Земунска Гимназија

МАТУРСКИ РАД
Предмет:
Социологија
Тема:

Атинска демократија

Ментор: Зорица Перовић Ученик: Тодоровић Васо IV-4

Београд, 2021.
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

САДРЖАЈ:

1.Увод.........................................................................................................................................3
2.Демократија............................................................................................................................4
2.1.Либерална демократија...................................................................................................5
2.2.Социјалистичка демократија..........................................................................................5
3.Одређење античке демократије............................................................................................6
3.2.Друштвене и духовне промене......................................................................................6
3.3.Од прихватања до одбацивања......................................................................................8
4.Демократска Атина................................................................................................................9
4.1.Солонова демократизација атинског устава.................................................................9
4.2.Клистенове реформе.....................................................................................................11
4.3. Златно доба атинске демократије...............................................................................12
4.4.Противречности атинске демократије.......................................................................14
5.Платонова критика демократије.........................................................................................15
5.1.Демократија колевка тираније.....................................................................................15
5.2. Демократија -владавина незнања................................................................................16
6. Аристотелов искорак из традиције „јуначког отпора“ тиранији...................................17
6.1. Демократија и тиранија...............................................................................................17
6.2.Безакоње демократије, демагогија и тиранија............................................................18
6.3. Владавина начела.........................................................................................................19
7.Закључак...............................................................................................................................20
ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................22

2
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

1.Увод

Атинска демократија (од грч. δημοκρατια, сложенице састављене од демос

(δημος) - народ и кратос (κρατος) -сила, односно владавина) је први облик демократског
друштва у историји човечанства. Развила се у старогрчком граду-држави Атини у 5.
веку п. н. е.

Атинска демократија се везује за Периклову владавину. Концепт је заснован на

томе да је законодавна, извршна и судска власт прешла је у руке већине, тачније већине
слободних грађана мушког пола. Већина становништва коју су чинили метеци, жене и
робови су и овом државном уређењу нису могли да учествују у политици и у јавном
животу полис. Атинска демократија је била робовласничка, односно имала је све
елементе робовасничког типа државног уређења.

Демократија је политичка оријентација која фаворизује владу народа, односно

изабраних представника народа. Демократија је политички систем базиран на
могућности да народ (грађани) може да бира своје представнике. Ово право на бирање
представника основни је и суштински концепт демократије. Демократија се у Европи
развила најпре у грчким градовима-државама као директна и непосредна демократија.
Модерна демократија израсла је најпре из калвинистичких убеђења 17. века, посебно у
Шкотској, Енглеској и Холандији, где се општина појавила као носилац религиозног и
политичког живота.

Недоречености у схватању и тумачењу демократије настају због разлике између

саме идеје и облика који демократија поприма када се институционализује, односно
реално примени као концепт друштвеног уређења. Проблеми схватања демократије
леже и у различитим нивоима на који индивидуе, појединци схватају, доживљавају
своја индивидуална права односно да ли су, и на који начин, упознати са својим
правима.

Стари Грци живели су у свету изузетно великих очекивања у скоро свакој сфери
живота. Морали су да учествују у расправама и износе аргументе, и то јавно, тако да
није било приватности. Унутрашњи немир и потреба да испуне очекивања водили су их
ка томе да се доказују као добри спортисти, војници, грађани и ‒ Грци.

Атинска демократија је први познати облик демократског политичког уређења у

историји човечанства. Развила се у петом веку пре нове ере.

3
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

2.Демократија

Постоје две врсте демократије:

 директна (непосредна) демократија и

 репрезентативна (представничка) демократија.

У директној демократији сви грађани учествују у процесу доношења одлуке, чиме

се спречава стварање моћи у рукама изабраних представника. Ипак, највећи број
данашњих демократија су представничке. Савремена директна демократија је изражена
кроз три основна облика: иницијативу, референдум и опозив.

У представничкој демократији грађани на изборима бирају своје представнике у

парламенту и дају им ауторитет да доносе одлуке у њихово име. Иако је непосредна
или директна демократија маргинализована у корист представничке (репрезентативне),
поједине области у свету успевају да задрже овај облик учешћа грађана у политичком
животу. Такав је случај са Швајцарском која је, захваљујући кантоналном уређењу,
успешно интегрисала непосредност учешћа грађана у доношењу претежног дела
политичких одлука. Облике непосредне демократије срећемо као предвиђене и у
већини савремених устава. Најчешће су то народна иницијатива и референдум.

Да би се неки систем могао звати демократским, у некој држави, сваки грађанин

мора имати иста права и слободе (све док туђа права и слободе не прекрши). Права и
слободе политичка наука разврстава у 4 генерације:

 грађанска,
 политичка,
 економска и
 социјална и права везана за животну средину.

Она подразумевају слободу вероисповест и, националног и етничког опредељења,

употребе језика, слободу медија и штампе, слободу грађана да се окупљају и размењују
мишљења... Сваки грађанин (пунолетни) мора имати право на глас да бира свога
представника у парламенту или влади. Он то ради на изборима који морају бити
редовни (најчешће сваке четири или шест година), непосредни, тајни (могућност да
гласа у тајности) општи (право учешћа свих пунолетних грађана), и једнаки (један
грађанин један глас). Такође, такво друштво мора подржавати сваки облик плурализма.
То значи да држава мора имати више политичких странака (политичке странке) и
интерсних група (групе за притисак) и да грађани слободно могу приступати њима или
основати своје.

4
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

2.1.Либерална демократија

Како се обично користи, реч демократија често значи исто што и либерална
демократија. Док је сама демократија систем владавине који дефинишу и легитимишу
избори, либерална демократија може укључивати уставни либерализам, где се одређена
културно субјективна права појединаца штите од пуког гласа већине; с друге стране, у
нелибералним демократијама таква ограничења не постоје. Ово су неке особине многих
либералних демократија:

 Устав који ограничава моћ владе и штити многа грађанска права

 Опште право гласа, које свим грађанима јамчи право гласа без обзира на расу,
пол или имовинско стање
 Слобода говора
 Слобода штампе и приступ недржавним изворима информација
 Слобода окупљања
 Једнакост пред законом и право на суђење према закону
 Образовање које грађане упућује на њихова права и грађанске обвезе
 Широко и дубоко утемељено грађанско друштво
 Независно судство
 Систем међусобног надзора међу гранама власти

Ова дефиниција обично има неке ограде. Одлуке које се доносе путем избора не
доносе сви грађани него само они који су гласали. Осим тога, право гласа обично
немају сви грађани. Већина демократских земаља даје право гласа онима који су
старији од одређеног узраста, обично изнад 18. године. Неке земље имају и друге
категорије људи који не смеју гласати (нпр. затвореници или бивши затвореници).

Понекад је систем власти либерална демократија, али формално се зове другачије:

на пример, Канада је краљевство, али заправо земљом влада демократски изабран
парламент.

Неки укратко дефинишу демократију као "владавина већине уз права мањине."

2.2.Социјалистичка демократија

Анархизам и комунизам (као последњи ступањ друштвеног развитка према

теорији марксизма) јесу политичка учења која теоретски користе једну врсту директне
демократије, а држава постоји само као народ.

5
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

Међутим, све државе у којима је владала комунистичка партија постале су

диктатуре и остале такве докле год је партија остала на власти. Неки социјалистички
теоретичари, као што је Тони Клиф, тврде да се то догодило зато што земље у којима је
комунистичка партија дошла на власт нису имале довољно висок ниво производних
снага да издрже социјализам.

3.Одређење античке демократије

Оригиналност античке Грчке састоји се у посебном облику који је у њој добила

власт полиса (града), односно у стварању античког полиса који претпоставља учешће
свих пуноправних грађана у управљању заједничким пословима и у потпуној јавности
колективних одлука. Политички живот Античке Грчке, као никада до тад, у пуној
светлости агоре (трг), постаје предмет слободног говора (исогориа) пред законом
једнаких грађана (исономиа) којима је полис заједничка брига. Како нико не би имао ни
над ким политичку премоћ управљачка власт не смешта се у било којој посебној групи
(демос, аристократија, племићи) већ у чланове политичке заједнице као целине. Све ово
су одлике прве и најчувеније демократије од свих, демократије древне Атине. Атинска
демократија представљала је облик владавине који у историји није имао претходника
већ су је инвентивни Грци осмислили.

Најчешће се сматра да је Херодот (484- 425. година пре н.е.) први користио реч
демократија. Треба свакако додати да се сам термин није појавио у његовом тексту већ
у преводу. У битном , Херодотови изрази политика командовања народа и политика
командовања многих који су контрарирани према монархији или олигархији, јасно
упућују на демократију. Основна карактеристика демократије, владавине многих,
према Херодоту је једнакост пред законом односно једнаким законом (исономиа).

Слично Херодоту и Перикле величајући демократску власт Атине, у чувеној

Надгробној беседи, каже да су: “...пред законом у ономе што се тиче појединца сви
једнаки.“

Периклова беседа у целини, без сумње, изражавала је политичку суштину

атинске демократије. Антички поклоници демократског поретка владавине називали су
демократијом такву владавину у којој је врховна власт припадала грађанима уз
могућност активног учешћа свих у непосредном управљању полисом.

3.2.Друштвене и духовне промене

Напуштањем цивилизације микенске палате ( у средишту микенског друштвеног

живота је палата, док краљ окупља и спаја у својој личности све елементе власти, све
видове суверености) античка Грчка ствара друштвени и духовни свет полиса. Појава

6
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

полиса претпоставља стварање новог друштвеног простора чије је средишта агора (трг)
као јавни и заједнички простор. Сви они који улазе у овај простор одређују се као
једнаки, а једни с другима ступају у равноправне међусобне односе.

Нестанак микенског суверена чија моћ наџире друштвени живот и њиме

управља, унапређује речи у слободну расправу (исогориа), говор постаје политички
инструмент и средство стицања премоћи у полису, а реторичка је вештина за
Аристотела једна од вештина битних за добру политику.

Карактер јавности који је дат друштвеном животу нарочито се испољава у

јавности писаних закона и декрета који су сада дати на увид свим грађанима.

Најзначајније, замена старих хијерархијских односа надређености и

подређености новим демократским типом друштвених односа који почивају на
једнакости, и одатле узајамности између сличних или једнаких грађана у новоосвојеном
политичком простору, препознаје се у два паралелна правца: један у освајању
демократског друштвеног простора преко политичких борби демоса и аристократије;
други, у стварању нових козмогонија првих јонских физичара и рађању античке
филозофије.

Што се тиче првог процеса демократизације, од средине 8.века до средине 6.века

један од кључних чинилаца који су у хеленском свету довели до појаве демократског
облика власти били су крупни политички преокрети. Оснивање полиса текло је у
тешким борбама у којима су јаке политичке личности попут Солона, Клистена,
Перикла и широки слојеви народа добијали све значајније место. Након слома
аристократског уређења владавине избијају све јаче имовинске и друштвене
противречности између повлаштене аристократије и демоса, које ће резултирати
обарањем друштвене надмоћности осионе аристократије и успостављањем владавине
народа.

И прва сопхиа седам грчких мудраца била је моралне и политичке природе, а

настојала је да дефинише основе новог поретка владавине који би апсолутну моћ
монарха, аристократије или тирана заменио законом који пођеднако важи за све.
Супротно древним теогонијама које су биле део митова о суверености божанског
краља, са строго утврђеним хијерархијским поретком елемената, космогоније првих
филозофа успостављају равнотежу између, сада, једнаких природних елемената од
којих ни један не треба да има превласт над другим јер би то, како образлаже милетски
филозоф Анаксимандар (око 610-547. године пре н.е.), довело до разарања космоса: „Да
је једно од тога (четири елемента од којих је саздан космос- додао Д.Е.) бесконачно
остали би пропали.“.

Слику друштвеног поретка једнакости Анаксимандар, у сачуваним

фрагментима, пројектује на космос у којем сада: „...земља због односа једнакости
задржава исти размак од свега...“ Зависност јонске филозофије од речника и установа

7
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

полиса препознаје се и у следећем Анаксимандровом фрагменту: „Јер она (бића) по

реду времена плаћају казну и одштету једни другима због неправде.“ односно, као у
настајућој непосредној демократији сви грађани наизменично се покоравају и владају и
то под законима који су једнаки за све грађане полиса, попут филозофовог начела то
апеирон, који је један и једнак за све елементе из којих се, елемената, космос састоји.

Дакле нови модел космоса који разрађују први филозофи, у којем се стварање и
пропадање светова дешава унутар односа једнакости које, односе једнакости, осигурава
и штити непропадљиво/божанско начело, одраз је друштвених структура исономие
својствених демократској владавини.

3.3.Од прихватања до одбацивања

Периклов пријатељ софиста Протагора (481-410 година пре н.е.) у Платоновом

дијалогу Протагора појављује се као најстарији теоријски заснивач демократије као
једино оправданог облика владавине. Према Платоновом Протагори за учешће у
политичком животу и за слободно исказивање мишљења у заједничком решавању
политичких питања имају право сви грађани полиса. „Кад је Див“, каже
Протагора ,“наредио Херму да људима донесе стид, тј. морално осећање и правду,
упита га Хермо на који би начин људима поделио правду и стид: да ли онако како су
подељене вештине да тако и њих поделим? А вештине су подељене овако: један који
има лекарску вештину довољан је многима који немају те вештине, а тако је и са
осталим вештинама. Треба ли тако и правду и стид да поделим или да их свима дам?
Свима одговори Див и сви нека их имаду, јер не би могли настати градови ако би их
имали само неки као код осталих вештина... Тако Сократе остали Атињани сматрају...да
када је реч о политичкој вештини, где све стоји до праведности и разборитости, с
правом подносе свакога јер свакоме доликује да учествује у тој врлини ако држава
уопште треба да постоји.“

Супротно Протагорином изразито демократском ставу антички филозофи врло

негативно се одређују према владавини народа. Хераклит из Ефеса (535-475 година пре
н.е.) презире народну владавину. Наиме када је народ у Ефесу преузео власт Хераклит
је с огорчењем написао: „Ефешани би учинили право када би се сви листом обесили...
јер су Хермодора, свог најспособијег човека прогнали рекавши: Од нас нико нека не
буде најбољи, ако ли је неког таквог, нека то буде другде и код других људи.“

Исономиа је за Херодота, као и за Перикла, основна карактеристика

демократије. Међутим, само педесет година након Херодотовог одређења демократије,
тачније 406. године пре н.е., Ксенофонт преноси тврдње: „...да је бесмислица да демос
нема право да ради оно што хоће.“. Исономиа, која је била оригиналност античке
инвентивности, у атинској народној владавини начас је изопачена. Једнакост под
законом имала је кратак век. Већ је Аристотел (384-322 година пре н.е.) посматрао

8
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

атинску демократију у којој је демос стварао и поништавао законе по својој вољи, или,
како сам пише: „У демократијама где маса стоји изнад закона...“.

Међусобно искључујућа одређења демократије, одушевљених поклоника и

теоријских оспоравања, најупечатљивије је пренео Периклов савременик Херодот, у
поглављу своје Историје у којем описује расправу тројице војсковођа, ослободиоца
Персије од тираније, о најбољем државном уређењу. Треба нагласити да је разумно
претпоставити да је сама расправа заправо вођена Херодотовим промишљањем
демократске владавине у Атини. Према војсковођи Отану: „...влада народа је, пре свега,
и по имену нешто најлепше на свету и она пре свега значи једнакост за све.“ Отан који
се залаже за успостављање демократске владавине своје излагање завршава следећим
речима: „Предлажем дакле да заведете владу народа, јер је у народној маси све.“
Супротно овом величању демократије, други војсковођа Мегабиз предлаже увођење
олигархије јер: „...нема ничега глупљег ни обеснијег него што је непросвећена гомила...
која није у стању да нешто зна.“, сматрајући при том да је демократија гора од
тираније. Последњи војсковођа Дарије залаже се за монархију јер када: „...је гомила на
власти, немогуће је да најгори не избију на површину.“

Обзиром на различита вредносна процењивања атинске демократије пред нас се

поставља нимало лак задатак: како разумети демократску владавину античке Грчке.

Демократија је грчка реч и грчка идеја али и облик владавине у којој су неки
Грци живели. Обзиром на то да је грчка инвентивност створила и политичку теорију,
може се помислити да су Грци демократску владавину теоријски промислили и
евентуално бранили. Међутим, није тако. Сачувани списи Платона и Аристотела, који
су демократску владавину теоријски промишљали, нису били наклоњени демократији
што може изазвати сумњу у њихова вредносна одређења демократије. Тумачење и
разумевање демократије захтева, дакле, и познавање демократске праксе у Атини али и
ишчитавање теоријских списа оних који су атинску демократију жестоко оспоравали.

Таквом, двоструком ишчитавању демократске праксе и критички оријентисане

теорије у разумевању античке, тачније атинске, демократије приступа се на наредним
странама.

4.Демократска Атина

„Демократија је боља од тираније.“ Перијандар из Коринта (један од седморице

грчких мудраца)

4.1.Солонова демократизација атинског устава

„И закон један народу и угледницима написах. Исту правду за сваког дадох.“ Солон

9
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

Аристотел у спису Устав атински даје најбољи сачувани опис атинске политичке
праксе. Он у свом делу представља једанаест промена атинског устројства која сежу све
до његовог времена, али прати и: „...све већу моћ коју преузима народ.“, да би у
атинској демократији, коју је Аристотел посматрао: „... народ ...себе самог учинио
господарем свега, а свиме се управља на основу народних одлука и судова где народ
има одлучујућу власт.“. Односно како Аристотел пише у спису Политика: „...садашњи
облик...“ атинског устројства представља „...крајњу демократију.“

У спису Устав атински анализирајући политичку и друштвену улогу која се

приписује снажним политичким личностима, Аристотел значајно место посвећује
атинском законодавцу Солону (640-564 година пре н.е.), једном од седморице грчких
мудраца, којег је филозоф изузетно поштовао. Страначке борбе у 6. веку пре н.е. у
Атини произашле су, како нам преноси Аристотел, из државног поретка у којем:
„...многи беху потчињени мањини...“ и,: „...подиже се народ на оне који својом влашћу
у односу на већину беху моћници.“ Наиме, у Солоново време тешке економске
прилике изазвале су велику социјалну беду која је изродила друштвене антагонизме.
Солону који се истицао у спољној политици супротстављене стране повериле су 594.
године пре н.е. место архонта (архон је врховни представник цивилне власти) да би
решио питања унутрашње политике тј. да уклони све антагонизме који су државу
рушили изнутра.

Поставши управитељ државних послова Солон је, проницљиво примећује

Аристотел, заправо: „...ослободио народ како за дати тренутак тако и за будућност.“
Наиме, и у томе се огледа Солонова инвентивност, он је утврдио устав и дао законе
који су исти за народ и за аристократију и пред којима су, уставом и законима, сада сви
једнаки. Да би онемогућили самовољно тумачење закона, Солонови закони били су
исписани на плочама и постављени у краљевском трему ради увида јавности, о чему
сведочи и Аристотел: „Законе су исписали на плочама и поставише их у краљевском
трему.“

Међутим, према Аристотелу, најпопуларнија међу променама које доноси

Солонов устав чиме је понајвише политички и ојачао народ је давање једнаког права
сваком грађанину да учествује у раду суда. Аристотел сматра да ова једнакоправност
нужно доводи до демократског државног уређења: „Јер загосподари ли народ судом
загосподариће и државом.“. И у спису Политика Аристотел потврђује свој став: „Солон
је успоставио демократију тиме што је судове образовао од свих грађана.“.

То је оно чиме је Солон према Аристотелу своје: „...законе учинио народним...“.

Обраћајући се народу, ипак незадовољном због изостанка аграрних реформи, у својим
елегијама Солон пророчки пише:

„Отворено одговарајући народу, ни у сну они видели не би шта имају сада.“

10
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

У чему се дакле огледа демократизација Солонових захвата. Атински

законодавац успоставља законима политички поредак равнотеже међу
супротстављеним странама. Путем уставних реформи Солон даје значајно место
једнакости односа међу грађанима која се јавља као један од темеља новог
демократског схватања поретка, или, како Солон пише: „Закон један народу и
угледницима написах“. Без једнакости нема ни града: „Из једнаког“, пише Солон, „не
може да се роди рат.“ И поред свега, треба то истаћи, Солон ипак не успоставља
потпуну једнакост међу грађанима. Тачније, код Солона је реч о „пропорционалној“
(једнаке ствари једнакима) а не „аритметичкој“ (све исто свима) једнакости, у којој,
пропорционалној једнакости, свако располаже делом власти која му припада на основу
личне врлине. О томе Солон пише:

„ Јер народу колико му и приличи удостојих,

Части му не одузех, нити одвећ му је придодах“.

4.2.Клистенове реформе

„Демократија је државно уређење које свима без разлике и једнакима и

неједнакима, дели некакву једнакост.“ Платон

Након пада тираније Пизистратида односно са Клистеновим реформама из 508.

године пре н.е. говори се о почецима пуне атинске демократије.

Ове реформе према Аристотелу: „Учинише устав много демократскијим него

што је био Солонов.“, јер Клистенове намере усмерене су ка томе да: „...их што више
има удела у власти.“. Клистен је проширио број градског становништва дајући
грађанска права насељеним странцима (метецима), обесправљеном становништву и
ослобођенима, одатле сматра Аристотел потиче узречица: „Не питајте за порекло.“

Процес демократизације Атине свој снажан замах добио је у следећем.

Клистенове реформе које су укинуле старо родовско-племенску поделу на четири филе
увеле су десет територијалних фила подељених на тритије. Филе и тритије нису
сачињавале територијалне јединице већ су се тритије састојале из сваке од три атинске
области да би се становништво помешало. Клистен је демократизовао на овоме и
институције. Уведено је Веће од 500 чланова, по педесет представника из сваке филе.
Година која је била подељена на десет периода од по 36-37 дана омогућавала је да
представници сваке филе обављају послове у Већу једном годишње током једнаког
периода.

Клистен је повећао делатности народне скупштине која се сазивала чешће, а и

улога народног суда такође је порасла, и све то науштрб Ареопага.

11
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

Дакле, Клистен овим реформским захватима, у Атини широко отвара врата

демократији. Он све грађане дефинише као једнаке пошто имају потпуно иста права да
учествују у свим видовима јавног живота. То је идеал исономије. Једина права мера
која може да усагласи односе међу грађанима је потпуна једнакост. Није више реч о
томе да се као у Солоновом уставу успостави сразмера између власти и заслуга, и да се
између различитих политичких ентитета оствари хармонична сагласност, већ да се
строго изједначи учешће у власти свих, као и њихов приступ јавним функцијама:
Клистенова подела на десет фила, а ове на тритије, отклоња разлике које међусобно
супротстављају различите делове града, чиме се успоставља политичка целина, а
грађани се униформише мешањем и стапањем, како се ни по чему не би издвајали на
политичком плану. И вештачка подела грађанског времена омогућава једнако учешће у
власти свих тако створених група. Наиме административна година је подељена на десет
периода, а сваки период одговара једном од десет племена, тако да током тог раздобља
свако племе, на смену образује сталну комисију Већа.

Идеал једнакости је тако са Клистеном постао политичка стварност. Грађани

се одређују као истоветни који ступају једни с другима у равноправне односе, док се
полис указује као јединствен свет без хијерархија, а владавина је подељена у читавој
области заједничког живота. Равномерним циклусом сувереност прелази с једне групе
на другу, с једног појединца на другог, тако да онај који влада и над којим се влада
постају два нераздвојна момента истог процеса.

4.3. Златно доба атинске демократије

„Ишло се све даље у повећање моћи народа док није дошло до данашње демократије.“
Аристотел

Процес демократизације је незаустављив. Упорним политичким борбама, 462.

године пре н.е. народна скупштина доноси закон против Ареопага чиме је оборен и
последњи бедем олигархије, а 457. године пре н.е. за архонта први пут је изабран
припадник нижих имовинских класа који по Солоновом уставу није имао, због
имовинског стања, право да буде биран. Аристотел, који је био противник
демократског поретка владавине, говори о овим променама веома уопштено. Обављање
државних послова вршено је, према Аристотелу, : „...без исте оне бриге за
закон.“.Према Аристотелу разлог овоме су острашћене народне вође (демагози) због
којих је: „...дошло до попуштања уставног поретка.“, и то нарочито са народним вођом
Периклом за време чије владавине је већина себи приграбила власт учинивши устав још
демократичнијим: „Када Перикле узнапредова као народни вођа, устав је постао још
демократичнији, а већина је себи приграбила много већу власт.“ , пише Аристотел.

Остављајући засад по страни Аристотелове политичке опсервације на тему

атинске демократије потребно је уочити карактеристичне црте атинске демократије за
време Периклове владавине познате као „златно доба демократије“.

12
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

За државно уређење Атине формирано за време Периклове владавине

карактеристично је то да пуна власт припада свим пуноправним грађанима који су били
организовани у народну скупштину (еклесија). Народна скупштина доносила је одлуке
непосредно, зато се и може рећи да је еклесија могла опстати у једној малој заједници
као што је то био атински полис В и ИВ века пре н.е.. Захваљујући величини полиса,
која је по данашњим мерилима изузетно мала, како по територији тако и по броји
пуноправних грађана, било је могуће да сви директно учествују у процесу владавине.
Заправо питање представништва се није ни постављало пред атинске грађане јер су се
сви без тешкоће могли сместити на тргу полиса.

Када би се народ окупио поклисар је проклињао сваког ко би покушао да

превари народ и да демагози не би злоупотребљавали говорничку вештину, скупштина
је све време била „изложена погледу Бога“. Дакле свако је могао слободно да се обрати
скупштини грађана, али нису све слушали. Углавном су се грађанима обраћали познати
ретори и беседници.

Дакле сваки грађанин је био лично укључен у процес владавине уместо да га

представља неко други. Сваком учеснику скупштине била је загарантована слобода
говора (исогориа) и законодавна иницијатива. Сваки грађанин је могао да иступи с
било каквим предлогом, критиком сваког од службених лица или критиком већ
прихваћене и спроведене мере. Располажући неограниченим правима скупштина је
могла да се бави било којим питањем. Сва питања решавана су јавним гласањем.

Али да би неко био пуноправни грађанин у демократској Атини морао је да

задовољи критеријуме Перикловог закона из 451/450. године пре н.е. о саставу
атинског грађанства.

Према овоме закону атинско грађанство добијао је само онај који је навршио
двадесет година живота и чији су родитељи по свом рођењу спадали међу праве
Атињане, како Аристотел пише: „Право грађанства припада само онима чији су
родитељи грађани.“ Ако некоме родитељи нису били атински грађани он је могао да
живи на тој територији и води сасвим нормалан живот али не би био пуноправни
грађанин. Ова група се звала метеци и чинила је приличан део становништва Атине
(Аристотел је спадао у ову групу). И жене су биле искључене из грађанства. После
жена долазили су робови који нису имали никаква права и нису били слободни.
Пуноправних чланова, који су спроводили демократију, било је око тридесетпет хиљада
од око 300.000 становника Атине. Иако се залагала за једнакост пред законом атинској
демократији био је потпуно стран принцип једнакости свих људи пред законом.

Принцип грађанства повлачио је за собом, како је више пута наглашено,

посебна политичка права и слободе. Прво од њих је да су грађани били потпуно
заштићени законом, јер су пред законом били једнаки (исономиа). Перикле у чувеној
Надгробној беседи каже да у: „...приватном пословима влада за све једнакост“.

13
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

Поред једнакости, у демократији је за грађане била важна и слобода говора или

исегориа. Реч исегориа колико означава слободу исто толико означава и једнакост.
Заправо, појам исегориа равноправно се преводи и као једнакост и као слобода. Отуда
не чуди да су у 4. веку пре н.е. мислиоци идентификовали слободу као главни циљ
демократа. Тако Аристотел у спису Политика пише да постоје две ствари које одређују
демократију: „...суверена власт маса и слобода.“ Док Платон у спису Држава наводи да
ће у: „...демократској држави рећи да је слобода нешто најлепше и да ономе ко је по
природи слободан једино ради тога вреди да живи у њој.“ Ово су примедбе
антидемократски настројених мислилаца који пишу да необуздана слобода постаје
необузданост односно како Платон пише: „...неограниченост у слободи...ствара потребу
за тиранијом.“ Међутим слобода коју подразумева исегориа значи једнаку слободу свих
грађана да обзнањују своје ставове у јавним расправама, како би допринели процесу
доношења одлука у скупштини.

Послове за скупштину припремало је Веће. Иако ниједно питање није могло да

се претресе у скупштини док претходно не прође кроз Веће, погрешан је утисак да Веће
стоји изнад скупштине. Веће је представљало целокупно грађанско тело, а састојало се
од петсто грађана, по педесет из сваке филе. Било је дозвољено да служба траје две
године, што је онемогућавало доминацију једне групе, а обзиром на то да је било ретко
да се служи више од једног мандата, приличан део грађана учествовао је у неком
тренутку у раду Већа. Када је реч о избору на дужности, грађани су бирани коцком:
„Сви се чиновници за опште функције бирају жребом.“, пише Аристотел, уместо
гласањем јер су избори сматрани олигархијским: укључују избор најбољих а не
пружање свакоме истих шанси као при избору коцком. Према разумевању античких
мислилаца такав начин попуњавања служби био је врло демократичан. Зато Платон у
спису Држава пише да се у демократији: „...власти најчешће бирају коцком.“ И
Аристотел у спису Политика пише да се: „...сматра да је бирање органа власти коцком
демократски начин, а бирање гласањем олигархијски.“

Ако је судити према Аристотеловим непосредним увидима у функционисање

атинске демократије суд је имао знатна овлашћења над наведеним институцијама.
Загосподари ли народ судом загосподараћи и државом сматрао је Аристотел. И чланови
суда бирани су коцком међу присутним грађанима. Суд није разматрао само чисте
судске случајеве већ је деловало и као тело за разматрање поступака у скупштини.У
прилог овоме сведочи и Аристотел када пише да су се тужбе могле поднети суду:
„...против оних што настоје да легализују недоличне законе.“

Дакле у разматрању праксе атинске демократије треба узети у обзир сва три
централна тела. У атинској демократији сви грађани имали су право да присуствују
скупштини и да јој се обрате; скупштина је гласала о битним питањима, а послове пред
скупштину износило је Веће; већина чиновника бирана је коцком; а судови су у крајњој
инстанци имали могућност непристрасног разматрања скупштинских одлука.

14
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

4.4.Противречности атинске демократије

И поред наведених демократских елемената не треба превидети извесне

недостатке и противречности атинског уређења власти.

Метеци, жене и робови нису имали никаквих политичких права у Атини па

нису могли ни да учествују у државном животу. Ексклузиван (искључујући) статус
грађана није одлика данашњих демократија, али наш вредносни суд о томе свакако није
примерен старогрчког поимању институције ропства. Оспоравања атинске демократије
са оваквом аргументацијом скоријег је датума. Условило га је ново гледање на
једнакост људи, однос полова, робовласништво. Платон не би критиковао демократију
због њеног мирења са институцијом ропства јер је и сам роба сматрао за господареву
својину, док Аристотел роба сматра „оруђем који говоре“. И за Платона и Аристотела
људи су по природи неједнаки, а Платон у спису Закони пише о потреби:
„...разликовања која стварно постоји између робова, слободних људи и госпдара.“

Са друге стране одбрамбени савез између Атине и других полиса који је у врло
кратком времену прерастао у атинску хегемонију, код савременика изазива осуде за
тиранију. Атински народ сада злоупотребљава власт да би, једнако као некада тирани,
газио правду ( других) народа.

Међутим, рећи да Атина није имала демократско државно уређење

оновременим мислиоцима звучало би неразумљиво. Платон и Аристотел нису сумњали
да живе у демократији. Говорећи у спису Политика о времену после Солонових
реформи да се ишло све: „...даље повећавајући моћ народа, док није дошло до данашње
демократије.“, Аристотел закључује да облик атинског устројства владавине његовог
времена представља крајњу демократију.

Оно што је, између осталог, била њихова теоријска критика демократије
усмерена је према (не)испољавању правде и општег добра у атинској демократији. Са
овим мислиоцима све више се намеће мисао да демократија и тиранија нису међусобно
радикално супротстављени облици владавине. Оне се сада поистовећују као једнако
изопачени облици владавине.

Дакле преостаје да у целовитом разумевању античке демократије буду изнете

теорије мислиоца који народној владавини нису били наклоњени.

5.Платонова критика демократије

„Још ниједан град Кирно, нису племићи срушили него нижи људи кад их обузме
беснило обести. Они искваре народ и закон предаду безаконима, и то све за своју власт,

15
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

не надај се да ће у таквом граду дуго бити реда. Нема му спасења кад једаред нижим
људима омили корист што народу може донети велику штету.“

Теогнид из Мегаре (друга половина 6. века)

5.1.Демократија колевка тираније

„Прилично је јасно да тиранија произлази из демокартије“ Платон

Отклон античких мислилаца од атинске демократије инспирисан је увидом да

демократија може бити тиранска као и сама тиранија. Сократова смрт за коју је Платон
сматрао одговорном демократију Атине, значајно је утицала на Платонов
антидемократски став који је пратио његова промишљања о штетности демократског
облика власти.

Тако у осмој и деветој књизи раног списа Држава Платон развија филозофију
историје и унутар ове типологију државних уређења и теорију о њиховом цикличном
смењивању. У овим државним уређењима владају силе које воде њиховом уништењу и
успостављању новог облика и тако у круг.

Савршена држава је аристократска држава којом управљају филозофи који

имају истинско знање о нацртима идеалне државе и тај нацрт могу да испуне. Услед
еугеничке грешке аристократског рада настаје тимократија у којој се истичу амбиција и
частољубивост. Међутим несавршене класе се сада удружују да поделе својину других
грађана. Љубав према богатству ће расти све док се тимократија не преобрази у
олигархију, у којој политичка моћ зависи од величине власништва. Обзиром на то да у
олигархији: „...владају богаташи, а сиромашни немају удела у власти.“, сиромашни
притиснути осионошћу богаташа почињу да се удружују и на крају успевају да изгнају
олигархе и успоставе демократију. Дакле, према Платону: „Демократија настаје кад
сиромаси победе..“ Наведено је да је склоност ка слободи карактеристична за
демократију, међутим када је у : „... у демократији све дозвољено и влада могућност
да свако у њој ради шта хоће...“ односно када се не поштују закони према Платону
стварају се услови за успостављање тираније. Јер народ који не мари за законе пре или
касније биће заведен народним вођом(демагогом) који ће се претворити у тиранина. И
тако би народ склон необузданој слободи, пише Платон на крају осме књиге списа
Држава : „...уместо крајње и неумерене слободе, навукао рухо најтежег и најгорег
робовања.“

Вредност демократија остаје иста и у спису Државник. Владавина може бити

владавина једног, неколицине или мноштва. Када пише о добро уређеним владавинама
онда је владавина једног односно монархија најбоља, владавина неколицине је друга
најбоља, а владавина мноштва је најгора. Када пише о лошим облицима владавине онда
је тиранија најгора, друга је олигархија, а демократија је мање рђава: „...јер је слаба и
немоћна да учини неко велико добро или велико зло.“

16
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

5.2. Демократија -владавина незнања

„Јер од племенитих научићеш се оном што је племенито, ако се дружиш с простим

људима изгубићеш и памет коју имаш.“ Теогнид из Мегаре

Речено је да само филозоф може да обезбеди нацрт конкретних обриса идеалне

државе и тај нацрт може да испуни, јер је упознат са светом идеја које може да узме за
свој узор при стварању истинске владавине или како Платон пише: „Пошто су
филозофи они људи који могу да схвате оно што је увек једнако и непроменљиво... они
треба да буду вође државе.“

Демократско начело владавине је према Платону неразумно: управљач треба да

влада с обзиром на знање о истини постојећег, а демос као такав знања нема. На
Сократово питатање, у спису Држава, да ли ће светина моћи да прими и схвати истину
о стварима, један од саговорника одговара да никако неће моћи јер : „... немогуће је да
светина буде филозоф...“, односно да поседује знање о свету идеја. Платон то
пластично представља поређењем са бродом, власником брода и његовом посадом.
Сократ тражи од својих саговорника да замисле брод чији је власник наглув и
кратковид и чије познавање бродарства није много боље. Посада се због овога буни и
преузима брод пијећи и гостећи се они плове насумице. Посада брода нема никаквог
знања о вештини крманења нити о томе какав треба да буде истински крманош. Слично
овоме и Платонов приговор атинској демократији указује да у њој политичке вође не
знају како треба управљати државом, а народ их смењује кад год им се то свиди, а даље
продужава да влада као да то не захтева никакво посебно знање, те због тога: „...
филозофи не уживају почасти у држави...“.

Демократска Атина, према Платону, изједначава оно што је неједнако:

истинско знање о правилном вођењу државе и незнање светине, или како Платон пише
у Државнику: „ Никакво мноштво људи, ма какви они били, не може стећи политичко
знање нити мудро уредити државу.

6. Аристотелов искорак из традиције „јуначког отпора“

тиранији
„Јер тиранида се јавља у крилу неумерене демократије“ Аристотел

Аристотелов отклон спрам демократије треба сагледати имајући у виду и

историјско искуство атинске демократије која је уистину имала раздобља када се
спуштала до демагогије. Демократија је у Аристотелово време већ била у дубокој
кризи, показујућу знаке дегенерације и одбројавала је своје задње дане.

17
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

Међутим, разумевање Аристотеловог искорака из тада доминантног

демократског дискурса захтева претходно објашњење демократског утемељења Атине
у „јуначком отпору“ тиранији Пизистратида.

6.1. Демократија и тиранија

„Народ је себе самог учинио господарем свега.“ Аристотел

Супротно овој традицији истакнути антички мислиоци, како је већ речено,

истичу да демократија може бити тиранска колико и сама тиранија.

Наиме, након тиранске страховладе Пизистратида, Клистеновим реформама, о

чему је горе било речи, развој атинске демократије добија снажан замах. Атињани тога
времена створили су сада слику да једино тиранија стоји на путу демократије и „права
и једнакости које стиче Атина“, као што је испевано у схолији. Међутим, након пораза
у Пелопонеским ратовима, два државна удара (411. године пре н.е. Атињани су
приморани да одступе од демократије и успоставе власт Четири стотине; 404. године
пре н.е. у Атини је успостављена олигархијска владавина Тридесеторице) и, коначно,
суђења Сократу, 399. године пре н.е., које је окончано смртном пресудом, све ово
доводи у питање поверење у демократско државно уређење, односно самовладавину
народа, и њен отклон спрам тираније. О томе сведочи један од најистакнутијих
античких мислилаца тога времена: Аристотел.

У спису Политика Аристотел пише да је Солон: „...успоставио демократију

тиме што је судове образовао од свих грађана... А када се ово уређење учврстило, људи
који су се улагивали народу као тиранину, претворили су политеју у данашњу
демократију.“.

У Уставу атинском Аристотел отворено повезује атинску демократију и

тиранију, наводећи ,као и у спису Политика, да је у доба народног вође Перикла
демократија још више узнапредовала, односно да је већина себи приграбила много већу
власт, а да би у крилу освојене већинске демократије, након Перикла, заправо демагози,
угађајући већини, преузели власт: „...вођство су преузимали људи који су највише
показивали дрскост и који су настојали угађати већини, како би тиме стекли тренутну
корист.“

У спису Политика на основу претходних разматрања, да су демагози заправо

продукт актуелног јачања демократије и појава која се није могла одвојити од
новонасталог пораста моћи народа, Аристотел изводи недвосмислен закључак: „...да
највећи број тирана постаје од демагога.“ Наиме, разматрајући у спису Политика
узроке постанка тираније, Аристотел у тиранину види: „...човека из народа, из масе...“
који се супротставља племићима од којих народ трпи неправду

Из претходних Аристотелових увида може се закључити да у античкој мисли

тиранија не мора увек да буде власт једног човека или мање групе људи, него и већине

18
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

грађана једног полиса. Аристотелови увиди му показују да атински модел демократије

заправо представља тиранију демагога (народних вођа), који вешто манипулишу
страстима слободних и једнаких грађана окупљених у Скупштини или Суду
демократског полиса.

Дакле, отклон античких мислилаца од демократског етоса, радикализован је

приближавањем демократије и тираније које, у Аристотеловом, видели смо и у
Платоновом филозофском дискурсу, више нису радикално супротстављене, већ се сада
поистовећују као једнако изопачени облици владавине. А отпор тиранији, у
демократској Атини представљен као заштита правног поретка од тираније, у
Аристотеловим емпиријским увидима добија потпуно другачију конотацију која ће се
одразити и у његовој политичкој теорији.

6.2.Безакоње демократије, демагогија и тиранија

Дакле као за Платона тако и за његовог ученика Аристотела из демократије

израста тиранија.

Обзиром на то да Аристотел сматра да у неким облицима демократије

одлучујућу снагу имају народне одлуке, а не закон односно „...врховна власт припада
маси а не закону...“ у том облику владавине „...где закон нема власт јављају се
демагози...“. У таквом безакоњу власт демагога постаје деспотска, а таква врста
демократије, по Аристотелу, је тиранија. Битно је поново напоменути да су за ово
изопачење демократије у тиранију, према Аристотелу, дакле криви демагози, који
преносећи сва права на народ, народним одлукама дају већу моћ него закону. Обзиром
на то да демагози имају највећи утицај на народ, јер их народ слуша, демагози
временом стичу моћ над народним одлукама и постају тирани, или, како Аристотел
пише у Политици: „...највећи број тирана постаје од демагога.“.

Аристотел овим само потврђује став великог броја античких мислилаца који
оптужују демократију да својим необузданим истицањем слободе на уштрб закона
припрема тиранију. Односно, демагошка злоупотреба слободе коју је,демагогију,
демократија обезбедила, утицала је на појаву тираније.

6.3. Владавина начела

„Због тога није допуштено да влада човек него начело, јер он то чини себе ради
и постаје тиранин.“

Аристотел, Никомахова етика 1134а

Код Платона и Аристотела јасно долази до изражаја старогрчки концепт по коме

полис и појединац чине јединство у коме је јавни интерес истовремено и лични.

19
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

Филозофска интересовања Платона и Аристотела усмерена су ка проналажењу

услова за успостављање идеалног облика владавине. Слободан човек да би истински
био слободан може постојати само политички у оквиру полиса јер његова је природа
одређена као зоон политикон. Управо ради ове слободе полисом мора владати
уређеност, поредак, закон, начело, разум. У противном то не би био полис. Супротно,
самовоља владара, једног или масе народа, подразумева смрт полиса.

Стога су Аристотел и касни Платон убеђени да полисом мора владати устав и

закони, а не један човек, па био он и просвећени филозоф, или цео народ као у
непосредној демократији. Уколико се устав и закони не поштују појединац и/или
већина изметнуће се у тиранина.

Међутим сумрак атинске демократије наступао је не само због слабости које је

показивала, већ упоредо и са суновратом традиције полисног организовања античке
Грчке, која је сломила и преместила у историју централистичка владавина Филипа и
Александра Македонског.

7.Закључак
„Више не можемо бити слободни као стари.“ Бењамин Констан

За слободног Атињана политичка слобода у смислу права на партиципацију у

политичком одлучивању, права на јавно изражавање мишљења је нешто што се само по
себи подразумевало, и што је представљало његову обавезу. Политички живот био је
израз неподољености јавног и приватног живота.

Међутим на питање да ли су стари Атињани били слободни велики број

савремених аутора одговара да нису, и поред политичких права које су сматрали за
своју слободу они су били потчињени држави. Супротно овима Ђовани Сартори
одговара потврдно уз примедбу да је слобода античких народа била другачија од оне у
савременом свету, односно: „...да то није била слобода за нас, према нашем схватању
слободе.“

Према Сарторију да би се ствар око слободе разјаснила треба се позвати на

старогрчко схватање човека, односно на Аристотелову дефиницију човека као зоон
политикон која одређује човекову суштину. Наиме у политичком животу стари Грци
сагледавали су суштину живота. Човек је био грађанин, што значи да је било
несхватљиво разликовати појединца од града и супротставити га полису. Сартори

20
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

изводи закључак да се слобода за старе Грке остваривала само у колективној владавини

у оквиру полиса са владавином директне демократије. Нестанком античког полиса и
„искорењавањем“ савременог човека нестаје могућност за остварење директне
демократије атинског типа односно непосредне демократске владавине која се заснива
на учешћу грађана у управљању својим полисом.

Грци како је то изразио Бењамин Констан нису познавали идеал слободе

аутономије (негативне слободе). У својој беседи из 1819. године, посвећену проблему
слободе старих и модерних народа, Бењамин Констан, излаже да се ради о две врсте
слободе и да је друштвена организација старих Грка водила ове до жеље за слободом
која је сасвим различита од слободе коју нам наш свет обезбеђује. У чему је дакле
суштина античког поимања слободе. Констан учи да се античка слобода састојала у
активној и константној партципацији и: „...подели друштвене моћи међу свим
грађанима једне отаџбине. Тоје оно што су називали слободом.“ Док се слобода
модерних састоји у мирном уживању и приватној независности, како Констан сматра:
„Што се наше слободе тиче њу треба да чини спокојно уживање приватне
независности.“, или, „...индивидуална слобода... је истинска модерна слобода.“ У
суштини грчког идеала, слобода се, дакле, састојала у колективном и директном
остваривању многих елемената суверенитета узетог у целости: „... у расправљању на
јавном месту о питањима рата и мира, у закључивању савеза са страним земљама, у
изгласавању закона, у изрицању пресуда, рада владе и поступака судија у настојању да
и њих изведе пред цели народ и да и њих оптужи, да их осуди или ослободи...“, тврди
Констан. Дакле све ово говори о великој суверености античког грађанина у јавним
пословима.

И поред ове суверености Констан сматра да је институцијом остракизма,

уведене Клистеновим реформама да би се предупредила тиранија, легализована
самовоља. Овај елемент атинске демократије Констану показује да је индивидуа била
још увек сасвим: „... потчињена надмоћној власти колективне друштвене моћи у
Атини.“ Остракизам је дакле отелотворење чињенице да атинска демократија није
поштовала појединца.

У овоме је и према Сарторију основна супротност између концепција

савремених и античких народа. Човек се не апсорбује у грађанству, политичности или
државности, у супротном имали би тоталног грађанина. Тотални грађанин према
теоретичару демократије Норберту Бобиу је друго лице тоталне државе. Тотални
грађанин и тотална држава представљају две стране исте медаље, јер им је заједничко
исто начело да је све политика, односно свођење свих људских интереса на интересе
полиса, потпуна политизација човека, утапање човека у грађанина, сматра Норберто
Бобио. Са овим се слаже и Сартори који пише да самовладавина коју су практиковали
стари Грци обухвата потпуну оданост грађанина општој ствари: самовладати значи
провести живот владајући. На тај начин: „...грађанин је морао да буде грађанин све

21
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

своје време. Из тога је произилазила хипертрофија политике у односу на атрофије

привреде. Тотални грађанин је производио лоше формирано друштво.“, пише Сартори.

Предлог успостављања директне демократије, која, да поновимо, подразумева

учешће грађана у доношењу свих одлука који их се тичу, према Норберто Бобиу је
бесмислен. Сартори примећује да је демократија античких народа некима пожељна али
сматра да преношење власти на надиндивидуални тоталитет не решава ни наше
проблеме као што није решило ни проблеме у 4. веку пре н.е.

Народна владавина је, сматра Сартори, постала ваљак који је убрзо прегазио
оно што је била исономиа- једнакост пред законом и слобода у учешћу у колективном
вршењу власти. На крају је закон постајало све што је гомила узвикивала, никаква
ограничења нису спутавала ту дискрециону власт да се врши апсолутна власт. Да
закључимо заједно са Сарторијем:

„ И то је био крај.“

ЛИТЕРАТУРА

1. Аристотел, Устав атински, „Плато“ Београд 1997.

2. Аристотел, Политика, „Култура“ Београд 1970.
3. Атински државници, Плутарх
4. Бењамин Констан, О слободи стари у поређењу са слободом модерних
народа, „Република“ бр. 262/2001. Београд стр. 2-11
5. Бобио Норберто, Будућност демократије, „Филип Вишњић“ Београд 1990.
6. Диелс Херман, Предсократовци, „Напријед“ Загреб 1983.
7. Историја Грчке, Џон Багнел Бјури
8. Историја Грчке, Морис Сартр
9. Ђурић Н. Милош, Историја хеленске етике, БИГЗ Београд 1976.
10. Славни ликови Атике, Плутарх
11. Харисон Рос, Демократија, „ЦЛИО“ 2004.
12. Херодот, Историје, Култура Београд 1970.

22
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

13. Канингем Френк, Теорије демократије, „Филип Вишњић“ Београд 2003,

14. Калистов Д.П. и Струве В.В., Стара Грчка, „БООК МАРСО“ 2000.
15. Молнар Александар, Расправа о демократској уставној држави, „Самиздат
б92“ Београд 2001.
16. Платон, Држава, „Култура“ Београд 1966.

23
Тодоровић Васо Атинска 2021
демократија

Datum predaje _______________

Komisija:

Predsednik _________________________

Ispitivač _________________________

Član _________________________

KOMENTAR:

Datum odbrane ___________ Ocena _____________ (_____)

24