manjina povela kampanju za usvajanje ovog predloga, jedino resenje protiv ovoga bilo je prema
Fernandezovim recima uvodjenje sudskog zahteva da se sprovodjenje predloga blokira dok se ne
donese odluka 0 njegovoj ustavnosti. Fernandez se najvise brinuo za nemire koji bi mogli izbiti u
njegovom gradu. Useljivacki problem kako su ga nazivali ljudi zaposleni na Channel 5 inace bio
je direktno umesan u zaposljavanje useljenika, sto je ilegalno. Cak je jedan novinar bio u zatvoru
jer je odbijao da kaze poroti koji su izvori . Femandez je bio posvecen novinarstvu i principima
postenja i ravnotezi ali i sam je bio sin meksickog useljenika pa ovu situacijuje gledao daleko
emotivnije nego ostali.Prema njegovim ocekivanjima predlog je blokiran do daljnjeg. Smatrao je
da ce ovako i druge vesti moci da se takmice sa ovom za status udarnih u emisijama,ali Ron
Meki nije mislio tako. On je bio urednik najgledanijeg vecernjeg dnevnika na istom kanalu. Nova vest
se pojavila,naime prema izvoru bliskom ovoj agenciji rekao je da Alton lokalna kompanija .>

za proizvodnju jeftine robe, rade ilegalni radnici po 18 sati dnevno sa minimalnim nadnicama a
pri tom i da nadzornici zlostavljaju useljenike.Postavlja se pitanje kako da ovakvu vest iznesu u
javnost a da pri tom ne budu pozvani na anoniman izvor jer to nije dovoljno .. .ljudi ce misliti da
je prica izmisljenja. Dolaze na ideju skrivenih kamera i Hosea mladog reportera koji ce infiltrirati
u mladog useljenika koji trazi posao.Zeleli su da snime price tih ilegalnih radnika ali opet su
znali da oni zbog straha od gubitka posla nece pricati,pa su pomislili da ukoliko sakriju njihova
lica ce pristati a sve to za rad ukazivanja jednog velikog problema koji je prisutan u ovom malom
gradu. Postoje trenuci kada novinari moraju da upotrebe posebne mere kako bi pomogli
drustvu.Ovo je takav trenutak rekao je Gonzales.
-Istrazivacko novinarstvo zahteva dokumentovanje a u ovoj prici izdvajamo dve vrednosti:
potreba javnosti da zna i minimalizovanje stete. Fernandez se tu nalazi na raskrscu da li ce
objaviti ovakvu pricu i mozda uciniti medvedju uslugu meksickim vlastima koji ce na snimku
prepoznati ilegalce i vratiti ih u svoju zemlju ili ce pak radi kredibiliteta koji bi stanica izgubila
ovu pricu ipak odjaviti.

43. DIGITALNA FOTOGRAFIJA I MANIPULACIJA JAVNOSCU

 -Bio je to klasican okrsaj u ratu oko abortusa. Velicasni Dzosua Sent Kler, nacionalni lider
Koalicije za zivot, okupio je svoju armiju protivnika abortusa za jos jedan okrsaj ispred Maplewood
Women's Pavilion-a, jedne od dve klinike za abortus u Luistonu. Karla Alvarez bila je podjednako
resena da brani zene Luistona od moralnog pokolja velicasnog Sent Klera. Kao poznati advokat
posvecen ozivljavanju feministickog pokreta iz sedamdesetih godina, Alvarezova je bila
beskompromisna u svom stavu da pravo zene na njeno telo prethodi svim drugim pravima. Drama koja
se odvijala ispred klinike bila je repriza slicnog sukoba Sent Klera I Alvarezove u pet drugih
gradova, od kojih je u tri doslo I do sporadnickog nasilja, bez ozbiljnije povredjenih. I svaki put kad
su se na mesto dogadjaja slivali lokalni I nacionalni mediji sa nezajazljivom zedji za sukobom,
emotivnim posledicama I neospornom vizuelnom atraktivnosti. Fanaticnost dve strane stvorila je kult
licnosti koji je skoro u potpunosti prigusio umerenije glasove u vezi sa pitanjem abortusa. Glasno
verbalno sparingovanje harizmaticnosti Sent Klera I borbene Alvarezove bilo je iskusenje kojem se na
konkurentnom novinarskom trzistu nije moglo odoleti. Likovi su bacali pricu u drugi plan na
naslovnim stranama I udarnim emisijama. Kao I obicno, dopisnici TV mreza, nekoliko velikih listova
I magazina bili su na licu mesta u Luistonu da zabeleze sledece poglavlje u ovoj predstavi 0
moralnosti. Na licu mesta je bio list Lewiston Gazette. Ova prica bila je kao skrojena za vodeceg
fotoreportera lista Brajana Fogla.
-Fogl je u list dosao pre deset godina, u svom izvestavanju davao je prostora vizuelnom
elementu, s naslovnom stranom I gradskom rubrikom u koloru. On se ponosio svojim novinarskim
instinktom, zahvaljujuci kome je pronalazio "prave" price I zatim ih pakovao na najzivopisniji I
najdramaticniji moguci nacin. Prica 0 abortusu nije bila izuzetak. Fogl I drugi novinar, Miki Cembers
stigli su rano ispred klinike. Dok je policija za svaki slucaj stajala izmedju, dve grupe su pocele da
razmenjuju
uvrede. I ponovo su velecasni Sent Kler I Karla Alvarez dobili, sada vec dobro poznatu priliku da
javno demonstriraju uzajamni prezir. Fogl se brzo probio kroz gomilu, slikajuci rastucu netrepeljivost
kako bi okovecio ovaj dramaticni okrsaj za buduca pokoljenja. Fogl je bio svestan da ce vecina
njegovih slika zavrsiti u nekoj fioci u redakciji. Ali ne I snimak Senta Klera I Alvarezove, kojim lice
u lice vode verbalni duel ispred klinike, dok ih pristalice, naoruzane transparentima, bodre. Fogl je
bio ubedjen da ta fotografija sadrzi sustinu onoga sto se desavalo ispred klinike I da ce dobiti
znacajno mesto na naslovnoj strani lista. Urednik lista nije bio toliko ubedjen u to. Pregledajuci
prelom naslovne strane za sutrasnji broj, urednik je bio impresioniran netrepeljivoscu koja zraci sa
slike. Bio je siguran da ce ta slika citaocu preneti naelektrisanu atmosferu demonstraeija. Ali
uredniku nije upao u oci snimak profila Sent Klera I Alvarezove. Jedan od demonstranata koji su
stajali oko njih posebno je upao uredniku u oci. U sredini fotografije, u pozadini, ali lako uocljiv, taj
demonstrant je nosio transparent s abortiranim fetusom u tegli. Kako se rok za zakljucenje broja
priblizavao, urednik je okupio novinare. Raspravljalo se 0 transparentu, a Fogl je hteo da ta slika
ide u novine da bi javnost osetila atmosferu neprijateljstva ispred klinike, a urednik se predomisljao,
razmisljao je da Ii da se transparent zamuti ili ukloni, mada Gazette je porodicni list i ima obavezu
da prema citaocima postupa civilizovano, a da im istovremeno daje tacne izvestaje 0 dogadjanjima.
To se moze postici u narativnom delu izvestaja, bez ovakve moralno izazovne fotografije. U nekoliko
navrata list je vec "cistio" pozadine I sadrzaj fotografija za reportaze. Dok je pokusavao da donese
odluku, urednik je shvatio da je gotovo nemoguce odoleti iskusenju da iskoristi mogucnost digitalne
tehnologije. Morao je ipak I da ima u vidu kako su racunari I racunarski programi samo alatke I kako
masine ne mogu da donose eticke sudove. Bio je svestan da digitalna tehnologija treba da bude sluga
novinarima, a ne gospodar. Ovaj slucaj ne podrazumeva upotrebu digitalne manipulcije samo da bi
se obrisao neki strani predmet ili da bi se fotografija prilagodila raspolozivom prostoru na strani.
Urednika brine potencijalna reakija citalaca na uvredljiv transparent koji se vidi izmedju profila dva
sukobljena aktera. Pod pritiskom vremenskih rokova ovakve eticke dileme cesto podrazumevaju da
hoce odluke, bez razmisljanja 0 dalekoseznim posledicama. Ali urednik mora I da zastiti ugled svog
preduzeca. Ako Gazette stekne reputciju lista koji namesta fotografije, cak I ako su citaoci 0 tome
obavesteni, onda je zrtvovao svoju jedinu profesionalnu vrednost-istinu. Postoje retki izuzeci kada
novinari moraju da odstupe od standardne eticke prakse zbog drugih, jacih faktora.
-Urednik ima 4 izbora.Prvi je da objavi fotografiju na naslovnoj strani. Time rizikuje da
povredi jedan broj citalca. Druga opcija je da promeni fotografiju, tako sto ce transparent obrisati ili
zamutiti da se ne vidi sta pise. Tu nece povrediti nikoga od citalaca, ali ce stradati ugleda lista ako
citaoci saznaju za ovu manipulaciju. Trece, mogao bi da izostavi fotografiju. Time bi izbegao eticku
dilemu.
Neobjavljivanje ovako dramaticne fotografije sigurno bi potkopalo cilj lista da unapredi vizuelni
elemenat I tako poveca svoj marketinski potencijal. I na kraju, list bi mogao da objavi crno-belu
fotografiju I to na nekoj unutrasnjoj strani, gde nece imati tako jak efekat.

44. MEDIJSKI KONSULTANT I ODRED ZA ISTINU

Majkl Sendifer je bio usamljeni glas u politickoj haoticnosti. U svetu u kome vladaju
medijski manipulanti i politicki stratezi dezinformacije i negativno reklamiranje. Izbegavao je
tradicionalno igranje na najmanjeg zajednickog imenioca u politici. Njegov put do sadasnjeg polozaja
politickog konsultanta nije bio ni u cemu poseban. Diplomirao je novinarstvo i zaposlio se u jednom
malom listu u Virdziniji. U roku par godina njegova fascinacija vlascu postala je neizdrziva pa je
poput svojih prethodnika odlucio da udje u oblast odnosa sa javnoscu. Njegova prva kompanija u kojoj
je radio kao konsultant kandidatu za guvernera na preliminarnim republikanskim izborima donela mu
je moralnu ali ne i politicku pobedu. Zastupao je nepoznatog politickog konzervativca i osmislio
kampanju koja ce se okusirati na konkretna pitanja. Njegov uspeh se nije ogledao u pobedi koja mu
je pobegla iz ruku, vec u neocekivanom rastu popularnosti njegovog klijenta koji je iz anonimnosti
dosao na drugo mesto trke sa 4 ucesnika. Listovi su pisali da je njegova strategija jednostavna: uoci 2
ili 3 pitanja do kojih je biracima stalo i fokusiraj govore i pojavljivanja na ta pitanja. Njemu nije bila
strana upotreba elekronskih medija kako bi biracima prodao imidz svog kandidata. Sendifer je cesto
gazio opsti stav i odbacivao negativno reklamiranje kao kontraproduktivno. Odbijao je da menja
imidz svog klijenta kako bi podilazio pretpostavljenim ocekivanjima biraca. Sendifera nisu svi u
struci cenili to se moglo videti u novinskim clancima. Najzesci kriticari su govorili da je on laka
politicka kategorija i da svojim klijentima cini medvedje usluge i time odbija da eksplotise slabosti
protivnika. Oni koji su ucestvovali u Sendiferovim dobro organizovanim medijskim kampanjama
odbacivali su kritike isticuci odgovoran pristup njihovog sefa. Svi ti kvaliteti bice potrebni Sendiferu
da bi spasao kompaniju Markusa Flecera.
Glavni kandidat u ovoj bogatoj trci bio je bogati biznismen
Vilijem Soros koji je iza sebe imao dva mandata u gradskoj skupstini Los Andjelesa i hteo ja da ide
dalje. Soros je bio pojam ostvarenja americkog sna, bio je bogat, harizmatican dobro povezan sa
establismentom Republikanske stranke. Duboko konzervativan protivnik favorizovanja rasnih
manjina i prava na abortus i pristalica porodicnih vrednosti. 6 nedelja pred pocetak izbora pocele su
da kruze glasine kao je bio na psihijatrijskoj terapiji posle nervnog sloma. Sto je on demantovo na
konferenciji za novinare.
Larinkova je bila razocarani clan Sorosovog tima i planirala je da napusti
kampanju zato sto se nije slagala sa njegovim stavovima 0 afirmaciji rasa. Pokusavala je da spreci
Soros da iznosi svoje protivljenje afirmativnoj akciji , ali u tome nije uspevala. Larkinova je predala
paket Sendiferu, Sendifer je bio zatecen, u paketu su bile kopije nekih psihijatrijskih analiza kao i
privatna pisma koja je Soros pisao prijatelju. Ona nije objasnila kako je dosla do tih materijala ali je
poruka bila sledeca: dok je bio u gradskoj skupstini Soros je isao na psihijatrijski tretman u vezi sa
psihickim zlostavljanjem supruge. Supruga je pretila sudskom tuzbom ako on ne potrazi
profesionalnu pomoc i on je to spremno prihvatio. 2 godine su ziveli razdvojeno a kasnije su se
pomirili. Sendifer je okupio c1anove svoga tima da sa njima razgovara 0 ovom pitanju. Sendifer je
protiv reagovanja na glasine bez obzira koliko one pouzdano zvucale. Ne voli izborne kampanje
koje se zasnivaju iskljucivo na izbornim temama. Clanovima svoga tima saopstio je da je
zahvaljujuci izvoru koji je nekada bio politicki savetnik Sorosa potvrdio informacije koje je dobio od
Larkinove. Pretpostavljaju da bi objavljivanje tog materijala mogli da pravdaju tako sto bi rekli da
se time otvara pitanje njegove posvecensti porodicnim vrednostima. Sendifer je u ovom slucaju
mora biti moralni agent. Politika je surov posao, a dominacija medijskih stratega,
napadackih reklama i politicke debate koja se vodi pomocu ogranicenog diskursa, kratkih efektivnih
izjava za medije. Clanovi udruzenja agencija za odose sajavnoscu (PRSA) koji se bave politickim
PR-om moraju da postuju kodeks koji od c1anova zaheva da ocuvaju ugled komunikacijskog progresa
da budu posteni i tacni u svim komunikacijamai da ispitaju istinitost i tacnost svih informacija
objavljenih u ime onih koje predstavljaju.

45. ZAVET CUTANJA

Bila je to losa godina za Brendona Lejfilda. Prvi covek filmske kuce Actron Pictures
preziveo je
strajk holivudskih glumaca, jedva se odbranio od pokusaja konkurenata da mu preuzme kompaniju I
prosao kroz ostro ispitivanje nedleznog odbora u Kongresu koji je optuzio Holivud da je Sotonin
sledbenik u rusenju porodicnih vrednosti nacije. Sada je sve nervoznije gledao paradu tvrdokornih
katolika koji su demonstrirali na ulici noseci transparentne kojima optuzuju njegovu filmsku imperiju
da je u savezu sa djavolom.
Lejfild je izvor njihovog besa lako mogao da sumira u samo dve reci:
Aron MeIer. Meler je bio jedan od najmastovitijih producenata Actron-a , uvek spreman da izaziva
konvencije I pomera granice umetnicke pristojnosti. Njegovi eksplicitni filmovi 0 decijoj prostitiuciji,
drogama I realnosti homoseksualnog zivota, ukIjucujuci nasilje unutar homoseksualne zajednice, bili
su filmski hitovi ali su mu I doneli puno neprijatelja medju konzervativcima. Dok su Melerove
filmove kriticari hvalili, neki su ga optuzivali da podgreva "kulturu cinizma" prema raznim bolestima
drustva. Njegov poslednji film "Zavet cutanja" pokazao se kao najkontroverzniji u profesionalnoj
karijeri. "Zavet cutanja" je neprociscen I dramatican pogled na neprijatnu cinjenicu koja potresa
same temelje doktrine Katolicke crkve- cinjenicu da katolicki svestenici umiru od side cetri puta vise
od ostatka populacije SAD-a. MeIer je inspiraciju za projekat pronasao u veoma dobrom c1anku u
Iistu Kansas City Star. Smatrao je da bi dramski prikaz na velikom ekranu ovu temu doveo na sam
vrh dnevnog reda nacije I stvorio osecaj da resenje hitno treba traziti. Njegov osecaj za realizam
naveo ga je da pocne da istrazuje istoriju ove pojave, sto nije bio nimalo lak posao imajuci u vidu
otpor Katolicke crkve da razgovara 0 ovom pitanju. MeIer je na razna mesta postavio svoje ljude, u
nadi da ce tako doci do nekog ko je upucen u istoriju ovog slucaja.
Do preokreta je doslo kada ga je
jedna prijateljica, inace agent u Holivudu, pozvala I rekla da poznaje zenu ciji je brat svestenik umro
od side. Mozda bi bila spremna na saradnju, jer je jos potresena zbog toga sto su njegovi
pretpostavljeni rekli da je oboleo od hepatitisa. Ona je jedini zivi clan porodice I smatra da je trebalo
da joj kazu istinu. Meler nije gubio vreme I odmah je stupio u kontakt tom zenom, rekavsi joj za
projekat koji planira. Vremenom je stekao njeno poverenje. Ona mu je rekla da joj se brat neporedno
pre smrti poverio da ima sidu I da je bolest verovatno dobio tokom kratke veze sa jednim mladicem.
Biskup je od njega sve vreme trazio da cuti, ali mladi svestenik je zbog osecanja krivice poverio tajnu
svojoj sestri. Meler je pravio opsirne beleske, prekucavao ih na kraju okupio ekipu sa kojom ce
napraviti dramsku verziju ove potresne price.
Planirao je sebi da dozvoli odredjenu umetnicku
slobodu oko nekih detalja, ali da ostane veran "krupnoj istini", a to je da svestenici umiru od side, sto
je tragedija koju Katolicka crkva nije priznavala. Da bi film bio sto realniji reditelj se odlucio da
upotrebi dokumentaristicku tehniku kakvu su koristili Stiven Soderberg I Stiven Spilberg u svojim
filmovima. Melerov film otvara otac Majkl, mladi svestnik omiljen u parohiji Svetog Tomasa. Njega
vidimo dok umire od side na bolnicarskoj postelji. Pored kreveta je njegova sestra Rebeka kojoj on
pocinje da se ispoveda da je oboleo I kako su njegovi pretpostavljeni odnoslili prema njegovoj
bolesti. Mnoge detalje saznajemo kroz njegove razgovore sa sestrom koji su postavljeni na strateskim
mestima u filmu tako projektu daju dokumentaristicki element. Reditelj nam daje I seriju flesbekova
koja pocinje kratkom scenom mladog oca Majkla neposredno po izlasku sa bogoslovije. On se brzo
sprijateljio sa mladicem zaposlenim u jednoj reklamnoj agenciji I sa njim stupio u strasnu vezu.
Zahvaljujuci nizu kreativnih interakcija njih dvojice, publika veruje da svestenik homoseksualac iako
se to nikada otvoreno ne vidi.
Ipak, kako se flesbekovi nastavljaju vidimo da otac Majkl ima virus
HIV, sto u pocetku krije od biskupa I drugih svestenika u parohiji. Vremenom on oboljeva od side I
biskup u strahu od moguceg skandala smislja detaljan plan kako da prikrije bolest mladog
svestenika. On ocu Majklu naredjuje da cuti 0 svojoj bolesti, cak I pred roditeljima I decom, I
ugovara mu lecenje izvan parohije. Zabranjuje mu da nosi svestenicku odoru kad ide na analize krvi I
popije lekove koji bi trebalo da mu produze zivot.
 Osnovna tema filma Zavet cutanja je vrlo ocigledna:
medju katolickim svestenicima postoji ozbiljan problem side koji Crkva pokusava da sakrije. Posle
smrti oca Majkla, negova sestra primecuje da na umrlici pise daje uzrok smrti "nepoznat", a da je
kao zanimanje njenog brata navedeno "sluzbenik". To ce uzdrmati njeno poverenje u Crkvu zbog
cega odlucuje da primora svestenike da se suoce sa realnoscu smrti njenog brata. Ona pocinje da
traga za istinom I na kraju ipak ne uspeva da se probije kroz veo tajni. Na tom putu prolazi I kroz
periode sopstvenog preispitivanja, jer drugi clanovi porodice pokusavaju da je ubede kako se Majkl
ne bi slozio sa njenom beskompromisnom potragom.
Publicitet koji je ovaj film stekao pre dolaska u
bioskope pokrenuo je I katolicke vernike, koji su se nekoliko nedelja pre premijere okupili ispred
sedista Actron-a I bioskopa u vecim gradovima koji su najavili da ce prikazivati film. Katolicki
svestenici su osudili Melerov projekat I javno demantovali osnovnu premisu filma da je sida ozbiljan
problem u Katolickoj crkvi. Naglasavajui da svestenici daju zavet celibata, Kler je javno osudio film
kao uvredu svestenstva I napad na sustinske vrednosti katolicke vere. Oni su stavili primedbu na
zakljucak filma da je katolicko svestenstvo umesano u pokusaj zataskavanja pojave. Zato je od
filmske kuce Actron pictures zahtevano da otkaze zakazane projekcije filma Zavet cutanja. Mediji su
se potrudili da se 0 protestu izvestava u celoj zzemlji, dok su direktori Actron-a razmisljali kako da
odgovore na ovaj napad na njihovu umetnicku slobodu. Lejfild I njegovi saradnici I ranije su imali
posla sa osudama javnosti I kritike, ali je Katolicka crkva bila krupan neprijatelj.
Dok je slusao kakofoniju kritickih glasova koja narusava mir ulice ispod njegove kancelarije
na 12 spratu, Lejfild je odlucio da se konsultuje sa direktorom za publicitet Bes Kuper I
potpredsednicom za domacu distribuciju Renitom Markos. Na sastanak je pozvan I Aron MeIer.
Lejfild im je saopstio da su primili par poziva od zabrinutih menadzera bioskopa I da neki apeluju da
objave film, ali tu odluku moraju doneti brzo. Planirano je da Zavet cutanja krene u bioskope za tri
nedelje. Zavet cutanja je inspirisan dogadjajem I autor koristi dokumentaristicke tehnike da bi svom
projektu dao autenticnost. MeIer je uzeo jedan dogadjaj I prikazao ga na nacin na koji Crkva resava
problem koji zadire u njenu sustinsku doktrinu, kao sto je celibat svestenstva. MeIer veruje da je
dramski format legitimno sredstvo ukazivanja javnosti na problem koji, po negovom misljenju, nije
dobio dovoljno paznje u informativnim medijima.
Kod fiktivnog prenosenja dogadjaja uvek postoji rizik da se istina
zakomplikuje ili zakloni. MeIer je mozda na cvrstom terenu kada tvrdi da postoji problem ide medju
svestenicima. Ocigledno je da postoji vise tumacenja cinjenica u vezi sa reakcijom Crkve na ovaj
problem, a Meler je odlucio da prikaze samo jedno- da svestenstvo prikriva problem. Da Ii je to prava
eticka dilema ili sarno PR problem za kompaniju Actron Pictures?

46. VREDNOSTI PRIVATNOSTI

Prvo, obelezje autonomnog pojedinca jeste njegova sposobnost da sacuva

privatne informacije. Maze se reci da svetinjom smatramo stav da drugi nemaju
prava da znaju sve o nama. U meri u kojoj se taj princip narusava, mi gubimo
kontrolu i nas osecaj autonomnosti se narusava. Princip autonomije lezi i u srcu
zabrana laznog i netacnog reklamiranja. Kada tv reklame, npr. zadju u
pricatnost naseg dorna, imamo pravo da ocekujemo da ce nam reklamne
poruke pomoci da donesemo izbor a proizvodima zasnovan na informacijama.
Obmanjujuce reklamne poruke potkopavaju nasu autonomiju u donosenju
odluka na trzistu.
Drugo, privatnost moze da nas zastiti od prezira i ismevanja
drugih. U drustvu u kojem jos uvek ne ume da tolerise neke ljudske tragedije,
nacine zivota i netipicno ponasanje, niko ne zeli da ga osramote.
Trece, privatnost stvara mehanizam kojim mozemo da kontrolisemo nasu
reputaciju. II

Koga briga sta drugi misle? " uobicajeni je refren ali, u stvari, nas jeste briga.
Sto vise drugi znaju a nama, to je nama teze da kontrolisemo sopstvenu
sudbinu.
Cetvrto, privatnost, u smislu zahteva da nas ostave na miru, dragocena je kako
bismo druge zadrzall na distanci i regulisali stepen nase
socijalne interekakcije. Nasi zakoni protiv neovlascenog ulaska na tudj posed
odrzavaju tu zabrinutost. Elektronsko prisluskivanje i savremeni fotoaparati otezavaju
privatnost, ali nas interes da odrzaimo nekakav privid privatnosti
ostaje neumanjen.
Privatnost sluzi kao stit od moci drzave. Znanje je moc. Kada
pojedinac prepusti svoj interes za privatnost drzavi, povecava se opasnost od
manipulacije i podredjenosti toj drzavi, kao u totalitarnim drustvima. Zato je
privatnost vrednosti koja lezi u srcu Iiberalne demokratije i on je sustinski
element zastite politickih interesa pojedinca.
Moralno pravo na privatnost, dragoceno onima koji zele da ocuvaju oseccaj
individualnsoti. Medjutim, kao fundamentalna vrednost, pravo na privatnost je relativno nova
stvar. Kao takvo, ona mora agresivno da se bori protiv drugih vrednosti kao sto su istina i pravda,
posebno u nasem informacionom durstvu. Nas zanimaju aktivnosti drugih, a otkrivanje cinjenica
od medija i drugih agencija umanjuje nasa ocekivanja u pogledu privatnosti.
Drugim recima, mi smo istovremeo privatna i drustvena bica, i te dve uloge se sudaraju,
ponekad na nasu stetu. Za razliku od istine, koncept privatnosti nema korene u drevnoj istoriji.
Antropolozi nam govore da nase moderne ideje u privatnosti nisu u drevnim i primitivnim
drustvima. Poreklo reci privatno u klasicnoj antici ukazuje da to nije bio pohvalan
izraz. Posto se od gradjana ocekivalo da usestvuju u javnim temama, nazvati nekoga veoma
privatnom osobom "kao sto se danas moze cuti znacilo je omalovazavati njegov osecaj
pripadnosti grdjanstvu.
Prosecan americki birac ocajno bi prosao strogi test javne odgovornsoti. Bili su potrebni
vekovi da ideja privatnosti stekne postovanje, ali izvesne primere postovanja prednosti fizicke
samoce vidimo jos u 17. veku, kada su zemljoposednici vracali svoje vile i
baste da bi pobegli od briga i pritisaka javnog zivota.
Stampa s kraja 18 i pocetkom 19 veka takodje se u velikoj meri razlikovala od danasnjih
masovnih medija. Novine su imale mnogo vise komentara nego vesti, a zivot prosecnog
gradjanina nije privlacio njihovu paznju. Posta je obrazovanje jos uvek bilo
rezervisano samo za elitu, stampa nije bila dostupna nepismenoj vecini. Pojava
masovnog obrazovanja u tridesetim godinama 19 veka znacajno je povecala
potencijainu publiku stampe i utabala put jeftinoj stampi, demokratizujuci takav
sadrzaj medija za siroke mase. Najveci gradovi stvorili su atraktivno trziste za
razvoj urbanih mas medija. Oglasivaci su trazili prostor u sve energicnijoj
stampi, kako bi dotakli kupovnu moc novoemancipovanih potrosaca. Za milione
citalaca, novine su postale dobrodoslo dnevno bekstvo od monotonije radnog
mesta, a urednici i novinari prilagodjavali su sadrzaj u skladu s tim. Tu novu
vrstu senzacionalistickog novinarstva karakterise delom I cesto pisanje o zivotu kako javnih tako i
privatnih licnosti, s obzirom na to da kod publike raste fascinacija problemima i propustima
clanova drustva. Ovakav vid novinarstva nije nimalo bezazlen zrtvama takvih publikacija,
posebno onima plave krvi" r kojima sve vise smeta radoznalost stampe. Medijski kriticari su brzo
II

optuzili stampu za senzacionalizam i napadno ponasanje u cilju zadovoljenja morbidne

radoznalosti nekih segmenata drustva.
Pravo na privatnost postaje eticko pitanje u slozenom, urbanom drustvu koje jos ceni
individualnu autonomiju. Industrijska revolucija stvorila je prenaseljene gradove, sa malo prostora
i privatnosti, a listovi su kao nikada do tada iznosili Ijudske slabosti ocima
javnosti. Ta situacija postavila je moralnu dilemu kulturi koja vrednuje i
privatnost i slobodu stampe dok stampa brani narusavanje privatnsoti
informativnom vrednoscu, njeni kriticari pokusavaju da nametnu odgovornsot
u javnosti za ono sto smatraju neetickim krsnjem novinarske pristojnosti.
 U okviru takvog okruzenja pravo na privatnost postalo je pravni, ali istovremeno i
moralni koncept.
Privatnost kao pravni koncept, Do pocetka proslog veka u Sad
nije postojalo zakonsko pravo na privatnost. Opstim sporazumom savremeno
shvatanje privatnosti kao pravnog koncepta pocelo je 1980. godine
objvaljivanjem clanka u sasopisu Harward Law Review. U tom eseju dvojica
mladih pravnika, Semjuel D. Voren i Luis D. Brande, predlazu zakonsko priznanje prava
pojedinca da ga ostave na miru. Uvredjeni novinskim tracevima
I onim sto su smatrali krsenjem standarda pristojnosti i dobrog ponasanja, autori
predlazu novcanu odstetu gradjanima koji su bili zrtve nezajazljive radoznalosti
nezauzdane i nesavesne stampe. Na predlog Vorena i Brandea u pocetku niko
nije obracao paznju. Sto godina posle objavljivanja njihovog clanka, sudovi i
zakonodavna tela u vecini drzava priznaju odredjenu zastitu prava na na
privatnost. U americkom pravu, pravo na privatnsot razvilo se zapravo u cetiri
zasebne i razlicite oblasti. Upad je ono na sta mnogi Ijudi pomisle kada se
pomene tema narusavanja privatnosti. Mediji nekad mogu zakonski da
odgovaraju za nedozvoljeno krsenje necije fizicke samoce. Novinar koji
nepozvan udje u privatnu kucu, cak i na poziv organa reda, moze biti optuzen
za upad. Upotreba posebnih fotoaparata za slikanje privatnih trenutaka ljudi, kao
elektronsko prisluskivanje, takodje predstavljaju zakonske probleme. Druga
oblast zakona 0 privatnosti jeste objavljivanje neprijatnih privatnih cinjenica.
Na tu vrstu zastite privatnosti mislii su Voren i Brande kada su objavili svoj
clanak. Mediji mogu zakonskii da odgovaraju zbog objavljivanja neprijatnosnih otkrica 0
nekome, ako bi te informacije 1) bile uvredljive razumnoj osobi i 2)
Ako javnost legitiman interes za tim inforamcijama.
Pravne pobede nezadovljnih strana, medjtim, veoma su retke zato sto vecina sudova nije
spremna da osudi medije koje su preneli istnite informacije. Ovakav stay,
medjutim, razljutio je neke koji veruju da mediji koriste tu slobodu da bi
preturali, cesto neodgovrono, po pricatnim zivotima slavnih i poznatih licnosti.
lako vecina novinara to ne radi, oni koji rade stvaraju osecaj animoziteta i
nepoverenja.
Mediji mogu zakonski da odgovaraju I za objavljivanje informacija
koje bacaju lazno svetlo na nekoga. Zakonski problemi mogu nastati kada list, magazin, radio
ili tv stanica objave neistinite ili poluistine koje ostavjaju pogresan utisak 0 nekome. Slucajevi
laznog svetla cesto se pojavljuju u kontekstu nepoklapanja prica I slika. Listovi bi zato trebalo da
budu veoma oprezni ako, na primer, koriste arhivske fotografije da ilustruju neku pricu. Tv
stanice ponekad imaju pravnih problema kada se ton I slika ne poklapaju, pa se stvara pogresaan
utisak a osobi koja se pojavljuje u izvestaju. Prisvajanje je na najstariji od cetiri tipa narusavanja
privatnosti. Prisvajanje se sastoji od upotrebe necijeg imena ili slike, kao i slicnosti sa nekim, bez
dozvole te osobe, a u cilju komercijalne eksploatacije. To je najodredjenija oblast zakona a
privatnosti, namenjena je pravu pojedinaa, kako javnih taka i privatnih licnosti, da se zastite od
eksploatacije vlastite licnosti u komercijalne I poslovne svrhe.
Novinsko zavestavanje, medutim, nekada se ne smatra poslovnom svrhom loni
koji se pojavljuju u novinskim pricama ne mogu dobiti odstetu za prisvajanje. Ovaj okvir zakona a
gradjanskoj privatnosti, koji treba da nas zastiti neumerenosti stampe i jedne od drugih, nekada
obuhvata I ustavnu zastitu ad neumerensoti drzave.
U poslednjih cetrdesetak godina Ustavni sud je otkrio, izmedju ostalog, ustavne garancije
prava na pristup kontraceptivnim sredstvma, bez mesanja drzava, I prava na uzivanje u
pornografiji u privatnosti naseg doma. Privatnost je zastupljena u nasim krivicnim zakonima i
mada ti zakoni sluze kao zakonska ogranicenja za sve nas, oni su posebno relevantni za proces
prikupljaja informacija.
Neki zakoni protiv neovlascenog upada na tud posed piticu iz starih vremena i trebali bi da
sluze kao metod odvracanja novinara koji razmislja da Ii da udje na privatni posed, posebno ako
se vlasnik poseda tome protivi. Elektronsko prisluskivanje i snimanje postali su uobicajena
stvar u novinarskoj zajednici. lako je zakon prilicno tolerantan u pogledu upotrebe takve tehnike
na javnom mestu, neke drazve zabranjuju snimanje razgovora bez saglasnosti obe strane.
Ovakve zakonske zabrane predstavljaju odraz odnosa drustva prema pitanju privatnosti. Zato
medijski radnici imaju moralnu obavezu da postuju samocu drugih, osim ako se ti drugi nisu
odrekli svoje privatnosti dobrovoljno ili protiv svoje volje ucescem u nekom
informativnom vrednom dogadjaju, ili ako ne postoji jaci javni interes da se ovo
pravo prekrsi u konkretnom slucaju.
Zato je ocigledno da je nasa preokupiranost privatnoscu i pravnom zastitom od krsenja
naseg prava na privatnost, dramticno porasla kako trazimo samocu i pokusavvamo da
ocuvamo privid autonomije nad licnim zivotom. Podjednako je ocigledno, medjutim, da
zakon 0 privatnosti nije postigao ravnotezu izmedju javnih i privatnih interesa koju su
predvideli medijski kriticari pocetkom proslog veka. Zbog toga postoji potreba za
etikom privatnsoti koja ide dalje od pravnih principa i pruza moralni kompas
medijskim radnicima u ispunjavanju njihovih obaveza prema drustvu.

47. POTREBA ZA ETIKOM PRIVATNOSTI

Osnovni principi, Zakonski principi nisu dobar temelj za donosenje etickih

sudova u vezi sa zivotom drugih. Oni ne mogu lepo da se uklope u pojedinacne
slucajeve i tamo gde je rec 0 medijima, sudovi su preterali ne bi Ii osigurali
minimalno mesanje s izvestavanjem i prikupljanjem informacija. Redak je slucaj
krsenja privatnosti koji se ne zavrsava u korist optuzenog medija.
U svetlu zakonskog favorizovanja medija postoji nekoliko snaznih argumenata u
prilog etickom sistemu koji prevazilazi pravne faktore. Prvo, zakon 0 privatnsot je
skoro u potpunosti skinuo zastitu sa drzavnih zvanicnika i javnih licnosti. U
ocima zakona,malo toga je sveto u vezi sa zivotom javnih licnosti. Cinjenica da
su oni odabrali ulazak u javnu arenu ukazuje na njihovu spremnost da prodju
kroz rigorozne poglede i da trpe posledice neprijatnih otkrica. Sa pravne tacke
gledista ovaj argument ima odredjenu tezinu, s eticke tacke gledista sumnjiv je.
Svakako da javne licnosti moraju ocekivati neke nezeljne efekte izlozenosti
ocima javnosti, i tacno je da je njihova "zona privatnosti" uza nego kod
prosecnih gradjana, ali to ne znaci da oni moraju zrtvovati svu privatnost i
predati svu autonomiju nad svojim licnim zivotom.
Mediji, nazalost, verujuci da zadovoljavaju neutoljivu glad svoje publike za pricama 0
grehovima javnih licnosti, cesto pravdaju svoje ponasanje tako sto odbijaju da takvim
osobama priznaju zonu privatnosti. Nedavna studija pak ukazuje na to da oni koji tvrde
kako sve 0 javnom zvanicnuku treba da bude javno, nemaju javno mnjenje na svojoj strani.
Prema toj studiji, koncept privatne informacije i dalje zauzima
cvrsto mesto u svesti javnosti. Presudno pitanje treba da bude u kojoj meri se
informacija odnosi na javni rad osobe, njen imidz ili ucesce u nekom
informativno vrednom dogadjaju. Ali cak ni tu ne postoji jasno pravilo koje moze
posluziti kao moralni svetionik u svakoj situaciji. Fokusiranje na odnos brige za
privatnost i javnog interesa svakako nece resiti sve eticke dileme u ovoj oblasti,
ali ce dati polaznu osnovu. Cinjenica da citaoce i gledaoce zanimaju takve
stvari, nije sama po sebi, dovoljno opravdanje za objavljivanje privatnih .
informacija 0 javnim licnostima.
 Privatnost moze biti posebno problematicno
pitanje u izvestavanju 0 porodicarna, prijateljima ii saradnicima javnih licnosti.
Mediji su na tom polju do sada ostvarili dobre rezultate prelazeci crtu obicno samo kada su
urednicke procene zahtevale dodatno istrazivanje. Eticki faktor u izvestavanju 0 javnim
licnostima ide dalje od objavljivanja neprijatnih privatnih informacija. Neumorna jurnjava za
slavnima I bogatima uobicajena je praksa tabloida ali sve vise i klasicnim medija. Novinari
tvrde da javne licnosti 11 koriste " medije zbog svog publiciteta, nisu isrkeni kada se zale na
stampu sto juri za pricama. To je posten argument, ali linija koja radvaja legitimno
izvestavanje i maltretiranje i dalje je veoma tanka.
Drugi razlog postojanja potrebe za etikom privanosti vrti se oko jednog od osnovnih
opravdanja za objavljivanje neprijatnih privatnih inforrnaci]a, a to je informativna vrednost.
Sudovi su do sada zauzimali veoma liberalan pristup u preustanju medijima da
sami definisu sta smatraju vestima ili stvarima od javnog interesa. U ekstremnoj
varijanti, sve sto novinska organizacija objavi moze se smatrati vestima. Ali, s
eticke tacke gledista potrebni su precizniji kriterijumi. Vise paznje treba obratiti
na to sta javnost treba zna nego na to u vezi s cim je radoznala. Problematicna
situacija nastaje kada privatna osoba sama po sebi informativno vredna, ali se
pojavljuje u vestima kao ilustracija. Ovaj princip se odnosi i na novinare i na
urednike koji moraju da donose eticke odluke.
Ovaj primer nam govori da postoje prekrsaji koje cak ni zakon ne tolerise. Ako
zakonski ugao ostavimo po strani, mozemo reci da bi etika privatnosti trebalo da se bavi
pitanjem vrednosti neke informacije po javni ineres, a ne u kojoj meri se zadovoljavanje
radoznalosti moze tolerisati pred zakonom. Kao sto primecuju Kliford Kriscens I njegove
kolege u knjizi 0 medijskoj etici Ocigledno da su potrebne dodatne determinante da bi se
II

razlikovali tracevvi I voajerizam od informacija neophodnih za demokratski proces donosenja

odkluka. "
Zakon 0 privatnosti daje prikuplajnju informacija u javnosti prilicnu fleksibilnost.
Opste pravilo je da se moze izvesavat 0 svemu sto se desava pred ocima javnosti. Ideja je da
aktivnosti koje se odvijaju u javnosti ,po definiciji, nisu privatne. Ali cak i na javnom mestu
nekada trazimo odredjeni stepen samoce. Na primer, zaljubljeni par na klupi u parku. S
pravne tacke gledista, fotoreporter mozda ima pravo da zabelezi taj trenutak na filmu i objavi
ga kao pricu 0 obicnom coveku. Osecaj za etiku bi, medjutim, rekao da fotorepotrer prvo
mora da trazi dozvolu od para Iz dva razloga 1. Obicna pristojnost nalaze trazenje dozvolepre
upada u neciji privatni trenutak, i 2. Beznacajna neprijatnost moze se pretvoriti u veliki
problem ako, na primer, zaljubljeni sa klupe.trenutno varaju svoje .supruznike. Cak i vruce"
II

vesti zahtevaju odredjenu uzdrzanost.

Fotografija polunage zrtve otmice napravljena je na javnom mestu, ali njeno
objavljivanje moze biti sporno. Postoje trenuci kada dobar ukus I prosto saosecanje sa
zrtvama nesrecnih okolnosti zahtevaju povisen stepen moralne osetljivosti medijskih
radnika. To posebno vazi u situacijama sa zrtvama nesreca ili drugih tragedija.
Javnost, naravno, ima interes da sazna informacije u vezi s nesrecama ili
tragedijama. Ali taj interes ne zahteva u svim okolnostima javno objavljivanje
snimka zrtve nesrece ili intervjua s ozaloscenim roditeljima, koji su verovatno
jos u soku. U knjizi Etika u novinarstvu Dzefri Olen iznosi sledece glediste u vezi
s etickim ponasanjem novinara koji izvestavaju 0 nesrecama II Ako ozbiljno
shvatim tvrdnju da su novinari nasi predstavnici, onda njihovo moralno pravo
na mestu dogadjaja nije vece od naseg. " Tu spada i upotreva materijala
dobijenog iz javnih dokumenata ili vladinih izvora. Takve informacije su
pokrivene Prvim amandmanom Ustava i mediji su do sada uglavnom uzivali
imunitet od sudskog gonjenja u slucaju postenog, tacnog i dobronamernog
objavljivanja ovakvog materijala. U osnovi ovog pirncipa je jednsotavna teorija
drzava nije obavezna da neprijatne informacije ucini dostupnim javnosti, ali
jednom kada to uradi one vise nisu privatna stvar. Zato stampa samo objavljuje
one sto bi pojedinacni gradjani mogli i sami da vide ako zele. S pravne tacke
gledista to je uverljiv argument. U stvarnosti vecina privatnih cenjenica koje se
nadju u javnosti dostupnim dokumentima ostaje nepoznata drustvu ako ih
mediji ne objave. Advokatima bi bilo lakse kada bi se njihovi klijenti za svoje
izvestaje oslanjali samo na javno dostupna dokumenta, ali moralni agenti moraju
da nadju ravnotezu izmedju javne koristi i eventualne stete koja moze nastati u
takvim okolnostima.
Podaci i privatnost u sajberspejsu, Tehnoloski izazovi nasoj privatnosti nisu poceli
pronalaskom interneta. Magnetofoni i fotaparati vec
decenijama predstavljaju pretnju nasoj zelji da budemo ostavljeni na miru. Ne
mozete mnogo zagaziti u javnu arenu a da vas neko ne snima. Policijske
kamere na raskrsnicama, kamere u prodavnicama, bankama i aerodromima
postale su standardni deo svakodnevice. Neke do ovih upada u privatnsto
prihvatili smo kao cenu zivota u bezbednom drustvu. lako postoje mnoge
dimenzije nase zabrinutosti u vezi s posledicama neregulisanog interneta, reklo
bi se da je veccina strahova u vezi s lakocom kojiom drugi mogu da prikupljaju,
podatke a nasem privatnom zivotu, ukusima i navikama. To, na neki nacin, nije
revolucionarna pojava. I komercijalni i nekomercijalni sektor godinama
prikupljaju te vrste podataka konvecionalnim sredstvima. Mozda je sadasnja
nelagodnos tu vezi sa zastitom nase privatnosti u sajberspejsu izazvana
lakocom prikupljanja podataka na vebu i cinjenicom da mnogi potrosaci nisu u
tom smislu tehnicki verzirani. U svakom slucaju, ocigledno je da reklamne
agencije i sluzbe za odnose s javnoscu, aka i bilo koji drugi entitet koji zeli da
uputu svoje poruke ciljnoj publici, maze da koristi racunare i racunarske mreze
II da prikupi te komadice podataka i sastavi jednu sliku koja ce otkriti vise
neogo sto smo svesni ili nam se dopada " . Nasa interakcija s internetom ostavlja
elektronski trag kojji mogu da iskoriste oni koji zele da komuniciraju s nama u privatnsoti
naseg doma ili radnog mesta. Pomocu programcica kao sto su kolacici " , veb lokacije mogu
II

da prate potrosacke navike pojedinca i tako razviju potrosacki profil " koji se moze
II

upotrebiti za slanje poruka odredjenim ciljnim gurpama. Elektrosna sredstva zastite nase
privatnosti postoje, ali su jos primitivna.
Na tom polju postoji jedna zdrava doza nepoverenja u neregulasanu prirodu
sajberspejsa, to je posledica najmanje tri faktora. Prvo, korisnik, ili
predmet podataka, ne vidi vecinu racunarske aktivnosti. Drugo, kod vecine
transfera podataka ne zna se ko iza toga stoji. Informacije koje putuju ad racunara do racunara
cesto nemaju nikakva obelezja u pogledu izvora. Trece, dok tradicionalne vidove
komunikacije ogranicava geografija, internet bez problema povezuje Ijude na citavoj planeti.
Kao i na mnogim granlcama", tako i u neregulisanorn sajberspesju operise bezbroj
II

odmetnika i pirata. Ipak, u ovoj tehnoloskoj revoluciji nema nicega sto bi trebalo da promeni
eticko okruzenje za tradicionalne ili nekovecionalne medijske radnike. Vrednosti kao
sto su postovanje drugih i njihove privatnosti, poverenje, postenje, iskrensot i
minimalizovanje stete nisu postale anahronizmi samo zato sto nove tehnologije pruzaju prilike
bez presedana za direktnu interakciju s pojedinacnim konzumentima. Nijedna od etickih
smernica ne bi odobrila odstupanje od tradicionalnih vrednsoti samo zbog toga sto je interet
jedan neregulisan univerzum.
Eticki principi kojima medijski radnici treba da se rukovode i dalje vaze i dragoceni
su. Stavise, odsustvo propisa u sajberspejsu zahteva veci stepen moralnog opreza i ponasanja.
Zato novinari, reklamne agencije, oni koji se bave odnosima s javnoscu i drugi medijski
radnici moraju da nose svoje moralne kompase kada ulaze u sve konkurentnije okruzenje
sajberspejsa .

48. NOVINAR, PRIVATNOST, ZARAZNE BOLESTI I

INDIVIDUALNOST, HOMOSEKSUALNOST I SEKSUALNI ZLOCINI

Svaka prica, cak i ona koja deluje bezazleno, ima potencijal za primedbe onih
koji se u njoj pojavljuju. Neki Ijudi, na primer, mogu staviti primedbu na citulju iz
straha da bi lopovi mogli da iskoriste tu informaciju i obiju im stan dok su oni na
sahrani. Starijim Ijudima se mozda nece dopasti ako novine objave njihove
godine. Posto neki gradjani takve bezazelne upade smatraju pitajem
privatnosti, mediji bi morali da obrate paznjuu na to sta te Ijude zabrinjava.
Neke oblasti izvestavanja u vezi s privatnim I osetljivim informacijama, kao I s
odredjenim tehnikama prikupljanja informacija, postavljaju pred novinare I
posebne probleme.
Zarazne bolesti I invalidnost, Svojevremeno je lepra smatrana najgadnijom od svih
bolesti. Danas pravi izazov za medije predstavlja sida. Uprkos rasprostranjenim edukativnim
programima 0 sidi, tu bolest jos uvek prati stigma koja dovodi do gubitka
zaposelenja, udaljavanja od prijatelja i rodjaka i1i isklucenja iz skole. Za
objavljivanje imena zrtava side obicno ne postoji opravdanje javnim interesom,
osim ako njihova bolest nije u direktnoj vezi s nekim informativno vrednim
dogadjajem. Primer je bivsi Ijubavnik koji tuzi seksualnog partnera i1i partnerku
zbog toga sto nije bio upozoren da taj partner boluje od side. Javni interes je,
naravno, veci tamo gde su umesane javne licnosti. Ne moze se uverljivo oporiti
da janost ne treba da zna za situacije koje ugrozavaju zivot predsednika drzave.
Ali, cak i javne licnosti imaju pravo na odredjenu zonu privatnosti, tako da
novinarskom tretmanu njihove bolesti treba pristupati oprezno.
Homoseksualnost, Do osamdesetih godina proslog veka homoseksualnost je u
medijima bila gotovo tabu tema. lako je poslednjih dvadesetak godina stav
javnosti prema homoseksualnsoti prilicno omeksao, otvoren razgovor 0 homoseksualnosti u
medijima jos uvek moze da uznemiri moraine konzevativce, kao sto se to videlo u
kontroverzama oko lika Elen iz istoimene tv serije, koji u jedoj epizodi odlucuje da saopsti
svoju homoseksualnsot. Obeleziti nekoga kao homoseksualca ili lezbejku moze ponekad biti
stetno. Kada novinsko izvestavanje u pitanju, kljucni test za moralnog agenta jeste pitanje da
Ii je seksualna orijentacija neke osobe relevantna za pricu, ako kada policajac dobije
otkaz zbog volje homoseksualnosti, ili vojska iskljuci vojnika iz sluzbe zbog
negove ili njene seksualne orijentacije. Eticke dileme u vezi sa seksualnscu i
privatnsocu opstaju i zbog napada na seksualnu privatnost s jedne neocekivane
strane od samih homoseksualaca. Pre nekoliko godina oni su poceli da
primenjuju kontroverznu taktiku otkrivanja" objavljivanja imena navodnih
II

homoseksualaca koji su resili da kriju svoju seksualnu orijentaciju. Aktivisti

tvrde da njihovim otkrivanjem broj homoseksualaca raste, sto doprinosi
skidanju stigme sa homoseksualnosti.
Seksualni zlocini,Izvestavanje 0 seksualnim zlocinima je medju najproblematicnijim
novinarskim zadacima. Poveremeno se zivot javnih licnosti i izvestavanje 0 seksualnim
zlocinima ukrstaju, ali obicno se dilema narusavanja privatnosti i zrtava seksualnih
II

zlocina vrti oko upada medija u privatni zivto privatnih osoba, koje protiv svoje
volje poostaju predmet paznje javnosti. Umesanost u seksualni zlocin garantovano donosi
takvu paznju. " Zlocin je, naravno, skoro po svakoj definiciji vest od javnog interesa i
izvestaji 0 takvim dogadjaima obicno obuhvataju i identitet zrtava. Tradicija medju
novinarima u Sjedinjenim Drzavama je da izostavljaju imena zrtava silovanja, osim ako te
zrtve nisu ubijene ili su veoma poznate. Ali, koje su dugorocne posledice za drustvo od
objavljivanja imena zrtava seksualnih zlocina? Neko bi mogao reci da takva praksa pomaze
da se zastite nevini i srpece zlonamerne optuzbe. 5 druge strane, objavljivanje moze
dodatno da traumatizuje zrtve i mozda od njih na sudu ucini nepuzdane
svedoke pritv optuzenih. Pored toga, takav publicitet moze odvratiti druge od
prijavijivanja siicnih napada. Nedavna studija pokazala je da objavlivvanje imena ztve ne
utice mnogo na to kako citalac dozivljava izvestaj, odnosno
zlocin. Imajuci u vidu to I mogucu stetu po zrtvu, ova] autor je zakljucio da je
neobjavljivanje imena veorvatno najbolje resenje. lpak, taj zakljucak ne dele svi
u novinarskoj zajednici. Naravno, sve vece prisustvo tv kamera ne pomaze
mnogo zrtvama u njihovom trazenju privatnosti i pravde. To se posebno odnosi na
velike slucajve, koji jedini i mogu privuci paznju elektronskih medija. Novinska organizacija
koja svoje odluke zasniva na tudjim nalazi se na eticki nestabilnom
terenu. Takvo ponasanje uskracuje moralnom agentu neophodan stepen
nezavisnosti potrebne za formulisanje eticki razumnih i odbranjivih sudova. U
ovom slucaju ulogu u donosenju osluke nesumnjivo je igrao mentalitet
prepisivackog novinarstva.
Prvo, prema Gartneru, imena i cinjenice su vesti i
daju izvestaju kredibilnost. Oni zaokruzuju pricu I daju citaocu ili gledaocu sve
informacije kkoje su mu potrebne da razurne dogadjaj. Drugo, novinari,
urednici i njihovi pretpostavljeni treba da donose urednicek odluke, rnedju
kojima je i ona koje informacije ukljuciti u izvesta. Predmeti vesti ne srneju
imati moc veta na urednicke odluke. Ni u jednoj drugoj kategoriji vesti urednici
i novinari ne daju predmetu vesti mogucnost neobjavljivanja imena. Trece,
neobjavljivanje, imena zrtava silovanja, novinari postaju deo zavere cutanja,
cirne ucvrscujuju ideju da je biti zrtva silovanja nesto sramno. II Jedna od uloga
stampe je da informise, a jedan od nacina inforrnisanja je brisanje netacnih
utisaka i stereotipa " . Konacno, posta novinske organizacije uvek objavljuju
imenaosumnjicenih za silovanje, postenje zahteva da se objave imena i onih koji otpuzuju za
silovanje.
Dok novinske organizacije nastavljaju da ovom etickom pitanju pristupaju s jednom
zdravom dozom opreza, vecina njih je svesna osetljive prirode .izvestaja u kojima se pominju
zrtve seksualnih zlocina. Objavljivanje njihovih imena mora se opravdati nekim jacim javnim
interesom u pogledu informativne vrednosti imena. Razlog zasto seksualni zlocini, za rauliku
od drugih, zahtevaju posebnu paznju jasno je objasnjen pre nekoliko godia
urednickom komentaru lista Philadelphia Inquire posvecenom reviziji politike
lista prerna objavljivanju imena zrtava silovanja silovanje nije kao drugi zlocini.
Pored toga sto je nasilan zlocin, to je i seksualni zlocin. A seks je jos uvek
izuzetno privatna i licna stvar u nasern drustvu. Seksualno ponizenje silovanih
zena je one sto ih razlikuje od drugih zlocina. Zato cerna I dalje svakoj vesti 0
silovanju pristupiti s pretpostavkom da zena zeli anonimnost.

49. NOVINAR I PRIVATNOST- MALOLETNI PRESTUPNICI,

UPOTREBA DECE KAO IZVORA INFORMACIJA, SAMOUBISTVO
Maloletni prestupnici su tradicionalno bili zasticeni od ociju javnosti. Od XIX veka
prema takvim prestupnicima u SAD postupa se kroz poseban zakonski sistem za maloletnike,koji
je okrenut pre svega rehabilitaciji a ne kaznjavanju. Do sada je veCina saveznih drzava sudjenja
maloletnicima zatvarala za javnost,mada je praksa pocela da se menja. Porastom broja teskih
zlocina koje izvrsavaju maloletnici,u nekim drzavarna je nastao trend da se maloletnim
prestupnicima nasilnih zlocina sudi kao odraslim osobama, pa su novinari poceli da preispituju
eticke norme. Cak i zakone koji medijima prete kaznama u slucaju objavljivanja imena maloletnih
prestupnika. Vrhovni sud je 1979. god dao medijima dozvolu da objavljuju imena maloletnih
prstupnika samo ako je ta informacija dobijena na zakonom dozvoljen nacin, Neki novinari i urednici
jos uvek se uzdrzavaju od objavljivanja imena maloletnih prestupnika. Tradicionalisti smatraju da je
na taj nacin onernogucena njihova rehabilitacija zato sto time maloletne prestupnike stavljaju pred
neprijatne poglede javnosti. Pored toga,deca i maloletnici imaju pravo na greske koje ne moraju da ih
obeleze do kraja zivota i onemoguce im zaposlenje u buducnosti, Porast broja zlocina medju
maloletnicima povecao je interesovanje javnosti. Cini se da je njeno velicanstvo decija nevinost-
nestalo. To ne znaci da bi mediji u potpunosti trebalo da izgube oseca] za izvestavanje 0 maloletnim
prestupnicima. Odluka a objavljivanju imena maloletnog prestupnika zavisice od prirode
zlocina.starosti prestupnika i okolnosti u vezi sa incidentom. Medijski radnici ne mogu vise da koriste
zakon kao oslonac u donosen]u etickih odluka vec se direktno suocavaju sa dilemom uravnotezenja
interesa maloletnih prestupnika i potrebe javnosti za informacijama o dogadjajima u drustvu. Intervjui
sa decom su uvek riskantni ,ali su nedavni talasi nasilja i pucnjava u skolama pojacali intenzitet
rasprava u redakcijama 0 tome kako koristiti decu kao izvore informacija.
Zbog odsustva zrelosti i sklonosti dece ka fantaziranju,posebno
medju mladjima,pouzdanost je uvek krupno pitanje kada se razrnislja 0 upotrebi dece kao ocevidaca
ili novinskih izvora. Ali to je pre svega pitanje privatnosti. Posto ne postoje zakonske zabrane
upotrebe dece kao izvora informacija. Eticke dileme su jos izrazenije. Upotreba maloletnika kao izvora
informacija podrazumeva ravnotezu interesa deteta i javnog interesa sa postojanjem tacnih i istinitih
informacija.Ako maloletnik nije samo izvor informacije nego i predmet izvestavanja. U takvim
slucajevima novinarska jednacina moze da se promeni u smislu informativne vrednosti intervjua.
Prilikom postupanja sa decom novinar mora da uzme u obzir l)starost i emotivnu zrelost
deteta,2)prirodu dogadjaja a kojem se s detetom razgovara I 3)u kojoj meri su informacije
dobijene od deteta i njegovo znanje kljucni za pricu,
Pravo na dostojanstvenu smrt u nasem drustvu dozivljava
se skoro kao svetinja. Iz tog razloga vecina izvestaja u vezi sa smrcu .kao i in mernoriam. odrazavaju
akutnu osetljivost prema okolnostima pod kojima je doslo do smrti. Osim u slucaju javne
licnosti,uzrok smrti se cesto ne objavljuje i mediji obicno postuju zelje porodice kada odlucuju sta ce
uvrstiti u slucaj.
Samoubistva su poseban problem za novinare i urednike. Kada je rec a samoubistvu
javne licnosti ili kada se one desava pred oCima javnosti,o njemu bi verovatno trebalo izvestavati.
Pritisci konkurentnosti i uzbudjenje koje donose tako dramaticni snimci mogu dovesti do moralnih
propusta novinara i urednika. Novinari bi trebali da izvestavaju o samoubistvima na direktan
nacin. Bez romansiranja i senzacionalizma,odnosno da ne prikazuju taj Cin kao pozeljnu alternativu
depresiji ili bolu. Koliko god ova taktika bila moralno casna,ona je i kontroverzna,jer zahteva ad
novinske agencije da odustane ad tradicionalne neutralnosti i da na neki nacin u sopstvenim
izvestajirna postane aktivista. Kada se samoubistvo odigra u privatnosti doma,potreba javnosti da zna
detalje manje je uverljiva nego kada je zrtva javna licnost ili kada se samoubistvo desilo na javnom
mestu.

50. NOVINAR I PRIVATNOST- SKRIVENA KAMERA I

MAGNETOFONI, NESRECE I LICNE TRAGEDIJE,
RACUNARSTVO I NOVINARSTVO ZASNOVANO NA BAZAMA
PODATAKA, TRAGANJE ZA NOVINARSKIM SMERNICAMA
Etiku privatnosti podjednako zanima i kako novinari dolaze do informacija. Novinari su prilicno
invetivni,pa cak i mastoviti u svom detektivskom radu. Elektronsko doba nacinilo je od audio i video
uredjaja za snimanje vazan deo novinarskog arsenala za dokumentovanje njihovih otkrica. Novinari nekad
cekaju u neobelezenim kombijima ili nekim drugim neprimetnim pozicijama da se njihov plen
upusti u nezakonite ili lose postupke. Kada skrivena kamera samo snima neku aktivnost na javnom
mestu takva tehnika prikupljanja informacija obicno se moze opravdati s eticke tadce gledista.
Upotreba skrivenih kamera treba da bude izuzetak a ne pravilo. Tajno snimanje razgovora novinara i
izvora postavlja ne sarno zakonsku vec i eticku dilemu. Po saveznom zakonu,kao i po zakonima nekih
drZava,razgovor moze da se snima uz saglasnost samo jedne strane. U drugim drzavama obe strane
moraju da daju svoju saglasnost. Novinari se ne slazu oko ozbiljnosti eticke dileme koju implicira
tajno snimanje,pa cak i oko toga da Ii eticki problem uopste postoji. Neki na tajno snimanje razgovora
gledaju kao prakticno pomagalo u prikupljanju informacija,a ne kao na pokusaj ugrozavanja prava na
privatnost osobe sa kojom razgovaraju. Snimci pomazu da se dokumentuje tacnost cinjenica. Dokle
god sagovornici znaju da razgovaraju s novinarom,uredjaj za snimanje ne predstavlja vecu opasnost
od pitanja novinara. Ukoliko novinar pokusava da dobije dokaze a nekoj nedozvoljenoj radnji,tajno
snimanje razgovora maze biti opravdano.
Nesrece i licne tragedije su cesto informativno vredne,ali
zrtve mozda nisu verzirane u kontaktima s medijima. Zato, novlnari moraju biti pazljivi da ne
zloupotrebljavaju situaciju i da postuju privatnost onih koji se nadju u takvim nesrecnim okolnostima.
TV novinar ne treba da potura mikrofon ozaloscenom clanu porodice zrtve nesrece sarno da bi
zabelefio taj dramaticni i emotivni trenutak na traci. Mediji su posebno podloznl optuzbama koje idu
od bezosecajnosti do nezajazljivosti kada objavljuju ``srceparajuce" slike necije privatne tuge.Nekada
urednici brane upotrebu uznemirujuCih slika ne na osnovu kontekstualnog znacaja kao takvog, vec na
osnovu nekog veceg javnog dobra. U vecini slucajeva licna tragedija i privatnost jaci su ad navodne
javne koristi,koja je u najboljem slucaju marginalna. Javnosti nisu potrebne tako eksplicitne slike da je
podsete na opasnost ad pustanja dece u vodu ili na ulicu bez nadzora.
Ponekad se narusavanje privatnosti maze opravdati,ali pritisci konkurentnosti mogu dovesti do
nedozvoljenog narusavan]a privatnosti i maltretiranja. Javnost nekada takvo novinarstvo smatra morbidnim.
Racunarske mreze i njihovi naizgled beskonacnl kapaciteti za cuvanje podataka doveli su do revolucije u
istrazivackom novinarstvu. Ali kada drzava ima toliko mnogo podataka a Ijudima povecava se potencijal za
zloupotrebe.
Drzavni arhivi i drugi javno dostupni dokumenti tradicionalno predstavljaju plodne
rudnike informacija za istrazivacke novinare,s tim sto upotreba racunara i drZavnih baza podataka
drasticno prosiri njihove horizonte. Poput bilo koje tehnologije, racunari su zavodljivo orudje za
unapredjenje kvantiteta i kvaliteta komunikacije. Novinari se dugo oslanjaju na obilje informacija koje
postoje u javno dostupnim dokumentima,dok javnost saznaje da se velikom broju informacija 0 njoj
samoj moze pristupiti preko preko drzavnlh datoteka. Prepoznajuci pretnje po njihovu privatnost
koje cuce u javnim bankama podataka neki gradjani pocinju da uzvraca]u. Reagujuci na pritiske svog
birackog tela,zakonodavci sirom zernlje poCinju da pecate baze podataka kao sto su glasacki
spiskovi.najvamiji statisticki podavi i zernljisne knjige. Na pozitivnoj strani racunarske baze podataka
pomazu novinarima da ispune svoju ulogu vladinih nadzornih tela lzvesta]i 0 losim postupcima vlasti
jacaju poverenje u medije kao poverenike obicnih gradjana i te gradjane uveravaju da se vlast u
odredjenoj meri moze prozivati.
S druge strane, nesumican pristup drzavntm bankama podataka
dovodi u pitanje privatnost,posebno kada se informacije koriste u druge svrhe od onih zbog kojih su
dobijene ill uzete. Cinjenica da su podaci dobijeni iz drzavne banke podataka,preko slozene
racunarske mreze, ne oslobadja novinske organizacije odgovornosti da provere tacnost tih
informacija. Upotreba racunarskih baza podataka nije zamena za proveru cinjenica.
Postoje najmanje tri moralne vrednosti koje bi medijskim radnicima trebalo da pruze temenlje
etike privatnosti. Prva smernica se zasniva na postovanju drugih kao cilja samog za sebe. Kao autonomni
pojedinci imamo pravo na odredjeni nivo dostojanstva koji se ne sme proizvoljno narusavati. Druga
vrednost je drustvena korisnost. Moralni agent mora da odluci koje informacije su kljucne.
ili bar korisne,da bi publika razumela poruku koja se salje. Taj princip eliminise pozivanje na
senzacionalizam,morbidnu radoznalost, ismevanje i voajerizam kao opravdanja za krsenje privatnosti. Treci
princip se zasniva na pojmu pravde.Donoseci odluke koje mogu da uvrede ili naruse privatnost moralni
agenti bi trebalo da teze minimalizovanju stete. Ta vrednost je tesno povezana s postovanjern drugih. Kada
je narusavanje privatnosti neizbezno cilj treba ograniciti na izvestavanje 0 onim detaljima koji su od
sustinskog znaca]a za informativnu vrednost dogadjaja.

51. PRINCIP POVERLJIVOSTI

Pre nekoliko godia Wall Street Journal je objavio da je jedan zvanicnik firme
Procter i gamble podneo sotavku pod pristiskom i da bi prehrambeno odeljenje
kompanije rnoglo biti prodato. Novinar je informaciju pripisao " sadasnjim i bivsim radnicima " . Na
zahtev kompanije velika porota u Sinsinatiju je dobila listinge elektronskih poziva iz komanije
dopisnistvu lista u Oitsburgu i jednom od novinara. Kompanija je stavila primedbu da je izvor lista
prekrsio zakon Ohaja koji zabranjuje objavljivanje poverljivih informacija kompanije ili informacija
koje su isklucivo vlasnistvo kompanije. Sve ove situacije se zasnivaju na vrednsoti
poverljivog odnosa iIi poverljivih inforamcija kao vaznog princiipa u praksi
medijske komunikacije. Princip poverljivosti namece obavezu cuvanja imena
izvora od trecih strana pod odredjenim okolnostima. lako ovo nije apsolutna
obaveza, nije ni proizvoljna . Konsenzus medju filozofima glasi da je poverljivost
na prvi pogled obaveza koja se moze ponistiti samo nekim jacim, tezim
razlozirna. Zato je teret dokazivanja obicno na onima ko]i zele da poniste tu
obavezu. To je medijskim radnicima poznat teren, jer oni u brojnim situacijama
moraju da odlucuju da Ii je poverljivost ili otvorensot bolji sluga javnog inteesa.
Naravno, te ideje se ne iskljucuju medjusobno, posto obecanje poverljivosti
izvoru informacaija moze dovesti do otvorenosti u otkrivanju korupcije ili neke
druge nezakonite radnje.
Pojam poverljivosti, medjutim, ide dalje od zastite
izvora. Nekada novinske organizacije rnoraju da odluce hoce li objaviti tajne ili
poverljive informacije dobijene od izvora. Poverljiva drzavna dokumenta i
istrage velike porote dva su osnvona primera. Pod takvim okolnostima nije rec
samo 0 pitanju izvora, vec ti to bi mediji trebalo da objave informacije na koje
uopste nemaju prava. Posto se medijski radnici bave informacijama, oni cesto
imaju neodoljivu potrebu da radije otkrivaju nego da kriju, All shvatanje da su
otkrivanje i otvorensot uvek u interesu javnosti, u najboljern slucaju, je
arogantno. Postoje trenuci kada sud javnog mnjenja nema prava na informacije
cije i objavljivanje moglo biti uvredljivo ili stetnno za druge strane. Zato je argument u prilog
poverljivosti, kao vazne drustvene vrednosti koju treba cuvati,
uverljiv. Uloga poverljivosti u nasim drustvenim odnosima nesto je sto se uci u
detinjstvu. Roditelji nam usadjuju vrednsot cuvanja tajni i uce nas da ne krsimo
obecanja. To je deo procesa socijalizacije kojim razvijamo lojalnost prema
gurpama kojima pripadamo.
Zapravo, tajne nam mogu dati osecaj moci, zato
sto su samo nama poznate stvari koje drugi ne znaju, ali obecanja 0 poverljivosti
takodje ogranicavaju nasu slobodu da delujemo. Zakletva cuvanja tajne
postavlja na moralnog agenta teret cuvanja informacije cak I kada se on suoci
sa suprotstavljenim I nekad uverljivijim zahtevima. Poverljivi odnosi obicno
nastaju u ovim okolnsotima. Prvo, postoje ekspresna obecanja, kao kada
novinar obeca svom izvoru anonimnost.To su cesto usmena obecanja, ali mogu
biti i pismena. Primer je zakletva cuvanja tajne koju polazu agenti cia-e.
Obecanje poverljivosti dobijeno od novinara podrazumeva vise od obecanja da
identitet izvora nece biti otkriven. Uslovi ovog ugovora " 0 tajnosti trebalo bi da budu jasni
II

i novinaru i izvoru. U tom cilju novinarski establisment je razvio

sopstveni recnik kojim opisuje razlicite vrste poverljivih odnosa. Nezvanicno"
II

,na primer, znci da informacije date novinaru nisu za objavljivanje. Izvori,

medjutim, ovo nekad tumace kao da ne zele da budu identifikovani, sto
novinari pak nazivaju bez pozivanja". Zato, kada neki izvori kazu
II II

nezvanicno" , oni zapravo misle da ne zele da im se objavi im. IIa pozadini "
obicno znaci neki aranzman po kojem drzavni zvanicnici ili drugi izvori zovu
novinare da ih obaveste 0 nekom pitanju od javnog interesa. Izvor se u izvestaju
navodi kao saradnik u beloj kuci " itd.
II

Nije neobicno da noivnari pregovaraju sa svojim izvorima 0 modalitetima

poverljivosti koji se biti primenjeni. Ipak, takva pravila su podlozna razlitictim tumacenjima i
zato je vazno da se novinar i izvor slazu oko uslova ugovora pre bilo kakvog sporazuma 0
poverljivosti.
Poverljivi odnosi mogu se formulisati iz osecanja lojalnosti. U takvim slucajevima mozda ne
postoji eksplicitno obecanje tajnosti u svakoj situaciji, ali
osecaj lojalnsoti pojedincu ili kompaniji usmerava moralnog agenta u tom pravcu.
Sekretarica nedavno preminule javne licnosti, koja odbije da napise
memorare i odrekne se licnog bogacenja na taj nacin, postupa iz osecaja
lojalnsti. Od onih koji se bave odnosima s javnoscu ocekuje se da sluze
najboljim interesima svoje kompanije i da ne objavljuju informacije koji idu na
stetu kompanije. Drugim recima, od njih se ocekuje da budu lojalni.
Eticki kodeksi Prsa zahteva od clanova da postupaju u najboljem interesu klijenta
II

ili poslodavca, cak i da tome podrede svoje licne interese "i da izbegavaju /I
radnje i okolnosti koje mogu ugroziti dobre poslovne odluke ili stvoriti sukob
izmedju licnih i profesionalnih interesa". Ali kako bi eticki pr menadzeri
trebalo da postupe kada njihova kompanija svojim pnasanjem nanosi stetu
javnosti? Takvo ponasanje, naraavno, moze umanjiti lojalnst kompaniji i ukoliko
onaj ko se bavi odosima s javnoscu ne maze da inicira promenu unutar
struktura kompanije, savest ce ga mozda navesti da podnese ostavku. Ostavka
je, medjutim, drasticno sredstvo kada su u pitanju suprostavljene lojalnosti i
mozda se veca korist moze ostvariti aka radnik ostane u kompaniji I obrati se
direktno njenom rukovodstvu. Neki radnici odeljenja za odnose s javnvoscu
odlucuju da ostanu, ali zbog frustriranosti nemogucnoscu promene sistema
iznutra postaju I zvizdaci " , odosno dousnici.
Drugim recima, oni tajno obavestavaju medije 0 nedozvoljenom ili neodgovornom
ponasanju poslodavca, kako bi izazvali pritisak javnsoti na kompaniju. Dousnistvo je,
medjutirn, kontraverzna praksa. Neki tvrde da bi oni koji ne mogu da budu
lojani poslodavcu trebalo da daju otkaz cim psotanu nezadovoljni ili razocarani
spornim ponasanjem kompanije. Ima I onih koji ucestvuju u neetickim ili
nezakonitim radnjama pre nego sto odluce da resavaju svoje moralne probleme,
pa tako postaju podlozni optuzbama da /I prljavih ruku " iznose tvrdnje protiv poslodaca.
Pored toga, iako dousnistvo moze zaustaviti neeticku praksu kompanije, one ce dousnika na
duze staze verovatno kostati zaposlenja.
To je bio slucaj kada je radnik sluzbe za odnose s javnoscu optuzio svoju kompaniju,
multinacionalni vocarski konglomerat, za manipulaciju medijima i politicko i
vojno angazovanje u jednoj latinoamerickoj zemlji u kojoj posluje. Lojalnost na
trzistu ne zasniva se uvek na iskrenoj privrzenosti, vec najscesce na osecaju
duznosti. Zato je takva lojalnost prolazne prirode i moze izgubiti svoju moralnu
snagu kada se promene okolnosti pod kojima je formirana. Sta ako predstavnik
za odnose s javnoscu, na primer, predje iz jedne agencije u drugu? Da Ii postupa neeticki ako
iskoristi poznavanje bivseg poslodavca da bi povukao klijente?
Kodeks Prsa trazi od clanova da stite poverljivost I pravo na privatnost sadasnjih,
bivsih I mogucih buducih klijentata poslodavca " . Ipak, lojalnost, poput strpljenja, ima svoje
granice, ali uptoreba poverljivih inforamcija iz okoncanog odnosa postavlja neke zanimljive
moraine dileme.
Treci tip povrljivih odnosa su oni koje priznaje zakon. Drustvo je odredilo da su neki
odnosi toliko vazni da zasluzuju zakonsku zastitu. Zastita koja se daje poverljivim
komunikacijama lekara I pacijenata, advokata I klijenta, svestenika i ispovednika,
predstavljaneke od primera. Neophodno je da advokat eksplicitno obeca poverljivost, taj
odnos je automatski zasticen zakonom. Osim toga, mnoge drzave I sudovi sada priznaju
privilegiju novinara da ocuvaju poverljivost svojih izvora, sto je posredno priznaje uloge
medija kao predstavnika javnosti. Za razliku od drugih drustvenih privilegija, medutim,
privilegija novinara ne polazi od pretpostavke 0 opasnosti od licne neprijatnosti ili pretnje po
prava na
privatnost strana per se. Umesto toga, logika je da obavezno otkrivanje izvora
vodi ka ozbiljnim posledicama kako po novinara tako i po izvor.
Izvori koji, na primer, dostave informacije 0 korupciji u vladi iIi negde drugde mogu
se naci u strahu za zaposlenje ili fizicku bezbednost. S drugestrane, novinari mogu biti
izlozeni optuzbama za nepostovanje suda ako odbiju da otkriju identitet izvora. U tim
poverljivijim odnosima koje priznaje zakon novinari dele moralne obeveze slicne onima
nametnutim drustvu kojem sluze. Na primer, novinar koji svedoci pred velikom porotom
mora da se zakune na tajnost isto kao i svaki drugi svedok.Zato on ne sme u medijima da
objavi sadrzaj svog svedocenja, osim ako odgovarajucim zakonskim procesom nije
oslobodjen obaveze poverljivosti.

52. OPRAVDANOST POVERLJIVOSTI I MORALNA

POZICIJA ONOGA KO TRAZI OTKRIVANJE
INFORMACIJA
Princip poverljivosti je poslednjih godina pretrpeo dosta udaraca. U nasem
drustvu gladnom informacija potreba javnosti da zna sve vrste stvari neutoljiva je. Zato
se druge obaveze nekada smatraju vaznijim od tajnosti. Postoji nekoliko opravdanja
za ponovno ucvrscivanje principa poverljivosti.
Prvo,postoji zabrinutost u pogledu autonomije Ijudi da sacuvaju licne
informacije i znanje. Sposobnost cuvanja tajne daje oseca] moci nad sferom uticaja
pojedinaca. Vecina sporova se svodi na sukob oko moci, moci koja nastaje kontrolom
protoka informacija. Ta moc je posebno znacajna novinarima,koji vise cene otvorenost
od tajanstvenosti u slobodnom drustvu. Stampa je najvaznija kontrateza prirodnim
tendencijama vlade i drugih institucija da kontrolisu protok negativnih ili osetljivih
informacija. Novinski izvori koriste svoj osecaj autonomije kada poverljive informacije
prosledjuju novinarima. Ovo je vazan koncept koji novinari treba da zapamte posto
anonimni izvori postupaju sa razlicitirn motivima.
Drugo opravdanje za poverljivost jeste da ona uspostavlja osecaj poverenja
medju pojedincima u drustvu. Postovanje tajni drugih kljucna je za ocuvanje odnosa.
Zato su drZanje obecanja i lojalnost temelji poverljivosti i protiv tih dragocenih
vrednosti moraju se boriti one trece strane koje pokusavaju da pokidaju tkivo
poverljivosti. Poverljivost je nekad neophodna da bi se sprecila steta drugima.
Poverljivost sluzi ciljevima drustvene koristi. Bez uveravanja 0 poverljivosti,poverenje
koje prati odredjene profesionalne odnose bilo bi umanjeno. Klijenti ne bi bili potpuno
otvoreni prema advokatima,pacijenti ne bi verovali lekarima. Novinaru tajnovitost maze
postati orudje kojim se postlze da javnost ima pristup svakodnevnim informacijama. Zbog
vrednosti koja se u nasem drustvu daje principu poverljivosti,moralna pozicija
strane koja trafi otkrivanje i one koja se poziva na poverljivost mora se odmeriti kada se donosi
odluka kome pridati veci znaca].
Motivacija je koristan faktor u procenjivanju da Ii postoje jaki razlozi
za otkrivanje informacija. Javni interes mozda je najuverljivije opravdanje za objavljivanje
informacija. Informacije predstavljaju krvotok demokratije i tamo gde je odredjeno znanje kljucno za
racionalan izbor potrosaca ili kolektivno donosenje politickih odluka,argumenti u prilog
objavljivanju,nasuprot poverljivosti, dobijaju kljucnu dimenziju. Moralna pozicija masovnih medija je
pitanje koje se cesto postavlja kada se trazi objavljivanje poverljivih informacija. Sa stanoviSta
motivacije, mediji su na zavidnom moralnom nivou kada objavljuju osetljive informacije zato sto
veruju da te informacije imaju informativnu vrednost. To ne znaci da je javni interes jedina casna eticka
motivacija. Ali moralna pozicija glavnog igrca vazan je faktor u procenjivanju njegovog zahteva da ima
pristup poverljivim informacijama.
53. POVERLJIVOST U NOVINARSTVU: POSEBNI FAKTORI
Pitanje poverljivosti je nesto s cime se suocavaju svi medijski radnici. All je pravo da ocuva
poverljivost izvora privilegija novinara poslednjih godina postalo kontroverzno pitanje. Kada
zahtevaju otvorenost novinari moraju biti svesni moralne dvolicnosti. Novinari imaju legitimnu
funkciju vladinih nadzornika i u toj funkciji oni ispravno vide tajnovitost kao nesto neeticko za
demokratski proces.
Vrhovni sud Sjedinjenih Drzava je 1972. god uskratio ustavnu zastitu odnosu
novinar-izvor. Preko polovine drzava donelo je zakone koji novinare stite od obaveze otkrivanja
identiteta svojih izvora sudskim i istraznim organima. U nekim slucajevirna ta privilegija je
apsolutna,u drugim zakon pruza samo delimicnu zastitu. Neki novinari su pozdravljali dolazak ovakvih
zakona u svojim drzavama posto ti zakoni odrazavaju javnu praksu i priznaju znacaja ad nasa novinar-
izvor. Drugi su bili protiv. I kada zakon funkcionise u korist novinara, eticke dilerne u vezi sa zastitorn
izvora ostaju. Osnovno pitanje je da li uopste obecavati anonimnost. Zato obecanje poverljivosti
treba koristiti izuzetno oprezno u procesu prikupljanja informacija. Novinski izvori su temelj dobrog
istrazivackog novinarstva. Novinari se nekad osecaju duzurnim da obecaju poverljivost kako bi izvukli
iskreno svedocenje ad onih koji su svedoci spornog ponasanja drugih. Mnogi u novinarskoj zajednici
ne vole da budu produzena ruka policije,pioni lenjih tuzilaca i drugih zvanicnika nespremnih da nadju
sopstvene izvore. Postoje i odredjene rezerve oko upotrebe poverljivih izvora. Posto je kredibilnost
izvora jedan od barometara iskrene komunikacije,poverljivost uskracuje publici priliku da sama
odluCi u kojoj meri da veruje iznetim informacijama. Osim toga novinski izvori postupaju sa raznim
postovanja motivima od kojih neki nisu casni.
Sledeci problem je sto izvori nekad koriste plast poverljivosti da bi napali trece strane koje ne
mogu da se brane od nepoznatog napadaca. Kriticari privilegije novinara tvrde da novinari ne bi
trebalo da budu izuzeti ad moalne i zakonske obaveze koja postoji za gradjane. Oni isticu da novinari
koji spremno ukazuju na to da politicari nisu iznad zakona. Cesto nisu spremni da iste idea Ie
jednakosti primene na svoje profesionalno ponasanje. Obecanje poverljivosti moze da izuzme
novinara od uobicajenog procesa urednicke kontrole, bar u onoj meri u kojoj je rec a
kredibilitetu izvora. U najstrozem smislu, obecanje podrazumeva otkrivanje identiteta eak i
poslodavcu novinara,ali u novinarskoj zajednici vodi se debata 0 tome da Ii obecanja o anonimnosti
treba da daje novinar ili njegova institucija. Vecina novinskih organizacija sada zahteva od novinara
da urednicima otkriju identitet svojih lzvora. Sto je praksa kojoj su se nekada protlvili i urednici i
nezavisno orijentisani novinari. Pojedine novinske organizacije imaju precizne pravilnike u kojima se
kaze da obecavanje poverljivosti maze poteci samo ad institucije,nikako ad pojedinih novinara.
Eticke dimenzije odnosa novinar-izvor pocivaju na dva vazna principa. Prvo,moralna
obaveza obecanja datog izvoru nastaje iz opstih obaveza koje vaze za svakog clana
drustva. Drugo,poverljivost odnosa novinar-izvor zasniva se na konkretnim obavezama
novinara prema polju novinarstva. Te obaveze iznete su u kodeksima profesije. Novinari
nisu izuzeti od suprotstavljenih obaveza. Eticki sistem ne moze izuzeti nijednu grupu od
moralnog rasudjivanja samo na osnovu uloge te grupe u drustvu.
Eticka briga u vezi s odnosom novlnar-izvor javlja se u tri tacke: l) kada
novinar odlucuje da Ii izvoru da obeca anonimnost; 2) kada novinar odlucuje da Ii
uredniku ili drugom nadredjenom da otkrije identitet izvora,posebno ako 0 tom pitanju
ne postoji precizan pravilnik; 3)kada novinar razrnislja da prekrsi obecanje 0
poverljivosti zbog nekog suprotstavljenog moralnog principa ili rnozda pod pretnjom
zatvorske kazne.

54. SUPROTSTAVLJENI ODNOSI- POKLONI I USLUGE,

NOVINARSTVO CEKOVNE KNJIZICE
Uvek je tesko sluziti dva gospodara. Nasa nezavisnost delovanja ozbiljno je
ogranicena ako imamo suprotstavljene odnose. OCigledan sukob interesa bio bi,na
primer,da agencija za odnose sa javnoscu zastupa i naftnu kompaniju i organizaciju za
zastitu covekove okoline u medjusobnom sporu oko toga sta uCiniti da se zastiti neki
predeo. Novinari imaju primarnu odgovornost prema svojim Citaocima,gledaocima i
slusaocima i ako od zainteresovanih strana ili svojih izvora primaju usluge,poklone ili
nesto slieno,to onda otvara ozbiljna pitanja njihove objektivnosti.
U ocima javnosti utisak da postoji sukob interesa moze biti podjednako stetan
kao i sam sukob. Nekada su slabo placeni i u odnosu na danas slabije obrazovani
novinari,manje prilagodjeni etici profesije,primali poklone od izvora informacija.
Danasnji novinari vise vode racuna 0 etickim faktorima. Eticki Cistunac bi mogao
odbaciti cak i ideju primanja solje kafe od izvora. Jedan od problematicnijih poklona sa
eticke tacke gledista jesu besplatna putovanja koja placaju izvori s odredjenim interesima.
Profesija odnosa sa javnoscu, kao izvor mnogih organizovanih medijskih poseta,nije bez
svojih etickih skrupula. Kodeks ne zabranjuje medijske obilaske mesta od legitimnog
informativnog interesa,odnosno probe proizvoda 0 kojima se pise. Eticki su sumnjiva
putovanja eiji je jedini cilj uzitak.
Novinari koji putuju s onima 0 kojima pisu postaju podlozni sukobu interesa. Oni
novinari koji putuju besplatno s ekipom retko to saopstavaju publici. Cime samo
produbljuju vec ozbiljan sukob interesa. Kao i druge profesije,tako i novinarstvo ima
svoje pogodnosti. Novinari,kao i javni zvanicnlci, ne bi nikad trebalo da koriste svoj
poloza] za licnu dobit. Drzavni zvanicnici posebno prepoznaju moc i uticaj stampe i cesto
joj pruzaju pogodnosti u vidu besplatnog parkinga, povlascenih sedista u dvoranama i
tome slicno. Placanje sagovornika i izvora moze ukaljati kvalitet informacija
ukljucivanjem ekonomskih motiva u jednacinu. Novinarstvo cekovne knjizice postavlja i
pitanja novinarske nezavisnosti. Posto placanje moze uzdici informacije na neopravdano
visoko mesto u odnosu na one dobijene od drugih izvora. Placanje informacija nije
sasvim tabu tema. Placanje intervjua poznatim javnim licnostima privlaci veliku paznju i
ocekivane kritike, cak i od samog medijskog establismenta. Novinarstvo cekovne knjifice
otvara eticke probleme novinarima i urednicima zato sto podstice plasiranje mozda
netacnih informacija. lako je placanje izvora ili eksklizivnih intervjua uobicajeno u
drugim delovima sveta,u tradicionalnim americkim medijima prema toj praksi javno se
izrazava prezir. Mnogi izvori i sagovornici danas ocekuju da budu placeni za svoje
insajderske informacije. Pritisak konkurencije doveo je do iskusenja da se pribegne
mentalitetu stada, tako da novinarstvo cekovne knjizice nije neuobicajeno ni medju
tradicionalnim medijima iako neki to nerado priznaju. Svaki slucaj novinarstva cekovne
knjizice u tradicionalnim medijima pokrece novu rundu preispitivanja.
Vecina tradicionalnih novinara i dalje prezire novinarstvo cekovne knjizice kao
same jos jednu bespotrebnu kapitulaciju novinarskih vrednosti pred komercijalnim
interesima. Bez obzira na konkretan oblik novinarstva cekovne knjizlce, ta praksa
svakako otvara pitanja u vezi sa vrednoscu dobijene informacije. Placeni sagovornici
mozda osecaju da imaju finansijsku obavezu da pruze nesto novinarski interesantno,a to moze
voditi ka preuvelicavanju, iskrivljavanju ili direktnom izmisljanju.

55. SUPROTSTAVLJENI ODNOSI- LICNI ODNOSI, NOVINAR KAO

GRADJANIN

Licni odnosi.Sukobi interesa ne nastaju uvek oko novca, poklona ili pogodnosti.
Novinari nekada razvijaju licne odnose sa izvorima ili mogu biti u srodstvu sa njima. Pod
takvim okolnostima teze je zadrzati distancu. Novinari moraju biti posebno oprezni ako su u
romanticnoj vezi iIi braku sa potencijalnim izvorom informacija. Zaposljavanje clanova jedne
porodice u istoj novinskoj organizaciji, posebno u istom odeljenju, moze se smatrati etickim
problemom. Na primer, urednik gradske rubrike cija je supruga novinar u toj rubrici, bice pod
pritiskom kolega da izbegne cak I utisak povlascenog tretmana supruge. Zbog potencijalnog
sukoba interesa koji moze nastati iz ovakvih vrsta porodicnih odnosa, neke institucije imaju
pravilnike 0 nepotizmu koji zabranjuju takvu praksu pri zaposljavanju
Novinar kao gradjanin. Nakon teroristickog napada na Svetski trgovinski centar
2001 godine dvadesettrogodisnji novinar je objavio kolumnu u kojoj je kritikovao nacin na
koji je predsednik Bus reagovao na prvi napad na americkom tlu. On je kasnije optuzen zbog
svoje novinske drskosti, I jedini je ostao bez posla. Neki kriticari su tu videli pitanje
suprotstavljene lojalnosti izmedju uloge novinara kao nezavisnog nadzornog tela I njegove
obaveze kao gradjanina-patriote. Da Ii se te dve uloge uzajamno iskljucuju? Odgovor na to
pitanje dat je u naslovu u jednom magazinu "Traganje za istinom je patriotska duznost
novinara". Orugim recima u demokratiji traganje za istinom I zdrava
skepticnost I distance sami po sebi predstavljaju patriotske cinove. lako novinari moraju
voditi racuna da ne otkriju tajne koje mogu da ugroze vojne operacije ili da dozvole sebi da
postanu pioni terorista, isto tako ne smeju da odustaju od kriticke analize vladine politike.
Novinari su takodje gradjani. Oni ne mogu u potpunosti da se iskljuce iz kulture koja ih je
odgajila. Istovremeno, kanoni novinarske profesije insistiraju na zdravoj meri distanciranosti I
neutralnosti. Sigurno da ne postoji jasna linija izmedju ovih suprotstavljenih lojalnostl
gradjanskih , profesionalnih obaveza.
U takvim okolnostima, novinari moraju da se oslanjaju na moralno preispitivanje I
zdrav razum. Medjutim, sukob izmedju gradjanskih I novinarskih obaveza cesto nastaje u
uslovima krize koji ne dozvoljavaju detaljno eticko preispitivanje. Medjutim, u svim
situacijama koje podrazumevaju sukob gradjanske I novinarske duznosti novinara, medijski
radnici su reagovali drugacije. Medijski kodeksi obicno ne pokrivaju ovakve situacije, ali
mozemo poceti od osnovnog standarda za koji se moze reci da predstavlja dominantan stav u
industriji: ako novinar nije na konkretnom zadatku izvestavanja 0 dogadjaju u kojem su
zivoti ljudi u opasnosti, on treba da pruzi pomoc ako nema nikoga drugog da to ucini. Ali cak
I kada su na zadatku, novinari ne bi smeli da zaboravljaju na svoje gradjanske duznosti. Ako
je nekome potrebna pornoc, novinari treba da je pruze, dok ne stignu strucne sluzbe. Na taj
nacin novinari ispunjavaju svoje gradjanske duznosti bez znacajnijeg kompromitovanja
novinarskog cilja nepristrasnosti.

56. SUPROTSTAVLJENI JAVNI ANGAZMANI

Oba gledista u novinarstvu. Na jednom kraju etickog spektra su novinske

organizacije koje ne podsticu pripadnost iIi angazovanje u drustvenim organizacijama. Prema
tom gledistu, uclanjenjem ili angazovanjem novinari postaju deo sistema 0 kojem
izvestavaju. Osim toga, ovo tradicionalno vidjenje novinarstva smatra da novinske
organizacije moraju ostati gradjanski distancirane, moraju na svoje zajednice gledati sa
odredjene udaljenosti kako bi mogle da donose "objektivne" I nepristrasne izvestaje 0
dogadjajima u toj zajedniuci.
Na drugom kraju etickog spektra su oni koji podsticu gradjansko angazovanje i
aktivizam kao sredstvo da se ostane u toku s potrebama zajednice
I, nimalo slucajno, razviju odnosi s izvorima informacija. Mozda najbolji pristup ovoj dilemi
jeste primena pravila "zdravog razuma". Novinari ne mogu biti drustveni pustinjaci I povuci
se iz svakog angazovanja u svojoj zajednici. Zapravo, odredjena gradjanska aktivnost pomaze
novinarima da postanu osetljiviji na problem 0 kojem treba da izvestavaju. Prema tom
gledistu, novinari moraju biti "povezani" sa dinamikom svoje zajednice. Tako u savremenom
drustvu izbegavanje svih sukoba interesa mozda nije moguce, all novinari I dalje imaju
obavezu da javnost obavestavaju 0 svim takvim sukobima.
Novinari bi trebalo da se cuvaju direktne politicke aktivnosti zato sto ce se na to
gledati kao na pristrasnost(sto to i jeste). Ako publika stekne utisak da novinar ima neke
skrivene interese u prici 0 kojoj izvestava, tog novinara treba rasporediti na drugi zadatak.
Takodje treba razmisliti da Ii publiku obavestiti 0 aktivnostima novinara van redakcije.
Mogu Ii novinari ocekivati od zvanicnika 0 kojima izvestavaju da otkriju svoje sukobe
interesa, a da I sami to ne urade? Neki, medjutim, tvrde da clanstvo u politickirn
organizacijama nije neophodan uslov novinarske pristrasnosti I da ce novinari sa snaznim
politickim ubedjenjima biti pristrasni I bez zvanicnih veza sa nekom organizacijorn. Zato je
ostavka u tim organizacijama pre svega kozmeticka I simbolicna. Naravno, pitanje je da Ii ce
javnost biti spremna da progleda kroz takvu formalnu politicku pripadnost, cak I ako je
novinar u stanju da u tim okolnostima ostane nepristrasan.Gradjanski aktivizam novinskih
izdavaca predstavlja srodnu dilemu sukoba interesa. Medijski rukovodioci su obicno poznati I
uticajni clanovi zajednice. Vecina njih nisu novinari I cesto se bolje osecaju u svetu biznisa
nego u redakciji. Ipak njihova lojalnost mora, pre svega, biti prema novinama, a gradjanske
aktivnosti koje dolaze u sukob s tom lojalnoscu treba izbegavati.
Uspon javnog novinarstva. Moze se reci da je pokretacki princip javnog
novinarstva to da mediji treba da budu agenti promena, tako sto se fokusiraju ne samo na
probleme, vec I na resenja. lako javno novinarstvo predstavlja direktan izazov usancenim
stavovima 0 ulozi medija, ono je privuklo veliki broj pristalica. lako zagovornici javnog
novinarstva izgledaju gradjanski orijentisani, neki od njih osudjuju ono sto smatraju
napustanjem tradicionalnih vrednosti distanciranja, objektivnosti I nepristrasnosti.
Kriticari tvrde da inicijative javnog novinarstva previse cesto urednicke odluke
zamenjuju odlukama lidera zajednice. Mediji cesto daju gradjanima ono sto ovi zele da znaju,
umesto onoga sto treba da znaju. Udaljavanje od distanciranosti, medjutim ne znaci da
novinari moraju ili treba, odnosno mogu biti odgovorni za to kakav ce ishod biti. Umesto
toga, to znaci energicno trazenje u nasoj ulozi izvestaca, svih mogucih resenja problema. To
ne znaci pokusaj odredjivanja ishoda, all znaci prihvatanje odgovornosti da se procesu javnog
zivota pomogne da odredi ishode. Iz novije istorije je jasno da jednostavno "prenosenje vesti"
nije dovoljno za aktiviranje tog procesa.

58. DRUSTVENA ODGOVORNOST MEDIJA

Pomeranje modernog liberalizrna ka "pozitivnom" prihvatanju slobode konkretizovalo

se u teoriji poznatoj pod nazivom "teorija 0 drustvenoj odgovornosti". Ta teorija otkriva
manjkavosti liberalnih teorija, zasnovanih na odbijanju da se prihvati intervenisanje drzave
samo na planu novinarske odgovornosti. Jos u XIX veku uvrezila se izvesna nelagodnost zbog
sve vece moci novina. Glavne kritike odnosile su se na tesnu povezanost novina sa poslovnim
svetorn, na njihov politicki konformizam, na povrede javnog morala I privatnog zivota, na
popustanje pod pritiscima oglasivaca.
Frontovi se od tada nsu ni najmanje izmenili nego je pod uticajem slike (film (
televizija) kritika prosirena na eksploatisanje seksa,krvi I nasilja.Pristup britanskih komisija
za istrazivanje ne ogranicava se samo na ekonomske aspekte I na pretnu koja se nadvija nad
slobodom stampe zbog tendencija ka koncentrisanju I stvaranju monopola. On se odnosi ( na
sadrza], narocitio na tendenciju popularne stampe da eksploatise senzacionalnost ( privatni
zivot raznih licnosti. Taj aspect drustvene odgovornosti stampe neprekidno je predmet
rasprave u Velikoj Britaniji posta ne postoje posebni zakonski propisi za stampu.
Kritika teorije 0 drustvenoj odgovornosti ,Teorija 0 drustvenoj odgovornosti
pripada liberalnoj tradiciji. Nova je po tome sto afirmise odgovornost medija, koja se razlikuje
od odgovornosti novinara, nasuprot brkanju koje se do tada odrzavalo zbog globalizujuceg
shvatanja "stampe". Jos vise je nova po tome sto uvodi u igru ( treceg aktera: pitanje slobode
stampe nije samo nesto sto se resava izMedju.stampe ( drzave nego takodje izmedju stampe,
drzave l javnosti, odnosno sire gledano drustva. "( ... ) danas je za sve poslodavce jedini
kriterijum za kvalitet novinara brzina ( sposobnost da pronadje ( otkrije vest koju drugi jos
nisu objavili, a ne da sazna da Ii je ta novost tacna". Pitanje je relativno jasno: kako spreciti
medije da rade sta im padne na um? Snaga teorije 0 drustvenoj odgovornosti vise je u
sposobnosti da postavi dijagnozu nego u sposobnosti da pruzi lekove. Teorija
konstatuje da su rukovodioci medijskih kuca suvise zaokupljeni traganjem za profitom
izneverili svoje obaveze prema drustvu. Pluralizam vise nije obezbedjen u tom smislu sto
tehnicka ( finansijska sredstva za slobodu stampe ne mogu biti garantovana svakome. Takav
razvoj stvari potvrdjuje da novinari ne mogu biti jedini koji ce preuzimati odgovornost u sferi
informisanja jer je ostvarivanje njihove licne slobode sputano suvise velikim stegama.
Status elektronskih medija se bez obzira da Ii pripadaju drzavnom ili privatnom
sektoru svuda razlikuje od statusa stampanih medija za koje je jedina referenca sloboda
stampe. Vecina drzava u Evropi poverila je izradu zakona 0 elektronskim medijima
administrativnim vlastima. Status (funkcije tih institucija razlikuju se u zavisnosti od nacela
u oblasti prava I uredjenja pojedinih drzava clanica tako da je time otezano definisanje
zajednickih principa.
U okviru medjunarodnih organizacija preduzeto je nekoliko veoma znacajnih
inicijativa radi odredjivanja prava ( duznosti novinara ( definisanja odgovornosti medija.
Ujedinjene nacije su se na primer poduhvatile formulisanja Medjunarodnog kodeksa za
personal u medijima ( informisanju u periodu od 1950. do 1952. godine. Ali, na kraju je briga
0 regulisanju novinarske praskse ipak prepustena onima koji se bave tom profesijom,
odnosno samim novinarima.

59. SLUCAJ ZA MORALNE GRANICE I SLUCAJ PROTIV MORALNIH

GRANICA

Slucaj za moralne granice,

Jedan od nacina pristupa pitanju moralnih granica jeste utvrditi povode koji
ce opravdati te granice. Za ovo pitanje znacajna su cetiri principa ogranicenja slobode:
(l)princip stete, (1)princip paternalizma, (3)princip moralizrna, (4)princip uvrede.
1. princip stete-Po prvom konceptu, koji se delimicno zasniva na idejama Dzona S.
Mila, sloboda pojedinca moze se ograniciti da bi se sprecilo nanosenje stete drugima. Cak i u
slobodnom drustvu malo je onih koji se ne bi saglasili sa tim da je princip stete opsti pojam.
Ali malo je dokaza da moralno uvredljiv sadrzaj uzrokuje fizicku ili psiholosku stetu drugima.
Stoga, pristalice ovog principa usmerile su svoju paznju ka stetnom uticaju na kulturne
vrednosti i iskoriscavanju odredenih segmenata drustva, Princip stete ima interesantne
pristalice i na levici i na desnici politickog spektra. Npr. 1986. feministkinja Andrea Dvorkn
svedocila je pred Mizeovom komisijom u korist regulisanja pornografije. Misleci na slike
zena koje su brutalno prebijene ill cak ubijene radi profita pornografa, Dvorkinova je izjavila:
"iii ste na strani zena ili ste na strani pornografa. Ovaj stav pokazu]e da pozivanje na cenzuru
nije iskljucivo rezervisano za konzervativce iIi liberale."
2.Princip paternalizma- Moralno uvredljiv sadrzaj treba
kontrolisati da bi se sprecila licna steta. Drugim recima, izlozenost seksualno eksplicitnom
materijalu stetno je jer dehumanizuje pojedince, pa cak i kvari njihov sistem vrednosti.
Zagovornici paternalizma veruju da smo ono sto citamo odnosno gledamo. Neki optuzuju
medije za prenaglasavanje slobode na stetu odgovornosti. Jedna skorasnja studija je utvrdila
da je doslo do porasta prikazivanja seksa na televiziji, ali da su malo prikazivane moguce
posledice kao sto su trudnoca i venericne bolesti. Na primer Leri Peris koji je krivicno gonio
porno zvezu Harija Rimsa rekao je da bi radije gledao drogu na ulici nego te filmove.
3.Princip moralizma-Drustvo treba da kontrolise moralno uvredljiv sadrzaj da bi
sprecilo nemoralno ponasanje ili krsenje drustvenih normi. Ovaj princip namece pitanje vrste i
stepena regulacije koja bi bila prihvatljiva u drustvu. Neki veruju da lak pristup
pornografskom materijalu podstice promiskuitetno ponasanje. Ali cak i kada nema primetne
stete od ovoga neki podrZavaju drusvenu kontrolu sarno zato sto ovaj materijal vreda
standarde zajednice.
4.princip uvrede-Neki tvrde da drustvo ima pravo da ogranicava slobodu pojedinca
da bi sprecilo vredanje drugih. U ovom kontekstu uvredljivim ponasanjern se smatra one koje
uzrokuje stid, sramotu ... Ovaj princip se primenjuje da bi se opravdala zastita odraslih koji
nisu dali svoj pristanak za javno prikazivanje uvredljivog materijala.
SLUCAJ PROTIV MORALNIH GRANICA,
Argumenti protiv drustvene kontrole se zasnivaju na autonomiji pojedinca i odbijanju
principa ogranicavanja slobode. Pristalice ovog glediSta ne vide neku stetu od, npr.,
izostavljanja principa stete kao vazne osnove regulacije. Nema dokaza, kazu, da moralno
uvredljiv sadrza] nanosi stetu drugima, a takozvana drustvena steta toliko je spekulativna da
ne nanosi nikakvu neposrednu pretnju kulturnom poretku. Libertarijanci smatraju da
paternatisti gresekada tvrde da pornografski materijal nanosi stetu pojedincu. Cak i kada takva
steta postoji, prema misljenju onih koji se protive ogranicenjirna, patemalizarn je neprihvatljiv
mehanizam ogranicenja slobode. Moralizam bi bio neprihvatljiv jer se standardi razliku]u od
zajednice do zajednice. Osim toga,oslanjanja na takve neuhvatljive kriterijume namece volju
veCine bez postovanja autonomije pojedinca. Gradanski libertarijanci takode tvrde da je
uvredljivost neproduktivan standard pravno i eticki. Neke grupe mozda ce biti uvredene
svakim kontroverznim sadrzajem, tvrde, all u demokratskom drustvu uvredljiv sadrzaj ima
ojacavajuci uticaj na trzisnu raznolikost. Pored toga, retko kad pojedinci postaju
ocarana publika takvih desavanja, a kriticari uvredljivog sadrZaja zasnivaju svoje glediste pre
na apstrakcijama, licnom razmatranju ili upucenosti u navedene materijale. Stav protiv
cenzure prilicno je uverljiv sa pravnog stanovista, posebno s obzirom na ekspanzivnu
ustavnu zastltu slobode govora i stampe. Ali na eticarirna ostaje - a svako od nas treba da
ucestvuje u tom procesu - da nadu ravnotezu izmedu autonomije pojedinca i potrebe za
moralnim standardima.

60. MEDIJSKI STRUCNJACI I DRUSTVENA PRAVDA: 2 GLEDISTA

Na jednom kraju su oni koji veruju da se pravda moze u potpunosti ostvariti

oslanjanjem na individualnu slobodu i trzisne snage koje treba da obezbede jednake
mogucnosti za sve ucesnike. Ovo stanoviste zastupa tradicionalna slobodarska teorija da
medijski strucnjaci treba da budu nezavisni i autonomni, bez ikakvih moralnih obaveza
prema drustvu.
Na drugom kraju su oni koji sumnjaju da se pravda moze ostvariti kroz slepo
verovanje u sopstvene interese pojedinaca i korporacija usredsredenih na ostvarivanje
profita i da je neki oblik drustvene odgovornosti, koja se sprovodi kroz pritisak drustva iIi
delovanje drzavne uprave, neophodan da bi se obezbedile jednake mogucnosti, Predstavnici
ovog gledista smatraju da mediji imaju moralnu obavezu da propagiraju jednakost i pravdu.
Ovakva filozofska razmisljanja uticala su na formiranje institucionalne uloge medija u
ostvarivanju drustvene pravde i mogu se uociti u tretiranju pitanja kao sto su zaposljavanje,
otvorenost ka kulturnim potrebama manjina i bavljenje kontroverznim pitanjima.
Slobodarski koncept pravde
Slobodarski koncept pravde tesno je povezan sa tradicionalnim stavom drustva u
SAD prema ulozi medija. Ovu filozofiju odlikuje trziste ideja kao osnovni preduslov
drustvene i politicke istine. Po ovoj teoriji, pravda se ostvaruje kroz maksimiziranje
individualne slobode nasuprot prinudi koju sprovodi drzava. Medijski strucnjaci mogu da
izvestavaju 0 drustvenoj nepravdi, ali nije neophodno da se upustaju u borbu s ciljem da
nepravdu isprave. Slobodaristi se zalazu za pravo da mediji zastupaju odredjenu stvar u
uverenju da ce razliciti stavovi obezbediti istinu, pod uslovom da svako ima mogucnost da
govori. Politicki, drustveni i ekonomski obziri cesto se javljaju kao prepreke trzisnim
idejama. Slobodarstvo je neosporno, povezano sa licnim interesom. Ali zagovornici ove
teorije isticu da teznja individua za ostvarivanjem sopstvenog interesa imace pozitivan
efekat na drustvo. Ispravljanje drustvenih nepravdi kompromituje ulogu medija kao
objektivnog posmatraca i ugrozava novinarsku slobodu. Moglo bi se utvrditi da je pitanje
slobode medija nasuprot fer sudjenju vise stvar zakona nego drustvene pravde. Medutim,
posto ta stvar pokrece pitanje odgovornosti medija, etika nalaze da se razmotri prikrivena
opasnost od "sudjenja od strane medija". Mediji su predstavnici gradana koji treba da
kontrolisu funkcionisanje pravnog sistema. Prema tome, u onoj meri u kojoj je njihovo
izvestavanje pristrasno iIi neodgovorno, u toj meri oni izneveravaju poverenje javnog
mnjenja i ugrozavaju drustveno prihvaceni princip da je osoba nevina dok se ne dokaze
suprotno. Nije preterano istaci da je zainteresovanost medija za pravo optuzenog na fer
sudenje jednaka zainteresovanosti drustva kome oni slufe.
Egalitaristicki koncept i drustvena odgovornost
Egalitarizam se usredsreduje na obezbedivanje jednakosti za sve clanove drustva. Tako da
njihovi mislioci tvrde da medijski strucnjaci treba da se odreknu dela svoje uredivacke
slobode da bi obezbedili razlicitim segmentima drustva da imaju pristup organima
masovnih komunikacija jednog drustva. Neke od egalitaristickih teorija propagiraju
distributivnu pravdu, po kojoj su odrednice: svojina, prava i rnogucnost date clanovima u
jednakoj meri, u skladu sa njihovima zaslugama, npr plate za jednak rad. Druge propagiraju
kompenzacionu pravdu, na osnovi koje se tvrdi da kad god se desi nepravda, to donosi neku
statu, tako da je neophodan neki oblik moraine kompenzacije. Npr sve veca prisutnost
manjina u udarnim terminima emitovanja mogla bi da se shvati kao pokusa]
kompenzovanja ranijeg odsustva manjina sa tv programa. Oni koji odbacuju proces
kompenzacione pravde oni isticu da se pojedinci moraju vrednovati samo na osnovu
sopstvenih zasluga. Medutim i ovo pokrece neka pitanja. Recimo da npr glavni urednik
zaposli afroarnerikanca kao reporters da bi izvestavao 0 rasistickim nemirima, umesto
belca koji ima vece kvalifikacije. Jasno je da je rasna pripadnost ovde imala odlucujucu
ulogu prilikom zaposljavanja. lako postoje brojne varijacije egalitaristicke teorije jedna od
najuticajnijih savremenih je ona koju je predlofio Dzon Rouls. Rouls uvodi koncept "vela
neznanja" tako da se svi ucesnici u datoj moralno uslovljenoj situaciji pojavljuju kao
idealni posmatrac. Medijski strucnjaci, prema tome, morali bi da do nose eticki ispravne
odluke bez obzira na to da Ii su ostali ucesnici u datom slucaju zene, pripadnici drugih rasa
ili vlasnici korporacija. Cilj je da se zastite oni koji su najranjiviji u ostvarivanju pravde.
Novinari treba da izvestava]u a delovanju odredene osobe na osnovu znacaja te osobe za
datu vest a ne na osnovu drustvenog statusa. Prema tome, iza vela neznanja, reporteri i
subjekti njihovog izvestavanja treba da uspostave radni odnos u kome bi bili odbaceni
stereotipi; mediji bi svoje izvestavan]e bazirali na legitimnorn pravu odredene grupe da
bude predstavljena. Novinari bi svoj pristup zasnivali na postovanju Ijudi. Takvim
pristupom bi se obezbedio mnogo harrnonicniji odnos izmedu reportera i drustva.
 Mejnstrim (glavni tokovi): filozofska mesavina
Vecina medijskih institucija ne prihvata u potpunosti ni slobodarsku ni egalitarnu teoriju,
vec se njihovo stanoviste nalazi izmedu ova dva ekstrema. Prema tome, mnogo je
ispravnije govoriti 0 spremnosti neke organizacije da bude vise ili manje opredeljena da
brani princip drustvene pravde. Neke novine, npr mogu da se suredsrede na vrbovanje
sluzbenika Afroamerikanaca jer zaposljavanje crnaca vide kao rnogucnost priblifavanja
manjinama. Drugi mogu da usmere sadrzaj na manjinske zajednice samo ako je isplativo. A
neki isplativost tumace svojom obavezom da iskoriste svoje resurse za proizvodnju
kulturnog materijala. Na osnovu ove hibridne filozofije, uloga medija u sprovodenju
socijalne pravde vrti se oko cetiri problema: dostupnosti informacija, medijske
pokrivenosti i zastupljenosti manjina i siromasnih, multieticnosti na radnom mestu I
uticaju medija na pravosude.
l.dostupnost informacija-Prvo bi trebalo razmotriti pitanje da Ii je informacija sustinska
potreba. Sa stanovista samog fizickog prezivljavanja, informaciju je tesko podvesti pod istu
kategoriju kao hranu ili krov nad glavom. VeCina nas uspeva da prezivi bez obzira na
razlicite stupnjeve nase neinformisanosti i mada je znanje neophodno za donosenje
racionalnih odluka dostupnost informacija je vise luksuz nego potreba. Informacija je jos
jedna roba kojom se trguje, samo jos jedna od manifestacija bogatog drustva, Radio i tv su
sastavni deo zivota siromasne urbane populacije, prema tome ne postoji eticki imperativ
drustva da njima obezbedi pristup ogromnoj kolicini informacija. Tvrdnja da da u drustvu
koje obiluje informacijama postoji moralna obaveza da se to bogatstvo podeli sa drugim
zasnovana je na onome sto predstavlja opstu dobrobit za drustvo. Cak i ako drustvo bude
moralno da subvencionise pristup informacijama za.siromasne.to.je mala cena za
poboljsanje psiholoskog polozaja siromasnih slojeva. Na osnovu ovakvog stava "potreba"
nebi trebalo da se definise kao nesto sto je neophodno za prefivljavanje, vec kao roba koja
doprinosi da se pojedinac oseca kao Ijudsko bice i ornogucava mu da budeproduktivan clan
drustva.

61. UTICAJ MEDIJA NA PRAVOSUDJE

Pravosudni sistem se vrti oko porote koja treba da ima nepristrasan stav po pitanju
krivice optuzenog pre pocetka sudjenja. Mada tokom sudjenja oni mogu da poljuljaju njihovu
nepristrasnost, postoji zastita u vidu nacina na koji se dokazi prezentuju I pokazuju, kao I
svedocenje svedoka. Ne postoji takav sistem predostroznosti koji bi onemogucio medijima da
te iste informacije objave pre ili za vreme sudjenja. Oni koji smatra]u da je pravo na fer
sudjenje jedno od najznacajnijih ustavnih prava, kritikuju medije narocito kada izvestavaju 0
poznatim slucajevima, jer njihovo neodgovorno objavljivanje potpirujucih I inkriminisucih
detalja, cak I "vansudskih" izjava koje daju branioci, iIi tuzioci izvan sudnice dovode do toga
da se sudjenje odvija zapravo pred javnim mnjenjem a ne u sudnici. Zagovornici slobode
stampe, medjutim, tvrde da samo slobodan pristup medija sudskom procesu I pravo da sluze
kao surogat izbornog tela, moze da uveri gradjanstvo da se pravda sprovodi. Naravno, mediji
se ponekad I savim ispravno ponasaju u sprovodjenju etickog principa, ukazujuci na
nesavrsenosti pravosudnog sistema, kao sto je disparitet Izmedju kazni koje se izricu belcima
I Afroamerikancima za ista krivicna dela. U drugim slucajevima, medjutim, psihologija stada,
obuzme medije, tako da izvestavanje sa sudjenja poprima cirkusku atmosferu. Takvi
slucajevi, najcesce, odrazavaju konflikt koji postoji izmedju vesti kao robe, koja treba da se
proda, I stava da se mediji, zbog zastite koju uzivaju po Prvom amandmanu, imaju I
drustvenu odgovornost. Prisustvo kamera u sudnici, koje omogucava izvestavanje uzivo unelo
je dozu neodoljive drame konflikt. U svakom od poznatih sudskih slucajeva, za ocekivati je
da ce obe strane I tuzilastvo I odbrana apelovati na savest gradjana. U tome nema niceg
neetickog. U demokratskom procesu javno mnjenje ima podsticajno dejstvo.Uvodjenje
funkcije odnosa s javnoscu u pravosudni sistem pokrece neka vrlo ozbiljna eticka pitanja za
sve ucesnike u postupku: advokate, strucnjake za odnose s javnoscu I same medije. Razlozi
zbog kojih se advokati okrecu strategijama komunikacije raznovrsni su I variraju od slucaja
do sucaja.

Medjutim eksponenti odnosa s javnoscu u sudnici isticu bar dva razloga u svoju
odbranu. Prvo, iako javni tuzioci sebe predstavljaju kao osobe koje su iznad "odnosa s
javnoscu", oni poseduju veoma efikasnu medijsku mrezu. Tuzioci imaju prednost pred sudom
javnosti, jer iza sebe imaju javno mnjenje. Na osnovu takvog scenarija, poruka koju javnost
prima a optuzenom uvek je negativna. Branioci optuzenog su uvek na mukama da
podsetejavnost da je optuzeni nevin dok se ne dokaze njegova krivica. Drugo, advokati cesto
nastoje da izvrse uticaj na javnost, jer ona predstavlja potencijalne porotnike. Kriticari se
bune, tvrdeci da je besmisleno ocekivati da porotnici potpuno odvoje sud javnog mnjenja koji
generira veliki publicitet ad pazljivo razmotrenih dokaza I svedocanstava koji su dati na sudu.
I pored najboljih namera advokata I sudije nemoguce je izbeci predrasude. Pored toga
protivnici isticu da u zavisnosti od komunikacijske strategije koja je smisljena
koriscenjem PR strucnjaka odbrana pokusava da izmanipulise dokaze. U takvim uslovima PR
strucnjaci se vrlo brzo pretvaraju u zaverenike koji pokusavaju da ometu otkrivanje istine. U
demokratskom sistemu mediji imaju I mandat ali I odgovornost. Reporteri moraju da budu
svesni da je njihov osnovni eticki imperativ da pruze sadrzajnu I sveobuhvatnu informaciju 0
radu pravosudnog sistema. Ta informacija mora da bude istovremeno I u skladu sa njihovom
teznjom da Pravda bude zadovoljena. Svaki put kada je optuzeniku pruzeno fer sudjenje,
nakoje javno mnjenje nema uticaj, drustvo je na dobitku. S druge strane mediji moraju da
budu svesni da nepravicno izvestavanje ili iskrivljena slika a nekom sudjenju moze u
odredjenoj meri da kompromituje integritet pravosudnog sistema. Ovakve potencijalne
opasnosti, kako za ostvarivanje pravde tako I za kradibilitet medija,
previse su ozbiljne da bi se ignorisale.

62. DRUSTVENA PRAVDA I ETICKO DONOSENJE ODLUKA

Pravda je osnovni moralni princip drustva. Na najformalnijem i najapstraktnijem

nivou, to se svodi na stav da pojedinac treba da dobije one
sto je zasluzio. Ali sta je to sto svaki pojedinac zasluzuje? I kako izbalasnirati
suprostavljene interese kada pravda za jednu osobu moze da znaci nepravdu za
drugu? Ovo su kompleksna pitanja, narocito za institucije koje imaju tako
kljucnu ulogu, kao sto u masovni mediji. Slobodaristi nastoje da se usresrede na
individualne predstavnike medija i njihovu slobodu da donose odluke bez
spoljne prinude. Egalitaritsti isticu drustvenu odgovornost i obavezu drustva da
obezbedi pravdu za sve segmente drustva, cak po cenu da sloboda izvestavanja
predstavnika medija bude ugrozena. Mada se cini da su ova dva stanovista na
suprotnim krajevima filozofskog sprektra, svaki ima ponesto sto moze da
doprinese stvaranju etickog okvira za drustvenu pravdu. Orijentacija na licni
interes slobodarske koncepcije mora da bude odbacena kao nesto sto je u
koliziji s ispravnim moralnim rezonovanjem. Medjutim, stavljanje naglaska na
individualnu autonomiju usmerava pazju na one na sta I treba na pojedinacnog
zastupnika morala. Predstavnici medija su pojedinacno odgovorni za
institucionalne odluke koje donosi njihova korporacija. Kada, na primer, novine
odluce da ne stampaju prilog koji se tice neke manjinske zajednice, zato sto
oglasivaci ne vide svoj interes u takvom tekstu, ovakvu odluku donose pojedinci
koji deluju u ime institucije. Te osobe snose moralnu odgovornost za svoje odluke. Bez obzira
na to, cesto govorimo 0 "institucionalnoj odgovornosti " govoreci 0 razlicitim
kulturoloskim ulogama koje imaju masovni mediji.

Prema tome, od egalitarista mozemo da usvojimo stav 0 drustvenoj odgovornosti koja

gradi most ka etickom donosenju odluka zarad ostvarivanja dustvene pravde.
Posto mediji zive od zajednica ciji su sastavni deo, onda je fer da drustvo
ocekuje od medijskih institucija bar malo sluha za pitanje drustvene pravde.
Pianje je samo, koliko daleko ta odgovornost treba da seze i kako naci balans
izmedju brige za pravdu I njihovih drugih obaveza. Mediji, na primer, imaju
obaveze prema svojim citaocima, kupcima reklamnog prostora, javnom
mnjenju I mozda prema akcionarima. Te obaveze se moraju pazljivo odvagati
pre nego sto-se uzmu obzir posebni zahtevi odredjenih segmenata drustva.
Kada se razmatra dilema ko]a se tice pitanja drustvene pravde, teoreticar koji
svoje polaziste zasniva na duznosti deontolog treba da ispita motive
zastupnika morale. Kod takvog pristupa, predstavnici medija delaju vodjeni
osecajem odgovornosti ne vodeci racuna a posledicama.

Teoreticari cije se stanoviste zasniva na duznosti, pravdu vide kao pravicnost i ne

brinu da li ce posledice eticke odluke biti od koristi za najveci broj pojedinaca. Na primer, tv
poducent, koji pravi programe za manjinske zajednice iz osecaja duznosti a ne
zato sto je to komercijalno isplativo, sledi ovaj princip prilikornrn moralnog rezonovanja. S
druge strane, oni koji posmatraju da su posledice vaze teolozi ,vode racuna 0 potencijalnim
posledicama koje neka odluka ima ostvarivanje drustvene pravde. Pozitivne posledice se
stavljaju u odnos prema mogucoj steti ko]a moze biti naneta odredjenim strankama u procesu
resenja ovog problema. U onim slucajevima u kojima je cilj da se pronadje pozitivno resenje
za odredjene grupacije unutar drustva, neki smatrajuci pojedinacne sloboe kao
sto su sloboda izrazavanja mogu da budu ogranicene u ime drustvene pravde.
Ovaj princip su prizvale neke ferninistkinje koje zagovaraju cenzurisanje
pornografije, jer po njihovom misljenju ona eksploatise i dehumanizuje zenu. Aristotelovo
zlatno pravilo moze da posluzi u suocavanju s komplikovanim situacijama u kojima su eticki
ekstremi neprihvatljivi. Pretpostavimo, na primer, da je jedna televizijska ekipa poslata da
izvestava 0 pobuni u zatvoru. Takvi gradjanski nerniri uvek predstavljaju opasnost da
novinska organizacija psotane deo price i bude iskoriscena od onih koji traze publicitet, Oba
eticka ekstrema koja nam se nude u ovoj situacciji neprihvatljiva suo S jedne strane, imamo
mogucnost da ne bude nikakvog izvestavanja sa lica mesta, a sa druge strane imamo
mogucnost da se prenese svaki moguci detalj dogadjanja, bez obzira na
posledice. Pravi je izazov izvestavati odgovorno a nemirima i pri tom izbeci
opasnost da izvestavanje postane platforma za pobunjene zatvorenike koji bi
taka mogli da zatraze podrsku javnosti. Naravno, ne mogu sve moraine dileme
koje ste ticu drusvene pravde da se podvedu pod zlatno pravilo. Ponekad se
pravednost nalazi na jednom ili drugom kraju ovog ekstrema, taka da zastupnik
morala mora da pristupi problemu ili sa stanovista teleologa ili sa stanovista
deontologa. Za Aristotela, pravda je bila vrlina koja se sastojala izmedju ostalo i
u jendakom postupanju prema svakome, zasnovana na zaslugama. Problem je
naravno utvrditi da Isi su kriterijumi za zasluge pravedni, sto maze da zbuni I
najracionalnijeg predstavnika medija. Na primer; prilikom donosenja odluke
koji ce predstavnik dobiti mogucnost da zastupa interese manjnske zajednice a
cijim problemima se govori, postavlja se pitanje da Ii urednici treba svoju
odluku da zasnivaju na tome ko predstavlja navjeci broj clanova date zajednice
prestavnik koji najbolje govori ili onaj koji najbucnije zageva resenje problema?
To je praktican novinarski problem, jer predstavnici cak I unutar istog segmenta
drustva, ne zastupaju uvek isto stanoviste, cak mozda ne zastupaju ni veliki
broj c1anova iste zajednice.

Kako je primetio Pol Sagan, direktor redakcije vesti

na WeBS, Tv stanici iz Njujorka Kada radimo istoriju o nekoj od manjinskih
II

zajednica, uveren sam da mnogi od nas ne znaju ko njih zastupa. Skloni smo da
saslusamo onog ko je najglasniji ili onoga ko je sazvao konferenciju za novinare.
lZiatno pravilo, takodje, dozvoljava da kompenzaciona pravda ispravi
nepravdu iz proslosti. Tako se afirmacioni akcioni programi i zahtevi manjiskih
zajednica za fer ponasanjm od medijskih producenata smatraju kompenzacijom
za nepravde iz proslosti i pokusaj da se izbalansiraju drustveni odnosi. U finalnoj
analizi, pristup drustvenoj pravdi zavisi do toga kako se shvataju funkcije medija
u komleksnom drustvu. Da Ii mediji treba da budu neposredni ucesnici ili samo
prenosioci informacija? Da Ii predstavnici medija sebe treba da vide samo kao
odraz stanja u drustvu ili kao katalizatore promena? Uloga medija kao
instrumenata drustvene pravde zavisice ad toga kako mi, kao pojedinci I kao
drustvo, odgovorimo na ta pitanja.

63. STEGE KOJIMA JE IZLOZENO NOVINARSTVO

Ispitivanje stega kojima je izlozeno novinarstvo je nuzna etapa u definisanju etike
informisanja. Razotkrivanje mehanizama stega spada u velikoj meri u domen drustvenih
nauka, ali nema za cilj da obeshrabri one koji imaju volju da cine dobro ni da baci u ocaj one
cija savest tezi postenom novinarstvu. Ono omogucava novinarima da se bave
determinizmima kojima su podvrgnuti i da rade na njima kako bi bolje definisali i istrazili
onaj prostor slobode koji im pripada.

Svaka zemlja donosi svoje zakone i ima svoje

procedure, s tim da se sve zemlje pridrzavaju izvesnog broja zajednickih odredbi koje
proizilaze iz medjunarodno glavnog prava. Te odredbe ticu se postovanja prava coveka i
regulisanja radiodifuzije. Ustavno pravo definise slobode pojedinca, slobodu stampe i rezim
radija i televizije. Ono predstavlja osnovu za aktivnost medija i za misiju novinara i pruza
garanciju koja potvrdjuje koliki seznacaj u demokratskim zemljamapridaje informisanju.
Upravno pravo, koje je u vezi sa ustavnim pravom, regulise sprovodjenje u delo prava i
sloboda. Ono omogucava drzavi da obezbedjuje nuzne kontrole, da izdvaja dozvole I da, ako
je to potrebno daje medijima pomoc ili namece neke restrikcije. Definise se u kojoj meri
drzava preko svojih organa i sluzbi sudeluje u informisanju gradjana. Krivicno pravo
definise odgovomosti i nabraja prekrsaje u do menu medija. Gradjansko pravo pruza skup
zastitnih mera od nedozvoljenih postupaka medija u svim domenima u kojima bi ti postupci
mogli da znace povredu materijalnih i moralnih dobara-povredu casti i ugleda, povredu
privatnog zivota i povredu imidza. Postojeci pravni okviri predstavljaju odredjenu stegu za
novinarstvo. Novinarska etika vodi racuna 0 postojanju pravnih normi. Novinari dozivljavaju
svoju delatnost kao slobodnu profesiju. Da bi mogla da se bavi informativnom delatnoscu,
medijska kuca mora da stekne dovoljno siroku publiku koja ce joj omoguciti i da prodaje one
sto proizvodi, i da privuce oglasivace, Sa stanovista rukovodilaca, taj cilj je prioritetan i
objasnjava cinjenicu da svi mediji obracaju veliku paznju na pracenje broja svojih citalaca,
slusalaca ili gledalaca. Rad novinara zavisi i od raznih cinilaca koji su svojstveni proizvodnji
vesti: snabdevanje odredjene medijske kuce informacijama, mogucnosti i sposobnosti
predvidjanja i planiranja posla, vreme koje se dodeljuje za pokrivanje odredjenog dogadjaja,
procesi osmisljavanja i realizacije, koji podrazumevaju i dogovaranje i donosenje odluka.
Novinarski rad zavisi i od materijalnih uslova.

Kolektivni aspekt novinarske delatnosti ima znacajnu ulogu. Etika predstavlja

slobodu, ali novinar retko moze da ostvaruje tu slobodu. Izbor obavlja u okviru kolektivnog
rada. Licni odnosi novinara sa izvorima od kojih dobija informacije zavise od veza koje
medijska kuca tog novinara ima sa okruzenjem i od cinjenice da nuzno mora da odrzava
odnose ravnoteze sa glavnim ciniocima drustvenog sistema. Informacije koje izvori zele da
pruze nisu uvek i obavezno one informacije koje mediji smatraju interesantnim za javnost.
Informacije koje novinari traze nisu uvek one informacije koje izvori lako pristaju da pruze.
Izmedju novinara i njegovih izvora postoji odredjeni odnos snaga. U tom odnosu su jaci izvori
informacija koji gospodare tom situacijom na taj nacin sto odlucuju 0 sadrzaju informacija i
0 tome u kom ce se trenutku pustiti u javnost.

Novinar se nalazi u ulozi molioca. On je i u konkurentskoj poziciji u odnosu na kolege

sto mu oslabljuje polozaj. Osobe zaduzene za odnose sa javnoscu ili atasei za stampu su u
sluzbi organa koji pripadaju drzavnom sektoru ili preduzeca koja pripadaju privatnom
sektoru. Jedna od funkcija tih profesionalaca za komuniciranje jeste da postignu da mediji
objavljuju povoljne informacije 0 svojim poslodavcima ili organima koji su im poverili
mandat da se bave pitanjima komunikacije. Odnos izmedju novinara i njihovih izvora su
determinisani politickom kulturom koja je svojstvena svakom pojedinom drustvu. Rad
novinara smesta se unutar odnosa odredenog medija i njegove publike. Medij se usmerava
prema potrebama trzista, a ono funkcionise kao instrument regulisanja. Aktuelnost je osnovni
kriterijum novinarske vesti. Pojam posebno istaknut menja se u zavisnosti od vremena i
mesta, kao i od publike kojoj se medij obraca. Novinari su ti koji odlucuju 0 tome sta ce biti
pusteno u javnost. Selekcija vesti i njihova razrada povezane su sa odredenim brojem
kriterijuma: originalnost, bliskost sa interesovanjima publike, njenim zivotnim kontekstom i
opstim uslovima njenog okruzenja, sposobnost da se dime publika na emocionalnom planu i
razumljivost koja je sturcni ali odlucujuci kriterijum u izboru informacija. Brzina opterecuje
traganje za informacijom i razradu i difuziju informacije. Vest je jedina roba koja posle 24 h
vise nema nikakvu vrednost. Medijsko pokrivanje dogadaja ukljucuje se u sam dogadaj. Ni
medijske kuce ne funkcionisu na samostalan nacin. Sve su one deo jednog zajednickog
sistema, ciji je najocitiji efekat fenomen opisan kao agenda setting, ili redanje po vaznosti.
Medijske kuce nude opstu interpretaciju realnosti, izdvajajuci teme i dogadaje koji se smatraju
posebno istaknutim. Uspostavljanje redosleda po vaznosti jeste odraz slozenih mehanizama.
Novinar, pri obavljanju profesionalnih izbora ne moze da apstrahuje licnu zivotnu pricu, svoje
drustveno poreklo, sredinu u kojoj se krece, svoju kulturu i ubedenja. Na osnovu kantovske
tradicije, slobodno prosudivanje je sposobnost da covek, polazeci od sebe prouzrokuje neko
novo stanje stvari. Tvrdnjom 0 slobodi kao samoopredeljivanju volje Kant usvaja kao eticki
cin, kao moralno slobodan cin, onaj koji se pokorava zakonu koji je objektivan ili koji se
moze univerzalizovati. Socijalna psihologija pokusava da uoci i izdvoji licne parametre
povezane sa drustvenim okruzenjem. Medu najvaznijim koji mogu uticati na novinara u
njegovim profesionalnim izborima nalaze se: slika koju novinar ima 0 sebi, 0 svojoj licnosti,
0 svom odnosu prema kolegama koje se bave istim poslom, 0 svom polozaju u medijskoj
kuci, o svom drustvenom okruzenju, 0 svim stegama i pritiscima u vezi sa javnim karakterom
vesti. Etika pretpostavlja postojanje odredenog subjekta sposobnog za procenjivanje, za
definisanje alternativa i za obavljanje izbora. Samostalnost ostavljena novinaru je krajnje
redukovana, posebno sa stanovista istrazivanja i postovanja istine u informisanju. To ima za
posledicu smanjenje odgovomosti novinara kao pojedinaca. Greske novinara su neznatne u
poredenju sa manjkavostima sistema.

64. MESTO OBJEKTIVNOSTI

Sami novinari raspravljaju o zahtevu za objektivnoscu u novinarskoj praksi. Neki ga smatraju

prvorazrednim, a neki odbacuju I daju prednost manje specificnom moralnom zahtevu za
postenjem. I zbog toga sto se zahtev za objaktivnoscu nalazi u brojnim kodeksima, I zbog
zahteva koji cesto izrazava javnost, namece se rasprava o uslovima koji omogucavaju
objektivno informisanje.

Novinarska objektivnost- predmet preispitivanja I to u razlicitim vidovima

1. Epistemoloski vid- diskusija se najcesce odnosi na ovaj vid. Novinarska objektivnost

shvata se kao adekvatnost vesti u odnosu na stvarnost koju ta vest pretenduje da
rekonstruise I kao sposobnost da se dogadjaju prenesu onako kako su se odigrali. U
tom smislu, ona predstavlja primenu naucne objektivnosti na domena novinarskog
informisanja. Stoga se ne treba cuditi da je podvrgnuta istom preispitivanju kao I samo
naucno istrazivanje. Ali, KONSTRUKTIVISTICKA KRITIKA, ukazuje prstom na
naucnu objektivnost kao na `mit`, posto je nemoguce spoznati odredjeni objekt ako ne
postoji neki posmatrac- znaci da je novinarska objektivnost iluzorna, jer je nemoguce
imati puno i potpuno saznanje o stvarnosti. Ta kritika upravljena je protiv pozitivizma
I dovodi u sumnju pojam sirovog dogadjaja, koji je prisutan u nekim novinarskim
tradicijama I moze se uociti u nastojanju da se uspostavi razlikovanje izmedju
cinjenica I komentara. Ona relativizuje funkcionisanje metoda koji se koriste u
novinarskoj praksi: dominacija elemenata koji su materijalni, spoljasnji, mogu se
proveriti; iznosenje na videlo elemenata koji pripadaju domenu izrazavanja misljenja,
pribegavanjem citatima ili ukazivanjem na to da su ti citati smao pretpostavke I da je
njihov sadrzaj samo hipotetickog karaktera; upotreba naznaka koje ukazuju na
nezavisnost ili na ogradjivanje I distanciranje novinara. U tom smislu, novinari I
mediji trebalo bi da budu smatrani `odredjujucim ciniocima`stvarnosti, a ne
jednostavnim I prostim ogledalima.

Iz tog epistemoloskog dovodjenja u pitanje proizilazi jos jedno radikalnije, koje je

ONTOLOSKOG karaktera I omogucava da se sa tvrdnje o nemogucnosti adekvatnog
upoznavanja cinjenica sklizne na prosto I jednostavno negiranje stvarnosti. Novinarska
objektivnost je nemoguca, jer realnost ne postoji. Ta filozofska kritika odnosi se i na
naucno saznavanje I `kazuje` ili u jednom umerenijem obliku, realnost moze postojati bez
ikakvog predstavljanja, ali dobija smisao tek u diskursu.

2. PSIHOLOSKI VID- kritika novinarske objektivnosti ovde se zasniva na licnim

merilima novinara. Objektivnost je nemoguca jer novinari mogu da procenjuju
dogadjaje jedino na osnovu sopstvene subjektivnosti/. I pored napora da se usklade sa
normativnim pravilima svoje profesije, ne mogu da odstrane iz sebe sve ono sto ih
konstituise kao pojedince i doprinosi njihovom definisanju `nacina gledanja`na
stvarnost. Ni ta kritika ne odnosi se samo na novinarstvo, vec i na naucni rad:
psiholoska dimenzija licnosti istrazivaca utice na odnos istrazivaca prema stvarnosti,
na determinisanje istrazivanja i na povezivanje i prikazivanje cinjenica.
3. PRAGMATICNI VID- pragmaticna kritika novinarske objektivnosti uzima u obzir
uslove, prakse i skup stega kojima su novinari i mediji podvrgnuti. Objektivnost nije
sama po sebi negirana, nego biva svedena na primenu operacija tehnickog karaktera
cije granice pokazuju sami uslovi u kojima se novinarstvo odvija. Kritika preispituje
procedure izbora i obrade informacija koje dovode do toga da se neke cinjenice
ignorisu, a neke unapredjuju u rang velikih dogadjaja, i koje namecu diskontinuitete,
odustajanje od obrade neke odredjene situacije ili prekide u njenoj obradi (informacija
naglo izbija na povrsinu, a onda odjednom nestaje, pa opet iznenada izbija na
povrsinu). Proucavanje tih nedostataka, odnosi se na procedure proizvodnje vesti i
spadaju u domen deskriptivne etike. One dovode neke autore do toga da se
zainteresuju za onu vrstu novinarske upotrebe kriterijum, objektivnosti koju
karakterisu rutinske i formalne procedure, primenjivane radi opravdanja, kao `strateski
ritual`: obavezno predstavljanje suprotstavljenih gledista, pruzanje faktickih dokaza ili
adekvatno koriscenje citata.
4. ETICKI VID- novinarska objektivnost nije definisa kao zamagljeno sagledavanje
odgovornosti novinara. U etickom smislu postovanju norme suprotstavlja se,
opravdanje ciljeva, a to suprotstavljanje potvrdjuje koliko je tesko profesionalnu etiku
(zasnovanu na duznostima koje spadaju u domen apriornog prihvatanja onog sto je
dobro) uciniti kompatibilnim sa jednom teleoloskom etikom, usmerenom ka ciljevima
koji se smatraju dobrim. Nastojeci da budu objektivni u svom predstavljanju
stvarnosti, novinari posebno izdvajaju i isticu svoju odgovornost u pogledu posledica,
obrade odredjenih aktuelnih informacija. Ta kritika otkriva postojanje jednog sukoba
unutar same etike i pokazuje koliko je nuzna refleksivna etika, koja nastoji da u
suceljavanju vrednosti uvedenih u igru pruzi legitimitet praksama, normama i ciljeva
sadrzane u novinarskom obavestavanju.
5. IDEOLOSKI VID- ideoloska kritika nastoji da, na osnovnoj pretpostavki, koje
najcesce pripadaju marksistickoj tradiciji, ukazuje na formalni karakter objektivnosti,
zato sto on prekriva koriscenje te objektivnosti kao instrumenta za mistifikaciju radi
neprekidnog odrzavanja i pojacavanja dominantnih sila i snaga u drustvu, u domenu
saznavanja vesti. Najuspesnije ideoloske kritike su teorije Frankfurtske skole i
empirijski radovi istrazivaca sa Univerziteta u Glazgovu o britanskoj televiziji, radovi
u kojima njihovi autori dolaze do zakljucka da televizijske informacije predlazu
ideoloski okvir koji izgradjuje jednu pozitivnu sliku o savremenom industrijskom
drustvu i daje legitimitet toj pozitivnoj slici.

Bilans? rasprava o novinarskoj objektivnosti ne moze se ukloniti i zaobici samo zato sto
je slozena. Ona se nalazi u sredistu refleksivne etike informisanja i mnogo duguje opstoj
diskusiji o objektivnosti svih saznanja, pocevsi od naucnog (saznavanja). Bez obzira na to
koji se vid odabere, za njegovo preispitivanje, pojam novinarske objektivnosti pokazuje
jedno jezgro otpora kojim se objasnjava neprekidno prisustvo tog pojma u vecini
normativnih tekstova. Uklopljen kao cilj u sve diskurse o realnosti, u raznim
metodoloskim uslovima i stepenima novinarske otvorenost (odnosno toga koliko novinar
otkriva svoja `gledista` i koliko otkriva `odakle govori`) taj pojam ostaje neophodni
kompas u novinaskom informisanju uz 2 glavna uslova:

-da bude shvacen kao `ponasanje ispunjeno objektivnoscu`, prema Polu Rikeru

- i da ne bude smatrano da predstavlja neki individualni kvaliktet novinara kao licnosti,

pojedinca, nego da znaci kvalitet koji se vrednuje u diskusiji, kao rezultat visestrukog
ispitivanja nacina na koji navinar konstruise aktuelnu vest, po analogiji sa uslovima za
 naucnu objektivnost, prema Karlu Poperu

65. ULOGA STEREOTIPA U MEDIJSKOM SADRZAJU

Medijski sadrzajl svih vrsta puni su stereotipa. Ako su stereotipi neophodni da bi pojedinac
razumeo svoje okruzenje i posto su mediji primarno sredstvo pomocu koga upoznajemo
razne primerke ljudi oko nas, stvaranje stereotipa je vezano za medije. Mediji su izuzetno
jake institucije. Njihov izbor simbola i slika moze da uzdigne jedan nacin zivota a omalovazava
drugi. Primarna steta koja proizilazi iz koriscenja stereotipa jeste cinjenica da to vodi u
diskriminaciju i stvaranje predrasuda.

Etlcka pitanja isplivavaju na povrsinu cim medijska

upotreba stereotipa moze da neutralise kritiku sposobnost publike da donosi ispravan a sud
o pojedinim clanovima drustva. Mnostvo stereotipnih simbola i poruka u medijskim
sadrzajima neprestano namece pitanje sta treba da bude uloga medija u drustvu. Eva kako
kriticari izlazu stanovista u objasnjenju stereotipa u reklamiranju; kriticari tvrde da mnoge
reklame stvaraju stereotipe koji se odnose na velike segmente drustva, naroCito zene,
manjinsko stanovnistvo i starije gradane. Pitanje stvaranja stereotipa povezano je sa
raspravom da Ii reklame oblikuju drustvene vrednosti iIi ih jednostavno samo oslikavaju.
Ovakve rasp rave su okupirale akademsku zajednicu i generacije kriticara medija. Medutim,
medijske uloge u stvaranju i brisanju stereotipa ukljucuje neprestanu borbu da bi se nasa a
balans izmedu komercijalne privlacnosti i masovne drazi nekih stereotipa nasuprot vrednosti
kao sto su tacno prikazivanje i postovan]e za pojedine cia nove drustva. Medijski stereotipi
koji se ticu zena, pripadnika manjina, starijih gradana i invalida najuodjiviji su i najviSe
kritikovani.

Rasne i etnicke manjine,Nigde u tolikoj meri stereotipi nisu zastupljeni kao u industriji zabave.
Raspoznavanje stetnih stereotipa, kao jednog od etickih problema medijskog sadrzaja, meri
se i 0 tome se diskutuje. Generacije Amerikanaca, npr bili su podvrgnuti konvencionalnoj slici o
Amerikancima africkog porekla kako ih je predstavljao filmski glumac Stepin Fecit, kao
spore i priglupe karikature. Krajem sedamdesetih godina proslog veka doslo je do nekih
ociglednih promena, da bi 15 godina kasnije udarni televizijski program bio krcat likovima
Africko-arnerikanaca. lstrazivan]a javnog mnjenja su pokazivala da nikad veci broj crnackih
domacinstava nije gledao tv. Druga grupa koja je bila pogodena negativnim stereotipima bili
su americki Indijanci. Slika I1divljeg Indijanca" nije nastala u Holivudu. U XIX veku
novinsko izvestavanje a Indijancima bilo je toliko iskrivljeno da se blagonaklono gledalo na
brutalan tretman prema njima. Citalacko stivo podstaklo je popularnu sliku Indijanca kao
nehumanog osvetnika. Kasnije su holivudski studiji uspeli da zamene ovaj prikaz slikom
Indijanaca koji ubijaju neduzne zene i decu. Holivud je pred sve vecirn pritiskom indijanskih
aktivista da ispravi ovaj stereotip. Npr. na konferenciji za novinare, prvoj te vrste, 1994. vete
Indijanaca je zatrazilo da filmska i tv industrija prestane sa netacnim stereotipnim
prikazivanjem Indijanaca. Mediji koji emituju vesti, na koje se oslanjamo. da pruzaju tacnu
sliku 0 nasem nacionalnom bicu, nisu neduzni u eksploatisanju stereotipa.

Npr. Amerikanci africkog porekla cesto se prikazuju kao Ijudi koji zive ad socijalne pomoci i
bave se trgovinom droge. Cesto ce se dogoditi da se prikaze crnac osumnjicen za krivicno delo,
kako ga policija privodi, nego belci. Mediji koji objavljuju vesti najceste ignorisu brojnu
populaciju crnaca srednjeg drustvenog staleza. Takva neosetljivost mozda lezi u cinjenici da
predstavnici manjinskih zajednica nisu prisutni u velikom broju u rukovodeCim strukturama
medijskih kuca. Ali deo problema neodvojiv je od prirode vesti. Drustveni problemi su ono
sto Cini vesti, a izvestavanje o tim problemima neizostavno se fokusira na one o kojima
najcesce vec postoje predubedenja. U takvim uslovima, vrednosti kao sto su pravednost i
tacnost cesto postaju zrtve predubedenja koje stvara stereotipno razrnisljan]e.

Stereotip Arapi-teroristi verovatno je odgovoran za prve vesti a osumnjicenima za bombaski

napad na saveznu zgradu u Oklahoma Sitiju 1995. Kada su se novinarske ekipe pojavile na
mestu napada FBI je izdao upozorenje da se trazi dostavno vozilo u kome se nalaze trojica
muskaraca, od kojih su dvojica opisani kao rnuskarci poreklom sa Bliskog Istoka. Zapravo,
teroristi su bili dvojica belaca koji su kasnije uhapseni. Mada mediji emituju vesti, u interesu
pravde, ne treba nepotrebno da insistiraju na stereotipima, ipak postoji granica njihove
odgovornosti. I reklamna industrija je kriva za stvaranje stereotipa vezanih za rasnu i etnicku
pripadnost. Posta se reklamna indo sastoji od kreiranja slika i prodaje proizvoda stvaranje
stereotipa je nelzbezno. Pri tom, '60ih i '70-ih godina pros log veka reklamne kampanje su se
stvarale uglavnom za belu populaciju. Reklame u kojima se pojavljuju rasni i etnicki
stereotipi, kao Cikita Banana i Tetka Dzernina su bile sastavni deo naseg zivota dok se nisu
pojavile grupe koje su predstavljale manjinske zajednice i poceli da protestuju nateravsi
reklamne agencije i kompanije da reteriraju. Bez obzira na sve, stereotipi i dalje
preovladavaju u reklamnom biznisu stvarajuci osudu kriticara, To je bio slucaj sa serijom
reklama za Taco Bell iz 1997. u kojima se u glavnoj ulozi pojavljuje pas Dinki. Dinki je
govorio spanski, brzo je postao popularan ali i uvredljiv za neke. Haze Limon, profesor
antropologije video je Dinkija kao kulturnu kontradikciju. Prvo tera Amerikance da sa visine
gledaju Meksikance a predstavlja i sve vecu meksikanizaciju americkog drustva.

Zenski stereotipi, Prikazivanje zena je jedan od najcescih stereotipa. Pedesetih godina vecina
zena su bile domacice, tako da su reklame prikazivale na koji nacin one mogu bolje da operu
ves ili da udovolje svojim muzevima. 1V je prikazivala programe na kojima su se pojavljivale
savrsene supruge. Rani 1V radovi poput .Tata zna bolje" ili I1Prepustite Biveru" prikazivali
su bajkovitu sliku americke porodice. Druge serije, kao "Volim Lusi" prikazvale su budalaste
zene koje neprestano upadaju u nevolje. Ni jedna druga ni druga slika.zene nije istinito
predstavljala stvarnost pedesetih godina proslog veka. 70ih i 80ih uloga zena u TV serijama
menja se novim produkcijama u kojima se pojavljuju zenski likovi samouverenih i sigurnih
zena. Medutim bez obzira na eticki izazov, suprotstavljanje stereotipima predstavlja kulturni
rizik, taka da je 90ih doslo do jake reakcije na feministicke poruke tokom protekle dve
decenije. Reklamna industrija je takode dobro zivela od zenskih stereotipa. Tokom veceg dela
XX veka zene su bile glavna ciljna grupa glavna ciljna grupa veCine reklamnih poruka, mada
su njih uglavnom pravili muskarcl, Pokorna zena-domacica je skoro potpuno nestala sa TV
reklama. Nju je 8dih zamenila "super mama" koja je spretno i vesto zonglirala porodicne
obaveze sa sopstvenom karijerom. Obe ove slike su nestvarne i one pokazuju kako je tesko
konstruisati medijski sadrzaj koji je lisen stereotipa.

90ih tradicionalne parole u vezi sa polom su

se vratile. U XXI veku reklamna strategija mora da ukljuCi i pronalazenje osetljivog balansa.
Stvaraoci reklama moraju da predstave stvarnu zenu, u razlicitim ulogama. Industrije visoke
tehnologije su primer kako se ova zagonetka moze resiti. Teholoske kompanije shvataju da
moraju da prosire svoje vidike mimo tradicionalnih kupaca-muskaraca kojima je potreban
kucni kompjuter i zena koje upravljaju kucnirm budzetom. Neke tv reklame npr usmerene su
iskljucivo na majke dornacice, ali neke zene se bune da ovakve reklame ignorisu zene na
polozaju. Zenski likovi su preokupirani lepotom, sexualnom privlacnoscu i mladoscu i dalje
su prisutni u reklamama namenjenim masovnoj publici. Mada ti likovi zena, poput mnogih
drugih stereotipa verovatno verno odrazavaju neke segmente zenske populacije, istovremeno
potvrduju stav o kulturi koja je utemeljena u povrsnirn vrednostima.

Seksualna orijentacija i stereotipno prikazivanje,"Biti mlad i gej vise nije tabu u udarnom
tv terminu" objavio je nedavno Tv Guide u na naslovnoj strani. Sve donedavno,
homoseksualne veze su bile tabu tema, a homoseksualci su najcesce
prikazivani kao zabavne napadne karikature, kada nisu prikazivani kao zrtve nasilja. Pokret za
oslobodenje homoseksualaca, koji je zapoceo 60ih odgovoran je za to da industrije moraju da
se suoce sa realnoscu homoseksualnosti. Homoseksualne teme su uvedene na tv jos 70ih.
1971. je kontroverzna serija "Sve u krugu porodice" emitovala je epizodu u kojoj je prvi put,
sa dozom razumevanja prikazan homoseksualni lik.

1972. tv stanica ABC je prikazala film

"Onog leta" u kome su prikazana dvojica homoseksualaca kako dodiruju rame jedan drugom.
90-te su bile tacka razvoda za ratove koji su se vodili oko seksualne orijentacije u masovnim
medijima. Sve serije tada su dostigle popularnost. Medutim, pocetkom 1994. Tv stanica ABC
je odbila da emituje epizodu serije Rozan u kojoj je glavni lik trebalo da se poljubi sa
lezbejkom. Stav tv stanice je bio da bi to bilo lose za decu da vide kako se dve zene Ijube.
ABC je na kraju pristao da pusti epizodu koja je imala ogromnu gledanost i nekoliko
telefonskih poziva od kojih je vecina bila pozltivna. Ukljucivanje hornoseksualnog zivota u
zabavu nastavice da bude predmet kritika jos dugo vremena. Medutim, cinjenica je da je
vecina homoseksualnih likova koji se danas prikazuju visedimenzionalna. Stereotipi i dalje
postoje ali ako stalno prisustvo doprinosi realisticnorn prikazivanju, onda je u prethodnoj
deceniji ostvaren znatan napredak. U proslosti, homoseksualci i lezbejke nisu bili prisutni ni u
vestima. Nedostatak emisija 0 ovim grupacijama rezultirao je time da mediji koji se bave
vestima nisu mogli da uticu na promenu pogresnih stereotipa. Obaveza novinara je da
pokaze razumevanje tako da stav gradjana bude zasnovan na cinjenlcama. Cinjenica je da su
mediji koji se bave vestima znatno prosirili svoje horizonte izvestavajuci 0 pokretu za prava
homoseksualaca. Sa etickog stanovista, vrednosti 0 kojima se ovde radi su istina, tacnost i
pravda, tako da neprestano vracanje na netacne stereotipe podriva napore medija da pruze
sveobuhvatnu i istinitu sliku 0 jednoj od najglasnijih manjinskih zajednica drustva,

Stariji gradani ,Stariji gradani su ona kategorija koja je pretrpela najveci stepen psihickog
zlostavljanja. Stariji gradani su postali zrtve stereotipne karakterizacije. Najcesce se
pojavljuju kao, zaboravni, detinjasti i tvrdoglavi. U Vendi reklamnoj kampanji iz 1984. jedna
svadljiva baka prikazana je kako nesmotreno vozi od jednog do drugog drajv-ina zahtevajuCi:
"Gde je govedina?" Ova reklama je povecala prodaju Vendija, ali je istovremeno uvredila
starije gradane, jer su oni prikazani kao svadljivi i srnesni, uz to kao losi vozaci. Ovakve slike
mogu da se odnose na neki segment starije populacije, prema vecini je nepravedan. Mnogi
stariji Ijudi slazu se sa tim stavom. Poput mnogih drugih stereotipa, iskrivljena slika u
medijima 0 starijim Ijudima sada je podvrgnuta nekim promenama. Grupa za pritisak, kao sto
su Sivi panteri, podigli su kolektivnu svest drustva na visi nivo. U medijima su pocele da se
pojavljuju pozitivnije slike, tako da se sada u reklamama srecerno sa starijim Ijudima koji su
okretni i energicni. Jedna od reklama za pivo Bud Light prikazuje stariji par koji se prepusta
jakim osecanjirna u dnevnoj sobi. Arnericka avio kompanija je prikazala reklamu u kojoj se
pojavljuje stariji atraktivan bracni par u rnocnorn gliseru. Medutim, stereotipi i dal]e postoje.
U jednoj TV reklami za Pizza Hut grupa starijih Ijudi poCinju da jure jedno drugo da bi uzeli
jos jedno parce pice .. Tv Guide je optuzlo ovu reklamu da siri stereotip 0 starima. Problem
ne lezi u reklamama koje su pravljene za stariju populaciju, vei: za rnlade u kojima se stari
Ijudi pojavljuju kao kontrast. U takvim uslovima reklamne agencije moraju da ulofe napor da
kod svog osoblja razviju osecaj za pogresno prikazivanje starije populacije u vidu strategije
kojom ce se eliminisati neprihvatljivi stereotipi.

Invalidi, Mediji cesto predstavljaju invalide kao zrtve, heroje, kao zle i nakaze, teret za
porodicu i prijatelje. Kriticari se zale da, mada ove slike cesto prikazuju odredene segmente
invalidne populacije, posmatrani zajedno, oni slikaju jednu prilicno iskrivljenu sliku koje je u
neskladu sa slikom koju invalidi imaju 0 sebi. Medutim, postoje i neki ohrabrujuci znaci. Tv
stanica NBC u seriji .Zakon LA" prikazuje sluzbenika u advokatskoj kancelariji koji je
mentalno ostecen, U jesen 1989. ABC je prikazao porodicni film u kojem je jedna od uloga
pipala glumcu sa Daunovim sindromom. U poslednje vreme, osobe sa telesnim ostecenjirna
sve su vise prisutne u reklamama. Neke tv reklame koriste gluvoneme osobe koje poruku
iskazuju jezikom znakova, dok tekst ide na ekranu. Insistiranje medija na stereotipima koji se
odnose na ivalide dovelo je do pojave alternativne starnpe posvecene invalidima. Osnovni cllj
ovih publikacija jeste da se suprotstavi negativnog slici 0 invalidima. Koriscenje stereotipa
svih vrsta tradicionalno je sastavni deo medijskih sadrza]a. U izvesnom srnislu ono je
sredstvo za komunikaciju sa masovnim auditorijumom. Ali upotrebljeni u neodgovarajucem
kontekstu, stereotipi mogu da dovedu do Ijudske degradacije i stvaranja predrasuda. Prema
tome, moralna odgovornost za profesionaice u medijima lezi u potrazi za strategijama koje ce
obeshrabriti takve peforativne stereotipe, bez napustan]a zahteva urnetnicke slobode i
multikulturalne diverzifikacije.