Недемократски системи: тоталитаризам

Овај текст је посвећен основном одређењу тоталитарног друштвеног система.

Када се каже „систем“, подразумева се целокупни друштвени систем: или целокупно друштво
којим управља једна држава.

Најважнији облик недемократског система је тоталитарни друштвени систем. Сваки

тоталитаризам је недемократски систем, али није сваки недемократски систем истовремено и
тоталитарни систем.

У чему је разлика између тоталитарног система, с једен стране, и недемократских али

нетоталитарних система, с друге?

Изгледа да постоје две линије одговора на ово основно питање; те се линије сусрећу: делимично су
комплементарне.

Прва линија одговора тоталитаризам означава искључиво савременим системом: у историји је

било недемократских система различитих облика, али тоталитарни облик настаје тек у 20. веку. Тек
су у 20. веку створени услови за настанак тоталитаризма.

Први систем који је себе саморазумевао тоталитарним јесте италијански фашизам. Почетком
двадесетих година 20. века, Мусолини - преко свог главног идеолога, филозофа Ђентилеа
(Џентилеа?) - државу и друштво које ствара назива "тоталним": све је држава, нема ништа осим
државе, приватно је државно, ништа није скривено од државе, све је у служби државе итд. У
суштини, једно обоготворење државе. Мусолини је прижељкивао тоталну државу, државу
свеопште контроле над друштвом, или државу с којом се листом сви чланови друштва
поистовећују.

Поред италијанског фашизма, у тоталитарне системе убрајају се пре свега немачки нацизам под
Хитлером и совјетски социјализам под Стаљином. (О азијским "тоталитаризмима", на пример Мао
Цедунговој Кини, мало знамо; задржимо се онда на нашим, европским тоталитаризмима).

Зашто тоталитаризам настаје баш у 20. веку, док раније не постоји? Не зна се тачно, али се може
претпостављати.

Сматра се, на пример, да је тек у 20. веку национални развој довео до тога да су се људи који живе
на истом простору заиста и почели осећати као идентитетски исти или слични. Једноставно, људи
су почели јасно да се деле на (национално) наше и (национално) туђе. С тим у вези, јасно су
разликовали своју државу од других, туђих држава, и почели лакше да се с њом поистовећују.
Развој штампе, техничко-технолошки напредак – радио, телевизија, телефон – све више су
повезивали, на исти начин васпитавали и образовали људе на одређеној државној територији. С
техничко-технолошким напретком повећава се и могућност и реална пракса пропаганде и
манипулације с људским осећањима, вредностима, жељама...
Несумњиво да је први светски рат ојачао поменуте тенденције ка збијању људи у појединим
друштвима, ка њиховом поистовећивању с државом (и кроз супротстављање другим државама),
као и да је тај рат убрзао и техничко-технолошки напредак (ко ће кога боље, брже, снажније
убити...).

И заиста, постојале су и античке деспотије и тираније, и средњовековни и нововековни

апсолутистички системи, али ниједан од њих није био тоталитаран.

С друге стране, постоје недемократски системи и у 20. веку који нису тоталитарни. (Ово важи
првенствено за јужноамеричке државе.) Термин који се данас употребљава за нетоталитарне
недемократске системе јесте ауторитарни систем.

Друга линија одговора образлаже да је тоталитаризам крајњи недемократизам остварен у реалној

историјској пракси. Не постоји ниједан потпуно демократски систем, и у сваком демократском
систему рађају се или стварају, и негују и развијају различите тоталитарне тенденције. На
једном полу историјске стварности је чиста демократија, на супротном - тоталитаризам. У средини
су ауторитарни системи, који нису ни демократски, али нису ни тоталитарни. Из ове перспективе
посматрано, свако конкретно друштво је више-мање тоталитарно и више-мање демократско.

Тоталитарност једног система мери се или одређује се по извесним особинама.

У тексту навео о формалним особинама демократије навео сам следеће „демократске“ особине:
слободно тржиште и приватна својина; вишестраначки систем; подела власти и владавина права;
легитимност власти; заштита мањина. Тоталитаризам би био потпуно негирање тих особина, уз
извесне ограде, наравно.

Можемо издвојити још неке особине тоталитаризма:

1. јак вођа и „принцип вође“;

2. свепрожимајућа идеологија и потискивање религије, јер једна доминантна идеологија не
трпи конкуренцију у идејно-духовној сфери;
3. јака („свемоћна“) тајна полиција: државни „терор“ над неистомишљеницима, над
стварним или замишљеним противницима;
4. испирање свести људи медијском пропагандом и васпитање и образовањем у школи и
различитим другим друштвеним организацијама и тежња ка униформисању;
5. Централно-планско управљање привредом (делимична или потпуна суспензија тржишта):
шта ће се производити и трошити

Тотална држава, како јој само име каже, жели да све (по могућству апсолутно све) стави под своју
делатну и организовану контролу. Она жели да васпитава људе на принципу једноумља и да буде
једини њихов васпитач (преко својих бројних организација). Она не мора и најчешће и није лоша
према већини људи: она придобија људе и ужива њихову општу јавну подршку. Сви смо држава,
сви смо исти, сви исто мислимо, сви исто радимо! И знамо ко су нам непријатељи. Тотална
држава жели да контролише не само садашњост и будућност него и прошлост: и прошлост се
непрестано прерађује.
Средства која омогућавају достизање тоталне контроле све су јача, боља, доступнија, све више
постају јавно или опште добро. Техничко-технолошки напредак је у служби јачања свеопште
контроле. И страх, који се систематски шири, у служби је свеопште контроле. Савремени човек је
застрашен човек. (Камере, картице, интернет, телефон, школа, границе исказивог: ограничавање
слободе говора и мишљења…) Уклањање разномишљеника, игнорисање, депривисање...

У периодима тзв. кризе, јачају тоталитарне тенденције. Имали смо пример с вирусом короне и
различитим мерама које су увођене да би се вирус сузбио.

Може ли се говорити о савременом демократском тоталитаризму?

Свакако да може, мада Запад то не признаје и не може признати, јер би тиме самог себе
оповргавао и поништавао. Овако, тоталитарно је само оно што „демократски“ Запад означи
тоталитарним, и то само код себи туђег или (тренутно) супротстављеног. Као и другим стварима,
Запад и у овом случају одређује критеријуме.

Шта је кршење међународног права? Шта је хуманитарна интервенција, а шта агресија? Шта је
тероризам и ко је терориста? Шта је ратни злочин или геноцид? Ово су нека од питања на која
одговор зависи са ког се становишта моћи даје: по дефиницији, Запад не може кршити
међународно право – само они други могу то чинити; Запад никада није извршио геноцид ни над
једним народом; кад год интервенише оружјем и бомбама, Запад праведно интервенише – или се
брани или спречава „хуманитарну катастрофу“ – док су сви други су агресори; итд.

Шта је дозвољено Јупитеру, није дозвољено говечету – стара је латинска изрека.

Питања

1. Који су основни облици недемократског система?

2. Који су друштвени услови омогућили настанак тоталитаризма у 20. веку? Зашто настаје
управо тада, а не раније?
3. Који су основни историјски примери тоталитаризма?
4. Које су формалне особине „чистог“ тоталитаризма?
5. Зашто се може рећи да је свако друштво – па и савремена демократска друштва – више-
мање тоталитарно и више-мање демократско?
6. Шта су тоталитарне тенденције?
7. Како техничко-технолошки напредак утиче на јачање тоталитарних тенденција?
8. Размисли о тоталитарним елементима савремених демократских система. Наведи неке од
тих елемената.