ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА

УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ

МОГУЋНОСТ ПРИМЕНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ У РЕКРЕАЦИЈИ

(Завршни рад)

Кандидат
Јелена Матић 50/11 У

Јагодина, 2016.
 ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА
УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ

МОГУЋНОСТ ПРИМЕНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ У РЕКРЕАЦИЈИ

(Завршни рад)

Ментор Кандидат
Проф. др Александар Игњатовић Јелена Матић 50/11 У

Јагодина, 2016.
 САДРЖАЈ

1. УВОД..........................................................................................................................................2
1.1. Рекреација и физичко васпитање..............................................................................4
1.2. Утицај технологије (технолошког напретка) на рекреацију..............................10
2. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА..................................................................................................14
2.1. Досадашња истраживања..........................................................................................14
2.2. Појам и дефиниција рекреације...............................................................................18
3. СРЕДСТВА РЕКРЕАЦИЈЕ.....................................................................................................22
3.1. Начини ходања као средство рекреације...............................................................23
3.2. Трчање као средство рекреације..............................................................................29
3.3. Пливање као средство рекреације...........................................................................32
3.4. Скијање као средство рекреације............................................................................37
3.5. Бициклизам као средство рекреације.....................................................................42
3.6. Спортске игре са лоптом као средство рекреације..............................................46
3.7. Трим кабинети.............................................................................................................54
4. РЕКРЕАЦИЈА И ТЕХНОЛОГИЈА........................................................................................57
5. ЗАКЉУЧЦИ.............................................................................................................................61
Резиме...........................................................................................................................................63
Summary........................................................................................................................................64
Литература....................................................................................................................................65
Кључна документацијска информација.....................................................................................67
1. УВОД

“Сви лекови света не могу заменити дејство физичке вежбе, али физичка вежба
може заменити дејство многих лекова”, речи су познатог француског лекара Tissо-а који је
још у давна времена указивао на позитиван утицај физичког вежбања, али његова мисао
све више бледи и данашња популација заокупљена муњевитим развојем и трком за
профитом заборавља на благотворно дејство времена проведеног у кретању.
Научно - технолошком револуцијом која је почела пре два века, омогућен је
изразит пораст материјалне производње, побољшан је животни стандард, створени су
вишак слободног времена и повољни услови за културни развој, па слободно може бити
констатовано да су коренито промењени и олакшани услови живота и рада човека.
Међутим, општа аутоматизација и механизација довеле су до тога да је човек смањио
своје физичке активности на минимум и то не само на послу, већ и у слободном времену.
Савладавајући и прилагођавајући природу себи и својим потребама човек је несвесно
створио низ негативних фактора којима је почео угрожавати своје здравље па чак
доводити у питање и свој целокупни опстанак на планети. Потреба за кретањем и
физичким вежбањем представља једну од веома важних биолошких потреба, за коју
можемо рећи да се родила заједно са човековим настанком. Здравље и нормално
фукционисање свих човекових органа, органских система и организма у целини
незамисливо је без константне и систематске физичке активности.
Подручје спортске рекреације остварује значајне образовне, психолошке и друге
хуманистичке функције, тако да она представља одговор проблему који је поменут.
Систематском применом научно утемељених програма спортске рекреације ефикасно се
задовољавају релевантне човекове потребе и обезбеђује повећање опште човекове
активности, те одржавање и побољшавање општих моторичких, фукционалних и радних
способности, затим превенција, отклањање и ублажавање здравствених тегоба и сметњи,
замора и нервно-психичке напетости, као и садржајније провођење слободног времена,
остваривање међуљудских контакта, ефикаснији одмор, потпунији опоравак, релаксација,
забава, разонода и слично (Мијатовић, 1986).
Савремени човек живи убрзаним начином живота који захтева много обавеза.
Недовољна физичка активност велики је јавно здравствени проблем у развијеним
земљама. Слободно време се у већини случајева проводи пасивно, седећи пред
телевизором, компјутером или у кафићу. У данашње време, човек, а нарочито млађа
популација, све више запоставља бављење спортом, па и у рекреативне сврхе. Да би се
заштитио од нездравог начина живота као један, ако не и најважнији, од могућих
ублажавања стресних ситуација је рекреативна активност.
Савремени начин живота карактерише недовољну физичку активност, зато
је рекреативно вежбање, које је присутно свугде у свету, управо конципирано како би се
активирали мишићи и повратила мобилност зглобова. Зато сваким даном ниче све већи
број клубова који пружају неки вид рекреације све већем броју
заинтересованих.
Рекреација као специфичан вид физичке активности обавља се у слободном
времену и има за циљ да се вежбањем повећа снага целог тела, опорави, окрепи, забави
али и сачува и побољша здравље, јер развојем технологије човек своје слободно време ако
не користи за активности брзо доводи до погоршавања здравља.
Кроз људску историју човек је морао много да се креће да би преживео. Велики
број машине су замениле људски рад и дошло је до пораста времена проведеног ван посла.
За тако кратко време људски организам није могао брзо да се промени па су почеле да се
јављају болести везане за мањак активности.
Ефекти физичке активности на организам у циљу превенције многих болести су
честа тема различитих истраживања. У односу на лечење по скупим медицинским
центрима физичка активност је изузетно јефтина. А подизањем физичке активности утиче
се на здравље и адекватније се одговара на све захтеве које пред људима поставља посао и
свакодневне активности. Све већа експанзија вежбања окренутог ка здрављу је
доказ колико је људи схватило да сами могу да утичу на своје здравље.
Важност бављења спортом у рекреативне сврхе је вишеструка. Редовна физичка
активност помаже нам да изгледамо и осећамо се боље, да будемо задовољнији, пуни
самопоуздања и што је најважније редовна физичка активност доприноси очувању и
унапређењу здравља. А кад се човек осећа боље и испуњеније и свакодневне радне и
пословне обавезе му лакше падају.
Различити су спортови којима се човек може бавити у рекреативне сврхе: ходање,
пливање, трчање, скијање, бициклизам, игре са лоптом итд.
Физичка активност значајан је чинилац здравог начина живота који може утицати
на превенцију појаве различитих обољења и до 50%. СЗО је у неколико наврата упућивала
отворено писмо свим владама света у коме је указивала на велики значај редовне физичке
активности за укупно здравље популације. Том приликом дефинисане су и категорије
грађана које су посебно угрожене недовољном физичком активношћу и за које би требало
да се направи посебна стратегија вежбања ради здравља.
 Најчешће су деца највише угрожена недовољном физичком активношћу,
затим адолесценти, особе које су изложене стресним ситуацијама, особе трећег доба,
такође и особе које болују од хроничних болети као што су хипертензија, гојазност,
дијабетес мелитас... Међутим, без обзира на старост или услове рада, сваком човеку је
потребна редовна физичка активност ради очувања свог здравља.

1.1. Рекреација и физичко васпитање

Спортска рекреација је релативно младо подручје, које се тек у новије време намеће
и проучава. То је спонтани одраз човекових жеља и његовог хтења по слободном избору, а
у жељи разоноде, одмора и опуштености. Нови услови живота и рада намећу потребу за
бављење рекреацијом. У односу на остала подручја активности, рекреација постаје све
значајнија, посебно у потреби за кретањем и то у природном амбијенту где је ангажована
комплетна људска моторика и снага.
Средства физичког вежбања у спортској рекреацији могу се применити за све
узрасте, а имају утицај на повећање нивоа морфолошких карактеристика, моторичких и
функционалних способности. Значајан утицај активности у спортској рекреацији имају на
кардиоваскуларни, нервни и респираторни систем. Циљ спортске рекреације је стварање и
развијање пријатељства, дружења, осјећај припадности одговарајућој групи (са посебним
освртом на фер плеј). Спортска рекреација мора подстакнути стицања нових знања,
вештина и навика које су неопходне сваком савременом човеку за живот и рад (Митић,
2001). Сам програм спортске рекреације зависи и од задатака, циљева, интереса и жеља
самих учесника. Место за спровођење спортске рекреације мора се прилагодити
учесницима, њиховим потребама и могућностима извођења прилагодљивог програма.
Рекреација и физичко васпитање предстваљају два подсистема у јединственом
систему физичке културе. Некада је под терминима физичког васпитања подразумевано
све. Ту је било речи и о рекреацији, кинезитерапији, спорту, а то је и данас случај у
свакодневној пракси. Терминологија као и значај појединих термина не познају само људи
који су укључени у физичку културу, већ овај термин познају стручњаци из области
физичке културе:
 рекреација, својим садржајима као и методама, приступачна је сваком учеснику;
 нуди много садржаја;
 нуди отвореност према свим социоузрасним категоријама;
 обухваћени су најчешће неселекционисани људи-учесници;
  користе се исте методе истраживања и
 поступци истраживања су исти као и код физичлког васпитања.

У савременим условима живота и рада, физичка култура (спорт) се углавном

испољава кроз три подручја:
 физичко васпитање,
 спортску рекреацију и
 спорт (Митић, 2001).

Поред тога, средства физичке културе примењују се у савременој медицини за

лечење бројних тегоба локомоторног апарата, кардиоваскуларног, респираторног, нервног
и других система. То је подручје кинезитерапије које повезује физичку културу и
медицину.
Све више аутора различитих специјалности указује на диференцијацију физичке
културе на основу диференцијације њених социјалних функција. Тако, на пример, фински
социолог К. Хеинила наглашава да се ради о две концепције развоја физичке културе:
прва је дарвинистичка (такмичарска или технолошка) која се заснива на селекцији младих
и талентованих, у којој је све подвргнуто постизању спортско-техничких резултата и у
којој човек служи спорту; друга је хуманистичка, усмерена за задовољавање релевантних
људских потреба, и у којој спорт служи човеку.
И други стручњаци указују на друштвено-историјску условљеност диференцирања
физичке културе и њено посматрање и изучавање као целовитог социјалног система који у
себи садржи три различите и међусобно повезане појаве: физичко васпитање, спортску
рекреацију и спорт.
Свака од наведених појава извршава у друштву специфичне функције. У оквиру
диференцијације физичке културе све више присутна социолошка оријентација њених
подручја према главним социјалним сферама живота: (Остојић и сар., 2001) раду,
образовању и слободном времену, тако да је физичко васпитање превасходно
оријентисано на сферу образовања, спортска рекреација на сферу слободног времена, а
спорт на сферу рада.
Велики број разноврсних потреба и интереса деце, омладине и свих
професионалних и социјалних категорија одраслих у физичкој култури, могу се ефикасно
и рационално задовољавати само применом одговарајућих садржаја, облика и метода
активности. Управо то је законито условило диференцијацију физичке културе на три
наведена подручја са специфичним циљевима и задацима.
Материјална основа, на којој се диференцирају социјалне функције појединих
подручја спорта су људске потребе као сложене био-психо-социјалне категорије (Остојић
и сар., 2001). Потребе и у спорту представљају материјалну основу мотивације, што
условљава да се битно разликује структура мотива у физичком васпитању, спортској
рекреацији и спорту.
Основни критеријум, на основу кога се и у пракси и науци објективно могу
диференцирати поједина подручја спорта, је основни циљ, мотивација, намена, основни
задатак ради чијег се решења примењује одабрана кинезиолошка активност, другим
речима основна функција програма-активности.
Најбоља потврда оправданости таквог приступа је чињеница да многе активности
идентичне или веома блиске моторичке структуре, на пример, пешачење или трчање, могу
бити садржај радне, уметничке, образовно - васпитне, војне, кинезитерапијске, спортске и
спортско - рекреативне активности.
Иста моторичка активност, идентичне моторичке структуре, истог или сличног
обима и интензитета оптерећења појављује се као основни садржај различитих човекових
активности: рада, уметности, рата, образовања, спорта, рекреације, кинезитерапије и сл.
Суштина је, значи, у основном циљу, намени, функцији активности: (Стојиљковић,
1995)
 у спорту је то врхунски спортско - технички резултат, победа, медаља, титула и
афирмација, бизнис;
 у физичком васпитању - допринос развоју личности, припрема за рад, слободно
време, рекреацију и живот, свестрани развој, образовање и васпитање;
 у спортској рекреацији - оптимизација психосоматског статуса, превенција,
очување и унапређење здравља, ефикасан одмор и опоравак, садржајно и културно
провођење слободног времена;
 у кинезитерапији - лечење, рехабилитација, отклањање и-или ублажавање
здравствених тегоба и сметњи.

Физичка култура-спорт, својом делатном сфером, системом својих програма чини

такође сложену програмску структуру коју чине раније побројана подручја, односно
подсистеми.
 Термин спортска рекреација, зависно од контекста у коме се користи означава:
врсту активности (делатну сферу); процес вежбања, односно процес трансформација
психосоматског статуса; свеукупност предметних вредности, односно систем садржаја,
облика и метода програма спортске рекреације који су резултат науке и савремене праксе;
систем организација и институција (организациону структуру спортске рекреације);
систем вредности (резултате, односно ефекте активности).
У стручној, научној литератури и најширој пракси користе се различити термини за
означавање појединих аспеката спортске рекреације: (Хрчка, 1975)
 за означавање делатне сфере, односно активности користе се термини: активности
у спортској рекреацији, вежбање (физичко, телесно, моторичко, спортско-
рекреативно, активно), кинезиолошке активности, трим активности, „спорт за
свакога“, „рекреирање“, тренирање, „тримовање“, бављење спортско-рекреативним
активностима, упражњавање спортско - рекреативних активности, активан одмор и
сл.;
 за означавање предметних вредности, односно програма спортске рекреације
користе се термини: садржаји активности, облици активности, спортско -
рекреативне активности, програми спортске рекреације, модели програма (опште,
специјалне, селективне намене) спортске рекреације, програмиране спортско-
рекреативне активности и сл. Када је реч о програмима који су резултат научних
истраживања њихов назив обично садржи ближи циљ и намену програма:
селективни програми, програми здравствено-превентивне усмерености, аеробни
програми, корективно-компензаторни програми, програми активног одмора,
забавно-рекреативни програми и сл.;
 за означавање ефеката програма спортске рекреације, односно система вредности у
спортској рекреацији адекватније је примењивати термине који одражавају
суштину усмерености спортске рекреације: адаптираност организма (или
појединих органа и система) на физичка (спортско-рекреативна) оптерећења,
уместо општег (спортског) термина утренираност; вежбање или упражњавање
програма спортске рекреације уместо спортског термина тренирање. Такође треба
прецизно одређивати и ефекте појединих специјалних или циљаних (селективних)
програма: превенција замора, ублажавање и-или отклањање замора, превенција,
ублажавање и/или отклањање болова, тегоба и симптома замора и негативних
последица асиметричних оптерећења на радном месту, унапређење и јачање
здравља, повећавање аеробних способости и сл.
 Кинезофилија - потреба за физичком активношћу је једна од основних биогених
потреба, која у условима научно-технолошке и информатичке револуције постаје све
значајнија психо-социолошка категорија. Кинезофилија је биолошка претпоставка
антропогенезе и зато ефикасно и рационално задовољавање потреба за кретањем у
животу сваког појединца има пресудан значај за одржавање биолошке и социопсихолошке
равнотеже. Кинезиофилија има специфичну узрасну динамику, а поред тога условљена је
и полним, здравственим, психосоматским, радно-ергономским, социо-психолошким и
другим карактеристикама сваког појединца.
Физичка култура у савременом друштву може успешно остваривати значајне
биолошко-здравствене, образовно-васпитне, економско-радне, социолошко-психолошке
функције само ако се буду паралелно и усаглашено развијала сва три њена основна
подручја, као комплементарна - чиме се једино може обезбедити рационално и ефикасно
задовољавање по карактеру разноврсних потреба и интереса савременог човека у физичкој
култури (Хрчка, 1975).
Ова три подручја физичке културе су комплементарна, међусобно тесно повезана и
условљена, иако између њих постоје битне разлике у програмској усмерености, у
основним функцијама и задацима, а тиме и у организационим, програмским, кадровским и
материјално-техничким решењима и основама.
Диференцијација физичке културе, као сложене друштвене појаве на подручја
физичког васпитања, спорта и спортске рекреације условљена је општим развојем
друштва и проширивање функција физичке културе које јој је наметнуо тај развој у сфери
рада, образовања и слободног времена. Издиференцираност физичке културе је услов и
критеријум њене развијености и ефикасности. Само се диференцијацијом социјалних
функција појединих њених подручја и прецизирањем улоге, подручја рада и задатака
непосредних носилаца тих подручја може обезбедити савремен, рационалан и ефикасан
систем физичке културе.
Међутим, дуго времена физичка култура је „дељена“ на „масовну физичку
културу“ и „квалитетан спорт“, и ако „масовност“ и „квалитет“ нису битни критеријуми
за научну диференцијацију социјалних функција физичке културе (Sharkey, Gaskill, 2008).
Празнина која је настајала услед све ригорозније селекције у спорту и његове оријентације
на мањи број талентованих и способних који су укључивани у предимензиониран и скуп
систем спортских такмичења, покушавана је упорно привидно да се попуни покретањем и
организовањем различитих тзв. „масовних акција“ у којима је у краћем временском
периоду на једном месту обезбеђено „масовно“ учешће радника, сеоске, школске
омладине и сл. Тако се појам „масовности“ схватао и у пракси реализовао као учешће
већег броја учесника на просторно и временски ограниченој манифестацији (слету, кросу,
играма, разним ...“јадама“ и сл.), а не као проценат од укупне популације становништва
или одређене категорије становништва који је у току читаве године укључен у оптилмалан
програм активности у физичкој култури.
Свако од подручја физичке културе: физичко васпитање, спорт и спортска
рекреација треба да има своју оптималну „масовност“ и свој „квалитет“.
Масовност у физичком васпитању треба да буде обухватање свих ученика и
студената наставом физичког васпитања и њихово укључивање кроз разгранат систем
ваннаставних активности у спортско-рекреативне и спортске активности према
интересима и склоностима ученика.
Масовност у спорту треба да буде разгранат систем локалних такмичења, који
треба да буде база и услов изграђивања система такмичења на вишим нивоима.
Оптимално, „масовност“ у спорту може да обухвати 3 до 5% популације становништва, и
то под условом да већину обухвати локални систем такмичења. Инсистирање на већој
„масовности“ у спорту није реално нити оправдано, јер су технологија рада у спортским
организацијама и систем такмичења веома скупи, а савремени систем ране селекције
обезбеђује правовремен избор талентованих и њихово укључивање у систем спортских
припрема.
Масовност у спортској рекреацији представља најразгранатији систем
спортскорекреативних програма и активности кроз које највећи број грађана задовољава
своју свакодневну потребу за кретањем, за садржајним спровођењем слободног времена -
у стану, кући, на улици, у парку, на радном месту, на излетишту, на спортско-
рекреативним објектима било индивидуално, групно или организовано. Масовност се овде
изражава процентом од укупне популације која је укључена у спортско-рекреативне
активности.
Квалитет у сва три подручја треба да означава квалитет рада, ефикасност и
рационалност у остваривању основних функција, рационалну и ефикасну организованост
уз обезбеђење одговарајућих материјалних и кадровских услова.
Програмско, организационо и материјално-кадровско конституисање физичког
васпитања, спорта и спортске рекреације као специфичних али комплементарних
подсистема у јединственом систему физичке културе, захтева и одговарајуће
трансформације постојеће организационе структуре физичке културе уз максимално
уважавање програмских и кадровских специфичности сваког од три подручја (Илић,
2004). То је основни услов за рационално и ефикасно организовање физичке културе.
 Често, због неиздиференцираности и недовољне прецизности у појмовном и
садржајном дефинисању основних појава, долази до неспоразума, забуна и погрешног
схватања и тумачења спортске рекреације. Често се под рекреацијом подразумевају и
примењују садржаји и активности који не доприносе бржем и ефикаснијем одмору и
опоравку, већ, напротив, још више продубљују штетне утицаје недовољне физичке
активности и нервно-психичке преоптерећености. Свакодневно седење у кафанама,
коцка, пијанчење, излежавање, неселективно гледање телевизије и слични програми код
којих се предност даје комфору уместо сврсисходној, културној активности представљају
псеудорекреацију. Псеудорекреацију зато што ове и сличне активности не доприносе
обнављању човекових физичких и психичких снага, његовом одмору и опоравку.
Зато је термин спортска рекреација, када је реч о рекреацији средствима физичке
културе сасвим адекватан, јер и садржајно и проблемски целовито одражава суштину овог
подручја. При томе, спортска рекреација подразумева активно учествовање у слободно
одабраним и примереним програмима спортске рекреације, а никако перципирање
(посматрање) спортских приредби и такмичења. Другим речима у спортској рекреацији
испољавају се активни, а никако пасивни посматрачки интереси.

1.2. Утицај технологије (технолошког напретка) на рекреацију

Како на многе сфере живота, тако и у спортској рекреацији технолошка достигнућа

променила су и усавршила ток рада, сазнањаи изучавања везано за спортску рекреацију.
Информационе технологије, Интернет, компјутери у многоме су допринеле и савременом
развоју спортске рекреације. Све то огледа се у савременим инструментима за мерење,
спортској опреми, начину тренирања и програмима који нам у данашње време презентују
стручњаци из сфере физичке културе а везано је за рекереацију човека.
Савремена технологија, висок ниво индустријализације и аутоматизације у
производњи, све више захтева да се, у процесу рада, примењују одговарајући програми
спортске рекреације, који морају бити строго усаглашени са специфичностима радног
места, условима производње, здравственим стањем и нивоом радних способности
радника.
Програми спортске рекреације у процесу рада базирају се на научно-теоријским и
методолошким: кинезиолошким, биолошко-медицинским, психофизиолошким,
ергономским, економским и другим научним сазнањима и законитостима. Бројна научна
истраживања и широка пракса, у најразвијенијим индустријским земљама, вишеструко су
потврдила пуну оправданост и ефективност примене програма спортске рекреације у
процесу рада (Благајац, 1995).
Ови програми су прихваћени и примењују се као ефективан фактор активног
одмора, превенције, отклањања или ублажавања замора, тегоба и сметњи проузрокованих
савременим карактером рада, асиметричним оптерећењима и нарушавањем еколошке
равнотеже у свакодневном раду и животу. Они су, превасходно усмерени на превенцију,
ублажавање и-или отклањање акутног замора, компензацију и корекцију негативних
утицаја начина рада, повећање продуктивности и продужавања активног радног века.
Основу за идентификацију потреба и интереса радника за примену различитих
програма спортске рекреације у процесу рада чинили су: (Благајац, 1995)
 савремена научна сазнања и практична искуства о психофизиолошким и
програмским основама примене активног одмора у процесу рада;
 резултати провере здравственог стања радника;
 анализа организационих, микроклиматских и технолошких услова и могућности
промене програмираних спортско-рекреативних активности у процесу рада;
 анализа субјективне процене од стране радника, врсте и карактера посла,
оптерећења у току рада, појаве и симптоматологије замора.

Полазећи од наведеног, моделовано је десет петнаестоминутних модела спортско-

рекреативних активности: одбојка, бадминтон, мали фудбал, висећа куглана, стони тенис,
шетња (пешачење), бацање лопте у кош, пикадо, фудбалски тенис, боћање. Наведени
модели спортско-рекреативних активности требало би да задовоље следеће основне
задатке: (Благајац, 1995)
 да је садржај активности по свом карактеру индициран у односу на карактер
радних операција, што значи да може да допринесе компензацији или корекцији
негативних утицаја једнообразне, монотоне радне активности (у којој доминира
статичко оптерећење великих мишићних група) и да обезбеђује ефекте активног
одмора;
 да се у току активности обезбеђује позитивна емоционалност и доприноси
превенцији, ублажавању и/или отклањању нервно-психичке напетости;
 да се може једноставно и ефикасно пратити и контролисати ниво, односно
интензитет оптерећења у току одабраних модела спортско-рекреативних
активности;
  да се у току одабране спортско-рекреативне активности оптимизује циркулација
крвотока и доприноси отклањању или ублажавању застоја крвотока у ногама и
пределу крвотока.

Мини програми су моделовани на основу комплексне анализе послова и задатака,

идентификације потреба и интереса радника за активним одмором у процесу рада, анализе
технолошких и организационих услова и могућности за увођење мини програма и
посебно, на основу симптоматологије замора и нарочито изражених здравствених тегоба
хипокинетичког карактера. На овим основама моделовано је шест мини програма, и то:
(Благајац, 1995)
 мини програм против замора руку и раменог појаса;
 мини програм општег утицаја;
 мини програм против нервно-емоционалне напетости;
 мини програм за бољи крвоток у ногама и пределу кукова;
 мини програм против замора ногу;
 мини програм против замора трупа и ногу.

За раднике који раде седећи намењени су програми под редним бројем 1, 2, 3, 4, а

за раднике који раде стојећи програми под редним бројем 1, 2, 5, 6.
Сваки мини програм састављен је од 3 вежбе које се понављају неколико пута у
одговарајућем, прописаном темпу. Трајање сваког од мини програма је од 60 до 90
секунди. У току радног дана може се примењивати 5 до 7 мини програма (исте или
различите намене), за шта је потребно укупно 7 до 10 минута.
Основна структура програма спортске рекреације у процесу рада обухвата:
Програме уводног вежбања; Програме у редовној паузи; Програме у посебној паузи;
Програме у већем броју краћих пауза; Мини програме вежбања; Програме на крају рада.
Програми уводног вежбања у процесу рада примењују се пре почетка рада у
трајању од 7 до 10 минута. Основни садржаји ових програма, најчешће су, специјално
одабране вежбе обликовања које су усмерене на подизање функција организма и брже
увођење у рад. Програми уводног вежбања знатно доприносе оптималној припреми за
предстојећи рад мшићно-нервног и других функционалних система.
Програми у редовној паузи примењују се у близини радног места (у кругу
фабричке хале, на отвореним и уређеним местима у близини радног места и сл.) и
најчешће трају 10 - 15 минута. Садржаји ових програма могу бити веома различити:
шетња, елементи спортских игара, забавно-рекреативне игре, вежбе обликовања и сл.
Програми спортске рекреације у редовној паузи усмерени су на превнцију, отклањање или
ублажавање хроничног замора, тегоба и сметњи карактеристичних за процес рада.
Програми у посебним паузама, примењују се у зависности од броја посебних пауза,
које пак зависе од карактера, врсте, обима и интензитета рада, и најчешће трају од 7 до 10
минута (једна пауза). Садржаји ових програма могу бити различити у зависности од тога
да ли се реализују у оквиру или ван радног места, најчешће су то корективно-
компензаторне и релаксирајуће вежбе (на радном месту) или други садржаји као код
програма у редовној паузи (ван радног места).
Мини програми индивидуалног вежбања, најчешће се примењују индивидуално, и
најчешће трају 1,5 до 2 минута уз понављање од 6 до 7 пута. Садржаји ових програма
најчешће се састоје од 2 до 3 специјално биране вежбе, при чијем извођењу се
сврсисходно смењују напрезање, опуштање и лабављење појединих мишићних група у
одговарајућем ритму и редоследу (Благајац, 1995). Мини програми индивидуалног
вежбања усмерени су на остваривање конкретних циљева - превенцију, ублажавање и/или
отклањање сметњи и тегоба карактеристичних за поједина радна места и поједине
категорије радника.
Програми за одмор и опоравак на крају радног времена примењују се, обично на
специјално уређеним објектима, који располажу потребним просторима, објектима и
опремом за реализацију појединих програмских садржаја, и најчешће трају 30 до 60
минута. Садржаји ових програма најчешће су различите физиопрофилактичке процедуре,
вежбе релаксације и лабављења, програми масаже, аутогени тренинг и сл. Програми за
одмор на крају радног времена знатно доприносе отклањању акумулираног замора,
релаксацији, ублажавању и отклањању напетости и болова у мишићима, и у целинибржем
одмору и ефикаснијем опоравку после рада.
Програми спортске рекреације у процесу рада код нас нису шире прохваћени у
пракси и поред вишеструко исказаних потреба и њихове доказане вредности.

2. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА

У оквиру ове теме истраживања дефинисани су основни појмови и презентована су

досадашња истраживања.
 2.1. Досадашња истраживања

Галић (1984), истиче да интересовања за физичко васпитање, спорт и рекреацију,

односно физичку културу, припадају групи најстаријих и релативно најстабилнијих
интересовања личности. Заједничка спортско-рекреативна интересовања су поуздана
основа за окупљање сличних особа; важан су (можда и најзначајнији) фактор одржавања
различитих и спортских и рекреативних група и колектива, за постизање одређених
резултата итд (Галић, 1984, стр. 252). Људски организам је предодређен за физичку
активност, па, стога, не треба да чуди што у ситуацијама дуготрајне неактивности показује
знаке опадања функција. У последњих 20 година дуготрајне епидемиолошке и
експерименталне студије установиле су да неактивност изазива болести и прерану смрт.
Према Мандарић, Lee и Skerrett, (2001) су анализом 44 студије утврдили јасну позитивну
везу физичке активности и/или аеробне издржљивости и смртности. При томе, у само пет
истраживања није утврђена јасна веза. Они који у средњим годинама, и касније, успеју да
одрже одговарајући ниво физичке активности имају два пута мању вероватноћу од
преране смрти и озбиљних обољења.
Касније у свом даљем раду, у сарадњи са супругом Милдфред, Кенет Купер, све
нормативе и бодовне таблице (до тада намењене искључиво мушкарцима) прилагођава
женама. Он им препоручује одређене цикличне активности попут: шетње, пливања,
џогинга, прескакања вијаче, пењање уз степенице и вожњу бициклом.
Анализирајући резултате анкетирања обављеног са 220 жена које су редовно
вежбале, два пута недељно, Петрарк М. и Рељић Ј. (1975) у свом раду “Ставови и интереси
жена према рекреативном телесном вежбању“ утврдили да су разлози за то:
 потреба за кретањем 35%;
 релаксација 27,7%;
 естетски разлози 19,5%;
 здравствени разлози 16,4%;
 забава и разонода 6,4% и
 ради друштва ниједна.

Ауторка Мијатовић С. (1986) се бавила проблемом мотивације за рекреативно

вежбање, на подручју Београда, на узорку од 200 активних учесника у програмима
београдских спортско-рекреативних центара уз помоћ инструмената:
 РБР-разлози за бављење рекреацијом 21 тврдња;
  УПР-унутршње потребе за бављење рекреацијом 12 тврдњи и
 УС-усмереност свести 19 тврдњи.

Коришћењем факторске анализе издвојено је шест мотивационих фактора:

 групна припадност и естетска оријентација;
 подражавање и слободно време;
 побољшање физичких способности;
 задовољство, разонода, релаксација и
 присилна опредељеност и неадекватна компензација.

Почетком 80-их аеробик др Кенета Купера је доживео трансформацију кроз

вежбање жена уз музику. Мета Загорц (2006) је извршила истраживање 429 жена, које су
биле редовно укључене у програм аеробик у Љубљани. Спроведено истраживање бавило
се мотивима и разлозима за бављење аеробиком. Инструмент је била анкета са 48 тврдњи
са одговорима “Ликертовог” типа.
Као најјачи појединачни мотиви издвојили су се на ранг листи:
 телесно и духовно опуштање;
 побољшање телесне кондиције;
 корисно по здравље;
 смањење психичке напетости;
 после рада прија вежбање...

Додатном факторском анализом издвојило се шест карактеристичних фактора:

 ужитак;
 утицај пропаганде;
 леп изглед;
 релаксација;
 афирмација;
 здравље, способност.

Коришћењем истог инструмента у току 1991/92 године Митић Д. (1994) је обавио

истраживање мотивације за рекреативно вежбање код жена у Србији које су укључене у
овај исти програм. На узорку од 326 жена, које су редовно вежбалеу току 1991. године, у
манифестном простору најјаче су изражене манифестне мотивационе варијабле:
 побољшање телесне кондиције 4.77;
 корисност по здравље 4.69;
 телесно и духовно опуштање 4.67;
 лепота и складност кретања 4.53;
 виталност, лепша фигура, смањење психичке напетости.....
У латентном простору је издвојено, факторском анализом облимин ротацијом, 8
независних фактора који објашњавају 68.3 % укупне варијансе система. Издвојени су
фактори које смо радно назвали:
 утицај пропаганде 13,2 %;
 промена животног стереотипа 10,3 %;
 самоактуелизација 9,5 %;
 естетски 7,9 %;
 уз музику је лепше 7,5 % и
 пријатност 5,0 %.

Проблемом мотивације за рекреативно вежбање бавио се и водећи стручњак за

рекреацију тадашње Чехословачке Хрчка Ј. (1975) у свом раду “Значај ширења знања о
улози спортско-рекреативних активности”. Трагајући на питање зашто се људи баве
спортовима и вежбањем, долази до следећих података:
 35 % због здравља;
 због здравља и забаве;
 17% само ради разоноде;
 8 % због здравља и физичког развоја и
 7,5% ради забављања.

Исти аутор 5 година касније анализира досадашња истраживања више аутора из

Немачке, Шведске, Норвешке и Чехословачке, у вези са мотивационом структуром за
бављење спортском рекреацијом одраслих.
Најчешћи мотиви су:
 здравље и очување здавља;
 кондиција, бити у ФиТ форми;
  социјални мотив, дружење;
 опуштање;
 уживање и добро расположење;
 потреба за кретањем (Хрчка, 1975).

У међувремену СЗО (1992) упозорава на савремену болест данашњице и у

неколико наврата упућује отворено писмо свим владама света у коме указује на велики
значај редовне телесне активности, “где се моле поглавари да се морал и свест грађана о
предностима и утицају физичких активности” подигне на виши ниво.
Стојиљковић С. (1995) у свом магистарском раду „Програми рекреације у
спортско-рекреативним центрима Београда и мотивација учесника за вежбање“ дошао је
до следећих резултата:
 Најактуелнији програми су комбиновани, боди билдинг и аеробик (за жене)
 У манифестном простору мотивације за вежбање уочавају се значајне разлике
 У латентном простору факторском анализом издвојено је пет релативно независних
фактора, који објашњавају 60,2 % укупне варијансе система:
 групна припадност 23 %;
 релаксација и побољшање психофизичке кондиције и здравље 14,6 %;
 брига за нарушено здравље 9,5 %;
 естетска оријентација 6,8 % и
 престиж и мода 6,3 % (Стојиљковић, 1995).

Сажимањем свих објављених радова можемо закључити да одрасли у већој мери

вреднују, него што се заиста баве физичко-рекреативним активностима у слободном
времену. Овај раскорак је мањи у истраживању из 1984. него у истраживању из 1995.
године, где је однос између вредновног и живљеног још неповољни - 62,6 % према 40%.
Ниво образовања је значајан фактор за вредновање и бављење рекреацијом у слободном
времену, при чему је средњошколско образовање преломни ниво. Испитаници са нижим
образовним нивоом од средњошколског се најмање баве физичко-рекреативним
активностима и код њих је највећи раскорак између вредновног и живљеног.
За што чешће, правилније и масовније бављење рекреацијом интерес имају и
појединци и фирме у којима су запослени и држава. И поред тога, најновија истраживања
у нашој земљи (CeSid-Место за спорт у животу грађана Србије) показују да је
заступљеност рекреације у свакодневном животу грађана Србије на веома ниском нивоу.
 2.2. Појам и дефиниција рекреације

У савременим условима живота и рада једно од најактуелнијих подручја физичке

културе је подручје рекреације. Рекреација произилази из потребе друштва да се истраже
и научно проуче специфичне везе између рада и осталих друштвених појава, као и односа
који утичу на психосоматски статус човека. „То је слободно изабрана, индивидуална или
организована друштвена делатност, која средствима физичког вежбања и спортско
рекреативним активностима омогућава људима активан одмор и здраву забаву и разоноду,
која им помаже да одрже добро здравље, физичку и радну кондицију и да испоље своје
стваралаштво, које им је специјализованим радом у великој мери ускраћено.“ Данас
егзистира мноштво програма у оквиру рекреације и омогућава нам да одаберемо онај који
нам највише одговара, којим остварујемо постављене циљеве и који је, наравно, у
позитивној корелацији са нашим општим здравственим стањем.
У природи сваког човека, као непоновљиве индивидуе, лежи потреба за кретањем.
Али које врсте? Ходање? Трчање? Пливање? Вожња бицикла? Можда ролера? Body-
building? Или нека врста групног вежбања - типа аеробик? Избор је остављен човеку као
индивидуи, са великом подршком квалификованог, стручног особља које ће дати најбоље
усмерење и помоћи у праћењу ефеката физичког вежбања на организам. Рекреација
својим средствима, садржајима и методама има утицај на корекцију негативних
пропратних појава, а које утичу на смањење функције радне способности, нарашавају
здравље и доводе до појаве ране инвалидности. То значи да рекреација представља
саставни део превентивног деловања када је у питању здравље и постаје саставни део
савремене медицине.
Циљ је да се сталним и систематским укључивањем у рекреацију, код човека ствара
позитивна навика за смишљен, организован, садржајан и користан начин провођења
слободног времена. А уколико вам је циљ да будете „фит“, побољшате свој изглед,
неопходно је да вежбате у зони 60-70% вашег максималног пулса (Max Heart Rate, MHR).
Ова је зона најефикаснија за губљење и контролу телесне тежине.
Рекреација као активност, своје корене вуче још из најстаријих времена људске
историје. Жељу и потребу људи да се крећу тј. за кретањем су итраживали доста давно.
Истраживања су вршена у циљу јачања здравља, забаве и разоноде. Сам покрет и термин
рекреација, настао је у златном добу филозофије хуманиста. Они су још у то време уочили
потребу за овом врстом људске аткивности (Вучковић, Микалачки, 1999). Са скраћивањем
радног времена, увећао се фонд слободног времена. Како човек има више слободног
времена , човек почиње да осећа већу потребу за упражњавањем рекреације.
Термин рекреација, настао је од латинске речи rec-reo-art, што у преводу значи,
поновно стање, обнављање, освежавање, окрепљење, забава, разонода, одмор у слободном
времену, итд (Нишавић, 1957, стр.1). Појам рекреације означен је у најширем смислу речи,
тако да подразумева и обухвата све активности које су намењене активном и пасивном
начину одмарања. Међутим, у свакодневном животу израз рекреација се употребљава када
се мисли само на активни одмор, и то у пракси веома често доводи до забуне. Термин
рекреација није устаљен у свим земљама. Данас се у свету за овај термин користе
различити термини као што су: спортска рекреација, физичка рекреација. Рекреација
(телесним) вежбањем, телесна рекреација, кретња рекреација, кинезиолошка рекреација
или само рекреација.
Рекреација је физичка активност, уз коришћење времена, на непрофитабилан
начин, а на много начина представља и терапеутско освежење за тело и дух. Рекреација је
спорт на нивоу наше свакодневнице.
Рекреација представља спонтани израз човекове жеље да задовољи своју потребу за
активностима, али на добровољан начин и по сопственом избору у сврху одмора и
разоноде. Рекреација представља спону између разоноде, забаве, разбибриге и доколице.
„Доколица не обнавља, него ствара, креира и представља простор самореализације човека.
Доколица без рекреације је недостижна, а рекреација без доколице сиромашна“
(Вучковић, Микалачки, 1999). Рекреација садржи физичку и психичку компоненту.
Физичка компонента се односи на неговање физичких и физиолошких особина појединца,
делује као коректив (у смислу поправљања неких физичких недостатака) што утиче на
повећање радне способности, продуктивности и смањивање повреда на раду. Психолошки
ефекат се односи на јачање воље и истрајности, односно дисциплину у извођењу
добровољно прихваћених активности, стицање и развијање самоконтроле и контроле
сопствених поступака. Вежбање је најчешће групна активност и зато је битан и социјално
психолошки аспект, односно комуникациона улога унутар групе или између група.
У Пољској и Чешкој користи се термин физичка рекреација и кретна рекреација, у
Енглеској, спортска рекреација, у Сједињеним Америчким Државама, рекреација итд. Код
дефинисања појма рекреације треба почети од првих дефиниција које су начинили како
страни тако и наши истраживачи-пионири развоја овог подручја (Вучковић, Микалачки,
1999).
 А. Бер каже: „Ако човек за своју забавау и разоноду изабере середство физичког
васпитања, ако се бави физичким вежбањем говоримо о тзв. физичкој рекреацији. У неку
руку то је игра одраслих људи“ (Бер, 1963).
З.Тепли из Чехословачке у свом раду „Појам садржај и форма актвине рекреације“,
подразумева следеће: „Када говоримо о спортској рекреацији мислимо тиме на
добровољно, физичко вежбање у слободном времену и активност кретања са циљем
одмора, забаве, одржавања здравља и физичке кондиције“ (Тепли, 1963).
М. Релац, ову делатност дефинише: “Рекреација значи целокупну човекову
активност изван професионалних обавеза, изабрану по жељи, а доприноси развоју
стваралаштва, очувању телесног и душевног здравља, одржавању виталности, одмору,
освежавању и разоноди“ (Релац, 1978).
У свим дефиницијама већина аутора је сагласно је рекреација добровољно изабрана
активност, а никако наметнута активност. Овом активношћу не остварују се средства за
егзистенцију, већ се овом активношћу, применом њених садржаја, облика и метода,
доприноси унапређењу здравља, подизању физичких и радних способности и др.
Рекреација није само у служби здравља, она остварује и друге функције и то:
 педагошку;
 андрагошчу;
 ергономску;
 психолошку и
 хуману.

На основу горе наведеног можемо извести једну општу дефиницију рекреације: “То
је слободно изабрана, индивидуална или организована друштвена делатност, која
средствима физичког вежбања и спортско-рекреативним активностима омогућује
људима активни одмор и здраву забаву и разоноду, која им помаже да одрже добро
здравље, физичку и радну кондицију и да испоље своје стваралаштво, које им је
специјализованим радом у великој мери ускраћена“ (Група аутора, 1978, стр.12-13).
Дефиницију рекреације изводили су многи аутори, а у свим дефиницијама већина
их је сагласна да је рекреација добровољно изабрана активност, а никако наметнута
активност.
Према другом аутору: „Физичка рекреација је добровољна човекова активност у
слободно време, првенствено мотивисана задовољавањем његових потреба за кретањем“
(Wolańska,1989).
 Активно аеробно вежбање, спорт и рекреативне активности су ефикасна средства у
побољшању здравственог статуса као и у развоју физичке кондиције и побољшању
постигнућа. Спортска рекреација као специфично подручје физичке културе усмерена је
на задовољавање основних људских потреба и интереса кроз богатство разноврсних
спортско-рекреативних активности, које су свима доступне и усаглашене са нивоом
способности, здравственим стањем, полним и узрасним карактеристикама сваког
појединца.
Суштина и циљ спортске рекреације јесте да омогући оптималне услове и
могућности савременом човеку да кроз разноврсне спортско-рекреативне активности:
задовољава своју биопсихо-социолошку потребу за кретањем и игром; садржајније,
корисније и креативније проводи слободно време, чува и унапређује здравље; одржава
виталност, животни и радни оптимизам; одржава и унапређује своје опште физичке,
функционалне и радне способности, отклања привремену појаву старења и продужава
активни радни век и креативност до дубоке старости. Као значајан садржај слободног
времена спортска рекреација подразумева активно, стваралачко, а никако пасивно
посматрачко учешће у спортско-рекреативним активностима.
За наше друштво је изузетно значајна и прихватљива хуманистичка функција
рекреације, која има за циљ да радном човеку у току процеса рада обезбеди задовољење
објективне потребе овог подручја. На основу ове концепције, изведена је општа
дефиниција рекреације: „То је слободно изабрана, индивидуилна или организована
друштвена делатност, која средствима физичког вежбања и спортско рекреативним
активностима омогућава људима активан одмор и здраву забаву и разоноду, која им
помаже да одрже добро здравље, физичку и радну кондицију и да испоље своје
стваралаштво, које им је специјализованим радом у великој мери ускраћено“ (Благајац и
сар., 1982).
3. СРЕДСТВА РЕКРЕАЦИЈЕ

Сталним и систематчким укључивањем у рекреацију, човек ствара позитивне

навике, пре свега за смишљен, организован, садржајан и користан начин спровођења
слободног времена. Основни принципи у рекреацији оправдавају пре свега: здравствени,
васпитни, мотивациони и др.
Здравствени принципи, говоре о томе да се свака вежба, свака активност изводи
под контролом стручног лица, зато је потребно да обим, интензитет и оптерећење морају
бити примерени способностима корисника, као и њиховим потребама и интересима у
односу на живот и рад. Да би се приступило одређивању обима рада, интензитета и
оптерећења, неопходно је пре тога установити здравствени статус сваког кандидата.
Васпитно образовни принцип, у себи садржи васпитне и образовне компоненте. У
васпитном смислу, овај принцип има утицаја на стварања осећаја за дружењем, развија
осећај за лепим, за припадност колективу, једном речју доприноси социјализацији
личности (Релац, 1978).
У образовном смислу, овај принцип пружа могућност свим учесницима у
рекреацији да учесник стекне одређена знања и вештине које могу служити у
свакодневном животу.
Основни елементи алпског скијања као средство рекреације омогућују подизање
нивоа моторичке информисаности, односно, моторичке културе.
Принцип мотивисаности произилази из човекових личних потреба и интереса за
очување и подизање здравља. Мотив заинтересованости представља спону између човека
и креативности коју проводи или која га интересује.
Задаци рекреације су везани за конкретна остварења која се могу постићи
применом различитих модела спортско-рекреативних активности као сто су основни
елементи алпског скијања
У средства рекреације могу се уврстити рекреативне активности којима се човек
бави али и реквизити, опрема која се користи у току тих активности. Исто тако простори у
којима се обавља рекреација представља средства рекреације. За потребе овог
дипломнског рада обрадићемо следећа средства рекреације:
 ходање као средство рекреације;
 трчање као средство рекреације;
 пливање као средство рекреације;
 скијање као средство рекреације, итд.

3.1. Начини ходања као средство рекреације

Грчки доктор Хипократ ходање је сматрао „најбољим леком за човека“. Чак постоји
једна изрека која каже: “Имам два доктора, своју леву и десну ногу.” Да ли је ходање као
рекреација стварно толико здраво.
Ходање је човеку записано у генима. Као облик спортске рекреације, брзо или
спортско ходање (walking) може омогућити без обзира на старост и на то да ли је неко био
спортиста или не, да се постигну добри здравствени и физички резултати и стекне завидна
телесна и психичка кондиција.
Ходање је најлакши и најбезбеднији пут до доброг здравља тела и духа. Предности
ходања су у томе што цео организам боље функционише, врши се боља размена материја,
тело се релаксира и поред благог умора враћа се изгубљена снага, квалитетније се и
здравије спава, тело је опуштено. Стручњаци тврде да овај вид рекреације за 27%
побољшава квалитет живота човека.
Пешачење је једноставна и свима доступна активност, која се може изводити у току
целе године. Ходање је природан облик кретања у ком учествује велики број скелетних
мишића и зглобова. У извођењу једног корака ангажује се више од 50 различитих мишића.
При томе, равномерно се оптерећују велике мишићне групе, органи за крвоток и дисање.
Ходање позитивно утиче на побољшање рада срца и крвних судова, органа за дисање и
варење. Међутим, то не значи да било какво ходање па и лагана шетња могу значајније
утицати на човекове способности (Галић, 1984). Приликом пешачења треба се ознојити и
осетити пријатан физички замор, али се не треба премарати. Поуздан показатељ за
контролу оптерећења је фреквенција срчаног рада у току активности.
Некада је човек много више времена проводио на ногама и био принуђен да се
више креће, ако ништа друго онда због потраге за храном. Одмор је био само током ноћи
када је чврсто спавао. Сада је живот другачији, не постоји потреба за кретањем јер је све
доступније и све више послова обавља у седећем положају.
Ходање као основни природни облик кретања је приступачан свим узрасним
категоријама, без обзира на степен њихове физичке способности. Има значајан утицај на
побољшање и одржавање здравственог стања, како рековалесцената тако и здравих особа
уколико се спроводи у природним условима и под контролом стручњака (Вучковић,
Микалачки, 1999). Човек ходањем одржава своју виталност, доводи до побољшања радне
способности, јача здравље и пријатно се осећа. Озбиљно корачање може бити много
интензрвније него што већина људи може да замисли. Применом различитих модела
ходања и правилним дозирањем екстензитета и интензитета оптерећења, могу се постићи
значајни ефекти побољшања кардиоваскуламог и респиратомог система. Ходање као
средство рекреације, може се применити у сви деловима часа рекреације, а најчешће у
уводном и завршном делу часа - ходање на предњем делу стопала, ходање на спољашњем
делу стопала, ходање на петама, ходање на унутрашњим деловима стопала, ходање у
чучњу, ходање целим стопалом, прсти унутра и споља, ходање четвороношке, ходање
уназад, ходање на страну, ходање ногом пред ногу. Сва наведена кретања могу да се
изводе појединацно и групно, и то у различитим условима, како временским тако и
просторним. Сви могу да ходају уколико им није нарушено здравствено стање. Али, чак и
тада могу, уколико се пре тога посаветују са лекаром. Један од основних показатеља
правилног оптерећења приликом ходања је наше субјективно осећање. Ходање као
рекреативна активност треба да има пријатан карактерса таквим темпом кретања да дође
до пријатног замора.Темпо и ритам ходања ће се мењати из дана у дан, и њиховим
повећањем, повећава се и општа способност организма (привикавају се дисајни органе и
органе за крвоток на већа оптерећења).

Слика 1. Шетња босих ногу (мајка и дете)

После напорног дана, у организму се ослобађа хормон стреса, а он се најбоље

разграђује ако човек пре спавања мало прошета. Ако се уз то комбинујете и дубоко
дисање док се чело не ороси, човек за своје здравље чини праву ствар. На ВМА су радили
истраживање које је показало да се после шетње у наредних 10 сати смањује могућност
стварања крвног угрушка. Све то указује да је ходање изузетно значајна превентива од
срчаног и можданог удара, рака, обара ниво шећера, сагорева масноће.
Шетња ће позитивно утицати и на кости, а код мушкараца подиже ниво
тестостерона, отклања стрес, ублажава депресију, помаже нервном систему.
Ходање је посебно препоручљиво гојазним особама јер сагорева масти, умањује
ниво холестерола у крви.
 Шетња се препоручује у свако доба дана, а после калоричног ручка је готово
обавезна. Покретима трбушних мишића масирамо желудац што је значајно за процес
варења.
Још је бољи ефекат ако се шета у природи и поред воде јер зеленило, чист ваздух и
нежни звуци природе имају додатно умирујуће дејство на нервни систем. Природно
окружење је човеково првобитно станиште и ту везу не треба прекидати.
Најкориснија је шетња у раним јутарњим сатима. У том амбијенту у природи
испарава велика количина корисних негативних јона који дају висок степен енергије и
виталности људима. Покреће се низ реакција у организму тако да се човек лакше и брже
опоравља од тешких обољења, траума или операција.

Слика 2. Шетња у природи

Свакодневни програм пешачења у трајању од 30 до 45 минута оставља позитивне

ефекте на човеков организам. Најбоље је пешачити ујутро или увече, али никако
непосредно пре или после јела. Величина оптерећења регулише се величином и темпом
корака. Обична шетња се изводи са малим корацима у темпу од 60 корака у минути,
убрзано ходање темпом од 100 корака у минути, а брзо ходање темпом 120-130 корака у
минути. Пешачење је посебно погодна активност за средновечне и старије особе.
Ходање је одлично за ублажавање стреса - боље утиче на здравље него једна
таблета за смирење.
Шетња чува срце Истраживање са Универзитета у Луизијани недвосмислено
показује да људи могу живети две године дуже уколико се одрекну лоше навике
вишечасовног седења. Максимално је дозвољено три сата дневно седења како би се
избегли негативни ефекти на здравље срца.

Табела 1. Увођење у кондицију (ходајући-трчећи) и

нормативе за одредивање стања према Куперовом тесту
 Оцена Godine starosti
Група кондиције 17-19год. 30-39 год. 40-49 год. 50-60 год.
I одлична 2,8km 2,7km 2,6km 2.5km
II врло добра 2,4-2,8km 2,3-2,7km 2,2-2,6km 2,l-2,5km
III добра 2,0-2,4km l,9-2,3km l,8-2,2km l,7-2,lkm
IV слаба l,6-2,0km l,6-l,9km 1,5-l,8km l,4-l,7km
V лоша Ispod 1,6 l,6km l,5km l,4km

Пре него што се приступи ходању као рекреативној активности, неопходно је да се

утврде лични циљеве и разлзи за ходање. Важно је одредити примарне разлоге: опште
стање здравља - Уколико у породици постоје одређена обољења (висок крвни притисак,
дијабетес и слично), шетњом и ходањем могу се смањити ризици ових обољења
одлучивши се за редовно ходање, инвестирајући тиме у своје здравље. Ходање је без
сумње једноставније од других активности, а доводи до испуњења циља. Редукција
телесне масе - Ходање је одлично у фанкцији смањења телесне тежине или њеног
одржавања. Важно је да је ходање безбедно од повреда и погодно за контролу телесне
тежине без великог стреса. Аеробни фитнесс - Ходањем свакако можете повећати
сопствене кардиореспираторне способности, тако што ће примењивати одговарајући
тренажни интензитет. Такмичење - У овом случају, мора се дозирати оптерећење које ће
помоћи остварењу циља.
Данашњи савремени човек покушава да открије колико калорија сагори у току
шетње, какав му је рад срцаног мишића итд. Данашња технологија успела је да створи
разне апарате који то мере. У наставку рада указаћемо на оне који су најзначајнији.
Пулсметар
Пулсметар је уређај који мери број откуцаја срца у минути. Јефтинији пулсометри
коштају десетак евра да би они најскупљи били и преко стотину. Уређај се састоји из два
дела, траке са сензорима која се ставља око груди и пријемника који је у облику сата. На
сату поред пулса постоји и штоперица. Пулсометар је незаобилазни реквизит сваког мало
више ангажованог шетача и тркача. Тешко је замислити иоле озбиљније тркачке
припреме без њега. Чак и почетници имају користи од ове савремене направе. Пулсометар
октрива у којој зони је тренинг, и почетницима не дозвољава да се префорсирају и тиме
науде свом организму. Пулсометар је саставни део многих других геџета.
 Слика 3. Пулсметар

На екрану пулсметра могу се прочитати бројни параметри попут:

 тренутног, просечног и максималног пулса у току тренинга;
 зоне тренинга у којој се шетач налази;
 времена проведеног у одређеној зони;
 броја потрошених калорија:
 ту је и штоперица и број кругова и
 код напреднијих модела постоје још обиље података који се могу видети.

Све податке који су добијени у току шетње-рекреације могу се касније прегледати

и анализирати, да ли је тренинг-шетња одрађена по плану, као и који су то наредни кораци
у оптимизацији следеће шетње.
Некада се шетња уопште није сматрала рекреацијом, данас овај вид рекреације
највише се препоручује (као што је већ речено) старијим особама, затим особама који
имају срчаних пробелма, проблема са дисањем итд.
За разлику од хроничних болесника, који не би требало да излазе из куће када
температура ваздуха падне испод нуле, здрави људи по хладном времену не би смели да
траже изговор за неизлажење напоље. Напротив, сваки дан би требало да шетају бар по
пола сата јер су шетње благотворне за организам, нарочито за срце и крвне судове.
Ходање убрзава циркулацију и јача имунитет. У шетњу је најбоље излазити када је
најтоплије, када нема падавина и ветра. При том треба водити рачуна о физичким
могућностима организма. То значи – направите предах када се осети умор.
Уколико се поред шетње раде и неке одређене вежбе, нетреба у томе претеривати.
Организму више прија свакодневна краћа физичка активност умереног интензитета него
исцрпљујуће вежбе с времена на време.
Ходање поспешује физичко и психичко здравље
 Веома давно човек је готово све своје време проводио на ногама, одмарајући се
само док спава. Што је постајао разумнији и паметнији његова мобилност се смањила јер
је увидео да не мора да ради по цео дан како би преживео.
Ходање је најлакши и најбезбеднији пут до доброг здравља тела и духа. Предности
ходања су у томе што цео организам боље функционише, ефективније обавља своје
функције, релаксира се и поред физичког оптерећења ногу, а омогућује и да се физичка
снага брже поврати када је тело у кондицији.
Ходање и редовна шетња добро утичу на срце и смањује ризик од добијања готово
сих болести. Кости јачају, а крв боље циркулише кроз тело. Гојазним људима ходање се
посебно препоручује јер сагорева масти, ублажава токсине и смањује ниво холестерола.
Ходање не делује позитивно само на физичко, већ и на психичко стање организма.
Отклања стрес, ублажава депресију, помаже нервном систему да се смири...
Лекари константно препоручују што више ходања и шетања, без обзира у ком добу
се особа налази. Препорука је да се дневно не хода мање од један сат. Шетња пре спавања
је изузетно корисна јер омогућује да се лакше заспи у пријатном осећању тела.
8.000 корака дневно до здравља Од обичне шетње не постоји једноставнија а
благотворнија физичка активност. Препоручује се свака, и она лагана, ногу пред ногу, и
она жустра, од пет минута, а најбоље ефекте ипак даје получасовна шетња брзим кораком,
указује др Саша Плећевић, познатији као др Филгуд. – Ходајте толико брзо да осетите
мало оштрији дах и нешто убрзан пулс. Шетња треба да нас мало подигне, а не да
протекне тако да је и не осетимо. Уколико, рецимо, приликом пешачења можете
најнормалније да разговарате, онда је та шетња преслаба – каже наш саговорник и додаје
да не треба ићи ни у другу крајност, односно ходати пребрзо или предуго.
 Слика 4. Шетња пред спавање

3.2. Трчање као средство рекреације

Трчање је такође природни облик кретања. Но, жеља за трчањем је изузетно важна
јер је човек, пре свега, створен да хода. Ефекти примене трчања као средства рекреације
су много већи од ходања. Трчањем се развијају поједине мишићне групе тела, а посебно се
поспешује рад унутрашњих органа (срце, плућа). Осим рада ногу и руку, код трчања
постоји још једна јако битна компонента, а то је дисање. Синхронизација ова три елемента
доводи до развоја брзине и издржљивости. Трчање као рекреативна активност је средство
релаксације, издижљивости, слободног кретања у природи и као такво доприноси
ефикасном и брзом ослобађању човека од напетости, нус продуката организма, регулише
се телесна тежина, отклања сувишно поткожно масно ткиво. Облици трчања могу бити
различити: (Волонска, 1984)
 трчање са наизменичним поскоцима,
 трчање уназад,
 кратки спринтеви из места,
 трчање уз високо подизање колена,
 трчање из ниског и високог старта,
 трчање у природним условима по неравном терену и др.
 Код равномерне методе трчања, Купер нуди стазу од 1600 m. Програм трчања на
стази дужине 1600м је показао запажене резултате довођења организма у кондицију за
време од 6 недеља.

Табела 2. Време трчања на стази за поједине узрасте/мин.

Недеље 20-30 год. 30-39 год. 40-49 год. Прекo 50 год.

I 13:30 17:30 18:00 18:30
II 13:00 15:30 16:00 17:00
III 12:45 15:15 15:00 16:00
IV 11:45 13:30 14:15 15:00
V 11:00 11:45 13:45 14:15
VI 10:30 11:15 12:45 13:45

Осим методе равномерног трчања, примењује се и метода интервалног трчања. Она

се препоручује особама млађим од 40 година. Овај начин трчања се састоји у истрчавању
одређених деоница (100, 200, 300 m) више пута, са одређеним интервалима одмора.
Трчање није везано за одређени део дана. Важно је трчати, а не где и када. Не препоручује
се трчање након оброка. Пре него што се крене са трчањем потребно је урадити следеће -
загревање у виду лаганог трчања или шетње у трајању од 3-5 мин. или док се не осети
отежано и убрзано дисање, разгибавање у оквиру којег се користе вцежбе истезања и
лабављења у месту и кретању у трајању од 4 до 7 мин, прелази се на лагано или брзо
трчање користећи једну од наведених метода у времену од 15 до 20 минута, после главног
програма трчања, потребно је наставити са трчањем мањег интензитета у трајању од 5-8
мин.без неког већег емоционалног узбуђења са циљем смиривања одређених функција
организма. Дужина опоравка зависи од низа фактора: (Волонска, 1984) интензитета
трчања, методе којом се трчи и нивоа психофизичке припремљености организма, тј.
тренираности организма. Код рекреативног и самоиницијативног трчања, битно је
извршити контролу здравља. Учесталост контроле здравља зависи од узраста, пола,
степена тренираности. Млађе особе би требало повремено да изврше контролу здравља,
док старије особе недовољно утренираног организма, исту контролу здравља морају
обављати чешће. Особе старе до 30 година, одмах по извршеном лекарском прегледу могу
започети са програмом трчања, уколико је прегледом установљено да су здрави. Особе
старости између 31-40 година морају урадити потпуни лекарски преглед, укључујући
обавезан ЕКГ, који не сме бити старији од 3 месеца. Особе старости између 41-60 година
такође морају урадити потпун лекарски преглед са обавезним ЕКГ-ом у миру и при
одговарајућем оптерећењу.

Табела 3. Кардио-респираторне способности процењене кроз способност трчања

на одреденој деоници у времену од 12 мин. (Куперов тест)

Категорија до 30год 30-39год. 40-49год. Преко 50год.

Врло слабо до л600м до 1520 до 1360 до 1280
Слабо 1600-2000 1520-1840 1360-1680 1280-1600
Осредње 2000-2400 1840-2240 1680-2080 1600-2000
Добро 2400-2800 2240-2640 2080-2480 2000-2400
Одлично 2800 и више 2640 и више 2480 и више 2400 и више

Ручни компјутери (сатови) за трчање и уређаји за трчање су мали електронски

апарати, често последњи крик технлогоије, али и моде, без којих се може сасвим
регуларно тренирати. Високе технологије су заузела своје место и на овом тржишту, те за
трчање могу се користити различити геџети, од којих су неки веома корисни:

ГПС сатови
ГПС уређаји у облику сата су концептуално обични ГПС уређаји који су
прилагођени за трчање. То значи да на њима не постоји мапа терена на коме се трчи (мапа
захтева већи екран), али је уређај снабдевен посебно интересантним подацима за тркаче.
То су пре свега пређена дистанца, време и оно што је најбитније: темпо (брзина). Уређај
рачуна и просечну брзину, а има бесконачну меморију за кругове.
За сваки круг може се видети пређена дужина, просечна брзина… Постоји још
мноштво података као шту су број потрошених калорија или евалација земљишта
(надморска висина). Уз ГПС сатове могу се користити и горе наведени пулсометри тако да
се подаци о брзини кретања-шетања или трчања, нагибу терена, може упоредити са бројем
откуцаја рекреативца. Сви подаци могу се пребацити у компјутер - рачунар и могу се
архивирати. Мапа која је пређена у току шетања-тржања може се експортовати у Google
Maps или их погледати на Google Earthy.

Педометри и сензори за патике

 Ови уређаји се прикаче на патику (на патику или се постави сензор у ђон) и онда
шаљу податке у сат који је са њима повезан. Принцип је различит од ГПС сатова, али и уз
ову комбинацију добијају се главни параметри тренинга: дужина, време и брзина. Неки
падометри имају могућност да се повежу са пријемником који иде и уз пулсометар, те ова
комбинација падометар-пулсометар – пријемник имитира ГПС шетачки-тркачки сат, уз
једну малу ману – не постоји могућност да се види мапа где је шетано-трчано..
Популарни педометри су Nike+, Polar, Syynto.

Слика 5. Педометри и сензори за патике

Мобилни телефони са ГПС-ом

Принцип рада ових телефона је идентичан као и ГПС сат, с тим што се код ових
уређаја може видети мапа где се трчи. Уз одговарајући софтвер на мобилном телефону
овај апарат постаје прави мали геџет за све спортове у природи, попут трчања, вожње
бицикла, пешачења или планинарења.

3.3. Пливање као средство рекреације

Људско биће још од најранијег доба користи технику пливања као начин преласка
преко водених препрека. Занимљиво је да постоји чак и једна врло амбициозна
еволуционистичка теорија која каже да су људи у једном периоду историје били нека
врста водоземаца. Тачније, подједнако су проводили време у води и на копну, на шта
указују поједине морфолошке карактеристике које и даље поседујемо, као што су мали
пловци између прстију шака и стопала, као и химен код жена.
 Слика 6. Пливачи некада и сад

Све у свему, пливање је од давнина везано за људски род, али прве доказе можемо
да нађемо тек код Асираца и Египћана. Стари Грци пливање су уврстили у део општег
образовања, док је код Римљана оно било важан део војне обуке. Први писани податак о
пливању потиче из 1538. године и писан је на латинском, након чега креће издавање
многих дела са истом тематиком. Међутим, подаци о такмичењима нису се појавили све
до краја 18. и почетка 19. века. Тада је на сцену ступило Национално пливачко удружења
Велике Британије, које је почело да их организује. Први учесници ових турнира пливали
су углавном прсним стилом, да би тек 1880. био откривен краул, и то код народа Јужне
Америке. Први пливачки клуб настао је у Упсали (Шведска) 1796. године, а пливање је
уврштено у програм Олимпијских игара од самог почетка, 1896. године у Атини
релативно је нова дисциплина, која је постала популарна и прихваћена тек почетком
прошлог века. Мајка синхроног пливања је тадашњи секс симбол, Аустралијанка Анет
Келерман, која је током турнеје по САД-у популарисала „акробатско пливање“.
Захваљујући њој настала је права помама, која је довела неколико деценија касније и до
настанка чувеног холивудског блокбастера „Бал на води“. Овај изузетно сензуалан спорт
све до 1984. године није ушао у редован програм ОИ, а уз ритмичку гимнастику остао је и
даље резервисан само за жене.
С друге стране, све до скоро ватерполо је сматран спортом којим се баве само
представници јачег пола. Претеча тимске игре у води је спорт који се појавио 1869. године
у Великој Британији, а назвали су га football in the nature (фудбал у води). Прва правила
написао је Вилијам Вилсон 1876. у Глазгову, где је на реци Ди одиграна и прва званична
утакмица. Пошто је освојио Острво, ватерполо прелази и на другу страну Атлантика и
осваја Северну Америку крајем 19. века. У Европи се појављује 1894, и то прво у
Немачкој и Белгији, да би затим дошао у Аустрији и Мађарску, одакле је кренуо у продор
ка нашим крајевима. Ватерполо су у садашњу Србију пренели студенти који су студирали
у Мађарској, Аустрији и Немачкој. Сомборско спортско удружење 1907. прво је увело
ватерполо у свој програм активности. Од 1900. године ватерполо се, изузев 1904. године,
налази у програму Олимпијских Игара, а Југославија се први пут такмичила 1936. у
Берлину.
Пливање је од давнина било једно од најкориснијих телесних активности.
Програмски садржаји рекреативних активности су све чешће и више обогаћени пливањем.
Пливањем се радо баве деца од најранијих дана у дечијим и спортским школама, одрасли
у такмичењима различитих категорија, а грађани у циљу рекреације. Иако све поменуте
групације користе пливање у различите сврхе, његова вредност остаје не промењена и
реализује поменуте задатке, на било ком нивоу и са било којим циљем се пливање
упражњавало. Јер, благотворност пливања осећају и млади и стари. Да бисмо пливање
упражњавали у оквиру рекреативних активности, треба се придржавати и неких упутстава
- на пливање не треба да иде особа која се не осећа добро, било физички или психички. То
је обично знак неке болести, у воду не улазити прегрејаног тела, јер хладна вода може
негативно утицати на крвоток, а не ретко долази до наглог престанка рада срца. Зато се
треба постепено расхладивати водом.
Fartlek - шведска реч која значи „играње брзином“ у воду не улазити одмах после
оброка, јер услед притиска може доћи до повраћања, што може изазвати зачепљење
дисајних путева, а тиме и гушење. Након јела, снабдевање организма крвљу је мање из
разлога што су веће количине крви организму неопходне за варење, не боравити дуго у
хладној води.У том случају долази до претераног губљења телесне топлоте. Стога се
саветује чеш ће пресвлачење мокрих купаћих костима; пре купања избегавати употребу
алкохола, из разлога што алкохол штетно утиче на организам,а поготово на способност
расуђивања која је у води потребна, не скакати у непознату воду. Никад се не зна какве се
опасности крију у њој, не ослобађати се превише страха од воде. Увек задржати дозу
опрезности, не пливати у великим брзацима, вировима и на непознатим и усамљеним
теренима (где је тешко пружити помоћ) без обзира на познавање вештине пливања.

Зоне у пливању
На основу добијене вредности МХР, рачунамо циљне зоне, на већ познати начин.
 Табела 6. Зоне у пливању

Зоне Проценат од МХР

Зона умереног пливања 50-60%
Зона пливања за контролу телесне тежине 60-70%
Аеробна зона пливања 70-80%
Висока аеробна зона пливања 80-90%
Црвена зона-анаеробна зона пливања 90-100%

Слика 8. Пливање као вид рекреације

Значај и вредност пливања

Значај и вредности пливања су многоструке. Кардиолошким болесницима се
пливање препоручује као аеробна активност јер на најадекватнији начин оптерећује
организам прописаним интензитетом, а и срчани мишић добија кисеоник на начин на који
ефикасно може да га искористи. Пливањем се може ефикасно деловати и на гојазност,
повишен холестерол и повишен крвни притисак. Вода делује мање стресогено на кости,
зглобове и мишиће. Због густине воде, ово вежбање у води се може упоредити са
вежбањем под оптерећењем са малом тежином. Из тог разлога, пливање се користи као
вид терапије код старијих особа које пате од реуматичних обољења, нпр. артритиса или
пацијената са ризиком за остеопорозу.
Пливање успешно замењује ходање, трчање, као и друге облике кретања јер се
пливањем стичу брзина, снага, издржљивост, спретност и окретност, тј. најважније
психофизичке особине. Анатомско-физиолошка вредност пливања је у његовом
благотворном утицају поготово на срце и крвоток, дисање-респираторни систем и друге
органе и системе, сталне температурне промене ваздуха и воде поспешују
терморегулациони систем. Пливање је најуспешнији вид природне масаже, а вода
благотворно утиче на нервни систем човека, подиже расположење, пружа задовољство,
здраву разоноду и активан одмор.
 Некада је пливање представљало само спортску дисциплину, данас то више није
тако. Поред такмичења у пливању велики број људи бави се и рекреативним пливањем.
Разлог томе је што су данашњи послови дуготрајни и седећи, у таквом положају страда
кичма и цео кичмени апарат. Опште је познато да је пливање најбоље утиче на
исправљање деформитета код деце и да у многоме помаже у отклањању бола у кичменом
стубу, рукама, ногама.
Што се тиче опреме за пливање као и све опреме у односу на некада данас јој се
много посвећује пажња. Купаћи костими праве од таквих материјала који мање упијају
воду, припијени су уз тело, лепог су изгледа, разних боја и дизајна.

Слика 9. Опрема пливача некада и сад

3.4. Скијање као средство рекреације

 Алпско скијање захтева аеробну и анаеробну снагу, снагу мишића, и различите
варијације сложених моторичких способности укључујући брзину, агилност, равнотежу и
координацију (White, A. T. & Johnson, S. C., 1993).
Природни облици кретања у скијању као рекреативна активност има посебан значај
и вредност кроз програме и активности које непосредно доприносе подизању физичке
способности, добијању осећаја сигурности у систему скијаш-скије, како би овај систем
постао јединствена целина као и успостављању боље равнотеже у наведеном систему
(Јоксимовић и сар., 2010).
Природни облици кретања на снегу заузимају значајно место. Све активности се
могу спровести коришћењем природних облика кретања као средство рекреације у
алпском скијању и погодне су за коришћење у раду са почетницима. Стручњак у подручју
рекреације мора да зна методску примену дозирања активности у односу на узрасну
категорију водећи рачуна о њиховим општим способностима и могућностима.
Скијање је начин кретања снежним површинама употребом скија које су скијашким
везовима причвршћене за ноге скијаша. Иако је скијање првенствено настало као начин
транспорта односно кретања по снегу, кроз 20. век је прерасло у популарни начин
рекреације и спорта.
Скијање се може вежбати са предшколском децом од млађе групе, па надаље.
Обучавање скијања може да врши васпитач који је уједно инструктор скијања. Ово је
важно, јер децу треба научити да правилно изводе елементе скијања, а такође и због
спречавања повређивања, које може изазавати нестручан рад. Међутим, васпитач који
нема звање инструктора, али је савладао основне елементе скијања у току школовања,
кроз обуку у оквиру изборног предмета, може са децом да кроз игру вежба ове елементе.
За скијашку активност треба обезбедити основне услове. Осим снега и падине, која
је довољно дуга, без препрека и стазе за заустављање, потребно је имати лаку,
непромочиву и довољно топлу одећу (најбоље ски одећа). Осим тога, неопходне су
скијашке ципеле, рукавице и вунена капа. У опрему спадају и скије, које треба да су
одговарајуће дужине. За обуку почетника одговарају кратке скије. Оне треба да су дужине
око 80 cm (краће-за нижу и дуже-за вишљу децу). За децу овог узраста, у почетној фази
обучавања нису потребни штапови јер им сметају, мада су у каснијој фази важан део
опреме.
Све елементе скијања треба изводити у виду игре, а за почетно обучавање
неопходно је основно знање васпитача, које се може стећи кроз изборну наставу скијања.
 Комплексност алпског скијања води до многих истраживања која су се бавила
трагањем за специфичним физичким карактеристикама, које су битне како за рекреативно
тако и за професионално бављење алпским скијањем (Босцо, Ц. 1997).
Основни елементи алпског скијања као срество рекреације су:
 основни став на скијама;
 ходање и клизање;
 окретање;
 пењање;
 устајање и
 спуст право и плуг.

Основни став на скијама

Водити рачуна пре свега о углу између подлоге, потколенице и бутне кости, као и
угао између подлакта и надлакта. Затим, паралелни штапови док је труп усправан,
слика 10.

Слика 10 Слика 11
Ходање и клизање
Координација покрета у суштини је иста као и приликом ходања без скија, основну
карактеристику чине штапови који су “продужене” руке. Скијаш се ослони на штап истом
руком поред и иза ноге која је у искораку. Покретима ходања додаје се и покрет клизања.
У овој вежби посебну пажњу обратити развијању осећаја за клизање скија по снегу, слика
11.

Окретање
Навешћемо два најосновнија вида окретања:
  Окретање око врхова скије и
 Окретање око репова скија.
И у првом и у другом случају, штапови служе као ослонац, олакшавају померање
скија и одржава, Слика 12 су равнотеже.

Слика 12
Пењање
Приликом пењања углавном се користе два начина:
 Пењање степенасто, бочно и степенасто косо.
 Пењање раскораком. Код степенастог пењања скијаш се поставља бочно према
падини на рубницима скије. Најпре се подиже горња скија, док је тежина тела на
доњој скији, а у исто време подижу се и оба штапа. Код косог пењања, увек желимо
да идемо за који степен напред. Улога штапова је као и код претходног пењања,
помаже у одржавању равнотеже и одржавању ослонаца код привлачења доње скије,
слика 13 и 13а.

Слика 13 Слика 13а

 Падање углавно може да буде напред, назад и у страну. Често је пад напред
неизбежан. У том случају тело треба бити испружено да паднемо на груди. Код пада
назад, настојимо да паднемо назад или у страну, слика 14.

Слика 14
Спуст право
Основне карактеристике става
Угао између подколенице и бутне кости око 100%
 Угао између подлакта и надлакта око 100%
 Штапови међусобно паралелни
 Труп усправан
 Поглед испред скија, слика 15.

Слика 15

Плужење
Скије су стално у плужном положају, скочни као и зглобови колена и кукова су
савијени. Нападна линија силе теже пада иза пете, тело је опуштено, руке природно
погрчене поред тела и држе паралелно штапове иза тела. Плужење треба бити текуће, а
тежина тела подједнако распоређена на обе скије. Унутрашњи рубници обе скије су мање
или више оштро постављене и утичу на регулисање брзине кретања, слика 16.

Слика 16

Основни елементи алпског скијања као средство рекреације морају бити

усаглашени пре свега у односу на здравствени статус и ниво техничког знања кандидата
полазника. Наведена активности одвија се у посебним условима и под контролом
стручног лица које води рачуна о обиму и интензитету оптерећења. Да би приступили
одређивању обиму рада и интензитету оптерећења, неопходно је пре тога установити
степен здравственог статуса и одредити обим, и интензитет оптерећења у односу на пол,
узрасну категорију, као и индивидуалне способности кандидата.
Основни елементи скијања, које деца треба да савладају уз помоћ васпитача су
следећи:
На равном тлу:
Ношење, стављање и скидање скија са ногу; падање и устајање са скијама;
скијашко ходање клизачким кораком; окретање у месту; бочно пењање; “трапезасто”
пењање.
Пре спуштања низ падину треба деци објаснити положај скија и тела. Тело треба да
је опружено и нагнуто напред (већа стрмина-већи нагиб и обрнуто). Скије треба да су
мало растављене (за ширину скија). Код спуста у почетку, падина треба да је сасвим блага,
са довољно дугачким равним делом, ради сигурног заустављања.
Вежбе спуштања низ падину:
Спуст право у основном положају; спуст право пролажењем кроз импровизовану
капију; спуст право са чучњевима и усправљањем. Успутни задатак може бити у виду
подизања рукавице или гранчице са тла; ...
 Слика17. Скије некада и сада

3.5. Бициклизам као средство рекреације

Бициклизам је веома популаран спорт, али и вид рекреације. Бицикл је у многим

земљама врло корисно превозно средство, које многи посматрају управо на тај начин.
Изузетно је ефикасан вид превоза, нарочито на краћим релацијама.
Бицикл се сматра једним од најбољих и најкориснијих изума у историји. Настао је
у Европи у 19. веку. Основни концепт бицикла, облик и конфигурација, није се много
мењао. Међутим, многи детаљи су побољшани, нарочито од појаве савремених материјала
и пројектовања помоћу рачунара.
 Слика 18. Бицикле некада и сада

Пре свега, бициклизам је циклична физичка активност која се може спроводити у

релативно дугом временском периоду. Вожња бицикла спада у изразите активности
аеробног карактера, што је за коначне ефекте од изузетне важности. Од одржавања добре
опште телесне форме, што подразумева идеалну могућност за снижавање телесне тежине
(скидање „вишка“ килограма), па до здравствених ефеката који подразумевају спречавање
високог крвног притиска (хипертензије), снижење нивоа холестерола и шећера у
организму. Такође, редовна вожња бицикла повољно утиче на психофизичко стање,
подиже опште расположење, смањује стрес (доказано је да се током вожње бицикла
појачава лучење хормона ендорфина, који утиче на добро расположење).
 Друго, вожња бицикла је спортско – рекреативна активност са веома мало
контраиндикација, тако да је прикладна за све особе, без обзира на узраст и ниво физичке
припремљености. Бициклизмом у рекреативном виду могу да се баве чак и особе са
кардиоваскуларним и дисајним проблемима, наравно уз редован лекарски наџор и
контролу.
Прва бициклистичка трка одржана је 31. маја 1868. године у Паризу на стази дугој
1200 метара. Данас је бициклизам стандардни олимпијски спорт у неколико дисциплина, а
први пут се појавио на Летњим ОИ у Атини још 1896. године.
Као вид рекреације, бициклизам се може упражњавати како у насељеним местима,
тако и ван града. Боравак на ваздуху и физичка активност доприносе очувању здравља, а
време проведено у вожњи бицикла не изискује увек превише напора.
У неким земљама, бицикле се користе и у војне сврхе. Швајцарска је до пре
неколико година имала у употреби војни бицикл са ознаком МО-5, касније МО-93, који је
у употреби био још од 1905. године. Финска и Шри Ланка и данас имају борбене јединице
на бициклама.
Бицикле се у многим земљама користе и за достављање поште, хране, у курирским
службама, као полицијско превозно средство...
Недавно је неколико европских градова, као и Монтреал у Канади, усвојило идеју
познату као „бицикл за размену“. Ова иницијатива је допуна система јавног превоза и
нуди алтернативу моторизованом саобраћају како би се смањиле гужве, али и загађење.
Градови нуде одређен број бицикала на заједничко коришћење, охрабрујући тиме посебно
оне који не поседују свој бицикл. Програм је врло популаран у Паризу, чије станице за
размену нуде по 20.000 бицикала. Први у свету по броју бицикала у програму је кинески
град Хангџоу, који нуди преко 60.000 бицикала на станицама за размену, које се налазе
једна од друге на сваких стотинак метара.
У Европи, посебно у Холандији и деловима Немачке и Данске, превоз бициклом је
врло уобичајен. У Холандији, све железничке станице су опремљене паркиралиштима за
бицикле, а веће станице имају и сервисе и продавнице бицикли. Због релативно јефтине
израде и доступности, бицикл је данас најраспрострањеније превозно средство у свету.
Претпоставља се да постоји преко милијарду бицикала, што је двоструко више него што
има аутомобила.

Предности вожње бицикла

На првом месту то је јачање мишића, посебно ногу и бедара. Редовним тренингом
утиче се на обликовање „виткости“ овог дела тела, јер се мишићи током рада издужују и
јачају без знатнијег повећања њиховог обима, што је веома значајно када је реч о женској
популацији. Поред овог, јачају и трбушни мишићи који су током вожње налазе у сталној
благој напетости. Такође, активни су и мишићи леђа, посебно у слабинском делу, што
посебно повољно утиче на особе које пате од тегоба у овом делу тела. Током вожње
кичмени стуб није оптерећен телесном тежином (као код трчања), а положај тела благо
нагнут напред омогућава мишићима да су у стању непрестаног благог истезања
(stretchinga), што бициклизму даје и одређени терапеутски ефекат.
Осим тога бициклизам јача срце. Ово је изразито аеробна активност током које
мишићи користе кисеоник. Напор је умерен, али константан и у зависности од програма и
нивоа припремљености сваког појединца може да траје дуже. Захваљујући повећаном
дотоку кисеоника током активности благотворно се делује на срце и крвне судове. Срчани
мишић јача, што се манифестује смањењем броја откуцаја (знак да се мање напреже), а
уједно доводи и до снижавања крвног притиска. С обзиром да ткивима треба већа
количина кисеоника приликом вежбања (вожње) појачава се доток крви у крвне судове,
чиме се јачају њихови зидови и они постају еластичнији. Све ово доприноси очувању
срца, а тиме и општег здравља организма.
Вожња бицикла је идеална активност за одржавање оптималне телесне тежине.
Један од услова је, свакако, и правилна исхрана која мора да прати сваки рекреативни
програм. За илустрацију, калоријска потрошња креће се од мин. 100-500 кцал на сат (у
зависности од интензитета вожње, пређене раздаљине и тежине стазе). Ово је веома добра
подлога за сагоревање масноћа у организму, јер убрзан метаболизам сагорева више
калорија (чак и у мировању), а бициклизам управо делује и на побољшање метаболичких
процеса. Надаље, захваљујући кретању и одржавању идеалне телесне тежине, вожња
бицикла утиче на смањење холестерола и триглицерида у крви, чиме се спречавају
кардиоваскуларна обољења.
Данас је бициклизам стандардни олимпијски спорт у неколико дисциплина.
Постоји и одређен број бициклистичких дисциплина које нису у олимпијском програму.
Треба напоменути да постоји доста категорија:
 екстремни бициклизам (БМX);
 циклокрос;
 брдски бициклизам (МТБ);
 друмски бициклизам;
 велодромски бициклизам и
 лежећи бицикл.
 Ово су најраспрострањеније категорије. Постоје различите трке за сваку категорију.
За сваку су потребне другачије вештине, опрема и бицикли. На нашим планинама
Копаоник и Ртањ, годинама се већ одигравају брдске бициклистичке трке које су
уврштене као спортска дисциплина на олимпијади.
Према истраживању научника, професионални бициклизам (Тур де Франс, Ђиро ди
Италија) је најнапорнији спорт, а следи га триатлон.

Слика 19. Бициклизам као рекреација

3.6. Спортске игре са лоптом као средство рекреације

Спортске игре од давнина побуђују интерес од најлмађих до најстаријих узраста.

На један забаван начин човек се кроз спортску игру разоноди и опусти, провери своје
могућности и способности.
Игре се могу организовати и спроводити увек и на разним местима. Свака игра
може се организовати на импровизованом игралишту, у природи за време излета или
одмора, или било каквог боравка изван места становања.
Елементи спортских игара као средство рекреације се најчешће користе у кошарци,
рукомету, одбојци, фудбалу и у новије време у тенису. Поред елементраних спортских
игара, као средство рекреације се користе и игре за разоноду и забаву (крорет, тенис око
штапа, дијаграм, мини голф, боћање, висећа куглања, гаротки и др.).

Фудбал као рекреативна активност

Фудбал је, нема сумње, најпопуларнији спорт. Овај епитет припада фудбалу и као
спортско - рекреативном садржају. За овај спорт су карактеристични изненадни и чести
обрти, сложене, непредвиђене и динамичке ситуације које пружају изванредну могућност
за креативност и самодоказивање, као и незвесност у погледу крајњег резултата. Ова
спортска игра веома стимулативно делује на развој и одржавање психофизичких
способности. Фудбал је колективна игра, те односи сарадње и групног деловања који се
стварају у току игре, пружају изванредне могућности за формирање и усмеравање
правилних међуљудских односа и сарадње.
Ово је брза и динамична игра, са доста узбуђења и емоционалних доживљаја, чести
су обрти за време игре у резултату, што све доприноси расположењу и ствара посебну
драж за учеснике.
Ова спортска игра утиче на развијање и одржавање свих психофизичких
способности и посебно брзине, издржљивости, окретности, координације, прецизности и
снаге појединих мишићних група пре свега ногу и руку.

Слика 20. Фудбал и фудбалски реквизити некада и сада

Одбојка као рекреативна активност

Одбојка је спортска игра у којој су такмичари одвојени преградом. Одбојка има
вишеструки утицај на правилан развој и васпитање ученика. Она знатно утиче на
усавршавање функција унутрашњих органа. Правилним избором вежби, комбинацијом
различитих тренинга, добијају се високе вредности у функцији појединих органа.
 Одбојка, као једна од најпопуларнијих спортских игара има велики значај јер:
Помаже оптималан раст и развој детета, отежан условима живота и рада, утиче на
развој мишића како би осигурао нормалан развој скелета, који је у овом узрасту угрожен.
Посебно утиче на развој манипулативних покрета, значајно заступљених у
образовно-васпитном процесу, чија се неразвијеност манифестује повећаним утрошком
енергије и брзом појавом замора, утиче на повећање функционалних способности апарата
за дисање и крвоток, подстиче развој рецептора пресудних за ефикасност адаптације на
савремене услове живота и рада.
Одбојка, као спортска игра, има велики значај на развој интелектуално-креативних
способности, унапређењу међусобних односа и развоју колективне свести ученика.

Слика 21. Одбојка и одбојкашки реквизити некада и сада

Рукомет као рекреативна активност

Рукомет данас има најширу примену у нашим школама. За кратко време и дечаци и
девојчице прихватили су ову спортску игру са великим одушевљењем. Техника рукометне
игре је једноставна. Са друге стране, за ову спортску игру нису потребни већи
материјални издаци. Може се играти на сваком терену. Водећи рачуна о симетричном
ангажовању леве и десне стране тела, можемо путем ове игре утицати на усавршавање
нормалног и усправног става.
 Рукомет има велики утицај и на развијање психофизичких особина без којих се не
може замислити свестрано развијање личности. Према карактеру ове игре нарочито се
може утицати на развијање брзине. Ако посматрамо саму игру, видећемо да је нарочито
изражено брзинско трчање са лоптом или без ње. Осим тога спретност је једна од битних
одлика рукомета. Снага и издржљивост се развијају за време саме игре.
Помоћу спортских игара морамо настојати да обезбедимо симетричан развој
организма. Када је у питању рукомет, онда настојимо да се задаци хватања и бацања
организују тако да се подједнако ангажује лева и десна рука.

Слика 22. Рукомет и рукометни реквизити некада и сада

Тенис као рекреативна активност

Историчари верују да је претеча тениса игра “ jeu de paume” (игра длановима), која
се играла у још дванаестом веку у северном делу Француске. У овој игри лопта је ударана
дланом, односно, кожном рукавицом. Забележено је да је француски краљ Луј X био
страствени играч ове игре игре која је касније прерасла у прави тенис, а постао је прва
особа која је конструисала затворени тениски терен модерног стила. Луј није био
задовољан играњем тениса напољу па је, крајем тринаестог века, био први заговорник
тениса у затвореном простору. У међувремену овај вид играња тениса се раширио на
краљевским дворовима по целој Европи. Као куриозитет, забележено је да је Луј своју
страст према тенису на крају платио животом: јуна 1316. године након исцрпљујуће игре
тениса у Вансену, Вал-д-Марн, попио је много расхлађеног вина и потом преминуо од
упале плућа, (мада је постојала и сумња да је био отрован). Због начина на који је
преминуо, Луј X је постао први познати тенисер у историји. Међу првим тениским
ентузијастима био је и краљ Шарл V од Франуске, који је имао тениски терен у палати
Лувр.
Рекет је ушао у употребу тек у шеснаестом веку, када је и игра добила назив тенис,
од француске речи tenez, у преводу ухватите или примите, што је био узвик - позив играча
који сервира противнику. Било је потребно, дакле, око четири века да кожна рукавица
постане рекет.
Игра је била популарна у Енглеској и Француској, иако се играла у затвореном
простору где лоптица може да удари зид. Краљ Хенри VIII од Енглеске је такође био
велики љубитељ ове игре.
Током осамнаестог и почетком деветнаестог века појавиле су се нове игре рекетом
у Енглеској, а прави тенис је изгубио на значају. Појава прве косилице 1830. године у
Великој Британији донела је нов начин припремања травнатих спортских терена модерног
стила. Ово је водило ка постављењу стандарда за правила модерног спорта, укључујући и
спортове на трави, фудбал, тенис и друге.
Након неколико векова, игра поново доживљава развој између 1859. и 1865. године,
када у Бирмингему, Енглеска, Хари Гем и Аугурио Перера комбинују игру рекетима и
баскијску игру пелота, играјући на травњаку за крикет. Они су основали и први на свету
тениски клуб 1872. године у Спа Лимингтон, надомак Бирмингема, где су се обојица
преселила. Следеће године, мајор Волтер Клоптон Вингфилд је дизајнирао сличну игру и
поставио одређена правила која су слична данашњим. Игру је назвао сферистик од грчке
речи συαιριστική, са значењем игра лоптом. Он је вероватно засновао своју игру на другим
спортовима на отвореном, укључујући и прави тенис. Ова игра је убрзо постала популарна
за забаву гостију на вртним забавама, који су назив игре скратили на стик.
Већи део модерне тениске терминологије такође потиче из овог периода, јер је
Вингфилд позајмио и име и већи део француског вокабулара правог тениса и применио их
на своју нову игру. Он је 1874. године патентирао игру под називом ”Сферистик или тенис
на трави”, али није успео у спровођењу свог патента. У овој верзији игра се одвијала на
терену облика пешчаног сата и мрежа је била висока 1,42 m. Сервис је морао да буде
упућен из простора облика дијаманта на само једном крају и морао је да одскочи иза
сервис линије уместо испред ње. Он је усвојио систем бодовања где су се гемови састојали
од 15 поена.
Спортски историчари се слажу да Вингфилд заслужује много више заслуга за
развој модерног тениса, јер је популаризовао ову игру. Он је направио сет за тенис који
укључује мрежу, стубове, рекете, лоптице - и што је најважније - поставио је правила.
Захваљујучи добрим везама са свештенством, људима од закона и аристократијом,
пласирао је хиљаде сетова већ у првој години.
Најстарији тениски турнир на свету, Вимблдон, први пут је игран у Лондону 1877.
године. Уочи првенства кулминирала је значајна дебата о томе како да се стандардизују
правила, па је тако по први пут настао правоугаони тениски терен какав познајемо данас.
Тај први Вимблдон отворен је 9. јула 1877. Играли су само мушкарци, учествовало
је 22 играча. Забележено је да је око 200 гледалаца је платило 1 шилинг да погледају
финале и првог победника Спенсера Гора.
Тенис на трави донела је у Сједињене Америчке Джаве Мери Јуинг Аутербриџ,
када се вратила са Бермуда 1874. године са сферистик сетом. Тамо је гледала британске
официре како играју тенис и постала фасцинирана овом игром. Она је лично заслужна за
тениски терен у Stejten Ajland Kricket Klab клубу у Њујорку. Први амерички национални
шампионат је одигран управо на овом месту септембра 1880. године. Енглез Вудхауз
освојио је титулу у синглу и сребрни пехар вредан 100 долара. Тада су била различита
правила у сваком клубу. Лопта у Бостону била је већа од оне који се обично користила у
Њујорку. Дана 21. маја 1881. формиран је Национални савез тениса на трави САД (United
States National Lawn Tennis Association), данашњи Тениски савез САД (United States Tennis
Association).
Америчко национално првенство у појединачној конкуренцији, сада отворено
првенство САД – „US Open“, први пут је одржано 1881. године на Њупорт Казину,
Њупорт, Род Ајланд.
Први шампионат за жене је одржан недуго затим, 1887. године у Филаделфији.
Тенис је постао популаран и у Француској, где је прво национално првенство
одржано 1891. године. На овом такмичењу имали су право да учествују само тенисери
припадници француских клубова, све до 1925. године када је оно постало отворено
првенство Француске. Тако су Вимблдон, US Open, Frenč Open и Australien Open (датира
из 1905. године) постали и остали најпрестижнији догађаји у тенису. Заједно, ова четири
догађаја се називају Мејџор (главни) или Слем (термин позајмљен из бриџа).
Свеобухватна правила из 1924. године, Међународне федерације тениса на трави
(International Lawn Tennis Federation) сада Међународна тениска федерација (ИТФ),
остала су углавном непромењена у наредних осамдесет година, осим што је уведен тај-
брејк систе који је осмислио Џими Ван Ален.
Исте године тенис је повучен са Олимпијских игара, али се вратио 60 година
касније, 1984., као показни догађај за млађе од двадесетједне године. Враћање тениса у
олимпијске кругове се догодило захваљујући напорима тадашњег председника,
потпредседника и генералног секретара ИТФ, Филипа Шартријеа, Пабла Љоренса и
Дејвида Греја, а подршка је дошла и од председника МОК, Хуан Антониа Самарана.
Успех овог догађаја је био огроман, а МОК је одлучио да поново уведе тенис као редовни
олимпијски спорт на олимпијади у Сеулу 1988. године.
Дејвис куп, годишње такмичење мушких националних репрезентација, датира из
1900. године, док је такво такмичење женских репрезентација, под називом Фед Куп,
основано 1963. године уз прославу педесетогодишњице оснивања ИТФ.
Почетак професионализације тениса везује се за 1926. годину, када је промотер
Пајл организовао прву тениску турнеју са групом америчких и француских тенисера да
играју мечеве које је плаћала публика. Најзначајнији од ових раних професионалаца били
су американац Вини Ричардс и францускиња Сузан Ланглен. У то време, професионални
играчи и играчице нису могли да се такмиче на главним турнирима који су били
аматерски. То је довело до раскола између аматера и професионалца који ће трајати до
појаве Open ере.
Године 1968., комерцијални притисци и гласине да су неки аматери узимали новац
испод стола, довели су до стварања Open ере, у којој сви играчи могу да се такмиче на
свим турнирима, а најбољи играчи могу да живе од тениса. Са почетком Open ере,
успостављањем међународног професионалног тениског круга такмичења и приходима од
продаје телевизијских права, популарност тениса је постала глобална, а спорт је изгубио
свој имиџ средње класе енглеског говорног подручја, мада тај стереотип можда није
сасвим нестао.
1954. године Ван Ален је основао Међународна тениску кућу славних, непрофитни
музеј у Њупорту, Род Ајленд. Зграда садржи велику колекцију тениских успомена, као и
Кућу славних у част истакнутих чланова и тенисера из целог света. Сваке године, на
њеним теренима, одржава се турнир на трави са завршном церемонијом у част нових
чланова Куће славних.
 Слика 23. Принц Џејмс игра тенис, Лондон, 1641. гододине

Тенис је данас веома популарна спортска игра коју играју одрасли и деца оба пола.
Она се може играти на тврдим и травнатим теренима, на отвореном и у дворани. Неки
људи тенис тренирају као спорт и у њему се такмиче, док га други играју ради физичког
вежбања и забаве. Да би се тенис успешно играо, потребни су брзина и спретност. Такође,
врло је важно добро овладати и техником игре, као што су: држање рекета, основни став,
рад ногу, праћење лопте и ударци рекетом. Основни ударци у тенису су форхенд и
бекхенд.

Слика 24. Рекети, мреже и тениска опрема некада и сада

 3.7. Трим кабинети

Трим кабинети представљају нови саврмени облик рекреативних активности који

имају за циљ да допринесу обогаћивању садржаја и облика рада у подручју рекреације.
Они као такви представљају само један од облика рекреативне активности. Трим кабинети
представљају један сасвим нови тип савремне сале за рекреативну активност који је настао
као потреба савременог човека и прилагођен је условима живота и рада садашњег
времена. Трим кабинети чине мале сале гимнастичког типа у којима се пружају такви
садржаји и могућности за учешће сваког појединца у циљу одржавања психофизичке
кондиције (Вучковић, Микалачки, 1999). У том смислу трим кабинети омогућавају
организовано вежбање, разоноду активан одмор. Истовремено уколико је дозирање право,
развијају и чувају битне психофизичке особености појединца. Трим кабинети као средстав
рекреације својим активностима обезбеђују:
 унапређење здравља и општих способности ученика, а посебно имају утицај у
смислу превентивног деловања код оних обољења која су условљена недостатком
кретања, физичких активности и преобимне хране;
 трим кабинети имају улогу компензаторно-корективног утицаја на једнострани
садржај моторних активности у свакодневном животу савременог човека.

Готово у свим срединама, трим кабинети по својим садржајима и могућностима

активности нашли су своје место. Они се данас граде у свим објектима где има интереса за
њима. Послебно се граде у склопу туристичких обејаката где је фреквенција гостију како
домаћих тако и иностраних доста велика.
Трим канинети најчешће се граде у просторијама чија је површина од 16 km2 до 60
m2 и већа. Најчешће се уграђују справе на којима учесник може да издржи одређени број
понављања простих цикличних покрета у јединици времена, уз могућност регулисања
оптерећења изведених покрета (Вучковић, Микалачки, 1999). Уграђују се следеће справе:
 бициклоергометар,
 тредмил,
 зидни тегови и опруге,
 трим весла,
 справе за скијање,
 рекреативни тегови и друго.
 Поред горе наведеног потребно је обезбедити мерне инструменте и друге
контролне помоћне инстурменте:
 штоперицу,
 вагу,
 уређај за мерење крвног притиска,
 спирометар,
 мемомпорт,
 трим стручњаке,
 вијаче,
 моснице,
 шведске клупе, лестве и друго, а тамо где постоје природне и материјалне
могућности потребно је обезбедити и сауне, водену масажу, солекс лампе и др.

Све активности на трим справама су тако одабране и конципиране да првенствено

обезбеђују повољан утицај на кардиоваскуларни и респираторни систем. Поред тога
пружају изванредне могућности за одржавање виталности, скидање сувишне тежине и др.
Уколико се активности изводе програмирано и под контролом стручњака у подручју
рекреације, за веома кратко време је могуће обезбедити максималне ефекте и позитиван
утицај на психосоматски статус учесника. Све то може да пружи изузетно пријатно
задовољство и психичко опуштање.
Програми активности у трим кабинетима су доступни свим грађанима, без обзира
на њихове физичке способности. Због тога је значај и вредност трим кабинета
многострука и огледа се у следећем (Вучковић, Микалачки, 1999):
 радни капацитет је реалтивно велики, јер у току дана могу да користе трим кабинет
500-1000 корисника;
 садржаји у трим кабинетима су одабрани тако да воде рачуна о уважавању
физиолошких захтева у погледу карактера и разноврсности активности, тако да се
обезбеђује релевантни утицај на кардиоваскуларни и респираторни систем;
 вежбање у трим кабинету је веома рационално и траје од 15-20 минута у току дана,
а ефекти тог вежбања могу бити јако значајни;
 дуже вежбање у трим кабинетима (60 дана и више) обезбеђује дубоке позитивне
промене у организму. Нестају многе тегобе и сметње здравствене природе,
повећава се општа издржљивост и способност виталних органа човека,
 емоционално стање се такође побољшава, а долази и до низ других значајних
промена;
 систем активности у трим кабинетима је доступан свима без обзира на пол и
узраст, као и нивоа физичке способности, што је изузетно значајно са аспекта
породичног укључивања у активностима.

Слика 25. Трим кабинети

4. РЕКРЕАЦИЈА И ТЕХНОЛОГИЈА

Савремене информационе технологије у многоме су допринеле да данашњи живот

изгледа другачије, самим тим оне су ушле и у сферу рекреације. Ако само погледамо
колико се данас у односу на некад, рекреација све више спомиње као вид спорта,
рекламира продају разна опрема и реквизити за овај вид физичке активности све ће бити
јасно.
Неможемо а да не запазимо да велики број рекреативаца у току трчања и вожње
бицикле имају савремен уређаје који их опуштају у току рекреације, али и мере њихове
пређене километре, и истрошене калорије у току бављења рекреацијом.
Дана се може запазити да велики број рекреативних тркача слуша музику током
трчања. Паметни смарт телефони као и Интернет технологија то су нам данас омогућили.
Доступност Интернета преко мобилних оператера омогућило нам је да неморамо да
будемо за копјутером и да будемо привезани каблом да би били на Интернету. Онлајн
данас велики број рекреативаца слушају музику. Наука је доказала да слушање музике
током трчања може да подигне перфоманс за 15%. Музима има моћ да смањи осећај умора
и на тај начин омогући тркачу да дуже трчи. Музика подиже дух и пружа опуштајући
осећај, тако да помаже тркачу да превазиђе најтеже и најнепријатније тренутке стазе.
Ритам музике може да побољша координацију покрета што смањује ризик од повреда.
Мотивација је неопходна за постизање успеха како на личном плану, тако и у било
којој врсти пословног, спортског, уметничког или било ког другог окружења. Када
говоримо о вежбању било да је оно спортског (професионалног) или рекреативног
(аматерског) карактера, мотивација има пресудну улогу. Али шта је то што покреће и
одржава мотивацију за вежбање?
Здравље, лепота, постизање врхунских или само личних резултата, мршављење,
релаксација, начин живота.. само су неки од мотива који могу да објасне жељу за бављење
физичким вежбањем.
Уколоко хоћемо некога стварно да мотивишемо, морамо да разумемо његове
потребе и циљеве.
Савремена технологија у многоме је допринела да се мотивацију у току рекреације
промени. Данас се технологија користи у мотивационе сврхе и то током трчања, шетње,
вожње бицикле, спортовима са лоптама итд.
У току трчања савремени апарати као што су педимети педиметри, сензори за
патике, ГПС сатови, пулсметар итд. Сви ови апарати омогућавају да се у току рекреације
увиди колико је калорија потрошено, колико километара препешачено, претрчано, колики
је притисак, откуцај срца итд.
Поред наведених апарата постоји и савремена опрема која у току вежбања
потоможе већем знојењу и утрошку калорија. Обично су то панталонице, хеланке кје
највише купују и користе жене. Све то још више мотивише људе да вежбају јер у тренутку
могу да виде колико су калорија скинули, колико су километара претрчали а да у исто
време увиде да њихов здравље није нарушено. Данас постоје разна одела која
рекреативцима омогућавају да трче, шетају возе бицикл и када је киша, снег. Одећа која се
прави од непропустивих материјала и материјала која задржавају топлоту у многоме
доприносе да се данас рекеацијом човек бави и по лошем времену.
Технологија је такође допринела и да се данас праве хале у којима се налазе базени,
разни фитнес центри, спацентри и све оно што савремени човек упражњава у току своје
рекреације. Покретни кровови, као и затворени терени омогућили су данашњем
савременом човеку да без обзира на временске услове може да упражњава спорт који му
помаже да се опусти, релаксира, ослободи стреса.
Поред савремених апарата који мере број пређених корака, претрчаних километара,
постоје и апарати које користе бициклисти у току вожње бицикле. Ергономски додаци у
бициклизму. То су данас разне врсте ранчева и торбица, додаци против проклизавања
бицикла. Овде постоји и тзв. бициклистички рачунар који израчунава брзину и број
пређених километара, мерење пулса, фреквенцију окретања педала и још многе друге
функције.

а) б)
Слика 26. Савремени додаци у бициликзму а) додаци против проклизавања
бицикла, б) бициклистички рачунар

Поред ових савремених апарата који мере све оно што нас мотовише постоје и
савремена опрема као и бицикле које данас изгледају понекад као васионски бродови у
односу на некадашње бицикле. Уз сваки бицикл посебно се може купити удобиније
седиште, ручице, опрема која прија телу, која не пропушта ветар, кишу, има ојачање на
седишном делу, наочаре које су отпорне на УВ зрачење, побољшавају видљивост и
умањују сунчеве зраке, тј. јако сунце итд.
Мотивацију код вежбача покрећу и тв екрани у фитнес центрима, пријатна музика
која допире из сваког угла фитнес центра. У фитнес центрима траке за трчање као и
бицикле које се возе такође имају мини компјутере помоћу којих можемо програмирати
колико ћемо брзо ходати-трчати, колики нагиб желимо у току вежбања, у сваком тренутку
можемо видети откуцај срца колико смо метара-километара препешачили истрчали
колико смо калорија потрошили.
 Слика 27. Траке за трчање у фитнес центру

Исто све то можемо видети и док возимо бицикл наравно уз пријатну музику и
програм који гледамо.

Слика 28. Бицикли у фитнес центрима

Као што се може увидети савремена технологија ушетала је у све сфере људског
живота, омогућила је да човек вежба лакше, са више мотивације и уз много пријатнију
атмосферу. Савремена технологија обезбедила је мерење пређених километара, утрошак
калорија, тачно време колико смо вежбали а да нисмо напустили своју стазу за трчање,
шетњу, природу где смо возили бицикл, или фитнес центар где смо се осећали смирено,
опуштајуће и пријатно. Савремена технологија је у многоме данашњем човеку омогућила
да на једном месту за кратко време сазна све што га занима у том моменту и да увиди да
труд вежбања и рекреације ипак се исплати.
5. ЗАКЉУЧЦИ

У савременим условима живљења спорт је веома значајан део културе и укупних

материјалних и духовних вредности људске заједнице. У спортској делатности садржана
су сва права људи да се баве спортским активностима, да се слободно удружују у клубове,
друштва и друге слободне асоцијације у којима се независно утврђују правила спортске
игре и такмичења. Једна од најраспрострањенијих и најефикаснијих подручја опште
физичке културе представља спортско – рекреативна активност. Рекреација представља
целокупну добровољну активност човека изван професионалног рада с циљем одмора,
освежења, јачања здравља, забаве и разоноде, а упражњава се: путем физичког вјежбања,
друштвено – забавне активности, музичке активности, занатске и техничке активности,
ликовног испољавања, сакупљачке делатности, активности у природи и друго.
Систематско физичко вежбање, нарочито ако је слободно и свесно прихваћено,
може извршити прилично користан утицај на побољшање интелектуалних способности,
као и карактерних особина личности што и није тако безначајно. Тако је физичком
вежбању, односно спортској активности припала тако значајна улога у очувању
интегралног биолошког статуса човека, који је данас, у савременим условима живота и
рада, веома угрожен.
Рекреација својим средствима, садржајима и методама има утицај на корекцију
негативних пропратних појава, а које утичу на смањење функције радне способности,
нарашавају здравље и доводе до појаве ране инвалидности. То значи да рекреација
представља саставни део превентивног деловања када је у питању здравље и постаје
саставни део савремене медицине. Рекреација има компензаторно-корективну улогу, што
значи, да све оно што човеку савремени начин живота и рада одузима (недовољно
кретања, на пример), она надокнађује својим средствима, садржајима и методама. Циљ је
да се сталним и систематским укључивањем у рекреацију, код човека ствара позитивна
навика за смишљен, организован, садржајан и користан начин провођења слободног
времена. Праћење срчане фреквенције за време и после тренинга, представља значајан
параметар за контролу примењених оптерећења (за време тренинга), односно, за контролу
опоравка (након тренинга). Смањење телесне тежине је, пре свега, важно због здравља.
Енергетски унос се не може одвојити од физичке активности. Повећање физичке
активности је најпоузданији начин за смањење тежине јер не доприноси поновном
добијању килограма. Из великог броја понуђених рекреативних активности, одаберите
програм који највише одговара вашим циљевима, у складу са циљевима одредите зону
тренирања и следите упутства вашега тренера. Примена редовног телесног вежбања,
позитивно утиче на све фонкције организма, смањује депресију, анксиозност и доприноси
повећању општег расположења.
Садашњи брзи развој технологије утицао је и на рекерацију, појављују се нови
видови рекреације, све савршенији реквизити који се користе у току рекреације, пратећи
елемнти који нам помажу у сазнању колико смо километара препешачили, колико смо
калорија за то време изгубили, којим смо путем ишли и како да се вратимо итд.
Технологија залази у све сфере људског живота па тако и у физичку културу и
рекреацију. Све савременија средства која се користе у току физичке активности
омогућавају много удобније, сигурније и лепше бављење спорто и рекреацијом.
Резиме

У данашње време више људи него икада раније учествује у рекреативном физичком
вежбању, али је просечан ниво развоја физичких способности на нивоу популација
развијених земаља све нижи.
Подручје рекреације, као најмлађе у области фичичке културе, још увек није
довољно дефинисано у стручној литератури, тако да код различитих аутора наилазимо на
различита виђења шта све обухвата подручје рекреације, које су њене границе, садрţаји,
средства и методе.
Активан стил живота је скуп понашања, поступака или навика које, ако се
посматрају свака за себе, не изгледају посебно значајне за здравље. Ипак, ако такав
образац понашања посматрамо као јединствену целину, активан стил живота представља
сигуран пут ка здрављу и виталности.
Рекреација се састоји се од много различитих аспеката између којих постоји
међусобна зависност и утицај. У току рекреације подшпешује се рад мишића, одржава се
телесна тежина, смањује ризик од настанка срчаних обољења, дијабетеса и малигних
болести, а за то време представља и основно средство у програму контроле стреса.
Наравно, рекреација нам помаже да изгледамо боље, чини нас виталнијим и смањује
замор.
Одавно се претпоставља да су физичка активност, у које спада ир екреација и
здравље повезани, али никада раније, као сада, није било толико истраţивања која говоре у
корист физичке активности и истичу њен позитиван утицај на здравље људи. Активан
стил живота и рекреација значајно смањују ризик од коронарне болести (срчаних
обољења), хроничних болести (хипертензија и срчани удар, малигна обољења, дијабетес,
гојазност, артритис, остеопороза), побољшавају физичку кондицију, стимулишу виталност
и позитивно утичу на ментално здравље. Једна од најбитнијих порука овог времана из
домена јавног здравља јесте да редовна умерена физичка ативност омогућава бројне ваţне
позитивне здравствене ефекте. Овде под здрављем поред физичког, мислимо и на
ментално здравље. Наиме, термин соматопсихичке болести користи се да би описао
ефекте физичког обољења на психичко здравље. Иако су истраживања из ове области још
у зачетку и постоје бројна неразјашњена питања можемо без сумње констатовати да
редовна физичка активност умереног интензитета има позитивне ефекте на расположење
и ментално здравље. Када би се физичка активност посматрала као лек, могла би се
показати ефикасним средством у превенцији и лечењу анксиозности и депресије.
Summary

Nowadays, more and more people practice physical activities, but the average level of
development of physical abilities in developed countries is decreasing.
Recreation area, as the youngest in the field of physical education is not sufficiently
defined in the literature, so that by different authors, we find different views of what
encompasses the area of recreation, which are its limits, contents, meanings and methods.
An active lifestyle is a set of behaviors, actions or habits that in the separate views does
not seem particularly important for health. However, if such a pattern of behavior is viewed as a
unified whole, an active lifestyle is the sure way to health and vitality.
Recreation consists many of different aspects, between which there is a mutual
dependence and influence. During recreation muscles are being activated, the body weigh tis
under control, and it reduces the risk of heart disease, diabetes and malignant diseases. During
that time it represents a tool in the stress control program. Of course, recreation helps us to look
better, makes us more vital and reduces lassitude.
It has long been assumed that the physical activity, which includes recreation and health
related, but never before as now, there was so much research about physical activity and
emphasize its positive impact on human health. An active lifestyle and recreation significantly
reduce the risk of coronary heart disease (heart disease), chronic diseases (hypertension and
stroke, malignant diseases, diabetes, obesity, arthritis, osteoporosis), improve physical fitness,
vitality and stimulate a positive impact on mental health. One of the most important messages of
this prematurely in the field of public health is that regular moderate physical any action to a
number of important positive health effects. Here below in addition to physical health, think and
mental health. Specifically, the term of somatophysical disease is used to describe the effects of
physical illness on mental health. Although research in this area is still in its infancy and there
are many unresolved issues, we can undoubtedly say that regular physical activity of moderate
intensity has positive effects on mood and mental health. If the physical activity is observed as a
drug, may prove to be an effective tool in the prevention and treatment of anxiety and
depression.

Литература

1. Благајац, М. (1995). Теорија спортске рекреације. Београд.

2. Благајац, М. (1988). Индивидуализација програма спортске рекреације.
Шибеник:Летња школа педагога физичке културе Југославије.
3. Благајац, М., Димитријевић, Б., урић, . и др. (1982). Праћење обима и интензитета
оптерећења у току различитих модела спортско-рекреативних активности на часу
спортске рекреације. Нови Сад: Факултет физичке културе.
4. Берковић, Л. (1989). Теоријске основе физичке културе. Нови Сад: Факултет
физичке културе Универзитета у Новом Саду.
5. Бер, А. (1963). Приручник за организовање рекреације у предузећу. Београд:
Спортска књига.
6. Вучковић, С. Микалачки, М. (1999). Теорија и методика рекреације. Нови Сад:
Факултет физичке културе, центар за усавршавање стручних кадрова.
7. Волонска, Т. ((1973). Физичка рекреација. ЈЗФК.
8. Галић, М. (1984). Педагошке импликације спортско-рекреативних интересовања
младих и одраслих. Београд: Физичка култура, 4.
9. Група аутора (1978). Спорстка рекреација. Београд: Партизан.
10. Дењак, К., Темпли, З. (1978). Вештина рекреације. Београд: Партизан
11. Zagorc, M. (2006). Ples v sodobni šoli. Ljubljana: Fakulteta za šport, Inštitut za šport.
12. Илић, Н. (2004). Физиологија спорта. Београд: СИА.
13. Купер, К. (1971). Аеробик. Београд: Партизан.
14. Кукољ, М. (2006). Антропомоторика. Београд: Факултет спорта и физичког
васпитања.
15. Лескошек, Ј. (1976). Теорија физичке културе. Београд: Партизан.
16. Мандарић, С. (2003). Ефекти програмираног вежбања уз музику код ученица
седмих разреда основне школе. (Докторска дисертација). Београд: Факултет спорта
и физичког васпитања.
17. Матић, М. (1992). Општа теорија физичке културе. Београд: Факултет физичке
културе. Књига прва.
18. Мацура, М. (2008). Основи рекреацијске медицине, (скрипта). Београд: Факултет
спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду.
19. Мијатовић, С. (1986). Мотивациони и социодемографски чиниоци као доминанте
рекреативне активности код особа које су укључене у организоване облике
рекреације на територији Београда. (Магидтарски рад). Београд: Факултет за
физичку културу, ФФК.
20. Митић, Д. (2001). Рекреација, (уџбеник), Београд: Факултет спорта и физичког
васпитања Универзитета у Београду.
21. Нишавић, М. (1957). Рекреација, забава и разонода у доколици. Београд: Физичка
култура, бр.1/2.
22. Остојић, СМ., Стојановић, М., Вељовић, Д., Стојановић, МД., Међедовић, Б.,
Ахметовић, З. (2009). Физичка активност и здравље. Нови Сад: ТИМС, Acta 3.
23. Петрарк, М. Рељић, Ј. (1975). Ставови и интереси жена према рекреативном
телесном вежбању. Београд: Нолит.
24. Релац, М. (1978). Рекреација телесним вежбањем у процесу рада. Загреб: Спортска
трибина.
25. Стојиљковић, С. (1995). Програми рекреације у спортско-рекреативним центрима
Београда и мотивација за вежбање.
26. Sharkey, B. & Gaskill, S. (2008). Vežbanje i zdravlje. Beograd: Datastatus.
27. Тепли, З. (1969). Активна рекреација у Чесхословачкој и у иностранству. Београд.
28. Томић, Д. (1978). Како да изаберем спорт којим ћу се бавити у рекреативне сврхе.
Београд: Физичка култура, 5.
29. Хрчка, Ј. (1975). Значај ширења знања о улози спортско-рекреативних
активности.
30. Штука, К.(1985). Рекреацијска медицина. Загреб: Спортска трибина.
31. Wolańska, T.(1989): Rekreacja ruchowa i turystyka. Warszawa: AWF.
32. White, A. T.& Johnson, S. C. (1991). Physiological comparison of International,
National and Regional alpine skiers. International Journal of Sports Medicine 12(4).
Кључна документацијска информација
Редни број:
РБР
Идентификациони брoј:
ИБР
Тип документације:
ТД
Тип записа:
ТЗ
Врста рада: Завршни рад
ВР
Аутор: Јелена Матић
АУ
Ментор: Проф. др Александар Игњатовић
МН
Наслов рада: МОГУЋНОСТ ПРИМЕНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ У РЕКРЕАЦИЈИ
НР
Језик публикације: Српски језик
ЈП
Језик извода: Српски језик
ЈИ
Земља публикације: Република Србија
ЗП
Уже географско подручје:
УГП
Година: 2016.
ГО
Издавач:
 ИЗ
Место и адреса:
МА
Физички опис рада: број поглавља (5), страна (80),
литературе (32), цитата (11), слика (28)
ФО
Научна област: Физичко васпитање
НО
Научна дисциплина: Методика физичког васпитања
НД
Предметна одредница / кључне речи: физичко васпитање, програм
физичког васпитања
ПО
Чува се: Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу
ЧУ
Важна напомена:
ВН
Извод:
Датум одбране:
ДО
Чланови комисије:
/научни степен/име и презиме/звање/
КО
Председник:_________________
Члан:_________________
Члан:_______________