УНИВЕРЗИТЕТ АЛФА

МАСТЕР СТУДИЈЕ
СМЕР ТРГОВИНА

НАУЧНА МИШЉЕЊА И ПРАВИЛА

ИСТИНИТОГ МИШЉЕЊА

- Семинарски рад -

Предмет: Методологија научног истраживања

Предметни наставник: Студент:

Проф др Александар Прњат Данијела Младеновић
Бр. Индекса 1817/15

Београд, 2016.
САДРЖАЈ
УВОД........................................................................................................................1

1.НАУЧНА ИСТИНА И ПРАВИЛА ИСТИНИТОГ МИШЉЕЊА....................3

1.1.Претходна одређења........................................................................................3
1.2.Теорије истине.................................................................................................3
2.ПРАВИЛА ИСТИНИТОГ МИШЉЕЊА............................................................8
3.ЗАКОНИ ИСТИНИТОГ ЗАМИШЉАЊА ПРЕДМЕТА.................................13
3.1.Општи закон истинитог замишљања предмета..........................................14
3.2.Посебни закони истинитог замишљања предмета.....................................14
3.2.1.Закони јединства.......................................................................................15
3.2.2.Закони идентитета....................................................................................16
3.2.3.Закони различитости................................................................................18
3.2.4.Закони супротности..................................................................................19
3.2.5.Закони противуречности и непротивуречности....................................20
3.2.5.1.Закон противуречности.......................................................................21
3.2.5.2.Закон непротивуречности...................................................................22
3.2.5.3.Закон искључења трећег.....................................................................23
3.2.5.4.Закон неискључења трећег.................................................................24
3.2.6.Закони развојности и сталности..............................................................25
3.2.6.1.Закон развојности предмета...............................................................26
3.2.6.2.Закон сталности предмета..................................................................27
4.ЛОГИЧКЕ ВРЕДНОСТИ – ВАЛЕНЦИЈЕ.......................................................29

ЗАКЉУЧАК...........................................................................................................34
ЛИТЕРАТУРА.......................................................................................................36
 УВОД

Методологија је научна дисциплина која проучава научни метод. Разликујемо

општу методологију која проучава метод науке уопште од методологије појединих наука.
Методологија је ослоњена на логику и то посебно на епистемологију као филозофску
дисциплину која проучава могућност и критеријуме научног сазнања. Епистемоиологија
поставља питања о могућности научног сазнања, методологија са друге стране узима
позитиван одговор на то питање постулативно: наука може стећи ваљано сазнање, наука је
могућа.
Научни метод представља пут – начин којим се постиже основни циљ науке –
научно сазнање. Као такав обухвата сва логичка правила и логичке критеријуме научног
сазнања које примењује наука уопште и свака наука засебно, и техничка средства која се у
научном раду користе. Метод, другим речима, казује како да се највероватније уз најмањи
ризик и најмање тешкоће, постигне циљ научног сазнања.
Мишљење је шири појам од научног мишљења. Мишљење о природи, човеку и
друштву може бити и истинито и лажно. Научно мишљење јесте специфична врста
мишљења – мишљење које смера да буде истинито. Због тога се наука често и дефинише
као скуп систематских и истинитих сазнања. Међутим, ово и оваква одређења су
недовољно прецизна, јер и регистар привредних организација, попис непривредних
организација и институција, регистар…, јесте скуп истинитих података које не смемо
крстити науком.
Појам знања и појам истине имплицирају објекат на који се односе и који је сазнат
из одређене људске перспективе. То значи да свака наука има свој предмет истраживања
који је део објективне стварности. Ова два појма имплицирају и одређени начин сазнања,
тј. субјективну праксу преко и помоћу које се долази до свести о објекту. То значи да
свака наука има свој метод. Оно што у битном одређује науку јесте да су предмет и метод
нераздвојно повезани и да се једно без другог не може конституисати.

1
 Из класичне и савремене литературе о философским основама науке произлази да
је појам науке тешко прецизно одредити уколико се не познају опште карактеристике
научног метода, као и да ћемо се том одређењу најлакше приближити преко и помоћу
анализе истине.
Савремена методолошка мисао промишља методе научних истраживања са два
аспекта: са стајалишта методологије и са стајалишта предмета истраживања науке.
Методе истраживања откривају објективну стварност природе, човека и друштва.
Ово њихово битно својство произлази из претходног општег одређења науке као
објективног, критички, методски изведеног знања чији је циљ утврђивање научне истине
о стварности. Значи, метод је начин истраживања који се примењује у некој науци - он је
саставни део њене истраживачке делатности. Да би постигла тај циљ, наука се служи
одређеним друштвено прихваћеним поступцима истраживања и одговарајућим
критеријумима оцењивања да ли одређени резултат истраживања треба прихватити као
објективно истинит или не. Да би то заиста био метод истраживања мора да задовољи
логичке, техничке, организацијске и стратегијске аспекте.

2
 1.НАУЧНА ИСТИНА И ПРАВИЛА ИСТИНИТОГ МИШЉЕЊА
1.1.Претходна одређења

Основни смисао научног рада јесте утврђивање истине о релацијама - односима:

идеја - теорије – организација – норме – организациона акција - организациони процеси –
резултат. И најбоље идеје се реализују тако што се кваре, али њихово кварење не настаје
толико у организационој социјалној акцији колико у претходним фазама – у фазама
организационог обликовања идеја о организацији материје и материјалној организацији,1
затим у фази нормативног уређења односа.
Ако је циљ науке утврђивање научне истине о материјалној организацији и
организацији материје тада се поставља питање шта је то истина. Основна својства истине
су да се скрива, због тога се и веома тешко може сазнати, и да не губи на својој вредности
онда када се дели са другим људима. То је један од темељних појмова философије и једна
од основа емпиријског живљења – кључна категорија свеколике научне делатности. То
значи да философија и науке нису могуће ако је истина ствар појединца. Основни задатак
логичара и епистемолога јесте утврђивање општих услова које један сазнајни процес треба
да задовољи да би се његов резултат могао сматрати научном истином.2

1.2.Теорије истине

Све теорије истине, које су међусобно различите, мање или више су једностране
због чега и постижу потпуну концентрацију у анализи једне једине стране проблема. Могу
се поделити у две основне групе - у објективистичке и субјективистичке теорије истине.
По објективистичким теоријама истина постоји у објективној стварности -
стварности која је независна и од човека и од човечанства. Ова теорија била је
критикована чврстим аргументима:

1
Организација материје је стваралачки процес и однос на основу кога људи стварају сва оруђа и све медије,
или техне, материјална организација је стваралачки принцип на основу кога се стварају знање, институције,
облици груписања, предузећа итд, или култура.
2
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр.79.

3
  Материјалне ствари и процеси могу да постоје независно од нечије свести о њима.
Да би нешто важило као истинито, треба да буде дата нека свест за коју та истина
важи, која је те истине свесна.
 У једном тренутку, у историји научног сазнања верујемо да су неки ставови
истинити. Каснија искуства, чињенице које откривамо даљим развитком науке,
често покажу да су ти ставови били само парцијално истинити, или директно
лажни. Научне истине су отворене за даљу корекцију и ревизију. Објективистички
појам истине по себи не може бити усклађен с неоспорном чињеницом развитка
науке.
 Појам научне истине садржи у себи моменат релативности и у једном другом
смислу. Могуће је да у једном истом историјском тренутку постоје две супротне
теорије о истом предмету, и да свака буде потврђена неким чињеницама, иако се
њих две искључују - нпр. Коперникова и Птоломејева теорија о кретањима
небеских тела, Њутнова и Хајгенсова теорија светлости.

Да би премостили тешкоће које са собом носе објективистичке теорије истине

многи мислиоци су отишли у другу крајност - у субјективизам. Наиме, они су своју
истраживачку радозналост усмерили ка изналажењу неког мерила по коме би сваки
појединац сам за себе могао да утврди шта јесте а шта није истина. У том смислу су једни
преферирали критеријум непосредне јасности, очевидности, осећање неизвесности и
нужде; други су дошли до закључка да је истина све оно што се у пракси показује као
корисно, а трећи да је истина свако оно сазнање које је изведено у сагласности с
одређеним правилима мишљења које смо сами прописали, или које је усклађено с другим
нашим веровањима - теорија кохерентности. Међу теоријама истине најпознатија је
теорија адеквације - теорија коресподентности - класична теорија истине, по којој је
истина својство суда, а састоји се у слагању мишљења са стварношћу adaequtio intellectus
et rei, у сагласности суда са оним о чему судимо, без обзира што је оно онакво какво јесте
и без обзира на то како ми о томе судимо.
Тежња да се истина одреди ван односа према објективном свету, тражећи
искључиво у сазнању неке одлике које су биле за тај свет карактеристичне кад је оно
истинито, наводила је до разних облика субјективизма. Субјективистичка произвољност и

4
релативизам оваквих концепција нису могли да задовоље све оне философе који су сасвим
природно осећали да у свакој истини има нечег објективно важећег и постојаног. Њих је
њихов оправдан револт обично одводио у другу крајност - у објективизам и
апсолутизовање истине. Истини је онда приписивано вечито, ванвременско важење,
независно од људског искуства и уопште од сазнања човека и човечанства.“ У најновије
време све више долази до изражаја семантичка теорија, чији је творац Алфред Тарски, која
представља нову варијанту теорије кореспондентности. По овој теорији, у језику са
специфичном структуром реченица је истинита ако је задовољавају сви објекти, а
неистинита иначе.3 Познати пољски логичар А. Тарски је дао најбољи постојећи пример
успешне примене семантичког метода у решавању неког филозофског метода, као и
најегзактнији резултат у досадашњим напорима да се појам истине одреди на
задовољавајући начин. Тарски је себи поставио задатак да нађе “такве дефиниције истине
која ће задовољити два фундаментална услова:4
 да буду у складу с духом употребе термина “истина“ у обичном говору, односно да
се слаже са значењем које сви ми термину “истина“ интуитивно придајемо;
 да постигне максималну прецизност и егзактност користећи све тековине
савремене формалне логике.“

Резултат до кога је он дошао јесте врло проста општа дефиниција истине која
гласи:“Једна реченица је истинита онда и само онда ако је задовољавају сви одговарајући
објекти, лажна је ако је незадовољава ниједан.“ 5 Теорија истине Тарског, због своје
прецизности и јасноће, била је и јесте премет свестраног промишљања.
У теоријском опусу неких представника теорије коресподенције налазимо већ и
зачетке других теорија истине. Савремена теоријска промишљања обележавају концепције
које у потпуности одбацују теорију коресподенције.
Теорија евиденције (лат. евиденс = о~евидност) прихвата традиционално мишљење
да је истина у суду, али сматрају да она није у слагању суда са стварношћу, него у једном
интерном својству суда - у непосредном увиђању, самоочевидности = “евиденцији“.

3
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр.81 – 82.
4
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 82.
5
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 82.

5
 Теорија кохерентности (Имануел Кант, Бранд Бленшар, Рудолф Карнап,...) заступа
стајалиште да је истина интерно својство мисли, али истовремено поцртавају да то
својство не може припадати појединим судовима узетим изоловано, него само једном
мисаоној целини. По Михаилу Марковићу теорија кохерентности уколико има извесне
позитивне елементе “има и огромне недостатке:
 Ниједан представник ове теорије није успео да одреди прецизно, недвосмислено и
при том на довољно обухватан начин шта значи термин “кохерентност“ и у каквим
односима један став треба да стоји према другим ставовима да би био сматран
истином.
 Сваки досадашњи покушај одређивања водио је или прекорачивању оквира теорије
или парадоксалним последицама. Предпоставимо да се под кохерентношћу мисли
на однос у коме стоји један општи став према конкретним искуственим ставовима
који га потврђују, тј. из којих је он изведен на индуктиван начин, или који су
његове емпиријске консеквенце кад се он схвати као хипотеза. Значи, кохерентност
у овом смислу, да би имали значаја за проблем истине, мора већ унапред
претпоставити истинитост ставова непосредног опажања. Према томе, цела теорија
је или апсурдна или представља обртање у лажном кругу: једна ствар се објашњава
другом, а та друга у себи нужно претпоставља прву.
 Ако кохерентност схватимо као могућност дедуктивног извођења једног става из
других, опет се поставља питање истинитости тих других ставова. Могуће су две
алтернативе.

Једна је: ти други ставови, као и правила на основу којих се дедукција врши, већ су
претпостављени као истинити у неком другом смислу, као самоочевидни. У том случају,
као и у претходној анализи, теорија кохерентности се показује недовољном и постаје
очевидно да јој је потребна допуна.
Друга је алтернатива: полазни ставови и правила дедукције нису претпостављени
као истинити већ су произвољно изабрани или усвојени као конвенције.
Прагматичка теорија истине и њој блиски теоретичари поимају истину не у
међусобном слагању идеја нити у њиховом слагању са стварношћу, већ у њиховом
слагању са човековим потребама - у њиховој практичној корисности. Да ли је идеја

6
истинита или нестинита једино се може видети и утврдити по њеним последицама. Истина
је, према томе, идеја која доноси практичну корист. Прагматичка теорија истине је
неодржива и из прагматичких разлога: води свеопштој конфузији у погледу тога шта је
истинито а шта није.
За разлику од субјективистичких теорија, које настоје дефинисати истину без
помоћи појма о стварности независној од човека, и као такво доследно спроведено
становиште се не може оформити у теорију а да се притом избегну апсурдне консеквенце,
објективистичке теорије покушавају одредити истину као нешто што је потпуно независно
од човека и од његовог мишљења. У ову групу теорија спадају:
 објективно-идеалистичка,
 априористичка теорија Канта и новокантоваца и
 еидетска или логицистичка теорија истине,

Објективни идеалисти полазе од претпоставке апсолутног идентитета између бића

и истинитог мишљења. За њих је сазнање истинито свако оно које посредно или
непосредно изриче апсолутну идентичност објективног и субјективног (Шелинг).
Априористичка теорија јесте једна од варијанти теорије кохерентности.
Поред питања шта је истина отворена су и питања да ли постоји једна или више
истина, да ли је истина објективна или субјективна, апсолутна или релативна, апстрактна
или конкретна, вечна или пролазна итд., као и питања да ли је, ако јесте у којој мери и
како могућа спознаја истине, постоји ли и у чему је критериј истине итд.
У научним промишљањима под субјективном истином се обично мисли истина
којој не одговара ништа објективно и која вреди само за једног или само за неке
“субјекте“, док се под објективном истином мисли истина која одговара неким
објективним односима и која једнако вреди за све људе. Апсолутна или безусловна истина
била би потпуна, свеобухватна и исцрпна истина, којој се не може, као таквој, ништа
додати и која је због тога непромењљива и вечна. А, релативна или условна истина била
би она која је непотпуна, делимична истина, која садржи и елементе неистине, па због тога
може бити коригована, допуњена и усавршена.
Према дијалектичко-хуманистичкој теорији истине истина је: појам људског света, однос
и то однос два објекта ( према једном смо у непосредном а према другом у посредном

7
односу), основна људска вредност чији појам обухвата два различита вредносна атрибута:
истински и истинит, релативна али истовремено и објективна и истина је историјска
категорија.6 А да би један исказ могао да буде прихваћен као научно истинит морају се
испунити следећи претходни услови:7
 он мора да буде информативан – њиме се мора нешто тврдити; он мора
обављати информативну, а не експресивну или прескриптивну функцију;
 да буде друштвено смисаон – друштвено комуникатибилан, и
 да је образложен. Онда када један исказа задовољава све ове претходне услове
тек тада он се може озбиљно узети у разматрање као хипотеза чија је научна
истина могућа.8

2.ПРАВИЛА ИСТИНИТОГ МИШЉЕЊА

Из дијалектичко-хуманистичког појма истине произлазе правила истинитог

мишљења. Та правила посебну вредност имају у процесу научног рада. Радна дефиниција
истине, промишљења и домишљена са аспекта методологије научног рада гласи: Истина је
људско сазнање о предметима мишљења и научног истраживања које објективно схвата и
разуме те предмете какви они заиста јесу. 9
Ову дефиницију према налазима С. Милосављевића оправдавају бар следећи
аргументи:
 људско сазнање, мишљење и научно истраживање су саставни део људске праксе;
 истина је објективна, дакле интерсубјективна;
 истина је садржај и квалитет свести људи и она постоји само за њих и њихов је
производ;
 до ње се долази искуством и мишљењем, односно праксом;
 истинитост мишљења и сазнања може се на разне начине проверавати.

6
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 89.
7
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 89.
8
Марковић, М.: Дијалектичка теорија значења, БИГЗ-Генекс штампа, Просвета, СКЗ, Београд, 1994.
стр. 93-159.
9
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 89.

8
 Закони истинитог мишљења су, са објективне стране, објективни категоријални
односи који чине суштину логичких процеса и облика мишљења као истинитог схватања
предмета, процеса или појаве, а са субјективно сазнајне стране, закони мишљења су
основни општи ставови који су објективни у односу на целокупну област истинитог
мишљења. Две су основне врсте закона истинитог мишљења:
 закони основних одлика истинитог мишљења, који су општији, и
 закони истинитог замишљања предмета, који су посебнији.10

Закони основних одлика истинитог мишљења, који се баве његовим својствима су:
 закон предметности,
 закон садржајности,
 закон одређености,
 закон логичке заснованости,
 закон логичке повезаности, и
 закон релативне сталности и развојности.

Први услов који стварно испуњава и мора да испуни истинито научно мишљење о
појававама, процесима и односима јесте предметност мишљења.
Да би мишљење било истинито оно мора, не само уопште бити предметно него и
схватити предмет онаквим какав он јесте, што ће бити случај само уколико логички
садржај појма, суда и закључка одговара своме предмету. Мишљење, да би било истинито
мора бити не само садржајно уопште него мора бити садржајно у вишем смислу, наиме у
смислу адекватности логичког садржаја мишљења садржају предмета. Управо ово је
смисао закона садржајности мишљења који се може изразити ставом:
Истинито мишљење је садржајно у том смислу што је садржај истинитог мишљења
садржајно адекватан садржају предмета (=организације материје и материјалне
организације, њихових процеса и односа) мишљења у двоструком смислу: прво, што свако
мишљење мора имати ма какав садржај, тј. оно не може бити чисто формално и, друго,
што је садржај истинитог мишљења адекватност садржају предмета мишљења. Само ово
10
Шешић. Б.,: Основи логике, Научна књига, Београд, 1983.стр.112.

9
садржајно адекватност значи конкретност и свестраност мишљења и то тако да уколико је
садржај мишљења адекватнији садржају предмета утолико је мишљење истинитије.
Једнострано, елементарно логичко замишљање свих предмета као просто једних
или као сложених из једног, као непротивречних и статичких, у ствари једнострано и
формално, а дијалектичко свестрано мишљење је конкретно и садржајно адекватније
предметима – појавама, процесима, односима.
Свако мишљење у процесу научног рада, чак и појам, суд, закључак и став уопште,
по свом логичком садржају је одређен у том смислу што значи одређени предмет или неку
његову страну, као и одређено његово схватање. Потпуно неодређено мишљење - појам
или став, који не би значио ништа одређено, био би не само теоријски и практично
безвредан него уопште не би представљао прави појам и прави став. Појам или став увек
представљају замисао одређених предмета па и сами морају бити одређени по свом
логичком садржају.
Истинито мишљење је одређено и у једном другом смислу, тј. у смислу степена
извесности сазнања или логичко сазнајног модалитета судова, закона и ставова уопште.
Закон одређености истинитог мишљења изражава управо ову одређеност мишљења у
двоструком смислу и она се може формулисати ставом: Истинито мишљење је одређено у
двоструком смислу: прво, по свом садржајно предметном значењу и друго, по степену
своје сазнајне извесности и објективне истинитости.11
Анализа примера неодређеног мишљења показује следеће:
 Ниједно мишљење, ниједан појам, ниједан став, ма колико непрецизан и чак
неодређен његов садржај био, није апсолутно неодређен.Уопште ниједан став
истинитог мишљења није апсолутно неодређен.
 Појмови и ставови неодређеног значења ипак имају известан смисао, тј. и њихов
садржај је, макар у ком смислу и у ком степену одређен. Тако се за опште ставове,
за опште бројеве и формуле не може рећи да су потпуно, апсолутно неодређени.
Код истинитог мишљења није могуће избећи ма какав вид и степен одређености.
Сам принцип неодређености мишљења инволвира макар какву одређеност
мишљења, наиме, да је то и то неодређено. У томе се састоји оно што бисмо
назвали парадокс принципа неодређености мишљења.

11
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 91.

10
  Ако упоредимо став Ова хаљина је црвена са ставом Ова вода је мутна (или
тиркизноплава) видимо да је одређеност првог става једносмислена, а одређеност
другог става је сложена или комплексна. За други став се може рећи да је
неодређен само у поређењу са првом врстом одређености, тј. са просто
идентичном, једносмисленом одређеношћу. Просто речено, поливалентна логичка
одређеност само са становишта двовалентне одређености изгледа као неодређеност
док уствари и она представља, разуме се, својеврсну одређеност.

Истинито мишљење јесте одређено, то је најкраћа формулација закона одређености

истинитог мишљења. На основу закона одређености истинитог мишљења нужно следи
принцип несазнатљивости, односно принцип незамисливости потпуно неодређених
предмета. Закон универзалне одређености свега нечег (свих ствари, свих квалитета, свих
процеса, свих стања, да су некаква и да се на неки начин дешавају) нужно значи
немогућност и самог постојања апсолутно неодређених предмета.12
Тачност ставова и теорија друштвених наука доказује се праксом и збивањима у
организацији материје и материјалној организацији. Постоје три основна облика и ступња
заснивања истинитог мишљења, а то су:
 Образлагање, које се састоји у навођењу извесних разлога за тачност одређеног
мишљења.
 Други, виши степен заснованости мишљења јесте доказаност мишјења која се
састоји у строгом, научно-методском образложењу одређеног мишљења - методама
индукције, дедукције, хипотетичке дедукције итд.
 Највиши облик заснивања истинитости мишљења јесте онај облик који наше
сазнање, наше мишљење, непосредно везује са његовим предметом, тј. са
објективном стварношћу. То је људска пракса. Пракса има највишу сазнајну
вредност по томе што она има достојанство стварности насупрот чистој теорији
која није непосредно везана за стварност своје предметне области.

12
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 93.

11
 На основу свега реченог сам закон заснованости истинитог мишљења можемо
формулисати следећим општим ставом: Истинито мишљење јесте и мора бити
образложено, доказано и у пракси организација проверено. 13

Логичка повезаност истинитог мишљења испољава се у три основна облика:

 прво, као проста повезаност мисли, као повезаност појмова и судова једних са
другима;
 друго, као логичка доследност или логички складна повезаност мисли једних са
другима и,
 треће, као систематисчност мишљења, тј. као сазнајна потпуна, сређена и логички
доследна мисаона слика или систем ставова о одређеној области предмета сазнања.

Основу логичког закона повезаности мисли чини основни дијалектички закон

опште повезаности и међусобне условљености свих појава у објективној стварности.
Виши облик логичке повезаности истинитог мишљења јесте логичка доследност,
која се не састоји у простој вези једних мисли са другим мислима, него у слагању једне
мисли, појма или става, са другим поставкама у оквиру исте теорије или истог учења, чак
и једне науке у целини. Доследност мишљења у ширем смислу речи значи склад или
кохерентност појмова, судова и поставки уопште у оквиру једне целовите теорије или
учења.
У ужем смислу логичка доследност значи слагање свих посебних и споредних
поставки са основним принципима одређеног учења, или, у крајњој линији са основним
приницпима извесног логичког система, на пример, са принципима елементарне логике,
посебно са принципом просте непротивречности.
Стварна, виша логичка доследност мишљења састоји се у складу мишљења са
самим предметима мишљења, па и са променом мишљења у вези са променом предмета
мишљења.
Највиши облик логичке повезаности мишљења јесте систематичност мишљења,
коју чини логичка повезаност и доследност свих појмова и поставки једног обимнијег

13
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 94.

12
учења. У вези са проблемом систематичности научног сазнања нужно је посебно истаћи
следеће:
 Несистематско, хаотично и несређено сазнање, нарочито уколико је то сазнање и
реално недоследно, свакако садржи и једностране и погрешне поставке.
 Истинито мишљење и научно сазнање, нарочито у релативно дефинитивној форми,
увек је систематично. Јер је таква реално објективна систематичност субјективно
мисаони одраз реалне објективне одређености самих предмета одређене области,
иако никад није идентична са њом, јер мисаона систематичност увек има релативно
апстрактан карактер у поређењу са потпуном конкретношћу самих предмета
мишљења (без обзира били ти предмети објективно реални или само замишљено
реални).
 Систематичност сваког истинитог мишљења мора, управо због своје релативне
једностраности и апстрактности, бити еластична и отворена.

Сам закон сталности и развојности истинитог мишљења може се изразити ставом:

Истинито мишљење је релативно стално и стално развојно. Оно је релативно стално
уколико је његов предмет константан и уколико само мишљење, сам појам, поставка,
теорија, за извесно време, остаје непромењена. Оно је развојно, прво, уколико се само
мишљење развија и, друго, уколико се сами предмети мишљења развијају.14

3.ЗАКОНИ ИСТИНИТОГ ЗАМИШЉАЊА ПРЕДМЕТА

Сам назив казује да су овде у питању закони, не директно посебних особина

истинитог мишљења, него начина и облика истинитог замишљања предмета. То нису, по
својој одређености и природи нити чисто онтолошки нити чисто гносеолошки закони. То
су гносеолошки закони објективно предметног замишљања предмета засновани на
законима самих објективних ствари-процеса.

14
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 96.

13
 3.1.Општи закон истинитог замишљања предмета

Поред посебних закона истинитог мишљења, какви су

 закон идентитета,
 закон противречности итд.,

у иситнитом мишљењу свакако делује и један општи закон истинитог замишљања

предмета, који се може формулисати ставом: Истинито мишљење замишља предмете
онаквим какви они објективно јесу или, краће, истинито мишљење је објективно.15
Између објективности и истинитости постоји управна сразмера што се може
изразити принципом: Уколико је мишљење објективније утолико је оно истинитије и
обрнуто - што је разумљиво, јер је објективност битна одлика истинитог мишљења. 16
Истинито мислизи значи замислити организације материје и материјалне
организације онаквим какве оне јесу, приписати им особине које она објективно поседује,
или процесу начине како се он стварно одвија. Арисотел је тврдио да истинито
замишљати ствари значи тврдити за оно што је спојено да је спојено а за оно што је
раздвојено да је раздвојено. То поред свих других врста одређености, истиче општи закон
истинитог замишљања предмета.
Универзално важење општег закона истинитог замишљања предмета очигледно је
код сваког појма и код сваке поставке.

3.2.Посебни закони истинитог замишљања предмета

У логици је данас потпуно отворено питање који су основни посебни закони

истинитог замишљања предмета, као и питање њиховог броја и система. Полазећи од
основности предметних категоријалних односа сматра се да су ти закони следећи
 Закони јединства,
 Закони идентитета,
 Закони разноврсности,
15
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 98.
16
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 98.

14
  Закони супротности,
 Закони противречности и непротивречности,
 Закони сталности и развојности предмета мишљења.

Треба нагласити да сви наведени закони тичу се истинитог замишљања

организација материје и материјалних организација - они дефинишу предмете истинитог
мишљења, а тек тиме и саме облике и начине истинитог мишљења.

3.2.1.Закони јединства

Ако узмемо у обзир чињеницу да су разликовање и сједињавање, практично-

мисаона анализа и синтеза, две основне радње људске праксе и људскога мишљења, ти дае
да полазну тачку у нашем сазнању чини схватање различитости и јединства појава
објективне стварности, закон јединства разноврсног је основни закон истинитог
замишљања организације материје и материјалне организације. Да би уопште једна
сложена појава, процес или однос могла бити предмет мишљења, она се мора схватити као
јединство разноврсних чинилаца или страна, разуме се, у истинитом мишљењу на основу
схватања објективне повезаности тих чинилаца у самом предмету, а не искључиво на
основу јединства саме свести, као што је то Кант погрешно схватио.
Ако узмемо у обзир врсту веза чинилаца њиховог јединства у предмету - да ли је у
питању сложена дијалектичка веза разноврсних чинилаца или само веза истих елемената,
разликујемо опште дијалектичко јединство разноврсних чинилаца и његов крајње
упрошћени вид у случај, тј. просто јединство.
Закон јединства предмета изражава комплексно јединство разноврсних чинилаца
предмета и он се може изразити ставом: Сваки реалан сложен предмет јесте јединство или
комплекс разноврсних и супротних, а у току свога мењања и противречних чинилаца
односно евиденција развоја или процеса.17
Веома упрошћени облик јединства разноврсних предметних чинилаца јесте онај
облик у коме се јединство тих чинилаца своди на просту механичку, спољашњу везу било
17
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 99.

15
разноврсних било истоврсних релативно статичких елемената. Сам принцип простог
јединства може се изразити ставом: Сваки предмет сложен од релативно статичких и
међусобно независних чинилаца чини просто јединство.18
Таква проста јединства представљају сви прави конгломерати – скуп људи, гомила
папира...

3.2.2.Закони идентитета

Бескрајно сложену објективну стварност организације материје и материјалне

организације не можемо друкчије сазнавати до схватањем у њој појединих релативно
издвојених и релативно константних појава, као једних, довела је до јасне концепције
категорије и принципа просте идентичности изражене ставовима Биће је једно и Биће је
(само) биће, као и у ставу Само биће јесте а небића нема. Ово је једна од
фундаменталних чињеница нашег сазнања. Ово је погрешно и то представља једну од
основних онтолошких и логичких илузија људског сазнања. Без обзира на извесне
покушаје потцењивања и одбацивања као ништавних категорије принципи идентитета
одржали су се у логици до данас. То доказује да се у њима крије извесно рационално
језгро, које садржи елеменат објективне истине о свету и о сазнању.
За дијалектичко , са друге стране, била је јасна једностраност и ограниченост
категорије просте идентичности, изражене формулом:19

А = А или ставом
Свака ствар је идентична самој себи.

Нов, виши, дијалектички принцип идентитета није до данас експлиците постављен,

мада је он у пракси сазнања одавно у употреби. Основне тешкоће у концепцији појма и
закона тога вишег идентитета састоје се:
18
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 99.
19
Петковић, В.,: Методологија научног истраживања, Висока школа за пословну економију и
предузетништво, Београд, 2010.стр.77.

16
  у крутом придржавању елементарно-логичког појма идентитета као простог једног
и истог, што је неминовно спречавало адекватно схватање дијалектички сложених
и развојних предмета, и
 у уверењу да напуштање елементарно логичког појма идентитета просто једно
нужно значи одбацивање категорије и закона идентичности уопште, дакле и оног
несумњиво рационалног у њима.20

Свака релативно издвојена, свака посебна ствар-процес представља онај виши

идентитет који ограничено и једнострано елементарно логичко мишљење потпуно негира.
Живот једног човека, живот његове организације ниједног тренутка није један и исти у
смислу метафизичке просте идентичности сходно формули А = А или боље А, јер се
живот стално обогаћује новим доживљајима. У смислу вишег, сложенијег, идентитета као
индивидуалност, као одређени индивидуалан целостан животни процес, тај живот јесте
идентичан.
Постоје две основне категорије и два закона идентитета, нераздвојно међусобно
повезана, а то су: категорија и закон општег идентитета и категорија и закон посебног
идентитета.
Изложена схватања више категорије идентитета морају се утврдити у облику
закона општег идентитета, који се може изразити ставовима:
 Сваки сложен јединствен и индивидуалан предмет јесте једно различитих,
супротних, а у фази промене предмета, и противречних његових чинилаца;
 У својој потпуности и целини сваки индивидуалан, ма колико комплексан предмет,
јесте комплексно идентичан и један у смислу једности многог, разноврсног и
променљивог.21

Принцип простог идентитета се односи управо на наведену просту идентичну

категоријалну предметну одредбу и он се може изразити ставом: У крајње упрошћеном
виду сваки индивидуалан предмет јесте просто једно. Изразом у крајње упрошћеном виду
указујемо на то да је просто идентичан само целосни аспект иначе сложеног предмета. 22
20
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 100.
21
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 100.
22
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 100.

17
 Однос између општег, конкретно-дијалектичког идентитета и простог,
елементарно-логичког идентитета јесте однос између општег, потпуног категоријалног
предметног односа и његовог посебног граничног вида.

3.2.3.Закони различитости

Насупрот категоријалном низу јединства и идентичности стоји категоријални низ

различитости, супротности и противречности.23 Ове категорије су предмет одговарајућих
закона истинитог замишљања предмета. Закони различитости предмета односе се на
предметне категоријалне односе различитости јединствених и идентичних предмета.
Општим закон различитости се утврђује чињеница различитости свих јединствених
и идентичних сложених предмета, и он се може изразити ставом: 24 Сваки јединствен и
опште идентичан предмет садржи различите чиниоце. Овај закон је супротан законима
јединства и идентичности, јер насупрот јединству и идентичности различитог, он утврђује
различитост јединственог и идентичног.
Закон различитости било јединственог било идентичног јесте полазни став
дијалектичке анализе, насупрот начелима јединства и идентитета, који представљају
принципе дијалектичке синтезе. Њиме се руководимо у сазнању састава свих сложених
предмета.
Принцип просте различитости изражава спољашњу просту различитост предмета и
предметних одредаба. Он се може изразити ставом: 25 Сваки прост предмет и проста
одредба, као и сложен индивидуалан предмет, разликује се на прост начин од сваког
другог таквог предмета или одредбе.
23
Учење о законима мишљења, које овде излажемо, креће се управо по овим категоријалним правцима. Не
из неких чисто теоријских већ из практично методолошких разлога прегледнсоти, јасноће излагања, као и из
разлога избегавања такве оригиналности која би се теже схватила и теже прихватила са гледишта
досадашњих логичких теорија аксиома, које су, без обзира на своју једностраност и ограниченост, дубоко
усађене у свест људи. Разуме се да ова једностраност концепције и излагања закона мишљења нипошто не
значи да су ове концепције недијалектичке. Напротив, категорије јединства и идентичности су схваћене као
јединства и идентичности различитог, супротног и противречног, а категорије различитости, супротности и
противречности су схваћене у неразлучној вези са својим дијалектичким противтиповима, наиме са
јединством и идентичношћу, из чега је очигледан дијалектички карактер изложеног схватања закона
мишљења.
24
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 102.
25
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 102.

18
 3.2.4.Закони супротности

Закони супротности односе се на предметне категоријалне релације супротности

било јединствених било идентичних предмета. Директно насупрот елементарно логиком
мишљењу овде се утврђује да у јединственим па чак и у идентичним предметима, постоје
супротне одредбе. Објективну основу ових закона чине општи дијалектички закони
јединства и борбе супротности.
Како релације супротности могу бити углавном опште дијалектичке и просте, тј.
гранично посебне. Општи закон супротности може се формулисати следећим ставом:
Сваки јединствен и опште идентичан развојан предмет садржи супротне одредбе које се
међусобно условљавају и прелазе једне у друге.26
Такве супротности се налазе у свим стварима-процесима, укључујући и облике и
преоцесе стварног мишљења.
Принцип просте супротности може се изразити ставом: Сваке две просте,
квалитативно или квантитативно битно или максимално различите одредбе, су просто
супротне, симболички а...б = а – б.27
Такве одредбе су, на пример, горе-доле, меко-тврдо, мушко-женско, добро-зло,
велико-мало, плус-минус, и сл. Просте супротности су ван једног предмета, као и одредбе
просте афирмације и просте негације, постојања и непостојања, дељивости и недељивости,
успеха и неуспеха на испиту положио - пао и сл.
3.2.5.Закони противуречности и непротивуречности

Закон противуречности и непротивуречности, такође се може схватити као општи и

као прост. Сваки развојан предмет садржи међусобно повезане, условљене и прелазне
противуречне чиниоце.
У историји и теорији логике принцип противречности принципиум
цонтрадицтионс стално је истицан и још увек се истиче као основни закон истинитог

26
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 102.
27
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 102.

19
мишљења. Насупрот принципу непротивречности у историји и у теорији логике до данас,
а данас више него икада раније истицан је с правом као основни закон целокупне
стварности и мишљења управо закон противречности.
Закон противречности у хегеловским формулацијама:28

Све су ствари противречне и

А = А и не А

представља праву супротност и противречност наведеном закону непротивречности.

У сукобу ова два закона се и састоји основни, најдубљи проблем логике,
специјално теорије логичких аксиома: за или против логике непротивречности, за или
против логике противречности. За усвајање принципа непротивречности истиче се као
главни разлог чињеница да непридржавање овог принципа води неодређености, конфузији
и заблуди у мишљењу. Као главни разлог за усвајање закона противречности истичу се
следеће чињенице: прво, да је принципи непротивречности једностран и да онемогућава
сазнање променљивих и развојних ствари и, друго, да је управо закон противречности онај
закон на основу кога се може схватити променљива и развојна стварност и исто тако
истинито сазнање.29
У потпуном складу са концепцијом осталих закона истинитог замишљања
предмета овде је остварено једно ново и истинитије схватање закона противречности и
непротивречности мишљења - у оквиру јединствене логичке концепције и одговарајуће
логичке теорије.

3.2.5.1.Закон противуречности

Предмет ових закона су категоријалне одредбе које у основи могу бити двојаке,
опште и посебне или просте релације противречности. Општи закон противречности
односи се на општи облик противречности двеју предметних одредаба, тј. такав њихов
28
Петковић, В.,: Методологија научног истраживања, Висока школа за пословну економију и
предузетништво, Београд, 2010.стр.79.
29
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 103.

20
однос у коме се те одредбе, у оквиру једне појаве, међусобно не само искључују него и
усвајају, чак и дијалектички идентификују и прелазе једна у другу. Закон опште
противречности може се изразити ставом: Сваки развојан предмет, свака ствар-процес,
укључујући и процесе и облике мишљења, садржи међусобно повезане, условљене и
прелазне противречне чиниоце.
Општу противречност, као унутрашњу суштину кретања, процеса и развоја,
налазимо у свима стварима-процесима, у свима развојним предметима.
Закон просте противречности посебан је облик закона опште противречности. То је
онај облик тога закона који се односи само на просто међусобно искључивање двеју
простих одредаба у оквиру једног предмета (на пример, међусобно искључивање бића и
небића, постојања и непостојања, афирмације и негације и сл. - у оквиру једног предмета).
Сам принцип просте противречности може се формулисати ставом:Сваке две просте,
различите или супротне, одредбе у оквиру једног идентичног предмета или идентичне
одредбе су просто противречне, тј. оне се међусобно просто искључују.30
Нужно је истаћи општи карактер овог посебног принципа, наиме да се две просте
одредбе потпуно искључују не само у оквиру једне просте одредбе него и у оквиру опште
или дијалектички јединствене као и опште идентичног предмета. Тим пре се две просте
одредбе морају искључивати у оквиру једног простог предмета или просте одредбе, што
изражава принцип просте противречности у ужем смислу. Тај принцип може се изразити
ставом:Сваке две просте одредбе су у оквиру једног простог предмета или просте одредбе,
просто противречне.31
Особине дељивости и недељивости, простоте и сложености, рационалног и
ирационалног корена код једног истог броја, просто противречни.
Ако узмемо сваке две просте, некомплексне, просто идентичне, просто једне и
статичке одредбе су просто противречне у оквиру јединственог, а тим пре у оквиру
идентичног предмета.

3.2.5.2.Закон непротивуречности

30
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 104.
31
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 104.

21
 Законима противречности одговарају и нераздвојно су са њима повезани закони
непротивречности. Предмет ових закона су категоријалне релације непротивречности и то
опште непротивречности и просте непротивречности.
Закон опште непротивречности утврђује се општа непротивречност свих релативно
статичких реалних и мисаоних јединстава и идентитета. Опште непротивречности су они
предмети који не садрже општу - дијалектичку противречност, тј. они у којима нема
чинилаца који се међусобно не само искључују него који и прелазе један у други. Сам
закон опште непротивречности може се изразити ставом:Ниједан релативно статичан
јединствен и идентичан предмет није опште противречан.32
Просто јединствени и просто идентични предмети су опште непротивречни, јер у
њима нема никаквих противречних одредаба. Опште непротивречни су релативно
константни појмови, теорије и учења, без обзира на њихову сложеност, као што су опште
непротивречне одредбе простог једног, на пример, простог позитивног, простог
негативног итд.
Принцип просте непротивречности је принцип који је елементарна логика схватала
на разне начине и проглашавала га не само за основни логички него и за основни
онтолошки закон целокупне стварности. Предмет овог закона јесте проста
непротивречност свих реалних и истинитих мисаоних јединстава и идентитета. Принцип
просте непротивречности може се изразити ставом: Ниједан јединствен нити идентичан
предмет или предметна одредба не садржи просту противречност. 33
Основу овог става чини истина да просте противречне одредбе тј. такве одредбе
које се међусобно само искључују, не могу чинити некакав јединствен нити идентичан
предмет.
Проста противречност не постоји ни у једном ни опште ни посебно јединственом
предмету, а још мање у просто јединственом и просто идентичном предмету или таквој
одредби. Управо овај последњи смисао, тј. просто непротивречност једног и истог има
аристотелски принцип непротивречности која се може изразити ставовима: Оно што је

32
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 105.
33
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 105.

22
јединствено не може бити просто противречно. Оно што је једно и исто не може бити
просто противречно.34
Ако је тако - ако просте противречности (А је не А) нема нити у сложеној,
дијалектичкој нити у простој, елементарно-логичкој тренутној одређености, онда се
оправдано може питати где јој још има места. Свако конкретно мишљење - не само
елементарно него и дијалектичко - сматра просту противречност за реални и логички
апсурд. Просто А не може бити идентично са не А.
Закон просте непротивречности не само што не противречи дијалектичком
мишљењу него је то универзални закон истинитог замишљања предмета и то закон који је
у потпуном скалду управо са дијалектичким мишљењем јер је смисао тога закона
антиметафорички управо по томе што он метафоричку идентификацију простих одредаба
(једног и неједног) оглашава за реалну немогућност и за мисаону погрешку или заблуду.

3.2.5.3.Закон искључења трећег

Закон искључења трећег или средњег је директна последица принципа елементарно

логичке противречности и непротивречности, јер закон искључења трећег представља
важење принципа просте противречности двеју простих одредаба у оквиру једне просте
одредбе, која је просто идентична. Тако једна ствар јесте А или не-А само ако су А и не-А
просто противречни тј. ако се просто искључују. Другим речима закон искључења трећег
важи само за елементарно логичку, просту идентичност, просто противречну и просто
непротивречну двојну предметну одређеност.
Закон искључења трећег се може формулисати у његовој конкретној елементарно-
логичкој формулацији или у апстрактној елементарно логичкој форми, као и у односу на
појмове или у односу на ставове. Елементарно логички закон искључења трећег може се
изразити ставом: Свака ствар, односно предмет или предметна одредба јесте једна или
друга, треће је искључено.

34
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 105.

23
 У конкретном елементарно-логичком искључењу трећег ради се о простој
противречности између две могуће просте одредбе од којих се само једна признаје као
реална.
Насупрот овоме принцип апстрактног елементарног логичког искључења трећег
тиче се апстрактне просте противречности између једне одредбе и њене апстрактне
негације на пример: постојање-непостојање, биће-небиће, јесте-није, да-не. Овај принцип
може се изразити ставом:Свака ствар односно предмет или предметна одредба јесте једно
или неједно, треће је искључено, или симболички X је А или не А, треће је искључено.35
У односу на судове принцип искључења трећег може се формулисати ставом:Од
два просто противречна суда могуће је да први буде истинит а други лажан или да први
буде лажан а други истинит, треће је искључено (тј. искључено је да оба буду истинита
или да оба буду лажна).36

3.2.5.4.Закон неискључења трећег

Предмет овог закона јесте свака дијалектичка, комплексна, противречна и развојна

предметна одређеност. Наиме, постоји читав низ математичких, физичких и логичких
чињеница које противрече принципу искључења трећег. Такви су сви они ставови за које
је неодредиво да ли су само једно или друго, да ли су истинити или лажни. У свим
исказима на основу оваквих логичких система прицнипијелно је могуће и треће поред
истинтиости и лажности, а то је вероватноћа или могућност или већа или мања истинитост
или лажност, а чак и потпуна бесмилесност или нерешивост питања о сазнајној вредности
или смислу става. Али не само логистички нити спорадично за овај или онај посебан
случај, него и принципијелно, мора се тврдити да за све предмете дијалектички сложене,
међусобно прожете одредбе, прелазне и развојне, макар била у питању само биполарна
дијалектичка одређеност, принцип искључења трећег не важи. Зато се, за дијалектички
пандан, закону искључења трећег мора поставити закон неискључења трећег, који се може

35
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 106.
36
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 106.

24
формулисати ставом: Ниједна комплексна ствар - процес или таква одредба није само
једно или друго него је и једно и друго.37
Из наведеног става нужно следи да је свака комплексна ствар или комплексна
одредба у исти мах, поред једног или другог, и треће и четврто итд. већ према степену
сложености конкретног предмета. Закон укључења трећег не односи се само на
комплексну него и на поливалентну елементарно логичку предметну одређеност. Такву
одређеност представља, на пример, скуп разних потпуно различитих, међусобно
одвојених, могућности исхода једног испита: положио, одустао, одложио испит, пао,
којима се може одговорити на питање Какав ће бити исход испита, насупрот шеми закона
искључења трећег која је свакако у овом случају погрешна.

3.2.6.Закони развојности и сталности

Закони развојности и сталнбости као логички закони, имају своју онтолошку

основу у општим дијалектичким законима апсолутне развојности и релативне сталности
свих појава објективне стварности. Као закони истинитог замишљања предмета ови
закони се односе на предметне категоријалне одредбе променљивости и стварности
предмета мишљења. Само истинито мишљење одликује се променљивошчу и релативном
сталношћу, као што је то утвређено једним од закона о основним особинама истинитог
мишљења. Поред овог закона, постоје и закони истинитог замишљања развојности и
сталности самих предмета мишљења.
У складу са раније утврђеним појмовима предмета и са законима њиховог
истинитог замишљања разликујемо један основни општи и један посебни облик
променљивости предмета. Исто тако разликујемо један општи и посебни облик сталности
предмета, као и одговарајуће опште и посебне законе променљивости и сталности
предмета истинитог мишљења.

37
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 107.

25
 3.2.6.1.Закон развојности предмета

Ови закони односе се на основне предметне одредбе променљивости и

развојности. Ако се пође од принципа да се предмети могу мењати само на основу
противречности а да постоји општа дијалектичка и посебна, проста или елементарно
логичка противречност можемо разликовати општи закон развојности и закон просте
променљивости предмета мишљења.
Општим закон развојности предмета утврђује се дијалектичка развојност свих
предмета који представљају замисли ствари-процеса. Сваки такав предмет као комплексно
јединство и комплексни идентитет развија се на основу унутрашњих противречности у
други предмет веће или мање сложености. А, сам општи закон развојности може се
изразити ставом: Сваки развојан предмет, као замисао ствари-процеса, развија се на
основу унутрашњих противречних чинилаца у други развојни предмет, овај у трећи итд.38
Овде се под развојем подразумева квалитативни скок или дијалектички прелаз из
једне у другу предметну одређеност. Тачније из једне сложене предметне одредбе у другу
предметну одредбу. Овакав развој врши се у свима реалним стварима-процесима
природне, организационе и мисаоне стварности.
Развој предмета живог, конкретног мишљења непосредно везаних за објективну
стварност организације материје и материјалне организације и практичну делатност врши
се сходно општем закону развојности. Врши се на основу унутрашњих противречности
које се у вези са новом праксом - са чулним искуствима уопште, са научним
експериментима и са друштвеном делатношћу свих врста јављају у старим појмовима,
теоријама и учењима. Управо на овај начин развијени су нови појмови материје, масе,
енергије, као и њихових облика кретања.
У области апстрактног мишљења врше се промене предмета мишљења и на прост
начин, тј. простом негацијом извесних одредаба предмета и замишљањем других или
друкчијих предмета. Суштину ове промене чини проста противречност, што и утврђује

38
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 108.

26
закон просте промене који се може изразити ставом: Сваки прост предмет или проста
предметна одредба мења се у другу на основу просте противречности.39
Тако се на основу просте негације и сваког позитивног појма простог предмета или
просте одредбе, простом негацијом њихова садржаја добијају њима одговарајући
негативни појмови Појмови неидентитета, непротивречности, непроменљивости итд. су
неопходни у логици, нарочито у учењу о логичким законима мишљења.
Тако се под неидентитетом замишља конкретна различитост, под неједним
замишља се реално друго. Под небелим замишљају се разни други бројни квалитети -
плаво, зелено, жуто, црно итд. Међутим, негативни појмови негативне предметне одредбе
стално се употребљавају и дубоко су укорењени у људском мишљењу. Узрок томе се
крије не само у простој практичности овог начина мишљења него у заснованости овог
начина мишљења у хетеролошком принципу мишљења по категоријалној релацији да - не,
јесте – није, који је дубоко усађен у начин људског не само мишљења него и делања.

3.2.6.2.Закон сталности предмета

Чињеница је да постоји макар само релативна сталност свих одређених ствари и

предмета укључујући процесе и облике а нарочито и предмете мишљења. Једна од битних
особина сталности уопште, поред промене и развојности је сталност. Та сталност је
предмет закона константности предмета мишљења. Као и развојност тако и сталност
може, у основи, бити двојака:
 општа сталност тј. сталност комплекса ствари-процеса и
 сталност простих предмета и простих предметних одредаба.

Општим законом сталности утврђује се општи сложени облик сталности свих

комплексних ствари-процеса. Тај се закон може изразити ставом: Свака одређена ствар-
процес је по свом идентитету и јединству релативно непроменљива.40 Овим законом

39
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 108.
40
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 109.

27
утврђује се чињеница да не само прости него и дијалектични комплексни и развојни
идентитет представља само релативну промељивост. Тако је свака, индивидуална и општа
идентична ствар-процес релативно сталан.
Сталност процеса огледа се и у временском трајању зрачења појединих елемената.
Карактер сталности много је изразитији и уочљивији код простих предмета и простих
одредаба, на пример, код математичких појмова количина, извесних релација итд. Закон
просте сталности се односи на сталност просто идентичних, тј. просто једних предмета и
одредаба и он се може изразити ставом: Сваки прост предмет или проста одредба је, као
идентично једно, сталан. у односу на све изложене законе истинитог мишљења нужно је
рећи следеће:41
 Ти закони, без обзира на њихову знатну диференцираност у изложеном учењу,
ипак представљају само најопштије логичке генерализације целокупног људског
сазнања;
 Иако такви ови закони нису формални у старом смислу речи него су то
најопштији и најосновнији закони предметног садржајног истинитог
мишљења;
 Ови закони су, у ствари, основне истине целокупног људског сазнања које, као
суштинске категорије, прожимају целокупно истинско сазнање, и
 Само познавање ових закона још не обезбеђује сазнање посебних конкретних
истина, али огрешење о ове освновне законе нужно представља погрешку или
заблуду.

На крају треба рећи да је законе мишљења, које смо изложили правилније називати
принципима, тј. основним ставовима сазнајно вредног мишљења, уместо уобичајеног
термина закон.

4.ЛОГИЧКЕ ВРЕДНОСТИ – ВАЛЕНЦИЈЕ

41
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 109.

28
 У науци постоји више усмерења и система логике. Један од битних основа поделе
су модалитети истине, (као облици постојања) и валенције истине које изражавају
суштину логике тиме што садрже извесне битне особине логичких аксиома и логичке
аксиоматике као суштине логичког система. На основу логичких валенција (које
дефинишемо као сазнајне вредности ставова и судова сазнања), разликујемо
двовалентну, тровалентну и поливалентне логике.
Класична логика, када је у питању истинитост сазнања, разликује само две сазнајне
вредности ставова - истину и погрешку - између којих и изван којих не постоји никаква
трећа вредност сазнања.
За науку посебно је заначајна мултивалентна логика вероватноће, схваћена као
основа логика, по којој је основна логичка влаенција сазнања управо вероватноћа. Сви
ставови о емпиријској стварности организација материје и материјалне организације, по
овом схватању, само у мањем или већем степену вероватни, али никада потпуно
вероватни, односно истинити. Основни разлог за овакав приступ јесте схватање да постоје
искази за које се не може тврдити ни да су истинити ни да су лажни. Сама категорија
вероватноће има "фиктивно значење", јер она је релативна учесталост низа или серије
догађаја и ставова у овој серији, а не индивидуалног догађања. Вредност ставова о
предметима сазнања (догађајима, појавама, процесима) који се односе на непознату
прошлост, на оно што се још није догодило или, уопште, на оно што је још несазнато, увек
се изражава само различитим степенима вероватноће. Не оспоравајући допринос који
логика вероватноће пружа у односу на двовалентну логику, нужно се намеће једно
суштинско питање, које има и теоријско-логички и практични значај: да ли је овакво
схватање вредности сазнања, које истину своди на идеализовани и нереални случај
вероватноће, заиста и оправдано? Одговор на то питање је вишеслојан и може се
формулисати кроз следеће ставове:
 Неспорно је да има сазнања за која не можемо тврдити да су потпуно извесна,
односно потпуно истинита, него су само у одређеном степену вероватна (какав
је случај, на пример, са статистичким сазнањима). Чињеница је да нису сва
сазнања таква. Постоје ставови чија је тачност несумњива. Постоје како
извесни, тако и вероватни ставови.

29
  Из претходног следи и одговор на питање: да ли усвајање вероватноће, као
основне валенције сазнања негира постојање извесности и истине? У тражењу
одговора на то питање мора се, најпре, констатовати да апсолутизација логике
вероватноће полази од једне у суштини погрешне претпоставке да се целокупно
дешавање у стварности одвија по моделу бацања коцке - то је серија
сингуларних случајева, без икакве међусобне повезаности.
 елементарно логички као проста и чиста извесност, као апсолутна тачност
сазнања, као чиста и апсолутна истина и као једини квалитет истинитости, у
суштини је погрешна
 ако се прихвати овакво становиште, по коме се истина схвата као проста, чиста
и апсолутна извесност, а вероватноћа као чиста и проста вероватноћа, онда није
могуће повезати истину и вероватноћу.

Уочавајући и критички оцењујући предности и недостатке наведених схватања

односа вероватноће и извесности и тражећи решење проблема врсте и броја валенције Б.
Шешић поставља неколико веома значајних питања: Да ли вероватноћа може бити
валенција сазнања иста као и истина, па чак и изнад ње? У каквом су односу разни
модалитети логике? Да ли се и ти модалитети могу или морају сматрати за посебне
валенције?...
Основни методски принцип којим се Б Шешић руководи у трагању за стварним
односом између валентности логике и модалитета сазнања чију истинитост та логика
претреса, јесте полажење од конкретног материјала сазнања. и њихове анализе с обзиром
на сазнајну вредност и на модалитет истинитости и погрешности. Тако он долази до
следећих основних ставова:
 Несумњиво је да постоје ставови који су по својој сазнајној вреднсоти
неодређени.Њихова неодређеност потиче, отуд што они још увек немају своје
одређене предмете. Други разлог њихове неодређености је субјективне природе
и крије се у нашем непознавању одређености предмета или у непознавању
разлога извесне поставке.

30
  Постоје ставови за које се могу навести извесни разлози, али који нису довољни
да потврде, али ни да негирају њихову истинитост или погрешност. Сазнајна
вредност таквих ставова је могућа истинитост или могућа погрешност.
 Они ставови за које се може навести више и јачих разлога за него против - код
којих је могућност већа од немогућности су вероватни. Према оваквој одредби
чини се да би вероватноћа увек морала бити већа од 1/2 и да се не може
говорити о мањим степенима вероватноће. Шешић тврди да то није тачно и да
се тиме не одричу опште усвојене квантитативне мере вероватноће између 0 и
1. Он сматра да су сва статистичка сазнања само више или мање тачна, па тиме
и само више или мање вероватна, да се то нарочито односи на вероватноћу
појединачног случаја која није само фиктивна, него је и реална, али никада није
апсолутна.
 Још већу сазнајну вредност имају она сазнања за која имамо толико
одговарајућих разлога (аргумената) да их можемо сматрати извесним. Таква су
сва чињенична сазнања - сазнања заснована на чињеничким судовима важећим
у одређено време и на одређеном простору...
 Најзад постоје и сазнања чија је истинитост неизменљива и нужна у смислу да
она неминовно произилазе из датих претпоставки.

На основу свега овога Б. Шешић изводи општи закључак да постоји једна

неодређена или неутрална одредба вредности сазнања и четири одређене позитивне
валенције сазнања (могућно, вероватно, извесно и нужно сазнање).
Б. Шешић сматра да у стварном сазнању постоји следећа скала гносеолошких
вредности: могућа истинитост, вероватна истинитост, извесна истинитост, нужна
истинитост, могућа погрешност, вероватна погрешност, извесна погрешност и нужна
погрешност, а ако се њима дода и категорија неодређености, онда се добија
деветовалентна логика као логика стварног сазнања. 42 Ова логика све вредносне
категорије (валенције) схвата као међусобно повезане и прелазне једна у другу, при чему
се тај прелаз врши у два основна правца - од могућих у вероватне, извесне и нужне истине

42
Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.стр. 113.

31
(што се остварује изградњом аксиоматских дедуктивних система) и од извесних и
стварних заблуда и погрешака ка мањим (вероватним или само могућим) погрешкама.
Имајући у виду све изнете ставове Б. Шешић сматра да је отворено питање да ли у
једној науци постоји систем потпуних основних и нужних истина а дијалектичка логика је
још увек пред отвореним проблемом основаности и ранга принципа и закона, као и пред
проблемом њихове потпуности.43
Са становишта појава и процеса и научног сазнања о њима проблем вероватноће се
веома изражено јавља и као проблем односа вероватноће прошлог, као проблем
вероватноће поновљеног прошлог, па и као проблем вероватноће настанка новог. Ту и
јесте основна додирна тачка проблема вероватноће са проблемом прогностике
(предвиђања) појава, процеса и односа.
Највеће проблеме и у вероватноћи и у прогностици стварају вредности,
интерпретације вредности, системи вредности и њихове оријентационо-усмеравајуће
улоге. Вредности постоје само у релацији субјект-објект, тј. у односима људских
друштвених бића и природне и друштвене реалности, а њихови носиоци нису ни сами
чисти објекти, ни сами чисти субјекти, него јединство реалних ствари-појава-процеса и
људских субјеката у њиховом доживљавању и изградњи људске стварности.
Са становишта истраживања појава, процеса и односа можемо констатовати да
постоји један стандардни и реалтивно ограничен број термина којима се исказују одређене
вредности, али се њихова стварна значења мењају па, у складу са тиме, и оне мењају места
у хијерархији вредности. Те промене је веома тешко мерити, посебно егзактним и
конвенционалним мерилима, па се нужно мора прибегавати тзв. интуитивном мерењу
оценама и проценама и то зато што постоје веома разуђене и веома посредоване форме
овакве кореспонденције. Хипотетичко-дедуктивна метода у конституисању одговарајућих
основа за таква мерења има посебну улогу.

43
Шешић, Б.: Основи логике, Научна књига, Београд, 1983.стр.133.

32
 ЗАКЉУЧАК

Метод је начин приступања предмету проучавања и откривања истине о њему.

Научни метод мора бити сагласан са својствима предмета и карактером науке. Развијеност

33
метода омогућава целовитији приступ обради искуствених чињеница као и проширење
опсега предмета истраживања. Нереално је у истраживању постављати оне сазнајне
циљеве који немају методску подлогу. Етимологија термина метод је реч грчког порекла
метходос која се преводи као начин, пут, тражење. У овом случају етимологија појма у
потпуности одговара његовом значењу и садржају. Метод је интегрални чинилац науке и
научно–истраживачке праксе. Он доприноси разликовању оних наука које проучавају иста
предметна подручја. Целокупна научна делатност и укупност научних теорија
синтетизовали су се са методом. При проучавању једног предмета могуће је користити
више метода. Метод није нестална категорија али се не може говорити ни о његовој
статичности. И он се развија упоредо са укупним развојем науке. Накада његово
напредовање имплицира сазнајно и предметно снажење науке, као што ова чињеница
захтева усавршавање и одређену меру адаптације метода њеним новинама.
Здраворазумско знање се заснива на чулном искуству и спонтаном разумском
закључивањуу коме је елементарна логика присутна али није доведена до свести, није
научена из књига. Здраворазумско знање се разликује од мита, магије и религијепо томе
што не прихвата ништа на веру већ само оно што се може чути, видети, дознати од
стварних сведока неког догађаја. Отклон од празноверја и сујеверја и искорак ка науци
Научно знање тежи ка већој критичности и систематичности.
Сазнати неку појаву стварности значи: постати свестан њених битних својстава и
односа према другим појавама. Ми можемо бити субјективно уверени да нешто знамо, и у
томе можемо бити у праву или се варати. Да би се могло утврдити да ли је наше знање
заиста објективно и прихватљиво и другим људима, морају бити задовољени одређени
критеријуми.
Све теорије истине, које су међусобно различите, мање или више су једностране
због чега и постижу потпуну концентрацију у анализи једне једине стране проблема. Могу
се поделити у две основне групе - у објективистичке и субјективистичке теорије истине.
Радна дефиниција истине, промишљења и домишљена са аспекта методологије
научног рада гласи: Истина је људско сазнање о предметима мишљења и научног
истраживања које објективно схвата и разуме те предмете какви они заиста јесу.
Закони истинитог мишљења су, са објективне стране, објективни категоријални
односи који чине суштину логичких процеса и облика мишљења као истинитог схватања

34
предмета, процеса или појаве, а са субјективно сазнајне стране, закони мишљења су
основни општи ставови који су објективни у односу на целокупну област истинитог
мишљења.
Тачност ставова и теорија друштвених наука доказује се праксом и збивањима у
организацији материје и материјалној организацији.

ЛИТЕРАТУРА

1.Марковић, М.: Дијалектичка теорија значења, БИГЗ-Генекс штампа, Просвета,

СКЗ, Београд, 1994.

35
 2.Миљевић. И.М.,: Методологије научног рада – Скрипта, Пале, 2007.
3.Петковић, В.,: Методологија научног истраживања, Висока школа за пословну
економију и предузетништво, Београд, 2010.
4., Б.: Основи логике, Научна књига, Београд, 1983.

36