ИДЕОЛОГИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ

Под данашњим владајућим режимима, често се

покрене питање истинског значења демократије и
њеног реалног испољавања. Како би добили одговоре
на ова питања ступили смо у контакт са радикалним
немачким филозофом-песником, једним од највећих
модерних мислилаца - Фридрихом Ничеом.
Ниче је рођен у Рекену, у протестанској породици где
су и његов отац, као и деда били протестантски
пастори. У раној младости губи оца што оставља
траг на њега. Школовао се у Пфорти, изузетно
строгој школи, где је стекао основе познавања језика и
књижевности. Почетком студија се определио за
теологију али је студије напустио после једног
семестра и уписао класичну филилогију. Доктор наука
постаје са 24 године.
У његовом филозофском стварању обично се истичу три периода. У првом је он
присталица Шопенхауерове филозофије и Вагнерових музичких схватања; у другом
периоду је био близак позитивизму, придословљу, док се трећи период одликује
истицањем метафизичког елемента, постепеном разрадом учења о вољи за моћ.
Ничеова најпознатија дела су: Рођење трагедије из духа музике, филозофска поема Тако
је говорио Заратустра, иморалистички спис и предигра филозофије будућности са
насловом С ону страну добра и зла, затим Генеалогија морала, Антихрист,
аутобиографски есеј Ecce homo и збирка филозофских вињета Воља и моћ.

- Пошто је настала у веку безверја, када су народи изгубили сталне критеријуме истине и
остали немоћни, тачније настала у скептичном веку, да ли је и сама демократија
скептична?
Народи су изгубили сталне критеријуме истине и традиционалне вредности, које су
представљале ”робовски морал” који су створили слаби и озлојеђени појединци, изгубиле
су моћ у животима појединаца. Како су се такви појединци залагали за демократију, она се
могла сматрати скептичном.
- Да ли је тај скептицизам у демократији оптимистички или песимистички?
Они који су се залагали за демократију виде тај скептицизам као оптимистички јер су они
подржавали осећања попут нежности и доброте сматрајући да ће она помоћи у
остваривању њихових интереса.

- Да ли је крајњи оптимизам претпоставка демократије?

Као претпоставка демократије указује се крајњи оптимизам. То можемо закључити на
основу тога да демократија не очајава због губитка истине.

- Изјавом воље већине добија се механички број гласова који би требао да води до добрих
резултата. Може ли се та воља већине ставити изнад могућег губитка истине у
процесу?
Тако нешто не би смело да се догоди односно не би било добро да се догоди. Њихова воља
не би смела да буде испред истине. Верујем да мањина, која поседује истинске квалитете,
може боље одлучивати од некомпетентне већине.

- Колико је сигурно да се путем који заговара демократија заиста долази само до истине
и правде, те да воља народа неће уништити сваку слободу без остатка?
Како за највећу вредност у животу сматрам вољу за моћ и како мислим да само људи јаке
воље могу позитивно утицати на свет и стварност у којој се живи, а да је већина људи
слабе воље за моћ и која заступа једнакост, а самим тим и демократију могу само лоше
утицати на вредности у неком друштву, стога пут који заступа демократија не видим као
сигуран пут који води до правих вредности, а међу вредности се могу сврстати истина и
правда, па сматрам да пут демократије није сигуран пут до истине и правде.

- Да ли демократија заиста представља индивидуалност човека?

Демократија пропагира индивидуалност, кроз скептицизам првенствено. Слободољубљива
је, али више брине о крајњој статистици него о самим чиниоцима скупа, тако да су
човекове слободе, слободе воље и слободе духа у ствари привид. Индивидуалност под
окриљем демократије личи на себичност, па да би се избегле све двосмислености, можда
је боље да се као начело демократије изабере индивидуација.

- Да би се успоставила демократија, да ли је потребан само тријумф индивидуалитета

над ауторитетом, који се поставља као битнији, узвишенији, или?
Демократија се јавља као отпор ауторитативним системима. Она значи равноправност за
све и свакако ниподаштава ауторитет. Али, сама индивидуалност као принцип
демократије није у могућности да је оствари без учешћа неких других начела.
- Постоји ли могућност да толерантност као особина демократије само проистиче из
њене индиферентности?
Она је толерантна баш зато што је индиферентна. Нема критеријуме, само је битна
народна власт, без питања каква је она и чему се води јер се ослања на природну доброту
човека.

- Ко су то заговорници демократије и да ли је једна од њихових особина равнодушност?

Њени заговорници били су првенствено стари Грци. Владавина народа се јавила у веку
безверја, када се губе критеријуми за истину. Овај систем, макар на моменте, нуди излаз
баш због тога што нужно не води до апсолутне истине. Зато и не чуди што су њени
заговорници у ствари равнодушни.

- Да ли је карактер демократије само формалан?

Због тога што је формална, супротна је сваком сакралном друштву. Битна је воља већине,
без обзира да ли водила злу или добром, истини или лажи. У основи је оптимистична јер
воља већине мора водити до добрих резултата. Зато је у потпуности релативна.

Лукић Никола
Станојевић Ђорђе
Максимовић Маја
Марковић Марко
одељење VI-1, Гимназија Вук Караџић